Др Зоран Чворовић^*

Примљено: 12. 12. 2013.

УДК: 343.811 (470) i 18/194

Изворни научни чланак

Затвор у Московском царству
(XVI и XVII век)

 

У раду се обрађује развитак установе затвора у руском праву у XVI и XVII веку, у периоду када се руска држава полазећи од сопственог наслеђа, а угледајући се, пре свега, на византијски државно-правни образац, органски трансформисала из мале и периферне Московске велике кнежевине у огромну евроазијску Империју.

Аутор се најпре осврће на изворе из доба удеоних кнежевина у којима се налазе први помени затвора у руском праву. Анализа правне природе затвора у овом периоду показује да се радило о специфичној установи која није имала пенални карактер. Централни део рада подељен је на две велике истраживачке целине. У првој се развитак затвора у руском праву посматра из угла одредби два најзначајнија правна споменика периода Московског царства: Судебника од 1550. године и Саборног Уложенија од 1649. године. У другој истраживачкој целини, на основу података из објављених извора, даје се приказ устројства и унутрашњег живота у руским затворима током XVI и XVII века. Аутор посебно издваја она обележја која уређење установе затвора у Московском царству чини својственим у односу на права других европских држава овог доба.

Кључне речи: Московско царство, затвор, затворска администрација, статус затвореника, Судебник 1550, Саборно Уложеније 1649. 

 

I. Затвор у доба удеоних кнежевина

Затвор се у руском правном развитку помиње већ у најранијим изворима из периода удеоних кнежевина. Тако је 1067. године један од јунака староруског епа „Слово о Игоровом походу” (Слово о полку Игорове), полоцки кнез Всеслав Брјачиславич, после пораза од великог кнеза Изјаслава био заробљен и заједно са двојицом синова затворен у „поруб”. Једног другог староруског кнеза, Игора Олеговича, 1146. године је кнез Мистислав Мистиславович победио и заробио, те потом, како стоји у Лаврентијевском летопису, „отпремио у манастир у Видобичу, а одатле у Перејаслав: и посадише га у затвор („в поруб”) у манастир Светог Јована и ставише га под стражу”.^[1] „Поруб”, „погреб” и „острог” су били најстарији изрази домаћег, словенског порекла којима се у руским изворима све до краја XIII века означавао затвор и сви су они упућивали на одређену врсту грађевине (трап, подрум, тврђава и сл.).^[2] Услед непостојања апстрактних правно-техничких термина, лишење слободе се у изворима из овог периода често означавало употребом глагола свезати (свяжеть, нпр. чл. 13. Уговора Смоленска са Ригом и острвом Готланд), како се то уосталом из истих разлога чинило и у српском средњовековном праву (нпр. чл. 32, 145. Душановог законика).^[3]

Истраживачи историје руског права су сагласни да затвор у најранијем период руског државно-правног развитка није имао карактер казне, већ је служио као  превентивна сигурносна мера задржавања оптуженог док не прибави процесне гарантије (поручительство) других лица^[4]  или као мера задржавања до коначног изрицања казне или до извршења тужбеног захтева од стране осуђеног. Уз то, лишење слободе редовно се примењивало над заробљеницима.^[5] Затвор се као мера задржавања оптуженог до обезбеђења личног процесног јемства другог лица предвиђао у чл. 8. Двинске уставне грамоте од 1397. године: „...толко человека скуют, а не будет по нем поруки... а черс поруку не ковати”.^[6] Потврду да је лишење слободе у најстаријем руском праву, али и у правима других европских држава оног доба била редовна „принудна мера” која се, речју Н. С. Таганцева, „примењивала према лицима која су дуговала неку грађанскоправну тражбину” налазимо и у међународним уговорима које су руски градови, Велики Новгород и Смоленск, закључивали са немачким прибалтичким градовима, острвом Готландом и Ригом. Наиме, у овим уговорима (чл. 13. Уговора од 1189-1199; слично и чл. 9. Уговора од 1229) се срећу две скоро истоветне одредбе којима се у међународној трговини искључивала примена установе дужничког притвора, по свој прилици уобичајене у унутрашњој трговини: „Немчина не сажати в погреб Новгороде, ни новгородца в Немьцхъ”.^[7]

Наведени извори познају два  два облика лишења слободе: затварање у подрум (погреб) и окивање у гвожђе; при том се први облик сматрао тежим од дугог и то највероватније због услова који су владали у оваквим тамницама.^[8]

Поједини споменици с краја XIV и почетка XV века указују и на постојање патримонијалних црквених затвора који су имали казнени, црквено-дисциплински карактер.^[9]

