Mr Zoran Vuković*

 

 

Primljeno: 12.02.2013.

UDK: 347.451

Pregledni naučni članak

 

 

OBJEKTIVNO (RATIONE MATERIAE) PODRUČJE PRIMENE PRAVNIH PRAVILA KOJA UREĐUJU NEPRAVIČNE ODREDBE U POTROŠAČKIM UGOVORIMA

 

Pravila koja uređuju zaštitu potrošača od nepravičnih ugovornih odredaba primenjuju se na ugovore zaključene između trgovca i potrošača. U predmetno područje primene ovih pravila ulaze sve vrste ugovora, imenovani i neimenovani ugovori. Dakle, ne samo ugovor o prodaji, već na primer, i ugovor o osiguranju, ugovor o potrošačkom kreditu, ugovor o zakupu, ugovor o delu, ugovor o prevozu, ugovor o organizovanju putovanja, ugovor o sefu, ugovor o leasing – u, ugovor o time-sharing – u itd. Takođe, pravila koja regulišu kontrolu pravičnosti odredaba u potrošačkim ugovorima primenjiva su ne samo na ugovore zaključene u pismenoj formi, već i na neformalne ugovore.

Direktivom 93/13/EEZ su predviđena i posebna pravila kojima se isključuje primena njenih odredaba na određene vrste ugovora ili samo na određene ugovorne odredbe. Autor u radu razmatra sadržinu tih isključenja. Pri tome se ispituje i odnos našeg Zakona o zaštiti potrošača prema njima. Autor zaključuje da je u našem pravu omogućen pojačan stepen zaštite potrošača u poređenju sa standardima postavljenim u komunitarnom pravu jer je Zakonom o zaštiti potrošača predviđena kontrola pravičnosti odredaba svih potrošačkih ugovora, kako formularnih tako i potrošačkih ugovora sa sporazumno određenom sadržinom.

Ključne reči: potrošač; trgovac; potrošački ugovori; nepravične ugovorne odredbe; zaštita potrošača.

 

 

 

Pravna pravila koja uređuju zaštitu potrošača od nepravičnih ugovornih odredaba primenjuju se na ugovore zaključene između trgovca i potrošača. U predmetno područje primene ovih pravila ulaze i imenovani i neimenovani ugovori.[1] Dakle, ne samo ugovor o prodaji, već na primer, i ugovor o osiguranju, ugovor o potrošačkom kreditu, ugovor o zakupu, ugovor o delu, ugovor o prevozu, ugovor o organizovanju putovanja, ugovor o sefu, ugovor o leasing – u, ugovor o time-sharing – u i tako dalje.[2] Takođe, pravila koja regulišu kontrolu pravičnosti odredaba u potrošačkim ugovorima primenjiva su ne samo na ugovore zaključene u pismenoj formi, već i na neformalne ugovore.[3]

Međutim, Direktivom 93/13/EEZ su predviđena i posebna pravila kojima se isključuje primena njenih odredaba na određene vrste ugovora ili samo na određene ugovorne odredbe. Predmet ovog rada je razmatranje sadržine tih isključenja, kao i odnos našeg Zakona o zaštiti potrošača[4] prema njima.

 

I. Ugovorne odredbe sa sporazumno utvrđenom sadržinom

 

Pravila Direktive 93/13/EEZ odnose se na ugovorne odredbe o čijoj sadržini potrošač nije pregovarao sa trgovcem.[5] Smatra se da ugovorne odredbe nisu bile predmet pregovora ako su sastavljene unapred, te potrošač  nije imao uticaja na njihovu sadržinu, naročito u okviru unapred formulisanog standardnog ugovora.[6] Iz navedenog proizilazi da su komunitarna pravila primenjiva na sve unapred sastavljene ugovore. Pri tome, oni ne moraju nužno imati karakteristike formularnih ugovora, odnosno ne mora ih odlikovati apstraktna sadržina i opšta primena, već mogu biti namenjeni upotrebi samo u jednom slučaju. Formularni ugovori navode se jedino kao najčešći primer odsustva uticaja potrošača na sadržinu ugovora.

