dr Jasmina Labudović Stanković^*

UDK: 336.711(4-672EU)

INSTRUMENTI EVROPSKE CENTRALNE BANKE I KRIZA U EVROZONI^**

Nakon kratkog predstavljanja instrumenata monetarne politike Evropske centralne banke, autor pažnju posvećuje, korišćenju programa direktnih monetarnih transakcija (OMT) u kontekstu rešavanja krize u evrozoni. Korišćenje ovog instrumenta Ustavni sud Nemačke je okarakterisao na način da je ECB izašla iz okvira svojih ovlašćenja, tako ne vodeći monetarnu, već ekonomsku politiku EU. S druge strane, autor se bavi i analizom uzroka krize u evrozoni. Autor objašnjava da je jedan od uzroka krize nepostojanje uslova za formiranje monetarne unije i pre njenog stvaranja. Osim toga, erupciji krize doprineli su i drugi faktori, kao što je prezaduženost država, prelivanje kapitala iz siromašnih u bogate države, nesposobnost evra da omogući prilagođavanje asimetričnim šokovima (promene koje jednu zemlju pogađaju drugačije u odnosu na drugu zemlju), ali i oslanjanje na neoliberalnu ekonomiju.

Ključne reči: instrumenti monetarne politike, program direktnih monetarnih transakcija, monetarna politika, Evropska centralna banka, kriza u evrozoni

I UVODNE NAPOMENE

Integracija koja leži u osnovi stvaranja EU, pojam je međunarodne ekonomije.^[1] Takvu integraciju trebalo je da „osigura“ i finansijska integracija.^[2] Važnu ulogu u tom procesu ima Evropska centralna banka,^[3] a fundamentalnu tekovinu integracije predstavlja uvođenje evra.^[4] Postojanje ove banke kao jedinstvene centralne banke, sada za 19 zemalja,^[5] podrazumeva postojanje monetarne unije^[6] (Evropske monetarne unije), što dalje podrazumeva vođenje jedinstvene monetarne politike, jedinstvenu valutu i jedinstvenu deviznu politiku. Ipak, nezavisno od toga što je monetarna unija uspostavljena i što postoji jedinstvena valuta,^[7] činjenica je da u EMU ne postoji optimalno valutno područje. Ono bi postojalo ako bi postojali sledeći preduslovi: mobilnost rada i kapitala (mobilnost faktora proizvodnje), fleksibilnost zarada, centralizovani budžet, harmonizovan pravni sistem i približan (ujednačen) stepen privrednog razvoja zemalja članica.^[8] U takvim okolnostima nema potrebe da se vrši promena deviznog kursa kako bi se eliminisali asimetrični šokovi u privredama (promene koje jednu zemlju pogađaju drugačije u odnosu na drugu). Bez ispunjenja prethodno navedenih kriterijuma, funkcionisanje EMU je vrlo teško. Zapravo, moglo bi se reći da optimalno valutno područje u EMU ne postoji jer nisu ispunjeni prethodno pomenuti uslovi. Među zemljama članicama prisutne su velike razlike. No, nezavisno od toga, monetarna unija ipak i dalje egzistira i pored svih problema i kriza sa kojima se suočava.^[9] To govori o tome da je politička volja za postojanjem EMU vrlo izražena i da je, bar za sada, nadomestila nepostojanje ekonomskih preduslova za to.^[10] Zajednička valuta je doprinela rastu nejednakosti i produbila razlike između razvijenih i nerazvijenih zemalja.^[11] Tome u prilog govori i činjenica da je kriza u evrozoni podstakla prelivanje, odnosno beg kapitala iz siromašnih i nedovoljno razvijenih država u bogate i razvijene države, što se negativno odražava i na privredu država iz kojih kapital „otiče“.^[12] Dugovna kriza^[13] koja je potresla evrozonu i dovela u pitanje opstanak evra kao zajedničke valute je zapravo valutna kriza. Ovakva kriza je podstaknuta sistemskim rizikom, tj. činjenicom da sve zemlje evrozone imaju zajedničku valutu – evro, a ne svoje nacionalne valute. Budući da nema domaćeg valutnog tržišta, kriza je usmerena na tržište državnih obveznica monetarne unije.^[14] Država koja je članica EMU zbog postojanja jedinstvene valute ne može svoje obveznice, radi finansiranja budžetskog deficita, da emituje u nacionalnoj valuti, već zajedničkoj, tj. evrima. Visoki deficit može da odvrati investitore od kupovine obveznica, odnosno da ih podstakne da prodaju obveznice koje već poseduju, što će, neminovno, prisiliti državu da nova sredstva za finansiranje deficita pronađe po višoj kamatnoj stopi.^[15] To može dovesti do krize likvidnosti.