II Први пут у својству казне

Затвор није имао својство казне ни у Псковској и Новгородској судној грамоти, нити у првој процесној кодификацији Московске Русије, Великокњажевском Судебнику од 1497. године. Први пут у руском праву затвор стиче пенални карактер у Судебнику цара Ивана Васиљевича Силног^[10] од 1550. године.^[11]

Казна лишења слободе су у Царском Судебнику јавља као самостална и допунска казна. Затвор се као самостална казна предвиђао у пет случајева, а у четири од њих заштитни објект била је судска власт државе, за ондашњег законодавца једно од највише рангираних правних добара. Реч је о деликтима забране подношења жалбе против судије после доношења одлуке о одбацивању тужбе због њене незаконитости (чл. 7), одбијања од стране трећих лица налога за напуштање места судског двобоја (чл. 13), као и незаконитог поступања лица која су припадала помоћном судско-извршном апарату, тзв. заговоршчика (чл. 47).^[12] Казна затвора је у Судебнику од 1550. била запрећена и за облик крађе (чл. 52. и 56) код које је лице ухваћен на делу заједно са украденим предметом или тзв. татьба с поличным (corpus delicti). Овде се затвор јављао као замена за смртну казну када осумњичено лице заклети учесници (обыскные люды) општег претреса (повальный обыск, генерална истрага)^[13] оквалификују као ноторног, општепознатог делинквента, а он под тортуром не призна извршење кривичног дела.^[14] У Судебнику од 1550. године знатно су бројнији случајеви у којима је лишење слободе било само једна од више кумулативно прописаних казни. Затвор је био допунска казна за бројне облике лажног оптуживања судија и помоћног судског персонала (чл. 6, 8, 9, 10, 34. и 42), као и за злоупотребе службеног положаја у виду узимања мита (посул) од стране судија и судских чиновника (чл. 33, 53. и 54).^[15]

У Царском Судебнику је затвор поред ново стеченог пеналног карактера, задржао и ранију улогу превентивне сигурносне мере која се при недостатку релевантних доказа одређивала лицу оптуженом за крађу и превару, све док не обезбеди лично јемство (поручительство) других лица (чл. 55, 56. и 58).^[16]

Осим за облик крађе из чл. 52. за који је био прописан доживотни затвор – викнути в тюрму до смерти, у свим другим случајевима законодавац Судебника од 1550. године није одредио висину казне затвора, већ је оставио суду да у сваком конкретном случају одреди њено трајање.^[17]

Затвор у Царском Судебнику не само да мења ранију правну природу, већ стиче и нови назив – тюрьма, који ће током XVI и XVII века у службеном општењу потпуно потиснути све друге називе и у савременом руском језику остати једини terminus tehnicus за означавање затвора. Израз  тюрьма неруског је корена и води порекло од немачког назива за кулу или пирг – Thurm, јер се у оквиру овог дела средњовековног утврђења или испод њега, најчешће налазио ондашњи затвор. У истом периоду у изворима неофицијелног порекла често се уместо израза тюрьма среће реч темница.^[18]

 

III Затвор у Саборном Уложенију

У другој кодификацији донетој у Московском царству, Саборном Уложенију од 1649. године, казна затвора се предвиђала у преко четрдесет одредаба, као једина или део кумулативне казне.^[19] Према дужини трајања постојала су три облика казне затвора: временски ограничена казна затвора, временски неограничена и доживотни затвор.^[20] Неодређеност Судебника од 1550. године у погледу дужине трајања казне затвора, законодавац од 1649. године је у значајној мери поправио, јер случајеви у којима је висина затворске казне прецизно одређена Закоником далеко превазилазе по бројности случајеве у којима се одмеравање казне остављало слободној оцени судске власти.^[21]

