Dr Milan Palević*
Milan Rapajić**
UDK: 341:351
PRAVO NA VODU KAO LjUDSKO PRAVO I UPRAVNO-PRAVNA REGULACIJA U SRBIJI
U radu se autori dotiču dve povezane teme, prava na vodu kao ljudskog prava i upravljanja vodama u Srbiji. Reč je o dodiru dve pravne discipline – međunarodnog javnog prava i upravnog prava. Pravo na vodu kao ljudsko pravo još uvek nije priznato u većini međunarodnih dokumenata kao samostalno ljudsko pravo. Ovo se pravo izvodi iz drugih ljudskih prava, kao na primer iz prava na zdravlje i prava na adekvatan životni standard. Ipak u pojedinim konvencijama i rezolucijama Ujedinjenih nacija pravo na vodu je eksplicitno zaštićeno kao posebno ljudsko pravo. Kao jedan od poslednjih primera takve normativne aktivnosti na međunarodnom planu navodi se Rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija „Ljudsko pravo na vodu i sanitarne uslove“ iz 2010. godine, kao i Rezolucija Saveta UN za ljudska prava „Ljudsko pravo na vodu bezbednu za piće i na sanitarne uslove“ iz 2013. godine. U radu se takođe analiziraju ekonomsko-pravni aspekti vodoprivrednih usluga (tretiranje vode kao investicije) i ukazuje na njihove zloupotrebe.
Adekvatno upravljanje vodama je jedan od najvažnijih zadataka onog dela uprave koji je nadležan za vodoprivredu. U članku je s toga izvršen osvrt na pojedina rešenja Zakona o vodama u Republici Srbiji.
Autori se zalažu za priznavanje prava na vodu kao posebnog ljudskog prava. S toga se predlaže usvajanje Konvencije UN o vodi i izmena Ustava na osnovu koje bi pravo na vodu dobilo status samostalnog prava.
Ključne reči: pravo na vodu kao ljudsko pravo; prirodni resursi; voda kao investicija; upravljanje vodama
I UVODNI OSVRT
Vek čiji smo savremenici predstavlja velika dostignuća u sferi nauke i tehnologije, a verovalo se da će na mnogim drugim poljima ljudskog stvaralaštva kao i na normativnom planu biti vek slobode i blagostanja. Drugim rečima, unapređenje zaštite ljudskih i građanskih sloboda i prava, visoki životni standard trebao je da bude realnost na svim svetskim meridijanima. Posmatrano iz društveno-humanističkog ugla, situacija je daleko od povoljne. Visok životni standard karakteristika je samo najrazvijenijih ekonomija sveta. Značajan deo stanovništva na zemljinoj kugli živi u uslovima koji su nedostojni savremenog čoveka. Prisutna je velika diskrepanca u zahtevima za konstantno visokim životnim standardom bogatih s jedne, i potrebama siromašnih za elementarnim uslovima za život dostojan čoveka s druge strane. Javne usluge u visoko razvijenim zemljama zahvaljujući merama aktivne ekonomske politike nalaze se na visokom nivou. Pravne države ili zemlje vladavine prava ruku pod ruku sa permanentnom stopom privrednog rasta, uspele su da u društvenoj stvarnosti i na normativnom planu oforme koncept socijalne pravde[1] koja je u tesnoj povezanosti sa socijalnim konsenzusom. Ova vrsta društvene saglasnosti u sebi sadrži shvatanje da određene usluge po svom karakteru i značaju mora da budu dostupne svim građanima, bez obzira na njihove prihode. Nije teško naslutiti, da se ovde radi pre svega o zapadnim političkim sistemima i pojedinim visokorazvijenim zemljama na azijskom kontinentu. To ne znači naravno da je situacija i među najrazvijenijima potpuno idealno-tipska, odnosno da su javne usluge u socijalnoj zbilji visokorazvijenih društava dostupne svima. Ipak, pojedinici i kolektiviteti u bogatim državama manje su suočeni sa surovim fakticitetom sa kojim se susreće stanovništvo siromašnih zemalja, jer su uskraćeni na pravo na obrazovanje, permanentno snabdevanje električnom energijom, uslugama socijalne zaštite, zaštitu životne sredine,[2] a posebno pravom na korišćenje vode za potrebe stanovništva, agroindustrije, poljoprivrede i drugih privrednih grana. Srećemo se sa bolnim istinama koje se tiču životnog standarda, a preko njega i ostvarivanjem ekonomsko-socijalnih prava. Njihova proklamacija u međunarodnim dokumentima i osnovnim zakonima - ustavima[3] mnogih zemalja ostaje mrtvo slovo na listu hartije. Bez permanentog privrednog razvoja ekonomsko-socijalna prava ne mogu u socijalnoj stvarnosti da budu ostvarivana. Susretanje ekonomije i prava upravo se dešava na polju ljudskih prava. Razvijena ekonomija jedne zemlje vremenom će ishodovati, naravno uz aktivne mere države na normativnom planu, veći stepen ostvarivanja ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava i shodno tome veću mogućnost njihove zaštite kako od strane države kada ta zaštita ima preventivni karakter, tako od strane pojedinaca ili kolektiviteta koji (tužbenim) zahtevom u određenim vrstama sudskih ili upravnih postupaka traži zaštitu svog uskraćenog ili ugroženog ekonomskog ili socijalnog prava, odnosno aktivaciju države. I pre nego što je to učinjeno na pozitivinopravnom planu, u pravnoj teoriji pravo na dostojan životni standard i kvalitet života koji uključuje ishranu, pristup zdravoj pijaćoj vodi i zadovoljavajuće uslove stanovanja uvršteno je u ekonomsko-socijalna prava. Nije potrebna samo deklarativnost u zaštiti ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava koje u političkom diskursu politički subjekti u vidu pojedinaca, odnosno političkih grupacija ističu kao svoju volju i volju države, već je neophodan adekvatan privredni razvoj koji se takođe uzročno-posledično vezuje za raspoložive prirodne resurse. Zato se koncept ekonomskih i socijalnih prava fundira na dugoročnosti s obzirom da se ona ne mogu ostvarivati u kratkom roku, a paralelno sa tim ostaje obaveza države da kroz aktivnost svojih organa preduzima neophodno potrebne mere, da bi došlo do punog ostvarivanja prava od kojih nam zavisi u konačnom bolji život. Da je među ljudima, narodima i državama veći stepen socijalne solidarnosti, humanizma i mirotvorstva, možda bi mogli govoriti o ovom veku kao dobu kada su sve države sposobne da svom građanstvu kao i drugim licima koji se zateknu na njenoj teritoriji, obezbedi minimum garantovanih ekonomskih i socijalnih prava da pruže jednu od najvažnijih javnih usluga, a to je svakako usluga vodosnabdevanja. Na žalost mora da konstatujemo, da smo daleko od doba u kome bi naša generacija pa i generacija naših potomaka bila svedok potpuno (ili većinski) zadovoljavajućeg ekonomsko-socijalnog blagostanja u svetu.
U radu se pre svega fokusiramo na posmatranje prava na vodu kao ljudskog prava a manjim delom na upravno-pravne aspekate regulacije upravljanja vodama u Republici Srbiji.
II O PRAVU NA VODU KAO LjUDSKOM PRAVU
Voda je deficitaran prirodni resurs sa svojstvom neophodnosti za život i zdravlje ljudi, kao i ostalog živog sveta na planeti. Stanje u kome su čitave kategorije stanovništva u pojedinim zemljama uskraćene za izvore zdrave pijaće vode i kroz to adekvatnu zdravstvenu zaštitu je nezadovoljavajuće. Svakako se nije očekivalo da će pored pominjanog tehničko-tehnološkog razvoja, biti tako loša snabdevenost zdravom pijaćom vodom čitavih kolektiviteta u pojedinim regionima na planeti i mnogim drugim ekonomsko-socijalnim zahtevima ljudi koje proizilaze iz te glavne potrebe za vodom. Slobodni smo reći, da je mizeran socijalno-ekonomski status jednog dela ljudskog roda na planeti, upravo kada se uzmu u obzir neke činjenice koje se u ovom radu navode, a povodom neostvarivanja prava na vodu[4] ili dobijanja ovog prava u krajnje otežanim uslovima ili okolnostima. Svetsko javno mnjenje ne sme da bude nemo u odnosu na podatke koji se u ovom radu navode. Iako su države koje su participirale na svetskom samitu u Johanesburgu izrazile spremnost da se obezbedi pristup pijaćoj vodi i zdravstvenim uslugama (do sada već prošle 2015. godine) polovini stanovništva kojem je ograničen pristup, možemo da konstatujemo da je to ostalo na nivou dobrih namera, ali da nije došlo do realizacije. Eskalacija terorizma na Bliskom istoku i velika migrantska kriza koja potresa Evropu postavlja pitanje na savesti čovečanstva, koliko još treba da bude ratova da bi se interesi velikih zemalja zadovoljili i da se u tim velikim lukrativnim zahtevima nađu potrebe za ostvarivanjem osnovnih ljudskih prava među kojima je sasvim korektan, odnosno iskonski pravičan zahtev za pristup izvorima zdrave, pijaće vode. Između ostalog i zbog toga ne treba da čudi zbog čega se voda danas naziva „plavo zlato“. Neodgovoran odnos prema životnoj sredini, ratna razaranja s vremena na vreme (a to je u stvari permanentno stanje u nekim delovima naše planete), uveravaju nas da je voda stvarno vrednija od zlata i drugih plemenitih metala, tamo gde je toliko deficitaran prirodni resurs. Pravo na vodu postalo je nezaobilazno pitanje u programu Ujedinjenih nacija za životnu sredinu. Da li svetska kriza vode treba da bude akutnija nego što je danas da najvažniji subjekti međunarodnog prava, odnosno najmoćnije zemlje sveta budu više svesne kakav je izazov pred čovečanstvom postavila ova kriza. Prema ekspertima Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (kao pitanje za rešavanje), kao što je već velika potencijalna pretnja pitanje klimatskih promena, u budućnosti (koja je možda već naša sadašnjost?), nastupiće i kriza dovoljnosti izvora vode u pojedinim delovima sveta.
A. Pravni aspekti regulisanja prava na vodu u međunarodnom pravu
Pre sedam decenija, 1946. godine osnivanjem Svetske zdravstvene organizacije normirano je pravo na zdravlje. Navedena međunarodna organizacija je u svom najvišem aktu navela da uživanje najviših standarda zdravlja predstavlja jedno od fundamentalnih ljudskih prava i da treba stalno težiti njegovom poboljšanju. Dve godine kasnije, donošenjem Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. godine, spominje se takav standard života koji će moći svakom pojedincu da obezbedi odgovarajući okvir za njegovo puno zdravlje i prosperitet. Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima u odredbi člana 12 predviđa pravo svakog lica da uživa u najvišim mogućim standardima psihičkog i fizičkog zdravlja.