ECB^[16] je nastala po uzoru na nemački sistem centralnog bankarstva, nezavisno od toga što je ranije bilo stavova da bude ustrojena prema anglosaksonskom modelu centralnog bankarstva.^[17] Osnovna razlika između pomenuta dva modela centralnog bankarstva ogleda se u ciljevima i političkoj (ne)zavisnosti.^[18] Osnovni cilj ECB je cenovna stabilnost.^[19] Međutim, kod anglosaksonskog modela centralnog bankarstva postoje tri cilja koji imaju podjednaku važnost: stabilnost cena,^[20] visoka zaposlenost i finansijska stabilnost. Za ovaj drugi model vezuje se politička zavisnost centralne banke od vlade, dok se za nemački model centralnog bankarstva vezuje politička nezavisnost.^[21]

Za kontrolu akata ECB^[22] nadležan je Evropski sud pravde. Tužbu ESP može podneti Komisija, Savet ili država članica i to zbog nenadležnosti, povrede bitnih pravila postupka, povrede Ugovora o osnivanju EZ i drugih propisa, zloupotrebe ovlašćenja i sl. Osim toga, Evropski sud pravde odlučuje ne samo o tužbama za poništaj akata ECB, već je Lisabonskim ugovorom dozvoljeno da se protiv ECB podnese i tužba zbog propuštanja zbog uzdržavanja od delovanja.^[23]

II INSTRUMENTI MONETARNE POLITIKE EVROSISTEMA^[24]

Osnove jedinstvene monetarne politike definisane su Ugovorom o funkcionisanju EU (odeljak 2). Instrumenti monetarne politike EMU i postupak sprovođenja takve politike definisani su Statutom ESCB i ECB, kao i u Smernicama ECB.^[25] Za vođenje monetarne politike ECB koristi sledeće instrumente: operacije na otvorenom tržištu, obavezne rezerve i kredite za prekonoćnu likvidnost.^[26] Generalno, operacije na otvorenom tržištu predstavljaju jedan od najvažnijih instrumenata koje koriste centralne banke u želji da utiču na količinu novca u opticaju. Kupovinom i prodajom hartija od vrednosti na sekundarnom tržištu kapitala centralna banka, te tako i ECB, može povećavati (kada kupuje hartije od vrednosti), odnosno smanjivati (kada prodaje hartije od vrednosti) količinu novca u opticaju. Na taj način se utiče i na visinu kamatne stope, kao i na likvidnost finansijskog sistema. U okviru operacija na otvorenom tržištu moguće je koristiti sledećih pet instrumenata: operacije refinansiranja, tj. tzv. sporazume o rekupovini, kao najvažnije (reverse transaction), direktnu kupovinu i prodaju hartija od vrednosti (outright transactions), emitovanje certifikata od strane ECB (issuance of ECB debt certificates), devizne svopove (foreign exchange swaps), prikupljanje oročenih depozita (collection of fixed-term deposits). Operacijama na otvorenom tržištu detaljnije je posvećeno treće poglavlje Smernica ECB. Tako, za sprovođenje ovih operacija najvažniji mehanizmi su glavne operacije refinansiranja, dugoročne operacije refinansiranja, operacije finog podešavanja (omogućuju brzo delovanje usled poremećaja koji mogu nastati na finansijskom tržištu uzrokovanih oscilacijama kamatne stope; za sprovođenje ovih operacija često se koriste devizni svopovi,^[27] kao i direktna kupovina i prodaja dužničkih hartija od vrednosti, kao što su certifikati ECB^[28]) i strukturne operacije.^[29] Strukturne operacije imaju za svrhu da se poboljša strukturna pozicija Evrosistema u odnosu na finansijski sektor. Njihova glavna obeležja su što doprinose likvidnosti (utiču na povećanje likvidnosti – kupovina, ali je mogu i smanjivati – prodaja, zavisno od transakcije koja se preduzme) i nisu standardizovane. Strukturne operacije se sprovode često kroz direktnu kupovinu i prodaju hartija od vrednosti (outright transactions) od strane ESCB. One podrazumevaju prenos vlasništva na hartijama od vrednosti sa prodavca na kupca, bez obaveze otkupa. Izvršavanje ovih transakcija je, po pravilu, u nadležnosti nacionalnih centralnih banaka, s tim što Savet guvernera izuzetno može odlučiti da ove transakcije obavlja ECB.^[30]

