Mina Stančić*

                                                                                  Primljeno: 10.10.2015

UDK: 341.9:347.626-055.3

UDK: 342.72/.73:347.626-055.3

Pregledni naučni članak

 

NASLEDNA PRAVA SUPRUŽNIKA IZ ISTOPOLNOG BRAKA ZAKLJUČENOG U INOSTRANSTVU I JAVNI POREDAK

 

Rezime. Rad se bavi analizom naslednopravnog položaja supružnika iz istopolnog braka, zaključenog u inostranstvu, u slučaju kada se o zaostavštini preminulog istopolnog bračnog partnera raspravlja pred sudom u RS. Posebna pažnja je posvećena pravnoj situaciji u kojoj je za nasleđivanje merodavan strani nasledni statut, pri čemu se posebno analiziraju osnovne karakteristike i granice ustanove javnog poretka u RS. Analiza ove pravne situacije dopunjena je ilustrativnim hipotetičkim slučajevima, koji predstavljaju pokušaj rešavanja pomenutih problema u praksi i mogu poslužiti kao korisne smernice za postupanje domaćih sudova.

Ključne reči: istopolni brak, istopolna zajednica, javni poredak, nasledni statut, nasleđivanje, lex fori, lex causae

I UVOD

 

Shvatanje braka i porodice menjalo se sa razvojem društvenih okolnosti. Klasična definicija braka, kao odnosa muškarca i žene, evoluirala je tako da su istopolni brakovi postali realnost u velikom broju zemalja sveta. Pravni tretman istopolnih parova u svetu nije rešen na jedinstven način, tako da oni u različitim pravnim sistemima uživaju različit korpus prava. Aktuelni pravni sistem u Republici Srbiji nije predvideo mogućnost zaključenja, priznavanja ili razvoda istopolnih brakova. Međutim, nezavisno od te činjenice, moguće su situacije u kojima se o nekim aspektima i pravnim posledicama istopolnih brakova zakonito zaključenih u inostranstvu može raspravljati pred sudom u RS. Time se jedan pravni institut koji je zabranjen u našem pravnom sistemu dovodi u direktnu vezu sa domaćim pravnim poretkom. Između ostalih, u takve slučajeve bi spadali i sudski postupci u RS, u kojima se odlučuje o zaostavštini preminulog supružnika iz istopolnog braka zaključenog u inostranstvu. Pitanje je da li se, u ovim postupcima, nadživeli supružnik iz takvog braka (zaključenog u inostranstvu) može smatrati naslednikom umrlog partnera?

Do odgovora na postavljeno pitanje dolazi se na različite načina zavisno od toga koje je pravo merodavno za nasleđivanje. Ako je za nasleđivanje merodavno domaće (srpsko) pravo, mogao bi se izvući zaključak da nadživeli supružnik ne može biti naslednik, jer je istopolni brak nedopušten u domaćem pravnom poretku i (bez obzira što je zaključen u inostranstvu) ne može predstavljati osnov za sticanje svojstva naslednika[1]. Ukoliko je, pak, za nasleđivanje merodavno strano pravo koje predviđa da nadživeli supružnik iz istopolnog braka može biti naslednik, do oglašavanja ovog supružnika naslednikom od strane srpskog suda doći će samo ako primena (dejstvo) stranog prava ne vređa domaći javni poredak, što zahteva podrobnu analizu i ispitivanja u svakom konkretnom slučaju.

Ovaj rad se upravo bavi problemom naslednopravnog položaja supružnika iz istopolnih brakova zaključenih u inostranstvu kada je za nasleđivanje merodavno strano pravo. Izlaganje započinjemo osvrtom na modele pravnog uređenja istopolnih brakova u uporednom međunarodnom privatnom pravu, sa kratkim osvrtom na njihov „status“ u domaćem međunarodnom privatnom pravu (2). Zatim, činimo kratku analizu domaćih normi o međunarodnoj nadležnosti i određivanju merodavnog prava za naslednopravne odnose, gde stavljamo u prvi plan pitanje određivanja sadržine merodavnog naslednog prava (naslednog statuta), dajući pri tom kratak pregled rešenja stranih zakonodavstava koja uređuju nasleđivanje supružnika iz istopolnih brakova (3). Nakon toga, ispitujemo granice primene ustanove javnog poretka u situacijama kada je za nasleđivanje merodavno strano pravo koje nadživelog supružnika iz istopolnog braka smatra naslednikom (4) i, na kraju, u okviru zaključnih razmatranja pokušavamo da zauzmemo sopstveni stav o ovom pitanju i pružimo moguće smernice za postupanje sudova RS u pomenutim situacijama (5).

