Dr Srđan Đorđević

Univerzitet u Kragujevcu - Pravni fakultet

 

 

UDK: 342

Primljeno: 14. septembar 2009.

Kratki naučni članak

 

 

USTAVNO REŠENjE

POSLANIČKOG MANDATA U SRBIJI

 

Člankom se obrađuje pitanje načina na koji je regulisano problem poslaničkog mandata u Republici Srbiji. Data je analiza normativnog rešenja karaktera mandata narodnog poslanika po prethodnom Ustavu (1990) i po Ustavu od 2006. godine,  koji danas važi. Izvršeno je poređenje ova dva rešenja u jezičkom, dogmatsko-pravnom, ali i u aksiološkom smislu. U tom pogledu, značajno mesto u radu zauzima ustavno-sudsko tumačenje, kojim je, sa stanovišta pravnog autoriteta, izvršeno konačno utvrđivanje pravog značenja odredbe Ustava Republike Srbije od 1990. godine, kojom je regulisano predmetno pitanje. Posebno zato, što su tim tumačenjem, kroz formu ustavno-sudske odluke, kasirane zakonske odredbe, kojima je bila propisana zavisnost poslaničkog mandata od partijske volje. Autor insistira na slobodnom poslaničkom mandatu i smatra da postoji mogućnost da se, kroz tumačenje dosta komplikovane formulacije odredbe čl. 102. st. 2. današnjeg Ustava, pronađe logičko-misaoni način za zadržavanje slobodnog mandata. Tim povodom, u radu je učinjena ponuda da se razmisli o prihvatljivosti ideje dela nemačke ustavno-pravne teorije o novoj metodi tumačenja ustava.

Ključne reči: ustav, poslanički mandat, ustavno sudsko tumačenje, partijska volja, slobodni mandat.

 

 

I.

 

Suština procesa ostvarivanja državne vlasti oduvek je predstavljala napregnuto pitanje, koje se neprekidno pojavljuje, izazivajući opšteprihvaćena teorijska shvatanja vezana za funkcionalnost države. Od ozbiljnijih društvenih nauka, koje su trajnim pogledom upućene na državu, pravna teorija se izdvaja svojom sposobnošću da normativnim kalupom orijentiše praktične rezultate delatnog aktivizma države. Zato je odgovornost jurisprudencije dovoljno širokog obima da u sebe uključi i odgovornost pravne nauke za zbivanja na pozornici realnog državnog života. Ukoliko zaćuti pravna teorija – zaćutala je i sama iustitia, nemoćna da ispod poveza zapazi loše i podstakne dobro. Čitalac već sada može pretpostaviti da će se sadržaj ovog članka kretati u pravcu prava, koje odbija da bude sputano nekritičkim dogmatizmom, kada je u pitanju naslovljena tema. Analiza koja sledi, tiče se karaktera poslaničkog mandata u ustavnom poretku Republike Srbije, jer je reč o novini. Postojeće rešenje pozitivnog Ustava izaziva pažnju, jer se da porediti sa rešenjem prethodnog Ustava, u čemu nam pomaže istorijski metodološki instrumentarijum.

Za početak, podsećam na ustavnu odredbu o poslanicima, koja pripada režimu prošlosti i ukazujem na važeću. Ustavom Republike Srbije od 1990. godine, bilo je propisano da:

„Narodni poslanik predstavlja građane izborne jedinice u kojoj je izabran“.[1]

Za razliku od toga, važećim Ustavom je drugačijim stilskim iskazom utvrđena normativna konstrukcija karaktera poslaničkog mandata:

„Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika“.[2]