Уложеније познаје затвор у трајању од три дана (за увреду архиепископа и епископа, чл. 31. X главе), четири дана (за увреду митрополита, чл. 31. X главе), седам дана (за ношење оружја на царском двору, у Москви и на другим местима царевог присуства, чл. 7. III главе, предаја жалбе непосредно цару, чл. 20. X, за увреду парничара на суду, чл. 105. X, за непримање судског позива, чл. 139. X, за уклањање белега на међама, чл. 231. X), две недеље (за увреду нанету другом лицу на царском двору, 1. III, за увреду бојара, околника и чланова Думе, 92. X, за један од облика недозвољене продаје и потрошње алкохолног пића, 3. XXV), месец дана (за реалну и вербалну увреду нанету у храму током богослужења, 5. и 7. I, за реалну увреду нанету на царском двору, 2. III, за увреду патријарха, 31. X, за треће избегавање пристава, 141. X, за лаке телесне повреде нанете на преваран начин и од стране холопа по налогу господара, 11. и 12. XXII, за поврат код недозвољене продаје алкохолног пића, 3. XXV), шест недеља (за ударац праћен наношењем повреда, а нанет на царском двору, 2. III), три месеца (за претњу убиством, 135. X, за физички напад туженог на пристава, 142. X, за скривљени прекид трудноће туђе жене, чл. 17. XXII), пола године (за другу крађу на царском двору, 9. III, за фалсификовање исправе о зајму, 251. и 252. X, за треће извршење недозвољене продаје), једну годину (за кривиклетство сељака, 27. XI, за детеубиство, 3. XXII, за четврту куповину кријумчареног алкохолног пића, 3. XXV), две године (за прву крађу, 9. XXII, за превару – мошенничество, 11. XXII), три године (за прво разбојништво, које није праћено убиством, 16. XXI) и четири године (за другу крађу, 10. XXI).^[22]

У Уложенију од 1649. године се на неколико места јавља лишење слободе које законодавац временски унапред не ограничава, већ употребом синтагми на сколько государь укажет или до государева указу оставља суду да у сваком појединачном случају сам одреди трајање затвора. Један облик временски неодређеног лишења слободе био је затвор који се, као и у Царском Судебнику, када недостају законом прописани неопходни докази (сопствено признање и окривљавање на општем претресу - повальный обыск) одређивао лицима оптуженим за најтежа кривична дела (убиство, паљевину, ратбојништво и крађу) до момента обезбеђења личног јемства других лица – и его посадити в тюрму, докуды по нем порука будет (нпр. чл. 38. XXI главе).^[23] Овај последњи облик лишења слободе у пракси је уместо привременог често стицао трајни карактер и тиме повећавао несигурност затвореника, а увећавао трошкове државе. Због тога је Указом из 1683. године било предвиђено да се сва лица која су затворена јер нису обезбедила јемство пошаљу у прогонство (ссылка)  у различите градове московске државе.^[24] У судској пракси XVII века временски неодређена затворска казна најчешће се изрицала лицима осуђеним за раскол староверства, лишаваним слободе све „док се они не обрате на пут истине”.^[25]

Трећи облик казне затвора предвиђен Уложенијем био је доживотни затвор и предвиђао се у истом случају који је био предвиђен и у Судебнику од 1550. године. Реч је о лицима оптуженим за разбојништво, која су ухваћена на места извршења дела и које је, уз то, локално становништво у форми генералне истраге - повальный обыск оквалификовало као познате разбојнике, али која сама нису ни при поновљеној тортури признала кривицу (чл. 28. XXI главе). Овде је доживотна казна затвора дошла као замена за смртну казну, која би била изречена на основу чл. 17. XXI главе да је личним признањем доказано да је оптужени, будући оптужен као ноторни разбојник, раније починио још једно разбојништво.^[26]

IV Врсте затворских установа

У Московском царству постојала су три типа затворских здања: зидани камени затвори, земљани затвори и обични затвори.

Тврдо зидани затвори били су сасвим ретки и углавном су се налазили у појединим великим манастирима, који су услед свог географског положаја, грађевинских карактеристика и бројности и угледа монашке заједнице представљали погодна места за изолацију и духовно исправљање и преваспитавање појединих осуђеника, пре свих оних који су били осуђени за кривична дела против вере и државе. У манастирске затворе осуђеници су упућивани како од стране световних, тако и од стране црквених власти. Најпознатији затвор овог типа налазио се у познатом Соловецком манастиру, који је својим положајем на удаљеним Соловецким острвима у Белом мору, у суровим условима субполарне климе, још од времена цара Ивана IV био одређен за место на коме ће неки од најпознатијих црквених и политичких делинквената издржавати казну затвора. Соловецки затвор се налазио у оквиру зидина које су опкољавале манастир, у једној од унутрашњих галерија јајоликог облика, без посебног плафона и патоса, висине 3,5 аршина (1 аршин = 0,68 метара^[27]) и ширине 2,5 аршина. На каменом зиду био је избијен мали прозор кроз који је затвореник могао да види крајичак неба, док су невелика тамничка врата била окована гвожђем. Други познати тврдо зидани затвор налазио се у Спасо-Прилуцком манастиру на обали реке Волгоде, смештен у угаоним кулама његовог масивног одбрамбеног утврђења. Унутрашњост ових кула била је издељена на неколико спратова, који су чинили засебне затворске одаје са посебним излазима. Затвори су се налазили и у појединим женским манастирима, какви су били Покровски у Суздаљу и Ваведењски манастир у Пермској области и у њих су упућвана осуђена женска лица.^[28]

