Ninoslav Volarević, diplomirani pravnik*
Primljeno: 16.09.2013.
UDK: 347.78(497.11)
Pregledni naučni članak
Imovinskopravna ovlašćenja nosilaca autorskog i srodnih prava mogu se ostvarivati na dva načina: individualno i kolektivno. U slučaju individualnog ostvarivanja, nosioci autorskog i srodnih prava imovinskopravna ovlašćenja ostvaruju sami (neposredno) ili preko zastupnika na osnovu odgovarajućeg punomoćja. Kod kolektivnog ostvarivanja, nosioci prava zaključuju ugovor sa nadležnom organizacijom za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, po kom ugovoru se organizacija obavezuje da imovinskopravna ovlašćenja nosilaca prava, ostvaruje i štiti u svojstvu komisionara. U ovom radu autor analizira navedeni ugovor, ali bez namere da ukaže na sve njegove specifičnosti.
Obrađuju se pravna priroda ugovora, način njegovog zaključenja kao i domašaj pravnog dejstva koji ugovor proizvodi. Pored iznošenja pravnih stavova koji postoje u pravnoj teoriji, navode se i citiraju pravni stavovi iz odluka sudova Republike Srbije. Posebna se analizira pravni položaj lica koja nisu zaključila ugovor sa nadležnom organizacijom, a organizaciju nisu obavestili da će svoja imovinskopravna ovlašćenja ostvarivati individualno. U pravnoj teoriji se ova lica nazivaju autsajderima. U radu se autor kritički osvrće na pitanje da li je organizacija ovlašćena da štiti pravno-ekonomske interese autsajdera imajući u vidu upravo to da navedena lica ugovor sa organizacijom nisu zaključila. Autor iznosi mišljenje da autsajdere treba u svemu ravnopravno „tretirati“ sa nosiocima prava koji su ugovor sa organizacijom zaključili, osim ako se autsajderi izričito, u skladu sa zakonom, ne odreknu usluga organizacije. U radu se ukazuje na argumente i za suprotno pravno gledište.
Ključne reči: kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, autor, nosioci srodnih prava, ugovor između organizacija i nosioca prava, autsajderi
Pravni propisi se ne donose samo da bi postojali, već i da bi se primenjivali. Osnovna dužnost svake pravne države jeste da obezbedi neophodne uslove za ostvarivanje svih ustavom zajemčenih prava i sloboda u punom obimu. Autorsko pravo i srodna prava su tzv. prava ,,nove generacije”. Njihova osobenost ogleda se u prirodi predmeta zaštite povodom kojih nosioci autorskog i srodnih prava (u daljem tekstu: nosioci prava) imaju brojna ovlašćenja, međutim, pokatkad je neka od njih vrlo teško ostvariti.[1] Sva ovlašćenja možemo kategorisati u dve grupe: grupu ličnopravnih (moralnih) i grupu imovinskopravnih ovlašćenja. Postoje mišljenja da treba izdvojiti i posebnu (treću) grupu u koju bi bila svrstana ovlašćenja nosilaca prava koja su po pravnoj prirodi specifična te se ne mogu uvrstiti ni u prvu (grupu ličnopravnih ovlašćenja) ni u drugu grupu (grupu imovinskopravnih ovlašćenja).[2]
Pravo na ekonomsko iskorišćavanje predmeta zaštite nosioci prava ostvaruju po osnovu imovinskopravnih ovlašćenja i prava na naknadu po osnovu zakonske licence. Imovinskopravna ovlašćenja autorskog, odnosno srodnih prava mogu biti isključiva i neisključiva (relativna). Isključiva imovinskopravna ovlašćenja „daju” nosiocima za pravo da odluče da li će i kom od zainteresovanih korisnika dozvoliti/zabraniti da ekonomski iskorišćava njihove predmete zaštite (predmeti zaštite su npr. muzička dela kod kompozitora, kod proizvođača fonograma su to snimci na CD-u, kod filmskog producenta snimak filmskog dela na DVD-ju itd.). Kod neisključivih imovinskopravnih ovlašćenja ovo pravo „dozvole/zabrane” nosioci prava nemaju, međutim, oni imaju ovlašćenje da od korisnika koji iskorišćavaju njihove predmete zaštite za to zahtevaju naknadu. Takođe, i po osnovu zakonske licence, nosioci prava imaju ovlašćenje na potraživanje naknade od korisnika. U tom smislu, neisključiva imovinskopravna ovlašćenja i zakonska licenca tvore, po prirodi stvari, zakonske obligacije kojim se korisnici obavezuju da nosiocima prava na ime korišćenja predmeta zaštite plate na ime toga odgovarajuće naknade.
Za razliku od isključivih imovinskopravnih ovlašćenja koja se mogu ostvarivati i individualno i kolektivno,[3] neisključiva imovinskopravna ovlašćenja i naknada na ime zakonske licence[4] mogu se ostvarivati samo kolektivno. To znači da se neisključiva imovinskopravna ovlašćenja mogu ostvarivati samo posredstvom nadležne organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava (u daljem tekstu: organizacija). Međutim, bez obzira što se nosiocima prava ostavlja kao mogućnost da isključiva imovinskopravna ovlašćenja ostvaruju posredstvom organizacija, većina od njih se opredeljuje da ovu pravnu mogućnost i koristi.
Prilikom davanja ovlašćenja organizaciji, između organizacije i zainteresovanog nosioca prava zaključuje se ugovor. Predmet rada jeste upravo ovaj ugovor, specifičan po svojoj sadržini, načinu zaključenja i pravnom dejstvu. S obzirom na to da u pravnoj teoriji i sudskoj praksi postoje različiti pravni stavovi u pogledu njegovog pravnog domašaja, ovim radom se ukazuje i na različita pravna shvatanja o položaju lica koji navedeni ugovor sa organizacijom nisu zaključila.
