Dr Sonja Lučić,*
Primljeno: 27.06.2016.
UDK 347.78
Pregledni naučni članak
OVLAŠĆENjE AUTORA NA PRAVIČNU NAKNADU U SLUČAJU UMNOŽAVANjA AUTORSKOG DELA ZA PRIVATNU UPOTREBU
Većina nacionalnih zakonodavstava iz oblasti autorskog i srodnih prava, uključujući i naše, predviđa da isključivo ovlašćenje autora na umnožavanje njegovog dela ne deluje protiv lica koja umnožavaju delo za lične nekomercijalne potrebe. Međutim, pojava digitalne tehnologije dovela je do značajnih gubitaka autora u prihodima od prodaje primeraka njihovih dela. U takvim uslovima, a u cilju zaštite interesa autora, mnoge države su krajem prošlog veka u svojim zakonima uvele pravo autora na posebnu naknadu od prodaje uređaja i sredstava podobnih za umnožavanje autorskih dela. Ova nadoknada ima za cilj da kompenzuje ekonomske gubitke koje autori trpe zbog masovnog legalnog umnožavanja njihovih dela. Iz praktičnih razloga, obveznici plaćanja ove naknade su lica koja proizvode, odnosno stavljaju u promet uređaje i opremu koji su podobni za umnožavanje autorskih dela. Međutim, novi načini korišćenja autorskih dela uzrokovani brzinom tehnološkog razvoja, izazvali su brojne probleme, između ostalog i u pogledu tumačenja pojma pravične naknade u slučaju privatnog umnožavanja autorskih dela. Autor u radu, stoga, analizira aktuelnu praksu Evropskog suda pravde u vezi sa ovom problematikom.
Ključne reči: Autorsko pravo i srodna prava; pravo umnožavanja; izuzeci i ograničenja; pravična naknada; Direktiva 2001/29.
I UVOD
Zaštita autorskog prava predstavlja izuzetno složeno područje prava u kome se prepliću različiti interesi i u kome je brzina tehnološkog razvoja iz temelja promenila i nastavila menjati samu prirodu zaštićenih dela, načine njihove upotrebe, kao i načine njihovog stavljanja na tržište postavljajući neprestano nove izazove za zaštitu prava autora tih dela i pravednu ravnotežu predmetnih interesa.
U okviru strategije čiji je cilj podsticanje razvoja informatičkog društva u Evropi, zakonodavac Evropske unije je nastojao uskladiti određene aspekte autorskog prava, donošenjem, između ostalog, Direktive 2001/29 o informatičkom društvu. Ova Direktiva je doneta u cilju postizanja usklađenog pravnog okvira na unutrašnjem tržištu kojim će se osigurati izostanak narušavanja koja proizilaze iz različitih propisa država članica i u cilju prilagođavanja novim oblicima iskorišćavanja prava, novim oblicima korišćenja i tehnološkom razvoju.
Međutim, kao kompromisno rešenje između različitih pravnih tradicija i gledišta koja postoje u državama članicama Unije, Direktivom 2001/29 nisu usklađeni razni aspekti uređenja autorskog prava, predviđajući razna odstupanja i ostavljajući državama članicama znatan manevarski prostor u pogledu njenog prenošenja u nacionalno zakonodavstvo, tako da se postavlja pitanje da li je zakonodavac Unije, uprkos postavljenim ciljevima, u praksi zapravo odustao od usklađivanja autorskog prava.
U tim okolnostima Direktiva je prouzrokovala razne probleme u njenoj primeni, među kojima je i plaćanje "pravične naknade" koja je predviđena Direktivom kao naknada štete za upotrebu dela zaštićenih autorskim pravom. Konkretna primena pojma pravične naknade od strane država članica jedno je od najsloženijih pitanja u Direktivi 2001/29 koje je stvorilo probleme u pogledu odnosa između ove Direktive i različitih nacionalnih propisa kojima se ona prenosi u nacionalno zakonodavstvo.[1]
Evropski sud pravde je imao priliku da se u nekoliko slučajeva bavi pitanjem plaćanja pravične naknade u slučaju privatnog umnožavanja i postavi određena načela kao smernice za ovo područje. Odgovori koje je Sud dao na pitanja postavljena od strane nacionalnih sudova daju važne smernice za konkretno utvrđivanje oblika, dometa i načina zaštite autorskog prava i postižanja pravedne ravnoteže između različitih interesa.
II PRAKSA EVROPSKOG SUDA PRAVDE
O POJMU PRAVIČNA NAKNADA
Direktiva EU 2001/29 u čl. 2 propisuje da države članice autorima u načelu priznaju isključivo pravo da dozvole ili zabrane posredno ili neposredno, privremeno ili trajno umnožavanje njihovih dela bilo kojim sredstvima i u bilo kom obliku, u celini ili delimično. Međutim, čl. 5, st. 2 i 3 Direktive 2001/29 daje mogućnost državama članicama da predvide razne izuzetke i ograničenja tog prava. Naročito u smislu čl. 5, st. 2(b) ove Direktive propisano je da države članice mogu predvideti izuzetak isključivog prava autora na umnožavanje svog dela u odnosu na "umnožavanje na bilo koji nosač, koje je učinilo fizičko lice za privatnu upotrebu i u svrhu koja nije ni posredno ni neposredno komercijalna, uz uslov da nosioci prava dobiju pravičnu naknadu".[2]
Evropski sud pravde je u više slučaja imao priliku da odlučuje o pojmu pravične naknade u smislu Direktive 2001/29. Iz prakse Suda, pre svega, proizilazi da je to autonoman pojam u pravu Unije, koji treba tumačiti ujednačeno u svim državama koje su uvele izuzetak za privatno umnožavanje. Takvo ujednačeno tumačenje nezavisno je od mogućnosti koja se priznaje državama članicama da unutar granica propisanih pravom Unije, naročito samom Direktivom, određuju oblik, načine finansiranja i naplate, kao i visinu navedene pravične naknade.[3] Utvrđivanje i visina pravične naknade povezani su sa štetom koju trpi autor, a koja je nastala umnožavanjem njegovog autorskog dela u privatne svrhe bez njegovog ovlašćenja. U tim okolnostima pravičnom naknadom treba smatrati naknadu štete koju je autor pretrpeo.[4] Iz toga sledi da navedenu naknadu nužno treba izračunati na temelju kriterijuma koja je autorima zaštićenih dela naneta uvođenjem izuzetka za privatno umnožavanje. Međutim, kao što je navedeno u uvodnoj izjavi 31 Direktive 2001/29, mora se zadržati "pravedna ravnoteža" između prava i interesa autora, korisnika pravične naknade, s jedne strane, i korisnika predmeta zaštite, s druge strane.