Староруски називи за затвор „погреб” и „поруб” управо упућују, како истиче водећи кривичар царске Русије, Н. С. Таганцев, на просторије које су се налазиле у земљи, што овај тип затвора сврстава међу историјски најстарије облике.^[29] Подземни затвори су уствари биле јаме, често ископане испод кула појединих утврђења, дубине 3 аршина, које су биле обложене циглом и покривене даскама по којима је била набацана земља, а остављан један мали отвор са вратима кроз која је улазио и излазио затвореник и кроз који су му достављали храну. Други тип подземних затвора представљале су јаме уоквирене брвнима; јаму је изнад земље наткривао невелики кров са мали прозором и још један ред облица које су формирале спољни четвороугаони оквир налик полусандуку. У таквој једној рупи био је заточен вођа старовераца протопоп Авакум, а у пресуди је стајало: „Авакума сместити у земљу у сандук (тзв. сруб) и давати му воде и хлеба”.  Један његов следбеник, ђакон Фјодор, и не зове другачије место у коме је затворен него – јамом.^[30] Сличног изгледа била је и подземна тамница у којој је Борис Годунов 1601. године затворио бојара Михаила Никитича Романова. Њега су у зиму те године под стражом довезли на саоницама у село Нироб у Пермској губернији, где су стражари одмах по доласку, по великом снегу, ископали рупу у којој је са оковима на ногама затворен осуђени бојар. Стража је била смештена у оближњој кућици. Дубока јама је са спољним светом била повезана преко једног малог отвора, а после неколико изузетно хладних дана у њу је била смештена пећ. Послата од родитеља, сеоска деца су скривено бојару Романову доносила квас и храну, спуштајући их кроз малени отвор. У таквом подземљу затвореник је преживео читаву годину.^[31] Међутим, у XVII веку овакви подземни затвори, који су били привременог карактера, нису представљали типичан тип затвора у Московском царству. По свој прилици, боравак у њима се третирао као квалификовани облик казне лишења слободе, углавном резервисан за најпознатије верске и политичке осуђенике. По В. Н. Никитину, подизање оваквих подземних тамница први пут је било забрањено још за владавине цара Ивана IV, 1560. године.^[32]

За Московско царство уобичајен облик затвора био је тзв. тюремний двор. Подизање оваквих затвора у ондашњој руској престоници финансирано је из државне касе (чл. 94. XXI главе Саборног Уложенија), док је у унутрашњости ова обавеза падала на терет становника самуправних (губних) округа (чл. 97. XXI главе Саборног Уложенија).^[33] Овај уобичајени тип затвора углавном је био ограђен вертикално постаљеним балванима, у просеку око 8 метара висине, са стражарском одајом у свом саставу. Унутар тог простора налазило се по неколико просторија (изба) за групно издржавање казни, које су понегде биле двоспратне и такође ограђене мањим дрвеним палисадима. Затворске просторије су имале мале прозоре и пећи, а биле су покривене грубо тесаним даскама и брезовом кором.^[34]

Редовни затвори који су грађени у Московском царству били су сличног изгледа, али различите величине. Тако су 1654. године у Великом Устјугу била изграђена два затвора. Укупна бруто површина сваког од затвора износила је по 217 квадратних сажена (1 к. сажен = 4, 55 к. метара^[35]) и у њима су се налазиле свега четири засебне просторије. Знатно мањих димензија, око 58 квадратних сажена, био је затвор који је 1687. године подигнут у граду Мурому. Московски тюремний двор био је највећи и делио се на осам изби. Мада су током XVII века, сходно обавези коју су провинцијски самоуправни органи имали на основу чл. 97. XXI главе Уложенија, у Московском царству подигнути многи затвори, између осталог и у новоколонизованим крајевима (у сибирском граду Верхотуру 1696. г), извори сведоче о њиховој очигледној пренатрпаности. Затвор у Великом Устјугу био је пројектован за 350 осуђеника, што је по педантној рачуници кривичара Сергејевског значило да је на сваког затвореника долазила површина од свега 2 квадратна метра, не искључујући површину коју су заузимале пећи за грејање. У највећем, московском затвору, према податку из 1664. године, било је укупно смештено 737 затвореника, а Указ издат 1672. године сведочи да је и велики престонички затвор био пренатрпан, јер се „због великог броја московских затвореника” забрањивало слање нових осуђеника из провинције. У грамоти из града Морома од 1637. године органи губне самоуправе се жале централној власти на војводе што у затворе смештају велики број различитих осуђеника, јер им се „ствара тескоба и глад и од тескобе и задаха умиру”.^[36]

