Немања Ковачевић, дипломирани правник*
Примљено: 3. март 2013.
УДК: 347.252
Стручни чланак
САДРЖИНА ПЛОДОУЖИВАЊА У СРПСКОМ ПРАВУ
Плодоуживање је временски ограничена употреба туђе ствари и убирање њених плодова, без повреде супстанце ствари и промене њене намене. Као стварно право најширег коришћења туђе ствари представља најважнију личну службеност. Аутор у раду разматра садржину плодоуживања, односно основна овлашћења и обавезе плодоуживаоца и власника ствари. Тежиште анализе је на правним положајима наведених субјеката, како међусобно, тако и у односу на трећа лица, као и границе фактичког понашања у односу на објекат плодоуживања. Институт плодоуживања у позитивном праву Србије још увек није комплетно регулисан, па се углавном примењују предратна правна правила, на основу чл.4 Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. и за време непријатељске окупације.[1] Овлашћења и обавезе плодоуживаоца и власника ствари су изложена према временском редоследу њиховог настајања и то најпре према предратним правним правилима, првенствено из Српског грађанског законика.[2] Посебна пажња је посвећена решењима предложеним у Нацрту Законика о својини и другим стварним правима Републике Србије, који на детаљан начин уређује плодоуживање предвиђајући увођење бројних новина у наше право. Циљ је поређење и оцена постојећих и предложених решења у материји садржине плодоуживања.
Кључне речи: плодоуживање, плодоуживалац, власник послужног добра, овлашћења, обавезе.
1. Уопштено о плодоуживању
Плодоуживање је временски ограничена употреба туђе ствари и убирање њених плодова, без повреде супстанце ствари и промене њене намене. Као стварно право најширег коришћења туђе ствари представља најважнију личну службеност.
Садржину сваког субјективног права, па и плодоуживања, чине одређена овлашћења и обавезе. Плодоуживање према свом садржају спада у апсолутна права и делује erga omnes, односно према свим трећим лицима, укључујући и власника послужног добра. За разлику од трећих лица, која према титулару плодоуживања имају негативну обавезу уздржавања од радњи које га ометају у вршењу овлашћења која му припадају, однос власника и плодоуживаоца је сложенији. Наиме, власник, као и свако треће лице, такође има негативну обавезу уздржавања од повреде плодоуживаочевог права, али истовремено између власника оптерећене ствари и титулара службености настају и одређена релативна права и обавезе. С обзиром на уочено двоструко дејство права плодоуживања између власника и плодоуживаоца, плодоуживање се у нашој правној теорији убраја у мешовите форме субјективних права, које у себи садрже елементе и апсолутних и релативних права.[3]
На основу изнетог, сматрамо да треба разликовати два грађанскоправна односа поводом плодоуживања, чији су правни субјекти плодоуживалац и власник, односно плодоуживалац и трећа лица. У средишту оба грађанскоправна односа је плодоуживалац. Међутим, суштина плодоуживања се испољава у грађанскоправном односу између плодоуживаоца и власника. С обзиром на специфичност овог нетипчног, грађанскоправног односа и његову сложену природу, кроз истовремено постојање елемената и апсолутних и релативних права, у теорији се прави разлика између садржине и дејства плодоуживања.[4] Према садржини плодоуживање је слично облигационим правима (нпр. закупу), а према дејству плодоуживање је стварно право.
Однос између плодоуживаоца и власника је централни однос, па ћемо садржину плодоуживања надаље посматрати првенствено кроз правни положај субјеката овог односа.[5] Ово је однос облигационоправне природе, а може бити регулисан законом или уговором.[6]
Између плодоуживаоца и трећих лица постоји спољашњи однос стварноправне природе, јер титулар плодоуживања своја овлашћења може истицати како против садашњег и будућих власника објекта плодоуживања, тако и против свих трећих лица (erga omnes). Насупрот унутрашњег каузалног односа, спољашњи однос је начелно апстрактан.[7]
Највише пажње посветићемо правном положају плодоуживаоца поводом ствари као послужног добра, с обзиром да су његовa oвлашћења и обавезе у суштинској корелацији са овлашћењима и обавезама власника послужног добра. Наведена овлашћења и обавезе поводом ствари потребно је објаснити, јер је непосредни однос према ствари одлика апсолутног дејства стварних права власника и плодоуживаоца.
2. Правни положај плодоуживаоца
2.1. Овлашћења плодоуживаоца
Овлашћења плодоуживаоца нису таксативно наведена ни у СГЗ-у ни у Нацрту Законика о својини и другим стварним правима (у даљем тексту: Нацрт),[8] с обзиром на могућност проширења споразумом субјеката. Сматрамо да су основна овлашћења плодоуживаоца: овлашћење на државину, на употребу објекта плодоуживања, на прибирање плодова ствари... У даљем тексту анализираћемо најважнија од њих.
А) Овлашћење државине објекта плодоуживања
Државина је полазна претпоставка свих плодоуживаочевих овлашћења, пре свега употребе послужне ствари, али није посебно предвиђена у нашем предратном праву. Неки аутори сматрају да одредба о државини права стварне службености (чл.70 ст.3, ЗОСПО)[9] може аналогно важити и за државину права плодоуживања.[10]
Предвиђајући да право на државину треба да одговара садржини плодоуживања, уочавамо да је Нацрт (чл. 358, ст.5) правилно усагласио два, на први поглед противречна теоријска схватања. За разлику од некадашњих схватања[11] да је државина плодоуживаоца искључиво у функцији вршења плодоуживања, данас је прихваћено у упоредном законодавству и у нашој правној теорији[12] да је то посебно и самостално овлашћење. Плодоуживалац има начелно, закониту, непосредну и искључиву државину. Могућност уговарања посредне и судржавине постоји само онда када се и путем ових државина могу остварити право употребе и убирања плодова.
