Dr Zoran Čvorović^*

Primljeno: 12. 12. 2013.

UDK: 343.811 (470) i 18/194

Izvorni naučni članak

Zatvor u Moskovskom carstvu
(XVI i XVII vek)

 

U radu se obrađuje razvitak ustanove zatvora u ruskom pravu u XVI i XVII veku, u periodu kada se ruska država polazeći od sopstvenog nasleđa, a ugledajući se, pre svega, na vizantijski državno-pravni obrazac, organski transformisala iz male i periferne Moskovske velike kneževine u ogromnu evroazijsku Imperiju.

Autor se najpre osvrće na izvore iz doba udeonih kneževina u kojima se nalaze prvi pomeni zatvora u ruskom pravu. Analiza pravne prirode zatvora u ovom periodu pokazuje da se radilo o specifičnoj ustanovi koja nije imala penalni karakter. Centralni deo rada podeljen je na dve velike istraživačke celine. U prvoj se razvitak zatvora u ruskom pravu posmatra iz ugla odredbi dva najznačajnija pravna spomenika perioda Moskovskog carstva: Sudebnika od 1550. godine i Sabornog Uloženija od 1649. godine. U drugoj istraživačkoj celini, na osnovu podataka iz objavljenih izvora, daje se prikaz ustrojstva i unutrašnjeg života u ruskim zatvorima tokom XVI i XVII veka. Autor posebno izdvaja ona obeležja koja uređenje ustanove zatvora u Moskovskom carstvu čini svojstvenim u odnosu na prava drugih evropskih država ovog doba.

Ključne reči: Moskovsko carstvo, zatvor, zatvorska administracija, status zatvorenika, Sudebnik 1550, Saborno Uloženije 1649. 

 

I. Zatvor u doba udeonih kneževina

Zatvor se u ruskom pravnom razvitku pominje već u najranijim izvorima iz perioda udeonih kneževina. Tako je 1067. godine jedan od junaka staroruskog epa „Slovo o Igorovom pohodu” (Слово о полку Игорове), polocki knez Vseslav Brjačislavič, posle poraza od velikog kneza Izjaslava bio zarobljen i zajedno sa dvojicom sinova zatvoren u „поруб”. Jednog drugog staroruskog kneza, Igora Olegoviča, 1146. godine je knez Mistislav Mistislavovič pobedio i zarobio, te potom, kako stoji u Lavrentijevskom letopisu, „otpremio u manastir u Vidobiču, a odatle u Perejaslav: i posadiše ga u zatvor („в поруб”) u manastir Svetog Jovana i staviše ga pod stražu”.^[1] „Porub”, „pogreb” i „ostrog” su bili najstariji izrazi domaćeg, slovenskog porekla kojima se u ruskim izvorima sve do kraja XIII veka označavao zatvor i svi su oni upućivali na određenu vrstu građevine (trap, podrum, tvrđava i sl.).^[2] Usled nepostojanja apstraktnih pravno-tehničkih termina, lišenje slobode se u izvorima iz ovog perioda često označavalo upotrebom glagola svezati (свяжеть, npr. čl. 13. Ugovora Smolenska sa Rigom i ostrvom Gotland), kako se to uostalom iz istih razloga činilo i u srpskom srednjovekovnom pravu (npr. čl. 32, 145. Dušanovog zakonika).^[3]

Istraživači istorije ruskog prava su saglasni da zatvor u najranijem period ruskog državno-pravnog razvitka nije imao karakter kazne, već je služio kao  preventivna sigurnosna mera zadržavanja optuženog dok ne pribavi procesne garantije (поручительство) drugih lica^[4]  ili kao mera zadržavanja do konačnog izricanja kazne ili do izvršenja tužbenog zahteva od strane osuđenog. Uz to, lišenje slobode redovno se primenjivalo nad zarobljenicima.^[5] Zatvor se kao mera zadržavanja optuženog do obezbeđenja ličnog procesnog jemstva drugog lica predviđao u čl. 8. Dvinske ustavne gramote od 1397. godine: „...толко человека скуют, а не будет по нем поруки... а черс поруку не ковати”.^[6] Potvrdu da je lišenje slobode u najstarijem ruskom pravu, ali i u pravima drugih evropskih država onog doba bila redovna „prinudna mera” koja se, rečju N. S. Taganceva, „primenjivala prema licima koja su dugovala neku građanskopravnu tražbinu” nalazimo i u međunarodnim ugovorima koje su ruski gradovi, Veliki Novgorod i Smolensk, zaključivali sa nemačkim pribaltičkim gradovima, ostrvom Gotlandom i Rigom. Naime, u ovim ugovorima (čl. 13. Ugovora od 1189-1199; slično i čl. 9. Ugovora od 1229) se sreću dve skoro istovetne odredbe kojima se u međunarodnoj trgovini isključivala primena ustanove dužničkog pritvora, po svoj prilici uobičajene u unutrašnjoj trgovini: „Немчина не сажати в погреб Новгороде, ни новгородца в Немьцхъ”.^[7]

Navedeni izvori poznaju dva  dva oblika lišenja slobode: zatvaranje u podrum (погреб) i okivanje u gvožđe; pri tom se prvi oblik smatrao težim od dugog i to najverovatnije zbog uslova koji su vladali u ovakvim tamnicama.^[8]

Pojedini spomenici s kraja XIV i početka XV veka ukazuju i na postojanje patrimonijalnih crkvenih zatvora koji su imali kazneni, crkveno-disciplinski karakter.^[9]