Umnožavanje koje u privatne svrhe obavlja fizičko lice treba smatrati činom kojim se može naneti šteta autoru predmetnog dela. Stoga je, u načelu, osoba koja je nanela štetu nosiocu isključivog prava na umnožavanje, odnosno autoru, dužna nadoknaditi štetu povezanu sa tim umnožavanjem finansirajući naknadu koja će se platiti nosiocu prava.
Međutim, imajući u vidu praktične teškoće povezane sa identifikovanjem privatnih korisnika i njihovim obvezivanjem na naknadu štete nanesene nosiocima prava, kao i uzimajući u obzir činjenicu da se šteta koja može nastati iz svakog privatnog korišćenja, razmatrana pojedinačno, može pokazati minimalnom ne stvarajući time obavezu plaćanja, Sud je u svojim presudama istakao da države članice mogu u cilju finansiranja pravične naknade uvesti "taksu za privatno umnožavanje" koja nije na teret dotičnih fizičkih lica, nego osoba koje raspolažu opremom, uređajima i medijima za digitalno umnožavanje i koje, stoga, pravno ili činjenično stavljaju navedenu opremu na raspolaganje privatnim osobama ili im pružaju uslugu umnožavanja. U tom slučaju, te osobe su dužne platiti taksu za privatno umnožavanje. Međutim, ovi dužnici mogu trošak takse za privatno umnožavanje da uključe u cenu stavljanja na raspolaganje te opreme, uređaja i medija za reprodukovanje ili u cenu pružene usluge umnožavanja. Iz toga proizilazi da je teret plaćanja takse u stvari na privatnom korisniku koji plaća tu cenu i kog treba smatrati posrednim dužnikom pravične naknade. Po mišljenju Suda, takav sistem je u skladu sa pravednom ravnotežom koju treba postići između interea autora i interesa korisnika predmeta zaštite.[5]
Sud je, takođe, objasnio da nužno postoji veza između primene takse za privatno umnožavanje u pogledu navedene opreme, uređaja i nosača za digitalno umnožavanje i njihove upotrebe u svrhu privatnog umnožavanja. Shodno tome, primena takse za privatno umnožavanje bez razlikovanja na sve vrste opreme, uređaja i nosača za digitalno umnožavanje, uključujući slučaj da su ih kupili subjekti koji nisu fizičke osobe, u svrhe koje su očigledno nepovezane sa privatnim umnožavanjem, nije u skladu sa čl. 5, st. 2 Direktive 2001/29.
Međutim, kada se predmetna oprema stavlja na raspolaganje fizičkim osobama u privatne svrhe, nije neophodno utvrđivati da li su one tu opremu ili uređaje stvarno koristile za privatno umnožavanje i tako stvarno uzrokovale štetu autoru zaštićenog dela. Naime, Sud je presudio da je opravdano pretpostaviti da te fizičke osobe u celini imaju koristi od takvog stavljanja na raspolaganje, odnosno da u potpunosti iskorišćavaju funkcije koje su u vezi sa tom opremom, uključujući i funkcije koje se odnose na umnožavanje. Iz toga proizilazi da je sama mogućnost umnožavanja koju ta oprema ili ti uređaji imaju dovoljna kao bi se opravdala primena takse za privatno umnožavanje pod uslovom da su navedena oprema ili uređaji stavljeni na raspolaganje fizičkim osobama kao privatnim korisnicima.[6]
Imajući u vidu problematiku u vezi sa pitanjem plaćanja pravične naknade u slučaju privatnog umnožavanja u nastavku rada će biti analizirana aktuelna praksa Evropskog suda pravde u vezi sa ovim pitanjem.
III SLUČAJ "AMAZON"[7]
Tužilac u glavnom postupku, Austro-Mechana Gesellschaft zur Wahrnehmung mechanisch-musikalischer Urheberrechte Gesellschaft m.b.H. (u daljem tekstu: Austro-Mechana) je organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava koja u Austriji, kao takva i na temelju ugovora s drugim stranim organizacijama za kolektivno ostvarivanje prava, ostvaruje prava autora i nosilaca srodnih prava. Osim toga, ova organizacija u Austriji ima pravo da naplaćuje nadoknadu za prazne nosače zvuka ili slike u smislu čl. 42, st. 1(b) austrijskog Zakona o autorskom pravu.
Tuženi u ovom postupku, društva grupe Amazon, čije se sedište nalazi u Luksemburgu i Nemačkoj, pripadaju međunarodnoj grupi Amazon, koja se između ostalog bavi prodajom proizvoda na internetu, uključujući nosače zvuka ili slike u skladu sa austrijskim propisima. Počev od 2003. godine, društva grupe Amazon su kroz međunarodnu saradnju i na temelju narudžbina preko interneta stavila na tržište Austrije prazne nosače zvuka ili slike, kao što su prazni CD-ovi, DVD-ovi, memorijske kartice i MP3-čitači.
Austro-Mechana je tužila društva grupe Amazon, tražeći od njih da joj solidarno plate primerenu nadoknadu predviđenu čl. 42, st. 1 (b) Zakona o autorskom pravu za nosače zvuka i slike koji su stavljeni na tržište u Austriji između 2002. i 2004. godine.[8] Osim plaćanja primerene nadoknade, tužilac je tražio da se društvima grupe Amazon naloži dostavljanje računovodstvenih podataka koji se odnose na nosače zvuka ili slike koje su stavili na tržište u Austriji zadržavajući pravo na određivanje visine zahteva za nadoknadu za ta razdoblja.
