Aleksandra Pavićević*

 

 

Primljeno: 13. 01. 2014.

UDK: 347.235(497.11)

Pregledni  naučni članak

 

 

 

PRAVNE POSLEDICE NALAZA IZGUBLJENE STVARI U SRPSKOM PRAVU DE LEGE LATA I DE LEGE FERENDA

 

 

Predmet rada predstavljaju pravne posledice nalaza izgubljene stvari, kao pokretne stvari koja je nevoljno i slučajno izašla iz poseda držaoca koji više ne zna gde se stvar nalazi. S obzirom na pojedina prava i obaveze koje nastaju faktom nalaza za nalazača i za državu, rešenja srpskog prava su evoluirala kroz vreme, čak se i suštinski menjala, zbog čega su i predmet analize, komparacije i ocene u ovom radu. Autor najpre analizira razvoj rešenja domaćeg prava počev od nekadašnjih predratnih propisa Kraljevine Jugoslavije, preko pozitivnog prava sadržanog u Uputstvu vlade FNRJ o postupanju sa nađenim stvarima iz 1949, zaključno sa predlogom budućeg prava Srbije – oličenog Nacrtom zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima Srbije iz 2007. Nakon komparacije izloženih rešenja autor ocenjuje pozitivno srpsko pravo i predlog budućeg, ukazujući na brojne nedostatke prvog modela i znatne prednosti drugog, i zalaže se za uvođenje nekoliko nedostajućih elemenata koji bi doprineli upotpunjavanju predloženog modela regulative. Uz uvođenje zakonske definicije pojma izgubljene stvari, prava retencije nalazača i još doslednije regulisanje nalaza zaboravljene stvari, predlog Nacrta smatramo adekvatnim i znatnim napretkom u odnosu na važeće rešenje.

Ključne reči: izgubljena stvar, nalaz izgubljene stvari, prava i obaveze nalazača, prava i obaveze države, povraćaj stvari izgubiocu, sticanje svojine nalazom

I. Uvod

 

            Nalaz izgubljene stvari je radnja koja uzrokuje važne pravne posledice u vidu specifičnih prava i obaveza koje nastaju za nalazača i za državu. Pošto je pretpostavljena volja vlasnika da izgubljenu stvar zadrži u svojini, zadatak pravnog poretka je da titulara prava svojine, zajemčenog Ustavom, zaštiti, predviđanjem osnovne obaveze nalazača da nalaz stvari - prijavi.

 Budući da je jedna od dve moguće hipoteze – da izgubilac stvari ne bude nađen u određenom vremenskom roku, zakonodavac mora da napravi izbor u vezi sa zbrinjavanjem nađene nevraćene stvari, tj. da dodeli nađenu stvar u svojinu novom titularu. Time praktično, nalaz izgubljene stvari postaje - način sticanja novog prava svojine na nađenoj stvari, kojim se istiskuje istovrsno pravo prethodnog titulara. Regulativu ovog pitanja naročito osetljivom čini činjenica da ona podrazumeva pažljivo odmeravanje različitih interesa i vrednosti i iznalaženje što idealnije ravnoteže između njih. Cilj je normom – zaštititi interese vlasnika, držaoca izgubljene stvari, nalazača, ali i države i društva u celini, pažljivo usklađujući načelo pravne sigurnosti sa interesom pravnog prometa.

 U pozitivnom pravu Republike Srbije pravna posledica nalaza izgubljene stvari, u hipotezi nejavljanja izgubioca, je sticanje državne svojine na nađenoj stvari protekom zakonskog roka. Nacrtom zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima, koji oličava buduće stvarno pravo Srbije, za primarnog sticaoca je određen nalazač, a tek supsidijarno država. Polazeći od suštinski drugačijeg pravnog epiloga odnosa nastalog nalazom izgubljene stvari u ova dva rešenja, i niza drugih razlika,  naš primarni cilj je da u radu: 1) izvršimo analizu i komparaciju pozitivnog i predloženog budućeg prava Srbije, kako bi što objektivnije sagledali njihovu vrednost; 2) ukažemo na uočene nedostatke u pozitivnom pravu.

Ovu temu smatramo uvek aktuelnom, a naročito u našim uslovima, budući da je Republika Srbija u fazi kreiranja nove regulative stvarnog prava, oličene Nacrtom, te je stoga konačan cilj rada: ocena adekvatnosti novih predloženih rešenja i njihovo eventualno upotpunjavanje u cilju postizanja najprikladnije regulative nalaza izgubljene stvari.

 

II. Izgubljena stvar

 

Pozitivno pravo Srbije ne sadrži definiciju izgubljene stvari, stoga je elemente pojma izgubljene stvari moguće odrediti na osnovu analize definicija, formulisanih od strane pravne teorije i na osnovu elemenata zakonske regulative ovog pitanja u domaćoj i drugim državama.