Ipak, broj dokumenata na međunarodnom nivou koji pružaju eksplicitnu zaštitu pravu na vodu je mali. To znači da se u međunarodnim aktima voda i njena upotreba ne pominju direktno, već kroz druga prava, primera radi, kao što je pravo na život, pravo na zdravlje i adekvatan životni standard. Ženevska konvencija o statusu ratnih zarobljenika i Ženevska konvencija o statusu civilnog stanovništva tokom oružanog sukoba, kao posebno regulišu pravo na pristup vodi ratnim zarobljenicima i civilnom stanovništvu.[5]
Pravo na vodu eksplicitno je zaštićeno Konvencijom o eliminaciji svih vrsta diskriminacije prema ženama iz 1979. godine[6], a Konvencijom o pravima deteta iz 1989. godine od država se zahteva da se obezbede uslovi za pristup izvorima čiste vode. „Države članice priznaju pravo deteta na uživanje najvišeg mogućeg standarda zdravlja i na kapacitete za lečenje i zdravstvenu rehabilitaciju. Države potpisnice nastojaće da obezbede da nijedno dete ne bude lišeno svog prava na pristup takvim uslugama zdravstvene zaštite. Strane ugovornice će težiti punom ostvarivanju ovog prava, a posebno će preduzimati odgovarajuće mere.“ Između ostalog među merama koje se predviđaju Konvencijom su: „borba protiv bolesti i neuhranjenosti, uključujući i okvir primarne zdravstvene zaštite, kroz između ostalog primenu raspoložive tehnologije i pružanje adekvatnih hranljivih namirnica i čiste pijaće vode, uzimajući u obzir opasnosti i rizike zagađenja životne sredine.“[7] Treba primetiti da adekvatno ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu jednostavno nije moguće ako ne postoji pristup zdravoj pijaćoj vodi. Poseban protokol o vodi i zdravlju donet je 1992. godine uz Helsinšku konvenciju o zaštiti i korišćenju transnacionalnih vodenih tokova i međunarodnih jezera. Uz ovaj međunarodni dokument 1999. godine u Londonu je donet Protokol koji „sadrži najšire odredbe koje ukazuju na povezanost između tri teme. Cilj tog Protokola je da promoviše zaštitu ljudskog zdravlja i blagostanje na svim odgovarajućim nivoima, nacionalnim, prekograničnim i međunarodnim kontekstima. U Konvenciji se primećuje na samom početku da je voda od suštinskog značaja za održavanje i da kvalitet i kvantitet vode mora biti osiguran da zadovolji osnovne ljudske potrebe, te da je to preduslov za poboljšanje zdravlja i za održiv razvoj. Opšte odredbe uključuju obavezu za strane ugovornice da preduzimaju sve odgovarajuće mere kako bi obezbedile dovoljne zalihe zdrave vode za piće bez opasnosti po ljudsko zdravlje (član 4).“[8]
Ovakvo tretiranje obaveze države u teoriji se posmatra kao prvi međunarodni instrument koji se zalaže za posmatranje prava na vodu kao ljudskog prava. Komitet Ujedinjenih nacija za ekonomska, socijalna i kulturna prava, usvojio je Opšti komentar o pravu na zdravlje 2000. godine. Tim Komentarom je obezbeđeno pravilno tumačenje prava na zdravlje koje navedeno u članu 12 Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine. Tumačenje ovog člana došlo se do stava da pravo na zdravlje ne podrazumeva samo adekvatnu zdravstvenu zaštitu nego i obezbeđenje uslova koji imaju prevashodan uticaj na uopšte dobro zdravlje. Prema pomenutom komentaru među prvim uslovima se pominje pristup zdravoj i ispravnoj vodi. Sada već možemo reći, relativno davne 2000. godine u Njujorku, a na Milenijumskom samitu Ujedinjenih nacija, svetski državnici založili su se za smanjenje broja ljudi koji nemaju nikakav pristup vodi za piće. Međutim ovo nije autonoman cilj, on je deo šireg zahteva, a to je obezbeđenje održivosti životne sredine koji je trebao da bude ostvaren zaključno sa prošlom 2015. godinom. Usvajanjem Opšteg komentara broj 15 od strane istog tela Ujedinjenih nacija – Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava, 2002. godine pristup vodi je najzad definisan kao pravo samo po sebi. Pravo na vodu je dovedeno neposredno u vezu sa drugim pravima. Tako je pravo na vodu u konekciji sa pravom na najviše standarde življenja, pravo na odgovarajuće stambene usluge i pravom na ishranu.
Možemo postaviti pitanje da li međunarodno pravo garantuje ljudsko pravo na vodu?[9] U međunarodnim dokumentima nije eksplicitno predviđeno normiranje prava na vodu kao posebnog ljudskog prava. Razlozi tome su višestruki. Oni imaju ekonomske i političke implikacije. Ipak, nastojanja pojedinih članica Ujedinjenih nacija dovela su do pozitivnih pomaka u regulisanju ovog prava.
Prvo treba da ukažemo da se pravo na vodu može posmatrati kao segment drugih ljudskih prava. U tom smislu, pravo na vodu je inkorporirano u okviru prava na adekvatan životni standard i prava na zdravlje.[10] Pravo na vodu se pojavljuje u okviru prava posebnih zaštićenih grupa. S obzirom da mnogi međunarodni ugovori imaju antidiskriminacione klauzule, koje zabranjuju neopravdano pravljenje razlike po različitim osnovima između ljudi prilikom uživanja pojedinih međunarodnih ljudskih prava, koja su garantovana različitim konvencijama javlja se zabrana diskriminacije u ostvarivanju jednakog pristupa vodi. Kroz pravo na pristup o informacija od značaja za životnu sredinu može se nazreti i pravo na informacije koje se odnose na kvalitet vode. U okviru Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda član 6 reguliše pravo na dom pod kojim se podrazumeva od strane Evropskog suda za ljudska prava i pravo lica da zahtevaju informacije o stanju životne sredine koje mogu da budu od uticaja na mirno uživanje doma i uživanje porodičnog života. Pod pravom da se zahtevaju odgovarajući podaci o stanju životne sredine a koji se odnose na mirno uživanje doma i porodičnog života treba (u širem tumačenju) podrazumevati i informacije o kvalitetu vode za lične potrebe i potrebe domaćinstva.
Kao savremenici možemo reći da je prisutna aktivnost pod svodovima međunarodnih organizacija da se pravo na vodu uspostavi kao samostalno ljudsko pravo. Rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 28. jula 2010. godine po našem mišljenju je prvi dokument kojim je pravo na vodu priznato kao autonomno ljudsko pravo. I pre ove rezolucije u argentinskom gradu Mar del Plata na konferenciji Ujedinjenih nacija o vodi koja je održana 1977. godine jedan od zaključaka akcionog plana koji je tada usvojen bio je i priznavanje prava na vodu. U njemu se navodi da svi narodi bez obzira na stepen razvoja i društveno-ekonomske uslove imaju pravo na pristup vodi za piće koja po količini i kvalitetu odgovara njihovim osnovnim potrebama. Ipak zbog vremenske bliskosti pomenuta Rezolucija iz 2010. godine pod nazivom „Ljudsko pravo na vodu i sanitarne uslove“ je značajnija od Konferencije iz 1977. godine. U navedenoj Rezoluciji, u prvom stavu člana 1 ljudsko pravo na vodu garantuje se na sledeći način: „Generalna skupština priznaje pravo na bezbednu i čistu vodu za piće i na sanitarnu zaštitu kao ljudsko pravo koje je suštinsko za puno uživanje prava na život i drugih ljudskih prava.“ Ovakvim normativnim pristupom pravo na vodu je prepoznato kao autonomno ljudsko pravo. To znači da je ono osamostaljeno od drugih ljudskih prava. Uzimajući u obzir političko-ekonomske implikacije ove Rezolucije, njeno usvajanje nije bilo jednoglasno, a razlike su se pojavile između moćnih, odnosno razvijenih zemalja na jednoj strani i nerazvijenih zemalja na drugoj.[11] Argumenti protiv usvajanja Rezolucije mogu se svesti na sledeće: da je neophodan konsenzus za usvajanje jednog tako krucijalnog prava kao što je novo ljudsko pravo i da međunarodno pravo ne priznaje ljudsko pravo na vodu što je bio stav SAD-a i Kanade. Ove zemlje ne samo deklarativno već suštinski se pojavljuju kao važni finansijski darodavci pojedinih programa kojima je cilj pospešivanje snabdevanja vode za piće, pa ipak to ih nije nagnalo da podrže Rezoluciju UN o pravo na vodu kao samostalnom ljudskom pravu. Kompanije iz ovih zemalja pojavljuju se kao investitori za privatizaciju izvora vode u mnogim zemljama u razvoju. Ohrabruje naravno činjenica što je ova Rezolucija dobila većinsku podršku pod svodovima Ujedinjenih nacija, s obzirom da su 122 države glasale za, a 41 članica UN-a su bile uzdržane. Ipak, i usvajanje jednog pravnog akta ne mora da znači njegovo oživotvorenje u praksi. Upravo je takav slučaj sa usvajanjem ovog međunarodnog dokumenta. Dakle, to ne znači da će biti rešena pitanja koja se tiču otežanog snabdevanja vodom mnogih područja na zemaljskoj kugli. Atmosfera u kojoj je Rezolucija usvojena jasno pokazuje da će postojati i da postoje prepreke u ostvarivanju ovog prava, nevezano da li se pravo na vodu posmatra kao samostalno ili u okviru nekog drugog prava. Zamerka se tiče normativnog okvira Rezolucije što nisu predviđene posebne mere nadzora za ostvarivanje ovog prava, ili pitanje koji su to specijalni mehanizmi za sprovođenje prava na vodu. Svakako da je povoljnija okolnost što je do usvajanje Rezolucije došlo, jer je time učinjen humanistički korak napred - ka priznanju prava na zdravu vodu za piće. Stavovi zemalja koje su bile protiv usvajanja Rezolucije, odnosili su se na činjenicu da se Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava od 2006. godine bavi istom materijom. Reč je o argumentaciji da se ne duplira nadležnost s obzirom da je Savet UN za ljudska prava[12] pokrenuo pitanje prava na vodu. Istina je da nisu učinjeni znatni normativni pomaci. Tako je Savet UN za ljudska prava pre Generalne skupštine usvojio Rezoluciju koja nosi naziv: „Ljudska prava i pristup vodi bezbednoj za piće“, da bi tek nakon Rezolucije Generalne skupštine doneta nova koja nosi naziv: „Ljudsko pravo na vodu bezbednu za piće“. I u ovome se dakle vidi pozitivan pomak, ali ipak veoma skroman. Tri godine kasnije po donošenju Rezolucije Generalne skupštine „Ljudsko pravo na vodu i sanitarne uslove“ iz 2010. godine, Savet UN je usvojio rezoluciju pod nazivom „Ljudsko pravo na vodu bezbednu za piće i na sanitarne uslove“. Kao i Generalne skupština, a u vezi sa pravnim osnovnom, tako se i Savet fokusirao za ekstezivniji pristup jer pravo na vodu opisuje kao samostalno pravo, ali ne navodi jasan pravni osnov. S druge strane ovo pravo je vezano i za već postojeća socijalna prava poput prava na adekvatan životni standard i pravo na zdravlje. Po našem mišljenju, Savet UN za ljudska prava je pravo na vodu više vezao za koncept socijalnih prava.
