Dr Bojan Urdarević*

UDK: 349.2

SLOBODA SINDIKALNOG UDRUŽIVANjA KAO OSNOVNO KOLEKTIVNO PRAVO ZAPOSLENIH**

Nastanak i razvoj industrijske demokratije istorijski je nerazdvojno povezan sa ostvarivanjem i zaštitom sindikalnih prava i sloboda. Pravo na sindikalno organizovanje predstavlja osnovno kolektivno pravo zaposlenih, te od toga kako funkcioniše ovo pravo, zavisi i ostvarivanje drugih kolektivnih prava zaposlenih. U normativnom pogledu, sindikalne slobode i prava definisane su, uglavnom, u duhu međunarodnih standarda, o čemu će biti posebno reči u jednom delu rada.

Sindikati su, po definiciji, strukovna, a ne politička organizacija, koja predstavlja protivtežu i partnera naspram države, poslodavca i njihovih organizacija. Nažalost, u Republici Srbiji, sindikati kao da nisu dorasli zadatku koji je pred njih postavilo globalno okruženje, a to je potreba da uspešno prevaziđu i amortizuju socijalno nezadovoljstvo koje neminovno prati svojinske i socijalno-političke promene. Kada se tome doda i heterogenost sindikalne scene, slaba razvijenost socijalnog dijaloga, kao i nedovoljna podrška države, nameće se zaključak o potrebi redefinisanja njihove uloge i jačanju njihove pozicije.

Ključne reči: sindikat, međunarodni radni standardi, kolektivni ugovori, ekonomska kriza, Republika Srbija

I POJAM SINDIKATA I SINDIKALNIH SLOBODA

U vremenskom periodu od kraja XIX do prve polovine XX veka postepeno se formiraju tradicionalna obeležja slobode udruživanja i sindikati kao strukovna udruženja radnika. U početku, sindikati nisu bili jasno diferencirani kao organizacije radnika, već su predstavljali udruženja sitnih zanatlija i malih poslodavaca.[1] Takođe, i država je tada bila indiferentna prema sindikatima, da bi vremenom, počela da zabranjuje njihov rad.[2] Tek kasnije, a pod uticajem sve jačih radničkih pritisaka, štrajkova i buna, postepeno se ukidaju zabrane sindikalnog organizovanja, da bi na kraju, sindikati bili i zvanično priznati u svim industrijski razvijenim zemljama sveta.[3]

Danas, pravo na sindikalno organizovanje predstavlja osnovno kolektivno pravo zaposlenih, od čijeg funkcionisanja i ostvarivanja zavisi i ostvarivanje drugih kolektivnih prava, kao i ukupnog sistema industrijskih odnosa.[4] U normativnoj sferi, sindikalne slobode i prava su definisane, uglavnom, u duhu međunarodnih standarda, ali njihova funkcionalna dimenzija, koja se ispoljava u okviru i preko delovanja sindikalnih organizacija zavređuje posebnu pažnju.[5] Upravo zato, neophodno je napraviti koncepcijsku razliku između prava i  sloboda. Ona se može definisati, između ostalog, u tome da pravo povlači – nameće, korelativne dužnosti od strane drugih, a slobode karakteriše odsustvo obaveza i dužnosti.[6] Tako i sloboda udruživanja, u tom smislu, ne može biti smatrana osnovom za nametanje bilo kakvih obaveza drugim licima.[7]

Danas, osnovni postulati slobode udruživanja odnose se na to da: (1) sindikati predstavljaju udruženja radnika; (2) radnici mogu slobodno (dobrovoljno) da se udružuju u sindikate; (3) cilj sindikalnog udruživanja predstavlja zaštita i unapređenje ekonomskih i socijalnih interesa radnika; (4) radnici mogu da preduzmu sve što je potrebno, uključujući i pravo na kolektivno pregovaranje i štrajk da bi ostvarili svoje ciljeve; (5) radnici mogu u svako doba da istupe iz sindikata bez ikakvih posledica; (6) članovi sindikata nemaju nikakvu prednost na radu u odnosu na one radnike koji nisu članovi sindikata; (7) radnici koji nisu članovi sindikata mogu da uživaju sve povlastice koje postignu sindikati; (8) postoji sloboda sindikalnog pluralizma; i (9) sindikati mogu slobodno međusobno da se udružuju u saveze, kao i da istupaju iz istih, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou.[8]