U domaćoj pravnoj teoriji se pod izgubljenom stvari (res perditae) uglavnom podrazumeva pokretna stvar, koja je iz faktičke vlasti držaoca „izašla“ protivno njegovoj volji, te on više ne zna gde se stvar nalazi.[1] Ovakvom određenju izgubljene stvari ipak nedostaje preciziranje načina na koji je došlo do prestanka poseda: da se dogodio slučajno.[2] Tek uz ovaj poslednji element, pojam izgubljene stvari biva definisan. Nalaz izgubljene stvari ne čini element pojma izgubljene stvari, ali pošto u praksi može da usledi, cilj svakog zakonodavca je da odredi prava i obaveze koje za nalazača nastaju kao pravne posledice nalaza.

 

III. Pravne posledice nalaza izgubljene stvari u srpskom pravu

 

Da bismo mogli da uvidimo odnos zakonodavca u Srbiji prema institutu nalaza izgubljene stvari kroz vreme, i kako bismo procenili valjanost sadašnjih i eventualni napredak predloga budućih rešenja, predmet analize biće nekadašnje, pozitivno i buduće pravo Srbije.

 

1. Pravne posledice nalaza izgubljene stvari u predratnim propisima Kraljevine Jugoslavije

 

U okviru pregleda rešenja domaćeg prava, najpre ćemo ukratko prikazati odredbe predratnih propisa Kraljevine SHS, tj. Kraljevine Jugoslavije, čiji je sastavni deo bila teritorija Republike Srbije. Predmet komparacije biće rešenja o pravnim posledicama nalaza izgubljene stvari sadržana u Srpskom građanskom zakoniku (SGZ)[3] u odredbama § 242-247, u Opštem Austrijskom građanskom zakoniku (OAGZ)[4] u § 388-394 i u Opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru (OIZ)[5] u čl.    82 – 90.

Analizom ovih zakonskih rešenja mogu se izdvojiti dve moguće situacije povodom nalaza: 1) kada je izgubilac stvari nađen i 2) kada izgubilac nije nađen, sa svim posledično nastalim pravima i obavezama lica u ovom specifičnom pravnom odnosu.

Zajedničko rešenje sva tri zakonska teksta predratne Jugoslavije je pravilo da se gubitkom stvari, u načelu, ne gubi svojina. Osnovna obaveza nalazača je da nalaz izgubljene stvari prijavi nadležnom organu, koji će nađenu stvar čuvati i tragati za izgubiocem. Osnovna prava nalazača u ovoj hipotezi su: pravo na naknadu troškova povodom nađene stvari i nalazačka nagrada (sa izuzetkom OIZ kojim nije predviđena). A ako se u zakonom predviđenom roku izgubilac ne javi, «pošteni» nalazač može, pod zakonom predviđenim uslovima, postati titular prava upotrebe na nađenoj stvari, a konačno i njen vlasnik, protekom dopunskog zakonskog roka u kome se izgubilac nije javio, što smatramo svojevrsnom «nagradom» za njegovu savesnost. Time je on favorizovan u odnosu na državu, kojoj sticanje u svojinu nađene stvari nije omogućeno (uz odstupanje u OIZ – kojim je, uslovno, omogućeno sticanje crkvi).

Ključne razlike su primetne u pogledu:

 1) nalazačke nagrade - u smislu predviđenosti zakonom i visine (najviša je u SGZ i iznosi 20% od vrednosti nađene stvari[6], u AGZ je 10 %[7], dok je u OIZ izostavljena, što smatramo nedostatkom ovog zakonskog rešenja);

2) dužine zakonskih rokova za sticanje prava upotrebe i svojine (u SGZ i AGZ se lična službenost upotrebe stiče protekom jednogodišnjeg roka[8], a u OIZ protekom 2 godine od prijave nalaza[9], dok pravo svojine na nađenoj stvari nalazač stiče u SGZ i OAGZ protekom 3 godine od dana zasnivanja službenosti upotrebe na stvari[10], a u OIZ posle 5 godina[11]);

3) pravne prirode sticanja svojine (u SGZ i OAGZ ex lege – uz ispunjenost kumulativnih uslova predviđenih zakonom.  Iako je zakonom eksplicitno navedeno da se svojina stiče protekom vremena zastarelosti, u pravnoj teoriji je isticano da je ovo jedan osobeni način pribavljanja svojine trogodišnjim ćutanjem izgubioca stvari.[12] To ćutanje, pomenuti komentatori AGZ poistovećuju sa održajem, tj.  „akvizitetnom zastarelošću“, dok drugi, čini se opravdano, ističu njegovu neprihvatljivost s obzirom na nedostajuću kvalifikovanu državinu.[13] U OIZ je međutim, kao način sticanja svojine označena okupacija stvari kao ničije);

4) kruga lica sa svojstvom izgubioca (najuži krug lica je koncipiran u SGZ[14] – pri čemu je povraćaj izgubljene stvari omogućen samo vlasniku, a najširi u OIZ gde se pod izgubiocem podrazumeva bilo koji držalac stvari[15]).

