Немања Ковачевић

САДРЖИНА ПЛОДОУЖИВАЊА У СРПСКОМ ПРАВУ

Плодоуживање је временски ограничена употреба туђе ствари и убирање њених плодова, без повреде супстанце ствари и промене њене намене. Као стварно право најширег коришћења туђе ствари представља најважнију личну службеност. Аутор у раду разматра садржину плодоуживања, односно основна овлашћења и обавезе плодоуживаоца и власника ствари. Тежиште анализе је на правним положајима наведених субјеката, како међусобно, тако и у односу на трећа лица, као и границе фактичког понашања у односу на објекат плодоуживања. Институт плодоуживања у позитивном праву Србије још увек није комплетно регулисан, па се углавном примењују предратна правна правила, на основу чл.4 Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. и за време непријатељске окупације. Овлашћења и обавезе плодоуживаоца и власника ствари су изложена према временском редоследу њиховог настајања и то најпре према предратним правним правилима, првенствено из Српског грађанског законика. Посебна пажња је посвећена решењима предложеним у Нацрту Законика о својини и другим стварним правима Републике Србије, који на детаљан начин уређује плодоуживање предвиђајући увођење бројних новина у наше право. Циљ је поређење и оцена постојећих и предложених решења у материји садржине плодоуживања.

Кључне речи: плодоуживање, плодоуживалац, власник послужног добра, овлашћења, обавезе.