B. Obaveze država koje proizilaze iz prava na vodu kao ljudskog prava
Obaveze država koje proizilaze iz ljudskog prava na vodu mogu se raščlaniti na dve vrste – osnovne obaveze i obaveze u vezi sa ostvarivanjem punog cilja prava na vodu. Ove druge obaveze su znatno šire i one mogu da se ispunjavaju u skladu sa raspoloživim prirodnim resursima. Pre njihovog ostvarenja, potrebno je ispuniti obaveze snabdevanja minimalnom količinom vode koja je neophodna za osnovne potrebe čoveka. Za ispunjenje osnovnih obaveza, države treba da osiguraju da su pojedinci i kolektiviteti u mogućnosti da ostvare osnovna prava i to bez bilo kakve diskriminacije. Države ove obaveze ne mogu da derogiraju, sem u slučajevima kada država ne raspolaže dovoljnim resursima za ostvarivanje neophodnog minimuma količine vode koja je potrebna za normalan život pojedinca. Tada možemo govoriti da u određenoj državi nastupa kriza vodnih resursa, odnosno njihova nedovoljnost. Ukoliko ne postoji kriza vodinih resursa, a države ne ispunjavaju svoje obaveze odmah ili sprovode diskriminaciju prema pojedincima i grupama, tada se ugrožava sama svrha i značenje ljudskog prava na vodu. Države se onda nalaze u ulozi prekršioca minimalnih osnovnih obaveza koje se tiču obezbeđenja ljudskog prava na vodu. Među tim minimalnim osnovnim obavezama država mogu se ubrojati sledeće: 1. obezbeđenje pristupa minimalno potrebnim količinama vode koje su neophodne za lične potrebe i potrebe domaćinstva i za sprečavanje bolesti; 2. obezbeđenje korišćenja prava na vodu bez ikakve diskriminacije a posebno u odnosu na delove stanovništva sa posebnim potrebama; 3. obezbeđenje fizičkog pristupa vodi koja osigurava redovnu snabdevenost i dovoljne količine; 4. obezbeđenje lične sigurnosti prilikom fizičkog pristupa vodi, bez ugrožavanja iste te sigurnosti; 5. obezbeđenje jednake snabdevenosti svih raspoloživih kapaciteta vode i vodoprivrednih usluga; 6. inkorporiranje i primena nacionalne strategije upravljanja vodama i akcionog plana koji je namenjen zadovoljenju potreba svih stanovnika na državnoj teritoriji; 7. nadzor i kontrola da li se ostvaruje ili ne ostvaruje pravo na vodu; 8. stvaranje adekvatnih uslova da budu niži troškovi, odnosno niža cena vode za pojedine grupe stanovništva sa posebnim potrebama; 9. preduzimanje neophodno potrebnih mera da se spreče ili umanje rizici vezani za pojavu bolesti koje nastaju upotrebnom vode što podrazumeva permanentnu kontrolu njenog kvaliteta, a za to su potrebni adekvatni sanitarni uređaji.
Kada je reč o obavezama država koje se tiču ispunjenja punog cilja prava na vodu, one su po svom opsegu šire. Naime, države da bi obezbedile poštovanje i unapređenje ljudskih prava imaju obavezu da se uzdrže od postupaka svojih javnih vlasti koje pojedince i kolektivitete lišavaju tih prava, zatim da preduzimaju mere zaštite prema kršenju ljudskih prava i postojanje adekvatnih pravnih instrumenata kojima, kada je već došlo do povrede ljudskih prava država pruža različite vrste pravne pomoći onima koji su objekt tih povreda. Tako ljudsko pravo na vodu obuhvata obaveze države na poštovanje, zaštitu i stvaranje uslova za ostvarivanje ovog prava. Kada je reč o obavezi poštovanja, javne vlasti treba da se uzdrže od direktnog ili indirektnog negativnog uticaja na uživanje ljudskog prava na vodu. Reč je o različitim vrstama aktivnosti kojima se može ugroziti ili ograničiti jednak pristup upotrebi vode. Na primer, tokom rata, neposredne ratne opasnosti, vanrednog stanja, dakle, kriznih okolnosti u kojima se može naći jedna društvena zajednica, pravo na sigurnu vodu i sanitarije[13] pretpostavlja obavezu države na osnovu relevantnih normi međunarodnog humanitarnog prava, a to je zaštita objekata neophodnih za preživljavanje civilnog stanovništva, podrazumevajući i infrastrukuturu za vodu za piće i za navodnjavanje te obezbeđenje odgovarajućeg pristupa vodi svim kategorijama stanovništva. U pogledu obaveze zaštite ljudskog prava na vodu, od javnih vlasti države zahteva se da spreče treća lica u bilo kakvom uticaju na uživanje prava na vodu i pravnu zaštitu u slučaju povrede. Treća lica mogu biti fizička i pravna, kao i eventualne grupe koje se bave protivpravnim radnjama (organizovani kriminalitet,terorizam). Javne vlasti imaju obavezu da se postaraju da se treća lica suzdrže od uticaja na uživanje prava na vodu, sem kada je takav uticaj dozvoljen zakonom ili određenim međunarodnim propisom. Tako je izvršna, zakonodavna i sudska vlast, svaka u svom domenu, u obavezi da sprečava diskriminatorsku praksu koju mogu da sprovode fizička i pravna lica, a kojom se direktno ili indirektno targetira na nezakonit način uživanje prava na vodu. U okviru zakonskih normi i podzakonskih akata države imaju obavezu da posvete posebnu pažnju na primer potrebama pojedinaca ili grupa koji imaju poteškoće u ostvarivanju prava na vodu, kao što su: žene, deca, izbeglice, tražioci azila, interno raseljene osobe, zatvorenici ili pritvorenici. Obaveza zaštite prava na vodu podrazumeva mogućnost korišćenja delotvornih pravnih sredstava u okviru sudskih ili upravnih postupaka. To dalje implicira da lica koja su povređena u svom pravu na vodu su ovlašćena da dobiju adekvatnu naknadu štete, odnosno da budu zaštićena od novih ugrožavanja ili oduzimanja njihovih prava.
Sigurno da je najkompleksnija obaveza države, obaveza stvaranja uslova za ostvarenje ljudskog prava na vodu. Ta obaveza pretpostavlja puno ostvarenje prava, zatim promovisanje i pružanje ljudskog prava na vodu. Prva komponenta ove obaveze, tzv. obaveza omogućavanja, znači činjenje takvih mera i preduzimanje aktivnosti kako bi se pojedincima i kolektivitetima pomoglo i pojednostavilo ostvarenje ovog prava. Promovisanje prava na vodu je obaveza koja u sebi ima edukativni karakter što znači odgovarajuće obrazovanje i podaci o higijeni, upotrebi vode, zaštiti vodnih izvora i racionalnog trošenja vode. Obaveza ostvarenja ljudskog prava na vodu podrazumeva stvaranje uslova za korišćenje ovog prava kad iz ga različitih razloga pojedinci ili kolektiviteti nisu u mogućnosti da koriste. U ispunjenju ove svoje obaveze države mogu da preduzimaju, odnosno da sprovode različite delatnosti kao što je: primena programa integralnog upravljanja vodnim resursima; donošenje strategije i akcionih planova racionalnog korišćenja vode kako bi ona bila dostupna i budućim generacijama; postojanje adekvatnog zakonodavnog okvira koji sadrži ciljeve, rokove i sredstva za upotrebu vode. To dalje podrazumeva saradnju sa civilnim sektorom, međunarodnim organizacijama uz definisanje institucija za sprovođenje adekvatnog upravljanja vodama; ustanovljavanja standarda kvaliteta vode na osnovu smernica Svetske zdravstvene organizacije; da bi države osigurale ekonomsku dostupnost vode treba da preduzimaju mere koje uključuju korišćenje različitih niskobudžetnih tehnika i tehnologija, primerene politike cena kao što su besplatna voda ili niske cene vode i tome slično; participacija javnosti u donošenju odluka koje imaju uticaj na ostvarenje prava na vodu. To znači da javnost između ostalog ima pravo na potpune i otvorene informacije u odnosu na vodu, sanitarne uslove i životnu sredinu. Pojedinci i kolektiviteti imaju pravo učešća u svim fazama donošenja odluka koje mogu imati uticaj na ostvarivanje njihovog prava na vodu. Države imaju i međunarodne obaveze u ostvarivanju prava na vodu. Reč je u stvari o međunarodnoj saradnji koja podrazumeva i uzdržavanje od aktivnosti koje bi mogle da utiču direktno ili indirektno na uživanje prava na vodu u drugim državama. Aktivnost jedne države ne sme da bude brana drugoj državi u ostvarivanju prava na vodu pojedinaca i kolektiviteta koji su pod njenom ingerencijom. To dalje znači da država mora da sprečava pojedince, kolektive i pravna lica pod njenom vlašću da preduzimaju mere kojim ugrožavaju pravo na vodu ljudima u drugim, po pravilu susednim državama. Posebno su značajne obaveze ekonomski razvijenih zemalja koje imaju odgovornost da pomažu siromašne zemlje u razvoju. To dalje znači da se u međunarodnim ugovorima pravu na vodu treba posvetiti posebna pažnja, i da na primer ugovori o liberalizaciji trgovine ne budu kočničar aktivnosti države da osiguraju potpuno ostvarenje ljudskog prava na vodu. Države kao članice međunarodnih finansijskih institucija poput Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i različitih regionalnih finansijskih i bankarskih institucija, prilikom preduzimanja mera treba da uzmu u obzir i pravo na vodu, kod na primer davanja kreditnih ugovora. Visoko razvijene zemlje na osnovu svoje finansijske moći treba da obezbede pomoć slabo razvijenim ekonomijama sveta kako bi se osiguralo što je brže moguće adekvatan pristup osnovnim vodnim uslugama.