Све модификације овлашћења на државину могу бити само облигационоправне природе, што значи да трећа лица могу стећи право које би ограничавало право плодоуживаоца на искључиву државину, односно модификовало га у судржавину. На овај начин стварноправна садржина плодоуживања остаје очувана.
За трећа лица, у суштини, нема разлике између овлашћења[13] плодоуживаоца и власника, па ни између њихових државина.
Б) Овлашћење употребе објекта плодоуживања
Употреба послужног добра је есенцијално овлашћење плодоуживаоца и најчешће искључује сва друга лица од вршења истовремене употребе. Према СГЗ-у, употреба значи коришћење туђе ствари по потреби (пар.372), њено уживање без ограничења, али и без повреде њене супстанције (пар.374), а у складу са њеном природом (пар.375). Плодоуживалац употребљава ствар, лично или преко другог лица, на исти начин као и власник, с ограничењем да не сме да мења послужно добро, ни његову намену. Према домаћој судској пракси плодоуживаочево право најширег коришћења ствари обухвата и овлашћење да сам одреди како ће ствар користити.[14]
Нацртом (чл.360, ст.1) је предвиђено да се плодоуживање врши у складу са природом послужног добра и на уобичајен начин, што је као што се може видети формулација слична оној из СГЗ-а. Предвиђање да се коришћење има вршити у складу са природом објекта плодоуживања је свакако брана злоупотреби овог права. Правни стандард «уобичајени начин употребе» је еластична формулација која пружа могућност суду да за случај спора одлуку прилагоди конкретним околностима. Сматрамо прихватљивим решење Нацрта да се редовна употреба усвоји као критеријум који ослобађа одговорности плодоуживаоца за умањење вредности послужног добра. Под редовном употребом се може подразумевати како вршење правних аката (нпр. издавање у закуп),[15] тако и материјалних аката према ствари (нпр. становање у кући). На овај начин се обезбеђује минимум заједничких интереса власника и плодоуживаоца, имајући у виду чињеницу да, иако ова лица нису у имовинској заједници, интереси су им међусобно условљени.[16]
Према нашој судској пракси, при употреби послужне ствари општа обавеза плодоуживаоца у виду очувања супстанце[17] и намене ствари, разликује његов од обима коришћења ствари од стране власника.
Израда плана искоришћавања послужног добра, који настаје споразумом власника и плодоуживаоца, није предвиђена као обавеза и услов за настанак плодоуживања у нашем праву, па ово решење Нацрта (чл.361) представља новину. Наиме, ако се искоришћавањем знатно смањује послужно добро или његова вредност, наведена лица израђују план искоришћавања, што је ефикасно средство превазилажења латентне напетости интереса плодоуживаоца и власника. Чл.361 Нацрта је од обостраног интереса, јер је послужно добро истовремено објекат и плодоуживања и “голе” својине, па је евидентна нужност да се споразумом спречи знатно смањење његове вредности. Повезивање стицања права плодоуживања са постојањем плана искоришћавања сматрамо доследним спровођењем идеје Нацрта о што бољој заштити интереса власника, која је уочљива у читавој регулативи плодоуживања.
В) Овлашћење прибирања плодова
Поред држања и употребе, присвајање плодова је треће овлашћење плодоуживаоца. На његов значај указује чињеница да се претходна два овлашћења могу споразумно искључити, али само ако се задржи овлашћење присвајања плодова.[18] Ово је више теоријска могућност и одступа од правила о односу овлашћења употребе и убирања плодове, које је још Улпијан поставио.[19]
У вези присвајања плодова као кључна издвајају се три питања. Прво је питање обима у коме плодоуживалац може присвојити плодове ствари. Друго питање се односи на тренутак њиховог стицања, а треће на накнаду трошкова стварања плодова.
1. Што се тиче првог питања, још од римског права плодоуживалац је имао право на све плодове, без обзира на њихову врсту.[20]
И према СГЗ-у плодоуживаоцу припадају сви приходи[21] од једне ствари, и обични и ванредни (пар.376). У домаћој правној теорији је указано на погрешну употребу термина «приход», уместо «плод» с обзиром да наведени термини нису синоними.[22]
Потпун обим присвајања плодова се не односи на благо (сокровиште) нађено у земљи као послужном добру. За разлику од овог решења, Нацртом (чл.385) је та могућност изричито уведена. Наиме, плодоуживалац може добити половину награде која по основу налаза скривеног блага припада имаоцу послужног добра, па је и по овом основу изједначен са њим.
2. Тренутак стицања плодова од стране титулара плодоуживања на сличан је начин регулисано у нашем позитивном праву и Нацрту. Наиме, моментом одвајања од главне, плодоносне ствари, плодоуживалац стиче право својине на плоду као самосталној ствари.
Ово решење начелно усваја и Нацрт (чл.362), уз услов да су плодови одвојени, односно доспели за трајања плодоуживања и да примена овог правила није искључена споразумом странака.
Дакле, за стицање својине на плодовима пресудан је моменат њиховог одвајања од плодоносне ствари, што је решење идентично оном које постоји и у нашем позитивном праву (чл.27, ЗОСПО). Разлика је у томе што је решење Нацрта диспозитивног карактера. Из одредбе која регулише тренутак стицања плодова може се закључити да Нацрт прихвата поделу плодова на природне, који се одвајају, и цивилне, који доспевају.