II Prvi put u svojstvu kazne

Zatvor nije imao svojstvo kazne ni u Pskovskoj i Novgorodskoj sudnoj gramoti, niti u prvoj procesnoj kodifikaciji Moskovske Rusije, Velikoknjaževskom Sudebniku od 1497. godine. Prvi put u ruskom pravu zatvor stiče penalni karakter u Sudebniku cara Ivana Vasiljeviča Silnog^[10] od 1550. godine.^[11]

Kazna lišenja slobode su u Carskom Sudebniku javlja kao samostalna i dopunska kazna. Zatvor se kao samostalna kazna predviđao u pet slučajeva, a u četiri od njih zaštitni objekt bila je sudska vlast države, za ondašnjeg zakonodavca jedno od najviše rangiranih pravnih dobara. Reč je o deliktima zabrane podnošenja žalbe protiv sudije posle donošenja odluke o odbacivanju tužbe zbog njene nezakonitosti (čl. 7), odbijanja od strane trećih lica naloga za napuštanje mesta sudskog dvoboja (čl. 13), kao i nezakonitog postupanja lica koja su pripadala pomoćnom sudsko-izvršnom aparatu, tzv. zagovorščika (čl. 47).^[12] Kazna zatvora je u Sudebniku od 1550. bila zaprećena i za oblik krađe (čl. 52. i 56) kod koje je lice uhvaćen na delu zajedno sa ukradenim predmetom ili tzv. татьба с поличным (corpus delicti). Ovde se zatvor javljao kao zamena za smrtnu kaznu kada osumnjičeno lice zakleti učesnici (обыскные люды) opšteg pretresa (повальный обыск, generalna istraga)^[13] okvalifikuju kao notornog, opštepoznatog delinkventa, a on pod torturom ne prizna izvršenje krivičnog dela.^[14] U Sudebniku od 1550. godine znatno su brojniji slučajevi u kojima je lišenje slobode bilo samo jedna od više kumulativno propisanih kazni. Zatvor je bio dopunska kazna za brojne oblike lažnog optuživanja sudija i pomoćnog sudskog personala (čl. 6, 8, 9, 10, 34. i 42), kao i za zloupotrebe službenog položaja u vidu uzimanja mita (посул) od strane sudija i sudskih činovnika (čl. 33, 53. i 54).^[15]

U Carskom Sudebniku je zatvor pored novo stečenog penalnog karaktera, zadržao i raniju ulogu preventivne sigurnosne mere koja se pri nedostatku relevantnih dokaza određivala licu optuženom za krađu i prevaru, sve dok ne obezbedi lično jemstvo (поручительство) drugih lica (čl. 55, 56. i 58).^[16]

Osim za oblik krađe iz čl. 52. za koji je bio propisan doživotni zatvor – викнути в тюрму до смерти, u svim drugim slučajevima zakonodavac Sudebnika od 1550. godine nije odredio visinu kazne zatvora, već je ostavio sudu da u svakom konkretnom slučaju odredi njeno trajanje.^[17]

Zatvor u Carskom Sudebniku ne samo da menja raniju pravnu prirodu, već stiče i novi naziv – тюрьма, koji će tokom XVI i XVII veka u službenom opštenju potpuno potisnuti sve druge nazive i u savremenom ruskom jeziku ostati jedini terminus tehnicus za označavanje zatvora. Izraz  тюрьма neruskog je korena i vodi poreklo od nemačkog naziva za kulu ili pirg – Thurm, jer se u okviru ovog dela srednjovekovnog utvrđenja ili ispod njega, najčešće nalazio ondašnji zatvor. U istom periodu u izvorima neoficijelnog porekla često se umesto izraza тюрьма sreće reč темница.^[18]

 

III Zatvor u Sabornom Uloženiju

U drugoj kodifikaciji donetoj u Moskovskom carstvu, Sabornom Uloženiju od 1649. godine, kazna zatvora se predviđala u preko četrdeset odredaba, kao jedina ili deo kumulativne kazne.^[19] Prema dužini trajanja postojala su tri oblika kazne zatvora: vremenski ograničena kazna zatvora, vremenski neograničena i doživotni zatvor.^[20] Neodređenost Sudebnika od 1550. godine u pogledu dužine trajanja kazne zatvora, zakonodavac od 1649. godine je u značajnoj meri popravio, jer slučajevi u kojima je visina zatvorske kazne precizno određena Zakonikom daleko prevazilaze po brojnosti slučajeve u kojima se odmeravanje kazne ostavljalo slobodnoj oceni sudske vlasti.^[21]