Dakle, iz domena primene pravila Direktive 93/13/EEZ kojima se uređuje zaštita od nepravičnih odredaba u potrošačkim ugovorima isključene su ugovorne odredbe sa sporazumno utvrđenom sadržinom. Ovakvo rešenje izloženo je doktrinarnim kritikama jer za posledicu ima pomeranje težišta rasprave sa pitanja preispitivanja pravičnosti konkretne ugovorne odredbe na utvrđivanje načina na koji je ugovor zaključen, onosno na pitanje da li je odredba bila predmet pregovora.[7] U cilju olakšanja pozicije potrošača, teret dokazivanja činjenice da su o nekoj odredbi vođeni pregovori, prebacuje se na trgovca.[8] Da bi se izbegle zloupotrebe, donju granicu dokazivanja trebalo bi postaviti prilično visoko. Tako, treba smatrati da nije dovoljno da su o sadržini odredbe samo vođeni razgovori, već treba ustanoviti da li je potrošač uopšte mogao uticati na njenu konačnu formulaciju. S tim u vezi, ne bi se moglo zaključiti da je pregovarano o sadržini odredbe samo na osnovu toga što je potrošač imao mogućnosti izbora između više različitih ponuda.[9] Odlučujuća činjenica je, dakle, objektivna nemogućnost potrošača da utiče na sadržinu ugovornih odredaba, što proizilazi ne samo iz prethodne formulacije odredbi već prevashodno iz ekonomske, stručne i informativne nadmoćnosti trgovca.[10] Takva nemogućnost može biti i u vezi sa tehnikom zaključenja ugovora i posebno je izražena u slučaju trgovine putem elektronskih sredstava komunikacije, na primer prilikom kupovine putem interneta. U svakom slučaju, ovakvo rešenje podstiče trgovce da na različite načine pokušaju da stvore utisak da su vođeni pregovori o sadržini ugovornih odredaba. Tako je u jednom slučaju iz engleske sudske prakse sud oglasio nepravičnom i ništavom odredbu opštih uslova Kraljevskog instituta britanskih arhitekata (Royal Institute of British Architects) u kojoj je stajalo da potrošač potpisom ugovora potvrđuje da su vođeni pregovori o sadržini ugovornih odredaba.[11]

Da bi se u potpunosti razumelo ovo ograničenje stvarnog područja primene zaštitnih pravila komunitarnog prava, neophodno je u kratkim crtama se osvrnuti na različite konceptualne pristupe zakonskom regulisanju nepravičnih ugovornih odredaba i kompromisni karakter Direktive 93/13/EEZ. Naime, u pravnim porecima evropskih država u vremenu pre usvajanja Direktive 93/13/EEZ postojale su značajne razlike na polju sudske kontrole nepravičnih ugovornih odredaba.

Prema pristupu usvojenom u nordijskim zemljama, kontrola nepravičnih ugovornih odredaba obuhvatala je ne samo potrošačke ugovore, nego i trgovačke i ugovore zaključene između dva fizička lica. Predmet kontrole su ne samo odredbe u formularnim ugovorima, već i odredbe ugovora sa sporazumno utvrđenom sadržinom.

Prema pristupu koji je bio prihvaćen u nemačkom Zakonu o uređenju prava opštih uslova poslovanja,[12] predmet kontrole bili su isključivo opšti uslovi poslovanja, odnosno formularni ugovori zaključeni na osnovu opštih uslova, nezavisno od toga da li je drugi ugovornik trgovac ili potrošač.

I prema tzv. „francuskom modelu“, sudska kontrola obuhvatala je samo potrošačke ugovore, kako one zaključene na osnovu opštih uslova, tako i potrošačke ugovore sa sporazumno utvrđenom sadržinom.

Prvi Predlog Direktive iz 1990. godine dosledno je sledio „francuski model“ i odnosio se na sve potrošačke ugovore, kako na formularne, tako i na pojedinačne ugovore. Ovakvo rešenje je u pojedinim državama članicama Evropske unije, posebno u Nemačkoj, podvrgnuto ozbiljnim kritikama sa argumentacijom da predstavlja napad na načelo slobode ugovaranja, kao osnovni princip ugovornog prava, a time i na osnove tržišne privrede.[13] Stoga je u izmenjenom Predlogu Direktive iz 1992. godine, kao i u njenom konačnom tekstu prihvaćeno pomenuto kompromisno rešenje. I u Direktivi o potrošačkim pravima[14] iz 2011. godine, komunitarni zakonodavac ostavlja državama članicama mogućnost da u svojim unutrašnjim porecima zadrže rešenja koja omogućavaju kontrolu svih ugovornih odredaba.[15] Dakle, i odredaba sa sporazumno utvrđenom sadržinom.