Prvostepeni sud delimično je presudom prihvatio zahtev za dostavljanje računovodstvenih podataka i odložio donošenje odluke o zahtevu za nadoknadu. Drugostepeni sud potvrdio je presudu prvostepenog suda. Međutim, Vrhovni sud, kome je podnesena žalba na drugostepenu presudu prekinuo je glavni postupak i postavio prethodna pitanja koja se odnose na pojam pravične naknade iz Direktive 2001/29.[9]
Svojim prvim pitanjem, Sud koji je uputio zahtev u osnovi pita da li postoji pravična naknada u smislu čl. 5, st. 2(b) Direktive 2001/29 u slučaju kada se nacionalnim propisom predviđa taksa za privatno umnožavanje u obliku primerene naknade koju bez razlikovanja može naplatiti samo organizacija za kolektivno ostvarivanje prava od osobe koja u komercijalne svrhe i uz naplatu prva stavlja na nacionalno tržište uređaje za reprodukovanje dela, ali kada se navedenim nacionalnim propisom pod određenim uslovima predviđa i pravo na povraćaj navedene primerene naknade u slučaju kada njeno plaćanje nije bilo potrebno. Sud koji je uputio zahtev smatra da s obzirom na to da se austrijskim propisom predviđa taksa za privatno umnožavanje bez razlikovanja, ona je očito suprotna presudi Padawan. Međutim, sud koji je uputio zahtev ujedno primećuje da predmetni nacionalni propis predstavlja temeljnu razliku u odnosu na propis na koji se odnosi presuda Padawan, jer se njime predviđa mogućnost povraćaja navedene takse.
Sud u Luksemburgu je na postavljeno pitanje odgovorio da čl 5, st. 2(b) Direktive 2001/29/ treba tumačiti u smislu da mu nije protivan propis države članice prema kojem se bez razlikovanja primenjuje taksa za privatno umnožavanje prilikom prvog stavljanja na tržište na njenom državnom području, u komercijalne svrhe i uz naplatu, uređaja za beleženje koji su prikladni i za umnožavanje i kojim se istovremeno predviđa pravo na povraćaj plaćenih taksi kada krajnja upotreba tih uređaja ne ulazi u slučaj uređen spomenutom odredbom, ukoliko praktične poteškoće opravdavaju takav sistem finansiranja pravične naknade i ukoliko je pravo na povraćaj efikasan i ne čini preterano teškim vraćanje plaćenih taksi, a što utvrđuje sud koji je postavio prethodno pitanje, uzimajući u obzir okolnosti konkretnog slučaja kao i ograničenja koja postavlja ova Direktiva. Osim toga, u svojoj presudi Sud je istakao i da činjenica da je pravična naknada stavljena na raspolaganje na teret subjekata koji se u lancu distribucije uređaja nalaze iznad privatnih subjekata sama po sebi nije protivna pravu Unije.[10]
Spor između istih stranaka nastao je i povodom pitanja jesu li austrijski sudovi na temelju čl. 5, st. 3 Uredbe br. 44/2001 međunarodno nadležni za odlučivanje o tužbi koju je Austro-Mechana podnela kako bi izdejstvovala isplatu te naknade od Amazona. Prvostepeni sud odbio je tužbu Austro-Mechane zbog nedostatka međunarodne nadležnosti. Spor u ovom predmetu je dospeo do austrijskog Vrhovnog suda, koji je odlučio da prekine postupak i postavi Evropskom Sudu pravde sledeće prethodno pitanje: da li čl. 5, st. 3 Uredbe br. 44/2001 treba tumačiti na način da je zahtev za isplatu naknade poput one o kojoj je reč u glavnom postupku, koja se duguje na temelju nacionalnog propisa kojim se sprovodi čl 5, st. 2(b) Direktive 2001/29, obuhvaćen „stvarima koje se odnose na štetne radnje, delikte ili kvazi-delikte“ u smislu čl. 5, st. 3 Uredbe 44/2001. Na postavljeno pitanje Sud je odgovorio da čl. 5, st. 3 Uredbe br. 44/2001 treba tumačiti na način da je zahtev za isplatu naknade koja se duguje na temelju nacionalnog propisa, poput onog o kojem je reč u glavnom postupku, kojim se uvodi sistem „pravične naknade“ predviđen čl. 5, st. 2 (b) Direktive 2001/29, obuhvaćen „stvarima koje se odnose na štetne radnje, delikte ili kvazi-delikte“ u smislu čl 5, st. 3 te uredbe. Iz toga proizlazi da su austrijski sudovi nadležni za odlučivanje o zahtevu Austro-Mechane ako se štetni događaj o kojem je reč u glavnom postupku dogodio ili bi se mogao dogoditi u Austriji, što je na sudu koji je uputio zahtev da utvrdi.
IV SLUČAJ COPYDAN/NOKIA[11]
Copydan je organizacija za upravljanje autorskim pravima koja zastupa nosioce prava na zvučnim i audiovizuelnim delima. Dansko ministarstvo kulture je ovlastilo Copydan da naplaćuje, upravlja i da nosiocima prava raspodeljuje naknade naplaćene za upotrebu navedenih dela.
Nokia je kompanija koja, između ostalog, u Danskoj prodaje prenosne telefone. Ona te proizvode isporučuje poslovnim korisnicima koji ih dalje prodaju drugim privatnim ili poslovnim korisnicima. Svi prenosni telefoni opremljeni su unutrašnjom memorijom. Uz to, određeni modeli sadrže dodatnu memorijsku karticu koja je različita od SIM kartice. Ako korisnik poseduje prenosni telefon koji ima memorijsku karticu, on na njoj može čuvati podatke kao što su brojevi telefona, podaci o kontaktima ili fotografije snimljene tim telefonom. Na njega se, takođe, mogu čuvati datoteke koje sadrže muzička dela, filmove ili druga zaštićena dela. Takve datoteke moguće je preuzeti sa interneta, DVD-a, CD-a, čitača MP3 ili korisničkih računara.