Uloženije poznaje zatvor u trajanju od tri dana (za uvredu arhiepiskopa i episkopa, čl. 31. X glave), četiri dana (za uvredu mitropolita, čl. 31. X glave), sedam dana (za nošenje oružja na carskom dvoru, u Moskvi i na drugim mestima carevog prisustva, čl. 7. III glave, predaja žalbe neposredno caru, čl. 20. X, za uvredu parničara na sudu, čl. 105. X, za neprimanje sudskog poziva, čl. 139. X, za uklanjanje belega na međama, čl. 231. X), dve nedelje (za uvredu nanetu drugom licu na carskom dvoru, 1. III, za uvredu bojara, okolnika i članova Dume, 92. X, za jedan od oblika nedozvoljene prodaje i potrošnje alkoholnog pića, 3. XXV), mesec dana (za realnu i verbalnu uvredu nanetu u hramu tokom bogosluženja, 5. i 7. I, za realnu uvredu nanetu na carskom dvoru, 2. III, za uvredu patrijarha, 31. X, za treće izbegavanje pristava, 141. X, za lake telesne povrede nanete na prevaran način i od strane holopa po nalogu gospodara, 11. i 12. XXII, za povrat kod nedozvoljene prodaje alkoholnog pića, 3. XXV), šest nedelja (za udarac praćen nanošenjem povreda, a nanet na carskom dvoru, 2. III), tri meseca (za pretnju ubistvom, 135. X, za fizički napad tuženog na pristava, 142. X, za skrivljeni prekid trudnoće tuđe žene, čl. 17. XXII), pola godine (za drugu krađu na carskom dvoru, 9. III, za falsifikovanje isprave o zajmu, 251. i 252. X, za treće izvršenje nedozvoljene prodaje), jednu godinu (za krivikletstvo seljaka, 27. XI, za deteubistvo, 3. XXII, za četvrtu kupovinu krijumčarenog alkoholnog pića, 3. XXV), dve godine (za prvu krađu, 9. XXII, za prevaru – мошенничество, 11. XXII), tri godine (za prvo razbojništvo, koje nije praćeno ubistvom, 16. XXI) i četiri godine (za drugu krađu, 10. XXI).^[22]

U Uloženiju od 1649. godine se na nekoliko mesta javlja lišenje slobode koje zakonodavac vremenski unapred ne ograničava, već upotrebom sintagmi на сколько государь укажет ili до государева указу ostavlja sudu da u svakom pojedinačnom slučaju sam odredi trajanje zatvora. Jedan oblik vremenski neodređenog lišenja slobode bio je zatvor koji se, kao i u Carskom Sudebniku, kada nedostaju zakonom propisani neophodni dokazi (sopstveno priznanje i okrivljavanje na opštem pretresu - повальный обыск) određivao licima optuženim za najteža krivična dela (ubistvo, paljevinu, ratbojništvo i krađu) do momenta obezbeđenja ličnog jemstva drugih lica – и его посадити в тюрму, докуды по нем порука будет (npr. čl. 38. XXI glave).^[23] Ovaj poslednji oblik lišenja slobode u praksi je umesto privremenog često sticao trajni karakter i time povećavao nesigurnost zatvorenika, a uvećavao troškove države. Zbog toga je Ukazom iz 1683. godine bilo predviđeno da se sva lica koja su zatvorena jer nisu obezbedila jemstvo pošalju u progonstvo (ссылка)  u različite gradove moskovske države.^[24] U sudskoj praksi XVII veka vremenski neodređena zatvorska kazna najčešće se izricala licima osuđenim za raskol staroverstva, lišavanim slobode sve „dok se oni ne obrate na put istine”.^[25]

Treći oblik kazne zatvora predviđen Uloženijem bio je doživotni zatvor i predviđao se u istom slučaju koji je bio predviđen i u Sudebniku od 1550. godine. Reč je o licima optuženim za razbojništvo, koja su uhvaćena na mesta izvršenja dela i koje je, uz to, lokalno stanovništvo u formi generalne istrage - повальный обыск okvalifikovalo kao poznate razbojnike, ali koja sama nisu ni pri ponovljenoj torturi priznala krivicu (čl. 28. XXI glave). Ovde je doživotna kazna zatvora došla kao zamena za smrtnu kaznu, koja bi bila izrečena na osnovu čl. 17. XXI glave da je ličnim priznanjem dokazano da je optuženi, budući optužen kao notorni razbojnik, ranije počinio još jedno razbojništvo.^[26]

IV Vrste zatvorskih ustanova

U Moskovskom carstvu postojala su tri tipa zatvorskih zdanja: zidani kameni zatvori, zemljani zatvori i obični zatvori.

Tvrdo zidani zatvori bili su sasvim retki i uglavnom su se nalazili u pojedinim velikim manastirima, koji su usled svog geografskog položaja, građevinskih karakteristika i brojnosti i ugleda monaške zajednice predstavljali pogodna mesta za izolaciju i duhovno ispravljanje i prevaspitavanje pojedinih osuđenika, pre svih onih koji su bili osuđeni za krivična dela protiv vere i države. U manastirske zatvore osuđenici su upućivani kako od strane svetovnih, tako i od strane crkvenih vlasti. Najpoznatiji zatvor ovog tipa nalazio se u poznatom Soloveckom manastiru, koji je svojim položajem na udaljenim Soloveckim ostrvima u Belom moru, u surovim uslovima subpolarne klime, još od vremena cara Ivana IV bio određen za mesto na kome će neki od najpoznatijih crkvenih i političkih delinkvenata izdržavati kaznu zatvora. Solovecki zatvor se nalazio u okviru zidina koje su opkoljavale manastir, u jednoj od unutrašnjih galerija jajolikog oblika, bez posebnog plafona i patosa, visine 3,5 aršina (1 aršin = 0,68 metara^[27]) i širine 2,5 aršina. Na kamenom zidu bio je izbijen mali prozor kroz koji je zatvorenik mogao da vidi krajičak neba, dok su nevelika tamnička vrata bila okovana gvožđem. Drugi poznati tvrdo zidani zatvor nalazio se u Spaso-Priluckom manastiru na obali reke Volgode, smešten u ugaonim kulama njegovog masivnog odbrambenog utvrđenja. Unutrašnjost ovih kula bila je izdeljena na nekoliko spratova, koji su činili zasebne zatvorske odaje sa posebnim izlazima. Zatvori su se nalazili i u pojedinim ženskim manastirima, kakvi su bili Pokrovski u Suzdalju i Vavedenjski manastir u Permskoj oblasti i u njih su upućvana osuđena ženska lica.^[28]

