Dr Dragica Živojinović*

Primljeno: 21.12.2015.

                                                                                              UDK: 347.65/.67

                                                                                              Izvorni naučni članak

 

 

POZITIVNA NASLEDNIČKA IZJAVA U SISTEMU STICANjA

NASLEĐA IPSO IURE**

 

Budući da prema sistemu sticanja nasleđa ipso iure zaostavština prelazi na ostaviočeve naslednike u momentu njegove smrti, snagom samog zakona, predmet autorovog interesovanja u ovom radu je traženje odgovora na pitanje da li je pozitivna naslednička izjava ovde uopšte potrebna, a ako jeste, u čemu se ogleda njen značaj. Ovu problematiku autor uglavnom razmatra iz ugla rešenja sadržanih u domaćem i nemačkom pravu, uzimajući u obzir i stavove pravne teorije. Ulogu i vrednost izjave o prihvatanju nasledstva autor otkriva raspravljanjem o sledećim pitanjima: šta se podrazumeva pod ovom izjavom i kakvo je njeno dejstvo, koja lica su ovlašćena na njeno davanje, na koji način se ona može ispoljiti i koje su njene karakteristike. Autor nalazi da uprkos njenom supsidijarnom i deklarativnom dejstvu, njen naslednopravni značaj nije zanemarljiv – davanjem pozitivne nasledničke izjave, a s obzirom na njenu neopozivost, otklanja se pravna neizvesnost po pitanju da li će naslednik zadržati stečeno nasledničko svojstvo. Autor takođe zaključuje, da je utvrđenim načinom davanja izjave o prihvatanju nasledstva – izričito i prećutno, pa i samim ćutanjem, kao i njenim karakteristikama (neopozivost, potpunost, neuslovljenost i neoročenost), uspostavljen efikasan i celovit sistem sledovanja naslednika u ostaviočeve pravne odnose koji ne ostavlja prostora nedoumicama i kojim se daje značajan doprinos pravnoj sigurnosti.

Ključne reči: pozitivna naslednička izjava, sistem sticanja nasleđa ipso iure, odricanje od nasleđa, pravni položaj naslednika, univerzalna sukcesija

                                                             

I UVOD

U većini savremenih evropskih prava (nemačkom, švajcarskom itd.), pa i u pravu Srbije, prihvaćen je sistem sticanja nasleđa ipso iure, u momentu ostaviočeve smrti.[1] Okosnicu ovog sistema čini princip prema kome zaostavština, kao skup nasleđivanju podobnih prava, pravnih stanja, pravnih moći i obaveza[2] koje su pripadale ostaviocu u trenutku smrti, u tom istom trenutku prelazi na njegove naslednike, po sili zakona. Sticanje zaostavštine od strane naslednika odvija se istovremeno sa otvaranjem nasleđa. Za prelazak zaostavštine na naslednike nije potrebno njihovo znanje za smrt ostavioca, njihova saglasnost za sticanje nasledničkog svojstva, niti bilo kakvo posredovanje suda, pa ni njegova odluka. Zaveštalac u zaveštanju ili u bilo kom pravnom poslu inter vivos ili mortis causa, ne može narediti niti se saglasiti sa drugim vremenom prelaska zaostavštine na naslednike, niti to mogu učiniti sanaslednici svojim sporazumom. Odredbe zakona kojim se uređuje ovo pitanje imerativnog su karaktera.

Postupanje u skladu sa principom sticanja nasleđa ipso iure ne znači, međutim, nikakvu prisilu, ni obavezu, da se nasledstvo stečeno na ovaj način zadrži – njime se ne derogira primena drugog principa na kome počiva nasleđivanje u savremenim pravima, principa dobrovoljnosti u nasleđivanju.[3] U zakonodavstvima koja prihvataju ovaj način prelaska zaostavštine na naslednike, svakom potencijalnom nasledniku pravni poredak ostavlja mogućnost da se u određenom roku odrekne stečenog nasleđa, odnosno da negativnu nasledničku izjavu.[4] Takva izjava ima retroaktivno dejstvo, pa se smatra da naslednik nikada nije ni bio naslednik, odnosno da u njegovom slučaju nije važila zakonska pretpostavka o sticanju nasleđa ipso iure. Otuda se s punim opravdanjem u pravnoj teoriji ističe da se ovaj način prelaska zaostavštine na naslednike može označiti kao ”sistem neposrednog sticanja nasleđa sa mogućnošću davanja negativne nasledničke izjave”.[5] Negativna naslednička izjava, međutim, ne može da spreči nasleđivanje (princip obavezne univerzalne sukcesije), već ima za cilj da se sticanje zaostavštine, odnosno njenog alikvotnog dela, prepusti nekom drugom licu.