 

V Затворска управа

 Затворима у Москви управљао је Разбојни приказ, централна судско-административна управа која је иначе била надлежна да суди за најтежа кривична дела извршена у московској области (ујезд). Затворима у унутрашњости руководио је самоуправни апарат, а где он није био установљен, војводе као представници централне власти. За непосредни надзор над затвореницима били су одговорни тзв. губни целоваљници, које је бирало локално становништво, због чега су улазили у састав самоуправног апарата једног округа (губа). Поред целоваљника, службени затворски персонал чинили су и затворски стражари и џелати, којима је непосредно руководио целоваљник. Трошкове издржавања затворског персонала покривало је месно становништво једног самоуправног округа, путем посебне дажбине која се називала – подмога (чл. 97. XXI главе Саборног Уложенија).^[37]

Основни задатак затворског особља састојао се у спречавању затвореника да побегну из затвора, који су по правилу били слабо обезбеђени. Тако су услед трошности затворских просторија осуђеници у појединим затворима боравили, као у Вороњежу 1638. године, у оквиру спољног утврђења којим се обезбеђивао сам затвор. Уосталом бекства читавих група затвореника из затвора најбоље говоре о њиховој сигурности. У таквим условима држава је на самоуправне заједнице не само пребацила финансијски терет изградње и одржавања затвора, већ их је преко њиховог самоуправног апарата учинила одговорним за спољну безбедност затвора. Како би се повећала спољна безбедност затвора целоваљницима и стражарима се налагало да „непрекидно живе у затвору”.^[38]

Московски законодавац је Саборним Уложенијем од 1649. године код два облика кривичног дела злоупотребе службеног положаја предвидео целоваљнике као потенцијалне починиоце. У једном случају је инкриминисана радња пружања помоћи затвореницима да побегну из локалних затвора, а у другом пуштање из затвора оптужених за крађе и разбојништва на основу положеног јемства, али без обавештавања извештајем (докладом) представника централне управе, војводе и дијака (дьяка). У првом случају су законописци изричито предвидели примање мита као мотив за злоупотребу овлашћења од стране наведених затворских чиновника. Супротно томе, у другом случају се није тражило постојање посебног мотива код учиниоца, већ је за кривичну одговорност било довољно да је целоваљник поступио противно правилима о ослобађању из затвора оптужених за крађе и разбојништва.^[39]  За оба облика злоупотребе службеног положаја који су предвиђени у XXI глави Уложенија, биле су запрећене истоветне кумулативне казне: јавно бичевање и затвор „до государева указу”, као и накнада штете лицу које је оштећено крађом или разбојништвом у висини вредности тужбеног захтева. У случају да је износ тужбеног захтева превазилазио имовину целоваљника, накнаду штете у двоструком, пеналном износу плаћао је најпре старешина самоуправног апарата – губни староста. Међутим, имовинска одговорност за бекство затвореника из локалних затвора није била ограничена само на носиоце самоуправне власти, већ су њом били обухваћени и бирачи једног округа (губа). У основи одговорности свих чланова једне самоуправне заједнице за службене радње самоуправног чиновничког апарата налазила се древна установа колективног солидарног имовинског јемства свих чланова једне општине, тзв. круговая порука.^[40]

Из извора се види да је живот био знатно инвентивнији од законодавца када су у питању облици злоупотребе положаја од стране затворских чиновника. Тако је губни целоваљник у граду Шују одвео из затвора кући једну жену-разбојника као заложницу, али му је она у току ноћи украла кључеве од тамнице и ослободила све затворенике. У једном документу о избору стражара из 1671. године, забрањује стражарима да се баве коцком, да кријумчаре алкохолна пића, те да се сами - будучи в сторожах – напијају.^[41] У другом документу с краја XVII века скреће се пажња да у неким затворима стражари блудниче са затвореницама. Такође је забележено да војводе, њихове слуге, па чак и џелати, продају затвореницима водку.^[42]