Ovo je ujedno i najvažnija razlika jer je u OIZ prihvaćeno najšire i najpreciznije zakonsko određenje lica sa pravom na povraćaj stvari od sva tri predratna propisa. Nađena stvar se vraća bilo kom izgubiocu: vlasniku, držaocu sa pravom na državinu, ali i bespravnom držaocu. Specifičnost OIZ je rešenje prema kojem se povraćaj stvari izgubiocu koji je pronađen vrši bez obaveze dokazivanja prava na stvari.[16] Ovo i jeste najrealnije rešenje – povraćaj u pređašnje stanje kao konačan cilj predaje nađene stvari izgubiocu, uz mogućnost naknadnog dokazivanja prava na stvari sudskim putem.

U OIZ je, takođe, na originalan način rešeno pitanje pravne prirode sticanja prava svojine na nađenoj stvari: uvođenjem fikcije ničije stvari po proteku određenog roka, čime je za način sticanja izabrana okupacija. Suštinska prednost ovog rešenja je u tome što za razliku od OAGZ i SGZ, pa i mnogih pozitivnih propisa ne pokušava „veštački“ ovaj vid sticanja svojine da upodobi sticanju putem održaja, koje nije moguće pravno argumentovati (jer državina nađene stvari nakon zasnivanja službenosti upotrebe nije svojinska).

Komparacijom tri izložena zakonska rešenja možemo zaključiti da je rešenje OIZ o nalazu izgubljene stvari pravno najutemeljenije i idejno najbliže savremenoj koncepciji pojma izgubljene stvari, s obzirom na krug lica koja se shvataju kao igubioci u pravnoj teoriji[17] i u sve većem broju stranih zakonodavstava.

 

2. Pozitivnopravna regulativa

 

            U odnosu na rešenja predratnih propisa, regulativa nalaza izgubljene stvari je u pozitivnom pravu Republike Srbije suštinski drugačije uređena, s obzirom na nemogućnost zasnivanja privatne svojine nalazača na nađenoj stvari ni pod kakvim uslovima. Budući da je posledica izmenjenih rešenja – transformacija svojinskog oblika na nađenoj stvari, cilj je da poređenjem nekadašnjih propisa sa važećim uočimo prednosti i nedostatke potonjih u cilju konačnog opredeljenja pri uobličavanju budućeg prava Srbije u ovoj materiji.

 

A. Za sve kategorije stvari

 

Nalaz izgubljene stvari u Srbiji danas je regulisan Uputstvom vlade FNRJ o postupanju sa nađenim stvarima[18], donetim 1949. dok je Srbija bila sastavni deo bivše SFRJ. Donošenjem ovog akta prestala je mogućnost primene pravnih pravila sadržanih u predratnim propisima, prema kojima je tadašnje sudstvo ionako bilo skeptično, kako pravni pisci ističu - zbog marginalizacije privatne svojine.[19] Ovim propisom je onemogućeno sticanje privatne svojine na nađenoj stvari pod bilo kojim uslovima, ali je zato predviđeno uslovno sticanje društvene svojine (tj. državne) nad istom, kao krajnja konsekvenca nejavljanja izgubioca.

Pravne posledice nalaza izložićemo kroz dve različite situacije: kada je izgubilac nađen i kada nije, poređenjem sa odredbama SGZ.

I. Kada je nađen izgubilac

1. Ko je izgubilac. Izgubiocem se ne smatra samo vlasnik stvari (za razliku od SGZ), već i drugi držaoci koji svoje pravo na državinu mogu i moraju dokazati pre povraćaja stvari.[20] Ovo ujedno znači i da se izgubiocem ne smatra lice bez prava na državinu. Ovo rešenje smatramo boljim od SGZ budući da opravdano ovlašćuje širi krug lica na povraćaj stvari kao držalaca, ali nepotpunim – jer se ne odnosi na sve izgubioce.

2. Obaveza prijavljivanja nađenog „mesnom ili gradskom narodnom odboru , odnosno najbližoj stanici milicije“[21], na teritoriji mesta nalaza stvari, je osnovna obaveza nalazača i to: istom organu bez obzira na vrednost stvari (druga razlika u odnosu na SGZ) i bez obzira na to da li nalazač poznaje izgubioca ili ne, što je treća važna razlika.