III DILEMA O LjUDSKOM PRAVU NA ODVOĐENjE OTPADNIH VODA
Paralelno sa sve češćim težnjama na međunarodnom planu da se pravo na vodu počne tretirati kao posebno ljudsko pravo, prisutni su predlozi da je potrebno ustanoviti ljudsko pravo na odvođenje otpadnih voda kao ovlašćenje koje podrazumeva fizičku dostupnost uređajima i instrumentima za odvođenje vode. Takvi uređaji treba da se nalaze u svim oblastima života i pri tom da budu „sigurni, higijenski, socijalno i kulturno prihvatljivi, i da omogućavaju privatnost i osiguraju dostojanstvo.“[14] Postoji više međunarodnih akata u kojima se ističe koliko je važno neutralisanje otpadnih voda – njihovo odvođenje, i to se dovodi u vezu sa olakšavanjem uživanja prava na vodu kao ljudskog prava. Reč je o: 1. Četvrtom principu Izjave iz Dablina o vodi i održivom razvoju iz 1992; 2. Drugom principu Akcijskog programa Konferencije o stanovništvu i razvoju iz Kaira od 1994. godine. U Četvrtom principu Izjave iz Dablina navodi se da je od izuzetnog značaja prepoznati prvo i fundamentalno pravo svih ljudi, a to je pristup čistoj vodi i odvođenje otpadnih voda po ceni koja je prihvatljiva. Na osnovu Drugog principa Akcijskog programa Konferencije o stanovništvu i razvoju, proizilazi da svi pojedinci imaju pravo na odgovarajući životni standard, za njih i njihove porodice. Pod odgovarajućim standardom života se podrazumeva: odgovarajuća hrana, odeća, adekvatni uslovi za stanovanje, voda i odvođenje otpadnih voda. Inače ne postoji saglasnost, da li pravo na vodu kao ljudsko pravo inkorporira i pravo na odvođenje otpadnih voda ili je pak reč o dva odvojena prava. Prvi stav je da u okviru ljudskog prava na vodu kao komponenta se ne može uvrstiti i ljudsko pravo na odvođenje otpadnih voda. Pravo na odvođenje otpadnih voda i pravo na vodu predstavljaju dva međusobno povezana ali odvojena ljudska prava. Pravo na odvođenje otpadnih voda u relaciji sa ljudskim pravom na vodu može biti razmatrano u odnosu na količine vode za odvođenje.[15] U teoriji se takođe ističe da bi bilo poželjno tretirati odvođenje otpadnih voda kao sastavni deo prava na vodu, s obzirom da se tada prednost daje snabdevanju vodom za piće stanovništva, naspram osiguranja higijene i očuvanja vodnih resursa. U tom smislu posebno se navodi da je svrha prava na odvođenje otpadnih voda dosta šira u odnosu na pravo na vodu.[16] Da ponovimo još jedanput, pravo na vodu i odvođenje otpadnih voda najčešće se posmatraju kao odvojena prava. Argumenti za takav stav u teoriji mogu se svesti na sledeće: dostupnost odvođenja otpadnih voda je neophodnost za vođenje dostojanstvenog života. Ovo ljudsko pravo je više od ostalih prava povezano sa samom koncepcijom ljudskog dostojanstva. Zbog specifičnosti prava na odvođenje otpadnih voda, na osnovu koga se vrši pozivanje na poštovanje suštinskog dostojanstva svih ljudi koje nije moguće rešiti na adekvatan način na osnovu sadržine drugih ljudskih prava, primetna su zalaganja da se ovo pravo definiše kao samostalno ljudsko pravo. Međutim neodgovarajući pristup odvođenju otpadnih voda, koji kao posledicu može da ima kontaminaciju vode, pojavu zaraznih bolesti (čiji je prenosnik nečista voda), tehnološki proces obezbeđenja vode za piće koji znači zahvatanje vode iz prirode, sakupljanje, prečišćavanje i snabdevanje korisnika, zatim proces sakupljanja otpadnih voda, obrada, prečišćavanje i sakupljanje taloga, su razlozi koji opravdavaju shvatanje ljudskog prava na odvođenje otpadnih voda kao sastavnog dela ljudskog prava na vodu. Snabdevanje vodom za lične potrebe i potrebe domaćinstva zahteva bazične sanitarne mere koje se upotrebljavaju za odvođenje vode za piće od otpadnih voda, a to je posebno izraženo u gradskim sredinama. Naime, u urbanim naseljima gde snabdevanje velikog broja stanovnika znatnim količinama vode mora ujedno da prati razvoj tehničko – tehnoloških uređaja za prečišćavanje i odvođenje otpadnih voda, a to se čini da bi se sprečilo zagađivanje životne sredine i pojava različitih zaraznih bolesti. Veoma veliki uticaj na zagađenje vodnih resursa i javno zdravlje dovelo je do toga da pitanje ljudskog prava na odvođenje otpadnih voda ne može striktno biti razgraničeno od ljudskog prava na vodu. Zahtevi za održavanje lične higijene i higijene domaćinstva bez obzira što su od drugorazrednog značaja u odnosu na snabdevanje vodom za piće, imaju značajan uticaj na ljudsko zdravlje. Ipak, definisanje prava na odvođenje otpadnih voda kao samostalnog ljudskog prava na međunarodnom nivou nije prihvaćeno iz razloga što su jaki glasovi da je ovo pravo obuhvaćeno ljudskim pravom na vodu, odnosno inkorporirano unutar njega. Značajni međunarodni dokumenti govore o pravu na sigurnu vodu za piće i odvođenje otpadnih voda, a sve specijalne organizacije Ujedinjenih Nacija koje kao svoju delatnost (ili deo delatnosti) imaju i rešavanje problema snabdevanja vodom, pa u svojim planovima rada uključuju i snabdevanje odgovarajućim uređajima za odvođenje otpadnih voda.
IV O PRAVU NA VODU KAO PRAVU NA PRIRODNE RESURSE
Pored prava na vodu koje je koncipirano kao pojedinačno ljudsko pravo, ovoj specifičnoj materiji u međunarodnom pravu može se pristupiti iz ugla prava naroda na upotrebu i raspolaganje prirodnim resursima, odnosno identičnom pravu države. U ovom slučaju država, odnosno narod na određenoj državnoj teritoriji pojavljuje se u ulozi titulara prava na vodu. Za razliku od prethodnih izlaganja gde je akcenat bio na pravu na pristup vodi, ovde je reč o pravu na raspolaganje vodenim resursima. Pravo na pristup vodi je složena pravna celina. Naime, država može imati obligaciju da učini sve da obezbedi pristup vodi, a ta obaveza je proistekla iz prava države da raspolaže prirodnim bogatstvima. Pravo raspolaganja prirodnim resursima je u antagonističkom odnosu sa pravima koncesionara i onih koji se pojavljuju kao investitori u prirodne resurse, a manje je u sukobu sa pravom na pristup vodi. Kada strani investitor ulaže u određeni prirodni resurs i ekonomski ga eksploatiše putem koncesije on stiče u jednom, po pravilu dužem vremenskom periodu, određeno svojinsko pravo koje je zaštićeno kako pravnim poretkom zemlje u kojoj se vrši eksploatacija, u ovom slučaju izvora vode, ali i međunarodnim dokumentima, uz naravno obaveze države da vremenski ograničeno pravo na imovinu investitora poštuje. Na odnosnoj teritoriji gde se vrši eksploatacija izvora vode može doći do složenih pravnih odnosa koji često rezultiraju sporovima između prava pojedinaca i prava kolektiviteta na vodu kao i prava na imovinu drugih lica. U oba slučaja država se pojavljuje na strani onog koje u obavezi da poštuje i štiti prava odnosnih subjekata. Složenost odnosa proizilazi iz suprostavljenosti prava jednih naspram prava drugih i države da u konkretnom slučaju kroz instrumente pravosudnog sistema donese odluku koja s jedne strane poštuje njen sopstveni pravni poredak, ugovore koje je zaključila sa stranim investitorima, međunarodne dokumente koji je obavezuju, ali i da ispoštuje pravičnost kao pravdu u pojedinačnom slučaju, pogotovu kada su u pitanju prava njenih građana na vodu u vidu njenog korišćenja kao pijaće vode, odnosno za druge potrebe domaćinstava.
V TRETIRANjE VODE KAO INVESTICIJE
Iz gornjeg izlaganja moglo se naslutiti da se voda može posmatrati kao investicija, odnosno da investitori u toku investicionog perioda imaju pravo na korišćenje i raspolaganje resursima vode u cilju sticanja profita. Oni naravno imaju i obaveze prema državi sa kojom su zaključili ugovor o koncesiji, ali i prema lokalnom stanovništvu. Prava investitora se štite putem dvostranih međunarodnih ugovora o zaštiti stranih ulaganja. Dakle, ne misli se na fizički pristup vodi kao ljudskom pravu već o investicijama u vodovodne sisteme, vodne resurse. Vodni resursi i sistemi za snabdevanje s obzirom da su predmet investicija posebno u zemljama u razvoju, ujedno se nalaze u privatnoj svojini investitora, kao što smo naveli na jedan duži vremenski period. „Ekonomski nerazvijene zemlje i kada raspolažu sa značajnim vodenim resursima nisu u mogućnosti da tehničko – tehnološki odgovore na zahteve modernog doba a koji se odnose na viši kvalitet vodoprivrednih usluga. Da bi se kvalitet tih usluga podigao na viši nivo zemlje u razvoju zaključuju nepovoljne ugovore sa stranim multinacionalnim kompanijama kako bi se ostvarili, suštinski posmatrano kratkoročni, mikroekonomski efekti i pri tom se ne vodi računa kakve implikacije može da ima zaključivanje takvih ugovora na makroekonomiju odnosne zemlje. Tako su Genoveva Tisheva koja je izvršni direktor bugarske fondacije za rodna istraživanja i prof. dr Irina Nikolova Moulechkova, profesor međunarodnog prava na Univerzitetu Svetske i nacionalne ekonomije u Sofiji izgradile studiju slučaja o uticaju Opšteg sporazuma o prometu usluga (GATS) u Bugarskoj na primeru koncesije za vodosnabdevanje i odvod otpadnih voda u Sofiji: pravi, ekonomski, socijalni i rodni aspekti.[17] Ova studija je značajna i za temu našeg istraživanja, obzirom da autorke studije sa jakim argumentima ističu do kakvih sve negativnih implikacija može da dovede tretiranje vode kao robe i maksimizacija profita na uštrb pojedinih ljudskih prava. U studiji se navodi da je početkom oktobra meseca 2000. godine privredno društvo „Sofijska voda - EAD“ počela da vrši vodosnabdevanje i odvod otpadnih voda u Sofiji. Ovo privredno društvo je po svojoj prirodi specijalizovano preduzeće koje je zajednički osnovano od strane International Water Ltd (IWL) kompanija koja predstavlja konzorcijum US Bechtel Group in British Unitet Utilities International i sadašnje opštinsko komunalno preduzeće - ViK (vodosnabdevanje i kanalizacija EAD). „Sofijska voda je prvobitno osnovana sa 75% deonica u vlasništvu International Water Ltd, a 25% u vlasništvu sofijske opštine, preko ViK EAD. Finansijsko učešće IWL podržala je Evropska banka za obnovu i razvoj. Na osnovu ovog ugovora koncesionar se obavezao da tokom njegovog trajanja upravlja i održava sistem vodosnabdevanja i kanalizaciju kao i da vrši projekciju, planiranje, finansiranje i izgradnju potrebnih kapitalnih investicija. Opština Sofija je ostala u posedu svojine nad svim postojećim infrastrukturnim objektima za vodosnabdevanje i kanalizaciju tokom trajanja projekta. Ono što je izgradio koncesionar, a to su novi infrastrukturni objekti, takođe posle prestanka ugovora pripašće u svojinu gradu Sofiji. Kao i na osnovu svakog koncesionog ugovora a tokom njegovog izvršenja (reč je o periodu od 25 godina uz mogućnost produženja za još 10) koncesionar ima pravo korišćenja objekta koje je izgradio. Koncesionar je bio u obavezi da u tzv. kapitalne radove investira preko 150 miliona dolara. Tako veliki finansijski iznos bio je neophodan da bi sistemi za vodosnabdevanje i odvod otpadnih voda zadovoljili koncesionareve nameravane standarde u pogledu vodoprivrednih usluga. Ugovorna klauzula predviđala je da koncesionar ima pravo da u slučaju neplaćanja uskrati korisnike i za egzistencijalni minimum (uskraćivanje vode za piće). Tako je ovim ugovorom pravo na vodu, odnosno vodosnabdevanje kao suštinski komunalne usluge ostavljeno u rukama koncesionara gde je većina deoničarskog kapitala u stranim rukama. Ovaj ugovor treba posmatrati u specijalno pravno – ekonomskom međunarodnom kontekstu obaveza koje je Bugarska preuzela u okviru Svetske trgovinske organizacije, tačnije prema GATS (Opšti sporazum o trgovini uslugama). Ekonomska pomoć Svetske banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija (pa i pomoć koja se opisuje u ovoj studiji slučaja) uslovljena je insistiranjem na liberalizaciji snabdevanjem vodom i