II ISTOPOLNI BRAK U UPOREDNOM I DOMAĆEM MEĐUNARODNOM PRIVATNOM PRAVU

 

Zajednice života istopolnih parova danas predstavljaju realnost, što stvara objektivnu potrebu za zakonskim uobličavanjem njihovog pravnog položaja. Uporednopravna regulativa takvih zajednica polazi od njihovog potpunog nepriznavanja[2], do omogućavanja zaključenja različitih oblika istopolnih zajednica[3], koje predstavljaju paralelu tradicionalnom braku sa dejstvima sličnim, ali ne potpuno jednakim dejstvima koji nastaju u braku. Ova nejednaka dejstva ogledaju se u tome da su partneri iz istopolnih zajednica uglavnom uskraćeni za određena prava bračnih partnera kao što su mogućnost usvojenja, veštačke oplodnje, uzimanje zajedničkog prezimena.[4] Zaključenjem istopolnih zajednica, partneri uglavnom žele da urede organizaciju zajedničkog života koja, između ostalog, podrazumeva obavezu materijalnog pomaganja, dok se imovinski odnosi najčešće zasnivaju na principu zajedničke imovine dobara.[5] U poslednjih nekoliko godina, sve veći broj zemalja dopušta istopolne brakove[6], pri čemu se vrlo često sreće samo jedan institut braka, bez obzira da li je zaključen između lica istog ili različitog pola[7]. Dajući istopolnim parovima slobodu odlučivanja o načinu uređivanja svojih odnosa, neke države su predvidele i više od jedne mogućnosti kojima se to može ostvariti. Takav je slučaj, na primer, sa Holandijom, koja omogućuje istopolnim parovima da izaberu jedan od četiri različita tipa uređivanja odnosa: istopolni brak, registrovano partnerstvo, ugovor o kohabitaciji i neformalnu kohabitaciju.[8]

Veliki broj država koje su dozvolile zaključenje istopolnog braka, nisu pravno normirale i specijalnu kolizionu normu koja se odnosi samo na istopolni brak, već su iskoristile kolizionu normu koja određuje merodavno pravo za „klasičan“ brak između lica različitog pola[9]. Tako, za materijalne uslove za zaključenje braka često se koristi tačka vezivanja lex nationalis[10], koja i jeste svojstvena porodičnopravnim odnosima sa elementom inostranosti, zbog svoje stalnosti i lake odredivosti. Pored toga, upotrebu prebivališta i redovnog boravišta takođe susrećemo u državama koje dopuštaju osobama istoga pola da stupe u brak[11]. Čini se da je i formalna punovažnost braka zasnovana na logici „klasičnog“ braka, jer se, kao tačka vezivanja, pojavljuje lex loci celebrationis[12]. Sa druge strane, mesto registracije kao tačka vezivanja za nastanak, dejstva i prestanak istopolne zajednice karakteristično je za države koje predviđaju registrovane zajednice,[13]odnosno dolazi do primene prava one države u kojoj se istopolna zajednica registruje.

Svesne problema različitog tretiranja istopolnih parova u uporednoj legislativi i praksi, neke države koncipirale su svoje kolizione norme po načelu in favorem matrimonii, čime su pokazale težnju da omoguće „drugu šansu“ za zaključenje istopolnog braka. Primera radi, odredbom čl. 46. st 2. belgijskog zakona o međunarodnom privatnom pravu otvara se mogućnost odstupanja od pravila distributivne kumulacije kod ocene materijalnopravnih uslova za zaključenje braka, iako po redovnom merodavnom pravu postoji zabrana zaključivanja brakova između istopolnih osoba, pod uslovom da jedna od njih ima državljanstvo ili redovno boravište u državi koja dopušta zaključivanje takvih brakova.[14] Pošto je klasično pravilo primene prava države čiji je državljanin supružnik (njegov lex nationalis), koje zabranjuje zaključenje istopolnog braka, smatrano diskriminatornim, uvedena je pomenuta zakonska odredba.[15] U vezi sa pomenutim načelom in favorem matrimonii, u delu inostrane teorije pojavilo se shvatanje da se Haška konvencija iz 1978. godine o zaključenju i priznanju punovažnosti braka, tačnije njena (koliziona) odredba člana 3(1)[16] može per analogiam primeniti i na istopolne brakove[17].U Holandiji, državi potpisnici konvencije, postoji princip in favorem matrimonii kada je reč o kolizionim normama za zaključenje braka, koje se istovremeno primenjuju i na zaključenje istopolnih brakova.[18] Može se reći da je i Norveška usvojila princip in favorem matrimonii[19], pri čemu ne postoje posebne kolizione norme za zaključenje istopolnog braka, već se koriste kolizione norme kao i za „klasičan“ brak[20]..