Sveobuhvatnu definiciju organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava zaista je teško dati. U osnovi, reč je o pravnom licu osnovanom zarad ostvarivanja imovinskopravnih ovlašćenja određenih nosilaca prava koja oni imaju povodom određenih predmeta zaštite. Naime, nosioci prava osnivaju organizacije da bi pojedina imovinskopravna ovlašćenja mogli lakše ili neka od njih mogli uopšte ostvariti. U današnje vreme, potreba za kolektivnim ostvarivanjem autorskog i srodnih prava je nesporna. Autorska dela kao što su muzičke numere, filmska dela ili pak interpretacije: izvođenje pesmama od strane pevača ili muzičkih grupa (snimljenih na nosaču zvuka) itd., u današnje vreme vrlo je lako (ne)ovlašćeno iskorišćavati. Gotovo je nezamislivo da autor ili interpretator može sam kontrolisati sve korisnike autorskih dela, odnosno interpretacija kada se one danas iskorišćavaju i putem radija i putem televizije, a u skorije vreme, sve učestalije i putem interneta. Isti „problem” imaju, pored interpretatora, i drugi nosioci srodnih prava u vezi sa svojim predmetima zaštite, pre svega proizvođači fonograma.
Takođe, uzmimo za primer i to da u slučaju umnožavanja autorskih dela foto-kopiranjem ili sličnom tehnikom, autor ima pravo na naknadu od tih lica koja pružaju usluge foto-kopiranja uz naknadu. Pretpostavimo da je autor profesor vrlo cenjenog i traženog komentara zakona. Takav komentar, po pravilu, je skup za prosečnog potrošača pa se većina potrošača-korisnika opredeljuje za „nabavku” foto-kopije istog. Jasno je da autor nije u mogućnosti da sam krene u kontrolu svih foto-kopirnica i utvrđuje da li mu neka od njih neovlašćeno umnožava autorsko delo ili ne. Posebno objašnjavati koliko autor radom foto-kopirnica ovde trpi štetu je suvišno.
Navedenim primerima želeli smo upravo da ukažemo na neophodnost postojanja organizacija i kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava za nosioce prava. Međutim, treba imati u vidu i da je korisnicima sistem kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava od značaja. Prvo, korisnici koji žele legalno da iskorišćavaju autorska dela i predmete zaštite srodnih prava, po pravilu, zaključenjem ugovora sa ovlašćenom organizacijom dobijaju pod određenim uslovima izvestan popust u pogledu naknada koje su dužni da plate na ime iskorišćavanja autorskih dela/predmeta srodnih prava. Dalje, zaključenjem ugovora korisnik dobija dozvolu za iskorišćavanje svih predmeta zaštite koji su na repertoaru odnosne organizacije. To je velika prednost, jer zaključivanjem ugovora sa organizacijom, korisnik stiče pravo na ekonomsko iskorišćavanje svih predmeta zaštite svih nosilaca prava čija imovinskopravna ovlašćenja određene vrste konkretna organizacija štiti. To dalje znači da je time smanjio troškove pregovaranja sa svakim nosiocem prava pojedinačno, a treba imati u vidu i da krajnji rezultat tih pregovora sa svakim nosiocem prava ponaosob ne bi uvek bio izvestan. Ovo iz razloga što bi od odluke nosioca prava (njegove „dobre volje”) isključivo zavisilo da li će konkretnom zainteresovanom licu dozvoliti korišćenje njegovog predmeta zaštite ili ne. Prednost organizacije u tom smislu je sledeća: organizacije su dužne da sa svakim zainteresovanim korisnikom, odnosno udruženjem korisnika pod ravnopravnim i primerenim uslovima zaključe ugovor o neisključivom ustupanju isključivih imovinskopravnih ovlašćenja iskorišćavanja predmeta zaštite. Dakle, organizacija, za razliku od individualnog nosioca prava, mora da zaključi ugovor sa svim zainteresovanim korisnicima koji žele da iskorišćavaju predmete zaštite sa repertoara organizacije i to da zaključe pod ravnopravnim i primerenim uslovima.[5] Položaj organizacije s tog aspekta je vrlo sličan položaju javnih preduzeća koji pod ravnopravnim i primerenim uslovima moraju pružati usluge svim građanima.[6]
Za razliku od ličnopravnih ovlašćenja koja, doduše, uživaju samo neki nosioci prava,[7] pravni promet isključivih imovinskopravnih ovlašćenja je dozvoljen. U pravnoj teoriji se pravi razlika između translativnog i konstitutivnog oblika prometa.
Kod translativnog oblika prometa isključivih imovinskopravnih ovlašćenja (u daljem tekstu u ovoj glavi: imovinskopravna ovlašćenja) dolazi do prenosa tih ovlašćenja sa jednog lica na drugo. Drugim rečima, prenosilac ovlašćenja prestaje biti titular tog ovlašćenja, dok sticalac postaje njihov novi nosilac. Autor i njegovi naslednici po važećem pravu Republike Srbije ne mogu za života raspolagati svojim imovinskopravnim ovlašćenjima na translativan način.[8] To mogu učiniti samo lica kojima je nosilac ustupio imovinskopravno ovlašćenje na isključiv način i to samo uz dozvolu nosioca prava. Ovo nije izričito propisano u Zakonu o autorskom i srodnim pravima ali proizilazi iz sistemskog i logičkog tumačenja njegovih odredaba. Naime, ako je neisključivom sticaocu po ustupanju imovinskopravnih ovlašćenja zabranjeno da ista ustupa drugome,[9] onda je neisključivom sticaocu tim pre kod prenosa zabranjeno da imovinskopravna ovlašćenja dalje ugovorom o prenosu otuđuje. Zakonom je izričito propisano da dozvola nosioca prava nije potrebna samo u jednom slučaju. U slučaju prenosa svih udela/akcija privrednog društva kad je privredno društvo nosilac imovinskopravnih ovlašćenja.[10] Jedino tad, dakle, kod prenosa imovinskopravnih ovlašćenja dozvola nosioca prava nije potrebna. Međutim, i u tom slučaju smatramo da privredno društvo mora biti isključivi nosilac imovinskopravnih ovlašćenja. U suprotnom, ukoliko je neisključivi sticalac, gorenavedenom statusnom promenom imovinskopravno ovlašćenje privrednog društva bi prestalo.[11]
Kod konstitutivnog prometa, izvorna imovinskopravna ovlašćenja ostaju kod svog nosioca, s tim što se iz njih izvodi jedno ili više užih ovlašćenja koja se kao novo subjektivno pravo korišćenja autorskog ili srodnog prava konstituiše u ličnosti sticaoca. Ovaj vid prometa imovinskopravnih ovlašćenja se prema odredbama Zakona naziva ustupanje imovinskopravnih ovlašćenja. Prof. dr Slobodan Marković navodi: „U nemačkom pravu se koristi izraz ‘Einraeumung von Nutzungsrechten’, čime se ističe da prenos tih ovlašćenja nije translativne, već je konstitutivne prirode. Drugim rečima, u korist sticaoca se konstituiše novo pravo koje je izvedeno iz subjektivnog autorskog prava koje ostaje kod svog izvornog nosioca.”[12]
Ustupanje imovinskopravnih ovlašćenja može biti predmetno, prostorno i vremenski ograničeno. Ova ograničenja nisu od većeg značaja kod ugovora koji se zaključuje između organizacija i nosilaca prava, niti je njihovo tumačenje sporno, te u ovom radu nećemo detaljnije obrazlagati specifičnosti svakog ograničenja pojedinačno. Ono što smatramo da je mnogo važnije naglasiti jeste da ustupanje imovinskopravnih ovlašćenja nosilaca prava može biti isključivo i neisključivo.