Krediti za „prekonoćnu“ likvidnost su sledeći važan instrument ECB.^[31] Ovaj instrument treba da obezbedi povećanje, odnosno da utiče na smanjenje likvidnosti u kratkom roku. Dakle, u pitanju su kratkoročni (zato se još nazivaju i prekonoćni) krediti. Svaki odobreni kredit banci mora biti vraćen sutradan. Budući da su kratkoročni, ovi krediti su vrlo skupi i koriste se samo u krajnjoj nuždi.^[32]

I obavezne rezerve predstavljaju tradicionalni instrument monetarne politike centralnih banaka. To važi i za ECB koja može zahtevati od banaka i drugih kreditnih institucija da drži određeni iznos sredstava na računima kod nacionalnih centralnih banaka u okviru Evrosistema.^[33] Cilj obaveznih rezervi je delovanje na kamatnu stopu i na likvidnost, a osnov za njegovu primenu predstavlja čl. 19 Statuta ESCB, Uredba EC 2531/98 i Uredba ECB/2003/9.

I članovi 17-24 Statuta ESCB i ECB sadrže odredbe koje se odnose na monetarnu politiku. U njima se predviđaju kreditne i operacije na otvorenom tržištu, određivanje stope obavezne rezerve, obezbeđenje efikasnog platnog prometa, kao i operacije sa inostranstvom, s tim što treba istaći da Savet guvernera, kao organ ECB, može da dvotrećinskom većinom glasova donese odluku i o primeni drugih instrumenata za vođenje monetarne politike (čl. 20 Statuta ESCB i ECB).

Strategija monetarne politike ECB je pomalo specifična budući da se oslanja na dva indikatora, te stoga govorimo o strategiji zasnovanoj na referentnoj vrednosti monetarnog agregata M3 (tzv. monetarno targetiranje) i strategiji zasnovanoj na projektovanju ciljne stope inflacije (tzv. targetiranje inflacije).^[34] Takva specifična strategija ECB dobila je naziv strategija monetarne politike usmerena ka stabilnosti.^[35]

Važno je istaći da su moguće dve situacije u vezi sa vođenjem monetarne politike ECB. Prvo, kako bi pronašla adekvatno rešenje za ekonomske probleme u okviru EU, moguće je da ECB promeni monetarnu politiku. U literaturi se to smatra legitimnim, što se ne može okarakterisati kao napuštanje primarnog cilja – stabilnosti cena.^[36] Druga situacija će nastati u slučaju kada države članice EMU karakteriše fiskalna nedisciplina i kada ECB, takođe, može promeniti monetarnu politiku. U takvom slučaju bi se moglo govoriti o zloupotrebi moći. Ovo iz razloga što ECB može stopu inflacije da prilagođava promenjenim okolnostima u ekonomiji, ali ne i da to bude razlog da se pomogne državama koje ne poštuju fiskalnu disciplinu.^[37] Podsetimo da fiskalna nedisciplina i decentralizovana budžetska politika onemogućavaju da ECB ostvari svoj osnovni cilj (stabilnost cena).