Smatramo propustom Uputstva: 1) nepredviđanje mogućnosti prisvajanja nađene stvari neznatne vrednosti, budući da su troškovi čuvanja takve stvari i oglašavanja nalaza zapravo veći od njene vrednosti; 2) nepredviđanje povraćaja stvari poznatom izgubiocu, čime bi se uštedeli novac, vreme i trud nalazača oko dolaska do nadležnih službi i izbegle administrativne formalnosti.

3. Obaveze nadležnog organa su: da nađenu stvar primi, sačini zapisnik o tome i nalazaču izda potvrdu o prijemu stvari. Nadležni organ dužan je da nađenu stvar čuva, i traga za izgubiocem. Poznatom licu stvar se odmah vraća uz prethodnu nadoknadu troškova čuvanja i isplate nagrade nalazaču. Ovi troškovi se čine suvišnim i dokazuju neopravdanost prijave nalaza u slučaju poznatog izgubioca. U protivnom, ako se izgubilac ne javi odmah, neophodno je oglašavanje gubitka stvari, na način koji varira u zavisnosti od vrednosti stvari.

Nalaz stvari manje vrednosti objavljuje se isticanjem oglasa na oglasnoj tabli ili drugi uobičajeni način, dok se nalaz stvari veće vrednosti objavljuje u novinama. Kao i u SGZ, predviđa se prodaja stvari podložnih kvaru i čuvanje deponovanog novca, kao obaveza nadležnih službi.

To „traganje“ za izgubiocem u praksi se svodi isključivo na isticanje obaveštenja o nalazu na oglasnoj tabli službe za nađene stvari, što ne smatramo dovoljnim za obaveštenje zainteresovanih lica, koja najčešće i ne znaju kom organu kao nadležnom da se obrate.

4. Prava nalazača kada je izgubilac nađen. Nalazačka nagrada koja je Uputstvom predviđena niža je od one predviđene SGZ, i iznosi 15% od vrednosti nađene stvari – i to uvek u istom iznosu bez obzira na vrednost nađenog, i na prilike izgubioca i nalazača. Ovo smatramo nedovoljno dobrim rešenjem kojim nije omogućeno uvažavanje okolnosti datog slučaja, tj. interesa izgubioca stvari. Ova nagrada je jedino pravo nalazača priznato Uputstvom, budući da sticanje privatne svojine na stvari nije omogućeno.

II. Kada izgubilac nije nađen

1. Sticanje svojine. Pravna priroda sticanja prava svojine nalazom je osobena, uz ispunjenost posebnih pravnih činjenica određenih zakonom. Protekom roka od godinu dana (rok je kraći u odnosu na trogodišnji rok iz SGZ) u kome se izgubilac: 1) nije javio, ili se 2) jeste javio, ali nije dokazao svoje pravo na državinu ili 3) odbija da primi stvar - nađena stvar postaje opštedržavna svojina. Na ovaj način je uneta suštinska izmena u odnosu na ranije rešenje ovog pravnog instituta u SGZ, predviđanjem transformacije svojinskog oblika na nađenoj stvari protekom roka, uz ispunjenje jednog od tri alternativno postavljena uslova u tački 9 Uputstva.

U pravnoj teoriji je isticano da je time nalaz stvari postao način nastanka isključivo društvene (kasnije državne svojine) u skladu sa ciljem tadašnje države - razvojem baze socijalističkog sektora.[22] Međutim, ne smatramo da je na ovaj način, nalazom izgubljene stvari, kao sporadičnom pojavom, društvo moglo znatno da osnaži sticanjem u svojinu takve stvari, kao i suprotno – da osiromaši u korist pojedinaca kao sticaoca.

2. Ratio legis sticanja državne svojine na nađenoj stvari. Kroz 13 tačaka ovog akta regulisan je institut nalaza izgubljene stvari na način zaista adekvatan tadašnjoj društvenoj stvarnosti i vladajućoj ideologiji, ali ne možemo se složiti sa tvrdnjama da je to jedino obrazloženje (ratio legis) ove zakonske norme, a još manje da je to na štetu pojedinca i građanskopravne svojine, kako pojedini pravni pisci navode.[23] Nalazač zapravo ovakvim rešenjem ne gubi vrednost koju je imao, već samo nema mogućnost da se obogati za vrednost tuđe stvari.

Država kao sticalac takođe se obogaćuje na račun prethodnog vlasnika stvari, tako da je krajnji rezultat, iz perspektive prethodnog vlasnika isti: on gubi pravo svojine na izgubljenoj stvari. Ovakav pravni epilog je sankcija za njegovu nebrigu o izgubljenoj stvari u zakonom predviđenom roku za povraćaj, tj. za nezainteresovanost ili čak neznanje za fakat gubitka. Iako pravo svojine ne zastareva, na strani drugog lica su se stekli uslovi za konstituisanje novog prava svojine koje neminovno potiskuje staro. Zbog nužnosti da se pravno stanje uskladi sa faktičkim, pravni sistem pruža zaštitu pravu svojine prethodnog titulara, ali vremenski ograničeno.