U našem pravu je omogućen pojačan stepen zaštite potrošača. Zakonom o zaštiti potrošača predviđena je kontrola svih potrošačkih ugovora, kako onih zaključenih na osnovu opštih uslova, tako i potrošačkih ugovora sa sporazumno određenom sadržinom. Predmet kontrole može biti svaka odredba potrošačkog ugovora, uključujući posebne pogodbe o čijoj sadržini je potrošač pregovarao ili mogao da pregovara sa trgovcem i opšte odredbe čiju sadržinu je unapred odredio trgovac ili treća strana.[16]

 

II. Bitni elementi ugovora

 

Veoma značajno ograničenje predmetnog područja primene pravila Direktive 93/13/EEZ vezano je za zabranu procene pravičnosti odredaba kojima se određuje predmet ugovora i primerenost cene, odnosno naknade za isporučenu robu ili uslugu, uz izuzetak prema kome i pravičnost odredaba o predmetu i ceni može biti procenjivana pod uslovom da nisu izražene jasnim i razumljivim jezikom.[17] Kako se pravila Direktive 93/13/EEZ odnose na sve vrste ugovora, imenovane i neimenovane, treba zaključiti da se ovo ograničenje odnosi na bitne elemente ugovora (esentialia negotii).[18] Kao argument u prilog ovom rešenju prilikom njenog usvajanja isticano je da se ovde radi o klauzulama koje su, po pravilu, određene veoma precizno, jasno i nedvosmisleno, bez pravno tehničkih termina nepoznatih prosečnom potrošaču.[19] Ako to nije slučaj, odnosno ako su ugovorne odredbe  ugovora nejasne i nerazumljive, onda su i one podložne proceni pravičnosti. Primera radi, kao nejasne i nerazumljive odredbe o naknadi mogu se navesti klauzule u kojima se, umesto jasno određene cene, navode kompleksne matematičke formule po kojima se naknada obračunava.

Čini se da je komunitarni zakonodavac inspiraciju za rešenje prema kome nije dopušteno procenjivati pravičnost ugovornih odredaba kojima se određuje predmet ugovora i cena, odnosno naknada za robu i uslugu koja se duguje pronašao u nemačkom pravu. Naime, u nemačkoj pravnoj teoriji se i pre usvajanja Zakona o uređenju prava opštih uslova poslovanja dosta raspravljalo o ovom pravnom problemu, a posebno o uticaju cene na pravičnost odredaba opštih uslova. Razmatrano je da li sud treba da proglasi nepravičnom ugovornu odredbu kojom je predviđena nesrazmerno visoka naknada u odnosu na vrstu, količinu i kvalitet robe ili usluge. Pri tome je isticano da se prilikom kontrole opštih uslova ne može u potpunosti zanemariti visina naknade koju je korisnik kalkulisao.[20] I nemački sudovi su utvrđivali nepravičnost odredaba opštih uslova u slučaju očigledne nesrazmere u ceni, pozivajući se na načelo savesnosti i poštenja. Tako se u obrazloženju jedne presude iz starije nemačke sudske prakse ističe kako se „korisnik opštih uslova prilikom određivanja cene mora pridržavati načela savesnosti i poštenja, krećući se u granicama onoga što se smatra pravičnim.“[21] Usvajanjem Zakona o uređenju prava opštih uslova poslovanja normirano je da sadržina bitnih sastojaka ugovora nije podložna proceni pravičnosti.[22] Ključni argument u prilog ovog rešenja bio je da bitni sastojci ugovora određuju glavne prestacije koje ugovorne strane duguju jedna drugoj. Bitni elementi su po prirodi stvari nužni za određenu vrstu ugovora i čine njegovu suštinu.[23] Ako bi se dozvolila kontrola pravičnosti odredaba kojima je određen predmet ugovora, onda bi nepravičnost takve odredbe imala za posledicu ništavost ugovora u celini. U tom slučaju nije moguća primena pravila o delimičnoj ništavosti. Dakle, svrha zaštite ugovorne odredbe kojom je određen predmet ugovora je promovisanje načela in favorem contractus i primena ovog pravila za posledicu ima jačanje ugovora.[24]  Međutim, u praksi nemačkih sudova ovo pravilo tumačeno je krajnje restriktivno, u smislu da su njime obuhvaćene samo one ugovorne odredbe koje se odnose na vrstu, količinu i kvalitet robe ili usluge, kao i odredbe o adekvatnosti cene, kao tržišne naknade za ono što se dobija na osnovu ugovora.[25] Sa druge strane, može se procenjivati pravičnost svih ostalih ugovornih odredaba kojima se predviđaju neka dodatna prava i obaveze ugovornika u pogledu predmeta ugovora i cene. Tako, kontroli pravičnosti i uklanjanju po osnovu ništavosti podležu ugovorne odredbe o metodu, odnosno načinu izračunavanja cene,[26] o postupku njene naknadne korekcije (po pravilu, u pravcu povećanja),[27] kao i odredbe koje su povezane sa dodatnim troškovima vezanim za isporuku robe ili izvršenje usluge.[28] Pravilo iz paragrafa 9. Zakona o uređenju prava opštih uslova poslovanja je jedno od pravila koje nije zadržano kada su njegove odredbe, prilikom reforme obligacionog prava (Schuldrechtsreform) 2001. godine, implementirane u nemački Građanski zakonik.