Nezavisno od toga što su pravila o zabrani preuzimanja dugova država članica i zabrani monetarnog finansiranja predviđena članovima 123 i 124 Ugovora o funkcionisanju EU, ona nisu ispoštovana tokom krize u evrozoni. To znači da je narušena fiskalna disciplina.^[38] Dodajmo da nisu poštovana ni pravila predviđena Paktom o stabilnosti i rastu. Ne samo da Ugovor o funkcionisanju EU predviđa zabranu preuzimanja dugova država članica i zabranu monetarnog finansiranja, već predviđa zabranu za države članice i organe EU da se po povlašćenim uslovima zadužuju na finansijskom tržištu.

Međutim, važno je pomenuti da Ugovor o funkcionisanju EU predviđa da Savet, na predlog Komisije, može da odobri finansijsku pomoć državama članicama onda kada države zapadnu u probleme zbog okolnosti koje nisu pod njihovom kontrolom, a u skladu sa principom solidarnosti.^[39] Osim ove direktne pomoći, postoji mogućnost i za pružanje indirektne pomoći, i to kroz tzv. akciju spašavanja koja podrazumeva kupovinu državnih obveznica (obveznica država koje imaju problem sa finansiranjem deficita i duga, tj. sa visokim udelom budžetskog deficita i javnog duga u BDP) na sekundarnom tržištu kapitala. Drugi način pomenute akcije spašavanja ogleda se u određivanju niske kamatne stope od strane ECB kako bi zaduživanje bilo što jeftinije.^[40]

Iz prethodnih redova se može zaključiti da je linija između situacija kada ECB menja svoju monetarnu politiku, s jedne strane zbog ekonomskih problema u uniji, a sa druge strane zbog fiskalne nediscipline država, vrlo tanka, što otvara prostor za različita tumačenja u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja. U jednom kontekstu ECB može da prilagođava stopu inflacije promenjenim okolnostima, ali ne tako da pomogne državama koje su fiskalno nedisciplinovane. Međutim, ECB može u okviru akcije spašavanja takvih država, da odredi niske kamatne stope i zaduživanje učini jeftinijim. To može, na neki način, da znači da indirektno pomaže finansiranje zaduženih država i da možda i može da zloupotrebi svoju moć.

III PROGRAM DIREKTNIH MONETARNIH TRANSAKCIJA (OMT) I KRIZA U EVROZONI

ECB je septembra 2012. saopštila javnosti^[41] sprovođenje OMT programa koji podrazumeva direktnu kupovinu državnih obveznica na sekundarnom tržištu (Outright transaction). Ovo pravo ECB podrazumeva da ona može neograničeno da kupuje državne obveznice tokom krize. Na ovaj način, ECB je preuzela ulogu „zajmodavca u poslednjoj instanci“, i to ne samo za banke, već i države.^[42] Pritom, treba pojasniti da se obveznice kupuju od tržišnih posrednika koji su ih prethodno kupili na primarnom tržištu kapitala. ESCB da kupuje obveznice na berzi, tj. sekundarnom tržištu kapitala. U pitanju su obveznice denominovane u evrima, i to država članica EMU. Ciljevi ovog programa su da se omogući delovanje transmisionog mehanizma,^[43] da se očuva jedinstvena monetarna politika i smanje troškovi refinansiranja dugova država.

Dakle, zbog krize u kojoj su se našle naročito prezadužene zemlje evrozone,^[44] kao i zbog izgubljenog poverenja u tržište obveznica, ECB je najavila sprovođenje OMT programa.^[45] Iako je kamatna stopa za sve države ista (određuje je ECB), kamatna stopa na državne obveznice država članica se ipak razlikovala. Negde je bila veća (kao znak visoke zaduženosti država), a negde manja. Razlozi za to predstavljaju razlike u proceni i stepenu rizika, zatim, visina duga zemalja i sl.^[46]

Od trenutka kada je javnost 2012. obaveštena da će ECB kupovati državne obveznice, rasponi u visini kamatnih stopa počeli su da se smanjuju.^[47] Takođe, strah i panika su se smanjivali. To je značilo da je ECB garant dugova država članica, što je na neki način ojačalo poziciju ECB. Najava ECB da će aktivirati program direktnih monetarnih transakcija (OMT), bila je dovoljna da se postigne efekat na tržištu obveznica. ECB je pozajmljivala novac bankama koje su po niskim kamatnim stopama kupovale državne obveznice. Kupovina državnih obveznica podiže cenu obveznica.^[48] Efekat toga je isti kao da je izvršena dokapitalizacija banaka.