Sloboda udruživanja može biti posmatrana i kao političko pravo, može se reći i da ima svoju socijalnu funkciju, a takođe je najčešće smatrana kao sredstvo za očuvanje individualnih građanskih sloboda. Dakle, sloboda udruživanja u korist zaposlenih pomaže da se ispravi neravnoteža na tržištu rada i ključna je za mirnu koegzistenciju između radnika i poslodavaca.

Neophodno je napomenuti da su sindikalne slobode veoma široko definisane u različitim pravnim aktima, a da je pravo na udruživanje osnova organizovanja, kako radnika tako i poslodavaca.

Sadržina slobode udruživanja u sebe uključuje i pravo na slobodno kolektivno pregovaranje i pravo na štrajk, a što je u skladu sa tumačenjem i praksom Komiteta eksperata za praćenje primene konvencija i preporuka i Komiteta za slobodu udruživanja.[9]

Dakle, sloboda sindikalnog organizovanja podrazumeva pravo zaposlenih i poslodavaca da osnivaju sindikalne organizacije ili da stupaju u već osnovane organizacije.[10] Cilj sindikalnog organizovanja jeste upravo zaštita prava i unapređenje profesionalnih i ekonomskih interesa zaposlenih. S druge strane, sloboda sindikalnog udruživanja podrazumeva i slobodu sindikalnog delovanja, a upravo ove dve slobode su osnovno pravo zaposlenih koje treba da garantuje svaka država, odnosno međunarodni pravni poredak.[11] Sindikat mora da pregovara, organizuje i učestvuje u štrajku, kao i preduzima druge mere koje će omogućiti stvaranje pogodne klime za uspostavljanje socijalnog dijaloga na relaciji radnik, poslodavac i  društvo.

II SLOBODA SINDIKALNOG UDRUŽIVANjA U AKTIMA MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE RADA

Uloga Međunarodne organizacije rada i njenih organa posle Drugog svetskog rata bila je, pre svega, da očuva svoj integritet i da „balansira“ između zemalja kapitalističkog i socijalističkog uređenja. Sa jačanjem regionalnih organizacija poput Evropske unije i Saveta Evrope, koje već imaju svoju strukturu, uticaj Međunarodne organizacije rada se menja i danas se svodi uglavnom na promociju međunarodnih standarda.

Sindikat je odigrao presudnu ulogu u formiranju Međunarodne organizacije rada, a i danas je nezaobilazni faktor funkcionisanja ove tripartitne organizacije. U svojoj preambuli, Ustav Međunarodne organizacije rada,[12] afirmiše princip slobode udruživanja kao jedno od sredstava za poboljšanje položaja radnika i osiguranje mira i socijalne pravde. Iako su ciljevi Međunarodne organizacije rada precizno definisani njenim aktima, njihovo ostvarivanje u početku je teklo veoma sporo, a naročito između dva svetska rata, pa je tako ova organizacija donela samo jednu konvenciju, i to broj 11 iz 1921. godine o pravima udruživanja i koaliranja poljoprivrednih radnika[13] dok je pokušaj donošenja opšte konvencije o slobodi udruživanja propao. Ipak, sam ustav Međunarodne organizacije rada sadrži odgovarajuće odredbe u pogledu slobode udruživanja, jer u članu 3. stav 1. i 5. predviđa ulogu „najrepreze-ntativnijih organizacija radnika i poslodavaca,” ali bez prethodnog utvrđivanja merila reprezentativnosti ovih organizacija.