U slučaju isključivog ustupanja imovinskopravnih ovlašćenja, sticalac je taj koji je jedino ovlašćen da na način propisan ugovorom iskorišćava predmet zaštite i niko više. On je ovlašćen da zabrani svakom drugom licu, pa i ustupiocu, da iskorišćava predmete zaštite na kojima on sada ima isključiva imovinskopravna ovlašćenja. Kod neisključivog ustupanja, neisključivi sticalac imovinskopravnih ovlašćenja nije jedini ovlašćen na iskorišćavanje predmeta zaštite niti je ovlašćen da zabrani drugima da odnosne predmete zaštite iskorišćavaju. Takođe, za razliku od isključivog sticaoca, neisključivi sticalac imovinskopravnih ovlašćenja nije ovlašćen da ustupa drugome imovinskopravna ovlašćenja koja je stekao.[13] Doduše, na to nije ovlašćen ni isključivi sticalac po sili zakona, ali uz posebnu dozvolu ustupioca, nosioca prava, on to može učiniti. Pravo koje bi isključivi sticalac imovinskopravnog ovlašćenja ustupio drugima bilo bi neisključivog karaktera, ako ugovorom ne bi bilo drukčije određeno.[14]
Za predmet zaštite koji još nije stvoren, Zakonom je propisano da je ustupanje imovinskopravnih ovlašćenja moguće. Međutim, to je dozvoljeno samo pod uslovom da se odrede vrsta budućeg predmeta zaštite i radnje njegovog iskorišćavanja. Ustupanje imovinskopravnih ovlašćenja za sve buduće predmete zaštite jednog nosioca, kao i za još nepoznate oblike iskorišćavanja tih predmeta bilo bi ništavo.[15]
Na kraju što treba naglasiti što je posebno važno, to je da prenosom prava svojine ili drugog stvarnog prava na originalnom primerku predmeta zaštite, ne dolazi ujedno i do sticanja imovinskopravnih ovlašćenja koja postoje na tom predmetu zaštite.[16] Imovinskopravna ovlašćenja nosilaca prava su zasebna ovlašćenja iz autorskog ili srodnih prava koja su pravno nezavisna u odnosu na pravo svojine i druga stvarna prava koja postoje na materijalizovanim predmetima njihove zaštite. Ilustracije radi, kada vlasnik stekne pravo svojine na umetničkoj slici, on nije ujedno stekao po sili zakona i imovinskopravna ovlašćenja autora koja postoje u vezi sa tom slikom. Ovo pravilo važi kako za isključiva tako i za neisključiva imovinskopravna ovlašćenja.
Kao što smo naveli, neracionalno je očekivati da će se nosioci prava u pojedinim slučajevima odlučiti da individualno ostvaruju imovinskopravna ovlašćenja. Oni se „obraćaju” nadležnoj organizaciji tada s nalogom da ona za njihov račun ubere naknadu od korisnika i istu im u skladu sa planom raspodele podeli. Kolektivan način naplate je u tim situacijama za nosioce prava ekonomičniji, lakši i nadasve efikasniji negoli neposredan način ostvarivanja imovinskopravnih ovlašćenja.
Pri uspostavljanju „saradnje”, između nosilaca prava i nadležne organizacije zaključuje se ugovor. Ugovor koji se zaključuje, po načinu zaključivanja, je formularni ugovor. Ovlašćena organizacija dužna je da sa svim zainteresovanim nosiocima prava ugovor zaključi.[17] Ova obaveza proizilazi iz monopolskog položaja organizacija koji one imaju po našem pravu.[18] Po Zakonu, za istu vrstu imovinskopravnih ovlašćenja na istoj vrsti predmeta zaštite samo jedna organizacija može dobiti dozvolu za kolektivno ostvarivanje autorskog ili srodnog prava.[19] Prema tome, ukoliko bi se toj jednoj organizaciji dozvolilo da bira i da krajnje slobodno odlučuje s kojim nosiocima prava će zaključiti ugovor, a s kojim neće, pojedini nosioci prava bi bili favorizovani.[20] Takođe, obaveza da organizacija štiti imovinskopravna ovlašćenja svih zainteresovanih nosilaca prava proizilazi i iz okolnosti da se neka od imovinskopravnih ovlašćenja mogu ostvariti samo posredstvom organizacija.[21] Ukoliko bi organizacija bila ovlašćena da odbije nosioce prava u pogledu ostvarivanja tih imovinskopravnih ovlašćenja, imajući u vidu da druge organizacije preko kojih bi mogli da ostvare ova imovinskopravna ovlašćenja ne postoje, odbijenim nosiocima prava bi se time direktno uskratilo pravo na imovinu kao osnovno ljudsko pravo zajemčeno Ustavom Republike Srbije (Ustav), Službeni glasnik, br. 98/2006, a što je nedopustivo.[22]
U pogledu forme u kojoj se predmetni ugovor zaključuje, Zakonom nije nigde izričito propisano pravilo. Međutim, u sudskoj praksi je iznet pravni stav sa kojim smo i mi saglasni: ugovori između organizacija i nosilaca prava ne moraju biti zaključeni u pisanoj formi. Smatra se da osnivanjem organizacije, osnivači ustupljuju imovinskopravna ovlašćenja organizaciji, a samim osnivanjem organizacije, organizacija čini opštu ponudu za zaključenje ugovora svim zainteresovanim nosiocima prava (čija imovinskopravna ovlašćenja na određenim predmetima zaštite štiti). U tom smislu, kada bi nosilac prava izjavio da želi da učestvuje u raspodeli prihoda koji je ostvaren od naknade prikupljene od korisnika, takva izjava bi se smatrala izjavom o prihvatanju navedene ponude i ugovor bi bio zaključen.[23]
Inače, ugovor koji se zaključuje između nadležne organizacije i nosioca/nosilaca prava umnogome je specifičan. Analizirajući njegovu sadržinu, zaključujemo da je u pitanju ugovor sui generis koji sadrži elemente ugovora o ustupanju imovinskopravnih ovlašćenja (cesiji), ugovora o nalogu, ugovora o komisionu, a po pojedinim autorima i elemente ugovora o punomoćstvu.[24]