Za analizu postojećeg rešenja ove predmetne ustavne materije od teorijskog je interesa i dodatno uporediti kvalitet razlike, koja postoji između dva citirana rešenja iz dva ustava. Komparacijski pristup može biti od pomoći za objektivno i verodostojno vrednovanje načina, na koji se ustavotvorac opredelio da reguliše ovako osetljivo pitanje pravnog i političkog života u državi. Značaj poslaničkog mandata prevazilazi okvir jednog ustavnog problema, te predstavlja normativni detalj, koji pripada sistemu mnoštva problema, kojima se očitava normativno-politička funkcionalnost države. Koncepcijski posmatrano, mandat članova zakonodavne vlasti, izabranih u sistemu opštih i neposrednih izbora, svoju političku snagu crpi iz autoriteta volje građanske zajednice, koju, iz različitih motiva, možemo nasloviti i kao društvo, narod, nacija, biračko telo, politička zajednica. Za autora ovog rada, najpodesnijim se čini izraz „građanska zajednica“, jer se time zadovoljavaju potrebe shvatanja države, stasale da je tretiramo, na pragu trećeg milenijuma, kao modernu državu sa politički emancipovanim delom društva. Stoga je građanska zajednica opšti kvalitet kolektivne volje sposobne da bude izraz svesne i delatne participacije mnoštva individualnih volja, kroz demokratske oblike formulisanja stavova, ideja i ciljeva. Nametanje naziva „građanska zajednica“ istovremeno ističe i vrednosnu orijentaciju za napor razumevanja i ocenjivanja postojeće ustavne konstrukcije poslaničkog mandata u Republici Srbiji.

 

II.

 

U skladu sa planiranim postupkom, prvo će se istaći prethodno ustavno rešenje, koje je uvedeno Ustavom od 1990. godine. Na samom početku ovog istraživačkog puta, vredi zapaziti da je kulminacija utvrđivanja pravog značenja odredbe čl. 76. Ustava bila dostignuta njenim ustavno-sudskim tumačenjem. Zakonodavna praksa je u jednom trenutku, koji je prethodio ovom finalnom tumačenju, sasvim drugačije razumevala značenje istaknute ustavne norme, u odnosu na utvrđenje Ustavnog suda, pa je nekada, čuvenom odredbom čl. 88. st. 1. t. 1. i t. 9. Zakona o izboru narodnih poslanika bila propisana zavisnost mandata narodnog poslanika od volje političke partije. Ovom zakonskom odredbom, bilo je propisano da narodnom poslaniku prestaje mandat podnošenjem ostavke na članstvo u političkoj stranci (t.1), kao i brisanjem političke partije iz registra (t. 9).

Time je zakonodavac protumačio ustavnu normu, rukovodeći se principima evolucionističkog, slobodnog i objektivnog tumačenja, ali uz napor da sopstveni misaoni stav poistoveti sa ustavotvorčevim. Odnosno, izvršio je tumačenje ustavne norme na jedan način, koji se (drastično) razlikovao od stava ustavotvorca, a tvrdio je da se ne razmimoilazi od ustavotvorčevog. Sve dok Ustavni sud nije presudio u apstraktnom sporu, stav zakonodavca je bio saglasan ustavotvorčevom, pa se može reći da je zakonodavac „živeo u ubeđenju“ da se rukovodio kanonima statičkog, vezanog i subjektivnog tumačenja Ustava. To, naravno, ne sprečava pravnu teoriju da umno-logičkim operacijama dokazuje kakvo je pravo stanje u oblasti tumačećeg pristupa zakonodavca. I da bi se otklonila eventualna nedoumica, ne treba smatrati da postoje zabranjeni podoblici vrsta tumačenja, jer su svi oni u ravnopravnoj upotrebi, a samo nepristrasan, objektivan pravnički rezon njih može različito vrednovati. Ne postoji unapred postavljeno nepobitno pravilo o poželjnosti jednog ili drugog podoblika jezičkog ili logičkog tumačenja. Njihovo postojanje je posledica prakse tumačenja, a ne nametnutih ili normiranih metoda hermeneutike. Čak i ona „tvrda“ hermeneutička pravila o kvalitetu određenih postupanja u procesu jezičkog tumačenja predstavljaju izraz doktrinarnih preporuka, do kojih se dolazi na bazi iskustva analize pravne prakse i njenih rezultata.