Između stranaka u glavnom postupku nesporna je činjenica da kada korisnik čuva zaštićena dela na prenosnom telefonu koji istovremeno ima i unutrašnju memoriju i memorijsku karticu, ta dela su, u načelu, sačuvana i u unutrašnjoj memoriji.
Copydan je smatrao da memorijske kartice prenosnih telefona moraju biti obuhvaćene pojmom pravična naknada, koji predviđa danski Zakon o autorskom pravu, na temelju izuzetka od prava umnožavanja, osim ako te memorijske kartice imaju izuzetno mali kapacitet čuvanja. Copydan je zato tužio Nokiu tražeći da joj se naloži da mu se za memorijske kartice koje su uvezene u periodu od 2004.-2009. godine plati naknadu za privatnu upotrebu.
Nokia je navela da ne postoji obaveza plaćanja takve naknade kada je umnožavanje nedopušteno, kao ni kada su nosioci autorskog prava dali ovlašćenje za, primera radi, upotrebu umnožavanja nakon preuzimanja zaštićenog dela s mrežne stranice za trgovinu. Pojmom pravične naknade, trebala bi, dakle, biti obuhvaćena samo zakonita umnožavanja za privatnu upotrebu za koja nosioci nisu dali ovlašćenje. Međutim, memorijske kartice prenosnih telefona retko sadrže takva umnožavanja, pa se ne može tražiti nikakva naknada za ta umnožavanja.
U tim okolnostima, žalbeni sud regije Est u Danskoj je odlučio da prekine postupak koji je pred njim pokrenut i Evropskom sudu pravde postavio više prethodnih pitanja o tumačenju Direktive 2001/29. Glavno pitanje postavljeno u sporu u glavnom postupku jeste pitanje može li se za memorijske kartice prenosnih telefona naplaćivati naknada za privatno umnožavanje, koja je utvrđena nacionalnim propisom i namenjena za finansiranje pravične naknade propisane u čl. 5, st. 2(b) Direktive 2001/29, kao protivčinidba za izuzetak od isključivog prava umnožavanja nosioca prava. Međutim, problem ne predstavlja toliko naplaćivanje naknade za privatno umnožavanje kao takvo, koliko okolnost da se ona može naplaćivati za navedene memorijske kartice, ali ne i za druge uređaje za umnožavanje, kao što su MP3 čitači ili iPodovi, kao i njena nedoslednost, čak i arbitrarnost s obzirom na ciljeve Direktive 2001/29. Međutim, pitanja žalbenog suda idu još i dalje od tog središnjeg problema tako da se u vrlo opštim terminima obrađuju određeni najproblematičniji, ponekad i kontroverzni aspekti primene izuzetka privatnog umnožavanja propisane u čl. 5, st. 2(b) Direktive 2001/29, dotičući određene opšte aspekte njenog režima ili načina naplaćivanja. U takvoj situaciji, Sud u Luksemburgu je naročito imao zadatak da ispita može li se naknada za privatno umnožavanje naplaćivati za umnožavanja za koja su nosioci prava dali ovlašćenje, može li se naplaćivati za umnožavanja za privatnu upotrebu koja su ostvarena iz izvora koji pripadaju trećim licima ili koji su nedopušteni, utiču li u tom pogledu postojanje i/ili upotreba efikasnih tehničkih mera zaštite, i mogu li države članice naplaćivati naknadu za privatno umnožavanje u slučaju kada je nosiocima prava uzrokovana minimalna šteta.
A. Načelo naplaćivanja naknade za privatno umnožavanje na memorijskim karticama prenosnih telefona
Danski sud koji je pokrenuo postupak prethodnog odlučivanja u osnovi je postavio pitanje Evropskom sudu pravde da li Direktivu 2001/29 treba tumačiti u smislu da se protivi tome da država članica propiše naplaćivanje naknade za privatno umnožavanje na memorijskim karticama prenosnih telefona s obzirom na to da određeni memorijski nosači, kao što su MP3 i iPodovi nisu obuhvaćeni takvim naplaćivanjem. U tom pogledu Sud koji je uputio zahtev zapravo pita da li treba uzeti u obzir primarnu ili glavnu funkciju tih memorijskih kartica. Na ovo pitanje Sud je odgovorio da se čl. 5, st 2(b) Direktive 2001/29 ne protivi nacionalnom propisu koji na temelju izuzetka od prava umnožavanja predviđa pravičnu naknadu za umnožavanja za privatnu upotrebu za višefunkcionalne medije, kao što su memorijske kartice prenosnih telefona, bilo da je glavna ili samo sekundarna funkcija tih medija ostvarivanje umnožavanja za privatnu upotrebu, pod uslovom da jedna od funkcija navedenih uređaja, bila ona i sekundarna, omogućava njihovim nosiocima da ih koriste u tu svrhu. Međutim, na iznos plative pravične naknade mogu uticati odgovori na pitanja da li je ta funkcija glavna ili sekundarna, kao i koji je relativni značaj kapaciteta tog uređaja za ostvarivanje umnožavanja. Ako se šteta učinjena nosiocima prava smatra minimalnom, dostupnost navedene funkcije može dovesti do toga da ne nastaje obaveza plaćanja naknade. Ovakav odgovor Suda je očekivan, imajući u vidu da je isti Sud ranije u presudi Padawan istakao da krajnji korisnici nastoje da u potpunosti iskoriste sve funkcije koje obezbeđuje određeni uređaj, i sa druge strane ne postoje uslovi da se utvrdi da li su privatne kopije uopšte napravljene.
Koncept minimalne štete posebno je važan u Velikoj Britaniji gde je izuzetak od prava umnožavanja stupio na snagu pre dve godine preko Uredbe SI 2014/2361, pri čemu je Vlada Velike Britanije odmah nakon stupanja na snagu ove Uredbe osporavala realizaciju izuzetka od privatnog umnožavanja. Imajući u vidu pojedine sudske procese koji su u Velikoj Britaniji pokrenuti odmah posle stupanja na snagu Uredbe SI 2014/2361, pre svega procese koje pokrenula britanska muzička industrija (BASCA, The Musicians’ Union i UK Musik), iznenađuje to što Evropski sud pravde nije iskoristio priliku da odredi bliže smernice o tome šta predstavlja minimalnu štetu.