Временску одредницу “за трајање плодоуживања”, међутим сматрамо нејасном, али и неодрживом са аспекта правичности. Нужно је тренутак стицања прилагодити природи ствари, па предлажемо да се “сразмерност временском трајању плодоуживања” усвоји као критеријум временског одређења стицања плодова, што већ постоји у упоредном праву.[23]
3. У вези трећег питања - трошкова стварања плодова правило је да свако сноси трошкове које је имао око стварања плодова који њему припадају. Како и власник и плодоуживалац сносе трошкове само својих плодова, који плодови коме од ових лица припадају одређено је правилима о моменту у коме се плодови стичу. Али, уколико се догоди да је плодове одгајало једно, а присвојило друго лице (свеједно да ли је то власник или плодоуживалац), у нашој правној теорији прави се подела на три система[24] накнаде трошкова стварања плодова. Према првом, који је предвиђен у ОИЗ за Црну Гору (чл.158, ст.1), не дугује се никаква накнада за улагања која је у производњу учинила друга страна, ни плодоуживалац власнику, ни власник плодоуживаоцу. Према другом, који постоји у Швајцарском грађанском законику (чл.756, ZGB), дугује се накнада трошкова у границама вредности плодова. За разлику од претходних, у трећем систему који је примењен у АГЗ-у (чл.519), само власник дугује накнаду плодоуживаоцу, а не и плодоуживалац власнику за плодове који нису били одвојени у време настанка плодоуживања. Нама се најприхватљивији чини први систем, јер је најједноставнији за примену у пракси.
С oбзиром на карактеристике наведена три система, сматрамо да решење нашег права не можемо сврстати ни у један од њих (пар.382, СГЗ).[25] Наиме, према СГЗ-у основно правило је да власник и плодоуживалац међусобно не дугују накнаду за убране или одвојене плодове, што заправо представља примену првог система наведене класификације. Међутим, према нашем праву власник је дужан, код престанка плодоуживања, накнадити плодоуживаоцу вредност плодова, само ако је и плодоуживалац првобитно, приликом настанка плодоуживања, власнику накнадио вредност плодова. У наведеном изузетку, који одговара захтевима правичности, препознајемо примену другог система предметне класификације. Дакле, решење СГЗ-а би представљало специфичну комбинацију првог и другог система тј. нови, четврти систем накнаде трошкова стварања плодова.
Што се Нацрта тиче, он садржи решење најсличније СГЗ-у, по коме је правило да власник плодоуживаоцу не надокнађује вредност плодова које није присвојио одвајањем, али је оно диспозитивне природе, тј. странке могу уговорити и другачије, да плодоуживалац и власник међусобно један другом надокнађују трошкове о којима је реч, уколико их има. Суштина предложеног решења Нацрта је да лице које је у производњу плодова улагало рад или материјал, а плодове није присвојило буде адекватно обештећено. Плодоуживалац или ималац послужног добра дужни су да накнаде свом претходнику учињене трошкове, у границама вредности плодова. На тај начин се обезбеђује заштита савесног поступања и избегавање злоупотреба. Разлика између решења Нацрта и СГЗ-а је у томе што оваква надокнада мора по Нацрту бити уговорена, а по СГЗ-у власник је дужан надокнадити трошкове о којима је реч плодоуживаоцу, уколико их је и он њему платио при отпочињању са плодоуживањем.
Г) Овлашћење располагања плодоуживањем
Пошто је плодоуживање лично, па самим тим непреносиво и ненаследиво имовинско право, начелно плодоуживалац нема могућност располагања ни плодоуживањем, ни његовим објектом.
Међутим, стварноправни карактер[26] плодоуживања омогућава изузетке од поменутог правила.[27] У упоредном праву ти изузеци су разноврсни, па је допуштено располагање плодоуживањем у различитим облицима. Према критеријуму обима располагања које је допуштено разликујемо неколико система у упоредном праву: 1) плодоуживалац је овлашћен да право плодоуживања пренесе на другога (чл.595 CC); 2) уступи вршење права плодоуживања (чл.1059 BGB, чл.234 ст.2 ЗВ Хрватске); 3) пренесе право на прибирање користи од ствари (чл.758 ZGB). Најприкладнијим оцењујемо решење другог система, по коме је плодоуживалац овлашћен да правним послом пренесе другом извршавање својих овлашћења, јер је средње решење код којег се упоређењем са претходна два најбоље води рачуна о интересима власника и плодоуживаоца. Наиме, док је обим овлашћења располагања плодоуживаоца у првом систему највећи, а у трећем најмањи, сматрамо да је решење другог система прихватљив израз равнотеже интереса власника и плодоуживаоца. Имајући у виду да су личне службености по свом карактеру неотуђива права, и у нашој правној теорији је прихваћено да плодоуживалац не сме пренети своје право, већ може само вршење свог права уступити другом лицу. То је најраспрострањеније решење и припада напред наведеном другом систему.
Такође, он не може своје право плодоуживања оптеретити залогом,[28] али вршење тог права може.[29] У делу правне теорије[30] има и мишљења да треба увести пренос права као вид располагања плодоуживањем, уз напомену да располагање плодоуживањем не може имати за последицу проширење граница права. Трајање плодоуживања се преносом не може продужити.
