Nemanja Kovačević, diplomirani pravnik^*

 

 

Primljeno: 3. mart 2013.

UDK: 347.252

Stručni članak

 

 

 

SADRŽINA PLODOUŽIVANJA U SRPSKOM PRAVU

 

 

Plodouživanje je vremenski ograničena upotreba tuđe stvari i ubiranje njenih plodova, bez povrede supstance stvari i promene njene namene. Kao stvarno pravo najšireg korišćenja tuđe stvari predstavlja najvažniju ličnu službenost. Autor u radu razmatra sadržinu plodouživanja, odnosno osnovna ovlašćenja i obaveze plodouživaoca i vlasnika stvari. Težište analize je na pravnim položajima navedenih subjekata, kako međusobno, tako i u odnosu na treća lica, kao i granice faktičkog ponašanja u odnosu na objekat plodouživanja. Institut plodouživanja u pozitivnom pravu Srbije još uvek nije kompletno regulisan, pa se uglavnom primenjuju predratna pravna pravila, na osnovu čl.4 Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. i za vreme neprijateljske okupacije.^[1] Ovlašćenja i obaveze plodouživaoca i vlasnika stvari su izložena prema vremenskom redosledu njihovog nastajanja i to najpre prema predratnim pravnim pravilima, prvenstveno iz Srpskog građanskog zakonika.^[2] Posebna pažnja je posvećena rešenjima predloženim u Nacrtu Zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima Republike Srbije, koji na detaljan način uređuje plodouživanje predviđajući uvođenje brojnih novina u naše pravo. Cilj je poređenje i ocena postojećih i predloženih rešenja u materiji sadržine plodouživanja.

            Ključne reči: plodouživanje, plodouživalac, vlasnik poslužnog dobra, ograničena stvarna prava, lične službenosti.

 

1.    Uopšteno o plodouživanju

 

Plodouživanje je vremenski ograničena upotreba tuđe stvari i ubiranje njenih plodova, bez povrede supstance stvari i promene njene namene. Kao stvarno pravo najšireg korišćenja tuđe stvari predstavlja najvažniju ličnu službenost.

Sadržinu svakog subjektivnog prava, pa i plodouživanja, čine određena ovlašćenja i obaveze. Plodouživanje prema svom sadržaju spada u apsolutna prava i deluje erga omnes, odnosno prema svim trećim licima, uključujući i vlasnika poslužnog dobra. Za razliku od trećih lica, koja prema titularu plodouživanja imaju negativnu obavezu uzdržavanja od radnji koje ga ometaju u vršenju ovlašćenja koja mu pripadaju, odnos vlasnika i plodouživaoca je složeniji. Naime, vlasnik, kao i svako treće lice, takođe ima negativnu obavezu uzdržavanja od povrede plodouživaočevog prava, ali istovremeno između vlasnika opterećene stvari i titulara službenosti nastaju i određena relativna prava i obaveze. S obzirom na uočeno dvostruko dejstvo prava plodouživanja između vlasnika i plodouživaoca, plodouživanje se u našoj pravnoj teoriji ubraja u mešovite forme subjektivnih prava, koje u sebi sadrže elemente i apsolutnih i relativnih prava.^[3] 

 Na osnovu iznetog, smatramo da treba razlikovati dva građanskopravna odnosa povodom plodouživanja, čiji su pravni subjekti plodouživalac i vlasnik, odnosno plodouživalac i treća lica. U središtu oba građanskopravna odnosa je plodouživalac. Međutim, suština plodouživanja se ispoljava u građanskopravnom odnosu između plodouživaoca i vlasnika. S obzirom na specifičnost ovog netipčnog, građanskopravnog odnosa i njegovu složenu prirodu, kroz istovremeno postojanje elemenata i apsolutnih i relativnih prava, u teoriji se pravi razlika između sadržine i dejstva plodouživanja.^[4] Prema sadržini plodouživanje je slično obligacionim pravima (npr. zakupu), a prema dejstvu plodouživanje je stvarno pravo.

 Odnos između plodouživaoca i vlasnika je centralni odnos, pa ćemo sadržinu plodouživanja nadalje posmatrati prvenstveno kroz pravni položaj subjekata ovog odnosa.^[5] Ovo je odnos obligacionopravne prirode, a može biti regulisan zakonom ili ugovorom.^[6]

Između plodouživaoca i trećih lica postoji spoljašnji odnos stvarnopravne prirode, jer titular plodouživanja svoja ovlašćenja može isticati kako protiv sadašnjeg i budućih vlasnika objekta plodouživanja, tako i protiv svih trećih lica (erga omnes). Nasuprot unutrašnjeg kauzalnog odnosa, spoljašnji odnos je načelno apstraktan.^[7]

            Najviše pažnje posvetićemo pravnom položaju plodouživaoca povodom stvari kao poslužnog dobra, s obzirom da su njegova ovlašćenja i obaveze u suštinskoj korelaciji sa ovlašćenjima i obavezama vlasnika poslužnog dobra. Navedena ovlašćenja i obaveze povodom stvari potrebno je objasniti, jer je neposredni odnos prema stvari odlika apsolutnog dejstva stvarnih prava vlasnika i plodouživaoca.  