U svojoj presudi Sud je, takođe, istakao da se čl. 5, st. 2(b) Direktive 2001/29 ne protivi nacionalnom propisu koji na temelju izuzetka od prava umnožavanja primenjuje naknadu za finansiranje pravične naknade za umnožavanja za privatnu upotrebu na isporuku uređaja koji se mogu koristiti u svrhe umnožavanja za privatnu upotrebu, kao što su memorijske kartice prenosnih telefona, ali koji tu naknadu ne primenjuju na isporuku komponenti koje su primarno namenjene za čuvanje umnožavanja za privatnu upotrebu, kao što su unutrašnje memorije MP3 čitača, pod uslovom da te različite kategorije uređaja i komponenti nisu uporedive, odnosno da je različito postupanje prema njima opravdano, a što je zadatak suda koji je uputio zahtev da proveri.[12] U tom smislu, ova presuda je, između ostalog, od posebnog interesa za smartfon industriju, gde se pojavljuje novi trend dizajna, kao na primer iPhone i Samsung Galaxy S6.
Dosadašnja analiza presude Evropskog suda pravde u slučaju Copydan/Nokia pokazuje da u smislu Direktive 2001/29 nije sporan nacionalan propis koji pravi jasnu razliku između, s jedne strane, uređaja koji imaju funkciju digitalnog umnožavanja i koji su odvojivi od uređaja, i, s druge strane, komponenti koje su neodvojive od takvih uređaja. Naime, dok se na isporuku tih uređaja primenjuje naknada za privatno umnožavanje, to nije slučaj sa isporukom tih komponenti. U tom pogledu trebalo bi navesti da se višefunkcionalni mediji, kao što su memorijske kartice prenosnih telefona, s jedne strane, i ugrađene komponente kao što su unutrašnje memorije čitača MP3, sa druge strane, mogu koristiti za privatno umnožavanje zaštićenih dela i na taj način učiniti štetu nosiocima autorskog prava. Unutrašnje memorije imaju u telefonskom uređaju istu funkciju identičnu funkciji umnožavanja kao i memorijske kartice. Međutim, na nacionalnom sudu je da ispita da li postoje okolnosti koje omogućavaju zaključak da ugrađene komponente, uprkos činjenici da imaju istu funkciju umnožavanja kao i memorijske kartice prenosnih telefona, nisu uporedive sa stanovišta zahteva u vezi sa pravičnom naknadom. U tom smislu, nacionalni sud može naročito da ceni mogući uticaj činjenice da su navedene komponente neodvojive od uređaja u koje su ugrađene, dok su uređaji koji se koriste u istu svrhu umnožavanja, kao što su memorijske kartice, odvojivi, što je obeležje koje može biti takve prirode da olakšava dodatno umnožavanje istih dela na drugim medijima. Pod pretpostavkom da nacionalni sud zaključi da su navedene komponente i uređaji uporedivi sa stanovišta zahteva u vezi sa pravičnom naknadom, on će se naći pred proverom opravdanosti različitog postupanja koje proizilazi iz nacionalnog sistema pravične naknade.
V SLUČAJ HEWLETT PACKARD/REPROBEL[13]
Hewlett-Packard (u daljem tekstu: HP) u Belgiju uvozi uređaje za umnožavanje za profesionalnu i kućnu upotrebu, između ostalog "multifunkcionalne uređaje", čija je glavna funkcija štampanje dokumenata brzinom koja varira zavisno od kvaliteta štampe. Reprobel je organizacija koja je zadužena za naplaćivanje i raspodelu iznosa koji odgovara pravičnoj naknadi na temelju izuzetka od umnožavanja. Telefaksom od 16. avgusta 2004. godine, Reprobel je obavestio HP da njegova prodaja multifunkcionalnih štampača u načelu zahteva plaćanje naknade u iznosu od 49,20 evra po štampaču. Održani sastanci i korespondencija s Reprobelom nisu doveli do sporazuma o tarifi primenjivoj na te multifunkcionalne štampače, pa je NR 8. marta 2010. godine tužio Reprobel Sudu prve instance u Briselu. NR je tražio, s jedne strane, da taj sud presudi da se nikakva naknada ne mora plaćati za uređaje koje je to društvo stavilo u prodaju, i paralelno, da naknada koje je plaćalo odgovaraju pravičnoj naknadi u slučajevima kada postoji obaveza plaćanja po belgijskim propisima, tumačenim u skladu sa Direktivom 2001/29. Sa druge strane, NR je zahtevao da Reprobelu bude naloženo da u roku od godinu dana, pod pretnjom novčane kazne od deset miliona evra izradi studiju u skladu sa onom iz čl. 26 Kraljevskog dekreta o, između ostalog, broju spornih uređaja i njihovoj stvarnoj upotrebi kao fotokopir uređaja zaštićenih dela, upoređujući tu stvarnu upotrebu sa stvarnom upotrebom svih ostalih uređaja za umnožavanje zaštićenih dela.
Reprobel je 11. marta 2010. godine tužio NR pred istim sudom radi njegove osude na privremenu isplatu iznosa od 1 evro za naknade koje je smatrao dospelim na temelju Kraljevskog dekreta. Sud prve instance je po prijemu ove tužbe proglasio spajanje tih dvaju postupaka. Nezadovoljni presudom prvostepenog suda NR i Reprobel su podneli žalbu Apelacionom sudu koji je odlučio prekinuti postupak i uputiti Evropskom sudu pravde prethodna pitanja. Naime, sud koji je uputio zahtev je, pre svega, hteo da sazna da li čl. 5, st. 2(a) i (b) treba tumačiti na način da u pogledu pravične naknade koji se u njima pojavljuje treba uspostaviti razliku s obzirom na to da li je umnožavanje na papir ili sličan nosač, učinjeno upotrebom bilo koje fotografske tehnike ili nekim drugim postupkom koji ima slične učinke, izvršio svaki korisnik ili fizička osoba za privatnu upotrebu i u svrhu koja nije ni posredno ni neposredno komercijalna.