Ako negativna naslednička izjava ima ovakvo dejstvo, pitanje na koje u ovom radu želimo da damo odgovor je, kakva je uloga i značaj pozitivne nasledničke izjave u sistemu sticanja nasleđa ipso iure, s obzirom da ona nije neophodna pretpostavka za dolaženje u pravni položaj naslednika, kakve su njene karakteristike i na koji način se ona može ispoljiti.

 

II POJAM I ZNAČAJ POZITIVNE NASLEDNIČKE IZJAVE

 

Pozitivna naslednička izjava, odnosno izjava o prihvatanju nasleđa, je jednostrani pravni akt – pravna radnja usmerena na konačan nastanak naslednopravnog odnosa. Ona podrazumeva izričito ili prećutno prezentiranu volju naslednika kojom on izražava svoje htenje da zaostavštinu, odnosno njen alikvotni deo, stečen snagom samog zakona u momentu ostaviočeve smrti, zadrži. Kako se njenim davanjem potvrđuje stanje koje je nastalo u času delacije, ona ima deklarativno dejstvo. Ovim je značaj pozitivne nasledničke izjave dijametralno suprotan onom koji ona ima u zakonodavstvima koja prihvataju sistem sticanja zaostavštine uručenjem od strane suda (slučaj austrijskog prava)[6] ili kakav je postojao u rimskom pravu kod sticanja nasleđa od strane lica koja su potpadala pod kategoriju ehtranei heredes;[7] gde ona ima konstitutivno dejstvo. U ovim sistemima, bez davanja pozitivne nasledničke izjave, ne može se steći svojstvo naslednika.

Takođe, kako se izjavom o prihvatanju nasledstva naslednik saglašava sa stanjem nastalim po sili zakona, u trenutku smrti ostavioca, u sistemu sticanja nasleđa ipso iure pozitivna naslednička izjava ima supsidijarani značaj. Ta njena supsidijarnost proizilazi iz okolnosti što naslednik stiče svojstvo univerzalnog sukcesora neposredno na osnovu zakona, bez davanja izjave da nasledstvo prihvata. Da bi došlo do prelaska zaostavštine na naslednike od strane potencijalnih naslednika nije potrebno preduzimanje ikakve aktivne radnje kojim bi on ispoljio saglašavanje sa stečenim nasledničkim svojstvom. Ako takva radnja i bude preduzeta, njeni efekti su identični onom nastalim snagom zakona, što govori da ona nije nužna. Čak i ukoliko se ova lica potpuno pasivno drže, odnosno niti se prihvataju nasledstva niti ga se odriču, sud će potencijalne naslednike oglasiti naslednicima, ukoliko u njihovom slučaju postoji punovažni pravni osnov pozivanja na nasleđe, a njihovo nasledničko svojstvo proizilazi iz podataka kojima sud raspolaže. Prezumpcija da se naslednik prihvata nasleđa predstavlja centralnu komponentu ovog sistema.

 Mada se, kao što se može videti, dejstvo pozitivne nasledničke izjave sastoji u konstatovanju već nastalih naslednopravnih odnosa izvedenih neposredno na osnovu zakona, njen naslednopravni značaj nije zanemarljiv.[8] On se ogleda u tome što ona potencijalnog naslednika pretvara u konačnog.[9] Naime, kako se od momenta nastanka subjektivnog naslednog prava, prava da se stekne zaostavština konkretnog ostavioca, a koje nastaje u momentu ostaviočeve smrti (za koji trenutak se vezuje i prelazak zaostavštine na naslednike u sistemu sticanja nasleđa ipso iure), stiče i pravo na odricanje od nasleđa, to postoji neizvesnost da li će potencijalni naslednik zadržati stečeno nasledničko svojstvo. Nakon davanja pozitivne nasledničke izjave, koja je po svojoj prirodi neopoziva, uklanja se pravna neizvesnost – lice koje se prihvatilo nasleđa ne može docnije dati negativnu nasledničku izjavu. Otuda se osnovni pravni značaj pozitivne nasledničke izjave ogleda u tome što naslednik gubi pravo na odricanje od nasleđa.[10]

Uprkos deklarativnog i supsidijarnog značaja pozitivne nasledničke izjave u sistemu sticanja nasleđa ipso iure, njeno davanje je i poželjno i korisno. Ono doprinosi pravnoj izvesnosti ali i efikasnosti postupka za raspravljanje zaostavštine čiji cilj je utvrđivanje, ili tačnije zbog deklarativnog karaktera pravosnažnog rešenja o nasleđivanju, potvrđivanje, šta čini zaostavštinu umrlog, koja lica i u kom obimu su stekla zaostavštinu u momentu ostaviočeve smrti.