 

2.    Pravni položaj plodouživaoca

2.1.  Ovlašćenja plodouživaoca

Ovlašćenja plodouživaoca nisu taksativno navedena ni u SGZ-u ni u Nacrtu Zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima (u daljem tekstu: Nacrt),^[8] s obzirom na mogućnost proširenja sporazumom subjekata. Smatramo da su osnovna ovlašćenja plodouživaoca: ovlašćenje na državinu, na upotrebu objekta plodouživanja, na pribiranje plodova stvari... U daljem tekstu analiziraćemo najvažnija od njih.

 

A) Ovlašćenje državine objekta plodouživanja

 Državina je polazna pretpostavka svih plodouživaočevih ovlašćenja, pre svega upotrebe poslužne stvari, ali nije posebno predviđena u našem predratnom pravu. Neki autori smatraju da odredba o državini prava stvarne službenosti (čl.70 st.3, ZOSPO)^[9] može analogno važiti i za državinu prava plodouživanja.^[10]

 Predviđajući da pravo na državinu treba da odgovara sadržini plodouživanja, uočavamo da je Nacrt (čl. 358, st.5) pravilno usaglasio dva, na prvi pogled protivrečna teorijska shvatanja. Za razliku od nekadašnjih shvatanja^[11] da je državina plodouživaoca isključivo u funkciji vršenja plodouživanja, danas je prihvaćeno u uporednom zakonodavstvu i u našoj pravnoj teoriji^[12] da je to posebno i samostalno ovlašćenje. Plodouživalac ima načelno, zakonitu, neposrednu i isključivu državinu. Mogućnost ugovaranja posredne i sudržavine postoji samo onda kada se i putem ovih državina mogu ostvariti pravo upotrebe i ubiranja plodova.

Sve modifikacije ovlašćenja na državinu mogu biti  samo obligacionopravne prirode, što znači da treća lica mogu steći pravo koje bi ograničavalo pravo plodouživaoca na isključivu državinu, odnosno modifikovalo ga u sudržavinu. Na ovaj način stvarnopravna sadržina plodouživanja ostaje očuvana.

 Za treća lica, u suštini, nema razlike između ovlašćenja^[13] plodouživaoca i vlasnika, pa ni između njihovih državina.

B) Ovlašćenje upotrebe objekta plodouživanja

 Upotreba poslužnog dobra je esencijalno ovlašćenje plodouživaoca i najčešće isključuje sva druga lica od vršenja istovremene  upotrebe. Prema SGZ-u,  upotreba znači korišćenje tuđe stvari po potrebi (par.372), njeno uživanje bez ograničenja, ali i bez povrede njene supstancije (par.374), a u skladu sa njenom prirodom (par.375). Plodouživalac upotrebljava stvar, lično ili preko drugog lica, na isti način kao i vlasnik, s ograničenjem da ne sme da menja poslužno dobro, ni njegovu namenu. Prema domaćoj sudskoj praksi plodouživaočevo pravo najšireg korišćenja stvari obuhvata i ovlašćenje da sam odredi kako će stvar koristiti.^[14]

 Nacrtom (čl.360, st.1) je predviđeno da se plodouživanje vrši u skladu sa prirodom poslužnog dobra i na uobičajen način, što je kao što se može videti formulacija slična onoj iz SGZ-a. Predviđanje da se korišćenje ima vršiti u skladu sa prirodom objekta plodouživanja je svakako brana zloupotrebi ovog prava. Pravni standard «uobičajeni način upotrebe» je elastična formulacija koja pruža mogućnost sudu da za slučaj spora odluku prilagodi konkretnim okolnostima. Smatramo prihvatljivim rešenje Nacrta da se redovna upotreba usvoji kao kriterijum koji oslobađa odgovornosti plodouživaoca za umanjenje vrednosti poslužnog dobra. Pod redovnom upotrebom se može podrazumevati kako vršenje pravnih akata (npr. izdavanje u zakup),^[15] tako i materijalnih akata prema stvari (npr. stanovanje u kući). Na ovaj način se obezbeđuje minimum zajedničkih interesa vlasnika i plodouživaoca, imajući u vidu činjenicu da, iako ova lica nisu u imovinskoj  zajednici, interesi su im međusobno uslovljeni.^[16]

Prema našoj sudskoj praksi, pri upotrebi poslužne stvari opšta obaveza plodouživaoca u vidu očuvanja supstance^[17] i namene stvari, razlikuje njegov od obima korišćenja stvari od strane vlasnika.

Izrada plana iskorišćavanja poslužnog dobra, koji nastaje sporazumom vlasnika i plodouživaoca, nije predviđena kao obaveza i uslov za nastanak plodouživanja u našem pravu, pa ovo rešenje Nacrta (čl.361) predstavlja novinu. Naime, ako se iskorišćavanjem znatno smanjuje poslužno dobro ili njegova vrednost, navedena lica izrađuju plan iskorišćavanja, što je efikasno sredstvo prevazilaženja latentne napetosti interesa plodouživaoca i vlasnika. Čl.361 Nacrta je od obostranog interesa, jer je poslužno dobro istovremeno objekat i plodouživanja i “gole” svojine, pa je evidentna nužnost da se sporazumom spreči znatno smanjenje njegove vrednosti. Povezivanje sticanja prava plodouživanja sa postojanjem plana iskorišćavanja smatramo doslednim sprovođenjem ideje Nacrta o što boljoj zaštiti interesa vlasnika, koja je uočljiva u čitavoj regulativi plodouživanja.