Restriktivan pristup u tumačenju pomenutog ograničenja sugeriše i Preambula Direktive 93/13/EEZ,[29] kao i Izveštaj Evropske komisije iz 2000. godine.[30] Naime, u njima se naglašava da se prilikom procene pravičnosti konkretne ugovorne odredbe moraju uzeti u obzir i ostale odredbe istog ugovora, kao i odredbe drugih ugovora sa kojima je potrošački ugovor povezan. Na taj  način, omogućena je posredna kontrola i onih ugovornih odredaba kojima se definišu bitni elementi ugovora. Na primer, moguće je da se u konkretnom slučaju utvrdi da je ugovorena neproporcionalno visoka naknada u poređenju sa kvalitetom i kvantitetom proizvoda i usluga. Međutim, iz toga ne treba automatski izvući zaključak da je ugovorna odredba kojom je cena određena nepravična, jer potrošač često pristaje na višu cenu ne bi li dobio određenu kompenzaciju kroz priznavanje nekih drugih prava ili nekih drugih pogodnosti koje inače ne bi ostvario.[31] Zbog toga se prilikom kontrole pravičnosti konkretne ugovorne odredbe mora stalno imati u vidu celina ugovora, odnosno njegove odredbe treba dovesti u međusobnu logičku vezu.

Pre usvajanja Direktive 93/13/EEZ u pravnim porecima nordijskih zemalja bila je dopuštena kontrola ugovornih odredaba kojima se određuje predmet ugovora i cena. Nakon njenog usvajanja, značajan broj ostalih država članica iskoristio je klauzulu minimalne harmonizacije i nije preuzeo ovo ograničenje.[32] Dilema po pitanju da li su nacionalni sudovi ovlašćeni da procenjuju pravičnost odredaba koje se tiču predmeta ugovora ili pravične vrednosti uzajamnih davanja, ako domaći pravni propis kojim je implementirana Direktiva 93/13/EEZ nije preuzeo ograničenje iz člana 4. stav 2. , otklonjena je presudom Evropskog suda pravde u predmetu Caja de Ahorros y Monte de Piedad de Madrid v. Asociacion de Usuarios de Servicios Bancarios (AUSBANC).[33] U ovom slučaju kreditna ustanova Caja de Ahorros y Monte de Piedad de Madrid je sa svojim klijentima zaključivala ugovore o kreditu sa promenjivom kamatnom stopom u svrhu finansiranja kupovine stanova. Putem unapred pripremljenih formularnih ugovora u ugovore o kreditu je uvrštena odredba prema kojoj se u ugovoru sadržana promenjiva nominalna kamatna stopa, periodično usklađuje sa ugovorenom referetnom kamatnom stopom, tako što se od svoje prve promene svaki put kada se pređe jedna četvrtina procenta zaokružuje na veću četvrtinu procenata (tzv. klauzula zaokruživanja).[34] Udruženje korisnika bankarskih usluga (Asociacion de Usuarios de Servicios Bancarios) podiglo je tužbu protiv pomenute kreditne ustanove kojom je zahtevano poništenje i zabrana upotrebe klauzula zaokruživanja. Prvostepeni i drugostepeni sud su presudili da se radi o nepravičnoj odredbi koja je protivna Zakonu o opštim uslovima poslovanja,[35] te je kao takva ništava. Vrhovni sud (Tribunal Supremo), koji je postupao u trećoj instanci, konstatovao je da član 4. stav 2. Direktive 93/13/EEZ isključuje procenu pravičnosti odredbe kojom se određuje predmet ugovora, ali da španski zakonodavac nije implementirao navedenu odredbu. Stoga se Vrhovni sud Španije obratio Evropskom sudu pravde sa pitanjem da li član 4. stav 2. u vezi sa članom 8. Direktive 93/13/EEZ[36] zabranjuje državi članici da u unutrašnjem pravnom poretku predvidi viši stepen zaštite potrošača dopuštanjem kontrole pravičnosti ugovornih odredaba kojima se određuje predmet ugovora i primerenost cene, odnosno naknade za robu i uslugu koja se duguje, iako su takve odredbe formulisano jasno i razumljivo. Evropski sud je zaključio da se član 4. stav 2. u vezi sa članom 8. moraju tumačiti na način da nisu u suprotnosti sa propisom nacionalnog zakonodavstva koji dopušta kontrolu pravičnosti ugovornih odredaba koje se tiču predmeta ugovora i primerenosti naknade za isporučene robe ili usluge, i u situacijama kada su te odredbe formulisane jasno i razumljivo.