Kako smo prethodno istakli, kamatne stope na obveznice država članica EMU su bile različite i podložne visokim oscilacijama. Razlike u visini kamatne stope nisu posledica samo razlika u makroekonomskim prilikama, već su posledica i razlika u riziko premiji (koja odražava i rizik raspada EMU i ukidanja evra) na potraživane obveznice i razlike između kupovne i prodajne cene.^[49] Pre krize ove razlike su bile blizu nule, ali su naglo počele da rastu od 2010.^[50] Za prezadužene zemlje najveći problem je što emitovanje obveznica u zajedničkoj valuti znači da nad tom valutom nemaju nikakvu kontrolu. Ukoliko neka prezadužena država ne može da izvrši obaveze po osnovu emitovanih obveznica, to znači da će biti dovedeni u problem poverioci, tj. kupci tih obveznica koji ne mogu namiriti svoja potraživanja. Dakle, razlike u kamatnim stopama na državne obveznice manifestuju i rizik neizvršenja obaveza po osnovu istih. S druge strane, rizik neizvršenja obaveza uslovljen je brojnim faktorima, od kojih je naročito važan odnos državnog duga prema BDP.^[51] Međutim, rasponi kod državnih obveznica na nacionalnom tržištu (države van monetarne unije) zavise, osim od rizika neizvršenja, i od rizika promene deviznog kursa, što nije slučaj kod tržišta državnih obveznica u monetarnoj uniji.^[52]

Povodom OMT programa bile su upućene mnoge žalbe od strane grupa pojedinaca pre nego što je to uradio Savezni ustavni sud Nemačke. Podnosioci žalbi su isticali da ECB nema ovlašćenje za sprovođenje OMT programa i da je on u suprotnosti sa zabranom monetarnog finansiranja, ali i da takve odredbe krše principe demokratije unete u nemački ustav (Osnovni zakon Nemačke – Grundegesetz).^[53]

Zbog toga je Ustavni sud Nemačke postavio pitanje Evropskom sudu pravde da li Ugovor o osnivanju EU dozvoljava ESCB da usvoji program kakav je OMT. Ustavni sud je smatrao da je OMT nelegalan i da je ECB izašla iz okvira svojih ovlašćenja koja se odnose na vođenje monetarne politike i da vodi ekonomsku politiku. Postavilo se i pitanje nadležnosti ESCB za sprovođenje ovog programa, kao i da li je program kompatibilan sa zabranom monetarnog finansiranja. Nemački Ustavni sud je bio stava da OMT program vodi monetarnom finansiranju, što je zabranjeno. Povodom toga izneti su mnogi pravni i ekonomski argumenti u obrazlaganju odluka Ustavnog suda. Sudije su se pozivale na teoriju efikasnih tržišta.^[54]