U skladu sa čl. 5, st. 2(a) Direktive 2001/29, države članice mogu predvideti izuzetke ili ograničenja prava umnožavanja u odnosu na umnožavanje na papir ili sličan nosač, učinjeno upotrebom bilo koje fotografske tehnike ili nekim drugim postupkom koji ima slične efekte, uz izuzetak grafičkog izdanja muzičkog dela (notni materijal), pod uslovom da nosioci prava dobiju pravičnu naknadu. Budući da čl 5. st. 2(a) Direktive 2001/29 ne precizira ni korisnike na koje se odnosi izuzetak umnožavanja koju predviđa, ni cilj reprodukovanja iz te odredbe, ni privatan ili neprivatan kontekst tog reprodukovanja, taj izuzetak treba shvatiti na način da se odnosi na sve kategorije korisnika, uključujući fizičke osobe, i to bez obzira na cilj reprodukovanja, uključujući one izvršene za privatnu upotrebu i u svrhu koja nije ni podredno ni neposredno komercijalna.
Čl 5. st 2. (b) Direktive 2001/29 propisuje da države članice mogu predvideti takve izuzetke ili ograničenja u odnosu na reprodukovanje na bilo koji nosač koje je učinila fizička osoba za privatnu upotrebu i u svrhu koja nije ni posredno ni neposredno komercijalna, uz uslov da nosioci prava dobiju pravičnu naknadu. Budući da ta odredba izričito navodi da se reprodukovanja na koja se odnosi izvršavaju na „bilo koji nosač“, treba je shvatiti na način da se odnosi i na ona koja se izvršavaju na papiru ili na sličnom nosaču. Uz to, budući da ta odredba ne precizira tehniku reprodukovanja o kojoj je reč, treba je shvatiti na način da iz svog područja primene ne isključuje reprodukovaa nja učinjena upotrebom bilo koje fotografske tehnike ili nekog drugog postupka koji ima slične efekte.
Evropski sud pravde je 12. novembra doneo presudu u ovom sporu, dajući odgovore na postavljena pitanja. Naime, Sud u Luksemburgu je odlučio da čl. 5, st. 2 (a) i (b) treba tumačiti na način da u pogledu pojma „pravične naknade“ koji se u njima spominje treba uspostaviti razliku zavisno od toga da li je reprodukovanje na papir ili sličan nosač, učinjeno upotrebom bilo koje fotografske tehnike ili nekim drugim postupkom koji ima slične efekte, izvršio svaki korisnik ili fizička osoba za privatnu upotrebu i u svrhu koja nije ni posredno ni neposredno komercijalna. Takođe, Sud je odlučio da se čl. 5. st 2 (a) i (b) protive nacionalnom zakonodavstvu, poput onoga iz glavnog postupka, koje državama članicama dopušta da deo pravične naknade koja pripada nosiocima prava dodele izdavačima dela, koja su stvorili autori, bez obaveze izdavača da nosiocima prava, čak i neposredno, nadoknade deo naknade koje su lišeni. I na kraju, Sud je istakao da čl. 5 st. 2 (a) i (b) načelno se protive nacionalnom zakonodavstvu, poput onoga iz glavnog postupka, koje uspostavlja jedinstven sistem naplate pravične naknade koji obuhvata i reprodukovanja grafičkog izdanja muzičkog dela (notni materijal) i protive se takvom zakonodavstvu koje uspostavlja jedinstven sistem naplate pravične naknade koji obuhvata i krivotvorena reprodukovanja izvršena iz nezakonitih izvora.
VI ZAKLjUČAK
Analizirana praksa Evropskog suda pravde pokazuje da države članice slobodno mogu da odluče da li će u svoje nacionalno pravo uvesti izuzetak od prava umnožavanja koji se odnosi na umnožavanje za privatnu upotrebu, a koji je predviđen u čl. 5, st. 2(b) navedene Direktive. Za slučaj uvođenja ovog izuzetka u nacionalno pravo, države članice su posebno dužne propisati plaćanje pravične naknade u korist nosioca isključivog prava umnožavanja. Budući da odredbe spomenute Direktive ne utvrđuju detaljno različite elemente strukture pravične naknade, države članice raspolažu širokom marginom elemenata za njihovo utvrđivanje. Države članice određuju lica koja su dužna platiti tu naknadu, njen oblik, detaljna rešenja i visinu navedene naknade.
Sistem na kojem se temelji pravična naknada, njena koncepcija i visina moraju biti povezani sa štetom uzrokovanom nosiocima isključivog prava umnožavanja privatnim umnožavanjem njihovih zaštićenih dela, izvršenim bez njihovog odobrenja. U tom smislu, spomenuta naknada ima za cilj da obešteti nosioce prava i treba je smatrati protivčinidbom za štetu koju su oni pretrpeli. Iz prakse Suda takođe proizilazi da se čl. 5, 2(b) Direktive 2001/29 državi članici koja je uvela izuzetak privatnog umnožavanja propisuje obaveza postizanja određenog rezultata u smislu da ta država mora u skladu sa svojom teritorijalnom nadležnošću osigurati efikasno plaćanje pravične naknade radi naknade štete koju su nosiocima isključivog prava umnožavanja uzrokovali krajnji korisnici koji borave na području te države umnožavanjem zaštićenih dela. Iako je Sud tu odredbu protumačio na način da je, načelno, osoba koja je prouzrokovala štetu nosiocu isključivog prava umnožavanja, odnosno onaj koji je za svoju privatnu upotrebu umnožio zaštićeno delo bez prethodnog odobrenja nosioca prava, dužan nadoknaditi tu štetu, finansiranjem naknade koja će biti isplaćena nosiocu prava, ipak je priznao da s obzirom na praktične poteškoće povezane s identifikovanjem privatnih korisnika i obvezivanjem istih da nosiocima isključivog prava umnožavanja nadoknade štetu koju su im prouzrokovale, države članice mogu radi finansiranja pravične naknade uvesti „naknadu za privatno umnožavanje“ koja nije na teret predmetnih privatnih lica, nego onih koje raspolažu opremom, uređajima i nosačima za digitalno reprodukovanje i koje na tom temelju, pravno ili činjenično, stavljaju tu opremu, uređaje i nosače za reprodukovanje na raspolaganje privatnim korisnicima ili im pružaju uslugu reprodukovanja. U okviru takvog sistema osobe koje raspolažu navedenom opremom, uređajima ili nosačima dužne su platiti naknadu za privatno reprodukovanje. U tom pogledu, Sud je pojasnio da s obzirom na to da navedeni sistem omogućava obveznicima plaćanja da prenesu iznos naknade za privatno reprodukovanje na cenu stavljanja na raspolaganje spomenute opreme, uređaja i nosača za reprodukovanje ili na cenu pružene usluge reprodukovanja, trošak navedene naknade na kraju snosi privatni korisnik koji plaća tu cenu, i to u skladu s „odgovarajućom ravnotežom“ koju treba postići između interesa nosioca isključivog prava umnožavanja i korisnika predmeta zaštite.