Filadelfijska deklaracija, usvojena na XXVI zasedanju Opšte konferencije, sadrži inovirane ciljeve Međunarodne organizacije rada, među kojima se na rang osnovnih načela izdiže, pored ostalog, sloboda izražavanja mišljenja i sloboda udruživanja, kao nužan uslov sveobuhvatnog ali održivog razvoja.[14] Takođe, proklamuje se i borba protiv nemaštine na nacionalnom i međunarodnom nivou i konstatuje se da je neophodno učešće i saradnja predstavnika radnika i poslodavaca, sa predstavnicima vlada, u cilju postizanja opšteg dobra. Filadelfijska deklaracija predviđa obavezu Međunarodne organizacije rada da pomaže ostvarivanje programa, pored ostalih, u ciljevima efektivnog priznavanja prava na kolektivno pregovaranje, a pored toga, sadrži i pravila značajna za zaštitu slobode udruživanja, kao i postupak redovne kontrole primene konvencija i preporuka.[15]

U pogledu svoje normativne delatnosti, Međunarodna organizacija rada je nakon Drugog svetskog rata donela nekoliko važnih međunarodnih konvencija kojima se reguliše ova oblast. Tako je doneta Konvencija br. 84 o pravu na udruživanje i rešavanje radnih sporova, u zavisnim teritorijama.[16] Slobode koje garantuje su relativno široko postavljene, dok mere za osiguranje sprovođenja pojedinih odredbi, kao i odnos između strana u industrijskim odnosima ostaju na deklaratornim osnovama.

Konvencija br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava[17] doneta je 1948. godine, i predstavlja jedan od osnovnih dokumenata Međunarodne organizacije rada, naročito u sferi ljudskih prava. U članu 5 ove konvencije  priznaje se pravo na udruživanje radnika i poslodavaca, kao i organizacijama radnika i poslodavaca, u odgovarajuće federacije i konfederacije, odnosno pravo organizacija, federacija i konfederacija na udruživanje u međunarodne organizacije radnika i poslodavaca. U članu 2 propisano je da radnici i poslodavci, bez ikakvih izuzetaka, imaju pravo bez prethodnog odobrenja, da obrazuju organizacije po svom izboru, kao i da pristupaju ovim organizacijama, pod isključivim uslovom da se pridržavaju statuta ovih poslednjih. Organizacija radnika i poslodavaca ima za cilj unapređivanje i zaštitu interesa radnika i poslodavaca. Konvencija, ipak, dozvoljava da se nacionalnim zakonodavstvima predvide određena ograničenja slobode udruživanja radnika ali da se vodi računa da se nacionalnim zakonodavstvima odrede mere u kojima se primenjuju garancije utvrđene ovom konvencijom na pripadnike policije i oružanih snaga.[18] Pri tome, shodno principu iz Ustava Međunarodne organizacije rada, ratifikacija ove konvencije od strane neke članice neće uticati na bilo koji zakon, presudu, običaj ili sporazum koji daju pripadnicima oružanih snaga i policije garancije predviđene ovom konvencijom. Na kraju, Konvencija priznaje i pravo radničkim i poslodavačkim organizacijama na donošenje svojih statuta i unutrašnjih pravila, slobodnih izbora svojih predstavnika, organizovanje svoga upravljanja i delatnosti i formulisanje svog akcionog programa, pri čemu dobijanje svojstva pravnog lica od strane radničkih i poslodavačkih organizacija, njihovih federacija i konfederacija, ne može biti podvrgnuto uslovima takve prirode, koji bi mogli dovesti u pitanje odredbe o slobodi udruživanja i autonomiji radničkih i poslodavačkih organizacija. U članu 3. stav 2. Konvencije propisana je obaveza da se javne vlasti moraju suzdržavati od svake intervencije takve prirode koja bi imala za cilj ograničenje ovog prava.[19] Dakle, može se zaključiti da tekst konvencije koristi norme opšteg karaktera koje se mogu primeniti na različite industrijske odnose koji postoje u pojedinim državama.[20]