Odluka Evropskog suda pravde u ovom predmetu od značaja je i za naše pravo, jer Zakon o zaštiti potrošača u delu koji uređuje zaštitu od nepravičnih ugovornih odredaba nije preuzeo ograničenje iz člana 4. stav 2. Direktive 93/13/EEZ.

 

III. Prinudni propisi i „autonomno pravo privrede“

 

Prema članu 1. stav. 2. Direktive 93/13/EEZ, njome predviđena pravila ne odnose se na ugovorne odredbe koje su u skladu sa „prinudnim normama“, tj. zakonskim i podzakonskim normama, kao i sa pravilima i principima međunarodnih konvencija kojima je  pristupila država članica ili Evropska unija, posebno u oblasti transporta.

Osnovni razlog za ovakvo ograničenje predmetnog područja primene zasniva se na pretpostavci da zakonski i podzakonski propisi, odnosno međunarodne konvencije, po pravilu, ne sadrže nepravične odredbe.[37] I pored utemljenosti ovakve pretpostavke, posebno u pogledu pravila i principa međunarodnih konvencija, ostaju i ozbiljne nedoumice vezano za preciziranje termina „prinudna norma“ i „podzakonska norma“ , u kontekstu člana 1. stav. 2. Direktive 93/13/EEZ. Naime, u pravnoj teoriji možemo izdvojiti tri različita tumačenja ovog izuzetka. Prema prvom, najrestriktivnijem tumačenju, isključena je kontrola pravičnosti jedino onih ugovornih odredaba koje su odraz imperativnih normi. Sve ostale odredbe podložne su kontroli, čak i u slučaju da su opšti uslovi koji ih sadrže odobreni od strane nadležnog organa.[38] Prema drugom tumačenju nije dozvoljena kontrola onih ugovornih odredaba koje su u skladu sa imperativnim i dispozitivnim normama. Prema ovom shvatanju, termin „prinudna norma“ iz člana 1. stav 2. Direktive 93/13/EEZ ne uvažava tradicionalno razlikovanje između imperativnih i dispozitivnih normi svojstveno kontinentalnoj pravnoj tradiciji. Naime, iz tačke 13. Preambule proizilazi da se pod termin „prinudne norme“ u ovom kontekstu podvode sva ona pravila koja se primenjuju ako ugovorne strane ne predvide drugačije. Znači, i dispozitivne norme.[39] I prema trećem, najekstenzivnijem tumačenju, od kontrole su izuzete čak i one ugovorne odredbe kojima se u ugovor unose pravila koja, na osnovu zakonskog ovlašćenja, donose određena profesionalna udruženja ili udruženja trgovaca.[40] Reč je o tzv. „autonomnom pravu privrede“, odnosno autonomnoj regulativi, čime dolazimo do neprihvatljivog rezultata da se pitanje pravičnosti odredaba formularnih ugovora faktički prepusti ekonomski i informativno superiornijoj ugovornoj strani. Imajući u vidu izložene terminološke nejasnoće povodom ovog izuzetka, većina država članica Evropske unije nije preuzela pravilo iz člana 1. stav. 2. Direktive 93/13/EEZ.[41] Ovo ograničenje predmetnog područja primene pravila kojima se uređuju nepravične ugovorne odredbe nije predviđeno ni u našem Zakonu o zaštiti potrošača.