energentima kao i drugih službi, odnosno usluga. Transnacionalne kompanije iz oblasti vodoprivrede su markirale Bugarsku kao zanimljivo tržište za maksimizaciju profita u sferi vodoprivrednih usluga. To, između ostalog, što je Bugarska u Svetsku trgovinsku organizaciju stupila 1.12.1996. godine, nakon stupanja na snagu Protokola o pristupanju Marakeškom sporazumu. Ova država je od dana pristupanja Svetskoj trgovinskoj organizaciji primenila sve multilateralne sporazume o trgovini koji su aneks Marakeškom sporazumu bez ikakvog prelaznog perioda. Pristupivši GATS-u Bugarska je preuzela različiti splet obaveza među kojima je liberalizacija prometa svih usluga uključujući i komunalne uz obavezujuća pravila. Cilj GATS-a jeste promocija ili širenje međunarodne trgovine tako što će se ukloniti pojedina ograničenja u domenu fiskalne politike, razna uslovljavanja vezana za zaštitu životne sredine a posebno derogiranjem propisa kojima se čuva javni monopol nad pojedinim uslugama. U tranzicionom periodu u Bugarskoj koja je u međuvremenu postala članica EU izvršna vlast je preuzela obaveze po pitanju širokog asortimana usluga, to je između ostalog značilo liberalizaciju na polju ekoloških usluga kao što su otpadne vode, sanitarne službe, odvoz i odlaganje otpada uz izuzetak službi koje se nalaze pod ingerencijom javnih (državnih) vlasti. Liberalizacija na kojoj insistira Svetska trgovinska organizacija odnosi se i na promenu svojine nad preduzećima koje se bave vodosnabdevanjem što je u Bugarskoj, u konkretnoj studiji slučaja (urađenoj od strane Bugarske fondacije za rodna istraživanja) značilo ili predstavljalo promenu društvenog, odnosno državnog vlasništva nad datim preduzećem i njegov prelazak u ruke inostranog privatnog kapitala. Dakle, zarad maksimizacije profita često se zanemaruju neka od osnovnih ljudskih prava i sloboda što je upravo bio slučaj sa privatizacijom sofijskog vodovoda, i pored što su u Bugarskoj ratifikovani svi međunarodni sporazumi o osnovnim ljudskim pravima i slobodama pa i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.“[18] Posebne zloupotrebe sa iskorišćavanjem vodenih resursa ili drugim rečima enormno podizanje cene vodnih usluga (pa i vode za piće) prisutno je u Latinskoj Americi i Africi. Ovde ističemo slučaj takozvanog „Rata za vodu“. Na početku naglašavamo da je epilog ovog slučaja čija je srž privatizacija vodovoda grada Koćobambe dovela do velikih građanskih protesta. Konzorcijum velikih multinacionalnih kompanija čija je delatnost distribucija vode Akva del Tunali kao strani ulagač prema ugovoru o koncesiji imao je mogućnost korišćenja vodovodnog sistema kao i pravo na svu vodu na datom području uključujući i kišnicu i bunare koji su se nalazili u planinskim predelima. Te vodne resurse koristilo je i domaće urođeničko stanovništvo koje inače nije bilo povezano sa vodovodom grada Koćobamba. „Ugovorom je bio garantovan i minimalni profit u iznosu od 15%. Nedugo nakon zaključenja ugovora cena vode je porasla i do 200% a kupac je pokušao da stupi u posed seoskih bunara. Sistem vodosnabdevanja pak nije proširen na područja sa kojeg se eksploatisala voda. Ovo je izazvalo revolt građana koji je okončan njihovom pobedom, raskidom ugovora, odlaskom stranih investitora i promenom vlasti. Rat za vodu će promovisati budućeg predsednika Bolivije, Eva Moralesa, koji je u to vreme član parlamenta, predvodio proteste i pregovore sa stranim investitorima. Rat za vodu će, sa jedne strane, predstavljati pobedu antiglobalista, ali će sa druge pokazati da voda, bar za jednu granu međunarodnog prava, može biti predmet privatne svojine i predmet međunarodnih investicionih sporova. Akva del Tunali je tužila Boliviju za povredu dvostranog sporazuma pred arbitražnim centrom Svetske banke u Vašingtonu (SAD) ali je spor izgleda rešen povlačenjem tužbenog zahteva pod pritiskom svetske javnosti. Rat za vodu će tako afirmisati Eva Moralesa ali i njegovu ideju korišćenja javnih dobara. Ovde se mora napomenuti da je upravo Bolivija, u vreme kada je Evo Morales bio njen predsednik, bila glavni predlagač rezolucije Generalne skupštine UN kojom je ustanovljeno postojanje prava na vodu kao ljudskog prava 2010. godine“[19]
„Pretvaranje prava na vodu u klasično pravo na javnu uslugu može da proizvede negativne posledice po ukupnu socijalnu situaciju u jednoj zemlji. To posebno u slučaju ako se obaveza pružanja javne usluge može preneti i na treće lice, odnosno ako se obavi privatizacija davaoca usluge. Postajemo svedoci gubljenja socijalne komponente koju javne usluge sadrže u svojoj pravnoj prirodi. Tim činom na scenu stupa negativna strana, koju monopoli, kao osobina javnih usluga imaju. Naime, monopol u svakoj delatnosti koja ima lukrativni karakter pruža maksimizaciju profita. Takav je slučaj i sa pravom na pružanje usluga na vodosnabdevanje. Kao relevantan primer potiranja socijalno-ekonomskih prava (pored manje ekstremnog primera sa studijom slučaja o privatizaciji vodovoda u Sofiji) je onaj koji navodi kolumbijska naučnica Marijela Adela – Santander. Ona skreće pažnju, bar humanistički nastrojenoj javnosti, na pogubne posledice privatizacije usluga vodosnabdevanja u zemljama trećeg sveta. U Koćobambi, Bolivija, privatizacija je dovela do neselektivnog rasta dažbina i do 200%, dok je u Konakriju, Gvineja, za samo pet godina došlo do rasta od 500%, što je ozbiljno pogodilo život raseljenih žena, dečaka i devojčica. U svom istraživanju ova naučnica dalje navodi, da kada se u Kolumbiji i na Filipinima isključi vodosnabdevanje zbog neplaćenih računa, žene ponovo počinju da koriste zagađenu vodu, što ih, pored nemogućnosti da pokriju troškove ishrane, zdravstvene zaštite i obrazovanja, izlaže riziku ozbiljnih oboljenja, pošto se taj novac koristi za isplatu vodosnabdevanja. El Hajdi Guisse je 1988. godine kao specijalni izvestilac Podkomisije za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina Komiteta UN za ekonomska, socijalna i kulturna prava, označio okolnosti koje negativno utiču na ostvarivanje prava na pristup prava na pristup vodi za piće. Reč je o sledećim markiranim preprekama za potpunu realizaciju prava na pristup vodi: loše upravljanje izvorima vode; odsustvo planskog pristupa upravljanju postojećim zalihama vode i nejednaka distribucija; i privatizacija privrednih društava u vlasništvu države koja se bave preradom i distribucijom vode i porast cena flaširane vode.“[20]
VI UPRAVNOPRAVNA REGULACIJA VODA U SRBIJI
U Srbiji je upravno – pravna regulacija vode otpočela donošenjem prvog Zakona o vodama iz 1878. godine. U godini u kojoj je Srbija postala samostalan i nezavisan subjekt međunarodnog prava konstituisan je i poseban organ uprave – Uprava voda. Kao i prvi tako i drugi Zakon koji je regulisao materiju voda – Zakon o regulisanju i upotrebi voda predviđa da svaki potencijalni korisnik mora tražiti i dobiti dozvolu da bi koristio vode pod određenim uslovima i na osnovu toga imao određena prava. U socijalističkom samoupravnom društvu Zakonom o vodama iz 1965. godine uvodi se novina da je voda društvena svojina i kao dobro od opšteg interesa služi za zadovoljenje opštih i zajedničkih potreba uz obavezu pribavljanja vodoprivredne saglasnosti i dozvole nadležnog organa, kojom se određuje namena i uslovi korišćenja voda i rok trajanja dozvole.
Danas je usko specijalizovani organ za upravno – pravnu regulaciju svih bitnih pitanja u vezi sa korišćenjem voda, njihovom zaštitom ali i zaštitom od voda (njihovog štetnog dejstva) Republička direkcija za vode kao organ uprave u sastavu Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine. Ovaj organ obavlja poslove čiji su predmet: politika vodoprivrede; višenamensko korišćenje voda; vodosnabdevanje, izuzev distribucije vode; zaštite od voda; sprovođenje mera zaštite voda i planska racionalizacija potrošnja vode; uređenje vodnih režima; praćenje i održavanje režima voda koje čine i presecaju granicu Republike Srbije; inspekcijski nadzor u oblasti vodoprivrede kao i obavljanje drugih poslova iz ove materije.
A. Upravljanje vodama
Reč je složenom i teškom zadatku koji predstavlja skup mera i aktivnosti targetiranih na održavanje i pospešivanje vodnog režima, obezbeđivanje neophodnih količina vode zahtevanog kvaliteta za različite namene, zaštitu vode od zagađivanja i od štetnog dejstva koje one mogu da izazovu. Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije, Plan upravljanja vodama za sliv reke Dunav, planovi upravljanja vodama za vodna područja, kao i planovi kojima se uređuje zaštita od štetnog dejstva voda, i to: Plan upravljanja rizicima od poplava, Opšti i operativni plan za odbranu od poplava kao i planovi kojima se uređuje zaštita voda (radi se o planu za zaštitu voda od zagađivanja i programu monitoringa - permanentnog nadzora) predstavljaju najvažnija planska dokumenta čijom izradom i sprovođenjem se odvija upravljanje vodama u Srbiji. Odredbom člana 25. Zakona o vodama[21] proklamovani su principi upravljanja vodama. Reč je o: 1. Principu održivog razvoja; 2. Principu celovitosti; 3. Principu jedinstva vodnog sistema; 4. Principu obezbeđivanja zaštite od štetnog dejstva voda; 5. Principu „korisnik plaća“; 6. Principu „zagađivač plaća“; 7. Principu učešća javnosti; 8. Principu uvažavanja najboljih dostupnih tehnika. Prvi princip, odnosno načelo održivog razvoja podrazumeva da se upravljanje mora odvijati tako da se potrebe sadašnjih generacija zadovoljavaju na način kojim se ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe, odnosno mora se obezbediti korišćenje voda zasnovano na dugoročnoj zaštiti raspoloživih vodinih resursa, po količini i kvalitetu. Načelo celovitosti ukazuje da procesi u prirodi, a čiji je značajan element voda kao i povezanost i međuzavisnost akvatičnih i priobalnih ekosistema moraju biti poštovani. Upravljanje vodama u okviru jedinstvenog vodnog prostora mora se odvijati u skladu sa razvojem Republike Srbije u cilju postizanja maksimalnih ekonomskih i socijalnih efekata na pravičan način i uz uvažavanje međunarodnih sporazuma. To je suština principa jedinstva vodnog sistema. Načelo obezbeđivanja zaštite od štetnog dejstva voda znači da stanovništvo i njegova imovina moraju biti zaštićeni od voda uz naravno uvažavanje zakonitosti i prirodnih procesa i zaštite prirodnih vrednosti kao i ekonomske opravdanosti ove zaštite. Svako ko koristi vodno dobro i vodni objekat odnosno vodni sistem, kao dobro od opšteg interesa dužan je da za njegovo korišćenje plati realnu cenu i to je suština načela – „korisnik plaća“. Načelo povezano sa ovim je načelo „zagađivač plaća“ – svako ko svojim aktivnostima prouzrokuje zagađenje vode dužan je da snosi troškove mera za otklanjanje zagađenja. Naredno, sedmo načelo Zakona o vodama, je načelo učešća javnosti. U savremenim demokratskim političkim sistemima javnost ima pravo da bude obaveštena o svim bitnim pitanjima koja se odnose na stanje ljudskih prava pa i o pravu na zdravu vodu, nevezano da li se to pravo po ustavu konkretne države tretira kao ljudsko pravo ili je deo šireg koncepta ekonomsko– socijalnih prava. U Republici Srbiji najvišim opštim pravnim aktom – Ustavom, pravo na vodu nije normirano kao posebno ljudsko pravo. Bez obzira na to javnost ima pravo na informacije o stanju vode i radu nadležnih organa u oblasti voda, kao i na uključenje u procese pripreme i donošenje planova upravljanja vodama i kontrole njihovog izvršenja. Poslednje načelo Zakona o vodama je princip uvažavanja najboljih dostupnih tehnika. Pri upravljanju vodama moraju se primenjivati najbolje poznate i dostupne tehnike, koje predstavljaju najnaprednija dostignuća u određenim oblastima.