V) Ovlašćenje pribiranja plodova

Pored držanja i upotrebe, prisvajanje plodova je treće ovlašćenje plodouživaoca. Na njegov značaj ukazuje činjenica da se prethodna dva ovlašćenja mogu sporazumno isključiti, ali samo ako se zadrži ovlašćenje prisvajanja plodova.^[18] Ovo je više teorijska mogućnost i odstupa od pravila o odnosu ovlašćenja upotrebe i ubiranja plodove, koje je još Ulpijan postavio.^[19]

U vezi prisvajanja plodova kao ključna izdvajaju se tri pitanja. Prvo je pitanje obima u kome plodouživalac može prisvojiti plodove stvari. Drugo pitanje se odnosi na trenutak njihovog sticanja, a treće na naknadu troškova stvaranja plodova.

1. Što se tiče prvog pitanja, još od rimskog prava plodouživalac je imao pravo na sve plodove, bez obzira na njihovu vrstu.^[20]

I prema SGZ-u plodouživaocu pripadaju svi prihodi^[21] od jedne stvari, i obični i vanredni (par.376). U domaćoj pravnoj teoriji je ukazano na pogrešnu upotrebu termina «prihod», umesto «plod» s obzirom da navedeni termini nisu sinonimi.^[22]

Potpun obim prisvajanja plodova se ne odnosi na blago (sokrovište) nađeno u zemlji kao poslužnom dobru. Za razliku od ovog rešenja, Nacrtom (čl.385) je ta mogućnost izričito uvedena. Naime, plodouživalac može dobiti polovinu nagrade koja po osnovu nalaza skrivenog blaga pripada imaocu poslužnog dobra, pa je i po ovom osnovu izjednačen sa njim.

2. Trenutak sticanja plodova od strane titulara plodouživanja na sličan je način regulisano u našem pozitivnom pravu i Nacrtu. Naime, momentom odvajanja od glavne, plodonosne stvari, plodouživalac stiče pravo svojine na plodu kao samostalnoj stvari.

 Ovo rešenje načelno usvaja i Nacrt (čl.362), uz uslov da su plodovi odvojeni, odnosno dospeli za trajanja plodouživanja i da primena ovog pravila nije isključena sporazumom stranaka.

  Dakle, za sticanje svojine na plodovima presudan je momenat njihovog odvajanja od plodonosne stvari, što je rešenje identično onom koje postoji i u našem pozitivnom pravu (čl.27, ZOSPO). Razlika je u tome što je rešenje Nacrta dispozitivnog karaktera. Iz odredbe koja reguliše trenutak sticanja plodova može se zaključiti da Nacrt prihvata podelu plodova na prirodne, koji se odvajaju, i civilne, koji dospevaju.

Vremensku odrednicu “za trajanje plodouživanja”, međutim smatramo nejasnom, ali i neodrživom sa aspekta pravičnosti. Nužno je trenutak sticanja prilagoditi prirodi stvari, pa predlažemo da se “srazmernost vremenskom trajanju plodouživanja” usvoji kao kriterijum vremenskog određenja sticanja plodova, što već postoji u uporednom pravu.^[23]

3. U vezi trećeg pitanja - troškova stvaranja plodova pravilo je da svako snosi troškove koje je imao oko stvaranja plodova koji njemu pripadaju. Kako i vlasnik i plodouživalac snose troškove samo svojih plodova, koji plodovi kome od ovih lica pripadaju određeno je pravilima o momentu u kome se plodovi stiču. Ali, ukoliko se dogodi da je plodove odgajalo jedno, a prisvojilo drugo lice (svejedno da li je to vlasnik ili plodouživalac), u našoj pravnoj teoriji pravi se podela na tri sistema^[24] naknade troškova stvaranja plodova. Prema prvom, koji je predviđen u OIZ za Crnu Goru (čl.158, st.1), ne duguje se nikakva naknada za ulaganja koja je u proizvodnju učinila druga strana, ni plodouživalac vlasniku, ni vlasnik plodouživaocu. Prema drugom, koji postoji u Švajcarskom građanskom zakoniku (čl.756, ZGB), duguje se naknada troškova u granicama vrednosti plodova. Za razliku od prethodnih, u trećem sistemu koji je primenjen u AGZ-u (čl.519), samo vlasnik duguje naknadu plodouživaocu, a ne i plodouživalac vlasniku za plodove koji nisu bili odvojeni u vreme nastanka plodouživanja. Nama se najprihvatljiviji čini prvi sistem, jer je najjednostavniji za primenu u praksi.