Staroruski nazivi za zatvor „pogreb” i „porub” upravo upućuju, kako ističe vodeći krivičar carske Rusije, N. S. Tagancev, na prostorije koje su se nalazile u zemlji, što ovaj tip zatvora svrstava među istorijski najstarije oblike.^[29] Podzemni zatvori su ustvari bile jame, često iskopane ispod kula pojedinih utvrđenja, dubine 3 aršina, koje su bile obložene ciglom i pokrivene daskama po kojima je bila nabacana zemlja, a ostavljan jedan mali otvor sa vratima kroz koja je ulazio i izlazio zatvorenik i kroz koji su mu dostavljali hranu. Drugi tip podzemnih zatvora predstavljale su jame uokvirene brvnima; jamu je iznad zemlje natkrivao neveliki krov sa mali prozorom i još jedan red oblica koje su formirale spoljni četvorougaoni okvir nalik polusanduku. U takvoj jednoj rupi bio je zatočen vođa staroveraca protopop Avakum, a u presudi je stajalo: „Avakuma smestiti u zemlju u sanduk (tzv. srub) i davati mu vode i hleba”.  Jedan njegov sledbenik, đakon Fjodor, i ne zove drugačije mesto u kome je zatvoren nego – jamom.^[30] Sličnog izgleda bila je i podzemna tamnica u kojoj je Boris Godunov 1601. godine zatvorio bojara Mihaila Nikitiča Romanova. Njega su u zimu te godine pod stražom dovezli na saonicama u selo Nirob u Permskoj guberniji, gde su stražari odmah po dolasku, po velikom snegu, iskopali rupu u kojoj je sa okovima na nogama zatvoren osuđeni bojar. Straža je bila smeštena u obližnjoj kućici. Duboka jama je sa spoljnim svetom bila povezana preko jednog malog otvora, a posle nekoliko izuzetno hladnih dana u nju je bila smeštena peć. Poslata od roditelja, seoska deca su skriveno bojaru Romanovu donosila kvas i hranu, spuštajući ih kroz maleni otvor. U takvom podzemlju zatvorenik je preživeo čitavu godinu.^[31] Međutim, u XVII veku ovakvi podzemni zatvori, koji su bili privremenog karaktera, nisu predstavljali tipičan tip zatvora u Moskovskom carstvu. Po svoj prilici, boravak u njima se tretirao kao kvalifikovani oblik kazne lišenja slobode, uglavnom rezervisan za najpoznatije verske i političke osuđenike. Po V. N. Nikitinu, podizanje ovakvih podzemnih tamnica prvi put je bilo zabranjeno još za vladavine cara Ivana IV, 1560. godine.^[32]

Za Moskovsko carstvo uobičajen oblik zatvora bio je tzv. тюремний двор. Podizanje ovakvih zatvora u ondašnjoj ruskoj prestonici finansirano je iz državne kase (čl. 94. XXI glave Sabornog Uloženija), dok je u unutrašnjosti ova obaveza padala na teret stanovnika samupravnih (губних) okruga (čl. 97. XXI glave Sabornog Uloženija).^[33] Ovaj uobičajeni tip zatvora uglavnom je bio ograđen vertikalno postaljenim balvanima, u proseku oko 8 metara visine, sa stražarskom odajom u svom sastavu. Unutar tog prostora nalazilo se po nekoliko prostorija (изба) za grupno izdržavanje kazni, koje su ponegde bile dvospratne i takođe ograđene manjim drvenim palisadima. Zatvorske prostorije su imale male prozore i peći, a bile su pokrivene grubo tesanim daskama i brezovom korom.^[34]

Redovni zatvori koji su građeni u Moskovskom carstvu bili su sličnog izgleda, ali različite veličine. Tako su 1654. godine u Velikom Ustjugu bila izgrađena dva zatvora. Ukupna bruto površina svakog od zatvora iznosila je po 217 kvadratnih sažena (1 k. sažen = 4, 55 k. metara^[35]) i u njima su se nalazile svega četiri zasebne prostorije. Znatno manjih dimenzija, oko 58 kvadratnih sažena, bio je zatvor koji je 1687. godine podignut u gradu Muromu. Moskovski тюремний двор bio je najveći i delio se na osam изби. Mada su tokom XVII veka, shodno obavezi koju su provincijski samoupravni organi imali na osnovu čl. 97. XXI glave Uloženija, u Moskovskom carstvu podignuti mnogi zatvori, između ostalog i u novokolonizovanim krajevima (u sibirskom gradu Verhoturu 1696. g), izvori svedoče o njihovoj očiglednoj prenatrpanosti. Zatvor u Velikom Ustjugu bio je projektovan za 350 osuđenika, što je po pedantnoj računici krivičara Sergejevskog značilo da je na svakog zatvorenika dolazila površina od svega 2 kvadratna metra, ne isključujući površinu koju su zauzimale peći za grejanje. U najvećem, moskovskom zatvoru, prema podatku iz 1664. godine, bilo je ukupno smešteno 737 zatvorenika, a Ukaz izdat 1672. godine svedoči da je i veliki prestonički zatvor bio prenatrpan, jer se „zbog velikog broja moskovskih zatvorenika” zabranjivalo slanje novih osuđenika iz provincije. U gramoti iz grada Moroma od 1637. godine organi gubne samouprave se žale centralnoj vlasti na vojvode što u zatvore smeštaju veliki broj različitih osuđenika, jer im se „stvara teskoba i glad i od teskobe i zadaha umiru”.^[36]