 

III LICA OVLAŠĆENA NA DAVANjE POZITIVNE NASLEDNIČKE IZJAVE

 

Pozitivnu nasledničku izjavu može dati ono lice koje je u konkretnom slučaju pozvano na nasleđe po osnovu ugovora o nasleđivanju (u pravima gde je dozvoljen), zaveštanja ili zakona, i kod koga su se stekli svi zakonski uslovi da postane naslednik. Davanje izjave o prihvatanju nasleđa se u našem pravu vezuje za ostavinski postupak koji se pokreće po službenoj dužnosti čim sud sazna za smrti fizičkog lica,[11] iz čega jasno proizilazi da je to moguće tek nakon otvaranja nasleđa. Takva izjava data bilo jednostrano ili dvostrano, pre delacije nema nikakvog pravnog značaja.[12] Interesantno je, međutim, da ništavost nasledničke izjave date pre otvaranja nasleđa naš zakonodavac predviđa samo u slučaju odricanja od nasleđa,[13] a ne i prihvatanja, kakav nedostatak bi trebalo ispraviti. Budući da neko lice pre smrti ostavioca, čijem nasledstvu se nada, ne poseduje subjektivno nasledno pravo, ni prihvatanje, ni odricanje od nasleđa ne mogu proizvesti nikakav pravni efekat, pa sankciju ništavosti treba predvideti u oba slučaja.

Kako pozitivna naslednička izjava predstavlja izjavu volje u pravu, za njeno puno pravno dejstvo neophodno je ispunjenje svih za to zakonom predviđenih uslova punovažnosti. Ti uslovi odnose se na postojanje odgovarajućeg pravnog statusa lica - naslednika i na kvalitete njegove volje.

Što se fizičkih lica tiče, punovažnu izjavu o prihvatanju nasledstva može dati samo potpuno poslovno sposobna osoba. U pravu Srbije ovu sposobnost poseduju punoletna lica – ona koja su navršila 18 godina života[14] i koja su sposobna za rasuđivanje.[15] Poslovna sposobnost se može steći i pre punoletstva, emancipacijom, na osnovu dozvole suda o kojoj se odlučuje u vanparničnom postupku, ukoliko neko lice sklopi brak ili ako postane roditelj, a ima telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti, pravima i interesima.[16] Emancipovana lica se u svemu izjednačavaju sa potpuno poslovno sposobnim osobama, pa mogu punovažno davati nasledničku izjavu, bilo pozitivnu ili negativnu.

Stariji maloletnici i punoletna lica delimično lišena poslovne sposobnosti mogu dati izjavu o prihvatanju nasledstva, ali je za njenu punovažnost potrebno prethodno odobrenje ili naknadna saglasnost njihovog zakonskog zastupnika. Za mlađe maloletnike i punoletna lica potpuno lišena poslovne sposobnosti, pozitivnu nasledničku izjavu daje njihov zakonski zastupnik. U oba slučaja, za valjanost izjave o prihvatanju nasledstva zakonskim zastupnicima nije potrebna saglasnost organa starateljstva.[17] Prihvatanjem nasleđa u ime i za račun poslovno nesposobnih lica, kao i davanjem saglasnosti (ili odobrenja) na pozitivnu nasledničku izjavu lica sa ograničenom poslovnom sposobnošću, uvećava se imovina zastupanih lica, jer se nasleđivanjem besteretno stiču prava (ili njihov alikvotni deo) koja ulaze u sastav zaostavštine umrlog lica. Odgovornost univerzalnih sukcesora za dugove ostavioca, shodno zakonu, kreće se uvek do visine vrednosti nasleđene imovine,[18] pa prihvatanje nasledstva po pravilu ishoduje povećanje, a ne umanjenje imovine naslednika. Kako ovakvim postupanjem zakonski zastupnici postupaju u skladu sa najboljim interesom zastupanog,[19] nema potrebe za dodatnom zaštitom njihovih interesa od strane organa starateljstva.[20]