Zato se i čini podesnim da se na ovom mestu samo učini konstatovanje načina na koji je zakonodavac postupao u procesu tumačenja predmetne ustavne norme. Da li je on bio u pravu, kada se rukovodio takvom metodološkom aparaturom, bilo bi isuviše smelo i odveć odvažno da se ističe; dok sama protivustavnost više nije sporna. Za potrebe opredeljujućeg cilja ovog rada, od interesa je vrednovati rezultat tumačenja organa, koji je u prethodnom ustavnom poretku Srbije posedovao konačan pravni autoritet na području opštih pravnih normi – a to je Ustavni sud. Njegovu odluku da oglasi neustavnom zakonsku odredbu o imperativnom poslaničkom mandatu, autor uzima sa respektom i zbog ličnog učešća u njenom donošenju. A objektivnost zahteva odgovornost prema iskazanom opredeljenju. Naime, kako sam bio u prilici da saučestvujem u „akcijskom fondu“ ove odluke Ustavnog suda sa jednom ravnopravnom akcijom (od mogućih 9, 7 sudija je glasalo „za“, a 2 „protiv“ odluke), ističem puno profesionalno razumevanje za ustavno-sudsko tumačenje, koje je tom prilikom izvršeno. Ovakav stav ne relativizuje ni činjenica neujednačene primene odluke Ustavnog suda na pojedinačne slučajeve, a što se može smatrati posebnim problemom državno-pravnog poretka Srbije u celini. Postojalo je odsustvo volje zakonodavne vlasti da, u atmosferi pravne kulture, efikasno odreaguje na utvrđujuću ustavno-sudsku odluku, pa je Narodna skupština pokazala svoja dva lica. Jedno je ono zvanično lice, a to je sabor saučesnika zakonodavne vlasti; drugo je političko lice Narodne skupštine kao sabora članova više različitih političkih partija. U tom preplitanju ove dve maske je i prikazana suština parlamentarnog života, a posebno na primeru zakona, kojim se uređuje pitanje mandata članova Narodne skupštine i primene konačne i opšteobavezne ustavno-sudske odluke.

Naime, kreatori političkog života u Srbiji, kojima je prioritet bilo disciplinovanje narodnih poslanika od strane političkih partija (kojima pripadaju), vrlo brzo su pronašli način da izigravaju pravni kapacitet ustavno-sudske odluke, kojom je utvrđen slobodan poslanički mandat, što istovremeno znači zabranu imperativnog mandata. Na videlo je izbila javna tajna postojanja tzv. „blanko“ ostavke. Reč je o nedopuštenom obliku zadržavanja vezanog mandata, odnosno, partijskog mandata, što je postala omiljena praksa, gotovo svih, parlamentarnih partija. Dakle, poslanik prethodno potpiše tekst ostavke i preda je šefu poslaničke grupe ili nekom drugom licu od poverenja partijskom rukovodstvu. U tekstu ostavke ostane upražnjeno obeležavanje datuma, tako da će se takav tip ostavke aktivirati naknadnim upisivanjem datuma od strane šefa poslaničke grupe ili drugog lica od poverenja, onda kada poslanik dođe u nepomirljiv sukob sa interesima političke partije, na čijoj je listi izabran za narodnog predstavnika. I to je bio taj „pravno valjan“ način da se „regularno“ izigra utvrđeno tumačenje ustavno-sudske vlasti o zabrani imperativnog mandata.

Međutim, pravnik ovaj problem mora posmatrati sa stanovišta kvaliteta volje lica, koje predstavlja građane, tj. lica koje je odraz građanske zajednice, čiju volju iskazuje – kako on, pojedinac, tako i svi ostali pojedinci, narodni poslanici, podjednako i ravnopravno. Autentičnost volje mora biti posledica slobode lica u čijoj se svesti ona formira, a da bi volja bila pravno relevantna, mora da proizvede za svoju posledicu i originalnu odluku. Kako je volja, po svojoj prirodi, promenljiva kategorija, faktor vreme mora uvek biti adekvatno prisutan u procesu formiranja volje, kao potvrda saglasnosti između volje i odluke. Treba li uopšte i podsećati na delić azbuke prava o odnosu između psihičkog akta i njegove materijalizacije? Blanko ostavka je rezultat pritiska moćne partijske mašinerije na svest poslanika, i u tom političkom odnosu se, na interesantan način, uspostavlja komunikacija između „ako“ i „treba“, s tim što se zahtev trebanja sada odmah pretače na zahtev moranja, uz neopozivu sankciju:

„Ako hoćeš da budeš narodni poslanik – moraš da potpišeš blanko ostavku“;

„Ako ne potpišeš blanko ostavku – nećeš biti narodni poslanik“;

„Ako ne poštuješ partijski nalog – nećeš više biti narodni poslanik“.