 

V Zatvorska uprava

 Zatvorima u Moskvi upravljao je Razbojni prikaz, centralna sudsko-administrativna uprava koja je inače bila nadležna da sudi za najteža krivična dela izvršena u moskovskoj oblasti (ujezd). Zatvorima u unutrašnjosti rukovodio je samoupravni aparat, a gde on nije bio ustanovljen, vojvode kao predstavnici centralne vlasti. Za neposredni nadzor nad zatvorenicima bili su odgovorni tzv. gubni celovaljnici, koje je biralo lokalno stanovništvo, zbog čega su ulazili u sastav samoupravnog aparata jednog okruga (guba). Pored celovaljnika, službeni zatvorski personal činili su i zatvorski stražari i dželati, kojima je neposredno rukovodio celovaljnik. Troškove izdržavanja zatvorskog personala pokrivalo je mesno stanovništvo jednog samoupravnog okruga, putem posebne dažbine koja se nazivala – podmoga (čl. 97. XXI glave Sabornog Uloženija).^[37]

Osnovni zadatak zatvorskog osoblja sastojao se u sprečavanju zatvorenika da pobegnu iz zatvora, koji su po pravilu bili slabo obezbeđeni. Tako su usled trošnosti zatvorskih prostorija osuđenici u pojedinim zatvorima boravili, kao u Voronježu 1638. godine, u okviru spoljnog utvrđenja kojim se obezbeđivao sam zatvor. Uostalom bekstva čitavih grupa zatvorenika iz zatvora najbolje govore o njihovoj sigurnosti. U takvim uslovima država je na samoupravne zajednice ne samo prebacila finansijski teret izgradnje i održavanja zatvora, već ih je preko njihovog samoupravnog aparata učinila odgovornim za spoljnu bezbednost zatvora. Kako bi se povećala spoljna bezbednost zatvora celovaljnicima i stražarima se nalagalo da „neprekidno žive u zatvoru”.^[38]

Moskovski zakonodavac je Sabornim Uloženijem od 1649. godine kod dva oblika krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja predvideo celovaljnike kao potencijalne počinioce. U jednom slučaju je inkriminisana radnja pružanja pomoći zatvorenicima da pobegnu iz lokalnih zatvora, a u drugom puštanje iz zatvora optuženih za krađe i razbojništva na osnovu položenog jemstva, ali bez obaveštavanja izveštajem (dokladom) predstavnika centralne uprave, vojvode i dijaka (дьяка). U prvom slučaju su zakonopisci izričito predvideli primanje mita kao motiv za zloupotrebu ovlašćenja od strane navedenih zatvorskih činovnika. Suprotno tome, u drugom slučaju se nije tražilo postojanje posebnog motiva kod učinioca, već je za krivičnu odgovornost bilo dovoljno da je celovaljnik postupio protivno pravilima o oslobađanju iz zatvora optuženih za krađe i razbojništva.^[39]  Za oba oblika zloupotrebe službenog položaja koji su predviđeni u XXI glavi Uloženija, bile su zaprećene istovetne kumulativne kazne: javno bičevanje i zatvor „до государева указу”, kao i naknada štete licu koje je oštećeno krađom ili razbojništvom u visini vrednosti tužbenog zahteva. U slučaju da je iznos tužbenog zahteva prevazilazio imovinu celovaljnika, naknadu štete u dvostrukom, penalnom iznosu plaćao je najpre starešina samoupravnog aparata – gubni starosta. Međutim, imovinska odgovornost za bekstvo zatvorenika iz lokalnih zatvora nije bila ograničena samo na nosioce samoupravne vlasti, već su njom bili obuhvaćeni i birači jednog okruga (guba). U osnovi odgovornosti svih članova jedne samoupravne zajednice za službene radnje samoupravnog činovničkog aparata nalazila se drevna ustanova kolektivnog solidarnog imovinskog jemstva svih članova jedne opštine, tzv. круговая порука.^[40]

Iz izvora se vidi da je život bio znatno inventivniji od zakonodavca kada su u pitanju oblici zloupotrebe položaja od strane zatvorskih činovnika. Tako je gubni celovaljnik u gradu Šuju odveo iz zatvora kući jednu ženu-razbojnika kao založnicu, ali mu je ona u toku noći ukrala ključeve od tamnice i oslobodila sve zatvorenike. U jednom dokumentu o izboru stražara iz 1671. godine, zabranjuje stražarima da se bave kockom, da krijumčare alkoholna pića, te da se sami - будучи в сторожах – napijaju.^[41] U drugom dokumentu s kraja XVII veka skreće se pažnja da u nekim zatvorima stražari bludniče sa zatvorenicama. Takođe je zabeleženo da vojvode, njihove sluge, pa čak i dželati, prodaju zatvorenicima vodku.^[42]

Centralna vlast je periodično, uglavnom posle žalbi lokalnih činovnika, vršila nadzor nad stanjem zatvora. U Zakoniku od 1669. godine kojim je posle Uloženija od 1649. godine dodatno uređena krivična materijalno-pravna i procesna materija (Новоуказные статьи о татебных, разбойных и убийственных делах), lokalne vlasti su se obavezivale da sprovedu popis zatvorenika (čl. 126), kako po vrsti krivičnih dela, tako i po službenom razredu kome su pripadali i činu koji su imali. Ovakvi popisi zatvorenika dostavljali su se Razbojnom prikazu koji je trebao da rešava dalju sudbinu onih koji su bili zatvoreni za najteža krivična dela (krađe, razbojništva, ubistva i paljevine), dok je počinioce lakših krivičnih dela po preporuci zakonodavca trebalo neodložno osloboditi od suviše dugog lišenja slobode (čl. 128).^[43]