Nosioci prava, naime, daju nalog organizaciji da u svoje ime, a za njihov račun naplati naknadu od korisnika koja im pripada po osnovu relativnih imovinskopravnih ovlašćenja.[25] U pogledu ostvarivanja isključivih imovinskopravnih ovlašćenja, odredbama Zakona je regulisano da nosioci prava na isključiv način ustupaju isključiva imovinskopravna ovlašćenja organizaciji, sa nalogom da ona u svoje ime, a za njihov račun zaključuje ugovore sa korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava o neisključivom ustupanju tih ovlašćenja.[26] Nosioci prava pri tome ne mogu da optiraju koja će isključiva imovinskopravna ovlašćenja i na kojim predmetima zaštite biti ustupljena organizaciji. Oni mogu ili da prihvate da sva isključiva imovinskopravna ovlašćenja na svim njihovim predmetima zaštite budu ustupljena organizaciji ili da individualno svoja imovinskopravna ovlašćenja ostvaruju.[27]
Nosilac prava, dakle, ugovorom ustupa imovinskopravna ovlašćenja organizaciji na isključiv način. Ovo znači da nosilac prava od tog trenutka više nije ovlašćen da neposredno od korisnika zahteva bilo kakvu naknadu koja mu pripada na ime isključivih imovinskopravnih ovlašćenja.[28] Organizacija postaje jedini pravni subjekt koji je ovlašćen da tu naknadu na ime isključivih imovinskopravnih ovlašćenja od korisnika ubira. Ona to čini kao komisionar tako što se ugovorom nosiocima prava obavezala da u svoje ime, a za njihov račun zaključuje ugovor o neisključivom ustupanju tih ovlašćenja sa svim zainteresovanim korisnicima predmeta zaštite. U pogledu relativnih imovinskopravnih ovlašćenja, organizacija takođe postupa kao komisionar po nalogu nosilaca prava, ubirajući naknadu od korisnika i po tom osnovu.
Da bi svoje obaveze vršila savesno, organizacija ima pravo da vrši kontrolu nad iskorišćavanjem predmeta zaštite sa svog repertoara i ako je to potrebno, da pred sudom i drugim organima pokrene odgovarajući postupak radi zaštite ustupljenih imovinskopravnih ovlašćenja. Sa statusom komisionar-nalogoprimac organizacija prema svojim komitentima ima i obavezu polaganja računa i podnošenja izveštaja o stanju poslova. U vezi s ovim, organizacija je dužna da unapred izradi opšti akt-plan raspodele kako bi nosioci prava mogli da znaju koji iznos ubrane naknade će im pripasti ukoliko se opredele za kolektivan način ostvarivanja svojih imovinskopravnih ovlašćenja.[29] Načela na kojima se zasniva plan raspodele su: srazmernost, primerenost i pravičnost, zavisno od: vrste predmeta zaštite, načina iskorišćavanja predmeta zaštite, obima iskorišćavanja predmeta zaštite i drugih ciljeva utvrđenih aktima organizacije.[30]
Pri osnivaju organizacije, Zakonom je izričito propisano da ona ima dužnost da deluje za račun svih nosilaca prava radi čijih imovinskopravnih ovlašćenja i predmeta zaštite je dobila dozvolu za rad.[31] U vezi s tim, postavlja se pitanje da li je ovlašćena da štiti pravno-ekonomske interese i lica koja nemaju sa njom zaključen ugovor, a nisu je obavestila o nameri da hoće svoja isključiva imovinskopravna ovlašćenja ostvarivati individualno. Ova lica se u pravnoj teoriji nazivaju autsajderima. Pre davanja bilo kakvog odgovora treba uzeti u obzir nekoliko ,,pravnih modela” regulisanja položaja i ovlašćenja autsajdera.
Prema prvom ,,modelu”, kada organizacija nije zaključila ugovor sa nosiocem prava, organizacija bi se ugovorom obavezala korisniku da će umesto njega naknaditi štetu koju on prouzrokuje autsajderu povredom njegovog autorskog ili srodnog prava ili naknaditi štetu samo do ugovorom određenog novčanog iznosa. Time se ne bi isključila eventualna krivična odgovornost korisnika, a imajući u vidu da to pravno rešenje nije uvek ni u interesu autsajdera, ovaj ,,model” bi se mogao primenjivati samo izuzetno gde su autsajderi marginalna pojava.[32]
Prema drugom ,,modelu”, autsajderi su pravno „izjednačeni“ sa komitentima organizacije. Korisnik koji posluje sa organizacijom sme pod istim uslovima iskorišćavati sve predmete zaštite zakonom određene vrste, uključujući i autsajderove. On ne odgovara za povredu imovinskopravnih ovlašćenja autsajdera, a organizacija je dužna da autsajdere tretira ravnopravno sa svojim komitentima pri raspodeli naknade. Ovo teorijsko rešenje dalje ima dve varijante. Prema prvoj, autsajder može zabraniti organizaciji da kolektivno ostvaruje njegova imovinskopravna ovlašćenja i isključi zakonsku pretpostavku o ,,izjednačenosti” autsajdera sa komitentima. Po drugoj, autsajder ne može zabraniti kolektivno ostvarivanje svojih imovinskopravnih ovlašćenja.[33]
U pravu Republike Srbije, prihvaćen je drugi ,,model” tako da se kombinovanjem prednosti i prve i druge varijante, predviđa da autsajder može individualno ostvarivati svoja imovinskopravna ovlašćenja, osim relativnih (ovlašćenja na potraživanje naknade od prodaje sredstava i uređaja podobnih za umnožavanje autorskih dela i predmeta zaštite srodnih prava,[34] ovlašćenja na potraživanje naknade autora od davanja primeraka dela na poslugu,[35] ovlašćenja na potraživanje naknade proizvođača fonograma na ime javnog saopštavanja izdatog fonograma i izdatog fonograma koji se emituje, ovlašćenja na potraživanje naknade interpretatora na ime javnog saopštavanja interpretacije sa snimka izdatog na nosaču zvuka ili interpretacije koja se emituje sa snimka izdatog na nosaču zvuka,[36] ovlašćenja na potraživanje naknade interpetatora i proizvođača fonograma na ime emitovanja i reemitovanja interpretacije sa snimka izdatog na nosaču zvuka, odnosno na ime emitovanja i reemitovanja izdatog fonograma[37] kao i ovlašćenja na potraživanje naknade na ime zakonske licence[38]), i isključivog imovinskopravnog ovlašćenja kablovskog reemitovanja autorskog dela, osim ako se radi o vlastitim emisijama organizacija za radio-difuziju,[39] za koja pobrojana ovlašćenja je isključivo propisano kolektivno ostvarivanje.