S obzirom na karakteristike navedena tri sistema, smatramo da rešenje našeg prava ne možemo svrstati ni u jedan od njih (par.382, SGZ).^[25] Naime, prema SGZ-u osnovno pravilo je da vlasnik i plodouživalac međusobno ne duguju naknadu za ubrane ili odvojene plodove, što zapravo predstavlja primenu prvog sistema navedene klasifikacije. Međutim, prema našem pravu vlasnik je dužan, kod prestanka plodouživanja, naknaditi plodouživaocu vrednost plodova, samo ako je i plodouživalac prvobitno, prilikom nastanka plodouživanja, vlasniku naknadio vrednost plodova.  U navedenom izuzetku, koji odgovara zahtevima pravičnosti, prepoznajemo primenu drugog sistema predmetne klasifikacije. Dakle, rešenje SGZ-a bi predstavljalo specifičnu kombinaciju prvog i drugog sistema tj. novi, četvrti sistem naknade troškova stvaranja plodova.

Što se Nacrta tiče, on sadrži rešenje najsličnije SGZ-u, po kome je pravilo da vlasnik plodouživaocu ne nadoknađuje vrednost plodova koje nije prisvojio odvajanjem, ali je ono dispozitivne prirode, tj. stranke mogu ugovoriti i drugačije, da plodouživalac i vlasnik međusobno jedan drugom nadoknađuju troškove o kojima je reč, ukoliko ih ima. Suština predloženog rešenja Nacrta je da lice koje je u proizvodnju plodova ulagalo rad ili materijal, a plodove nije prisvojilo bude adekvatno obeštećeno. Plodouživalac ili imalac poslužnog dobra dužni su da naknade svom prethodniku  učinjene troškove, u granicama vrednosti plodova. Na taj način se obezbeđuje zaštita savesnog postupanja  i izbegavanje zloupotreba.  Razlika između rešenja Nacrta i SGZ-a je u tome što ovakva nadoknada mora po Nacrtu biti ugovorena, a po SGZ-u vlasnik je dužan nadoknaditi troškove o kojima je reč plodouživaocu, ukoliko ih je i on njemu platio pri otpočinjanju sa plodouživanjem.   

G) Ovlašćenje raspolaganja plodouživanjem

 Pošto je plodouživanje lično, pa samim tim neprenosivo i nenasledivo imovinsko pravo, načelno plodouživalac nema mogućnost raspolaganja ni plodouživanjem, ni njegovim objektom.

 Međutim, stvarnopravni karakter^[26] plodouživanja omogućava izuzetke od pomenutog pravila.^[27] U uporednom pravu ti izuzeci su raznovrsni, pa je dopušteno raspolaganje plodouživanjem u različitim oblicima. Prema kriterijumu obima raspolaganja koje je dopušteno razlikujemo nekoliko sistema u uporednom pravu: 1) plodouživalac je ovlašćen da pravo plodouživanja prenese na drugoga (čl.595 CC); 2) ustupi vršenje prava plodouživanja (čl.1059 BGB, čl.234 st.2 ZV Hrvatske); 3) prenese pravo na pribiranje koristi od stvari (čl.758 ZGB). Najprikladnijim ocenjujemo rešenje drugog sistema, po kome je plodouživalac ovlašćen da pravnim poslom prenese drugom izvršavanje svojih ovlašćenja, jer je srednje rešenje kod kojeg se upoređenjem sa prethodna dva najbolje vodi računa o interesima vlasnika i plodouživaoca. Naime, dok je obim ovlašćenja raspolaganja plodouživaoca u prvom sistemu najveći, a u trećem najmanji, smatramo da je rešenje drugog sistema prihvatljiv izraz ravnoteže interesa vlasnika i plodouživaoca. Imajući u vidu da su lične službenosti po svom karakteru neotuđiva prava, i u našoj pravnoj teoriji je prihvaćeno da plodouživalac ne sme preneti svoje pravo, već može samo vršenje svog prava ustupiti drugom licu. To je najrasprostranjenije rešenje i pripada napred navedenom drugom sistemu.

Takođe, on ne može svoje pravo plodouživanja opteretiti zalogom,^[28] ali vršenje tog prava može.^[29] U delu pravne teorije^[30] ima i mišljenja da treba uvesti prenos prava kao vid raspolaganja plodouživanjem, uz napomenu da raspolaganje plodouživanjem ne može imati za posledicu proširenje granica prava. Trajanje plodouživanja se prenosom ne može produžiti.

 Za razliku od dosadašnjeg prava, Nacrtom (čl.371, st.1) je predviđeno da plodouživalac može preneti trećem licu pravo plodouživanja, pod uslovom pod kojima ga i sam ima. Pomenutim rešenjem ne stiče se stvarno pravo, već samo obligaciono pravo, po pravilu, pojačano državinom.^[31] Na ovaj način, smatramo da je u potpunosti zadovoljena potreba plodouživaoca za prometljivošću prava i iskorišćavanjem imovinskog karaktera plodouživanja. Predloženim rešenjem vlasniku je obezbeđena adekvatna zaštita, s obzirom da je njegova saglasnost neophodan uslov prenosa prava plodouživanja. Takođe, predviđeno je da prenosilac i sticalac plodouživanja solidarno odgovaraju vlasniku dobra za obaveze iz plodouživanja, jer sticalac ne stupa na mesto plodouživaoca, već zajedno sa njim stiče prava i obaveze prema vlasniku (čl.371,st.3). Navedeni oblik prenosa prava plodouživanja odgovaraju potrebama savremenog trenutka i izraz su samostalnosti prava plodouživanja.