Verovatno da studenti prava ne bi mogli imati dilemu da se u ovakvim slučajevima radi o prinudi, pretnji, uceni, kao metodama za uspostavljanje manjkave volje u blanko ostavci, a što je, zapravo, način prestanka mandata određenog narodnog poslanika. No, ako se stvari postave na upravo prezentiran način, otvara se još komplikovaniji problem slobode svih onih narodnih poslanika, koji su potpisali blanko ostavku. Naime, gubi se sigurnost principijelne vere u auteničnost njihove volje, kada donose odluke, jer ostaje nepoznato da li oni to čine autonomno ili heteronomno, tj. da li to čine iz iskrenog ubeđenja ili zbog straha da će ostati bez poslaničkog mandata, a time i bez svih onih pratećih privilegija, što materijalnih, što „moralno-duhovnih“. U slučaju iskrenosti, poslanici zastupaju interese naroda; u slučaju neiskrenosti, poslanici zastupaju partijske interese, štiteći istovremeno lične interese.

Za one koji još uvek ne mogu (ili ne žele) da uoče problem, izneću još argumenata. Građanska zajednica je tvorbeni produkt mnoštva pojedinaca, koji su se okupili u društvo, kako bi usmeravali njegov razvoj i obezbedili sopstvenu slobodu i bezbednost. Kroz političke procese, građanska zajednica je u prilici da učvrsti postignut kompromis, a on se na izborima potvrđuje. Neposredno izabran saziv Narodne skupštine treba da bude odraz volje te građanske zajednice, a njegove odluke su kontinuirana verifikacija egzistencije kompromisa. Čim jedan saziv parlamenta izgubi moć sopstvene funkcionalnosti, tj. nije sposoban da i dalje izražava kompromis u periodu oročenog mandata, stvaraju se novi politički procesi i prostor za novu legislaturu. A standard redovnih periodičnih parlamentarnih izbora je posledica uvida tvoraca sistema vlasti u nužnost stalnog i povremenog osvežavanja volje građanske zajednice, koja ima potrebu da potvrđuje kompromis u sopstvenoj suštini.

Narodna skupština predstavlja ključnu lokaciju za institucionalnu prezentaciju kompromisa u društvu, a nema spora da u pregovaračkom procesu bitna uloga pripada političkim partijama. No, one su primarno sredstvo za apsorbovanje parcijalnih interesa, njihovo organizovanje, predstavljanje i zastupanje, zbog čega se opravdano i tvrdi da politička partija nikada ne može da preuzme ulogu organizatora celog društva, osim u jednopartijskim državama.  

 

III.

 

            Način na koji je regulisano pitanje mandata novim Ustavom predstavlja interesantan normativni detalj, kako zbog samog oblika jezičkog iskaza, kojim je propisano ovo pitanje, tako i zbog njegove same sadržine. U ovom članku je već citirana predmetna ustavna odredba čl. 102. st. 2, pa se sada iznosi predlog da se prvo primeti „sloboda narodnog poslanika“ u ovoj rečenici. A slobodu u pravu treba shvatiti kao mogućnost samostalnog, svesnog i voljnog odlučivanja između dve ili više ponuđenih ili pretpostavljenih opcija, varijanti, mogućnosti. Sloboda daje za pravo da neko lice nešto može učiniti, ali i ne mora. Prikazana jezičko-normativna odredba je tako formulisana, da bi se prvo moralo pretpostaviti da je narodni poslanik slobodan prilikom donošenja odluke o tome hoće li ili neće staviti svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci. Ta sloboda je relativizovana uslovima, koji se određuju zakonom, pa je zakonodavac ovlašćen od strane ustavotvorca da propiše uslove, koji treba da se steknu u određenoj situaciji, kako bi poslanik mogao da se koristi ovom slobodom. Upućivanje na zakonsko određivanje uslova je oblik nomotehničke relativizacije prvog dela rečenice iz odredbe čl. 102. st. 2. Ustava, kojom se predstavlja misao o slobodi narodnog predstavnika. U suštinskom pogledu, upućujem na deo posmatrane rečenice, u kojem se naglašava „neopozivost“ stavljanja na raspolaganje mandata političkoj stranci, a čime se, verovatno, želi istaći da narodni poslanik nema mogućnosti predomišljanja. Njegova eventualno drugačija volja, koja bi rezultirala suprotnom odlukom od one prve, dakle, odlukom o zadržavanju punog kapaciteta sopstvene slobode o kojoj je reč – ne bi mogla imati svog ustavno-pravnog efekta.