Međutim, i u pogledu ovakvog pravnog stanovišta, u pravnoj teoriji i sudskoj praksi ne nailazimo na jedinsten pravni stav. Pojedini autori smatraju da autsajdere treba ravnopravno tretirati sa nosiocima prava koji su zaključili ugovor sa organizacijom samo prilikom raspodele naknade. Ovakav pravni stav temelji se kod nas, pre svega, na izričitoj odredbi čl. 180. st. 4. Zakona.[40] Prema drugom shvatanju, autsajderi su u svemu ravnopravni sa nosiocima prava koji su zaključili ugovore sa organizacijom, sve dok ne obaveste organizaciju da hoće svoja isključiva imovinskopravna ovlašćenja ostvarivati individualno.[41] Navedeno pravno gledište obrazlaže se tvrdnjom da organizacija ne istupa individualno kao punomoćnik, autorska ili slična agencija koja je angažovana od strane konkretnog/konkretnih nosilaca prava za konkretan slučaj. Ona istupa kolektivno, a sam „atribut ’kolektivno’ ukazuje da Organizacija ne posluje sa pojedinačnim autorima povodom pojedinačnog iskorišćavanja njihovih pojedinačnih dela, već posluje sa grupom autora koji joj pod ravnopravnim uslovima, na određen vremenski period, poveravaju ostvarivanje nekih svojih autorskih prava na svim predmetima zaštite.“[42]
Po našem mišljenju, organizacija ima ovlašćenje ex lege da deluje za račun svih nosilaca prava. Svrha njenog postojanja je upravo ta: delovanje za račun svih nosilaca prava radi čijih imovinskopravnih ovlašćenja i predmeta zaštite je dobila dozvolu za rad. Ukoliko pak određeni nosilac prava želi da svoja isključiva imovinskopravna ovlašćenja[43] ostvaruje individualno, to je dozvoljeno i on to može učiniti tako što će se pismeno obratiti organizaciji i obavesti je da ne želi više njene usluge.[44] Suprotno pravno gledište po kojem se priznaje da je zakonodac propisao pravnu pretpostavku o ovlašćenju organizacije da deluje u korist svih nosilaca prava, ali da u slučaju osporavanja ove pretpostavke na organizaciji je obaveza da dokazuje stvarnu legitimaciju je, po našem mišljenju, neosnovano. Naime, da je zakonodavac hteo da nadležna organizacija pred sudom svaki put kada istupa za račun nosilaca prava, dostavlja „spisak muzičkih dela/predmeta zaštite“ ili „spisak svojih članova“, kao dokaz da je u konkretnom sporu ovlašćena da deluje u korist konkretnog nosioca prava, onda on ne bi ni propisao navedenu pravnu pretpostavku i time bi navedeno postigao. Međutim, volja zakonodavca, po našem mišljenju, je bila sasvim druga: organizacija će biti ovlašćena da deluje za račun svih nosilaca prava, sve dok autsajder na nedvosmilen način ne obavesti organizaciju u pisanoj formi da svoja isključiva imovinskopravna ovlašćenja hoće da ostvaruje individualno.[45] Kako izjava volje deluje retroaktivno samo izuzetno, a što ovde nije slučaj, od trenutka obaveštenja organizacije na navedeni način, autsajdera i njegove predmete zaštite organizacija više nije ovlašćena da štiti. O konkretnom autsajderu i njegovoj odluci da će od tada individualno ostvarivati svoja isključiva imovinskopravna ovlašćenja, organizacija je dužna da obavesti korisnike.[46] Suprotni stav da organizacija „uzima nešto na šta nije ovlašćena“ po našem mišljenju je, takođe, bez osnova. Naime, korisnici imaju obavezu da obaveštavaju organizaciju o tome čije su predmete zaštite iskorišćavali te organizacija navedene podatke obrađuje i na osnovu plana raspodele raspodeljuje svima svoj deo, čak i onima koji sa njom nemaju zaključene ugovore.[47] Prema tome, prihvatanjem iznetog pravnog stava, autsajderi ne mogu biti oštećeni, već naprotiv. Ubrala bi se naknada koja bi im bila raspodeljena, a na koju verovatno nisu ni znali da imaju pravo te je stoga ne bi ni naplatili individualno. S druge strane, ukoliko korisnik smatra da se konkretni nosilac prava izuzeo iz sistema kolektivnog ostvarivanja isključivih imovinskopravnih ovlašćenja, on može osporavati pravnu pretpostavku iz Zakona, ali da bi istu uspešno osporio, potrebno je da dostavi validne dokaze o tome. Prostom izjavom kojom je samo osporava, po našem mišljenju, je za to nedovoljno. Organizacija deluje za račun svih nosilaca prava te navedeno ovlašćenje u odnosu na konkretnog nosioca gubi samo ukoliko mu konkretni nosilac ovo ovlašćenje izričito, u skladu sa Zakonom, oduzme. Međutim, u odluci Višeg trgovinskog suda izlaže se drugačije mišljenje.[48] Inače, ova je jedna od odluka „novijeg datuma“. Ranije su se u sudskim odlukama iznosili i pravni stavovi koji su suprotni od aktuelnog,[49] mada je bilo i odluka koje su sa njim saglasne.[50]
Ugovor između organizacija i nosilaca prava zaključuje se u cilju kolektivnog ostvarivanja imovinskopravnih ovlašćenja nosilaca prava od strane za to specijalizovanog pravnog lica, organizacije. U pitanju je ugovor sui generis koji sadrži elemente ugovora o ustupanju imovinskopravnih ovlašćenja (cesiji), ugovora o komisionu i ugovora o nalogu. Po načinu zaključenja, svrstava se u adhezione ugovore, a u pogledu forme u neformalne ugovore. U sudskoj praksi izneto je pravno shvatanje da se navedeni ugovor može zaključiti i konkludentnim radnjama. Osnivanjem organizacije od strane osnivača smatra se, naime, da je organizacija učinila opštu ponudu za zaključenje ugovora nosiocima prava (naravno, samo onim zarad čijih imovinskopravnih ovlašćenja i predmeta zaštite je dobila dozvolu za rad). Nosilac prava ne mora izričito da prihvati ponudu da bi se ugovor smatrao zaključenim. Po pravnom stanovištu sudova, dovoljno je samo da izrazi volju da želi da organizacija štiti njegova imovinskopravna ovlašćenja. To može učiniti na različite načine. Jedan od njih je da izjavi volju da želi da učestvuje u raspodeli prihoda koji je na ime naknada, organizacija ubrala od korisnika. U prilog tvrdnji da ugovor zaključen između organizacija i nosilaca prava nije formalni ugovor, ukazuje se još jednim pravnim stavom iz sudske prakse. Naime, samim činom osnivanja organizacije smatra se da su osnivači ovlastili organizaciju na ostvarivanje i zaštitu njihovih imovinskopravnih ovlašćenja. Drugim rečima, osnivanjem organizacije, smatra se da su osnivači organizaciji ustupili svoja imovinskopravna ovlašćenja na isključiv način, u skladu sa Zakonom, sa nalogom da ih ona na neisključiv način dalje ustupa korisnicima. Naravno, organizacija je pritom ovlašćena i da ubira naknadu i po osnovu neisključivih imovinskopravnih ovlašćenja koja pripadaju nosiocima prava.