Konvencija br. 98 o pravu na organizovanje i kolektivno pregovaranje[21] iz 1949. godine, iz područja svoje primene isključuje državne službenike, a u pogledu pripadnika vojske i policije dozvoljava da se nacionalnim zakonodavstvom odredi u kojoj meri će se utvrđene garancije primeniti na ove kategorije zaposlenih. Član 5 Konvencije predviđa, pre svega, zaštitu radnika od akata antisindikalne diskriminacije u zapošljavanju po osnovu članstva u sindikatu, zaštitu od otkaza zbog članstva ili učešća u sindikalnim aktivnostima, kao i zaštitu od drugih nepovoljnosti usled članstva ili učešća u sindikalnim aktivnostima. Konvencija u članu 2 stav 1 predviđa i zaštitu autonomije organizacije radnika i poslodavaca, odnosno, upućuje „na odgovarajuću zaštitu protiv svih dela uplitanja jednih na račun drugih, bilo direktno ili preko svojih agenata ili članova, u osnivanju, funkcionisanju i upravljanju.” Pošto je u praksi autonomija sindikata više ugrožena, u narednom stavu, Konvencija ukazuje da se pod radnjama uplitanja, odnosno, „mešanja” podrazumevaju „mere koje idu za tim da izazovu stvaranje organizacija radnika kojima upravljaju, ili ih izdržavaju, poslodavac ili organizacije poslodavaca, sa namerom da ih stave pod svoju kontrolu”. Da bi se onemogućilo (ili otežalo, a čak i suzbilo) ovakvo uplitanje, potrebno je da, shodno nacionalnim uslovima, budu stvoreni odgovarajući mehanizmi (organi) za zaštitu prava na organizovanje. Konvencija br. 98 predviđa da se, shodno nacionalnim uslovima, preduzmu i odgovarajuće mere, ako je potrebno, kako bi  se podstakao i unapredio razvoj i šire korišćenje postupaka dobrovoljnog pregovaranja i zaključivanja ugovora o radu i kako bi se na taj način uredili uslovi rada.

Važno je pomenuti i Konvenciju br. 135 o radničkim predstavnicima[22] iz 1971. godine, koja uspostavlja standarde za rad i zaštitu radničkih predstavnika. Konvencijom se, najpre, pojmovno definiše „radnički predstavnik” kao lice koje su slobodno izabrali radnici određenog preduzeća, dok „sindikalni predstavnik“ predstavlja ono lice koje je imenovano od strane sindikata i njihovog članstva. U čl. 5 Konvencije propisano je preduzimanje odgovarajućih mera, gde god je to potrebno, da se postojanje izabranih predstavnika ne koristi za „potkopavanje“ položaja zainteresovanih sindikata ili njihovih predstavnika. Ovakvim merama se želi, pre svega, podstaći saradnja između radničkih i sindikalnih predstavnika. Takođe, sindikalni, odnosno radnički predstavnik, ne sme biti doveden u nepovoljniji položaj zbog svojih aktivnosti koje su u skladu sa zakonom, kolektivnim ugovorom o radu ili drugim opštim aktom. Pored (posebne) zaštite, radničkim predstavnicima treba da se priznaju određene pogodnosti, odnosno uslovi rada u preduzeću, kako bi mogli da efikasno i brzo izvršavaju svoju funkciju.

Jedna od bitnijih konvencija iz ove oblasti sigurno je i Konvencija br. 151.[23] o slobodi udruživanja javnih (državnih) službenika, koja je doneta gotovo tri decenije nakon donošenja Konvencije broj 98, jer je postojala neophodnost da se reguliše javni sektor. Ovo je i konstatovano u preambuli ove konvencije, gde se u članu 1. stav 1. naglašava da će se ova konvencija primenjivati na sve radnike zaposlene od strane javnih vlasti, kao i na funkcionere, ali uz ograničenje vezano za oružane snage i policiju. Propisuju se i mere zaštite javnih službenika u cilju zaštite slobode udruživanja, a takođe i mere očuvanja nezavisnosti i sprečavanja mešanja od strane države ili drugih autoriteta. Jedna od tih mera je da će se akti vlasti koji su namenjeni potčinjavanju organizacija javnih radnika smatrati kao akti koji su suprotni odredbama ove konvencije.

