др Срђан Ђорђевић,
ванредни професор Правног факултета
Универзитета у Крагујевцу
О УСТАВУ КРОЗ ПРИЧУ
Устави су као људи: рађају се, живе, наслеђују, заборављају, умиру, али трају... Уставотворна власт је њихов родитељски пар, заједница људи решених да створе ново дело, којим ће себи и другима обогатити живот. И устави расту и развијају се; имају сопствено детињство, младалачко доба, зрелост; а знају остарити и нестати са позорнице реалног правног живота. Могу бити добри и лоши, праведни и неправедни, јасни и неразумљиви, гласни и тихи. Могу бити чак и убијени, сахрањени са или без трага и потомства, а знају некада и сами бити убице, или се то тако само другима чини. У сваком случају, када устави не би непрекидно утискивали држави печат права, она не би ни сама знала да постоји, а још лакше би то незнање било присутно у њеном окружењу.
Дужина живота једног устава зависи од много фактора, па издвајамо само неке од њих: искреност уставотворца да створи дуготрајно чедо; генетска предодређеност ка стабилном уставу која се мери снагом традиције; друштвени услови у којима устав расте и развија се, здрав живот; отпорност на болести и тд.
А кад се већ роди, сваки устав буде заокружен ауром озбиљног достојанственика, којем се обезбеђује престони трон унутар породице и шире фамилије права. Приликом окончања настајућег процеса, творац му додељује посебним моћима пресвучени мач, који непрестано лелуја над праксом правног живота, све трагајући и проверавајући јесу ли чланови породично-фамилијарне правне задруге пристојни и културни. Ако нису, уставни мач се додатно затегне, како би му оштрина сечива пала право на непослушни акт, одрубљујући му постојање и исправљајући грешке које је начинио. Зато је устав краљ, владар, који не прашта. Јер, ако би превидео туђу грешку и потребу за казном, истовремено би себе увредио; и себе и свог творца. А једини којем нико ништа не може јесте творац, који је моћнији од свих, те зато устави нису овлашћени да праштају грешке других и нижих.
Док је још увек млад, рекло би се, детињаст, устав је испуњен маштовитим сновима, који се обично смештају на почетку његовог текста. То је онај део напуњен емоцијама из којих зрачи снажан поглед управљен далеко ка будућности, започет поносом прошлости. Као и сваком другом младом детету, и уставу тог узраста не пада на памет шта друго сем вечитости; чини му се да је најлепши од свих претходних, а довољно је себичан да не очекује наследника. Чак би, док је тако непромућуран, и уставно време рачунао само од себе и без помисли на сопствени крај.
Но, као што се у овој причи записа, има ретких међу уставима који су од почетка разборити иако су тек настали. А можда су и рођени под срећном звездом чија их светлост прати и обасјава им пут којим корачају кроз векове. Када мудрац скроји праву меру за погођену идеју, онда у њему има и пророчког духа. Предвиди се моћима мудрости готово сваки будући тренутак и друштвено врење у њему, па је устав тада она стабилна и увек будна матица која се стално изнова освежава каквом росом ревитализације, која извире из сложне а паметне људске заједнице. Такви устави су зналачки припремљени да добродошлицом прихвате своје нове делове, које доносе творци и тумачи.
Зато је сан свих устава да буду дела са мером, баш као што и нама људима читав живот протиче у напорима мере. Да се меримо, да меримо и да нас мере. Ако творац устава добро не одмери какав устав ствара и на који га начин баца у ватру друштвеног живота, осуђује га на пропаст, одузима ваздух и скраћује трајање. Брзоплети творац најчешће квари државни механизам, који је довољно компликован да треба доста зналачке енергије како би зупчаници савршено уклапали правне процесе у стабилан систем. У супротном, механизам се квари, јер му се елементи сударају, туку, ломе, кидају, отпадају, губе, нестају, па се систем враћа на противречну праксу као првобитно стање, што је онда прилика за нови почетак.
А има и дуговечнијих међу уставима; правих стараца, што зависи од еликсира мудрости којим су опремељени његови творци и писци. То су они далековиди, обично старији писци, мада су, интересантно, уставотворци млађи. Као да постоји неписано правило, те што је држава више тек на зачетку, то јој је уставно чедо предодређено да дуже живи. Али, тако је само на почетку, јер је уставна судбина таква да творци живе заједно са својим уставима. Вероватно да би опстало правило да су од старијих родитеља деца паметнија. Тек са потпуним нестанком једног уставотворца, нема више ни устава, јер је веза између њих тако јака и чврста, да један без другога не могу. Мала је временска разлика између творца и устава; заједница која није способна, већ правно јалова – нестаје уколико себе не оплоди уставом, па је устав услов уставотворцу, који је њему услов. Зато је држава једна симбиотичка заједница са уставом, који је њен регенератор. Он је обнавља, одржава, чини постојаном и постојећом. Јер, када не би непрекидно утискивао држави печат чврсте организованости, она би се распала као каква крхка пукотина која руши конструкцију.