Primenom domaćih kolizionih normi za zaključenje braka (čl. 32. i čl. 33. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja[21], u daljem tekstu ZMPP) nije moguće zaključiti istopolni brak u RS (pred domaćim matičarem), zbog primene instituta javnog poretka iz čl. 4. ZMPP[22], čak i kada bi takav brak, po principu distributivne kumulacije, bio dopušten po lex nationalis-u oba verenika. U našem pravnom sistemu, brak je definisan isključivo kao zajednica muškarca i žene[23]. Iz tog razloga istopolni parovi ne biraju našu zemlju da bi zaključili brak, već neku drugu, koja takvu mogućnost pruža. Međutim, jedan strani pravni odnos (strani istopolni brak) neminovno je pitanje međunarodnog privatnog prava, ako se postavi pitanje njegovog dejstva u drugim pravnim porecima. U vezi sa tim, moguće je zamisliti pravnu situaciju da se pred sudom RS postavi pitanje priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka, koje za podlogu imaju strani istopolni brak. To su najčešće odluke koje uređuju naslednopravno ili bračnoimovinsko pitanje istopolnih partnera[24], koje stranke žele da izvrše u RS. Pošto je, u navedenom slučaju, reč o imovinskim odnosima regulisanim prevashodno dispozitivnim normama, u vezi sa pravima kojima stranke mogu slobodno da raspolažu, ne bi imalo smisla potpuno zanemariti postojanje stranog istopolnog braka u RS. Jedino sredstvo koje bi sudija u RS mogao koristiti radi odbijanja priznanja takvih odluka jeste javni poredak.[25] Smisao ovakvog pristupa jeste u tome da je u domaćoj državi bolje priznati izvesne posledice stranog istopolnog braka, nego njegovo potpuno negiranje. Priklanjajući se ovom stavu, u daljim izlaganjima bavićemo se pravnim pitanjem može li supružnik iz istopolnog braka zaključenog u inostranstvu, u RS naslediti preminulog bračnog partnera, kada je za nasleđivanje merodavno strano pravo.

III ODREĐIVANJE MERODAVNOG PRAVA ZA NASLEĐIVANJE U RS

A.    Merodavno pravo (nasledni statut) prema ZMPP (čl. 30.)

 

Ako je, shodno čl. 72 ZMPP[26],domaći sud nadležan da odlučuje u postupku u kojem se raspravlja o zaostavštini stranca, preminulog supružnika iz istopolnog braka zaključenog u inostranstvu, morao bi, najpre, da odredi merodavno pravo za nasleđivanje koje, između ostalog, treba da pruži odgovor na pitanje da li nadživeli istopolni bračni drug može ex lege naslediti preminulog.

Prema našem ZMPP, merodavno pravo za zakonsko nasleđivanje jeste pravo države čiji je državljanin ostavilac bio u momentu smrti (čl. 30. st. 1.[27] ZMPP). Nasledni statut (lex successionis) daje odgovor na sadržinska pitanja zakonskog nasleđivanja. Prilikom određivanja obima naslednog statuta u slučajevima raspravljanja zaostavštine preminulog supružnika iz istopolnog braka zaključenog u inostranstvu, smatramo da posebno treba voditi računa o tome da je istopolni brak zaseban pravni odnos koji je nastao u inostranstvu, a pravo na nasleđivanje supružnika je samo jedno od dejstava koje takav brak može da proizvede.