Shodno, teoriji efikasnih tržišta,^[55] cene na tržištu uvek odražavaju sve raspoložive informacije koje su relevantne za formiranje cena. Takođe, i promene cena odražavaju promene dostupnih informacija i procenu tržišta u skladu sa promenjenim informacijama. Prema ovoj teoriji, sve relevantne informacije koje utiču na formiranje cena dostupne su svim učesnicima na tržištu, po minimalnim troškovima. Dakle, sve informacije o obveznicama, akcijama i sl., utiču na formiranje njihove cene.^[56] Kako bi odbranio svoj stav i dokazao da je postojeća situacija odraz stanja na tržištu, nemački Ustavni sud je naveo da je 2012. kreditno tržište reagovalo na dužnike koji su postali nesolventni, a to se odrazilo na cene na finansijskom tržištu (u ovom slučaju cene državnih obveznica).^[57] To govori i u prilog tome da su sva finansijska tržišta povezana, a krediti su jedan od ključnih faktora povezanosti finansijskih tržišta jer promene kamatne stope na jednom segmentu tržišta utiču na promene kamatnih stopa na drugom segmentu finansijskih tržišta.^[58] Ustavni sud Nemačke je smatrao da ECB nije bio potreban OMT program za ostvarivanje njenog osnovnog cilja – cenovne stabilnosti. Smatrao je da su aktivnosti ESCB značile „arbitrarno mešanje u tržišne aktivnosti i nisu akt monetarne politike, već fiskalne i ekonomske, odnosno to je monetarno finansiranje i zato je protivustavno.“^[59] Praktično, ECB je uspela preko OMT programa da kamatne stope u zemljama pogođenim krizom svede na nivo kamatne stope koji ECB želi da održi u evrozoni. Međutim, mora se istaći da ECB, kao i svaka druga centralna banka, mora da interveniše kada tržište više ne funkcioniše, kada postaje neefikasno. Onda ona ima funkciju zajmodavca u poslednjoj instanci. Prema mišljenju Fridmana, Švarca i Bernankea, u takvim situacijama treba da postoji koordinacija monetarne i fiskalne politike, kako bi se umirilo tržište, obezbedio transmisioni mehanizam.^[60]

Kako smo prethodno istakli, Ustavni sud Nemačke se u svojim stavovima pozivao na zakonitosti tržišta, tržišnu logiku, teoriju efikasnih tržišta^[61] u oceni mera koje je preduzela ECB u vreme finansijske krize. Praktično, u osnovi njegovih stavova je koncepcija neoliberalne ekonomije.^[62] Ustavni sud je smatrao da je ECB na nedozvoljen način podstakla tržište (probudila ga) i omogućila monetarno finansiranje. S druge strane, ECB je nezavisna institucija, kao i mnoge druge centralne banke koje su ustrojene po nemačkom modelu centralnog bankarstva. Upravo u vreme krize, kada nastanu tržišne nesavršenosti i kada tržište samo ne može da se vrati u stanje ravnoteže, nezavisnost centralne banke se ogleda i u preduzimanju mera kako bi tržište vratila u stanje ravnoteže. Odgovor ESP bio je da ESCB ima ovlašćenje za sprovođenje takvog programa, što proizilazi pre svega iz Ugovora o funkcionisanju EU (čl. 119, 123(1), 127(1 i 2)), kao i iz Statuta ESCB i ECB (poglavlje IV, čl. 17-24). Program direktnih monetarnih transakcija, tj. direktna kupovina državnih obveznica denominovanih u evrima (tzv. OMT program) ne znači da je ECB prekoračila svoja ovlašćenja u smislu vođenja monetarne politike i nije u suprotnosti sa zabranom monetarnog finansiranja država članica.^[63] OMT program je, zapravo, jedan od instrumenata monetarne politike ESCB. Iako Ugovor o funkcionisanju EU zabranjuje finansijsku pomoć ESCB državama članicama, on ne isključuje mogućnost ESCB da kupuje obveznice prethodno izdate od strane države članice. Vrlo je važno naglasiti i to da kupovina obveznica na sekundarnom tržištu kapitala nije isto što i kupovina na primarnom tržištu kapitala. Ipak, ESP primećuje da bi OMT program mogao da izazove efekte kao i direktna kupovina hartija od vrednosti na primarnom tržištu, pod uslovom da su kupci obveznica znali da će te obveznice kasnije kupiti ESCB od strane javnih tela država članica.^[64] OMT program ne bi smeo da služi za izigravanje zabrane monetarnog finansiranja, već samo da bude u duhu vođenja zdrave budžetske politike.

Međutim, Ustavni sud Nemačke je smatrao da OMT prouzrokuje inflaciju, odnosno da to čini ECB primenjujući ovakav program, ali i da se tako stvara moralni hazard.^[65] Treba istaći da je OMT program samo najavljen, a ne i sproveden u praksi. Dakle, u pitanju su impulsi koje je ECB praktično poslala tržišnim učesnicima da će preduzeti potrebne mere kako bi umirila tržište i smanjila raspone između kamatnih stopa na državne obveznice država članica evrozone.