III ULOGA I POLOŽAJ SINDIKATA U SAVREMENIM EKONOMSKIM USLOVIMA

U svetu koga danas karakteriše monetarni sistem vrednosti i sa kontinuiranim porastom investicija preko multinacionalnih kompanija, globalizacija suočava ljude sa globalnom ekonomijom preko njihovih radnih mesta. Snižavanje radnih standarda uglavnom se sprovodi pod plaštom reforme, deregulacije, liberalizacije i fleksibilizacije radnog prava.[24]

U praksi velikog broja zemalja došlo je do marginalizacije sindikalnog delovanja.[25] S jedne strane, radnik kao pojedinac nalazi se u podređenom položaju ako nema podršku i zaštitu sindikata, dok s druge strane, sindikati se suočavaju sa poslodavcima koji su manje zainteresovani za standardne kolektivne ugovore koji odgovaraju tradicionalnim načinima proizvodnje, i više teže ka novom stilu kolektivnog ugovora prilagođenog fleksibilnom tržištu i sticanju profita.[26] Poseban uticaj na sindikalni pokret danas imaju i multinacionalne kompanije koje čestim promenama mesta u potrazi za radnicima sa što nižom cenom rada, onemogućavaju zaključivanje kolektivnih ugovora.

Zaista, u mnogim državama u poslednjoj deceniji XX veka došlo je do značajnog smanjenja sindikalnih delatnosti i opadanja sindikalnog članstva. Smatra se do je to direktna posledica promena koje su nastupile u klasičnom sistemu radnih odnosa, gde radni odnos na neodređeno vreme, kao osnovni oblik zapošljavanja u mnogim državama, više nije mogao da odoleva pritiscima neoliberalne ideologije.[27] U takvom okruženju uloga sindikata neminovno slabi, pa ih čak pojedini autori smatraju reliktima prošlosti.[28] Prisutno je i shvatanje o navodnoj prevaziđenosti i nesvrsishodnosti sindikata, s obzirom da se radi o jednoj konzervativnoj organizacija koja je nesposobna da se prilagodi tehnološkim promenama i promenama u strukturi radne snage.[29]

Ipak, mišljenja smo da se ovde ne radi o nestajanju sindikata, već više o njihovom pregrupisavanju i drugačijem načinu organizovanja. Da bi se poboljšala pozicija sindikata i omogućila uspešna i efikasna zaštita interesa zaposlenih, neophodno je da dođe do konkretnih promena unutar strukture i delovanja sindikalnih organizacija.

U Republici Srbiji, sindikalni pluralizam je bio i ostao usko vezan za politički pluralizam. Jedna od osnovnih negativnih strana našeg sindikalnog pluralizma jeste umanjenje ukupne sindikalne moći prema spolja (poslodavcima i državi) i prema unutra (opadanje sindikalnog članstva).[30]

Posebno aktuelno pitanje je i ono koje se odnosi na snagu sindikata prilikom pregovora za zaključenje kolektivnog ugovora, a naročito u situaciji kada postoji više reprezentativnih sindikata. Povodom ovog pitanja oglasili su se i predstavnici resornog ministarstva koji iznose mišljenje prema kojem: „bez obzira na postojanje reprezentativnog sindikata koji ne prihvata zaključenje kolektivnog ugovora kod poslodavca, moguće je zaključenje istog sa druga dva koja ispunjavaju uslove reprezentati-vnosti.“[31]Argumentacija za ovakvo mišljenje počiva na tumačenju člana 248 Zakona o radu[32] prema kome kolektivni ugovor o radu zaključuju poslodavac i reprezentativni sindikat kod poslodavca. Primetićemo da je zakonodavac prevideo mogućnost da se na strani zaposlenih nađe više reprezentativnih sindikata, pa tako zakon ne propisuje da je nužna saglasnost svih reprezentativnih sindikata za zaključenje kolektivnog ugovora. To bi dalje značilo da „svi učesnici kolektivnog pregovaranja ne moraju potpisati kolektivni ugovor da bi ovaj opšti akt bio zaključen i proizvodio pravno dejstvo u pravnom saobraćaju, već je dovoljno da ga potpišu poslodavac i neki od reprezentativnih sindikata.“[33] Opravdano se može postaviti pitanje koji je to reprezentativni sindikat koji ima kapacitet da zaključi kolektivni ugovor i pored protivljenja ostalih reprezentativnih sindikata. Jedan od ponuđenih odgovora navodi da se„kolektivni ugovor može zaključiti i u slučaju da se jedan ili više učesnika pregovora sa time ne slažu, ali pod uslovom da oni koji žele da ga zaključe okupljaju veći deo članstva, odnosno uživaju veći stepen reprezentativnosti od onih koji se zaključivanju kolektivnog ugovora protive.“[34]