Po Nacrtu (čl.372), plodouživalac može raspolagati plodouživanjem i tako što ga neće ustupiti, već samo opteretiti i to putem davanja u zalogu ili na plodouživanje (tzv. podplodouživanje). Treba naglasiti da se ovaj vid delimičnog prenosa plodouživanja, može vršiti samo u granicama postojećeg prava plodouživanja, kao i da je objekat prenosa vršenje prava plodouživanja.

 Kao vid raspolaganja, koji postoji u našem pozitivnom pravu prepoznajemo i konverziju plodouživanja u doživotnu rentu. Navedena mogućnost konverzije je izričito predviđena našim Zakonom o nasleđivanju^[32] (čl. 25 u vezi čl. 23-24 i čl. 30 u vezi čl. 26-29).

Iako, kao što se iz izloženog može videti, postoje odstupanja od pravila da se plodouživanjem ne može raspolagati, to ne važi i za objekat plodouživanja, što su po pravilu razne vrsta stvari. Plodoužuvalac ne može materijalno raspolagati objektom plodouživanja u smislu njegovog uništenja, pa ni upotrebljavati ga mimo odredbi pravnog posla ili zakona.

D) Ostala ovlašćenja plodouživaoca

1. Kao posebno pravo plodouživaoca izdvajamo njegovu mogućnost da od vlasnika poslužnog dobra zahteva otkaz svakog ugovora, ranije zaključenog, a koji ga sprečava u vršenju plodouživanja.

 2. Prema našem pravu, u cilju potpunog vršenja plodouživanja je i pravo plodouživaoca da izvrši popravke na poslužnom dobru, odnosno da zahteva naknadu troškova učinjenih popravki (par.380 SGZ). Takođe, Nacrtom (čl.358, st.3) je predviđeno ovlašćenje plodouživaoca da na poslužnom dobru postavi, održava i zameni sve ono što je potrebno za vršenje plodouživanja.

3. Zajedničko pravo plodouživaoca i vlasnika stvari, zbog čega ga iznosimo na kraju, je i pravo na procenu i popis poslužnog dobra. Ovo ovlašćenje dva titulara mogu koristiti ne samo prilikom konstituisanja, već i tokom trajanja plodouživanja. Utvrđivanje vrednosti supstance stvari je u obostranom interesu, a cilj je omogućavanje vraćanja poslužnog dobra u istom stanju nakon prestanka plodouživanja i eventualna odgovornost plodouživaoca ako nije tako. Prema našim pravnim pravilima (par.381, SGZ) inventar se ne mora sastaviti već se samo preporučuje kao mera opreznosti. Ako inventar nije sastavljen, smatra se da je plodouživalac stvar u „dobrom i upotrebljivom“ stanju primio.

Nacrtom je isto kao u SGZ-u predviđena mogućnost popisa poslužnog dobra, ali je značaj popisa istaknut činjenicom da vlasnik nije dužan da plodouživaocu preda poslužno dobro u državinu pre izvršenja traženog popisa (čl.373,st.3). Takođe, plodouživalac i vlasnik su ovlašćeni da se dogovore o troškovima popisa. Inače, prema Nacrtu pravilo je da oni podjednako snose troškove, uz izuzetke prvog popisa kod plodouživanja bez naknade i naknadnog popisa, ako ponašanje druge strane nije izazvalo potrebu za popisom. Predloženo rešenje je najsličnije švajcarskom pravu (čl.763, ZGB).

Predlažemo da se, radi jednostavnijeg dokazivanja uzajamnih potraživanja, dodatno istakne značaj inventara poslužne stvari, po ugledu na uporedno pravo, po kome popis mora biti overen i sadržati naznake vrednosti poslužnih stvari (čl.208 st.1, ZV Hrvatske).^[33]

2.2. Obaveze plodouživaoca

 Dve glavne obaveze plodouživaoca su da stvar vrati nakon prestanka plodouživanja i da pri vršenju plodouživanja postupa kao dobar domaćin. Iz ovih glavnih proizilaze sve ostale obaveze.

 U našoj starijoj pravnoj teoriji postoje razne klasifikacije obaveza prema vremenu nastanka.^[34] Osnovne obaveze po predratnim pravilima su: 1. obaveza očuvanja supstance poslužne stvari (par.373, SGZ), 2. obaveza postupanja sa stvari kao dobar domaćin, 3. obaveza održavanja stvari, 4. obaveza vraćanja poslužne stvari (par.378, SGZ) i 5. obaveza obezbeđenja poslužne stvari (par.383, SGZ).