Iz svega navedenog, ciljnim tumačenjem norme, možemo zaključiti da je ratio legis domaćeg zakonodavca pri normiranju ovog pravnog instituta Uputstvom primarno: 1) zaštita prava svojine vlasnika izgubljene stvari, kao stečenog prava garantovanog Ustavom. Ova intencija proizilazi iz predviđanja: obaveze prijave nađenog, traganja za izgubiocem, višestrukog objavljivanja nalaza, i najvažnije- nalazačke nagrade kao sredstva stimulacije nalazača da prijavi nalaz; 2) tek supsidijarni cilj norme je sticanje državne svojine na nađenoj stvari koju vlasnik  više ne želi, a koju konačno treba sačuvati od propadanja (što je društveno najnepoželjniji ishod).

U situaciji Ustavom zajemčene jednakosti sva tri priznata svojinska oblika: privatne, javne i zadružne svojine, određivanjem novog vlasnika stvari (po proteku jednogodišnjeg roka) - neminovno je favorizovanje nekog od ovih svojinskih oblika. Pritom su moguće dve hipoteze kao izbor zakonodavca prilikom ˮnagrađivanjaˮ lica sticanjem u svojinu: 1) konstituisanje privatne svojine nalazača na nađenoj stvari, kao nagrade za savesnost; 2) sticanje državne svojine na stvari, što znači izmenu svojinskog oblika na njoj, ali i nagradu državi za sve troškove koje je imala oko čuvanja nađene stvari i uloženi trud u traženju izgubioca.

Smatramo da bi opredeljujući faktor pri izboru nekog od ova dva subjekta kao sticaoca svojine trebalo da bude upravo doprinos pronalaženju izgubioca stvari, što zapravo zavisi od zakonskog rasporeda obaveza nalazača ili države. Prema ovom kriterijumu smatramo opravdanim rešenje Uputstva kojim su sve obaveze oko nađene stvari stavljene na teret državi što opravdava njeno sticanje svojine, i obrnuto – rešenje SGZ, u kome je nalazač involviran u ceo postupak traganja za izgubiocem, čuvanja stvari, snošenja troškova oko iste, te stoga i konačno – nagrađen svojinom.

3. Nepredviđanje sticanja privatne svojine na izgubljenoj stvari odredbama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima.[24] Ovim zakonom, donetim u vreme bivše SFRJ, kako sam naziv upućuje, uređeni su samo osnovni stvarnopravni instituti, sa namerom da budu bliže regulisani kasnijim republičkim propisima. Pošto su potonji izostali, u Srbiji i dalje važi ZOSPO kojim je institut izgubljene stvari neregulisan. Smatramo da je razlog tome intencija zakonodavca da ne ubroji nalaz izgubljene stvari u načine pribavljanja privatne svojine, ni pod kojim uslovima upravo imajući u vidu pomenute odredbe Uputstva.

 

B. Za kulturna dobra

 

Zakonom o kulturnim dobrima[25] iz 1994. podrobno je regulisana pravna sudbina posebne kategorije izgubljenih pa nađenih stvari: kulturnih dobara[26] kao i „dobara koja uživaju posebnu zaštitu“.[27] Bilo da se nalaze u zemlji ili vodi, ili su iz nje izvađena, na ovakvim stvarima svojinu ima država. Nalazač ima samo pravo na nalazačku nagradu, i to uz uslov da u otkrivanju stvari nisu korišćena sredstva budžeta. Visinu nagrade utvrđuje ustanova zaštite kojoj se predmet daje na čuvanje.[28]

Ali, pošto delatnost arheoloških iskopavanja i istraživanja obavljaju nadležne ustanove, ovakav nalaz mora se odmah, a najkasnije u roku od 24 časa prijaviti nadležnoj ustanovi zaštite kulturnih dobara i ministarstvu unutrašnjih poslova.[29] Ukoliko nadležna ustanova (muzej, arhiv, kinoteka i biblioteka) utvrdi svojstvo „pokretnog kulturnog dobra“ takvoj stvari, nesporno se primenjuju odredbe ZKD.