 

VI Život u zatvorima

Kazna lišenja slobode se u Moskovskom carstvu po pravilu izdržavala u grupnom poretku, dok je pojedinačno zatočenje bilo svojstveno samo za retke podzemne zatvore i najčešće se primenjivalo za „crkvene raskolnike i pobunjenike”.^[44] Do razdvajanja pojedinih grupa osuđenika u Moskovskom carstvu se došlo postupno i to tek u XVII veku. Ovakva kategorizacija nije bila plod nekakve planske, teorijski osmišljene i opravdane penološke politike ondašnje države, jer, „zatvor u XVI i XVII veku nije služio nikakvim posebnim ciljevima; država se brinula samo o jednom – da zatvorenici ako je moguće ne beže iz zatvora”.^[45] Prvi kriterijum od kog je pri razvrstavanju pojedinih grupa zatvorenika polazila ondašnja, rečju Sergejevskog, „praktična državna mudrost” bilo je postojanje odnosno nepostojanje materijalnih uslova u svakom konkretnom zatvoru. Tako su u najvećem, moskovskom zatvoru, zatvorenici u zavisnosti od kategorije kojoj su pripadali bili smešteni u osam posebnih izbi: Опальная, Барышкина, Заводная, Холопья, Сибирка, Разбойная, Татарка и Женская. Nazivi pojedinih prostorija upućuju na zaključak da su se u njima smeštale specijalizovane grupe zatvorenika, s obzirom na vrstu krivičnog dela za koje su osuđeni (Опальная za dela koja su se gonila privatnim tužbama u formi akuzatorskog postupka, tzv. суд; Разбойная za ubistva, razbojništva i krađe, krivična dela koja su se gonila u inkvizicionoj formi sudskog postupka, tzv. sisk), sudbinu osuđenika posle izdržane kazne zatvora (Сибирка), lični status osuđenika (Холопья), pol osuđenika (Женская) i nacionalnost osuđenika (Татарка). U Moskvi je postojala i posebna баражная тюрьма u kojoj su se zadržavala pijana lica sve do trežnjenja. Njeno osnivanje se po nekim svedočanstvima vezivalo za Borisa Godunova „koji nije podnosio pijanstvo”. I u unutrašnjosti su tokom XVII veka, svuda gde su za to postojali uslovi, zatvorenici razdvajani u tri posebne osnovne kategorije: politički i verski delinkventi smeštani su posebne zatvore, lica osuđena za najteža krivična dela koja su se gonila u formi inkvizicionog postupka, tzv. сиска, smeštana su zatvore gubne samouprave, dok je za sve druge osuđenike bila rezervisana tzv. опальная тюрьма. Nisu samo praktični razlozi opredeljivali rusku vlast da izvrši razdvajanje posebnih kategorija zatvorenika, već su na to uticali i neki elementarni moralni rezoni. Tokom XVII veka sa velikom doslednošću razdvajani su muškarci od žena, pa se zbog toga zna da je 24. decembra 1664. godine u prestoničkom zatvoru od ukupno 737 zatvorenika bilo i 27 žena. Međutim, tokom XVI i XVII veka u zatvorima Moskovskog carstva potpuno je izostala deoba između privedenih i osuđenih lica, pa se u izvorima redovno sreću opisi zajedničkog boravka u istim zatvorskim prostorijama pritvorenika i osuđenika. Ruski zatvori su u moskovskom periodu svojstveni i po tome što se osuđenici nisu razdvajali u zavisnosti od društvenog razreda i službenog položaja.^[46]

Izvlačenje koristi za državu iz ličnosti osuđenika bio je, kako primećuje N. D. Sergejevski, više nego složen zadatak za moskovske vlasti XVII veka. Uloženije od 1649. godine je prvi ruski zakonski dokument koji izričito pominje upućivanje zatvorenika na rad. Iako se u kodifikaciji od 1649. godine ono vezuje samo za lica koja su bila osuđena na kaznu zatvora u trajanju od dve, tri i četiri godine, treba pretpostaviti da su se na rad mogli uputiti i doživotni zatvorenici, kao i oni koji su bili osuđeni na kaznu zatvora unapred neodređenog trajanja. Odredbe čl. 9, 10. i 16. XXI glave Uloženija samo utvrđuju obavezu zatvorenika da rade kada za to postoji potreba države, ali ne određuju ni vrstu, niti organizaciju takvog rada: „...и ис тюрмы вымая его, посылать в кайдалах работать, где государь укажет”.^[47] Pored veslanja na brodovima, zatvorenici su, kako potvrđuje jedan dokument iz 1650. Godine, radili i u carskim vinogradima u Astrahanu. Za ovakve poslove, iz kojih su bili isključeni politički zatvorenici, dobijala su se za hranu (корму) najpre dva дењга (najmanja novčana jedinica u XVI i XVII veku), a potom i tri дењга po danu. Iako nije postojao pravno i tehnički razrađen sistem organizacije zatvoreničkog rada, jedan slučaj iz 1682. godine upućuje na zaključak da se već vodilo računa da država iskoristi rad zatvorenika u poslovima u kojima je on, s obzirom na svoja znanja i veštine, najviše mogao da pruži. Naime, te godine je izvesni Ivaška Ščerbinin, zatvorenik u severnom poduralskom gradu Soli-Kamskoj, poslat kao specijalista u Jarensk, tada poznato mesto izgnanstva, da istražuje nalazišta srebra.^[48]