Za razliku od predratnih pravila mnoge obaveze plodouživaoca su u Nacrtu detaljnije razrađene i drugačije formulisane. Nacrt (čl.381, st.1) precizira obavezu održavanja navodeći da plodouživalac vrši tekuće održavanje i snosi troškove tekućeg (redovnog) održavanja, a SGZ navedenu obavezu ne reguliše posebno, već je obuhvata obavezom postupanja sa stvari kao dobar domaćin. Takođe, prema uporednopravnoj teoriji, on plaća poreze^[35], takse i druga javna opterećenja, kao i privatnopravne terete nastale pre konstituisanja plodouživanja, nezavisno od toga da li su pokriveni iz  prihoda stvari.^[36]

Takođe, Nacrt (čl.393) predviđa obavezu vraćanja u popisanom stanju, odnosno u stanju kakvo nastaje uobičajenom upotrebom. Poređenjem sa SGZ-om, prema kome je plodouživalac obavezan da stvar vrati u istom stanju, rešenje Nacrta ocenjujemo kao preciznije i realnije, s obzirom da se nikad stvar u istom stanju ne može vratiti.

Primećujemo da Nacrt (čl.358, st.1) i SGZ na isti način uređuju obavezu postupanja sa stvari i to putem pravnog standarda «dobar domaćin». Obaveza postupanja kao dobar domaćin postoji tokom celog plodouživanja, a po prirodi je opšta obaveza.^[37] Dok su obaveze očuvanja supstance i namene poslužnog dobra Nacrtom posebno regulisane, SGZ u par.373 navodi samo obavezu očuvanja supstance. Pre svega, plodouživalac je obavezan da očuvanu supstancu stvari vrati nakon prestanka plodouživanja u popisanom stanju,^[38] odnosno u stanju iz koga proizilazi da je održavana uobičajeno, a iskorišćavana u skladu sa prirodom supstance.

 Dok je prema našem pozitivnom pravu, plodouživalac obavezan da ne menja supstancu poslužne stvari (par.372, SGZ), sama promena namene stvari nije izričito regulisana. Nacrtom se dozvoljava promena i supstance i namene stvari, pod tačno određenim uslovima i uz saglasnost vlasnika (čl.365, st.2). Naime, iako je definicijom plodouživanja striktno isključena svaka promena poslužnog dobra i njegove namene, neophodnost njegovog iskorišćavanja u cilju vršenja plodouživanja, je uslov za odstupanje od opšte obaveze nemenjanja poslužnog dobra. Za procenu korisnosti promene namene presudno je objektivno vrednovanje ostvarenja svrhe konstituisanog prava, a ne interes vlasnika, što je u našoj pravnoj teoriji već predlagano.^[39] Smatramo da ovim rešenjem interes vlasnika nije doveden u pitanje, s obzirom da je za promenu namene neophodna njegova saglasnost. 

 Prema našim pravnim pravilima (par.383, SGZ) plodouživalac je, na zahtev vlasnika poslužnog dobra, obavezan da pruži određeno obezbeđenje ako prekorači svoje pravo ugrožavajući supstancu stvari na kojoj je konstituisano plodouživanje. Kako u navedenom pravnom pravilu nije naglašeno o kakvoj se vrsti obezbeđenja radi (zaloga, jemstvo ili neko treće) smatramo da vrsta obezbeđenja zavisi isključivo od sporazuma stranaka. Obaveza pružanja garancije za vraćanje stvari u ispravnom stanju postoji samo kod opasnosti od uništenja stvari (par.383, SGZ), što je slično osnovu osiguranja u uporednom pravu (čl.209, ZV Hrvatske). Ako obezbeđenje ne bude dato, vlasnik stvari može da uzme stvar natrag, kada zapravo dolazi do prestanka plodouživanja (par.389, SGZ), ili da traži predaju stvari trećem licu na upravljanje na plodouživaočev trošak. Takođe, u našoj pravnoj teoriji ima mišljenja da je plodouživalac obavezan da stvar osigura, ako to odgovara normalnom privređivanju.^[40]

Nacrtom su predviđene višestruke garancije za vraćanje stvari u ispravnom stanju, a sve one zapravo odražavaju povećan stepen opasnosti da plodouživalac ne postupa sa poslužnim dobrom kao dobar domaćin. Dok se obezbeđenje mora izričito ugovoriti što je već predlagano u delu naše pravne teorije,^[41] osiguranje se pretpostavlja. Obezbeđenje nije uobičajena dužnost, već se koristi samo kad postoji opasnost ugrožavanja poslužnog dobra i oštećenja interesa vlasnika. S obzirom da Nacrtom nije naglašeno da li se radi o stvarnim ili ličnim sredstvima obezbeđenja, smatramo da termin obezbeđenje obuhvata sve oblike obezbeđenja oko kojih se vlasnik i plodouživalac sporazumeju. Takođe, Nacrtom je konkretizovana sankcija u slučaju nedavanja obezbeđenja, prema kojoj će sud odrediti prinudnog upravnika (vlasnika ili drugo lice), kao i njegova ovlašćenja.

Pošto institut osiguranja u vreme donošenja SGZ-a nije bio razvijen, osiguranje poslužne stvari nije ni bilo predviđeno. Po čl.383 Nacrta obaveza je plodouživaoca da osigura poslužno dobro od uobičajenih rizika i od onih rizika od kojih je osiguranje obavezno, srazmerno trajanju plodouživanja. Ipak, reč je o dispozitivnoj normi, jer ta obaveza ugovorom može biti isključena. Predmet osiguranja su i stvari u vezi sa poslužnim dobrom, kao i koristi koje daje poslužno dobro. Posebno obavezivanje plodouživaoca da vlasniku, kad je poslužno dobro već osigurano, naknadi premiju osiguranja je novina za naše pravo, jer odstupa od opšteg pravila da vlasnik osigurava svoju stvar. Plodouživalac zaključuje osiguranje u svoje ime, a za račun vlasnika. Predlog Nacrta je u skladu s većinom uporednopravnih rešenja^[42] i posledica je razvijenosti instituta osiguranja, pa ga smatramo prihvatljivim rešenjem.