U nasledni statut spadaju pitanja osnova pozivanja na nasleđe, trenutak sticanja nasleđa, krug i svojstva lica koja mogu biti određena za naslednike, odnosi sanaslednika (na primer pitanje deobe), isključenje iz nasleđivanja, pitanje nužnog dela itd.[28] Ipak, za neka pitanja (tzv. siva zona) je sporno u koji statut spadaju (da li  u nasledni, statusni, bračnoimovinski i sl.)[29]. Ne sme se izgubiti iz vida da, ako naslednopravnom pitanju prethodi (prethodno) pitanje da li postoji određeni odnos sa ostaviocem, kao osnov za sticanje svojstva naslednika, odgovor će dati merodavno pravo za nastanak ili prestanak tog pravnog odnosa.[30] Ako je odgovor potvrdan, nasledni statut će zatim utvrditi da li je tako nastali odnos podoban da bi se nasledna prava ostvarila. Sledstveno tome, naslednim statutom utvrdićemo da li istopolni bračni drug ima pravo na zakonsko nasleđivanje.

Proizilazi, dakle, da je postojanje punovažnog (istopolnog) braka statusno, a ne naslednopravno pitanje i da ono predstavlja vezu sa ostaviocem koja je osnov pozivanja na nasleđe. Bez obzira na to o kojem sudskom postupku je reč (ostavinski postupak ili parnični postupak – naslednopravni spor), odgovor na pitanje da li će nadživeli supružnik ostvariti svoja nasledna prava u RS zavisi od toga da li će merodavno strano nasledno pravo biti i primenjeno, odnosno da li postoji potreba za primenom klauzule javnog poretka (videti pod 4). Dakle, kada je za nasleđivanje merodavno strano pravo, domaći sudija mora uvažiti granice koje postavlja domaći javni poredak.

B.    Strani nasledni statut (kratki pregled rešenja stranih zakonodavstava)

 

S obzirom da analiziramo naslednopravni položaj supružnika iz istopolnog braka zaključenog u inostranstvu, kada je lex successionis strano pravo, smatramo da je korisno izložiti strana zakonodavna rešenja koja uređuju nasleđivanje između takvih supružnika.

Kao što je navedeno, u uporednopravnoj legislativi se vrlo često sreće samo jedan institut braka, bez obzira da li je zaključen između lica istog ili različitog pola, što pokazuje permanentnu težnju mnogih stranih zakonodavaca da propišu rodno neutralan brak. Takve brakove poznaju, na primer, Holandija, Švedska i Norveška, tako da ćemo ukratko prikazati  njihova naslednopravna pravila.

Prema holandskom pravu, nadživeli bračni drug (bilo iz „klasičnog“ bilo iz istopolnog braka) po sili zakona stiče svu imovinu ostaviočeve zaostavštine, ali i dugovi i obaveze po osnovu zaostavštine takođe padaju na njegov teret. Sa druge strane, svako dete ostavioca, kao naslednik, po sili zakona, ima pravo potraživanja od ostaviočevog supružnika (tzv. financial debt-claim) čiji iznos odgovara vrednosti udela deteta u nasledstvu. Jedino ograničenje koje je postavljeno je da navedena prava nema „bračni drug“ koji je pravno bio odvojen od ostavioca u vreme kada je ostavilac preminuo[31].

Prema švedskom zakonu, ako je umrli bračni partner imao bračnu imovinu, podela bračne imovina mora se dogoditi pre nego što se imovina umrlog raspodeli. Tek nakon što je podela bračne imovine izvršena i dugovi umrlog izmireni, raspodela imovine može biti izvršena. Glavno pravilo je da, kada osoba koja je u braku umre, imovina ostavljena nakon smrti, tzv. „ostatak imovine“ („remainder of the estate“) prelazi na nadživelog bračnog druga, osim, ako je, u vreme njegove smrti, postupak razvoda u toku. Navedeni ostatak imovine prelazi na nadživelog bračnog partnera sa pravom posedovanja, ali samo ako umrli nije imao naslednika u prvom ili drugom naslednom redu. Ako takvi naslednici postoje, nadživeli bračni drug dobija ostatak zaostavštine sa pravom slobodnog raspolaganja, što znači da on može raditi šta želi sa imovinom tokom svog životnog veka, ali ne može da uključi tu imovinu u svoj testament. Kada nadživeli bračni drug umre, rođaci prvo umrlog bračnog druga imaju pravo na “sekundarno nasleđivanje” („secondary inheritance“). Oni koji mogu da naslede u ovoj situaciji su naslednici prvog i drugog naslednog reda, to jest u prvom slučaju direktni naslednici i, u drugom slučaju, roditelji i bliski rođaci (braća i sestre). Njihovo nasleđe je uobičajeno polovina ostatka zaostavštine poslednje umrlog bračnog druga.[32]