Zbog iznetih argumenata, Ustavni sud Nemačke je pozvao da se izvrši izmena Ugovora o funkcionisanju EU i da se pojasni kada i u kom obimu ECB može kupovati obveznice država članica, kada je to mera monetarne politike, a kada nije.^[66]

IV UMESTO ZAKLjUČKA

Problemi koji nastaju zbog krize u evrozoni navode na razmišljanje šta učiniti kako bi se situacija popravila.^[67] Situacija u evrozoni kakva je sada ne znači da je održiva. Ako bi se dalje nastavilo bez ikakvih reformi strukture evrozone, to bi značilo da evro ne može opstati. Stručna javnost ističe da problemi u evrozoni nisu rešeni i da zajedničku valutu, kao i države koje su je prihvatile, očekuju krize i u budućnosti ukoliko se ne preduzmu odgovarajuće mere. Ima više predloga za rešenje problema sa kojima se suočavaju države evrozone. Neki predlozi za rešenje krize i vraćanje izgubljenog poverenja u tržište državnih obveznica, potiču od Dž. Stiglica. Na primer, on analizira više mogućnosti – ukidanje evra, formiranje dva ili više valutnih područja umesto jednog koje postoji danas, izlazak Nemačke iz evrozone (što bi bilo najjeftinije), uvođenje tzv. fleksibilnog evra (koji podrazumeva da se evro zadrži u svim državama, s tim da se evri iz na primer Grčke, kao prezadužene države ne mogu razmenjivati za istu količinu evra iz Nemačke)^[68] i sl. U tom smislu, predlaže se i uvođenje sistema zajedničkog osiguranja depozita (obuhvatilo bi sve banke u evrozoni), zajednički nadzor (i zajedničke propise) i proceduru rešavanja dugova (što čini tzv. bankarsku uniju).^[69] Dakle, institucionalne reforme evrozone su nužne, što je pitanje koje je važno ne samo za akademski svet, već i za kreatore politike.^[70]

De Grauwe i Ji ističu da je rešavanje problema dugova u evrozoni i krize u evrozoni nemoguće bez stvaranja fiskalne unije (koja bi podrazumevala konsolidovanje dugova država članica i centralizovan budžet EU), a zatim i političke unije.^[71] Za sada ne postoji volja za tim, a izlazak Velike Britanije iz EU predstavalja dodatni problem na putu rešavanja krize.

Koreni krize su u bankarskom sektoru, javnim finansijama, kao i realnoj ekonomiji.^[72] Važan uzrok problema je i što ona počiva na neoliberalnoj ekonomiji i tržišnom fundamentalizmu. To je teza koja podrazumeva da su tržišta sama po sebi stabilna i efikasna.^[73] To i ne treba da čudi jer se rad ECB zasniva na principima tržišne ekonomije, slobodnoj konkurenciji i efikasnoj alokaciji resursa.^[74] Međutim, kriza je pokazala, kao i mnogo puta do tada, da je neoliberalna ekonomija neodrživa.

Jasmina Labudović Stanković, LLD ^*

EUROPEAN CENTRAL BANK INSTRUMENTS AND EUROZONE CRISIS

Summary

After a short presentation of the of monetary policy instruments of the European Central Bank, the author speaks about use of outright monetary transactions (OMT program) in the context of resolving the crisis in the Eurozone. Using the OMT program, the Constitutional Court of Germany is characterized in such a way that the ECB go beyond the scope of their powers, and that is not instrument of monetary, but the economic policy of the EU. On the other hand, the author deals with the analysis of the causes of the Eurozone crisis. The author explains that one of the causes of the crisis is the lack of conditions for the formation of a Optimum Currency Area. In addition, the eruption of the crisis have contributed to other factors, such as over-indebtedness of the countries, overflow of capital from poor to rich countries, the inability of the euro to facilitate adjustment to asymmetric shocks (changes that affect a country different from the other country), but also concept of neoliberal economy.

Key words: monetary policy instruments, OMT program, monetary policy, the European Central Bank, Eurozone crisis