            Interesantna je i sama formulacija fokusirane ustavne odredbe, po kojoj narodni poslanik stavlja na raspolaganje „svoj mandat“. Time ustavotvorac ističe da je reč o mandatu, koji je vezan za ličnost narodnog poslanika, koji je sada u prilici da samostalno odluči šta mu valja činiti sa njim. Na jednoj strani se nalaze „sloboda“ i „svoj mandat“, a na drugoj – „neopozivost“ jednom izražene odluke volje, pa treba identifikovati i vrednosni konflikt među njima. Očito je da postoji kontradiktornost u okviru odredbe naznačenog ustavnog člana, što, sasvim izvesno, nije posledica jezičke neumešnosti tekstopisaca ovog člana, već prepoznatljive namere, koju će R. Marković nazvati „ciničnom formulacijom“.[3]

            Ustavom je dopušteno da sloboda izbora narodnog poslanika bude na neobičan način dalje uređena od strane zakonodavca, koji zakonom propisuje pod kojim uslovima narodni predstavnik može da stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci. Naravno, ovo ovlašćenje zakonodavca ne znači da on može da ukine tu slobodu; poslanik je može koristiti samo, ukoliko se ispune uslovi predviđeni zakonom, ali istovremeno vredi zapaziti da narodni poslanik nije dužan i obavezan, već slobodan! Predviđanjem zakonskih uslova, ovaj stav se ne može „preokrenuti“ tako da narodni poslanik bude dužan da prepusti mandat političkoj stranci. Ukoliko bi splet zakonskih uslova transformisao poslanikovu slobodu u dužnost, smatram da bi došlo do konflikta sa odredbom čl. 102. st. 2. Ustava Republike Srbije. Uporište ovakvoj tvrdnji pronalazim i u odredbi koja glasi:

            „Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana“. [4]

            Citirana ustavna norma, bez obzira što je locirana u okviru „Načela Ustava“, ima svog realnog značaja u procesu tumačenja, jer predstavlja deo težišta, na kojem počitav čitav sistem ustavnih normi. Kada se tumač Ustava nađe u nedoumici, u potencijalnom nedostatku potpune normativne popunjenosti prostora za validnim vrednosnim ocenjivanjem, i ova odredba može biti od pomoći za otkrivanje i utvrđivanje pravog smisla i značenja druge ustavne norme, a u našem slučaju, to će biti norma sadržana u odredbi čl. 102. st. 2. Ustava. Odredba čl. 2. st. 2. Ustava u sebi sadrži bitno istaknuto upozorenje da se mora poštovati stav ustavotvorca da je slobodna volja građana izvorište i osnov za legitimaciju državne vlasti i njenih nosilaca. Njome se sloboda politike disciplinuje, ali u korist same slobode i mogućnosti njenog ostvarivanja. „Zato će se ova odredba možda u narednom periodu skupštinskog života pojaviti i kao bitno pomagalo prilikom uspostavljanja reda i pravnog sistema u oblasti karaktera poslaničkog mandata, u smislu njegovog dovođenja u vezu upravo sa odredbom čl. 2. st. 2. Ustava Republike Srbije“.[5]

            Faktičko dejstvo odredbe čl. 102. st. 2. Ustava se svodi na tolerisanje tzv. blanko ostavke na mandat narodnog poslanika, čime se opet vraćamo na demokratsku aljkavost ovog instituta, jer se njime ugrožavaju „tri načela koja su u temeljima predstavničke demokratije: da poslanici predstavljaju birače, te da je njihov mandat odnos između birača i njih; da se poslanici opredeljuju i glasaju u predstavničkom telu prema svom uverenju; da poslanici ne mogu biti opozvani“.[6]