Što se tiče situacije u Norveškoj, bračni drug nasleđuje četvrtinu zaostavštine ako su iza ostavioca ostali potomci. Ako je bračni drug jedini naslednik ostavioca, on nasleđuje celu zaostavštinu.[33]

IV USTANOVA JAVNOG PORETKA I GRANICE PRIMENE STRANOG NASLEDNOG STATUTA

A. Osnovne karakteristike javnog poretka u RS

Kada naše kolizione norme upute na strano pravo kao lex causae, njegova primena može biti odbijena samo ako je njegovo dejstvo u suprotnosti sa „Ustavom SRJ (Srbije – M.S.) utvrđenim osnovama društvenog uređenja“(čl. 4. ZMPP).

Pitanje sadržine javnog poretka sporno je i u teoriji i u praksi, jer je odredba čl. 4. ZMPP neodređena i predstavlja generalnu klauzulu. Pojedini autori određuju javni poredak vrlo ekstenzivno[34], što nam se čini preširokim, imajući u vidu da je javni poredak mnogo uži od korpusa svih imperativnih normi RS. Kao prihvatljiva sadržina javnog poretka čini nam se sledeća tripartitna podela: norme iz međunarodnog javnog prava (norme iz ratifikovanih međunarodnih konvencija i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, kao i tzv. međunarodni javni poredak), Ustavom utvrđene osnove društvenog uređenja, kojima se štite osnovna prava i slobode čoveka i građanina, a to su, pre svega, zabrana svake diskriminacije, pravo na tužbu, pravo svojine, pravo na nasleđivanje, i na kraju, ostale imperativne norme.[35] Iako javni poredak „čine sve imperativne norme koje su od fundamentalnog značaja za očuvanje domaćeg pravnog poretka, bez obzira da li su one sadržane u Ustavu ili pak u kakvom dugom normativnom aktu“,[36]određivanje javnog poretka na nivou imperativnih normi koje se ne nalaze u Ustavu (i koje se ne nalaze u korpusu međunarodnog javnog prava), mora biti vrlo oprezno i restriktivno. U obzir mogu doći samo norme koje štite krucijalne oblasti društvenog života i čija je zaštita zaista neophodna.[37]

Iz Ustava RS[38] proizilazi da u RS jedino može postojati brak zaključen „na osnovnu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom“ (čl. 62. st. 2. Ustava RS). Naš pravni poredak se, dakle, jasno opredelio za definiciju braka kao zajednice muškarca i žene i to podigao na ustavni nivo, što je potvrdio zakonom. Članom 3. st. 1. Porodičnog zakona[39] RS (u daljem tekstu: PZ) brak je definisan kao „zakonom uređena zajednica života žene i muškarca“. Prema tome, smatramo da obe ove odredbe spadaju u korpus domaćeg javnog poretka.

Profesor Jakšić posebno apostrofira da, kada je reč o normama međunarodnog javnog prava, međunarodne konvencije o ljudskim pravima (pre svega, materijalne norme Pakta o političkim i građanskim pravima iz 1966. godine, Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP), norme iz Univerzalne deklaracije OUN o ljudskim pravima iz 1948. godine) i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava čine integralni deo našeg javnog poretka, bez obzira da li je slučaj uopšte tangiran sa pravnim sistemom lex fori.[40] Nepostojanje uslova tangiranosti ima uporište u odredbama čl. 16. st. 2 i čl. 194. st. 4. i 5.[41] Ustava RS i pravilu pacta sunt servanda, kojima se uvažava međunarodna saradnja. Povodom prava koja imaju ili bi trebalo da imaju supružnici iz istopolnih brakova i istopolni parovi uopšte, izvesna tumačenja odredaba EKLJP izneo je sam Evropski Sud za ljudska prava u Strazburu[42] (u daljem tekstu: ESLJP), ali i pojedini evropski sudovi[43]. Jedno od najinteresantnijih tumačenja čl. 12. EKLJP dao je italijanski Kasacioni sud, u predmetu dva italijanska državljanina koja su se 2002. godine venčali u Holandiji i 2004. godine zatražili upis braka u okrugu Larina (Italija), gde su obojica imali prebivalište. Navedeni sud zauzeo je stanovište „da različitost polova partnera nije više pravno relevantna, što ima za posledicu da to činjenično obeležje ili osobina ne može biti bezuslovna pretpostavka za postojanje (egzistenciju) građanskog braka, čime se tradicionalno shvatanje braka čini zastarelim“.[44] Skorijom presudom italijanskog Kasacionog suda iz 2012. godine, homoseksualna partnerstva stavljena su pod „okrilje i zaštitu porodičnog života“[45] iz čl. 8. EKLJP. Naši sudovi se do sada nisu izjašnjavali o navedenim pitanjima.