Da bi proizvela pravno dejstvo pozitivna naslednička izjava mora biti ozbiljna i slobodna. Ukoliko to nije slučaj, njena punovažnost se može pobijati u skladu sa opštim pravilima građanskog prava. Razlozi za rušljivost nasledničke izjave su mane volje i to: pretnja, prinuda, prevara i zabluda.[21] U pogledu mana volje shodno se primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima o manama volje kod ugovora.[22]

Osim lično, u ime poslovno sposobnog naslednika pozitivnu (kao i negativnu) nasledničku izjavu može dati i njegov punomoćnik. Punomoćje mora biti specijalno, a potpis naslednika na punomoćju mora biti overen.

Pored fizičkih, naslednici mogu biti i pravna lica. Od pravnih lica jedino je država uvrštena u krug zakonskih naslednika,[23] dok putem zaveštanja testator za naslednika može imenovati bilo koje pravno lice, koje će naslediti ako posebnim propisima nije nešto drugo određeno.[24] [25] U ime pravnih lica koja se prema odgovarajućem pravnom osnovu pozivaju na nasleđe, nasledničku izjavu daje njihov ovlašćeni zastupnik.

 

IV NAČIN PRIHVATANjA NASLEDSTVA

 

Pozitivu nasledničku izjavu naslednik može ispoljiti izričito ili prećutno - putem konkludentnih radnji, ali i samim ćutanjem.

Lice pozvano na nasleđe, izjavu o prihvatanju nasledstva daje izričito ukoliko je saopšti usmeno na zapisnik pred nadležnim organom (osnovni sud ili diplomatsko-konzularni predstavnik naše zemlje u inostranstvu). Osnovni sud pred kojim se usmeno prezentuje naslednička izjava može, ali ne mora biti mesno nadležan za raspravljanje zaostavštine u konkretnom slučaju. Bilo koji osnovni sud na teritoriji Republike Srbije, dužan je da na zapisnik primi nasledničku izjavu i da o tome obavesti sud pred kojim se vodi ostavinski postupak. Ukoliko se pozitivna naslednička izjava daje usmeno pred ostavinskim sudom, to se najčešće čini na ročištu za raspravljanje zaostavštine. Ako to nije slučaj, o uzimanju nasledničke izjave sačinjava se poseban zapisnik. Tom prilikom se sadržina nasledničke izjave unosi u zapisnik, koji je naslednik dužan da potpiše. Nepotpisivanje zapisnika od strane naslednika za posledicu ima ništavost date izjave.[26]

Izričit prijem nasleđa postoji i ukoliko potencijalni naslednik preda sudu pismenu izjavu o prihvatanju nasledstva na kojoj njegov potpis mora biti overen.[27]

Takođe, o izričitom prihvatanju nasledstva može se govoriti i u slučaju odricanja u korist određenog naslednika. Naslednička izjava ovakve sadržine nije negativna, uprkos tome što u njenom nazivu stoji reč ”odricanje” koja upućuje na neprihvatanje nasledničkog svojstva stečenog ipso iure u momentu ostaviočeve smrti, već pozitivna. Shodno slovu zakona, ona se smatra izjavom o prijemu nasleđa uz istovremeno ustupanje naslednog dela.[28] S obzirom takvo značenje, čudi opredeljenje zakonodavca da je reguliše u delu ZON-a koji se odnosi na odricanje od nasleđa, a ne u delu o prijemu nasleđa, gde joj je po našem mišljenju mesto.[29]

Davanjem izjave o odricanju u korist određenog naslednika, naslednik zapravo saopštava da se saglašava sa pravnim položajem univerzalnog sukcesora, ali da želi da svoj nasledni deo ustupi nekom drugom licu koje je in concreto postalo naslednik, bez obzira na pravni osnov njegovog pozivanja na nasleđe.[30] Izjava o odricanju u korist određenog naslednika objedinjuje u sebi prihvatanje nasleđa kao jednostrani pravni akt, akt naslednopravnog karaktera i prenos naslednog dela na drugog naslednika kao dvostrani pravni posao koji ima obligacionopravno dejstvo. To znači da predmet ustupanja nije subjektivno nasledno pravo, niti da ustupanje naslednog dela ima karakter univerzalne sukcesije.[31] Subjektivno nasledno pravo se ne može prenositi pravnim poslovima inter vivos, pa ni između sanaslednika, niti ustupanje o kojem je ovde reč ima karakter univerzalne sukcesije do koje dolazi isključivo u slučaju smrti fizičkog lica. U ovom smislu, saglašavanje sa nasledničkim svojstvom znači da naslednik koji ustupa svoj nasledni deo drugom sanasledniku i dalje ostaje ostaviočev univerzalni sukcesor. On ima sva prava i obaveze koji iz tog pravnog položaja proizilaze (na primer, pravo da učestvuje u raspodeli naknadno pronađene imovine),[32] pa, sa tim u skladu, on odgovara za ostaviočeve dugove i svojom i nasleđenim imovinom do visine naslednog dela koji je stekao u momentu delacije, a potom ustupio.