 

IV. Zaključak

 

            Poređenjem ustavnih rešenja istog pitanja iz dva ustava (1990. i 2006), dolazi se do saznanja da je odredbom prethodnog Ustava poslanički mandat bio formulisan jasno, koncizno i konzistentno. Zakonodavac se tada različito ophodio prema problemu razumevanja stava da „narodni poslanik predstavlja građane izborne jedinice“, pa je Ustavni sud Srbije, tim povodom, utvrdio i presudio konačan stav o ustavnom karakteru poslaničkog mandata. Prethodni ustavni period, dakle, ne obeležava „cinizam“ ustavotvorca i pisca ustavne norme, ali ga je, dakako, obeležavao „cinizam“ parlamentarnih partija, koje su sputavale punu slobodu političke reprezentacije.

Za razliku od toga, u prvom trogodišnjem „mandatu“ novog Ustava Srbije, začinje se sumnja u „dobru veru“ kreatora, tvoraca i pisaca ustavne odredbe čl. 102. st. 2. Istina, ustavotvorcu se s teškom mukom može prigovoriti da ima pravo da uspostavi i utvrdi određena rešenja. Ovo stanovište je polazni osnov na kojem se temelji i ustavno-sudska ocena i kontrola hijerarhije prava. Međutim, da li je ustavotvorac potpuno neograničen; da li je njegova moć ustavotvorenja potpuno van granica; da li je „iznad njega samo nebo“? Postavljanje ovih, i njima sličnih, pitanja ima za cilj da provocira intelektualnu pozornost i određenu meru umnog opreza, kada je reč o delikatnim ustavnim rešenjima. Njima se otvara i problemski krug, koji obuhvata i poziciju neograničenosti unutrašnje suverenosti državne, ustavotvorne vlasti u odnosu prema „prirodnom ustavnom pravu“ i njegovim vrednostima, kao i prema demokratskim pravnim standardima civilizovanog međunarodnog skupa država. Tim povodom, ukazujem da Ustav Srbije (kao ni ustavi drugih država u evropskom sistemu specijalne zaštite ljudskih prava), nije do kraja izuzet van mogućih posrednih kontrola i ocena njegove sadržine, kada se budu donosile „strazburške“ ocene povodom pojedinačnih akata i radnji, koje će se preduzimati na osnovu odredbe čl. 102. st. 2. Ustava Srbije. Konačno, ne treba prevideti ni činjenicu da moderne evropske države sa stabilnim sistemima parlamentarne demokratije imaju prepoznatljivo odbojan odnos prema ugrožavanju slobode poslaničkog mandata, pa bilo to i u formi blanko ostavki. Primera radi, u SR Nemačkoj, „blanko, tj. unapred potpisana ostavka koju bi poslanik dao svojoj partiji ne proizvodi pravno dejstvo, jer u suštini protivreči slobodnom mandatu“.[7] (Istina, takav stav ima svoje uporište u samom nemačkom Ustavu, kojim je jasno i nedvosmisleno utvrđeno: „Poslanici nemačkog Bundestaga biraju se na opštim, neposrednim, slobodnim, ravnopravnim i tajnim izborima. Oni predstavljaju ceo narod i nisu vezani ni nalozima ni uputstvima, već jedino svojom savešću“.[8])

Uvažavajući rafinirano lukavstvo partijskog inženjeringa, koji je bio u prilici da osmisli rešenje karaktera poslaničkog mandata u savremenom Ustavu Srbije, ipak smatram da bi trebalo pronaći pravno-logički utemeljen modus za pravilno razumevanje suštine poslaničkog mandata u konceptu Ustava Srbije. U tome, preovlađujući uput ne sme biti zakonsko rešenje uslova pod kojima je narodni poslanik slobodan da neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika. Uvažavajući praksu parlamentarizma u Srbiji, zakonodavac se neće truditi da inventivnije rastumači predmetu ustavnu odredbu, kojom je, na opšti i načelan način, rešeno pitanje poslaničkog mandata.