Međutim, da se ne bi dogodilo da klauzula javnog poretka bude učestalo sredstvo, koje bi odbijalo primenu stranog prava, stvaralo tzv. „hramajuće“ pravne odnose[46] i onemogućavalo međunarodnu saradnju, predočićemo pretpostavke za njegovu primenu:

1.      Merodavno mora biti strano pravo (u slučaju da je merodavno domaće pravo, pitanje javnog poretka se ne postavlja);

2.      Neophodno je da je rezultat primene stranog prava, in concreto, a ne in abstracto, suprotan javnom poretku države suda (traži se, dakle, stepen učinka stranih lex causae odredbi, tj, krajnji rezultat stranih supstancijalnih normi[47]). Da bi se izbegla bilo kakva neprecizna generalizacija, ističemo da primena stranog prava mora voditi do rezultata koji je neprihvatljiv iz ugla domaćeg prava.

3.      Vrlo je bitno da postoje određene veze između slučaja i države,[48] koja se najčešće  ostvaruje kroz državljanstvo, prebivalište ili redovno boravište osobe.

Poslednji uslov oslikava karakterističan relativitet javnog poretka, koji podrazumeva da što je niži stepen tangiranosti pravnog poretka domaće države, onda značajnija povreda mora biti naneta primenom stranog materijalnog merodavnog prava.[49] Razume se da isto pravilo „relativiteta“ važi u i obrnutoj situaciji. Međutim, prilikom tretiranja stranog istopolnog braka u RS, uvek će biti reč o pravnom odnosu koji je već uspostavljen u inostranstvu primenom stranog materijalnog prava, te se onda pitanje povrede domaćeg javnog poretka postavlja najčešće (ali ne uvek) u okviru prethodnog pitanja, pri čemu je „stepen tangiranosti domaćeg pravnog sistema daleko manji nego kad se sam pravni odnos zasniva u domaćoj zemlji“.[50] Istopolan brak je, dakle, pravni odnos čije je zasnivanje u RS zabranjeno, ali izvesni učinci tog pravnog odnosa mogu biti priznati. U takvim okolnostima, javni poredak može imati ublaženo dejstvo, pri čemu nije reč o njegovom oslabljenom dejstvu, već o tome da sama klauzula javnog poretka neće biti ni upotrebljena.[51]

Kada se u konkretnom slučaju utvrdi da dejstvo stranog prava zaista vređa domaći javni poredak, njegova primena se odbija, pa se umesto stranog prava, prema preovlađujućem stavu domaće teorije, primenjuje domaće pravo (lex fori),[52]

B. Moguća granica primene stranog naslednog statuta – dva hipotetička slučaja

 

U cilju razjašnjenja same suštine pravnog instituta javnog poretka i ispitivanja granica njegove primene, analiziraćemo dva hipotetička primera. Reč je o slučajevima u kojima se postavlja pitanje može li nadživeli supružnik iz istopolnog braka, zaključenog u inostranstvu, naslediti umrlog bračnog druga, stranog državljanina. Napominjemo da problem renvoi ostavljamo po strani.

Primer 1: A je španski državljanin, a B je belgijski državljanin. Zaključili su istopolni brak u Belgiji i imaju prebivalište u Belgiji. Belgijanac je vlasnik velike kompanije koja se bavi investiranjem u velike građevinske projekte svuda po svetu. Prilikom jedne posete RS, kupio je  kuću u Vojvodini, koja je kasnije uknjižena na njegovo ime, ali u nju nikada nije došao. Pet godina nakon kupovine kuće B je iznenada preminuo. Da li će Španac moći da nasledi kuću u Vojvodini?