 

IV. Ugovori u oblasti radnog, naslednog, porodičnog i kompanijskog prava

 

Prema tački 10. Preambule Direktive 93/13/EEZ njena pravila ne odnose se na ugovore u oblasti radnog, naslednog i porodičnog prava, te ugovor o ortakluku i ugovore o osnivanju i organizaciji privrednih društava. Ovo isključenje proizilazi iz same prirode ovih ugovora, te treba uzeti da važi i u našem pravu i bez izričitog zakonskog normiranja.

Izuzimanje radnopravnih, porodičnopravnih i ugovora u naslednom pravu proizilazi iz personalnog (subjektivnog) područja primene pravila koja uređuju zaštitu od nepravičnih ugovornih odredaba. Naime, subjekti ovih ugovora ne nalaze se u ulogama trgovaca i potrošača, pa se ni oni ne mogu okarakterisati kao potrošački ugovori. Primera radi, kontrola odredaba obligacionih ugovora sa određenim naslednopravnim posledicama[42] nije moguća s obzirom da se ovi ugovori ne mogu okvalifikovati kao potrošački. Sa druge strane, naslednopravni ugovori u pravom smislu[43] nisu dopušteni u našem pravu, a ukoliko bi bili zaključeni smatraće se apsolutno ništavim i neće proizvoditi pravna dejstava.[44] Takođe, ugovori u oblasti naslednog i porodičnog prava, kao i ugovor o ortakluku, regulišu odnose sa izraženim elementom intuitu personae. Kod ugovora zaključenih intuitu personae karakteristično je da lična svojstva jednog ili oba ugovornika predstavljaju odlučujući element njihove saglasnosti, tako da je izvršenje obaveza ili isticanje prava strogo vezano za onog ugovornika zbog čijih ličnih osobina je ugovor i zaključen.[45] Nasuprot ovima, potrošački ugovori se, po pravilu, zaključuju bez obzira na svojstva ličnosti. Kod njih su lična svojstva irelevantna, tako da izvršenje obaveze nije strogo vezano za ličnost ugovornika. Kada je reč o radnopravnim ugovorima, od evropskih zemalja jedino u nemačkom pravu radnici uživaju zaštitu na osnovu pravila koja regulišu kontrolu nepravičnih ugovornih odredaba. Kao obrazloženje ovog specifičnog rešenja navodi se manja kompetentnost lica u radnom odnosu naspram privrednih subjekata, koja proizilazi iz smanjenog privrednog rizika u obavljanju profesionalne delatnosti radnika.[46] Kada se radi o ugovorima o osnivanju i organizaciji privrednih društava, pojedini autori smatraju da nije svaki ugovor u oblasti kompanijskog prava izuzet od kontrole. Prema ovom stavu, na primer, ugovor o kupovini deonica ili udela u privrednom društvu može se označiti kao potrošački, pod uslovom da kupovina deonica nije stalna poslovna aktivnost kupca.[47]

 

V. Ugovori o prometu nepokretnosti

 