Naš Zakon o autorskom i srodnim pravima (ZASP) u čl. 46, st. 1 propisuje da fizičko lice može bez saglasnosti autora i bez plaćanja naknade umnožavati primerke objavljenog autorskog dela za lične nekomercijalne potrebe. Međutim, "sa pojavom savremenih uređaja koja omogućavaju masovno i kvalitetno umnožavanje autorskih dela ekonomski interesi autora u velikoj meri bili su ugroženi, jer se uz pomoć ovih uređaja, autorska dela mogu umnožavati od strane velikog broja lica, pri čemu kvalitet umnoženih primeraka ni u čemu ne zaostaje u odnosu na primerke sa kojih su presnimani, a cena umnoženih primeraka je nekoliko puta niža u odnosu na cenu po kojoj bi se primerci autorskog dela ili predmeta zaštite srodnog prava nabavljali kupovinom".[14] Sredinom 80-tih godina zabeleženi su značajni gubici u prihodima od prodaje primeraka autorskih dela, što je podstaklo zakonodavce pojedinih zemalja da reaguju.[15] Izlaz je nađen u priznanju posebnog ovlašćenja autorima na deo nadoknade od prodaje uređaja i sredstava podobnih za umnožavanje autorskih dela. Među prvim zemljama koje su na ovaj način rešile nastali problem bile su Nemačka, Francuska i Portugalija.[16] Polazeći od rešenja usvojenih u uporednom pravu, i u Srbiji je u ZASP priznato ovlašćenje autoru na posebnu nadoknadu od uvoza, odnosno prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta za koje se opravdano može pretpostaviti da će biti korišćeni za takvo umnožavanje.[17] Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o autorskom i srodnim pravima iz 2012. godine posebna naknada je ograničena, a za pojedine uređaje (računari, računarska oprema, komponente, računarske memorije i dr) ukinuta.[18]
Posebna naknada je pravna kategorija koja je od samog uvođenja u naš pravni sistem izazvala oprečne stavove u našoj stručnoj javnosti.[19]Evropski sud pravde je imao priliku da se više puta izjasni o pitanju posebne naknade. Analizirane presude ovog Suda pokazuju da evropski izvori prava ne zabranjuju uvođenje ovakve naknade, ali da postoje posebna ograničenja. Primera radi, posebna naknada za medije pogodne za reprodukovanje ne može se naplaćivati od preduzeća i profesionalaca koji ih, po prirodi stvari, ne kupuju za kopiranje autorskih dela za privatne potrebe. Naplaćivanje posebne naknade u takvim slučajevima ne bi bilo u skladu sa pravom Evropske unije. Osim toga, Direktiva 2001/29 u čl. 5, st. 2 i 3 propisuje da obaveza plaćanja naknade ne važi u odnosu na javne biblioteke, obrazovne institucije, muzeje, arhive koji nemaju direktnu ili indirektnu komercijalnu prirodu. Izuzeci važe, takođe, i za osobe sa invaliditetom, korišćenje radi sprovođenja sudskog ili upravnog postupka, radi javnog informisanja, za potrebe nastave, javne bezbednosti i niz drugih slučajeva.
Naš ZASP u odnosu na pitanje plaćanja pravične naknade karakteriše pravna nesigurnost. Dokaz za to je uslov pod kojim se autoru priznaje pravo na posebnu naknadu od uvoza, odnosno prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta. Naime, oprema mora biti takva da se opravdano može pretpostaviti da će biti korišćena za umnožavanje autorskih dela za koja se, s obzirom na njihovu prirodu, može očekivati da će biti umnožena fotokopiranjem ili snimanjem na nosače zvuka, slike ili teksta. Neusklađenost naših propisa sa evropskom legislativom i praksom Evropskog suda pravde postoji i u pogledu propisivanja spiska opreme na koji se odnosi posebna naknada.
Sonja Lučić, LLD*
THE RIGHT OF THE AUTHOR TO A FAIR COMPENSATION IN THE EVENT OF REPRODUCTION COPYRIGHT WORK FOR PRIVATE USE
Summary
On 11 July 2013, the Court of Justice of the EU (CJEU) handed down its judgment in Case C-521/11 Amazon v Austro-Mechana. The case concerned the 'fair compensation' to be paid to authors of copyrighted works (such as music, books and films) through a private copying levy on the first sale of recording media such as blank CDs and DVDs. The CJEU was asked by the Austrian Supreme Court whether it is permitted under EU Law for a collective management organisation (CMO) to ask for the payment of levies on recording media such as MP3 players or blank CDs. The case opposed the Austrian CMO Austro-Mechana to Amazon.com who argued that a general “blank cassette levy” was in contradiction to EU Law. Contrary to what was alleged by Amazon.com the Court found that the existence of a general levy was not incompatible with EU Law as long as there is also a system of reimbursement for instance upon re-export of the device or media that is levied. The Court also stated that a system where part of the levy is not transferred directly to the rightholder but goes to social and cultural institutions is acceptable, provided the rightholders benefit from it and the income is shared among eligible rightholders on a non-discriminatory basis. Finally, the Court considered that the payment of a blank cassette levy in another Member State should not free the retailer from paying it in other Member States.