Ovakva zakonska norma nije u skladu sa uobičajenom radnopravnom terminologijom, gde je, na primer, u Preporuci 91 Međunarodne organizacije rada navedeno da „kolektivni ugovor predstavlja svaki pisani sporazum koji se odnosi na uslove rada i zaposlenja, zaključen između poslodavca ili udruženja poslodavaca, s jedne strane i jednog ili više reprezentativnih udruženja radnika, odnosno njihovih predstavnika sa druge strane.“[35]

Sudska praksa, pak stoji na suprotnom stanovištu i to u smislu da je „ništav kolektivni ugovor zaključen između poslodavca i jednog od reprezentativnih sindikata, ukoliko nije postignuta saglasnost volja svih učesnika koji su imali pregovaračku legitimaciju.“[36] Ovakvo tumačenje izvodi se iz činjenice da se kolektivni ugovor kod poslodavca ne donosi izglasavanjem, već se zaključuje u postupku pregovaranja, kao produkt usaglašavanja i kompromisa učesnika u zaključivanju kolektivnog ugovora o sadržini i obimu međusobnih prava, obaveza i odgovornosti iz radnog odnosa.

U načelu, i jedno i drugo tumačenje se mogu braniti određenom pravnom argumentacijom. U prvom slučaju, ako se dozvoli zaključivanje kolektivnog ugovora samo jednom reprezentativnom sindikatu, ukupna pregovaračka moć sindikata se značajno smanjuje. Poslodavačka strana koja zna da mu je za zaključivanje kolektivnog ugovora potrebna, na primer, saglasnost samo jednog od tri reprezentativna sindikata je izuzetno povoljna, te će on nastojati da pridobije jedan od sindikata, ispuni njihove zahteve, koji su za njega najpovoljniji i tako zaključi kolektivni ugovor. U praksi, to će dovesti do povećanja broja zaključenih kolektivnih ugovora kod poslodavca, ali će oni sve više ličiti na pravilnik o radu, a sve manje na kolektivni ugovor. Smatramo da izlaz iz navedene situacije ne treba tražiti samo u zakonskoj normi, već i u kompletnoj promeni pristupa kolektivnom pregovaranju i socijalnom dijalogu uopšte. Na kraju, da bismo imali kvalitetne kolektivne pregovore potrebno je da imamo i kvalitetne pregovarače, homogene sindikate koji će zastupati zajedničke interese, a ne interese samo svojih sindikalnih organizacija.

IV ZAKLjUČAK

Nove društveno-ekonomske okolnosti u svetu u poslednjih dvadesetak godina znatno su narušile ravnotežu između poslodavaca i zaposlenih.  Ekonomska kriza na prvom mestu pogađa pravo na rad, odnosno odražava se na zapošljavanje i sigurnost zaposlenja, koja je naročito ugrožena  jer poslodavci često pribegavaju kolektivnom otpuštanju iz ekonomskih razloga. Neretko, u cilju izbegavanja kolektivnog otpuštanja, socijalni partneri na nivou poslodavca pribegavaju snižavanju osnovne cene rada, odnosno načina isplate zarade. Uočljivo je i sve veće raslojavanje stanovništva i produbljivanje razlika između stalno zaposlenih i onih koji nemaju stabilan posao, odnosno zaposlenih i nezaposlenih.

Sindikati, nažalost, nisu uspeli da se adekvatno suprotstave negativnim tendencijama na štetu zaposlenih. Činjenica je da je u doba ekonomske krize nivo i obim prava zaposlenih značajno smanjen. Takođe, u velikom broju država sindikati su u potpunosti ili delimično pristajali na određena smanjenja prava zaposlenih, razumevajući nepovoljna ekonomska kretanja.