За разлику од досадашњег права, Нацртом (чл.371, ст.1) је предвиђено да плодоуживалац може пренети трећем лицу право плодоуживања, под условом под којима га и сам има. Поменутим решењем не стиче се стварно право, већ само облигационо право, по правилу, појачано државином.[31] На овај начин, сматрамо да је у потпуности задовољена потреба плодоуживаоца за прометљивошћу права и искоришћавањем имовинског карактера плодоуживања. Предложеним решењем власнику је обезбеђена адекватна заштита, с обзиром да је његова сагласност неопходан услов преноса права плодоуживања. Такође, предвиђено је да преносилац и стицалац плодоуживања солидарно одговарају власнику добра за обавезе из плодоуживања, јер стицалац не ступа на место плодоуживаоца, већ заједно са њим стиче права и обавезе према власнику (чл.371,ст.3). Наведени облик преноса права плодоуживања одговарају потребама савременог тренутка и израз су самосталности права плодоуживања.
По Нацрту (чл.372), плодоуживалац може располагати плодоуживањем и тако што га неће уступити, већ само оптеретити и то путем давања у залогу или на плодоуживање (тзв. подплодоуживање). Треба нагласити да се овај вид делимичног преноса плодоуживања, може вршити само у границама постојећег права плодоуживања, као и да је објекат преноса вршење права плодоуживања.
Kао вид располагања, који постоји у нашем позитивном праву препознајемо и конверзију плодоуживања у доживотну ренту. Наведена могућност конверзије је изричито предвиђена нашим Законом о наслеђивању[32] (чл. 25 у вези чл. 23-24 и чл. 30 у вези чл. 26-29).
Иако, као што се из изложеног може видети, постоје одступања од правила да се плодоуживањем не може располагати, то не важи и за објекат плодоуживања, што су по правилу разне врста ствари. Плодоужувалац не може материјално располагати објектом плодоуживања у смислу његовог уништења, па ни употребљавати га мимо одредби правног посла или закона.
Д) Остала овлашћења плодоуживаоца
1. Као посебно право плодоуживаоца издвајамо његову могућност да од власника послужног добра захтева отказ сваког уговора, раније закљученог, а који га спречава у вршењу плодоуживања.
2. Према нашем праву, у циљу потпуног вршења плодоуживања је и право плодоуживаоца да изврши поправке на послужном добру, односно да захтева накнаду трошкова учињених поправки (пар.380 СГЗ). Такође, Нацртом (чл.358, ст.3) је предвиђено овлашћење плодоуживаоца да на послужном добру постави, одржава и замени све оно што је потребно за вршење плодоуживања.
3. Заједничко право плодоуживаоца и власника ствари, због чега га износимо на крају, је и право на процену и попис послужног добра. Ово овлашћење два титулара могу користити не само приликом конституисања, већ и током трајања плодоуживања. Утврђивање вредности супстанце ствари је у обостраном интересу, а циљ је омогућавање враћања послужног добра у истом стању након престанка плодоуживања и евентуална одговорност плодоуживаоца ако није тако. Према нашим правним правилима (пар.381, СГЗ) инвентар се не мора саставити већ се само препоручује као мера опрезности. Ако инвентар није састављен, сматра се да је плодоуживалац ствар у „добром и употребљивом“ стању примио.
Нацртом је исто као у СГЗ-у предвиђена могућност пописа послужног добра, али је значај пописа истакнут чињеницом да власник није дужан да плодоуживаоцу преда послужно добро у државину пре извршења траженог пописа (чл.373,ст.3). Такође, плодоуживалац и власник су овлашћени да се договоре о трошковима пописа. Иначе, према Нацрту правило је да они подједнако сносе трошкове, уз изузетке првог пописа код плодоуживања без накнаде и накнадног пописа, ако понашање друге стране није изазвало потребу за пописом. Предложено решење је најсличније швајцарском праву (чл.763, ZGB).
Предлажемо да се, ради једноставнијег доказивања узајамних потраживања, додатно истакне значај инвентара послужне ствари, по угледу на упоредно право, по коме попис мора бити оверен и садржати назнаке вредности послужних ствари (чл.208 ст.1, ЗВ Хрватске).[33]
2.2. Обавезе плодоуживаоца
Две главне обавезе плодоуживаоца су да ствар врати након престанка плодоуживања и да при вршењу плодоуживања поступа као добар домаћин. Из ових главних произилазе све остале обавезе.
У нашој старијој правној теорији постоје разне класификације обавеза према времену настанка.[34] Основне обавезе по предратним правилима су: 1. обавеза очувања супстанце послужне ствари (пар.373, СГЗ), 2. обавеза поступања са ствари као добар домаћин, 3. обавеза одржавања ствари, 4. обавеза враћања послужне ствари (пар.378, СГЗ) и 5. обавеза обезбеђења послужне ствари (пар.383, СГЗ).
За разлику од предратних правила многе обавезе плодоуживаоца су у Нацрту детаљније разрађене и другачије формулисане. Нацрт (чл.381, ст.1) прецизира обавезу одржавања наводећи да плодоуживалац врши текуће одржавање и сноси трошкове текућег (редовног) одржавања, а СГЗ наведену обавезу не регулише посебно, већ је обухвата обавезом поступања са ствари као добар домаћин. Такође, према упоредноправној теорији, он плаћа порезе[35], таксе и друга јавна оптерећења, као и приватноправне терете настале пре конституисања плодоуживања, независно од тога да ли су покривени из прихода ствари.[36]
Такође, Нацрт (чл.393) предвиђа обавезу враћања у пописаном стању, односно у стању какво настаје уобичајеном употребом. Поређењем са СГЗ-ом, према коме је плодоуживалац обавезан да ствар врати у истом стању, решење Нацрта оцењујемо као прецизније и реалније, с обзиром да се никад ствар у истом стању не може вратити.