The judgment in Copydan overall tackles a breadth of issues related to private copying and levies. It does not depart from previous decisions such as VG Wort and ACI Adam. Yet, time will tell whether the Court will follow the same train of thought in pending cases, or whether it will redefine the nebulous concepts of unlawful sources and third party devices used for copying, which were not adequately addressed in Copydan.
The case C 572/13 pertains to the Belgian reprography scheme. The CJEU interprets the 2001/29 Copyright Directive answering a series of preliminary questions referred by the Court of Appeal of Brussels. The Court clearly acknowledges the right of authors and other ‘rightholders’ to be remunerated for certain uses of their works allowed under an exception in national legislation. It further ruled that publishers are not rightholders in the sense of article 5.2a and b of the 2001 Copyright Directive. The Court says that, as a result, publishers cannot suffer harm and thus are not entitled to compensation on the basis of the Directive. Any compensation or remuneration provided to publishers at member state level must not affect the fair compensation, which is due to authors under article 5.2.a and b of the Directive. It is evident from the ruling that the European copyright framework in the field of both reprography and private copying in the text and image sector is in urgent need of clarification. In this sense, the International Federation of Reproduction Rights Organisations (IFRRO) called upon the European Commission and the European Parliament to review articles 2, 5.2a and 5.2b of the Directive, with an aim of maintaining fair and adequate compensation for both authors and publishers for usages of their works and publications made under said exceptions. The review should further aim at creating a robust legal framework.
Key words: Copyright and related rights; reproduction right; exceptions and limitations; fair compensation; Directive 2001/29EC.
* Docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, sspasojevic@jura.kg.ac.rs.
[1] U tom smislu Evropska komisija je 2012. godine preuzela inicijativu odobravanjem akcijskog plana čiji je cilj osavremenjivanje autorskog prava. U tom planu Komisija je s pravom izdvojila upravo pitanje pravične naknade kao jedno od najproblematičnijih pitanja u autorskom pravu koje zahteva hitno rešavanje. "Videti saopštenje za medije Komisije od 5. decembra 2012. godine (Memo/12/950).
[2] U praksi i literaturi ovaj izuzetak se često označava pojmom "izuzetak za privatno umnožavanje". Direktiva 2001/29 u čl. 5, st. 5 uslovljava uvođenje izuzetka za privatno umnožavanje , kao i ostalih izuzetaka i ograničenja predviđenih u st. 1 do 4 istog člana trima uslovima, odnosno da se taj izuzetak primenjuje samo u određenim posebnim slučajevima, zatim da nije u sukobu sa uobičajenim iskorišćavanjem dela i da ne dovodi bezrazložno u pitanje zakonite interese nosioca autorskog prava.
[3] Vid. presudu Padawan Evropskog suda pravde. Tekst presude je dostupan na adresi: http//www.curia.europa.eu/juris/liste.jsf?num=C-467/08, datum posete: 30.05.2016.
[4] Vid. presude Padawan i Stichting de Thuiskopie. Tekst druge presude je dostupan na adresi: http//www. http://curia.europa.eu/juris/liste.jsf?language=en&num=462/09. U tom pogledu videti i uvodnu izjavu 35 Direktive 2001/29 iz koje proizilazi da, uzimajući u obzir okolnosti svakog pojedinog slučaja, kriterijum štete koja se nanosi nosiocima prava i koja proizilazi iz upotrebe zaštićenog materijala predstavlja vredan kriterijum za slučajeve izuzetaka ili ograničenja za koje je predviđena pravična naknada i, stoga, ne samo za slučaj izuzetka za privatno umnožavanje.
[5] Vid. presudu Padawan Evropskog suda pravde.
[6] Vid. presudu Padawan Evropskog suda pravde.
[7] Presuda Evropskog suda pravde, http://curia.europa.eu/juris/liste.jsf?num=C-521/11, datum posete: 03.03.2016.
[8] Pravična naknada u korist autora koja se odnosi na izuzetak za privatno umnožavanje u smislu čl. 5, st. 2(b) Direktive 2001/29 predviđena je članom 42, st. 1(b) austrijskog Zakona o autorskom pravu u obliku primerene naknade.
[9] Pojam "pravične naknade" navodi se u raznim odredbama Direktive 2001/29. Osim u čl. 5, st. 2(b), pravična naknada u korist nosioca prava izričito je predviđena u izuzecima navedenim u čl. 5, st. 2, tačke a i e, kao i u raznim uvodnim izjavama Direktive.
[10] B. Koch/D. Krauspenhaar, Die Auswirkungen der Amazon-Entscheidung des EuGH auf das deutsche System der urheberrechtlichen Abgaben auf Vervielfältigungsgeräte und Speichermedien, GRUR Int, 11/2013, 1005.
[11] Presuda Evropskog suda pravde, http://curia.europa.eu/juris/liste.jsf?num=C-463/12, datum posete: 13.06.2016.
[12] S. Müller, Anmerkung zu EUGH, Urteil vom 5 März 2015 - C-463/12 - Copydan gegen Nokia, Zeitschrift für Urheber- und Medienrecht (ZUM), 5/2015, 390.
[13] Presuda Evropskog suda pravde, http://curia.europa.eu/juris/liste.jsf?&num=C-572/13, datum posete: 20.06.2016.
[14] K. Vlašković, Ovlašćenje autora na naknadu od prodaje uređaja i sredstava podobnih za umnožavanje autorskih dela, Pravni život br. 11, 2012, 818.
[15] Ibid, 819.
[16] Ibid, 819.
[17] Vid. čl. 39 Zakona o autorskom i srodnim pravima, "Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012.
[18] Vid. čl. 1 i čl. 6 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskom i srodnim pravima, "Sl. glasnik RS", br 119/2012.
[19]Više o tome u: J. Veselinović, Intervencija države u sprečavanju monopola kao potencijalna opasnost u ograničavanju autorskih prava, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu br. 1, 2013, 193-208.
* Assistant Professor at the Faculty of Law University of Kragujevac, sspasojevic@jura.kg.ac.rs.