Da bi ovakva izjava proizvela puno pravno dejstvo, potrebno je da sanaslednik u čiju korist se vrši odricanje, prihvati nasledni deo koji je predmet ustupanja. Budući da se ustupanjem naslednog dela ne prenosi subjektivno nasledno pravo, to izjava naslednika-primaoca po svom karakteru nije naslednička izjava, već izjava o prihvatanju ponude za prijem naslednog dela.[33] Ovakvo opredeljenje zastupa i naš zakonodavac utvrđivanjem da ”se po prijemu ustupljenog dela, na odnose između ustupioca i prijemnika, primenjuju pravila o poklonu”.[34] [35] Bez izjave o prihvatanju naslednog dela, odricanje u korist određenog naslednika proizvodiće dejstvo ”obične” izjave o prihvatanju nasledstva.

Prihvatanje ustupljenog naslednog dela ne donosi nikakve promene u naslednopravnom položaju naslednika-primaoca. Za razliku od naslednika koji subjektivno nasledno pravo stiče u momentu smrti ostavioca ipso iure, naslednik-primalac ustupljenog naslednog dela imovinskopravna ovlašćenja na ustupljenom naslednom delu stiče ex nunc, od momenta izvršenog ustupanja. On svoje nasledničko svojstvo izvodi iz pravnog osnova po kome je pozvan na nasleđe, a ustupljeni nasledni deo stiče po osnovu singularne, a ne univerzalne sukcesije. U tom smislu, on odgovara za ostaviočeve dugove kao da ustupanja nije ni bilo – samo do visine svog naslednog dela, a ne ”ukupnog”, onog koji poseduje nakon ustupanja.

Imajući u vidu naslednopravni položaj kako naslednika koji ustupa nasledni deo tako i onog koji taj deo prima, pogrešnom smatramo široko rasprostranjenu praksu sudova da rešenjem o nasleđivanju naslednikom oglase samo naslednika-primaoca (ako je sanasledniku ustupljen nasledni deo u celosti, što se u praksi najčešće dešava) i to sa uvećanim naslednim delom. Rešenjem o nasleđivanju naslednikom se mora oglasiti i naslednik-ustupilac, jer on to i jeste. Sa druge strane naslednik-primalac ustupljeni nasledni deo stiče putem singularne sukcesije, pa ne može biti oglašen naslednikom sa uvećanim naslednim delom. Njegov nasledni deo jednak je delu koji mu je pripao prema pravilima zakonskog nasleđivanja, odnosno delu koji mu je ostavljen putem zaveštanja. Iz dispozitiva rešenja o nasleđivanju mora biti vidljivo ko ustupa nasledni deo, kome je on ustupljen i u kom obimu.

Za bolje sagledavanje značaj i uloge pozitivne nasledničke izjave u sistemu sticanja nasleđa ipso iure, interesantno je razmotriti posledice neprihvatanja ponude za prijemom ustupljenog naslednog dela. Ako ponuda ne bude prihvaćena, naslednik-ustupilac se ne može potom odreći nasleđa, jer izjava o odricanju u korist određenog naslednika podrazumeva prihvatanje nasledstva od strane onog koji tu izjavu daje. Pored ovog, davanjem ponude za prihvatanjem ustupljenog naslednog dela naslednik-ustupilac ispoljava volju za raspolaganjem nasleđenom imovinom što se, shodno zakonu, poistovećuje sa davanjem prećutne pozitivne nasledničke izjave.[36] Ni eventualni sporazum sanaslednika o odustajanju od ustupanja naslednog dela (sporazumni raskid ugovora o poklonu), datu nasledničku izjavu zbog njene neopozivosti ne može anulirati. Izjava o prihvatanju nasleđa može se staviti van snage samo ukoliko postoje razlozi za njeno poništenje. Smatramo, međutim, da nema smetnji da naslednik-ustupilac da novu ponudu drugom sanasledniku, jer se njom ne menja sadržina date nasledničke izjave.