Međunarodna nadležnost našeg suda zasnovana je u skladu sa čl. 72. st. 1.[53] ZMPP. Istopolni brak punovažno je zaključen i to primenom čl. 46. st. 1. Code of Private International law Belgium[54], zato što i Španija i Belgija dozvoljavaju zaključenje istopolnog braka. Za formalnu punovažnost braka, prema čl. 47. st. 1. Code of Private International law Belgium, merodavno je pravo prema lex loci celebrationis – dakle, belgijsko pravo.[55] Zaključak o punovažnom istopolnom braku, koji je zaključen u inostranstvu, domaći sudija će doneti uvidom u javnu ispravu inostranog organa (venčani list), koji je propisno legalizovan[56].

U skladu sa čl. 30. st. 1. ZMPP, za nasleđivanje je merodavno belgijsko pravo koje predviđa da je nadživeli supružnik iz istopolnog braka zakonski naslednik[57]. Postavlja se pitanje da li će domaći sudija upotrebiti klauzulu javnog poretka i odbiti primenu normi belgijskog prava? Prema našem mišljenju, ceo ovaj slučaj, a naročito istopolni brak koji je zaključen u Belgiji, ima vrlo slabu vezu sa RS, tako da se ceo problem svodi na pitanje dejstva stranog pravnog odnosa (istopolnog braka) u domaćem pravnom poretku. Zato smatramo da javni poredak u ovom slučaju ima ublaženo dejstvo, a sam zahtev preživelog supružnika (ostvarivanje naslednog prava) nije suprotan našem javnom poretku. Prema tome, domaći sud će primeniti belgijsko pravo i raspraviti zaostavštinu, a Španac će dobiti onoliki deo zaostavštine, koliko je to propisano belgijskim naslednopravnim propisima.[58]

Primer 2: Danac i Srbin su zaključili istopolni brak u Danskoj. Nakon zaključenja braka, nastanili su se u Beogradu, stekli imovinu i otvorili galeriju sa umetninama. Danac umire u Beogradu, bez  testamenta. Od imovine je ostavio galeriju, dva stana u Novom Sadu, kuću u Beogradu, veliki novac na računu jedne beogradske banke i veliki broj vrednih umetničkih dela. Da li će naš državljanin moći da nasledi imovinu umrlog Danca?

Međunarodna nadležnost našeg suda zasnovana je u skladu sa čl. 72. st. 1. ZMPP. Pretpostavimo da nadležnost našeg suda postoji i za pokretne stvari, u skladu sa čl. 72. st. 2. ZMPP[59]. Istopolni brak između Danca i Srbina pravno je moguć, zato što dansko zakonodavstvo, kao merodavno pravo za zaključenje braka, predviđa dansko pravo bez obzira na državljanstvo, prebivalište ili boravište budućih bračnih partnera.[60] Kao u prethodnom slučaju, dokaz o punovažnom stranom istopolnom braku, zaključenom u inostranstvu, predstavlja propisno legalizovani venčani list inostranog organa.

U skladu sa čl. 30. st. 1. ZMPP, za nasleđivanje je merodavno dansko pravo, tako da bi srpski sud trebalo da primeni danski Zakon o nasleđivanju koji dopušta nadživelom supružniku iz istopolnog braka da nasledni svog preminulog partnera[61]. Međutim, prema našem mišljenju, ovaj slučaj u velikoj meri tangira pravni poredak RS, jer je nadživeli supružnik naš državljanin, a pored toga, supružnici su duži vremenski period živeli u RS i stekli imovinu u RS. Zato smatramo da bi domaći sudija u ovom slučaju trebalo da primeni ustanovu javnog poretka, što ima za posledicu odbijanje primene danskog naslednog prava i primenu domaćeg ZON[62], prema kojem naš državljanin neće moći da nasledi svog preminulog danskog partnera.