Примећујемо да Нацрт (чл.358, ст.1) и СГЗ на исти начин уређују обавезу поступања са ствари и то путем правног стандарда «добар домаћин». Обавеза поступања као добар домаћин постоји током целог плодоуживања, а по природи је општа обавеза.[37] Док су обавезе очувања супстанце и намене послужног добра Нацртом посебно регулисане, СГЗ у пар.373 наводи само обавезу очувања супстанце. Пре свега, плодоуживалац је обавезан да очувану супстанцу ствари врати након престанка плодоуживања у пописаном стању,[38] односно у стању из кога произилази да је одржавана уобичајено, а искоришћавана у складу са природом супстанце.
Док је према нашем позитивном праву, плодоуживалац обавезан да не мења супстанцу послужне ствари (пар.372, СГЗ), сама промена намене ствари није изричито регулисана. Нацртом се дозвољава промена и супстанце и намене ствари, под тачно одређеним условима и уз сагласност власника (чл.365, ст.2). Наиме, иако је дефиницијом плодоуживања стриктно искључена свака промена послужног добра и његове намене, неопходност његовог искоришћавања у циљу вршења плодоуживања, је услов за одступање од опште обавезе немењања послужног добра. За процену корисности промене намене пресудно је објективно вредновање остварења сврхе конституисаног права, а не интерес власника, што је у нашој правној теорији већ предлагано.[39] Сматрамо да овим решењем интерес власника није доведен у питање, с обзиром да је за промену намене неопходна његова сагласност.
Према нашим правним правилима (пар.383, СГЗ) плодоуживалац је, на захтев власника послужног добра, обавезан да пружи одређено обезбеђење ако прекорачи своје право угрожавајући супстанцу ствари на којој је конституисано плодоуживање. Како у наведеном правном правилу није наглашено о каквој се врсти обезбеђења ради (залога, јемство или неко треће) сматрамо да врста обезбеђења зависи искључиво од споразума странака. Обавеза пружања гаранције за враћање ствари у исправном стању постоји само код опасности од уништења ствари (пар.383, СГЗ), што је слично основу осигурања у упоредном праву (чл.209, ЗВ Хрватске). Ако обезбеђење не буде дато, власник ствари може да узме ствар натраг, када заправо долази до престанка плодоуживања (пар.389, СГЗ), или да тражи предају ствари трећем лицу на управљање на плодоуживаочев трошак. Такође, у нашој правној теорији има мишљења да је плодоуживалац обавезан да ствар осигура, ако то одговара нормалном привређивању.[40]
Нацртом су предвиђене вишеструке гаранције за враћање ствари у исправном стању, а све оне заправо одражавају повећан степен опасности да плодоуживалац не поступа са послужним добром као добар домаћин. Док се обезбеђење мора изричито уговорити што је већ предлагано у делу наше правне теорије,[41] осигурање се претпоставља. Обезбеђење није уобичајена дужност, већ се користи само кад постоји опасност угрожавања послужног добра и оштећења интереса власника. С обзиром да Нацртом није наглашено да ли се ради о стварним или личним средствима обезбеђења, сматрамо да термин обезбеђење обухвата све облике обезбеђења око којих се власник и плодоуживалац споразумеју. Такође, Нацртом је конкретизована санкција у случају недавања обезбеђења, према којој ће суд одредити принудног управника (власника или друго лице), као и његова овлашћења.
Пошто институт осигурања у време доношења СГЗ-а није био развијен, осигурање послужне ствари није ни било предвиђено. По чл.383 Нацрта обавеза је плодоуживаоца да осигура послужно добро од уобичајених ризика и од оних ризика од којих је осигурање обавезно, сразмерно трајању плодоуживања. Ипак, реч је о диспозитивној норми, јер та обавеза уговором може бити искључена. Предмет осигурања су и ствари у вези са послужним добром, као и користи које даје послужно добро. Посебно обавезивање плодоуживаоца да власнику, кад је послужно добро већ осигурано, накнади премију осигурања је новина за наше право, јер одступа од општег правила да власник осигурава своју ствар. Плодоуживалац закључује осигурање у своје име, а за рачун власника. Предлог Нацрта је у складу с већином упоредноправних решења[42] и последица је развијености института осигурања, па га сматрамо прихватљивим решењем.
3. Правни положај власника послужног добра
С обзиром да су плодоуживалац и власник ствари, поред стварноправног односа, међусобно и у облигационоправном односу, њихова овлашћења и обавезе су у корелацији. У кратким цртама анализираћемо најпре власникова овлашћења, а затим и његове обавезе.
3.1. Овлашћења власника
Од бројних овлашћења власника, поменућемо само основна: право располагања својином, право на ванредне приходе ствари, право надзора над радњама плодоуживаоца, право да му се ствар врати, право да захтева обезбеђење послужне ствари и право задржавања оног што је плодоуживалац поставио за вршење плодоуживања.
1. Најпре, власник је овлашћен да за време трајања плодоуживања правно располаже својином на објекту плодоуживања, самостално и слободно, теретним или доброчиним правним послом, отуђујући или оптерећујући своје право. Чињеница да плодоуживаоцу припадају овлашћења на државину и употребу послужне ствари, међутим, свакако утиче на прометну вредност послужног добра[43], па стога ова могућност за власника практично не значи много.