Prećutno prihvatanje nasledstva je pozitivna naslednička izjava data na specifičan način – putem konkludentnih radnji, ponašanja naslednika, na osnovu koga on ispoljava svoju volju da nasledstvo stečeno neposredno na osnovu zakona, zadrži. Ovakav način ispoljavanja pozitivne nasledničke izjave se najčešće manifestuje kroz preduzimanje određenih radnji i postupaka od strane naslednika iz kojih se sa sigurnošću može zaključiti da se on saglašava sa nasledničkim svojstvom stečenim u momentu delacije, snagom zakona i da, sa tim u skladu, vrši sva ona prava koja mu kao nasledniku pripadaju (pro hedere gestio).

Prema rešenju koje postoji u srpskom pravu, pozitivna naslednička izjava može bitni ispoljena prećutno na dva načina: 1) protekom zakonom utvrđenog roka za odricanje od nasleđa koji traje do okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine i 2) raspolaganjem celom zaostavštinom ili njenim delom, koja je stečena nasleđem.[37]

Kao što se može videti, u prvom slučaju nepreduzimanje ma kakvih radnji od strane naslednika, njegovo ćutanje odnosno potpuno pasivno držanje tokom prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine, zakonodavac smatra prećutnim prihvatanjem nasledstva. Naime, ukoliko naslednik ne da negativnu nasledničku izjavu do okončanja ostavinskog postupka u prvom stepenu - a ovaj postupak se smatra okončanim donošenjem prvostepenog ostavinskog rešenja, on gubi pravo na odricanje od nasleđa i time svoje nasledničko svojstvo čini konačnim.[38] [39] Da bi nastupile ovakve posledice neophodno je da poziv na ročište za ostavinsku raspravu nasledniku bude uredno dostavljen, čime mu se daje mogućnost da učešćem u postupku svoje subjektivno nasledno pravo zaštiti, ali i da ga se odricanjem od nasleđa oslobodi. Na pretpostavku o prećutnom prijemu nasleđa u ovom slučaju učesnici se upozoravaju na samom pozivu gde stoji da se nedolazak na ročište ili nedavanje nasledničke izjave do okončanja prvostepenog postupka smatra prihvatanjem nasledstva i da će sud o njihovim pravima odlučivati na osnovu podataka kojima raspolaže.[40]

Za poistovećivanje ćutanja naslednika sa prećutnim prijemom nasleđa ima valjanog opravdanja. Za ovakvo opredeljenje našeg zakonodavca uporište se može naći u postavkama sistema sticanja nasleđa ipso iure, koji, kako smo videli, počiva na pretpostavci da naslednik prihvata sve posledice proistekle iz prelaska zaostavštine na naslednike u momentu smrti, ako se u zakonom predviđenom roku ne odrekne nasleđa.[41] Ovakvo rešenje ide u prilog većoj efikasnosti ostavinskog postupka, potrebi za konačnim uređenjem naslednopravnih odnosa nastalih povodom smrti fizičkog lica, a samim tim i većoj pravnoj sigurnosti.[42] U zakonodavstvima koja prihvataju ovaj način prelaska zaostavštine na naslednike, o ovome ne postoji jedinstveno stanovište. U francuskom pravu se ćutanje naslednika smatra odricanjem od nasleđa.[43]

Prelazak zaostavštine na univerzalne sukcesore ostavioca u momentu njegove delacije, daje im mogućnost da od tog trenutka preduzimaju akte upravljanja i raspolaganja zaostavštinom. U kontekstu postojanja pozitivne nasledničke izjave, aktima upravljanja i raspogalanja nasleđenom imovinom, zakonodavac ne daje istovetno pravno dejstvo. Mere koje naslednik preduzima u cilju očuvanja zaostavštine, kakve su radnje otklanjanja kakve štete, isplate određenih troškova (ostaviočeve sahrane, popisa i procene zaostavštine) ili druge radnje koje se mogu podvesti pod mere tekućeg upravljanja zaostavštinom, a koje on obavlja u ime i za račun svih naslednika a ne sebe lično, ne smatraju se prihvatanjem nasledstva.[44] Mere raspolaganja zaostavštinom ili njenim delom, se pak, smatraju se prećutim prihvatanjem nasleđa. Pod radnjama raspolaganja treba podvesti sve akte otuđenja (prodajom, poklonom, trampom) pokretnih i nepokretnih stvari i prava iz zaostavštine ili njihovog opterećenja, ustupanje naslednog dela u celosti ili delimično, transport delova zaostavštine do svog boravišta, kao i svi drugi akti koji prevazilaze okvire tekućeg upravljanja. Na osnovu ovakvog ponašanja naslednika se posredno, ali sa sigurnošću može zaključiti da se prihvatio nasledstva, pa se istog ne može odreći.