Posebno interesantan je pravni položaj autsajdera. U pravnoj teoriji i sudskoj praksi ne postoji jedinstven pravni stav po pitanju da li su oni ravnopravni sa nosiocima prava koji su ugovor sa organizacijom zaključili. Smatramo da bi trebalo slediti pravno gledište po kom se autsajderi „izjednačavaju“ sa nosiocima prava koji „imaju“ ugovor sa organizacijom. Navedeni pravni zaključak zasniva se, pre svega, na zakonskoj presumpciji o ovlašćenju nadležne organizacije da štiti pravno-ekonomske interese svih nosilaca prava. Imajući u vidu da autsajder može u svakom trenutku obavestiti organizaciju da ne želi da se ona stara o njegovim isključivim imovinskopravnim ovlašćenjima, jedini zaključak koji, po nama, sledi je da su organizacije ovlašćene da deluju i u korist autsajdera sve dok autsajderi izričito, na nedvomislen način, u skladu sa Zakonom, ne obaveste organizaciju da im usluga organizacije više nije potrebna.
Ninoslav Volarevic
Contract between Organizations for Collective Administration of Copyright and Related Rights and holders of these rights
in accordance with the law of the Republic of Serbia
Pecuniary rights of holders of copyright and related rights can be exercised in two ways: individually and collectively. In the case of individual exercise, holders of copyright and related rights decide to realize pecuniary rights by themselves (directly) or through a duly authorized representative. In the case of collective exercise, right holders make a contract with a competent organization of collective administration of copyright and related rights, by which the organization is obliged to exercise and protect pecuniary rights of right holders as a commision agent. In this paper, the author analyses the contract above mentioned, but without any intention of indicating all its specificities.
Herein, nature of the contract is processed, as well as the way of entering into it, and scope of legal effects that the contract produces. Beside presentation of legal opinions which exist in legal theory, legal opinions from court decision of the Republic of Serbia are also stated and cited. What is particularly analysed is legal position of people who have not made the contract with a competent organization whereby they did not notify the organisation of the decision to individually exercise their pecuniary rights. In legal theory, this people are referred to as outsiders. In the paper, the author critically deals with the issue whether an organization is authorized for protection of legal and economic interests of outsiders in the case when stated persons have not entered into the contract. The author expresses the opinion that outsiders and right holders who have entered into the contract with the organization should be treated equally except in the case that outsiders explicitly, in accordance with the law, waive services of the organization. Arguments for opposite legal aspect are also indicated in the paper.
Key words: collective administration of copyright and related rights, organizations for collective administration of copyright and related rights, author, holders of related rights, contract between organizations and right holders, outsiders
* korisnik početne obuke Pravosudne akademije, student doktorskih studija na privrednopravnom smeru Pravnog fakulteta u Kragujevcu, Univerzitet u Kragujevcu.
[1] Više o tome u daljem tekstu rada u glavi „II. Organizacija“.
[2] To su npr. pravo sleđenja autora, preče pravo autora na preradu primerka dela arhitekture, pravo zabrane izlaganja originalnog primerka dela likovne umetnosti, po nekima i pravo na naknadu (po osnovu zakonske licence, recimo) itd.
[3] Ne istovremeno. Pod ovim podrazumevamo da nosilac prava ima mogućnost izbora: ili individualno ili kolektivno (izuzev kod imovinskopravnog ovlašćenja autora na kablovsko reemitovanje autorskog dela kada je, pod zakonom određenim uslovima, kolektivno ostvarivanje obavezno. O tome više u daljem tekstu rada).
[4] „S obzirom da se zakonska licenca i pojedina relativna ovlašćenja svode na pravo na naknadu [...] sa stanovišta korisnika, odnosno, obveznika plaćanja naknade, razlike nema.“ Vid. S. Ivanović, Prošireno kolektivno ostvarivanje autorskog prava, Pravo i privreda br. 4-6, 2011, 1002. Imajući u vidu citiranu tvrdnju, u daljem tekstu pri spominjanju neisključivih (relativnih) imovinskopravnih ovlašćenja podrazumevaćemo i pravo na naknadu koje nosiocima prava pripada po osnovu zakonske licence.
[5] Čl. 183. st. 1. Zakona o autorskinm i srodninm pravima (Zakon), Službeni glasnik RS, br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012 - prečišćen tekst..
[6] Z. Miladinović, Usluge organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, u: Zbornik referata sa Međunarodnog naučnog skupa (ur. M. Mićović), Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Institut za pravne i društvene nauke, Kragujevac, 2011, 584. Inače, više o neophodnosti postojanja kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava za nosioce prava/korisnike predmeta zaštite vid. M. Miletić, Neophodnost organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, Pravo i privreda br. 5-8, 2002, 616-624.