 

3. Srpsko pravo de lege ferenda

 

Nacrtom zakonika o svojini i drugima stvarnim pravima Srbije[30] iz 2007. dati su obrisi budućeg prava Srbije, budući da on još uvek nije stupio na snagu. Ni Komisija za izradu Građanskog zakonika nije još uvek regulisala oblast stvarnog prava, te ostaje da vidimo kakvo će rešenje nalaza izgubljene stvari konačno biti. Nalaz tuđe stvari normiran je u tekstu Nacrta u odeljku 17, čl. 178 do 183, detaljnim predviđanjem postupka prijave i pravnih posledica nalaza - suštinski drugačijih od onih predviđenih Uputstvom. Zbog važnih novina koje proizilaze iz teksta Nacrta predočićemo razlike u odnosu na pozitivno rešenje sadržano u Uputstvu, u cilju ocene valjanosti predloženih promena.

I. Kada je izgubilac nađen

1. Ko je izgubilac. Analizom čl. 178 Nacrta možemo zaključiti da se pod izgubiocem smatra svaki držalac – dakle i bespravni, što je važna razlika u odnosu na rešenje Uputstva po kojem je stvar mogao da povrati prethodni držalac uz uslov da dokaže pravo na državinu izgubljene stvari. Predaja nađene stvari vlasniku, odnosno licu koje je stvar izgubilo, uslovljena je samo javljanjem izgubioca u roku od godinu dana i dokazivanjem svojstva držaoca (uz nadoknadu troškova i isplatu nalazačke nagrade).[31] Na ovaj način, zaštićeni su ne samo interesi poslednjeg držaoca, već i vlasnika izgubljene stvari: izgubilac će stvar povratiti, a vlasnik potom može stvar od njega da vindicira. Jer kada ne bi svakom držaocu (pa i bespravnom) bilo dozvoljeno da stvar povrati, vlasnik bi usled proteka vremenskog roka u kome stvar nije tražio - jer nije ni znao da je izgubljena, bio prekludiran, a nalazač bi stekao pravo svojine i time mu trajno onemogućio povraćaj stvari.

U sumnji kome od više lica stvar vratiti, prednost ima poslednji neposredni držalac, uz dopunu: “ako okolnosti ne upućuju na nešto drugo“.[32] Za razliku od većine pozitivnih propisa kojima je samo predviđen povraćaj izgubljene stvari – prethodnom držaocu, tekstom Nacrta je precizirano da prednost ima neposredni držalac u odnosu na posrednog, uz jedinu obavezu da dokaže činjenicu državine, tj. - da detaljan opis izgubljene stvari. Ovim je istaknut jedini cilj povraćaja izgubljene stvari – povraćaj u pređašnje stanje, predaja u ruke izgubiocu (makar i bespravnom), bez zalaženja u pravna pitanja: dokazivanje prava svojine, pravnog osnova državine što su, uostalom, pitanja za čije je rešavanje nadležan sud.

2. Obaveza prijave nalaza. Nacrtom je napravljena razlika između tri situacije: 1) poznatom izgubiocu stvar se vraća lično (što smatramo praktičnijim rešenjem u odnosu na odredbu Uputstva koja obavezuje na prijavu nalaza nadležnoj službi i u ovom slučaju); 2) stvar se predaje službi za nađene stvari u slučaju nepoznatog izgubioca; 3) organizaciji u čijoj prostoriji, tj. u čijem prevoznom sredstvu je stvar nađena (takođe u hipotezi nepoznatog izgubioca). Na ovo pravno lice se tada prenosi obaveza oglašavanja nalaza, čuvanja stvari do pojave izgubioca, kao i predaje stvari službi za nađene stvari (ako se u roku od 15 dana izgubilac ne pojavi).

Ovo rešenje je dobro, jer je njime uvažena razlika između stvari izgubljenih na otvorenom prostoru (koje je teže pronaći) od onih koje su zaboravljene u prostorijama određenih pravnih lica, u prevoznim sredstvima i sl. Povraćaj stvari je olakšan, budući da će lice najpre na takvom mestu zaboravljenu stvar i potražiti, a nalazaču procedura prijave nalaza olakšana. Uzimajući u obzir okolnost da se stvari najčešće i zaboravljaju u prevozu, ovo rešenje smatramo racionalnim.

3. Prava nalazača u slučaju pojavljivanja izgubioca. U slučaju javljanja izgubioca u roku od godinu dana stvar, tj. deponovani novac dobijen prodajom stvari mu se vraća, po odbitku troškova čuvanja i isplate nalazačke nagrade u visini od 15% od vrednosti nađene stvari. Novine su: 1) mogućnost pravičnog smanjenja iznosa nagrade zbog „nesrazmerno velike koristi“, s obzirom na prilike izgubioca i nalazača, uz minimalni garantovani iznos od 8% od vrednosti stvari; 2) nalazač može zahtevati i „pravičan iznos nagrade“ ukoliko nađena stvar ima posebnu vrednost za vlasnika, tj. izgubioca.