Знају и устави да се уморе. Итекако. Они у себи садрже акумулациони простор, који попуњава друштво својом енергијом, п(р)оверавајући му квалитет, подобност, озбиљност и спремност да опстане као део друштва. Посустане ли у томе, устав пада на испиту, одлази му енергија у неповрат, па бива истиснуст из друштва, које се онда окреће новом творењу. Друштво има увек активну материцу са припремљеном плодовом водицом, којом се попљускује уставна суштина. Није ли држава непрекидна уставна задужбина; она чврста стега која се уставом утврђује, па држава буде најчешће и на дуже историјске стазе проматрано, стална смена устава. Само ретки, рекло би се, устави мудријаши, имају привид сопствене неизмењености. Мада су и они исписани мастилом искричаве друштвене пажње, која их стално проверава и мења. Оним мастилом које не бледи, а увек изнова приказује нови сазнајни и тумачећи садржај.
Устави, како се каже, знају бити и лоши, али ми се чини, ни криви ни дужни. У коначноме, друштвену одговорност за њих сноси њихов творац, али је заборавној мисли лакше свалити кривицу на оно што се лакше мења, а лакше је променити устав, него друштво. С друге стране, друштво је та сила која има моћ да расподељује кривду и правду, а оно само жели да себе увек види неокаљаног образа. Када би друштво пристало да прихвати сопствену грешку у тренутку њеног настанка, онда би то био сигуран знак да се губи смисао његовог постојања. Тек када протекне неко одређено време довољно да се осете последице недоброг делања друштва, онда се нови уставотворац досети чаробне формуле да је устав извор зла претходног поретка. А устав је тек средство којим се чинодејствује, те је стога увек нужно оштрицу мисли усмерити испод његовог покривача, јер се тамо стрпљиво скрива суштина. Онај коме мисли окупира устав, мора трагати за истином ушушканом у исконској уставној позадини. Стога и мислим да нема ауторитативног тумачења устава без узимања у обзир његове социолошке структуре и политичке димензије, те не треба тако олако ни Ласалову идеју сврставати у неприхватљив концепт доживљаја устава. Напротив, иако ће зазвучати практично јеретички и неизводљиво, посебно ми се чини добродошлим да уставно-судска власт треба да буде прожета и ласаловцима, а не само келзеновцима. Пробој уставности нас тера да признамо постојање ширег консензуса међу моделима за разумевање устава.
И на крају: они који не могу никада до краја да разумеју устав, морају признати да време само одабира најбоље међу уставима: вероватно ће најбољи бити онај који најдуже траје; то је већ озбиљно формирана личност, која нема проблем свог социјалног живота; он је такав чврсто укотвљен у крилима друштва, па се они међусобно дарују богатством стабилности.
проф.др Срђан Ђорђевић
Srdjan Djordjevic, PhD
A TALE OF CONSTITUTIONS*
Constitutions are like people: they are born, they live, inherit, forget, die, but still they last... Constitution creating powers are their parents, a communion of individuals determined to create a new act to make a better life for all. Thus, constitutions develop, growing from babes in arms to youth and maturity, and they have also been known to become old and leave the stage of real jurisprudential life. They may be good or bad, fair or unjust, clear or inscrutable, vocal or silent. They may even be assassinated, buried without any trace, and they have been known to kill, or at least to leave such an impression. Be it as it may, were it not for the constitutions affixing the seal of law on the state, the state would not be aware of its own existence.
The lifespan of a constitution depends on many factors, let us highlight here but a few: its creators sincerely having its longevity at their heart; genetic makeup for stability, in terms of the strength of tradition; social circumstances where a constitution grows and develops, healthy lifestyle, resistance to diseases, etc.
Once born, each constitution gains an aura of a solemn dignitary, promised and granted the supreme throne within the wide and broad family of law. Its creator grants it a sword sheathed with special powers that relentlessly sways over the practices of jural life, checking whether all the members of the familial jural cooperative are worthy and well-bred. If not, this constitutional sword aims the sharpness of its edge at the disobedient act, beheading it out of existence and correcting any errors that may have been made. That is why the constitution is a sovereign with no forgiveness or mercy. If it were to overlook an error and not exercise punishment, it would at the same time harm both itself and its creator. And the only one to be beyond reach is the creator, mightier than everybody else. Hence constitutions do not have the authority to forgive the faults of others and those of lower standing.