Централна власт је периодично, углавном после жалби локалних чиновника, вршила надзор над стањем затвора. У Законику од 1669. године којим је после Уложенија од 1649. године додатно уређена кривична материјално-правна и процесна материја (Новоуказные статьи о татебных, разбойных и убийственных делах), локалне власти су се обавезивале да спроведу попис затвореника (чл. 126), како по врсти кривичних дела, тако и по службеном разреду коме су припадали и чину који су имали. Овакви пописи затвореника достављали су се Разбојном приказу који је требао да решава даљу судбину оних који су били затворени за најтежа кривична дела (крађе, разбојништва, убиства и паљевине), док је починиоце лакших кривичних дела по препоруци законодавца требало неодложно ослободити од сувише дугог лишења слободе (чл. 128).^[43]

 

VI Живот у затворима

Казна лишења слободе се у Московском царству по правилу издржавала у групном поретку, док је појединачно заточење било својствено само за ретке подземне затворе и најчешће се примењивало за „црквене расколнике и побуњенике”.^[44] До раздвајања појединих група осуђеника у Московском царству се дошло поступно и то тек у XVII веку. Оваква категоризација није била плод некакве планске, теоријски осмишљене и оправдане пенолошке политике ондашње државе, јер, „затвор у XVI и XVII веку није служио никаквим посебним циљевима; држава се бринула само о једном – да затвореници ако је могуће не беже из затвора”.^[45] Први критеријум од ког је при разврставању појединих група затвореника полазила ондашња, речју Сергејевског, „практична државна мудрост” било је постојање односно непостојање материјалних услова у сваком конкретном затвору. Тако су у највећем, московском затвору, затвореници у зависности од категорије којој су припадали били смештени у осам посебних изби: Опальная, Барышкина, Заводная, Холопья, Сибирка, Разбойная, Татарка и Женская. Називи појединих просторија упућују на закључак да су се у њима смештале специјализоване групе затвореника, с обзиром на врсту кривичног дела за које су осуђени (Опальная за дела која су се гонила приватним тужбама у форми акузаторског поступка, тзв. суд; Разбойная за убиства, разбојништва и крађе, кривична дела која су се гонила у инквизиционој форми судског поступка, тзв. сиск), судбину осуђеника после издржане казне затвора (Сибирка), лични статус осуђеника (Холопья), пол осуђеника (Женская) и националност осуђеника (Татарка). У Москви је постојала и посебна баражная тюрьма у којој су се задржавала пијана лица све до трежњења. Њено оснивање се по неким сведочанствима везивало за Бориса Годунова „који није подносио пијанство”. И у унутрашњости су током XVII века, свуда где су за то постојали услови, затвореници раздвајани у три посебне основне категорије: политички и верски делинквенти смештани су посебне затворе, лица осуђена за најтежа кривична дела која су се гонила у форми инквизиционог поступка, тзв. сиска, смештана су затворе губне самоуправе, док је за све друге осуђенике била резервисана тзв. опальная тюрьма. Нису само практични разлози опредељивали руску власт да изврши раздвајање посебних категорија затвореника, већ су на то утицали и неки елементарни морални резони. Током XVII века са великом доследношћу раздвајани су мушкарци од жена, па се због тога зна да је 24. децембра 1664. године у престоничком затвору од укупно 737 затвореника било и 27 жена. Међутим, током XVI и XVII века у затворима Московског царства потпуно је изостала деоба између приведених и осуђених лица, па се у изворима редовно срећу описи заједничког боравка у истим затворским просторијама притвореника и осуђеника. Руски затвори су у московском периоду својствени и по томе што се осуђеници нису раздвајали у зависности од друштвеног разреда и службеног положаја.^[46]

Извлачење користи за државу из личности осуђеника био је, како примећује Н. Д. Сергејевски, више него сложен задатак за московске власти XVII века. Уложеније од 1649. године је први руски законски документ који изричито помиње упућивање затвореника на рад. Иако се у кодификацији од 1649. године оно везује само за лица која су била осуђена на казну затвора у трајању од две, три и четири године, треба претпоставити да су се на рад могли упутити и доживотни затвореници, као и они који су били осуђени на казну затвора унапред неодређеног трајања. Одредбе чл. 9, 10. и 16. XXI главе Уложенија само утврђују обавезу затвореника да раде када за то постоји потреба државе, али не одређују ни врсту, нити организацију таквог рада: „...и ис тюрмы вымая его, посылать в кайдалах работать, где государь укажет”.^[47] Поред веслања на бродовима, затвореници су, како потврђује један документ из 1650. Године, радили и у царским виноградима у Астрахану. За овакве послове, из којих су били искључени политички затвореници, добијала су се за храну (корму) најпре два дењга (најмања новчана јединица у XVI и XVII веку), а потом и три дењга по дану. Иако није постојао правно и технички разрађен систем организације затвореничког рада, један случај из 1682. године упућује на закључак да се већ водило рачуна да држава искористи рад затвореника у пословима у којима је он, с обзиром на своја знања и вештине, највише могао да пружи. Наиме, те године је извесни Ивашка Шчербинин, затвореник у северном подуралском граду Соли-Камској, послат као специјалиста у Јаренск, тада познато место изгнанства, да истражује налазишта сребра.^[48]