Vlasti zadužene za nadzor na spoljnom bezbednošću zatvora nisu se mešale u ustrojstvo unutrašnjeg zatvorskog života, pa su zatvorenici u pogledu uređivanja međusobnih odnosa uživali potpunu autonomiju. Oni su formirali posebne zajednice – zatvorske opštine, koje su imale svog izabranog starešinu – starostu i zajedničku imovinu čiju osnovu je predstavljalo jedno parafiskalno davanje, koji se pod nazivom влазное naplaćivao od svakog novopridošlog zatvorenika, sve do njegovog ukidanja 1680. godine. Zatvorenici su mogli slobodno da se bave svojim zanatom, pa im se čak dozvoljavalo da radi nabavke materijala izlaze iz zatvora. Država je priznavala zatvorsku opštinu tako što je sa njom opštila posredstvom žalbi (челобитие) koje su pojedine zajednice zatvorenika upućivale vlastima, najčešće jadikujući zbog očajnog položaja, gladi i bolesti, ali i različitih zloupotreba zatvorskih službenika. Žalbe zatvorskih opština tretirane su kao i žalbe drugih društvenih zajednica, pa su se kao oblik zakonodavne predinicijative neretko od strane moskovskog zakonodavca pretakale u tekstove pojedinih ukaza, kakav je bio i Ukaz od 1662. godine o dodeljivanju redovnog novčanog izdržavanja zatvorenicima. Razlog za ovakav odnos moskovske države prema unutrašnjem ustrojstvu zatvorskog života treba tražiti, s jedne strane, u oskudnosti materijalnih sredstava kojima je raspolagala ondašnja ruska država, a s druge strane u kaznenoj politici koja je ostavljala po strani brigu za popravljanje osuđenika.^[49] Povlačenje države iz uređenja unutrašnjeg zatvorskog života proizvelo je mnoge neželjene pojave. Tako su u zatvoru u Moskvi bogati zatvorenici razvili zelenaški posao, pozamljujući novac slobodnim građanima koji su zatvorenicima kao zalogu ostavljali pojedine vredne stvari. Jednom rečju, ovakva svojevrsna unutrašnja autonomija zatvorskog života dovela je do toga da su, rečju Sergejevskog, „zločinci, lopovi i razbojnici, neprijatelji legalnog državnog poretka, skupljeni sa raznih mesta, na silu i u velikim grupama sjedinjeni pod jednim krovom za dugi niz godina, stvarali svoj poredak i ustanovljavali svoje zakone.”^[50]

Tokom XVI i u prvoj polovini XVII veka zatvorenici nisu imali obezbeđenu hranu i odeću, već su se izdržavali ili sopstvenim sredstvima ili od pomoći milosrdnih pojedinaca. Izuzetak je od strane države pravljen u odnosu na veliki moskovski zatvor gde su zatvorenici za hranu dobijali novčano sledovanje iz državne kase. Sredstva za izdržavanje iz državne kase u naturalnom ili novčanom vidu dobijala su i lica koja su kaznu zatvora izdržavala izolovano u zatvoru privremenog tipa u nekom od malih zabitih naselja. Ponekad su se takva državna sledovanja svodila isključivo na hleb i vodu, ili kvas, a ponekad je iz tih skromnih sledovanja, kao u slučaju vođe staroveraca protopopa Avakuma, bila isključena čak i so. U nekim drugim slučajevima državna sledovanja hrane izolovanom osuđeniku nisu bila tako bedna, pa je u mrsnim danima jedan takav zatvorenik dobijao dva komada govedine ili ovčetine, a u posnim ribu. U redovnim situacijama osuđenici koji su grupno izdržavali kaznu lišenja slobode, a nisu imali sopstvenih sredstava za nabavku hrane i odeće, niti rodbinu koja bi ih pomagala, izdržavali su se tako što bi zatvorska uprava svakog dana puštala pod stražom po dvojicu okovanih zatvorenika da po trgovima i kućama sakupljaju milostinju, koju bi potom delili sa drugim osuđenicima.^[51] Služeći kao obrazac hrišćanskog milosrđa, car je prvenstvovao u milosrđu prema zatvorenicima. Englez Kolins beleži kako je car Aleksej Mihailovič šezdesetih godina XVII veka noću na Veliki petak posećivao zatvore, razgovarao sa zatvorenicima, a pojedine oslobađao po svom nahođenju. Isto je drugi Romanov na ruskom carskom prestolu činio i na Badnji dan, uoči drugih velikih praznika i tokom postova.^[52] Bogati blagočestivi pojedinci delili su priloge zatvorenicima, ne samo za crkvene praznike, već i u dane kada su davali parastose upokojenim srodnicima ili u dane kada su proslavljali venčanja i rođendane najbližih.^[53] Jedan od istraživača istorije ruskih zatvora je zaključio kako je „ovakav patrijarhalan način izdržavanja zatvorenika dugo smatran pravilnim i uspešno se ostvarivao zato što su naši prostodušni i religiozni preci, počevši od cara pa do običnih ljudi, rado davali milostinju zatvorenicima u nadi da će im za to posle smrti biti oprošten deo grehova”.^[54] Međutim, kriza autentičnog moskovskog pogleda na svet koja je zahvatila rusko društvo u drugoj polovini XVII veka pokazala je mane ovakve organizacije izdržavanja zatvorenika. U brojnim žalbama caru zatvorenici su se žalili na „glad od koje preti smrt”.^[55]