Međutim, ostaje institucija ustavnog sudstva, kao vrhovni pravni autoritet, od kojeg treba očekivati da će biti obziran prema ovako osetljivom pitanju potrebe opreznog i suptilnog tumačenja odredbe čl. 102. st. 2. Ustava Republike Srbije. U tom smislu, nužno bi bilo, pre svega, da u ustavno-sudskom telu postoji izražena ona svest o ustavu, čije je poimanje ponudio K. Fridrih, kao aktu za delotvorno ograničenje državne vlasti.[9] A, nakon toga, poći od teze da je sloboda narodnog poslanika, zapravo, demokratski standard ustavne države, jer se samo tako može očekivati njegova funkcija delovanja u pravcu dobrobiti celog naroda.[10] Još kada se ovo pitanje dovede u vezu sa pitanjem suverenosti, onda se zaista javlja upitanost o opasnostima, koje sa sobom nosi imperativan poslanički mandat u pogledu unutrašnje desuverenizacije, odnosno, u pogledu transfera izvora suverenosti sa građanske zajednice na političke partije, sa opšteg na nepravedno pojedinačno, sa društvenog na lični interes centra moći političke partije. Zato se slobodan poslanički mandat ima shvatiti i kao „mera za zaštitu suverenosti i sposobnosti za zajedničko dobro nasuprot partikularnih snaga.“[11] Ako bi se na prethodno ponuđeni način pristupilo utvrđivanju pravog značenja odredbe čl. 102. st. 2. Ustava Republike Srbije, onda bi se doskočilo „lukavom i ciničnom“ partijskom inženjeru, koji se, u određenom trenutku ustavotvornog procesa, našao na mestu tekstopisca tvorbene ustavne norme, koja svojom pravnom i političkom vrednošću ima moć da delatno utiče na tok evropeizacije i demokratizacije ustavnog ambijenta građanske zajednice Srbije.

Zato bi bilo poželjno da ustavno-sudski tumač razmisli o tendencijskom proširivanju standardnih metoda tumačenja sa tzv. komparativno-ustavnom metodom, koja je već zauzela značajno mesto, posebno u delu nemačke ustavno-pravne teorije. Originalni promoter naznačene inovativne ideje o, kako je nazvao, „petoj interpretacijskoj metodi“, P. Häberle,[12] je argumentovano predstavio očekivani pravac u kojem bi trebalo da se kreću procesi tumačenja u sistemu međusobne „komunikacije“ ustava, koji su sposobni da grade ustavne države. Da li će se i u Srbiji značajnije osetiti taj implus kreativnog i otvorenog tretiranja ustava od strane građanske zajednice, sasvim izvesno će pokazati predstojeći period i pravno-politički procesi, kojima će se on popunjavati. U tom miljeu, i konačno utvrđenje prirode poslaničkog mandata na parlamentarnoj pozornici Srbije, davaće solidan doprinos za dokumentacijsku građu, koja formira spontano, idealno i normativno-pravno.

 

Srđan Đorđević

 

MANDATE OF PARLAMENT REPRESENTATIVES – CONSTITUTIONAL SOLUTION

 

Summary

 

Above discussed matter of regulation of parliament representative's mandate in Republic of Serbia demands analysis of normative solutions regarding character of mandate of parliament representatives according the Serbian Constitution from 1990 and Serbian Constitution adopted at 2006, and that is still on power. In this paperwork the comparation  of this two solutions was made in linguistical, legal-dogmatic and axiological way. Further more, important place in this work has been given to constitutional court's interpretation, by which, from the standings of the supreme legal authority, the final determination of legal meaning of provisions of the Constitution of Republic of Serbia, those that determinates issues in subject, was made. Reason for this is in the fact that, through this interpretation, the cassation of this provision was made, specially those provisions that proscribes dependence of representative's mandate from the „will” of the Party. Author insists on the free representative's mandate and stands on the point that the possibility could be find, through interpretation of very complicated formulation of provision in the Article 102 st. 2, of Constitution, for finding the logical way for retaining free mandate. That is the reason that in this work one can find offer for reconsidering adoption of German legal theory on new methods if interpretation of constitution.

Key words: Constitution, mandate of parlament representative,  constitutional court's interpretation, the “will of the Party, free mandate