[7] Ličnopravna (moralnopravna) ovlašćenja imaju samo autori i interpretatori.
[8] Izričito nije propisano, ali proizilazi iz odredbe čl. 61. Zakona. Naime, navedenom odredbom propisano je da autor i njegovi pravni sledbenici mogu ustupiti imovinskopravna ovlašćenja (jedno ili više), ne i preneti. S tim u vezi, vid. čl. 64. Zakona kojim se određuju lica koja imovinskopravna ovlašćenja mogu i preneti. Takvo zakonsko normiranje u je posledica prihvatanja monističke doktrine o pravnoj prirodi subjektivnog autorskog prava u našem pravu. Vid. S. Marković, Autorsko pravo i srodna prava, Službeni glasnik, Beograd, 1999, 247.
[9] Vid. čl. 62. st. 3. Zakona. O ustupanju imovinskopravnih ovlašćenja biće reči u daljem tekstu rada.
[10] Vid. čl. 64. st. 2. Zakona. U Zakonu se navodi: prenosa privrednog društva. Naime, zakonodavac nije odabrao baš najprecizniji pravnički izraz u ovom slučaju. Privredna društva su pravni subjekti, a pravnim subjektima se ne može raspolagati kao stvarima. Prikladnije je bilo koristiti pravne termine iz privrednog prava: prenos udela, odnosno akcija privrednog društva.
[11] Isti pravni stav izneo je i prof. dr Slobodan Marković. Vid. S. Marković, Autorsko pravo i srodna prava, Službeni glasnik, Beograd, 1999, 253.
[12] Ibid., 247.
[13] Čl. 62. st. 3. Zakona.
[14] Čl. 62. st. 2. Zakona.
[15] Čl. 66. Zakona.
[16] Čl. 65. Zakona.
[17] Vid. S. Ivanović, Kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava u Bosni i Hercegovini, u: Zbornik radova (ur. G. Marković), Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, Istočno Sarajevo, 2011, 381.
[18] Više o pravnoj regulativi statusa organizacija u državama jugoistočne Evrope i EU vid. I. Razija Mešević, Konkurencija ili Monopol? Status organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, Pravo i privreda, br. 4-6, 2011, 1012-1026.
[19] Čl. 157. st. 2. Zakona.
[20] Po pravilu bi to bili oni nosioci prava čiji su predmeti zaštite traženiji na tržištu u odnosu na one nosioce čiji su predmeti zaštite manje privlačni korisnicima za ekonomsko iskorišćavanje. Organizacije bi težile da ugovor zaključe samo s ovim prvima.
[21] Vid. čl. 29., čl. 39., čl. 40., čl. 117., čl. 127., čl. 142. i čl. 146. Zakona.
[22] Čl. 58. st. 1. Ustava. Vid. i čl. 18., 19., 20. i 21. Ustava.
[23] J. Stamenković, Osnivanje i položaj organizacije za kolektivno ostvarivanje prava proizvođača fonograma – odgovori na sporna pitanja sadržani u obrazloženjima odluka privrednih sudova, Elektronska baza podataka Paragraf Lex, verzija 15.0. U navedenom radu navode se delovi odluke Višeg trgovinskog suda, Pž. 461/2009 od 7. 5. 2009. godine, koje ćemo i mi citirati: ,,Osnivači organizacije već prilikom donošenja osnivačkog akta ustupaju svoja imovinska prava na isključiv način organizaciji, sa nalogom da ona u svoje ime, a za njihov račun zaključuje ugovore sa korisnicima predmeta zaštite, kao i sa nalogom da u svoje ime, a za njihov račun vrši naplatu naknade od korisnika. [...] S obzirom na to da u pogledu ugovora kojim se ustupaju prava organizaciji za kolektivno ostvarivanje zakon ne propisuje pisanu formu, mogao bi se izvesti zaključak da ovaj ugovor ne podleže posebnoj formi i da može biti zaključen i na drugi način [...] pa se prednja činjenica postojanja ugovora o ustupanju ne mora dokazivati dostavom pisanog ugovora, već se može dokazivati i na drugi način da je zaključen. Osnivanjem organizacije od strane većine nosilaca prava iz određene oblasti i njenom registracijom, moglo bi se smatrati da je ostalim nosiocima iz te oblasti, učinjena opšta ponuda za zaključenje ugovora o ustupanju prava na isključiv način sa organizacijom. Od nosilaca prava kao ponuđenih, ova ponuda bi mogla biti prihvaćena ne samo izričitom izjavom, već i na način predviđen članom 39. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno bilo kojom radnjom nosioca prava koja se može smatrati kao izjava o prihvatanju. Izjavom o prihvatanju mogao bi se smatrati i zahtev nosioca prava da učestvuje u raspodeli prihoda koji je ostvaren od naknade prikupljene od korisnika u smislu člana 169. Zakona o autorskom i srodnim pravima (prim. aut. odredba čl. 169. nekadašnjeg Zakona o autorskom i srodnim pravima, Službeni list SCG, br. 61/2004 je u gotovo neizmenjenom tekstu sada sadržana u čl. 184. st. 1. važećeg Zakona).“
[24] Z. Miladinović, op. cit., 585.
[25] Čl. 153. st. 3. Zakona.
[26] Čl. 153. st. 2. Zakona.
[27] Vid. S. Ivanović, Kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava u Bosni i Hercegovini, u: Zbornik radova (ur. G. Marković), Pravni fakultet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, Istočno Sarajevo, 2011, 378.
[28] Ibid., 378.
[29] Naravno, misli se na isključiva imovinskopravna ovlašćenja, izuzev isključivog ovlašćenja autora iz čl. 29. st. 1. tač. 2. Zakona. Imovinsko ovlašćenje autora na kablovsko reemitovanje autorskog dela (osim ako se ne radi o vlastitim emisijama organizacija za radio-difuziju) kao i relativna imovinskopravna ovlašćenja nosilaca prava mogu se ostvarivati samo posredstvom organizacije te je tu isključena mogućnost prava izbora između individualnog i kolektivnog ostvarivanja.
[30] Čl. 167. st. 2. Zakona.
[31] Čl. 180. st. 1. Zakona.
[32] Više o tome vid. M. Miletić, Neka pitanja organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, Pravni život br. 11, 2002, 1064.
[33] Ibid.,1064-1065.
[34] Čl. 39., 142. i 146. Zakona i u vezi s njima čl. 1. Tarife za ostvarivanje prava na posebnu naknadu, Sužbeni glasnik RS, br. 43/2013.