Власти задужене за надзор на спољном безбедношћу затвора нису се мешале у устројство унутрашњег затворског живота, па су затвореници у погледу уређивања међусобних односа уживали потпуну аутономију. Они су формирали посебне заједнице – затворске општине, које су имале свог изабраног старешину – старосту и заједничку имовину чију основу је представљало једно парафискално давање, који се под називом влазное наплаћивао од сваког новопридошлог затвореника, све до његовог укидања 1680. године. Затвореници су могли слободно да се баве својим занатом, па им се чак дозвољавало да ради набавке материјала излазе из затвора. Држава је признавала затворску општину тако што је са њом општила посредством жалби (челобитие) које су поједине заједнице затвореника упућивале властима, најчешће јадикујући због очајног положаја, глади и болести, али и различитих злоупотреба затворских службеника. Жалбе затворских општина третиране су као и жалбе других друштвених заједница, па су се као облик законодавне прединицијативе неретко од стране московског законодавца претакале у текстове појединих указа, какав је био и Указ од 1662. године о додељивању редовног новчаног издржавања затвореницима. Разлог за овакав однос московске државе према унутрашњем устројству затворског живота треба тражити, с једне стране, у оскудности материјалних средстава којима је располагала ондашња руска држава, а с друге стране у казненој политици која је остављала по страни бригу за поправљање осуђеника.^[49] Повлачење државе из уређења унутрашњег затворског живота произвело је многе нежељене појаве. Тако су у затвору у Москви богати затвореници развили зеленашки посао, позамљујући новац слободним грађанима који су затвореницима као залогу остављали поједине вредне ствари. Једном речју, оваква својеврсна унутрашња аутономија затворског живота довела је до тога да су, речју Сергејевског, „злочинци, лопови и разбојници, непријатељи легалног државног поретка, скупљени са разних места, на силу и у великим групама сједињени под једним кровом за дуги низ година, стварали свој поредак и установљавали своје законе.”^[50]

Током XVI и у првој половини XVII века затвореници нису имали обезбеђену храну и одећу, већ су се издржавали или сопственим средствима или од помоћи милосрдних појединаца. Изузетак је од стране државе прављен у односу на велики московски затвор где су затвореници за храну добијали новчано следовање из државне касе. Средства за издржавање из државне касе у натуралном или новчаном виду добијала су и лица која су казну затвора издржавала изоловано у затвору привременог типа у неком од малих забитих насеља. Понекад су се таква државна следовања сводила искључиво на хлеб и воду, или квас, а понекад је из тих скромних следовања, као у случају вође старовераца протопопа Авакума, била искључена чак и со. У неким другим случајевима државна следовања хране изолованом осуђенику нису била тако бедна, па је у мрсним данима један такав затвореник добијао два комада говедине или овчетине, а у посним рибу. У редовним ситуацијама осуђеници који су групно издржавали казну лишења слободе, а нису имали сопствених средстава за набавку хране и одеће, нити родбину која би их помагала, издржавали су се тако што би затворска управа сваког дана пуштала под стражом по двојицу окованих затвореника да по трговима и кућама сакупљају милостињу, коју би потом делили са другим осуђеницима.^[51] Служећи као образац хришћанског милосрђа, цар је првенствовао у милосрђу према затвореницима. Енглез Колинс бележи како је цар Алексеј Михаилович шездесетих година XVII века ноћу на Велики петак посећивао затворе, разговарао са затвореницима, а поједине ослобађао по свом нахођењу. Исто је други Романов на руском царском престолу чинио и на Бадњи дан, уочи других великих празника и током постова.^[52] Богати благочестиви појединци делили су прилоге затвореницима, не само за црквене празнике, већ и у дане када су давали парастосе упокојеним сродницима или у дане када су прослављали венчања и рођендане најближих.^[53] Један од истраживача историје руских затвора је закључио како је „овакав патријархалан начин издржавања затвореника дуго сматран правилним и успешно се остваривао зато што су наши простодушни и религиозни преци, почевши од цара па до обичних људи, радо давали милостињу затвореницима у нади да ће им за то после смрти бити опроштен део грехова”.^[54] Међутим, криза аутентичног московског погледа на свет која је захватила руско друштво у другој половини XVII века показала је мане овакве организације издржавања затвореника. У бројним жалбама цару затвореници су се жалили на „глад од које прети смрт”.^[55]