 

3.    Pravni položaj vlasnika poslužnog dobra

                           

 S obzirom da su plodouživalac i vlasnik stvari, pored  stvarnopravnog odnosa, međusobno i  u obligacionopravnom odnosu, njihova ovlašćenja i obaveze su u korelaciji. U kratkim crtama analiziraćemo najpre vlasnikova ovlašćenja, a zatim i njegove obaveze. 

 

3.1. Ovlašćenja vlasnika

 Od brojnih ovlašćenja vlasnika, pomenućemo samo osnovna: pravo raspolaganja svojinom, pravo na vanredne prihode stvari, pravo nadzora nad radnjama plodouživaoca, pravo da mu se stvar vrati, pravo da zahteva obezbeđenje poslužne stvari i pravo zadržavanja onog što je plodouživalac postavio za vršenje plodouživanja.

1. Najpre, vlasnik je ovlašćen da za vreme trajanja plodouživanja pravno raspolaže svojinom na objektu plodouživanja, samostalno i slobodno, teretnim ili dobročinim pravnim poslom, otuđujući ili opterećujući svoje pravo. Činjenica da plodouživaocu pripadaju ovlašćenja na državinu i upotrebu poslužne stvari, međutim, svakako utiče na prometnu vrednost poslužnog dobra^[43], pa stoga ova mogućnost za vlasnika praktično ne znači mnogo.

S obzirom na neizvesnost momenta gašenja plodouživanja, raspolaganje „golom“ svojinom predstavlja aleatorni pravni posao. Naime, pribavilac stiče samo pravnu nadu na kasnije uspostavljanje pune svojine. Pošto su svojinska ovlašćenja podeljena između vlasnika i plodouživaoca, ova lica mogu saglasnim prenošenjem prava na „punu“ svojinu da povećavaju prometljivost stvari opterećene plodouživanjem. Postoji mogućnost  raspolaganja i konstituisanjem budućeg plodouživanja, tj. raspolaganja pravnom nadom,^[44] gde je aleatornost veća nego kod raspolaganja golom svojinom.

Takođe, u vezi realizacije ovlašćenja na raspolaganje dobrom, Nacrtom je predviđeno da vlasnik može trećim licima da pokazuje poslužno dobro.

Pored navedenih oblika raspolaganja, vlasnik može da nepokretnost kao poslužno dobro, optereti hipotekom ili stvarnim službenostima, ali ova nova prava ne mogu imati uticaj na plodouživaočeva ovlašćenja.^[45]

2. Prema našem sadašnjem i budućem pravu vlasniku pripadaju i svi vanredni prihodi stvari, bilo da imaju karakter proizvoda, bilo da čine supstancu same stvari.

3. Dok u SGZ nije posebno normirano vlasnikovo ovlašćenje nadzora nad vršenjem plodouživanja, Nacrtom je ovo ovlašćenje izričito predviđeno. Naime, vlasnik u sklopu nadzora nad vršenjem plodouživanja, može da pregleda poslužno dobro na način i u razmacima primerenim okolnostima slučaja pri čemu je posebno predviđana obaveza  vlasnika da vodi računa o opravdanim interesima plodouživaoca.

4. Ovlašćenje vlasnika da zahteva od suda obezbeđenje poslužnog dobra od strane  plodouživaoca, pod uslovima o kojima je već bilo reči predstavlja odstupanje od fakultativnosti plodouživaočeve obaveze obezbeđenja. Nedavanje sudskom odlukom naloženog obezbeđenja, prezumpira ovlašćenjem vlasnika da zahteva od suda prinudno upravljanje. I u crnogorskom pravu moguće je davanje na upravljanje poslužne stvari licu koje odredi sud ili vlasniku, kao posledica neobezbeđenja poslužne stvari od strane plodouživaoca (čl.239 ZOSPO CG). Takođe, mogućnost da se na zahtev vlasnika poslužne stvari, sudskom odlukom uskrati plodouživaocu pravo upravljanja poslužnim dobrom i upravljanje poveri sudski određenom prinudnom upravniku postoji i u nemačkom pravu (čl.1052 BGB).^[46]

5. Od ostalih ovlašćenja, Nacrt predviđa i vlasnikovo pravo zadržavanja svega onoga što je plodouživalac postavio za vršenje plodouživanja. Ovo je vid sankcije za plodouživaoca zbog neplaćanja troškova redovnog održavanja poslužnog dobra.^[47]

3.2.         Obaveze vlasnika

1. Vremenski posmatrano prva obaveza vlasnika je predaja stvari, odnosno omogućavanje upisa plodouživanja u javne registre i postoji u fazi nastanka plodouživanja. Najčešće vlasnik plodouživaocu obezbeđuje neposrednu državinu, ukoliko je njegov objekat stvar.^[48]