[35] Čl. 40. Zakona.
[36] Čl. 127. st. 1. tač. 2) i 3) i st 2. i čl. 117. st. 1. tač. 2) i 3) i st. 2. Zakona.
[37] Čl. 117. st. 1. tač. 1) i st. 2. i čl. 127. st. 1. tač. 1) i st. 2. Zakona.
[38] Čl. 55., 56., 57. Zakona.
[39] U pitanju je isključivo imovinskopravno ovlašćenje autora propisano čl. 29. st. 1. tač. 2. Zakona. Vid. i čl. 29. st. 2. i st. 3. Zakona.
[40] Više o tome Z. Miladinović, op. cit., 587-588.
[41] Vid. O. Glišić, Organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog prava, Branič br. 3-4, 2002, 69.
[42] S. Marković, Organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih i susednih prava, Pravni život br. 11, 1995, 721. Da se ne stvori zabuna: u navedenom citatu autor spominje samo ’autore’, međutim, na početku rada je naveo da „svaki put kad se govori o autorskom pravu, autoru i njegovom delu, misli se i na susedno pravo, nosioca susednog prava i predmet susedno-pravne zaštite.“ Vid. isto delo, str. 720.
[43] Ovde govorimo o isključivim imovinskopravnim ovlašćenjima uz izuzetak ovlašćenja autora na kablovsko reemitovanje autorskog dela iz čl. 29. st. 1. tač. 2. Zakona koje smo već pomenuli, a koje se, kao i relativna imovinskopravna ovlašćenja, može ostvariti samo kolektivno.
[44] Čl. 180. st. 2. Zakona. Opravdane su kritike upućene na stilizaciju navedene odredbe iz zakonskog teksta kojom se navodi: „Nosilac autorskog, odnosno srodnog prava koji nije sa organizacijom zaključio ugovor [...] može da obavesti organizaciju“. Smatramo da je bolje formulisan zakonski tekst iz odredbe čl. 18. st. 2. Zakona o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava, Službeni glasnik BiH, br. 63/2010. Navedenom odredbom je propisano da je autor, koji ne želi da svoja prava ostvaruje na kolektivan način, dužan da o tome obavesti odgovarajuću kolektivnu organizaciju. Vid. Z. Miladinović, op. cit., 588.
[45] Tako, Vladimir Borovac navodi da „organizacija deluje za račun svih autora, osim onih koji su je pismeno obavestili da će svoja prava ostvarivati individualno.“ Vid. V. Borovac, Načini određivanja tarife organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, Pravo i privreda br. 7-9, 2012, 385.
[46] Čl. 180. st. 3. Zakona.
[47] Vid. O. Glišić, op. cit., 69.
[48] Vid. Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 461/2009 od 7. 5. 2009. godine, Elektronska baza podataka Paragraf Lex, verzija 15.0. U izvodu iz obrazloženja navedene odluke se navodi: „Prema odredbi čl. 167. zakona, u poslovanju organizacije sa korisnicima postoji pretpostavka da organizacija ima ovlašćenje da deluje za račun svih nosilaca prava u pogledu onih prava i onih vrsta predmeta zaštite koji su njenom delatnošću obuhvaćeni. Ova zakonska pretpostavka je, međutim, oboriva. To proizlazi iz odredbe kojom je propisano da nosilac autorskog ili srodnog prava koji sa organizacijom nije zaključio ugovor iz člana 150. zakona, može obavestiti organizaciju da će svoja prava ostvarivati individualno. Tada je organizacija dužna da korisnike izvesti o imenima onih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava iz stava 2. ovog člana, dakle onih koji su je obavestili da će svoja prava ostvarivati individualno.
Kada u sporu između organizacije za kolektivno ostvarivanje prava proizvođača fonograma i korisnika fonograma, kao što je ovde slučaj, korisnik fonograma obara navedenu zakonsku pretpostavku, koja parnična stranka snosi teret dokazivanja zavisi od iznetih činjenica. Ako korisnik tvrdi da koristi fonograme određenog proizvođača i tvrdi da je to lice obavestilo organizaciju o tome da prava ostvaruje individualno, onda je teret dokazivanja tih pozitivnih činjenica na njemu. Ali, prema zakonskoj odredbi obaveštenje nije obaveza, već mogućnost za nosioca prava, jer odredba ne glasi da je dužan, već da može dostaviti obaveštenje.
U konkretnom slučaju tuženi nije dostavio dokaz da je produkcijska kuća iz čijeg repertoara koristi fonograme, obavestila tužioca kao organizaciju za kolektivno ostvarivanje prava proizvođača fonograma o tome da će svoja prava štititi individualno, ali tu tvrdnju tuženi nije ni izneo.
Zato u ovoj situaciji, kada tuženi tvrdi da koristi fonograme konkretnog proizvođača koji nije osnivač tužioca i tvrdi da taj proizvođač ugovorom nije ustupio prava tužiocu, teret dokazivanja negativne činjenice ne može biti na tuženom, već je teret dokazivanja prebačen na tužioca. Tužilac je bio dužan da dokaže da mu je taj nosilac srodnog prava ugovorom ustupio prava. Kao što je napred navedeno taj ugovor ne mora biti zaključen u pisanoj formi, pa se prednja činjenica postojanja ugovora o ustupanju ne mora dokazivati dostavom pisanog ugovora, već se može dokazivati i na drugi način da je zaključen.
[...]
U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da je nakon njegovog osnivanja, sa proizvođačem fonograma čiji repertoar tuženi koristi, zaključen ugovor iz člana 150. stav 2. Zakona o autorskom i srodnim pravima, bilo u pisanoj formi, bilo na drugi način, pa i učešćem tog subjekta u raspodeli prihoda u smislu člana 169. istog Zakona, pa sledi da je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev tužioca za isplatu naknade za korišćenje fonograma za koje nema dokaza da spadaju u repertoar tužioca, jer je tuženi dostavljanjem dokaza i navodima u ovom prvostepenom postupku, oborio zakonsku pretpostavku iz člana 167. navedenog Zakona.“
[49] Vid. Rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. 5212/2001 od 24. 10. 2001. godine, Izbor sudske prakse 12/2002 prema Z. Miladinović, op. cit., 588.
[50] Vid. Rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu, Pž. 5890/01 od 3. 2. 2002. godine, Izbor sudske prakse 12/2002, 52.