U narednom periodu, neophodno je postići što veću homogenost unutar sindikalne scene kako bi se dodatno ojačao položaj sindikata u socijalnom dijalogu, jer na kraju, socijalno stabilno društvo je ono u kojem vlada socijalni mir, a njega je moguće postići jedino ako se uspostavi ravnoteža između sveta rada i sveta kapitala.

 

 

 

Bojan Urdarević, LLD*

FREEDOM OD ASSOCIATION AS A BASIC COLLECTIVE RIGHT OF WORKERS

Summary

The origin and development of industrial democracy is related to the protection of trade union rights and freedoms. The right to organize trade union represents a basic collective right of workers, and is closely related to other collective rights. In legal aspect, freedom of association has been defined by international labour standards, which will be analyzed in this paper.

Trade unions are, by definition, vocational, and not political organizations. They represent a counterweight and also a partner towards a state, employer and their organizations. Unfortunately, in the Republic of Serbia, trade unions were not up to the task set by a global surrounding, and that is a need to successfully overcome social discontent related to a socio-political changes. Adding trade unions diversity, one can come to the conclusion that there is an urgent need to redefine and strengthen the position of trade unions.

Key words: trade union, international labour standards, collective agreements, economic crisis, Republic of Serbia

 

 


* Docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, burdarevic@jura.kg.ac.rs

** Rad je rezultat istraživanja na projektu Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu: “Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije“, koji se finansira iz sredstava fakulteta.

[1] B. Webb, History of Trade Unionism, Longmans and Co, London, 1920, 2.

[2] Videti više u: E. J. Hobsbawm, Trade Union History, The Economic History Review, Wiley Online Library, br. 2/1967, 358.

[3] S. Jašarević, Uloga sindikata u ostvarivanju zdravih i pravičnih uslova rada, Časopis za radno i socijalno pravo, br. 1/2014, Beograd, 30.

[4] Isto tako, preduslovi prava na sindikalno organizovanje su: pravo na okupljanje i sastajanje, sloboda izražavanja i mišljenja, zaštita od hapšenja i arbitrernog zatvaranja i pravo na nezavisno i nepristrasno suđenje. Dalje se ova prava mogu još više raščlaniti, pa tako prema čl. 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima pravo na slobodu izražavanja sastoji se od: slobode mišljenja, slobode primanja informacija i ideja, slobode prenošenja informacija i mišljenja i slobode štampe i elektronskih medija.O svim ovim pravima videti više u: L. Slijepčević, Sloboda izražavanja u čl. 10 EKLjP, Bilten Apelacionog suda u Novom Sadu, Intermex, br. 2/2011.

[5] P. Jovanović, Aktuelna pitanja kolektivnih prava zaposlenih, Časopis za radno i socijalno pravo, br. 1/2007, Beograd, 12.

[6] T. Novitz, International and European Protection of the Right to Strike, Oxford 2003, 65.

[7] Ibid.

[8]B. Buklijaš, Kolektivno radno pravo, Split, 2006, 31.

[9] L. Betten, International Labour Law, Kluwer Law International 1993, 67.

[10] O istorijskom razvoju i međunarodnim instrumentima videti više: B. Buklijaš, A. Bilić, Međunarodno radno pravo, Split, 2006, 63-73.

[11] B. Šunderić, Pravo Međunarodne organizacije rada, Beograd 2001, 191.

[12] Videti više na sledećoj internet strani:

http://www.ilo.org/dyn/normlex/en/f?p=1000:62:0::No:62:P62_LISt_eNtrIe_ID:2453907:No (poslednji put  posećeno, 23.11.2016).

[13] Konvencija br. 11 o pravima udruživanja i koaliranja poljoprivrednih radnika („Sl. novine“, br. 44-XVI/1930).

[14] E. Lee, The Declaration of Philadelphia: Retrospect and prospect, International Labour Review, Vol. 133, br. 4/1994, 467.

[15] Videti član 19 Filadelfijske deklaracije.

[16] Ova konvencija usvojena je 19. juna 1947. godine i tadašnja Jugoslavija nije je ratifikovala.

[17] Konvencija br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava („Službeni list FNRJ“ br. 9/1958).