Prema tome, i u jednom i u drugom primeru analizirali smo domašaj naslednopravnog dejstva pravnog odnosa koji je u našem pravnom sistemu zabranjen. Ipak, pomenuto ublaženo dejstvo klauzule javnog poretka nema opšti karakter, jer je sudija slobodan u svojoj oceni da li će na domaćoj teritoriji priznati učinke pravnog odnosa zasnovanog u inostranstvu ili će odbiti da to učini. Pošto ne postoje jasni kriterijumi za primenu ublaženog dejstva javnog poretka, domaći sudija mora ocenjivati povredu javnog poretka in concreto, upoređivanjem efekata normalnog i ublaženog dejstva klauzule javnog poretka u svakom konkretnom slučaju.[63] Smatramo da samo u prvom analiziranom slučaju ima osnova za ublaženo dejstvo javnog poretka, jer postoji vrlo slaba veza slučaja sa našim pravnim poretkom, tj. sa lex fori, dok se u drugom ustanova javnog poretka u potpunosti primenjuje. Ipak, ovakvo shvatanje će možda u budućnosti morati biti zanemareno, jer je, u inostranoj teoriji, postavljeno pitanje da li se primarno pravilo o slobodnom kretanju lica između država članica EU može iskoristiti kao teorijski put za stvaranje principa međunarodnog privatnog prava za uzajamno priznavanje ličnog statusa i porodičnih veza u okviru EU.[64]

V ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

 

Analiza aktuelnog stanja pokazuje da trenutno u RS ne postoji nijedna sudska odluka, koja bi ukazivala na stav našeg pravnog sistema o naslednopravnom položaju supružnika iz stranog istopolnog braka. Stoga, polemika o ovom nesumnjivo značajnom i realnom pitanju i dalje ostaje u teorijskim okvirima. U slučaju kada je za nasleđivanje merodavan strani nasledni statut, pitanje naslednopravnog položaja nadživelog bračnog druga okončalo bi se pozitivnim ishodom jedino u slučaju kada bi domaći sudija, nakon ispitivanja granica primene instituta javnog poretka, bio stava da ne postoje uslovi za primenu klauzule javnog poretka. Sudija će do takvog zaključka doći samo onda kada postoji vrlo slaba veza slučaja sa RS, tj. sa lex fori, zato što je, u svakom slučaju, istopolan brak kao osnov pozivanja na nasleđe, nedozvoljen u našem pravnom sistemu.

Smatramo, dakle, da je u odlučivanju o naslednim pravima nadživelog supružnika iz istopolnog braka zaključenog u inostranstvu, neophodno in concreto proceniti da li postoji potreba za primenom klauzule javnog poretka, odnosno izvršiti nijansiranje javnog poretka u svakom konkretnom slučaju. U slučaju da zaista dođe do primene klauzule javnog poretka, konačna posledica biće primena prava lex fori, odnosno prava RS. To zapravo znači da, u slučaju primene stranog naslednog statuta, nadživeli istopolni bračni partner može naslediti svog preminulog supružnika iz istopolnog braka, zaključenog u inostranstvu, samo onda kada postoji jako slaba veza takvog slučaja sa lex fori.

Na samom kraju, nameću se suštinska pitanja: kakva bi koliziona norma za zaključenje istopolnog braka u našem pravu bila podobna i kakva bi koliziona norma bila primenljiva za nasleđivanje supružnika iz istopolnog braka, u slučaju kada bi istopolni brakovi bili dozvoljeni u našem pravu? Povodom prvog pitanja, stava smo da ne bi bilo potrebe konstituisati specijalnu kolizionu normu, već primenjivati kolizionu normu koja važi  za brak (iz čl. 32 ZMPP). Kako što smo naveli, navedeno rešenje prihvaćeno je u nekim uporednopravnim zakonodavstvima. Kolizionopravno rešenje za nasleđivanje moralo bi ostati isto kao i do sada, uz poštovanje sadržinskih pitanja koja potpadaju pod lex successionis.

Mina Stančić[65]

 

Inheritance rights of same-sex couples married abroad and public order

 

Summary

The paper deals with the position of same-sex couples married abroad in case when the bequest of a deceased same-sex spouse is discussed before the court in RS. Special attention was paid to the legal situation in which the foreign law of inheritance has jurisdictional competence, where fundamental characteristics and institutional limitations of public order in the RS have been particularly analyzed. The analysis of the legal issue is complemented by illustrative hypothetical cases representing an attempt to solve the aforementioned problems in practice and they may act as useful guidelines for decision of domestic courts.

Key words: same-sex marriage, same-sex partnership, public order, intestate succession law, inheritance, lex fori, lex causae