Smatramo opravdanom nameru zakonodavca da u obe situacije motiviše nalazača, ali ne i na veliku štetu izgubioca. Ovim se vodi računa o srazmernoj zaštiti interesa oba lica: u slučaju velike vrednosti izgubljene stvari nalazačku nagradu treba srazmerno smanjiti, jer bi inače štetila interesu izgubioca, a i nižim iznosom biva zadovoljen interes nalazača. U slučaju izgubljenih životinja ili drugih stvari velike afekcione vrednosti, povećanje iznosa nagrade neće oštetiti izgubioca jer je izgubljena stvar za njega emotivno vredna, a nalazača će dodatno motivisati.

II. Kada izgubilac nije nađen

1. Sticanje svojine. Suštinska promena u odnosu na rešenje Uputstva uvedena je čl. 182 Nacrta, predviđanjem mogućnosti sticanja svojine za nalazača na nađenoj stvari. Ako je stvar „neznatne vrednosti“ svojinu nad njom nalazač stiče aktom njenog prisvajanja, ako izgubilac odmah po gubitku ne zahteva njenu predaju. Ovo smatramo praktičnim rešenjem, racionalnijim od rešenja Uputstva po kome se i takav nalaz mora prijaviti, oglašavati, stvar čuvati, što predstavlja bespotrebno ulaganje novca i vremena naspram male vrednosti stvari.

Na ostalim stvarima, protekom jednogodišnjeg roka nalazač postaje vlasnik - originarnim putem, po zakonu u užem smislu.[33] Međutim, uslov je traženje stvari od strane nalazača, tj. isplate novca dobijenog njenom prodajom. U protivnom, nevršenjem ovog zakonskog prava nalazača u šestomesečnom roku, država postaje titular prava svojine nad nađenom stvari.

 

IV. Zaključak

 

Komparacijom rešenja Uputstva o nalazu izgubljene stvari, sa predlogom Nacrta koji oličava buduće srpsko pravo, možemo izvesti zaključak o nedovoljnoj adekvatnosti važećeg rešenja iz Uputstva po više osnova. Konkretnim nedostacima pozitivnog prava Srbije smatramo sledeće:

1. Izostanak zakonske definicije izgubljene stvari, što je ujedno i nedostatak Nacrta. Izgubljena stvar je pokretna stvar, slučajno izašla iz poseda držaoca protivno njegovoj volji, tako da on više ne zna gde se stvar nalazi.

2. Preusko koncipiran pojam „izgubioca“ stvari kao lica koje mora da dokaže pravo na državinu izgubljene stvari. U Nacrtu je prihvaćen širi koncept – izgubioca kao svakog držaoca, pa i bespravnog. Ovo rešenje smatramo adekvatnim – budući da odražava logičan cilj celog postupka: povraćaj u pređašnje stanje, uz prepuštanje sudu rešavanja pravnih pitanja. Na ovaj način se zapravo najpotpunije čuva svojina vlasnika stvari, koji možda i ne zna za fakat gubitka državine od strane bespravnog držaoca, te stoga biva neopravdano lišen mogućnosti da stvar blagovremeno povrati – do isteka zakonskog roka za njen povraćaj.

3. Insistiranje na obaveznoj prijavi nalaza nadležnoj službi, čak i u slučaju poznatog izgubioca, kome se stvar može vratiti i lično. Zakonodavac treba da obezbedi očuvanje prava svojine vlasnika, predviđanjem osnovne obaveze nalazača - da nađenu tuđu stvar, bez odlaganja, preda poznatom izgubiocu, a u slučaju nepoznatog izgubioca: a) službi za nađene stvari, b) organizaciji u čijoj prostoriji je stvar nađena. Nacrtom se uvažava razlika između ovih situacija - predviđanjem različitih subjekata kao prijemnika nađene stvari, što smatramo racionalnim u cilju preveniranja nepotrebnih troškova. Pritom, pravo retencije nalazača, kao zakonom dozvoljeni oblik samozaštite poverioca dospelog potraživanja, smatramo važnim elementom zaštite pravnog položaja nalazača u situaciji povraćaja stvari poznatom izgubiocu. Učešćem nadležnog organa u povraćaju stvari, prava nalazača (na naknadu troškova i nagradu) su obezbeđena zbog zakonskog redosleda preduzimanja radnji: namirenje nalazačevih potraživanja prethodi povraćaju stvari. U situaciji kada nalazač stvar vraća neposredno izgubiocu - pravo retencije bi predstavljalo korisno sredstvo realnog obezbeđenja, koje rešenju Nacrta nedostaje.

4.  Nemogućnost prisvajanja nađene stvari male vrednosti, što je propust koji je predlogom Nacrta ispravljen.

5. Neizdvajanje kao posebne kategorije - stvari nađenih u prevoznim sredstvima i javnim ustanovama, čiji je nalaz praktičnije prijaviti na takvim mestima, a ne u policiji, što je rešenje prihvaćeno Nacrtom.