B. O strategiji upravljanja vodama na teritoriji Srbije
Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije predstavlja planski dokument kojim se utvrđuju dugoročni pravci upravljanja vodama i koji predstavlja osnov kojim se sprovode promene u sektoru voda, kako bi se dostigli potrebni standardi u upravljanju vodama podrazumevajući pod tim i organizaciono prilagođavanje ali i sistemsko jačanje stručnih i institucionalnih kapaciteta na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou. Sadržaj strategije inkorporisan je unutar Zakona o vodama i sastoji se od: a) ocene postojećeg stanja upravljanja vodama (to podrazumeva kontrolu stanja vodnih resursa i vodnog režima u Republici Srbiji, trenutni kvalitet vodnih objekata i sistema i aktuelna pravna i institucionalna rešenja u sferi upravljanja vodama); b) ciljevi i smernice koje se daje prilikom upravljanja vodama (ciljevi upravljanja vodama i održivog razvoja; smernice za održavanje i unapređenje vodnog režima; prioriteti kojima se postižu ciljevi u upravljanju vodama i pospešivanju vodnog režima, a u skladu sa principom održivog razvoja; višestruke smernice za: upotrebu voda, zaštitu voda i zaštitu od štetnog dejstva voda uključujući i slučajeve kada se podsliv nalazi na više vodnih područja; postoje i smernice koje služe za realizaciju međunarodnih sporazuma koji se tiču upravljanja vodama i osnovne odrednice monitoringa i informacionog sistema za ostvarivanje upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije); v) mere za ostvarivanje utvrđenih ciljeva upravljanja vodama, planiranje i sprovođenje planova, način finansiranja, priprema investicija i investiranje, održavanje i nadzor; g) projekcija razvoja upravljanja vodama (Projekcija je specifičan dokument na osnovu koga se vrši utvrđivanje potrebe za vodom i mogućnosti da se obezbedi dovoljna količina vode određenog kvaliteta za različite namene, okvirni bilans voda; aktivnosti i sredstva i rokovi za dostizanje ciljeva u korišćenju voda; zaštiti voda i zaštita od štetnog uticaja voda; finansiranje izgradnje i rekonstrukcije vodnih objekata i sistema i drugih poslova od opšteg interesa za Republiku Srbiju, autonomnu pokrajinu i jedinicu lokalne samouprave; mere ekonomske politike koje sprovodi Vlada Republike Srbije, zatim izvori sredstava i dinamika ulaganja za dostizanje utvrđenih ciljeva upravljanja vodama; potrebni stručni i drugi kapaciteti za dostizanje utvrđenih ciljeva za upravljanje vodama i ostale mere za dostizanje utvrđenih ciljeva kada je reč o istom predmetu upravljanja). Strategija se donosi za period od najmanje 10 godina. Kada istekne 6 godina od dana donošenja strategije, preispituju se rešenja utvrđena strategijom i po potrebi vrši dopuna predloga, kao izmena i dopuna rešenja sadržanih u strategiji.
Kada je reč o Planu upravljanja vodama za sliv reke Dunav i planovima upravljanja vodama za vodna područja treba istaći da je plan upravljanja vodama planski dokument koji obuhvata vodotoke koji se smatraju značajnim za teritoriju sliva Dunava u Srbiji, odnosno sve vodotoke sa slivnom površinom od 500 km2, ili su predmet postojećih biletaralnih sporazuma sa susednim državama, tj. vodna tela površinskih i podzemnih voda na vodnom području, utvrđena posebnim Pravilnikom.[22] Sadržaj Plana upravljanja vodama regulisan je članom 33 Zakona o vodama. On se sastoji od: 1. Generalnog opisa karakteristika prostora, što uključuje izradu karata sa naznakom položaja granica vodnih tela površinskih voda, kartiranje ekoregiona i tipova vodnih tela površinskih voda i izrada karata sa naznakom položaja i granica vodnih tela podzemnih voda, 2. Prikaz značajnih uticaja ljudskih aktivnosti na status površinskih i podzemnih voda uključujući i procenu zagađivanja od koncentrisanih i rasutih zagađivača kao i pregled korišćenja zemljišta kao i procenu pritiska na kvantitativni status vode i njeno zahvatanje; 3. Identifikaciju i izradu karata ugroženih područja; 4. Kartu osmatračke (nadzorne) mreže i kartografski prikaz rezultata osmatranja koji uključuje ekološki i hemijski status površinskih voda i hemijski i kvantitativni status podzemnih voda i zaštićenih oblasti kao i moguća odstupanja od utvrđenih tokova za realizaciju plana upravljanja vodama; 5. Listu ciljeva životne sredine u pogledu površinskih i podzemnih voda i zaštićenih oblasti, uključujući i slučajeve u kojima se primenjuje produženje roka za dostizanje ciljeva i manje strogi ciljevi zaštite za određena vodna tela; 6. Vodni bilans; 7. Identifikaciju vodnih tela koja se koriste za snabdevanje vodom za piće, a kod kojih je prosečno zahvatanje vode veće od 10 m3/dan ili služe za snabdevanje vodom za piće više od 50 stanovnika odnosno koja se planira za takvo korišćenje; 8. Identifikaciju aglomaracija većih od 2000 ES; 9. Rezime registra zaštićenih oblasti, sa kartom na kojoj je označen položaj zaštićenih oblasti i navedenim propisima prema kojima su te oblasti proglašene kao zaštićene; 10. Prikaz usvojenog programa radova i mera i način na koji će utvrđeni ciljevi biti ostvareni u oblasti zaštite od štetnog dejstva voda, zaštite voda (uključujući i mere za zaustavljanje trendova stalnih i značajnih pogoršanja statusa podzemnih voda i njihov preokret, mere zaštite kojima je cilj primena manjeg stepena prečišćavanja u proizvodnji vode za piće, zabrana unošenja i kontrole emisije zagađenja, zabrana i slučajevi za koje je dozvoljeno direktno ispuštanje zagađenja u podzemne vode, sprečavanje i smanjenje uticaja akcidentnih zagađenja i tome slično) i uređenja i korišćenja voda (obezbeđenja vode za piće i druge potrebe, zaštite izvorišta namenjenih za ljudsku potrošnju u budućnosti, kontrole nad zahvatanje i akumulisanjem vode, uključujući i zabrane korišćenja voda ekonomske cene korišćene vode i drugo); 11. Dodatne mere za dostizanje utvrđenih ciljeva životne sredine; 12. Spisak detaljnih programa i planova upravljanja vodama za pojedine podslivove, problematiku ili tipove vode uključujući i njihov sadržaj;13. Prikaz ekonomske analize korišćenja i zaštite voda i zaštite od voda sprovedene uz primenu načela „korisnik plaća“ i „zagađivač plaća“; 14. Prikaz prioriteta, dinamike i načina obezbeđenja sredstava za realizaciju predviđenih radova i mera, uključujući i mogućnost da se za neke predviđene mere ne obezbeđuju sredstva; 15. Prikaz preduzetih mera javnog informisanja, njihove rezultate i promene plana koje su iz njih proistekle; 16. Listu nadležnih institucija u oblasti upravljanja vodama sa prostorom koji obuhvataju, odgovornošću, statusom; 17. Postupke za pribavljanje osnovne dokumentacije i informacija, a naročito detalje o usvojenim kontrolnim merama za koncentrisane izvore zagađenja i obezbeđenje da hidromorfološki uslovi vodnih tela budu u skladu sa postizanjem zahtevanog ekološkog statusa ili dobrog ekološkog potencijala kod veštačkih i značajno izmenjenih vodnih tela kao i detalje o podacima nadzora; 18. Pregled obaveza preuzetih međunarodnim sporazumima koji se odnosi na upravljanje vodama i način njihovog ostvarivanja; 19. Principe uspostavljanja vodnog informacionog sistema za obezbeđenje upravljanja vodama na vodnom području, odnosno podslivu. Plan zaštite voda za razliku od Strategije o upravljanju vodama koja se donosi za period od 10 godina, donosi se za kraći vremenski rok od 6 godina, a po njegovom isteku vrši se njegovo menjanje, odnosno kako se to u zakonu kaže noveliranje.
Nadležno ministarstvo, odnosno javno vodoprivredno preduzeće koje priprema Plan upravljanja vodama dužno je da obezbedi aktivno učešće javnosti u procesu pripreme i donošenje tog plana. Ministarstvo je u obavezi, a ista je dužnost i na javnom vodoprivrednom preduzeću da pismenim putem obavesti Nacionalnu konferenciju za vode, a putem sredstava javnog informisanja i širu javnost o: 1. Početku pripreme ili noveliranja plana upravljanja vodama i to najmanje tri godine pre početka perioda na koji se plan odnosi 2. Stanju izrade plana o vodama i značajnim problemima na posmatranom vodnom području, najkasnije dve godine pre početka perioda na koji se plan odnosi. Obaveštenje o početku pripreme ili noveliranje Plana upravljanja vodama sastoji se od okvirnog sadržaj plana, konsultacije koje treba izvršiti, termine pripreme i usvajanje plana i adresu nadležnog organa od koga se mogu dobiti dodatne informacije. Ministarstvo nadležno za vode, odnosno javno vodoprivredno preduzeće koje je pripremilo Plan upravljanja vodama dužno je da Nacrt plana objavi najmanje godinu dana pre početka perioda na koji se plan odnosi. Nacrt plana se javno izlaže u prostorijama ministarstva nadležnog za vode i javnog vodoprivrednog preduzeća i na njihovom veb sajtu. Primedbe na dokumenta koja se izlažu javnosti dostavljaju se ministarstvu, odnosno javnom vodoprivrednom preduzeću u roku od 6 meseci od dana kada su ta dokumenta stavljena na javni uvid. Ministarstvo, odnosno javno vodoprivredno preduzeće dužno je da dostavljene primedbe razmotri i da se o tim primedbama izjasni u roku od 30 dana od dana njihovog prijema.