У 1662. години чини се, макар и символични преокрет у промени начина издржавања затвореника, јер државна власт свим затвореницима, независно од тога где издржавају казну лишења слободе, на име издржавања додељује по два алтина дневно. Пре тога је већ држава преузела обавезу да о свом трошку сахрањује умрле затворенике који немају своје сроднике, а 1669. године, због злоупотреба са одећом, лицима која су казну затвора издржавала у Москви обезбеђена је на терет надлежне централне управе (Разбојни приказ) бесплатна одећа.^[56]

VII. Закључно разматрање

Затвор се у руском праву помиње већ у изворима из времена удеоне расцепканости, али не као казна већ као превентивно средство за обезбеђење присуства туженог или за извршење пресуде. Први пут затвор стиче пенални карактер у Судебнику од 1550. године, где се прописује као основна или допунска казна и то углавном за поједина кривична дела против правосуђа и кривична дела против службене дужности. Уз то затвор се у Судебнику од 1550. прописује као замена за смртну казну код крађе и то у случају када недостају законом предвиђени нужни докази, а лице је ухваћено са украденом ствари. Друга кодификација из периода Московског царства, Саборно Уложеније од 1649. године шири примену казне затвора, као што у односу на Судбеник знатно прецизније одређује њено трајање, не остављајући судијама слободу да то ураде сами у сваком појединачном случају.

Затвори Московске Русије били су услед недостатка материјалних средстава рђаво грађени, неусловни и малобројни у односу на број затвореника. То је условило да је основни циљ који требало постићи казном затвора било успешно спољно обезбеђење затвореника и спречавање њиховог бекства. Сви други пенолошки циљеви који су се могли постићи овим обликом лишења слободе били су у руској држави XVI и XVII века потпуно занемарени. Тек од доношења Саборног Уложенија уводи се обавезан рад затвореника, што у пракси доводи до категорисања затвореника у зависности од вештина којима су владали.

Интерес државе да кажњава и води борбу са криминалцима, у скромним материјалним условима сасвим је потиснуо бригу за живот осуђеника. Из истих разлога обавеза подизања затвора у овом периоду падала је на локално становништво организовано у самоуправним судско-административним територијалним окрузима (губа). Самоуправне локалне заједнице не само да су градиле, већ су пред државом биле одговорне за управљање затворима. Оно је било поверено изборном самоуправном апарату на челу са старостом и њему подређеном целоваљнику, који се, заједно са стражарима, непосредно старао о безбедности затвора. Месно становништво је било солидарно одговорно за имовинску штету коју причини затворски персонал незаконитим вршењем службе.

Како се сва брига руске државе московског периода исцрпљивала у спољном обезбеђењу затвора, организација унутрашњег затворског живота била је препуштена самим осуђеницима. Затвореници су формирали посебно општину, коју је држава признавала као друштвену јединицу и која је путем жалби општила са државним властима. До 1662. године држава се није старала о исхрани и одевању затвореника који су казну лишења слободе издржавали групно, што је био доминантни тип затвора, већ су они сами обезбеђивали средства за своје издржавање. Главни извор била је милостиња, јер се пружање помоћи затвореницима у религиозном московском друштву сматрало прворазредном обавезом свих, па и самог цара који је у томе предњачио.

Међутим, криза московског погледа на свет, карактеристична за другу половину XVII века, донела је промене у односу руске државе према организацији унутрашњег затворског живота. Тескоба, глад и болести које су владале у затворима овог доба натерале су руску државу да у другој половини XVII века подиже нове затворе и да бригу за храну, одећу и схрањивање затвореника преузме на себе и тиме успостави стабилнију и извеснију организацију затворског живота.

Zoran Cvorovic

Prison in Moscow Empire
(XVI and XVII century)

 

There was mentioning of prisons in Russian law sources as early as during the period of Kyevian Russia. However, prison had no character of a sanction, but served as a preventive security measure of a temporary detention of an accused. The prison got a character of a sanction in Sudebnik of the Tsar Ivan IV in 1550 for the first time. According to Sudebnik, deprivation of freedom was intended for crimes that were directed against the judicial system. Codification of the Tsar Aleksey Mihailovich, Ulozenije of 1649, gave key contribution to further development of the prison as a law institute, where this sanction was provided for about forty crimes.  

 

Key words: Moscow Empire, prison, prison administration, status of an imprisoned person, Sudebnik 1550, Saborno Ulozenije 1649