 

V KARAKTERISTIKE POZITIVNE NASLEDNIČKE IZJAVE

 

Postoje tri osnovne karakteristike pozitivne nasledničke izjave: neopozivost, potpunost i neuslovljenost i neoročenost.

Većina savremenih zakonodavstava, pa i srpsko, stoje na stanovištu da se jednom data pozitivna naslednička izjava, bez obzira na način na koji je prezentovana – izričito ili prećutno, ne može opozivati.[45] Razlozi koji opravdavaju ovakvo gledište su sasvim jasni. Na ovaj način se unosi red i stabilnost u naslednopravne odnose nastale nakon smrti izvesnog fizičkog lica, daje znatan doprinos efikasnom vođenju ostavinskog postupka i njegovom definitivnom okončanju. Izvesnijim se istovremeno čini pravni položaj naslednika u pogledu veličine naslednih delova koji će im konačno pripasti, kao i položaj ostaviočevih poverilaca, isporukoprimaca, korisnika naloga po pitanju lica prema kojima mogu usmeriti svoje zahteve za realizaciju prava koje im povodom smrti ostavioca pripadaju. Međutim, iako je neopoziva, naslednik može pokrenuti postupak za njeno poništenje ukoliko je pri njenom formiranju ili ispoljavanju bilo mana volje - pretnje, prevare, prinude ili zablude.[46]

Izjava o prihvatanju nasledstva mora biti potpuna da bi proizvela nameravano naslednopravno dejstvo. To znači da naslednik mora u celosti prihvatiti pravni položaj naslednika, odnosno saglasiti se sa sledovanjem u sva nasleđivanju podobna prava i obaveze (ili u njihov alikvotni deo) koje ulaze u sastav zaostavštine ili ga se, takođe, u celosti odreći. Iz tog razloga se izjava o prihvatanju nasleđa odnosi i na deo zaostavštine koji nasledniku pripada po pravu priraštaja, kao i na naknadno pronađenu imovinu za koju se do donošenja pravosnažnog rešenja o nasleđivanju nije znalo da ulazi u sastava zaostavštine.[47]

Zahtev za potpunošću nasledničke izjave čini se logičnom posledicom načela univerzalne sukcesije kao procesa jedinstvenog, nepodeljenog prelaska zaostavštine kao imovinskopravne celine (universitatis iuris) na njegove naslednike. Naslednik, kao univerzalni sukcesor stupa u ukupnost prava i obaveza ostavioca, čime se ostvaruje najvažniji pravnopolitički cilj naslednog prava – obezbeđenje pravnog kontinuiteta u ostaviočevim pravnim odnosima.[48] Ostvarenje ovog cilja ne bi bilo moguće ili bi bilo znatno otežano, ukoliko bi nasledniku bilo dozvoljeno parcijalno prihvatanje pojedinih prava iz zaostavštine ili prihvatanje odgovornosti za pojedine dugove ostavioca, što bi ga činilo singularnim a ne univerzalnim sukcesorom.

U savremenim pravima se u načelu prihvata potpunost nasledničke izjave. Pozitivna naslednička izjava ne može biti delimična, odnosno ograničena na određeni deo nasledstva, a ako je kao takva data ona neće proizvodi nikakvo pravno dejstvo, smatraće se nepostojećom. [49] Od potpunosti nasledničke izjave ipak postoji izuzetak. Naime, u slučaju kumulacije pravnih osnova pozivanja na nasleđe, naslednik može prihvatiti nasleđe po jednom pravnom osnovu (zakonu), a odreći ga se po drugom (zaveštanju) i obrnuto.[50] Pored ovog, u zakonodavstvima koja prihvataju ugovor o nasleđivanju kao pravni osnov raspravljanja zaostavštine, kakav je slučaj sa Nemačkom, naslednik se može odreći nasleđa po osnovu zaveštanja a prihvatiti se nasleđa po osnovu ugovora o nasleđivanju i obrnuto.[51]