Izvesno vreme nakon usvajanja Direktive 93/13/EEZ u komparativnoj teoriji i praksi bili su prisutni različiti stavovi oko toga da li se pravila koja uređuju zaštitu od nepravičnih ugovornih odredaba pored ugovora o prenosu prava na pokretnim stvarima, odnose i na ugovore o ustupanju prava na nepokretnostima. Ova dilema prevashodno je odražavala različitosti i složenosti pravnog nasleđa u državama članicama Evropske Unije. Naime, pod pojmom robe (goods) u anglosaksonskom pravu uobičajeno se podrazumevaju jedino telesne pokretne stvari.[48] Ovakvo shvatanje izraženo je i u britanskom Zakonu o nepravičnim ugovornim odredbama iz 1977. godine u kojem je, uz upotrebu termina goods, izričito normirano da su odredbe ugovora o ustupanju prava na nepokretnostima izuzete od kontrole pravičnosti. Sa druge strane, odgovarajući terminološki pandani u državama kontinentalne pravne tradicije obuhvataju i pokretne i nepokretne stvari (u italijanskom jeziku termin beni, u francuskom biens, u španskom bien, u portugalskom bem, u nemačkom guts).[49] U skladu sa tim, zakonodavstva ostalih država članica Evropske unije ne predviđaju pomenuti izuzetak. Ni u Zakonu o nepravičnim odredbama u potrošačkim ugovorima iz 1999. godine, kojim je u britansko pravo implementirana Direktiva 93/13/EEZ nije decidirano navedeno da se njegova pravila ne odnose na ugovore o ustupanju prava na nepokretnostima.  U skladu sa tim, u engleskoj sudskoj praksi je tumačeno da se pravila koja uređuju zaštitu od nepravičnih ugovornih odredaba pored ugovora o prenosu prava na pokretnim stvarima, odnose i na ugovore o ustupanju prava na nepokretnostima. S tim u vezi, navodimo odluku Apelacionog suda (Courth Of Appeal) u slučaju „Khatun & Others v. Newham London Borough Council.“ Sud je ovde ispitivao pravičnost odredbe ugovora o zakupu stana u vlasništu lokalne samouprave (tenancy agreement). Ovakav ugovor se u Velikoj Britaniji  zaključuje na određeno vreme, a najmanje na tri godine. U ovom slučaju sporna je bila ugovorna odredba koja je isključivala pravo potencijalnih zakupaca da pogledaju i uporede raspoložive stanove pre zaključenja ugovora. Odnosno, organ lokalne samouprave ugovorom je za sebe zadržao pravo da od više slobodnih stanova odredi stan koji će konkretnom zakupcu biti dat na upotrebu. Dakle, prema mišljenju Suda pravila Zakona iz 1999. godine o proceni pravičnosti odnose se i na odredbe ugovora o ustupanju prava na nepokretnostima. Uz obrazloženje da bi drugačije rešenje bilo u suprotnosti sa primarnim ciljem njegovog usvajanja, a to je obezbeđenje najvišeg mogućeg nivoa zaštite potrošača.[50] Nezaobilazna u ovom kontekstu je i odluka Evropskog suda pravde u poznatom slučaju „Freiburger.“[51] Radi se o slučaju iz nemačke sudske prakse, u kome je razmatrano pitanje pravičnosti odredbe u ugovoru o prodaji parking mesta u višespratnoj garaži u izgradnji. Iz činjenice da ni nemački sudovi, a ni Evropski sud pravde, nisu kao prethodno pitanje postavili pitanje primenjivosti pravila koja regulišu zaštitu od nepravičnih ugovornih odredaba u ovom slučaju, proizilazi da se ta pravila odnose i na ugovore o ustupanju prava na nepokretnostima.

Međutim, uprkos afirmativnim stavovima izraženim u sudskoj praksi po ovom pitanju, Direktiva o potrošačkim pravima definiše robu kao telesnu pokretnu stvar.[52] Pri tome, državama članicama se ne ostavlja sloboda za proširenje podučja primene pravila koja uređuju zaštitu od nepravičnih ugovornih odredaba i na ugovore o ustupanju prava na nepokretnostima. Identičnu definiciju sadrži i naš Zakon o zaštiti potrošača.[53] Iz toga proizilazi da se pravila koja regulišu preispitivanje pravičnosti odredaba u potrošačkim ugovorima ne odnose na ugovore o prometu nepokretnosti.

 

 

Zoran Vuković,

University of Kragujevac, Faculty of Law, Kragujevac

 

Summary

 

Objective (ratione materiae) domain of implementation of legal rules that regulates unfair contract terms in consumer contracts

 

Regulations that determinate consumer protection from unfair contract terms apply on a contracts concluded between consumers and traders. All types of contracts, both named and unnamed, are regulated by those rules. In other words, not only contract of sale, but also, for example, insurance contract, consumer credit contract, hire-purchasing contract, contract for service, transport contract, time-sharing, leasing, etc... Also those rules could apply not only on written contracts but also on those concluded without specific form.

In this work author presents comparative legal solutions that excludes, in certain contracts or in certain contract terms, applying of regulations that determinate consumer protections form unfair contract terms. After the detailed analyzes of those exclusions, the solutions of Serbian Consumer Protection Law regarding those exemptions were also have been presented. Author concludes that Serbian Consumer Protection Law gives to the consumers the boarder protection comparing to the protection provided in the EU Law, simply because Consumer Protection Law proscribes control of unfair contract terms both in the formal and informal contracts.

Key words: consumer; trader; consumer contracts; unfair contract terms; consumer protection.