2. Glavna obaveza vlasnika je u trpljenju plodouživanja na svojoj stvari, koja proizilazi iz ugovora ili zakona i neuznemiravanju plodouživaoca u vršenju prava.^[49] Ova negativna i opšta obaveza, izvodi se iz prirode plodouživaočevog prava, koje je apsolutnog karaktera i deluje erga omnes, pa i prema vlasniku objekta plodouživanja. On se stoga mora uzdržavati i od pravnog uznemiravanja plodouživaoca. Podrazumeva se da  dok plodouživanje traje vlasnik ima na stvari „golu“ svojinu, koju može kako prenositi, tako i opteretiti ograničenim stvarnim pravima, ali ta prava mogu biti vršena tek po prestanku plodouživanja.^[50]

Za razliku od predratnih pravnih pravila SGZ-a u kom obaveza neuznemiravanja nije izričito naglašena, već se to izvodi iz prirode plodouživanja, u Nacrtu je predviđena i detaljnije konkretizovana (čl.365). Naglašeno je da imalac poslužnog dobra ne sme vršiti ni izmene ni raspolaganja koja otežavaju ili sprečavaju vršenje plodouživanja.

3. Obaveza je vlasnika stvari da snosi vanredne , odnosno investicione troškove održavanja  poslužne stvari. Navedena obaveza nije posebno izdvojena u našim pravnim pravilima, već se izvodi iz činjenice da plodouživanje postaje neostvarivo u ugovorenom obimu i načinu ako vlasnik zanemari investiciono održavanje svoje stvari, pa ona počne da propada ili postane neupotrebljiva.

 Naime, prema par.379 SGZ-a plodouživalac i vlasnik dogovorno odlučuju o održavanju važnom za opstanak stvari (investiciono) i za vršenje plodouživanja. Plodouživalac ne može očekivati automasku naknadu ako sam popravi poslužnu stvar, kao što vlasnik može od njega dobiti naknadu ako umesto njega učini tekuće održavanje. Kriterijum za procenu šta vlasnik mora je šta je nužno i potrebno popraviti da bi se plodouživanje moglo vršiti na dogovoreni način. Samo ako vlasnik navedene popravke ne uradi može ih izvršiti plodouživalac, s tim što te troškove posle odvaja ili se naplaćuju sudskim putem, s obzirom da su od značaja za povišenje korisnosti poslužnog dobra. Bitno je da plodouživalac ne može samovoljno odrediti šta se mora uraditi i na taj način opteretiti vlasnika ako se plodouživanje može vršiti i na npr. oronulom poslužnom dobru.  

Prema Nacrtu (čl.381), vlasnik poslužnog dobra vrši investiciono održavanje i snosi troškove tog održavanja, u suprotnom duguje naknadu plodouživaocu koji je izvršio ovo održavanje.

 Poređenjem postojećeg i predloženog rešenja, uviđamo da na sličan način regulišu obavezu nadoknade vanrednog održavanja poslužnog dobra, s tim što SGZ za razliku od Nacrta ne predviđa da je vlasnik dužan vršiti svako investiciono održavanje, već samo ono koje je nužno i potrebno učiniti da bi se plodouživanje moglo vršiti na dogovoreni način, što smatramo pravičnijim rešenjem. Naime, činjenica postojanja plodouživanja ne bi trebalo da vlasniku nameće veće obaveze nego što bi ih on bez postojanja plodouživanja u datom momentu preduzeo. U slučaju da on nije u finansijskoj situaciji da u određenom trenutku izvrši radove investicionog održavanja, a ako to ne smeta plodouživaocu, ne vidimo zašto bi plodouživalac o trošku vlasnika mogao obaviti te radove kad ih već vlasnik ne želi, čemu u krajnjem rezultatu vodi rešenje Nacrta.

 

Nemanja Kovacevic, a graduate lawyer^*

 

 

The contents of the usufruct

 

This concept describes limited enjoymentor use of another individual's property and its crops without violating the substance of that property  and its purpose. As a real property  right of a very wide scope of use, it represents the most important personal servitude.  In this work, the author discusses the contents of  enjoymentor  use of another individual's property  and its crops, that is the principal rights and obligations of the person who enjoys and uses another individual's property  and its cropsand the owner of this property. The focus is on the analysis of the  legal positions  of these subjects in relation to each other and  in relation to the third person, as well as on the limits of the factual behavior in relation to the enjoyed property. This institute  in the Republic of Serbia positive law has not been comprehensively regulated yet, so in most cases we still apply the regulations which were adopted  before  the WWII (April 6, 1941) and during the German occupation. Rights and obligations of the person who enjoys and uses another individual's property  and its crops and the owner of this propertyare described according to the time frame of their appearance, that is, before all, according to the pre-war legal provisions (mostly from Serbian Civil Code). In addition, the author’s focus is on the regulations given in  the proposed draft of the Republic of Serbia Law on real property  and other related  laws  which regulates in detail the matter of enjoymentor  use of another individual's property  and its crops and foresees a number of new legal solutions.

 

Key words: enjoyment, the person who enjoys and uses another individual's property and its crops, the owner of this property, rights  and obligations.