V. Ukratko o međunarodnoj saradnji Srbije u oblasti voda
U eri globalizacije međunarodna saradnja u oblasti voda je važna za svaku državu, pa tako i za našu Republiku i to u sferi korišćenja voda, zaštite od štetnog dejstva voda i zaštite kvaliteta voda. Kako je Republika Srbija nizvodna zemlja za većinu država u susedstvu, a imajući u vidu da dominantan deo vodotokova na našoj teritoriji ima međunarodni karakter, evidentno je da naša država intenzivno učestvuje u međunarodnoj saradnji u ovom domenu. Činjenica sve većeg nedostatka vodnih resursa i njihova neracionalna potrošnja i nedovoljna zaštita uz nepovoljne posledice klimatskih promena predstavlja limitativni faktor privrednog razvoja u mnogim regionima u svetu, a među njima je na žalost i region Jugoistočne Evrope. Od sličnog problema boluje i Srbija. Pored toga ističe se da je za Srbiju karakteristično da su čak 91% od raspoloživih voda tranzitne vode koje dotiču u zemlju Dunavom, Savom, Tisom i drugom vodotocima. Posledica nezadovoljavajućeg kvaliteta voda je prekogranično zagađivanje voda koje ulaze u Srbiju. Međunarodna kooperacija u sferi voda obavlja se na osnovu biletaralne saradnje u najvećem obimu sa susednim državama i kroz multilateralnu saradnju, dominantno kroz sprovođenje Konvencije o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera Ujedinjenih Nacija, Konvencije o zaštiti reke Dunav i Okvirnog sporazuma za sliv reke Save. Republika Srbija kao sukcesor SFRJ ima aktivne biletaralne važeće sporazume sa Mađarskom i Rumunijom koji datiraju iz 1955. godine i oni su poprilično zastareli. Promene koje su se u međuvremenu dogodile u sferi upravljanja vodama dovele su do uspostavljanja novog oblika biletaralne saradnje sa ovim državama. Takođe formiranje međunarodno priznatih država u okruženju Republike Srbije, odnosno pretvaranjem bivših jugoslovenskih republika u nezavisne države, međurepublički vodotoci i podzemne vode dobili su međudržavni status koji zahteva uspostavljanje međudržavne i međunarodne saradnje u oblasti voda. Bez zaključenog bilateralnog sporazuma nema adekvatnog pravnog osnova za normiranje pitanja za koju je zainteresovana jedna ili obe države. Istaći ćemo kao primer bileteralni sporazum sa Republikom Hrvatskom. Srpsku državnu granicu sa Republikom Hrvatskom čine odnosno presecaju reke Dunav, Sava i Bosut koje su od vitalnog značaja za obe države. Uređenjem odnosa sa Republikom Hrvatskom zaključivanjem međudržavnog bilateralnog sporazuma u oblasti voda, stvorile bi se mogućnosti za zaštitu interesa stanovništva i privrede kao i za participaciju u međudržavnim projektima koji su od interesa za obe strane. Sporazumima Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o saradnji u oblasti održivog upravljanja prekograničnim vodama usvojen je Nacrt i određena delegacija za vođenje pregovora i zaključivanje sporazuma. Pregovori o sporazumu između Republike Srbije i Hrvatske o saradnji u oblasti održivog upravljanja prekograničnim vodama u prethodnom periodu nisu vođeni ali je iskazan interes koje imaju obe države za sačinjavanje sporazuma. Kontakti sa Republikom Hrvatskom na multilateralnom nivou odvijaju se u okviru rada tela Konvencije o vodama, Međunarodne komisije za zaštitu reke Dunav i Međunarodne komisije za sliv reke Save.
Kada je reč o multilateralnoj saradnji Srbija je ratifikovala Konvenciju o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotokova i međunarodnih jezera Ujedinjenih nacija (Konvencija o vodama) 2010. godine i postala strana Konvencije o vodama koja je sačinjena u Helsinkiju 17. marta 1992. godine. U okvirima Konvencije o saradnji na zaštiti i održivom korišćenju reke Dunava odvija se multilateralna saradnja na slivu Dunava koju je potpisalo 11 podunavskih zemalja i Evropska zajednica 29. juna 1994. godine u Sofiji. Savezna Republika Jugoslavija je 30. 1. 2003. ratifikovala Konvenciju o zaštititi reke Dunav i donela Ukaz o proglašenju Zakona o Konvenciji o saradnji na zaštiti i održivom korišćenju reke Dunava. Multilateralna saradnja u oblasti plovidbe odvija se u okviru Dunavske komisije, međunarodne organizacije osnovane za potrebe implementacije Konvencije o plovidbi na reci Dunav, potpisanoj u Beogradu 18.8.1948. godine. Osnovni cilj Dunavske komisije je da promoviše aktivnosti kojima se podstiče razvoj slobodne plovidbe na reci Dunav za sva plovila koja plovila pod zastavama pribrežnih zemalja.
Multilateralna saradnja na slivu Save odvija se u okviru rada Međunarodne komisije za sliv reke Save za osnovu okvirnog Sporazuma za sliv reke Save potpisanog 3.12.2002. godine u Kranjskoj gori. Multilateralna saradnja na slivu Tise odvija se u okvirima rada Međunarodne komisije za zaštitu reke Dunava na osnovu memoranduma o razumevanju potpisanog 14.12.2004. godine u Beču.
VII UMESTO ZAKLjUČKA
Pravo na vodu kao ljudsko pravo[23] predstavlja pravo svakog pojedinca na dovoljne količine (hemijski i bakteriološki) ispravne, prihvatljive, fizički dostupne i finansijski pristupačne vode[24] za lične potrebe i potrebe domaćinstva. To dalje podrazumeva dostupnost vode za piće i za sanitarne uslove, kao i ograničen pristup proizvodnoj vodi.[25] Pravo na vodu kao ljudsko pravo znači ovlašćenja i slobode pojedinca, kao i obaveze države da ispuni najvažnije dužnosti sa svrhom ostvarivanja minimalnog prava za sve i postepenog preduzimanja adekvatnih mera za dosezanje punog ostvarenja ljudskog prava na vodu. Koncept prava na vodu kao ljudskog prava nije potpun, u delu koji se odnosi na obaveze pojedinca koje proističu iz tog prava. Obaveze pojedinaca bi podrazumevale dužnost na održivu upotrebu vode, što znači korišćenje zadovoljavajućih količina vode i sprečavanje zagađivanja vodnih resursa. Naime, tu je reč o osnovnim preduslovima za očuvanje vodnih resursa i univerzalno ostvarenje prava na vodu kao ljudskog prava. Ovo pravo postavlja specifičan zahtev, da vodne usluge imaju prihvatljivu cenu, odnosno da niko ne bude uskraćen za njihovo korišćenje bez obzira na ekonomsko-socijalni status. Pravni ram zaštite ljudskih prava za pravo takvog tipa ne osigurava pravo na besplatnu vodu. Međutim u pojedinim situacijama, neophodno je obezbediti pristup vodi bezbednoj za piće (i tome adekvatnim sanitarnim uslovima). Države su u obavezi da obezbede bar u osnovnim količinama vodu za piće.
Pošto voda poseduje i ekonomsku vrednost da li to ujedno znači da ona je u isto vreme roba i da je predmet razmene na tržištu? Ako se voda posmatra kao roba, da li je potrebno postojanje određenih ograničenja u odnosu na druge predmete kupoprodaje u platnom prometu? Tako se pravila sporazuma GATS i GATT na isti način odnose u vezi sa pružanjem usluga i tretman vode kao robe kao i kad su u pitanju druge robe i usluge. Čak i da se voda može smatrati robom, ipak se nameće dilema: da li je ona roba kao svaka druga? Odnos između ljudskog prava na vodu i drugih međunarodnopravnih režima ne ogleda se samo u sferi besplatnosti vode ili postojanju njene cene, pa i kao ekonomsko dobro, već u tretiranju vode kao javnog dobra koje ne treba da bude u režimu privatne svojine ili dugoročnog (višedecenijskog) prava korišćenja. To bi značilo da u državama u razvoju upravljanje vodom isključuje privatnopravni element a inkorporira javni menadžment i javni nadzor. Naime nerazvijene ekonomije pojedinih zemalja, koje imaju problema sa vodosnabdevanjem i izvorištima vode onda ne bi imale problem sa privatizacijom vodnih resursa. Kada bi vodni resursi ostali u domenu javne svojine, tada bi imaocima ovlašćenja omogućilo da njima slobodnije raspolažu, diktirajući uslove upotrebe, i određuju subvencionisane cene a da izlažu manjem riziku svoje druge obaveze koje su međunarodnopravnog karaktera.
Ne samo međunarodno pravo ljudskih prava već i druge oblasti međunarodnog prava ističu zahtev da regulišu status vode. Voda kao dobro koje je svima jednako dostupno – to je karakteristika prava ljudskih prava. Kada je reč o investicijama i potrošačkom pravu daje se prednost pravima investitora, nevezano za okolnosti koje bi mogle ugroziti i pristup drugih vodi. Pravila Svetske trgovinske organizacije su po svom karakteru takva da se voda može tretirati kao roba. Ipak od istine nisu daleko pojedini pisci koji smatraju da je korišćenje vode toliko raznoliko da je neophodno podvođenje pod različite međunarodnopravne režime, a to je povezano sa činjenicom da li se voda koristi za piće i domaćinstvo, za proizvodnju hrane, prodaju flaširane vode, navodnjavanje, odnosno odvođenje otpadnih voda.
Na posletku ističemo, da kada je reč o korišćenju vode za piće i domaćinstvo, pravu na vodu treba priznati status ljudskog prava i de constitutine ferenda predlažemo da pravo na vodu izmenama Ustava bude inkorporirano kao posebno ljudsko pravom, a kada je reč o međunarodnoj zajednici zarad uspostavljanja humanijeg društva neophodno je donošenje Konvencije o vodi pod svodovima Ujedinjenih nacija kojoj bi pristupile i ratifikovale je ne samo zemlje u razvoju, već pre svega najmoćnije članice međunarodne zajednice.
Milan Palević, LLD*
Milan Rapajić, LLM**
RIGHT TO WATER AS A HUMAN RIGHT AND ADMINISTRATIVE-LEGAL REGULATION IN SERBIA
Summary
In this paper, the authors touch upon two linked themes of the right to water as a human right and water management in Serbia. It is the meeting point of two legal discipline - Public International Law and Administrative Law. The right to water as a human right has not been recognized in most international documents as an independent human right. This right is derived from other human rights, such as from the right to health and the right to an adequate standard of living. However in certain conventions and resolutions of the United Nations the right to water is explicitly protected as a special human right. As one of the last examples of such normative activities at the international level according to UN General Assembly of the United Nations "The human right to water and sanitation" in 2010, as well as the Resolution of the UN Human Rights," The human right to safe drinking water and sanitary conditions "in 2013. The paper also analyzes the economic and legal aspects of water services (water treatment as well as investments) and points to their abuse. Adequate water management is one of the most important tasks that part of the administration which is responsible for water management. The article is therefore carried review on some decisions of the Water Act in the Republic of Serbia. The authors advocate for the recognition of the right to water as a separate human right. Therefore, it is proposed the adoption of the UN Convention on water and amendments of the Constitution on the basis that the right to water, given the status of independent rights.
Key words: the right to water as a human right; Natural Resources; Water as an investment; water management
* Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, mpalevic@jura.kg.ac.rs
** Asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, mrapajic@jura.kg.ac.rs
[1] „Socijalna pravda se na osnovu uobičajenog shvatanja ovoga termina, dovodi u vezu sa celokupnim društvima ili još preciznije, sa njihovim institucionalnim poretkom ili osnovnom strukturom. Kako društvo kao celina predstavlja sveobuhvatan sistem društvenih odnosa koji su sačinjeni od najrazličitijih vrsta socijalnih interakcija, ono je predmet svih ranije pomenutih zahteva materijalne pravde: ono je predmet naloga distributivne pravde dotle dok predstavlja zajednicu čiji pripadnici poseduju zajednički zahtev u pogledu određenih dobara ili dele izvesne zajedničke terete; ono je podložno transakcionoj pravdi dotle dok alokaciju dobara i tereta prepušta privatnim tržišnim transakcijama; ono je predmet političke pravde utoliko što njen društveni poredak uspostavlja državne organe koji su ovlašćeni da vrše vlast; i ono je predmet korektivne pravde utoliko što mora da uzme u obzir postojanje deliktnih radnji koje zahtevaju ispravke, bilo u formi nadoknade ili kažnjavanja. To nas vodi do predloga da u prvom koraku pojam socijalne pravde definišemo na veoma uopšten i apstraktan način: socijalna pravda je tolalitet onih zahteva pravde koji se primenjuju na suštinska pravila, institucije i strukture društva.“ – P. Koler, O socijalnoj pravdi, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br.1, 2005, 7.