While still young, even childish we might say, a constitution is brimming with visionary dreams in its preamble, the part teeming with emotions, projecting a mighty look directed far ahead and conceived by pride in the past. Like any other child, a constitution of that age can consider nothing else but eternity; it finds itself the most beautiful of all the previous ones, and is egotistical enough not to anticipate any successors. While still so daft, it would even measure constitutional time only by itself, not giving a single thought to its own end.
Nonetheless, as this tale chronicles, there are such constitutions, albeit few and far between, that are from their very conception sensible and wise, even though they have only just been created. And perhaps they were born under a lucky star that lights their path through centuries. When a wise man tailors the true measure for the right idea, he has been inspired by a prophetic gift. The might of wisdom then foresees almost every future moment and social turmoil, and so a constitution plays the role of the queen bee, always rejuvenated by the honeydew welling up from the harmonious and clever human society. Such constitutions have been deftly prepared to welcome any new parts coming from creators and interpreters.
That is why it is a dream of any constitution to be a work with measure, just as our human lives are lived amidst attempts at measure. To be measured against, to measure ourselves, to be measured by others. If the constitution creator should fail to measure properly what kind of constitution he is creating and how he throws it into the fire of social life, he condemns it to doom, stifles it and shortens its life. A hasty creator would most often wreak havoc within a state mechanism, a sophisticated one requiring a that all the cogwheels perfectly fit. Otherwise, the mechanism breaks down, its parts collide, crash, shatter, drop off, disappear, and then the system revisits the contradictory practice, and the original state of affairs provides an opportunity for the new beginning.
However, there are long-lived ones among the constitutions, true centenarians, which depends on the particular elixir of wisdom at hand to its creators and writers. These are the long-sighted, usually elder ones, although, interestingly, constitution makers are usually younger. It is as if there were an unwritten rule, that the closer the state is to its inception, the longer its constitution is destined to live. But, it is so only at the very beginning, since it is the fate of the constitutions that the creators live together with their constitutional offspring. Probably to reaffirm the rule that older parents have smarter children. And it is only when a constitution maker is no longer that the constitution is gone, so strong and sound are the ties between them. There is little time difference between the creator and the constitution; the community that is not able-bodied but jurisprudentially barren is to disappear unless it pollinates itself with the constitution. Thus the constitution conditions the constitution creator, and the latter is a condition for the former. That is why the state is in a symbiosis with the constitution that is its regenerator. The constitution replenishes and sustains it, makes it stable and existent. For, were it not for the state constantly being imprinted with the seal of firm orderliness, it would break apart, just like a hairline crack brings down the entire structure.
Constitutions can become exhausted. Oh, yes, they certainly can. They contain an accumulation space within, a reservoir supplying the society with their energy, prov(id)ing quality, aptness, gravity and readiness to endure. Should it fall short of that, a constitution fails, its energy is wasted for good, and it is dismissed by the society turning towards a new creation. The society always has a vital womb, bathing in its forewaters the constitutional essence. Is it not so that the state is a lasting constitutional legacy, a bondage thus defined? Is it not so that the state is most often, historically speaking, the constant revolution, rotation of constitutions? Only a few of the constitutions, the sharp-witted ones, have the air of remaining unchanged. However, even such constitutions were written in ink of vivid social focus that keeps testing and changing them. It is the ink that does not fade, always showing anew the novel content to be taken in and interpreted.
Constitutions are also often said to be bad as well, but it seems to me through no fault of their own. After all, social responsibility is the creator’s, but to a forgetful mind it is easier to put the blame on that which is changed more easily, and it is easier to change a constitution than a society. On the other hand, the society is that force with the power to bestow injustice and justice, always wishing to see a perfect image in its mirror. If the society could accept their own mistake at the time it occurs, then it would be a sure sign that the purpose of its existence is being lost. It is only after some time has passed, sufficing for the consequences of not-so-good actions of the society to be felt, that the new constitution creators remember the magic formula – that it is the constitution that is the source of all previous evil. And since the constitution is but a means to hold service, it is always necessary to look sharp under its cloak, for that is where the essence patiently lies in waiting. The one whose thoughts are occupied by the constitution must seek for the truth in the primordial constitutional background. That is why I think there can be no proper interpretation of a constitution without taking into account its sociological structure and political dimension. Consequently, Lassalle’s idea should not be dispensed with lightly and seen as an unacceptable concept of experiencing a constitution. Quite the reverse, although it might sound almost heretical and impracticable, I believe that constitutional and judiciary power should be interspersed with Lassallians as well, not only with Kelsenians. The breakthrough of constitutionality compels us to recognise the existence of a broader consensus for understanding constitutions.
Finally, the ones who can never fully comprehend a constitution must admit that time that is the judge of the best of constitutions: probably the best one will be the one that lasts longest – being already a seriously formed personality, with no problem with its social life, and thus firmly anchored in the society, so that they confer on each other the prosperity of stability.