Izjava o prihvatanju nasledstva ne može biti data pod uslovom ili rokom.[52] Uslovno prihvatanje nasledstva postoji ukoliko naslednik dejstvo svoje izjave veže za nastupanje ili nenastupanje buduće neizvesne okolnosti. Kod oročenog prihvatanja nasledstva se dejstvo ove izjave vezuje za početni ili završni rok. Očekivanje roka ili ostvarenje kakvog uslova koji naslednik postavlja za prihvatanje položaja univerzalnog sukcesora, unose u postupak za raspravljanje zaostavštine elemente neodređenog trajanja i ometaju efikasno rešavanje ionako složenih naslednopravnih odnosa. Iz ovih razloga, potpuno opravdano se oročenoj ili uslovljenoj pozitivnoj nasledničkoj izjavi pripisuje dejstvo izjave o prihvatanju nasledstva, odnosno uzima se da uslov ili rok ne postoje.

 

VI ZAKLjUČAK

 

U sistemu sticanja nasleđa ipso iure pozitivna naslednička izjava nije neophodna pretpostavka za dolaženje u pravni položaj naslednika, pa njeno davanje nije nužno. Budući da zaostavština kao imovinskopravna celina prelazi na naslednike u momentu smrti ostavioca, snagom samog zakona, izjava o prihvatanju nasledstva ima supsidijarni i deklarativni karakter. No, iako se njenim saopštavanjem naslednik saglašava sa stanjem nastalim na osnovu imperativne zakonske norme, ona nije nepotrebna, niti je njen naslednopravni značaj zanemarljiv. Vrednost i značaj pozitivne nasledničke izjave ogleda se u tome što ona potencijalnog naslednika pretvara u konačnog. Njenim davanjem, a imajući u vidu njenu neopozivost, naslednik gubi pravo na odricanje od nasleđa, čime se uklanja pravna neizvesnost po pitanju da li će naslednik zadržati stečeno nasledničko svojstvo.

Da bi pretpostavka o sticanju nasleđa ipso iure postigla željeni pravni efekat, u zakonodavstvima koja prihvataju ovaj način prelaska zaostavštine na naslednike, izjava o prihvatanju nasledstva može biti ispoljena ne samo izričito nego i prećutno, putem konkludentniih radnji. Čak se i ćutanje naslednika do isteka zakonom utvrđenog roka za odricanje od nasleđa, smatra prećutnim prijemom nasledstva, čime je uspostavljen efikasan i, rekli bismo, zaokružen sistem sledovanja naslednika u ostaviočeve pravne odnose, koji ne ostavlja prostora nedoumicama.

I utvrđene karakteristike pozitivne nasledničke izjave - njena neopozivost, potpunost, neuslovljenost i neoročenost, predstavljaju jedan od važnih segmenata ovog sistema kojim se opravdava njegova široka rasprostranjenost u savremenim pravima.

Dragica Živojinović, LLD*

 

SUCCESSORS’ POSITIVE STATEMENT

IN IPSO IURE SYSTEM OF INHERITANCE

 

Summary

 

Since, according to ipso iure system of inheritance, the deceased person’s estate passes to his heirs at the moment of his death by the act of the law itself, the author of this is interested in finding the answer to the question whether the successors’ positive answer that they accept the inheritance share is necessary, and if so, what is the significance of such statement. The author analyzes this issue from the point of legal solutions given in domestic and German laws, taking into consideration legal theory as well. The role and significance of the successors’ statement related to the acceptance of their share of inheritance are established by discussing the following issues: what is meant by this statement and what effect it produces, which persons can make this statement, in what way it can be produced and what are its characteristics. The author believes that, despite its subsidiary and declarative effect, its legal significance is not negligible. By giving the positive statement, which is irrevocable, successors eliminate legal uncertainty in relation to the question whether the successors will or will not accept the acquired inheritance rights. The author also concludes that by defining the method of producing this statement (explicit or implied, even silent) and its characteristics (irrevocable, complete, unconditional and time-unlimited), an efficient and comprehensive system has been established leading accessors through probate proceedings leaving no space for confusion and misunderstanding, thus giving a significant contribution to legal certainty.

Key words: successors’ positive statement, ipso iure system of inheritance, renunciation (disclaimer of interest), successors’ legal position, universal succession.