6. Nepredviđanje mogućnosti sticanja privatne svojine nalazača ni pod kakvim uslovima. Nacrtom se predviđa konstituisanje privatne svojine nalazača primarno, a državne supsidijarno, što smatramo valjanim, jer dosledno ostvaruje Ustavom proklamovano načelo ravnopravnosti svih svojinskih oblika. Ovakvim pravnim epilogom se, ipak, prednost daje nalazaču kao prvom „ponuđenom“, da protekom roka uz uslov savesnosti, stekne pravo svojine – ako to želi. Na ovaj način njemu se sticanje svojine ne nameće, već samo nudi.

Dakle, nasuprot tački 9 Uputstva, po kojoj stvar protekom roka automatski postaje državna svojina, ovde je ta mogućnost supsidijarna, kao posledica izostanka pravnog interesa nalazača za sticanjem svojine. To će po pravilu biti slučaj sa stvarima čija je tržišna ili upotrebna vrednost mala, pa će sticanje državne svojine na njima najčešće predstavljati samo rešenje pitanja dalje sudbine stvari – osuđene na propadanje.

Prednost rešenja Nacrta je u tome što stvar ostaje u privatnoj svojini, tj. ne menja se svojinski oblik na stvari (za razliku od rešenja Uputstva), menja se samo lice kao njen titular. Tek ukoliko nalazač ne želi svojinu na nađenoj stvari, država stiče pravo na nju kako stvar ne bi propala, što i jeste razlog određivanja novog vlasnika. Posmatrano sa stanovišta cilja koji se ovako dobijenim sredstvima postiže, sticanje državne svojine na ovakvoj stvari zadovoljava širi – javni interes, te je svakako opravdano. Ratio legis supsidijarnog sticanja državne svojine je zaštita stvari od propadanja u slučaju da je ni vlasnik, ni nalazač ne žele – što ovo rešenje čini optimalnim. Smatramo da bi bilo korisno precizno zakonsko određivanje namene ovako stečenih sredstava – u humanitarne svrhe, jer bi se ovim opštekorisnim ciljem dodatno opravdalo pozivanje države za sticaoca svojine umesto nalazača.

Konačno, ocenjujući razvoj pravne regulative nalaza izgubljene stvari u Srbiji, mogli bismo zaključiti da predlog Nacrta predstavlja znatni napredak u odnosu na sadašnje rešenje, uzimajući u obzir suštinske promene u pravnim posledicama nalaza izgubljene stvari, u odnosu na sadržinu Uputstva. U cilju „zaokruživanja“ ovog predloga rešenja, smatramo korisnim unošenje elemenata na koje smo prethodno ukazali, a koje ni Nacrt ne sadrži. To su: zakonska definicija pojma izgubljena stvar, pravo retencije nalazača i još doslednije regulisanje pravnih posledica nalaza zaboravljene stvari. Smatramo da se ovakvim modelom obezbeđuje adekvatan pravni epilog odnosa nastalog nalazom izgubljene stvari i usklađuju privatni interesi njegovih učesnika sa interesima javnog poretka.

 

Aleksandra Pavicevic

 

LEGAL CONSEQUENCES OF FINDING A LOST OBJECT IN SERBIAN LAW DE LEGE LATA AND DE LEGE FERENDA

 

Summary

 

The issue of this work is legal concequences of finding lost object in the meaning of - rights and duties of the finder and of the state. The lost thing is the movable object that has been accidentally and involuntarily lost from possession of its former holder not knowing where the object is. The authorʹs aim is to analise, compare and evaluate the solutions of this problem contained in former Serbian law, pre – war Yugoslav regulations; positive law – The Instruction on dealing with found objects from 1949; and finally future Serbian law – contained in Draft Code on Ownership and other Property Rights from 2007. Considering these regulations contain essentially different concequences of finding the lost object in the matter of: report of finding, finderʹs award, and finally - the possibility of acquiring property, author evaluates all of them and underlines certain shortcomings. Also, there are presented advantages of the Draft Code, and author advocates for addition of few missing elements in this newly proposed model, such as: legal definition of lost thing, finderʹs right of retention and consistent regulation of the finding of forgotten objects. The conclusion is that Draft Code contains much better solution than positive Serbian law. It is more complete, more consistent, more practical model that reconciles the conflicting interests of all parties involved in this legal relationship: the owner of lost object, the holder, the finder and the state. If suggested proposals were included, this model would be the most appropriate one.

Key words: lost object, finding of lost object, rights and duties of finder and state, returning lost object to its holder, acquiring property by finding the lost object.