[18] Na državi je da odluči u kojoj meri će garantije u pogledu sindikalnih prava i sloboda biti primenjene na profesionalne pripadnike vojske i policije, ali uz rezervu da potpuno lišavanje ove slobode nije u skladu sa tekstom Evropske socijalne povelje. Videti više u: L. Samuel, Fundamental Social Rights, Case Law of the European Social Charter, Council of Europe Publishing, Strasbourg, 2002, 127.

[19] Tendencija u razvoju prava na sindikalno organizovanje išla je snažno u pravcu priznavanja slobode na sindikalno udruživanje policijskim službenicima i profesionalnim vojnicima, ali su ipak zadržana izvesna ograničenja u pogledu prava na kolekivno pregovaranje i prava na štrajk. U praksi bivše SRJ profesionalni vojnici i građanska lica na službi u vojsci nisu imali pravo na sindikalno organizovanje, što više nije slučaj.

[20] J. M. Servais, International Labour Law, Kluwer Law International, 2011, 113.

[21] Konvencija br. 98 o pravu na organizovanje i kolektivno pregovaranje („Sl. list FNRJ“ br. 11/1958).

[22] Konvencija br. 135 o radničkim predstavnicima („Službeni list SFRJ“, br. 14/1982).

[23] Videti više na sledećoj internet adresi:

http://www.ilo.org/dyn/normlex/en/f?p=NORMLEXPUB:12100:0::NO::P12100_ILO_CODE:C151 (poslednja poseta 25.11.2016).

[24] S. Jašarević, Fleksibilizacija rada, rešenje ili zabluda, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, br. 4/2012, 175.

[25] P. Jovanović, Pravo na profesionalno udruživanje zaposlenih i poslodavaca u Srbiji, Časopis za radno i socijalno pravo br. 1/2009, Beograd 2009, 13.

[26] Okruženje u kojem se rad odvijao u periodu nastanka i formiranja sindikata i današnje okolnosti potpuno se razlikuju, te se ne može na isti način i sa strategijama formiranim u XIX veku pristupiti rešavanju problema danas. Sindikati bi morali da promene u potpunosti pristup, strukturu i način rada, ali i da sačuvaju sve one kvaitete koji su doveli do toga da postanu jedna od najvažnijih društvenih institucija. Videti više u: D. Olowu, Globalization, Labour rights and the Challanges for Trade Unionism in Africa, Sri Lanka Jornal of International Law, br. 1/2006, 132.

[27] W. Shurto, M. Urata, The impact of globalization on trade unions: the situation in Japan, in: Labour and the Challenges of Globalization, eds. A. Bieler,I. Lindberg, D. Pillay, London, 2008, 146.

[28] D. Brody, Labor History, Industrial Relations, and the Crisis of American Labor, Industrial and Labor Relations Review br. 43/1989, New York, 1989, 8.

[29] Ibid.

[30] P. Jovanović, op. cit, 16.

[31](Mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike, br. 011-00- 00271/2011-02 od 6. aprila 2011).

[32] Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005,  54/2009, 32/2013, 75/2014).

[33] B. Živković, Zaključivanje kolektivnog ugovora kod poslodavca, Časopis za teoriju i praksu radnog i socijalnog prava, Izabrani stručni radovi, Beograd, 2016, 28.

[34] Ž. Kulić, Analiza stanja u oblasti kolektivnog pregovaranja, Radna grupa za analizu propisa o socijalnom partnerstvu i kolektivnom pregovaranju, Beograd, 2014, 9.

[35] Preporuka 91.

http://www.ilo.org/dyn/normlex/en/f?p=NORMLEXPUB:12100:0::NO::P12100_INSTRUMENT_ID:312429 (posećeno, 24.11.2016).

[36] (Iz presude Apelacionog suda u Nišu, Gž1. 854/10 od 26. 03. 2010. godine ‒ Bilten Apelacionog suda u Nišu, broj 2/2011, Intermex, autor sentence: Ivana Rađenović, sudija Apelacionog suda u Nišu.)

* Assistant Professor at the Faculty of Law, University of Kragujevac