[2] Problem neracionalnog trošenja vode za piće (na primer za različite luksuzne svrhe) i njenog zagađivanja kako u visokorazvijenim zemljama tako i niskorazvijenim, deo je šireg ekološkog problema koji „se može dezagregirati na više svojih komponeneata: a) sve veća retkost novih prirodnih resursa, dovodi do povećanja njihove cene, b) indirektni efekti nove tehnologije povećavaju ukupne socijalne troškove tempom koji je brži od dodajnih prihoda nastalih njenom upotrebom; v) privredni rast koji ne uvažava ekološka ograničenja dovodi do opadanja kvaliteta života ljudi.“ – S. Taboroši, Ekonomsko pravo, Centar za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2006, 349. Ne samo retkost novih prirodnih resursa, već i jednog od najvažnijeg – vode, doveo je do toga da u nekom privredno zaostalim krajevima sveta, voda za piće dostiže znatno veću cenu od one koju ona ima u ekonomski najprogrsivnijim delovima planete.U tom smislu iznose se sledeći podaci: „Nejednakost u obezbeđivanju vode se ogleda ne samo u pristupu i trošenju već i u njenoj ceni. Jedan od stalnih problema u obezbeđivanju vode u zemljama u razvoju je i taj što je što je cena obrnuto proporcionalna platežnoj sposobnosti. Najsiromašnije stanovništvo koje živi u predgrađima plaća najveću svetsku cenu za vodu. U Džakarti, Limi, Manili i Najrobiju domaćinstva koja žive u neodgovarajućem smeštaju i imaju vrlo niske prihode plaćaju pet do deset puta više nego domaćinstva u urbanim sredinama u istom gradskom području. U Manili se procenjuje da četiri miliona ljudi dobija vodu koja se preprodaje na kioscima, pokretnim vozilima i cisternama. Njihovi prosečni računi za vodu iznose 10 do 20 USD, dok domaćinstva koja su povezana sa vodovodnim sistemom plaćaju mesečno od tri do šest dolara uz pet puta veću potrošnju ... Ovde je reč o međunarodnoj dimenziji podele svetskog bogatstva preko cene za vodu. ... Pojedina domaćinstva u predgrađima Akre i Manile plaćaju za vodu više nego stanovnici Londona i Njujorka.“ – 2006 UNDP Human Development Report, str. 52, navedeno prema: S. Đajić, Pravo na vodu, Pravi život, br. 12/2014, 217
[3] Republika Slovenija je novembra meseca 2017, izvršila promenu Ustava kako bi osigurala da pristup pijaćoj vodi postane osnovno pravo svih građana i da ono ne može biti komercijalizovano. Sa 64 glasa za i nijednim protiv, slovenački parlament u kome ima 90 mesta je uneo novi član Ustava u kojem stoji da svako ima pravo na pijaću vodu. Opoziciona Slovenačka demokratska stranka (SDS), koja pripada desnom centru uzdržala se od glasanja navodeći da ovaj amandman nije neophodan i da mu je jedina namena povećanje javne potrošnje. www.tanjug.rs, sajt posećen, 27.10.2016
[4] „Ljudsko pravo na vodu ovlašćuje svakoga na dovoljne količine sigurne, prihvatljive, fizički i finansijski dostupne vode za lične potrebe i potrebe domaćinstva.“ – Guidelines for the realization of the right to drinking and sanation, Resolution 2006/10, UN Doc. A/HRC/Sub.1/58/L 11 (2006.), P.1.2.
[5] Videti članove 20,26,29 i 46 Ženevske konvencije o statusu ratnih zarobljenika (1949) i članove 85, 89 i 127 Ženevske konvencije o statusu civilnog stanovništva tokom oružanog sukoba (1949).
[6] U članu 14 stav 2 tačka h Konvencije o eliminaciji svih vrsta diskriminacije prema ženama iz 1979. godine navodi se da će države potpisnice preduzeti sve odgovarajuće mere za eliminaciju diskriminacije žena u seoskim područijima kako bi se na osnovi ravnopravnosti muškaraca i žena, koji učestvuju i imaju koristi od ruralnog razvoja i, posebno da bi obezbedili njihovo pravo da imaju adekvatne životne uslove, naročito u pogledu stanovanja, higijenskih uslova, električne energije i vode, transporta i komunikacija. The Convention on the Elimination of All Forms od Discrimination against Women and its Optional Protocol, Handbook for Parliamentarians, Inter-Parliamentary Union, United Nations, 2003, 97
[7] Član 24 stav 2 tačka c Konvencije o pravima deteta iz 1989. godine
[8] D.Shelton, Human Rights, Health&Environmental Protection: Linkages in Law & Practice, Health and Human Rights Working Paper Series No 1, A Background Paper for the World Health Organization, 2002, 10
[9] U međunarodnom pravu, ljudsko pravo na vodu nije prepoznato, dakle, kao samostalno pravo, već kao ljudsko pravo koje je potrebno za potpuno ostvarenje života i ostalih ljudskih prava. Pravo na vodu se tretira kao pravo podređeno drugim građanskim i političkim, ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima odnosno „kao ljudsko pravo koje je izvedeno ili potrebno za ostvarenje drugih ljudskih prava.“ – E. Bluemel, The implications of Formulating a Human Right to Water, Ecology Law Quarterly, vol.31, 2005, 1006
[10] Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima je jedan od međunarodnopravnih dokumenata na osnovu koga se pravo na vodu tumači kao deo prava na adekvatan životni standard. U sličnom tonu je postupio i Evropski komitet za socijalna prava prilikom tumačenja prava na adekvatno stanovanje iz člana 31 Evropske socijalne povelje.
[11] Rezoluciju nisu podržale Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Francuska, Kanada, Španija Holandija, Danska, Austrijska i Švajcarska. Međutim zanimljivo je da prva ekonomija Evropske unije, Nemačka, podržala ovu rezoluciju.
[12] Savet UN za ljudska prava kao „najvažniji, najsveobuhvatniji i najsloženiji pomoćni organ Generalne skupštine UN“ je sukcesor Komisije za ljudska prava, osnovan Rezolucijom Generalne skupštine UN od 3. aprila 2006, br.60/251 „Savet za ljudska prava kao svoju glavnu razliku u odnosu na Komisiju za ljudska prava ima poziciju u sistemu UN. Dok je Komisija za ljudska prava bila pomoćni organ“ Ekonomsko-socijalnog saveta UN „Savet za ljudska prava deluje u sistemu Generalne skupštine.“ ... Mandat Saveta, kako je definisano samom Rezolucijom o osnivanju jeste promovisanje univerzalnog poštovanja za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve, bez razlike bilo koje vrste i na fer i na jednak način. Savet ima mandat da reaguje na kršenja ljudskih prava, uključujući i masovna i sistematska kršenja, kao i da daje tim povodom preporuke. U rukama Saveta za ljudska prava je i mogućnost uticanja na razvoj ljudskih prava u sistemu UN. U mandatu Saveta je pored nadzorne funkcije i pomoć državama u razvoju i implementiranju ljudskih prava – savetodavna funkcija, tehnička pomoć, izgradnja institucija. Savet je i forum za dijalog u pravcu usavršavanja ljudskih prava i izvorište smernica Generalnoj skupštini o poželjnim i mogućim pravcima razvoja i usavršavanja ljudskih prava.“ – T. Šurlan, Univerzalna međunarodna ljudska prava, mehanizmi zaštite, Kriminalističko-policijska akademija, Beograd, 2014, 27, 29
[13] „Države su obavezne da jošu doba mira, a strane u sukobu po otvaranju neprijateljstava, ustanove na sopstvenoj teritoriji (ako za to postoji potreba), kao i na okupiranim teritorijama, sanitetske zone.“ – V. Jončić, Međunarodno humanitarno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2010, 231. Dodajmo da je nemoguće funkcionisanje sanitetskih zona i u mirnodopskim i u ratnim uslovima, ako nema pristupa adekvatnim izvorima pijaće vode.
[14] Report on the independent expert on the issue of human rights obligations related to acess to safe drinking water and sanation, (A/12/24, 1 July 2009.), 63
[15] Više o tome: G. S. McGraw, Defining and Defending the Right to Water and its Minimum Core: Legal Construction and the Role of National Jurisprudence, Loyola University Chicago International Law Reviev, 2, 2011, 127-204
[16] A. Khalfan, T. Kiefer, The Human Right to Water and Sanitation: Legal Basis, Practical Rationale and Definition, Centre on Housing Rights and Evictions, 26. March 2008, 5
[17] Ova studija je bila deo projekta mreže Women in Development Europe i bugarske fondacije za rodna istraživanja pod nazivom „Rodna perspektiva u privatizaciji javnih dobara i službi“ podržanog od strane fondacije „Hajnrih Bel“. Projekat je inače realizovan 2003 a izveštaj o istraživanju objavljen je naredne godine.
[18] M. Palević, Voda kao roba, usluga ili izvor ljudskog prava – dileme i rešenja u HHI veku, Zbornik radova HHI vek – vek usluga i Uslužnog prava, Kragujevac, 2011, 511-512
[19] S. Đajić, Pravo na vodu, Pravi život, br. 12/2014, 222
[20] M. Palević, Voda kao roba, usluga ili izvor ljudskog prava – dileme i rešenja u HHI veku, Kragujevac, 2011, op.cit. 527-528
[21] Zakon o vodama, Sl.glasnik RS br. 30/10, 93/12
[22] Reč je o Pravilniku o utvrđivanju vodnih tela površinskih i podzemnih voda, Službeni glasnik RS, br. 96/10
[23] Ljudsko pravo na vodu možemo svrstati u socijalna prava a ona se odnose na vrednosti koje su eksterne. Kada se potreba pojedinca dovede u relaciju sa vrednošću koja se želi zaštititi, jedan od normativnih izraza takve veze su i ljudska prava. „Ljudska prava definišemo, dakle, kao izražavanje spremnosti neke zajednice, nacionalne ili međunarodne, putem prava, da zadovolji određene ljudske potrebe i nastojanja, kao i da stvori socijalne, ekonomske, političke i pravne uslove u kojima će svi pojedinci moći jednako da zadovolje svoje potrebe i nastojanja. Pravno izražavanje ove spremnosti vrši se definisanjem prava koja pripadaju pojedincima te odgovarajućih obaveza na strani države i obezbeđivanjem nacionalnih i međunarodnih pravnih mehanizama za ostvarivanje tih prava.“ – R. Etinski, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet u Novom Sadu, Novi Sad, 2012, 219
[24] Kao frekventno pitanje koje se postavlja jeste: Da li pravo na vodu znači pravo na besplatnu vodu za piće? Zagovornici stava da pravo na vodu nije ljudsko pravo, upravo kao argument navode da pošto flaširana voda za piće ima cenu, a ljudska prava su besplatna, to pravo na vodu ne može biti ljudsko pravo. Više o tome: Nestle CEO: Water Is Not A Human Right, Should Be Privatized, www.trueactivist.com; sajt posećen 27.11.2016. Međutim stav Visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska je drugačiji i svodi se na sledeće: Bez obzira na to što voda ima cenu, pravo na vodu postoji iako ono ne podrazumeva pravo na besplatnu vodu.
[25] Pod ograničenom dostupnošću proizvodne vode smatraju se potrebe za korišćenjem ovog tipa vode određenih – posebnih društvenih grupa (na primer domorodačko stanovništvo u pojedinim zemljama ili zemljoradnici) koji proizvode hranu za lične potrebe.
* Associate Professor at the Faculty of Law, University of Kragujevac
** Assistant at the Faculty of Law, University of Kragujevac