Nemanja Kovačević

SADRŽINA PLODOUŽIVANJA U SRPSKOM PRAVU

Plodouživanje je vremenski ograničena upotreba tuđe stvari i ubiranje njenih plodova, bez povrede supstance stvari i promene njene namene. Kao stvarno pravo najšireg korišćenja tuđe stvari predstavlja najvažniju ličnu službenost. Autor u radu razmatra sadržinu plodouživanja, odnosno osnovna ovlašćenja i obaveze plodouživaoca i vlasnika stvari. Težište analize je na pravnim položajima navedenih subjekata, kako međusobno, tako i u odnosu na treća lica, kao i granice faktičkog ponašanja u odnosu na objekat plodouživanja. Institut plodouživanja u pozitivnom pravu Srbije još uvek nije kompletno regulisan, pa se uglavnom primenjuju predratna pravna pravila, na osnovu čl.4 Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. i za vreme neprijateljske okupacije. Ovlašćenja i obaveze plodouživaoca i vlasnika stvari su izložena prema vremenskom redosledu njihovog nastajanja i to najpre prema predratnim pravnim pravilima, prvenstveno iz Srpskog građanskog zakonika. Posebna pažnja je posvećena rešenjima predloženim u Nacrtu Zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima Republike Srbije, koji na detaljan način uređuje plodouživanje predviđajući uvođenje brojnih novina u naše pravo. Cilj je poređenje i ocena postojećih i predloženih rešenja u materiji sadržine plodouživanja.

Ključne reči: plodouživanje, plodouživalac, vlasnik poslužnog dobra, ograničena stvarna prava, lične službenosti.