С обзиром на неизвесност момента гашења плодоуживања, располагање „голом“ својином представља алеаторни правни посао. Наиме, прибавилац стиче само правну наду на касније успостављање пуне својине. Пошто су својинска овлашћења подељена између власника и плодоуживаоца, ова лица могу сагласним преношењем права на „пуну“ својину да повећавају прометљивост ствари оптерећене плодоуживањем. Постоји могућност располагања и конституисањем будућег плодоуживања, тј. располагања правном надом,[44] где је алеаторност већа него код располагања голом својином.
Такође, у вези реализације овлашћења на располагање добром, Нацртом је предвиђено да власник може трећим лицима да показује послужно добро.
Поред наведених облика располагања, власник може да непокретност као послужно добро, оптерети хипотеком или стварним службеностима, aли ова нова права не могу имати утицај на плодоуживаочева овлашћења.[45]
2. Према нашем садашњем и будућем праву власнику припадају и сви ванредни приходи ствари, било да имају карактер производа, било да чине супстанцу саме ствари.
3. Док у СГЗ није посебно нормирано власниково овлашћење надзора над вршењем плодоуживања, Нацртом је ово овлашћење изричито предвиђено. Наиме, власник у склопу надзора над вршењем плодоуживања, може да прегледа послужно добро на начин и у размацима примереним околностима случаја при чему је посебно предвиђана обавеза власника да води рачуна о оправданим интересима плодоуживаоца.
4. Овлашћење власника да захтева од суда обезбеђење послужног добра од стране плодоуживаоца, под условима о којима је већ било речи представља одступање од факултативности плодоуживаочеве обавезе обезбеђења. Недавање судском одлуком наложеног обезбеђења, презумпира овлашћењем власника да захтева од суда принудно управљање. И у црногорском праву могуће је давање на управљање послужне ствари лицу које одреди суд или власнику, као последица необезбеђења послужне ствари од стране плодоуживаоца (чл.239 ЗОСПО ЦГ). Такође, могућност да се на захтев власника послужне ствари, судском одлуком ускрати плодоуживаоцу право управљања послужним добром и управљање повери судски одређеном принудном управнику постоји и у немачком праву (чл.1052 BGB).[46]
5. Од осталих овлашћења, Нацрт предвиђа и власниково право задржавања свега онога што је плодоуживалац поставио за вршење плодоуживања. Ово је вид санкције за плодоуживаоца због неплаћања трошкова редовног одржавања послужног добра.[47]
3.2. Обавезе власника
1. Временски посматрано прва обавеза власника је предаја ствари, односно омогућавањe уписа плодоуживања у јавне регистре и постоји у фази настанка плодоуживања. Најчешће власник плодоуживаоцу обезбеђује непосредну државину, уколико је његов објекат ствар.[48]
2. Главна обавеза власника је у трпљењу плодоуживања на својој ствари, која произилази из уговора или закона и неузнемиравању плодоуживаоца у вршењу права.[49] Ова негативна и општа обавеза, изводи се из природе плодоуживаочевог права, које је апсолутног карактера и делује erga omnes, па и према власнику објекта плодоуживања. Он се стога мора уздржавати и од правног узнемиравања плодоуживаоца. Подразумева се да док плодоуживање траје власник има на ствари „голу“ својину, коју може како преносити, тако и оптеретити ограниченим стварним правима, али та права могу бити вршена тек по престанку плодоуживања.[50]
За разлику од предратних правних правила СГЗ-а у ком обавеза неузнемиравања није изричито наглашена, већ се то изводи из природе плодоуживања, у Нацрту је предвиђена и детаљније конкретизована (чл.365). Наглашено је да ималац послужног добра не сме вршити ни измене ни располагања која отежавају или спречавају вршење плодоуживања.
3. Обавеза је власника ствари да сноси ванредне , односно инвестиционе трошкове одржавања послужне ствари. Наведена обавеза није посебно издвојена у нашим правним правилима, већ се изводи из чињенице да плодоуживање постаје неоствариво у уговореном обиму и начину ако власник занемари инвестиционо одржавање своје ствари, па она почне да пропада или постане неупотребљива.
Наиме, према пар.379 СГЗ-а плодоуживалац и власник договорно одлучују о одржавању важном за опстанак ствари (инвестиционо) и за вршење плодоуживања. Плодоуживалац не може очекивати аутомаску накнаду ако сам поправи послужну ствар, као што власник може од њега добити накнаду ако уместо њега учини текуће одржавање. Критеријум за процену шта власник мора је шта је нужно и потребно поправити да би се плодоуживање могло вршити на договорени начин. Само ако власник наведене поправке не уради може их извршити плодоуживалац, с тим што те трошкове после одваја или се наплаћују судским путем, с обзиром да су од значаја за повишење корисности послужног добра. Битно је да плодоуживалац не може самовољно одредити шта се мора урадити и на тај начин оптеретити власника ако се плодоуживање може вршити и на нпр. оронулом послужном добру.
Према Нацрту (чл.381), власник послужног добра врши инвестиционо одржавање и сноси трошкове тог одржавања, у супротном дугује накнаду плодоуживаоцу који је извршио ово одржавање.
Поређењем постојећег и предложеног решења, увиђамо да на сличан начин регулишу обавезу надокнаде ванредног одржавања послужног добра, с тим што СГЗ за разлику од Нацрта не предвиђа да је власник дужан вршити свако инвестиционо одржавање, већ само оно које је нужно и потребно учинити да би се плодоуживање могло вршити на договорени начин, што сматрамо правичнијим решењем. Наиме, чињеница постојања плодоуживања не би требало да власнику намеће веће обавезе него што би их он без постојања плодоуживања у датом моменту предузео. У случају да он није у финансијској ситуацији да у одређеном тренутку изврши радове инвестиционог одржавања, а ако то не смета плодоуживаоцу, не видимо зашто би плодоуживалац о трошку власника могао обавити те радове кад их већ власник не жели, чему у крајњем резултату води решење Нацрта.