U 1662. godini čini se, makar i simvolični preokret u promeni načina izdržavanja zatvorenika, jer državna vlast svim zatvorenicima, nezavisno od toga gde izdržavaju kaznu lišenja slobode, na ime izdržavanja dodeljuje po dva altina dnevno. Pre toga je već država preuzela obavezu da o svom trošku sahranjuje umrle zatvorenike koji nemaju svoje srodnike, a 1669. godine, zbog zloupotreba sa odećom, licima koja su kaznu zatvora izdržavala u Moskvi obezbeđena je na teret nadležne centralne uprave (Razbojni prikaz) besplatna odeća.^[56]

VII. Zaključno razmatranje

Zatvor se u ruskom pravu pominje već u izvorima iz vremena udeone rascepkanosti, ali ne kao kazna već kao preventivno sredstvo za obezbeđenje prisustva tuženog ili za izvršenje presude. Prvi put zatvor stiče penalni karakter u Sudebniku od 1550. godine, gde se propisuje kao osnovna ili dopunska kazna i to uglavnom za pojedina krivična dela protiv pravosuđa i krivična dela protiv službene dužnosti. Uz to zatvor se u Sudebniku od 1550. propisuje kao zamena za smrtnu kaznu kod krađe i to u slučaju kada nedostaju zakonom predviđeni nužni dokazi, a lice je uhvaćeno sa ukradenom stvari. Druga kodifikacija iz perioda Moskovskog carstva, Saborno Uloženije od 1649. godine širi primenu kazne zatvora, kao što u odnosu na Sudbenik znatno preciznije određuje njeno trajanje, ne ostavljajući sudijama slobodu da to urade sami u svakom pojedinačnom slučaju.

Zatvori Moskovske Rusije bili su usled nedostatka materijalnih sredstava rđavo građeni, neuslovni i malobrojni u odnosu na broj zatvorenika. To je uslovilo da je osnovni cilj koji trebalo postići kaznom zatvora bilo uspešno spoljno obezbeđenje zatvorenika i sprečavanje njihovog bekstva. Svi drugi penološki ciljevi koji su se mogli postići ovim oblikom lišenja slobode bili su u ruskoj državi XVI i XVII veka potpuno zanemareni. Tek od donošenja Sabornog Uloženija uvodi se obavezan rad zatvorenika, što u praksi dovodi do kategorisanja zatvorenika u zavisnosti od veština kojima su vladali.

Interes države da kažnjava i vodi borbu sa kriminalcima, u skromnim materijalnim uslovima sasvim je potisnuo brigu za život osuđenika. Iz istih razloga obaveza podizanja zatvora u ovom periodu padala je na lokalno stanovništvo organizovano u samoupravnim sudsko-administrativnim teritorijalnim okruzima (guba). Samoupravne lokalne zajednice ne samo da su gradile, već su pred državom bile odgovorne za upravljanje zatvorima. Ono je bilo povereno izbornom samoupravnom aparatu na čelu sa starostom i njemu podređenom целоваљнику, koji se, zajedno sa stražarima, neposredno starao o bezbednosti zatvora. Mesno stanovništvo je bilo solidarno odgovorno za imovinsku štetu koju pričini zatvorski personal nezakonitim vršenjem službe.

Kako se sva briga ruske države moskovskog perioda iscrpljivala u spoljnom obezbeđenju zatvora, organizacija unutrašnjeg zatvorskog života bila je prepuštena samim osuđenicima. Zatvorenici su formirali posebno opštinu, koju je država priznavala kao društvenu jedinicu i koja je putem žalbi opštila sa državnim vlastima. Do 1662. godine država se nije starala o ishrani i odevanju zatvorenika koji su kaznu lišenja slobode izdržavali grupno, što je bio dominantni tip zatvora, već su oni sami obezbeđivali sredstva za svoje izdržavanje. Glavni izvor bila je milostinja, jer se pružanje pomoći zatvorenicima u religioznom moskovskom društvu smatralo prvorazrednom obavezom svih, pa i samog cara koji je u tome prednjačio.

Međutim, kriza moskovskog pogleda na svet, karakteristična za drugu polovinu XVII veka, donela je promene u odnosu ruske države prema organizaciji unutrašnjeg zatvorskog života. Teskoba, glad i bolesti koje su vladale u zatvorima ovog doba naterale su rusku državu da u drugoj polovini XVII veka podiže nove zatvore i da brigu za hranu, odeću i shranjivanje zatvorenika preuzme na sebe i time uspostavi stabilniju i izvesniju organizaciju zatvorskog života.

Zoran Cvorovic

Prison in Moscow Empire
(XVI and XVII century)

 

There was mentioning of prisons in Russian law sources as early as during the period of Kyevian Russia. However, prison had no character of a sanction, but served as a preventive security measure of a temporary detention of an accused. The prison got a character of a sanction in Sudebnik of the Tsar Ivan IV in 1550 for the first time. According to Sudebnik, deprivation of freedom was intended for crimes that were directed against the judicial system. Codification of the Tsar Aleksey Mihailovich, Ulozenije of 1649, gave key contribution to further development of the prison as a law institute, where this sanction was provided for about forty crimes.  

 

Key words: Moscow Empire, prison, prison administration, status of an imprisoned person, Sudebnik 1550, Saborno Ulozenije 1649