Nemanja Kovacevic, a graduate lawyer*
The contents of the usufruct
This concept describes limited enjoymentor use of another individual's property and its crops without violating the substance of that property and its purpose. As a real property right of a very wide scope of use, it represents the most important personal servitude. In this work, the author discusses the contents of enjoymentor use of another individual's property and its crops, that is the principal rights and obligations of the person who enjoys and uses another individual's property and its cropsand the owner of this property. The focus is on the analysis of the legal positions of these subjects in relation to each other and in relation to the third person, as well as on the limits of the factual behavior in relation to the enjoyed property. This institute in the Republic of Serbia positive law has not been comprehensively regulated yet, so in most cases we still apply the regulations which were adopted before the WWII (April 6, 1941) and during the German occupation. Rights and obligations of the person who enjoys and uses another individual's property and its crops and the owner of this propertyare described according to the time frame of their appearance, that is, before all, according to the pre-war legal provisions (mostly from Serbian Civil Code). In addition, the author’s focus is on the regulations given in the proposed draft of the Republic of Serbia Law on real property and other related laws which regulates in detail the matter of enjoymentor use of another individual's property and its crops and foresees a number of new legal solutions.
Key words: enjoyment, the person who enjoys and uses another individual's property and its crops, the owner of this property, rights and obligations.
* Студент докторских студија на грађанскоправном смеру на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу
[1] Службени лист ФНРЈ, бр.86/1946
[2] Видети: М. Вуковић, Правила грађанских законика, Загреб, 1961
[3] Видети: Д.Стојановић- О.Антић, Увод у грађанско право, Београд, 2004, 204
[4] Обједињавање стварноправних и облигационоправних елемената у истом праву је данас све чешће, нпр. лица код којих је ствар по облигационоправном основу, уживају државинску заштиту (послуга, зајам, остава). Видети: А. Гамс, Стварно право, Београд, 1971, 165; Упоредити: Р.Ковачевић-Куштримовић, Подела грађанских субјективних права на стварна и облигациона, Анали, Београд, 1-2/1988
[5] Зависно од тога да ли је конституент плодоуживања истовремено и власник послужног добра, неки аутори праве разлику између једноставаног и сложеног унутрашњег правног односа.Сложени правни однос постоји нпр. код плодоуживања на потраживању, у виду тространог правног односа. Видети: М.Лазић, Плодоуживање, докторска дисертација одбрањена на Правном факултету у Нишу, 1999, 80
[6] Пример за случај када конституент плодоуживања није власник послужног добра налазимо у немачком праву. Ради заштите савесног плодоуживаоца, у немачком праву важи претпоставка, да су у односу између плодоуживаоца и уступиоца, власник и уступилац исто лице (чл.1058, BGB).
[7] Видети: H.Westermann, Sachenrecht, Karlsruhe, 1960, 599
[8] http: //www.mpravde.gov.rs/zakonik o svojini i drugim stvarnim pravima; датум посете: новембар, 2012
[9] Закон о основама својинско-правних односа, „Сл. лист СФРЈ“ бр.6/80, 36/90 и „Сл. лист СРЈ“ бр.29/96
[10] М.Лазић, Плодоуживање, докторска дисертација одбрањена на Правном факултету у Нишу, 1999, 86
[11] Видети: Л. Марковић, Грађанско право – Општи део и стварно право, Београд, 1928, 462 ; А.Гамс, Својина, Београд, 1991, 74
[12] чл.1136 BGB, чл.755 ZGB; М.Лазић, Плодоуживање, докторска дисертација, 83 sq.
[13] Видети: Ј. Carbonnie, Droit civil, tom II, Paris, 1964, 36
[14] ВСВ, Рев. 241/83; Окружни суд у Новом Саду, Гж. 645/87, према С. Вуковић, Коментар закона о основама својинскоправних односа, Београд, 2006, 268
[15] Давањем у закуп послужне ствари, преноси се само садржај вршења права плодоуживања, док само право остаје и даље код титулара. (ВСХ, Рев 86/82, ЗСО књ.8, св.1, 49)
[16] Власник ствари оптерећене плодоуживањем врши фактичку власт преко плодоуживаоца, па је његово право на државину и коришћење ствари зависно од постојања права плодоуживања на ствари. (Решење Окружног суда у Суботици, Гж. 1902/93, СП)
[17] Недозвољена је сеча шуме у обиму у ком се врши проређивање, преко мере потребнe за природно обнављање. (Врховни суд Србије, ГЗЗ. 96/93, прeма С.Вуковић, Коментар закона о основама својинскоправних односа, Београд, 2006, 268)
[18] М. Лазић, Личне службености, Ниш, 2000, 62
[19] Fructus sine usu esse non potest. (Ulpianus – D.7,8,14,1) У римском праву је било познато да убирање плодова ствари не може бити без употребе, али употреба се може вршити без убирања плодова.
[20] Под плодовима ствари подразумевали су се и fructus naturales (нпр. младо од животиње, али не и дете ропкиње), као и fructus civiles (најамнине и закупнине). Видeти: Б.Еиснер – М.Хорват, Римско право, Загреб, 1948, 280; O савременој подели плодова на природне, индустријске и цивилне, видeти: И.Бабић, Увод у грађанско и стварно право, Београд, 2007, 148
[21] Неке ствари стварају плодове или приходе зависно од начина коришћења од стране власника. Нпр: Дрво може бити плод ако је намењено редовној сечи. Видети: F.Terre – Ph.Simler, Droit Civil, Les biens, 4 ed, Paris, 1992, 527
[22] Приход је шири појам јер обухвата и принос који се не јавља периодично. Видети: Л.Марковић, Грађанско право- Општи део и стварно право, Београд, 1928, 463; Ж.М.Перић, Специјални део грађанског права- стварно право, Београд, 1920, 18
[23] Плодоуживалац стиче цивилне плодове сразмерно временском трајању плодоуживања ( чл.586 CC; чл.519 АГЗ ). De lege ferenda, принцип сразмерне расподеле плодова требало би применити на све врсте плодова.
[24] Видети: О.Станковић-М.Орлић, Стварно право, Београд, 1989, 218
[25] Пар.382 је случај где СГЗ одступа од свог изворника Аустријског грађанског законика (чл.664, АГЗ).
[26] М.Лазић, Плодоуживање, докторска дисертација, 95
[27] Уступање вршења плодоуживања не сме утицати на временски и садржајни оквир плодоуживања, у супротном се поставља питање плодоуживаочеве одговорности према власнику. Видети: F.Terre- Ph.Simler, Droit civil, Les biens, Paris, 1992, 754
[28] Видети: Д.Стојановић, Стварно право, Крагујевац, 1998,192
[29] Право вршења плодоуживања може бити предмет залагања као и свако потраживање. Видети: Р.Ковачевић-Куштримовић, M.Лазић, Стварно право, Ниш, 2009,195
[30] Видети: Р.Ковачевић-Куштримовић, Плодоуживање и наше право, Правни живот, бр.10, 1996, 107-108
[31] Видети: М.Лазић, Модеран приступ праву личних службености у праву Србије, зборник Актуелна питања грађанске кодификације, Ниш, 2009.
[32] Закон о наслеђивању Републике Србије („Службени гласник РС“, број 46/95)
[33] Закон о власништву и другим стварним правима Републике Хрватске („Народне новине“, бр.91/1996)
[34] У старијој правној теорији, обавезе плодоуживаоца су сврставане у две групе: за време трајања плодоуживања и након престанка плодоуживања (Л. Марковић, нав. дело, стр.464-472). Врши се и трочлано класификовање на обавезе које плодоуживалац има у почетку, за време трајања и након престанка плодоуживања (Ж. Перић, нав. дело, 283).
[35] О различитим решењима у вези плаћања пореза у упоредном праву, видети у: О.Станковић- М.Орлић, Стварно право, 1994, 222
[36] Плодоуживалац сноси све трошкове употребе и искоришћавања ствари, без обзира на величину прихода. Видeти: М.Вердиш-П.Кларић, Грађанско право, Загреб, 2004, 316
[37] Конкретизована је обавезама вршења стварне службености (чл.364), да не би престала либераторном узукапијом, обавезом обавештавања о стању послужног добра (чл.374), а изричито је предвиђена код неправог плодоуживања кад је новац послужно добро (чл.402, ст.2 Нацрта).
[38] Ако није у могућности да ствар врати, дужан је надокнадити штету власнику сразмерно вредности коју би ствар имала у моменту враћања. Видети: Лексикон грађанског права, Београд, 1997, 484
[39] У нашој правној теорији предлагано је да плодоуживалац не може да промени намену ствари без сагласности власника или одобрења суда, ако то није штетно за власника. Видети: М. Лазић: Плодоуживање, докторска дисертација, 1999, 110
[40] Видети: Д.Стојановић, Стварно право, Крагујевац, 1998, 192
[41] Плодоуживаоцу не треба непосредно законом наметнути обавезу пружања гаранције за очување и враћање послужног добра, већ ова обавеза може постојати само као могућност на основу процене суда у случају када је угрожено очување ствари. Видeти: М. Лазић: Плодоуживање, докторска дисертација, 116
[42] У немачком праву дужност осигурања плодоуживаоца постоји кад је прописано обавезно осигурање или кад га налажу месни обичаји (чл.1045 ст.16 BGB).
[43] „Због укњиженог права доживотног плодоуживања на непокретности њена прометна вредност се сразмерно има умањити, па тужилац не може захтевати исплату прометне вредности, без њеног умањења.“ Решење Окружног суда у Зрењанину, Гж.1024/94, Избор судске праксе, 11/1996, 32
[44] М.Лазић, Личне службености, Ниш, 2000, 93
[45] Видети: З.Рашовић, Коментар ЗОСПО ЦГ, Подгорица, 2009, 1295
[46] Принудни управник постаје непосредни држалац, а за свој рад је одговоран и плодоуживаоцу и власнику. Видети: F.Baur, u Soergel-Siebert, Kommentar zum Bürgerlichen Gesetzbuch, Band 4, Tübingen, 1968, 547
[47] Чл.370 ст.3, Нацрт
[48] Изузеци постоје код уступања судржавине предмета и посредне државине (друго лице има првенствено право на државину).
[49] Још у римском праву је важило да власник није ни у каквој позитивној обавези према плодоуживаоцу. Servitus nunqun in faciendo consistit. Такође, у нашој судској пракси се императивно одређује обавеза власника да не омета плодоуживаоца у вршењу својих права на ствари. Видети: Пресуда Окружног суда у Краљеву, Гж. 329/02 ( www.sudskapraksa.com, april, 2011)
[50] О.Станковић- М.Орлић, Стварно право, Београд, 1994, 223
* The student of doctoral studies at the Department of civil law at the University of Kragujevac, Faculty of Law