Dr Srđan Vladetić*
UDK: 347.626.7(37)
STVARI PRENETE U SVOJINU RADI OBEZBEĐENjA POTRAŽIVANjA KAO PREDMET MIRAZA (DOS)**
Još od ranih vremena rimske istorije postojao je običaj da ženin otac (ili njegovi rođaci) dodeli određenu imovinu njenom mužu kao miraz (dos). Mirazna dobra obuhvatala su i telesne i bestelesne stvari (zemljište, robovi, ograničena stvarna prava, oproštaj duga itd.). Pored razmatranja razvoja i opštih karakteristika miraza, u radu će biti analizirani tekstovi koji nagoveštavaju mogućnost da lice koje je prenelo stvar u svojinu drugom licu radi obezbeđenja potraživanja (fiducia cum creditore) upotrebi tu stvar i za davanje miraza, odnosno da su predmet miraza mogle biti i stvari koje su zbog duga prenete drugom licu u svojinu.
Ključne reči: miraz, predmet miraza, obezbeđenje potraživanja
I RAZVITAK I OPŠTE KARAKTERISTIKE MIRAZA
Miraz je imovina koju, povodom braka, dobija muž radi izdržavanja porodice[1]. Miraz se naziva ili profecticia, a to je onaj koji daje ženin otac ili adventicia, odnosno onaj koji daje bilo ko drugi, a ako je taj drugi, posebnom stipulacijom, ugovorio za sebe povraćaj miraza u slučaju prestanka braka, onda je reč o dos recepticia[2].
Miraz se daje ili obećava ili ugovara (dos aut datur aut dicitur aut promittitur)[3]. Davanje miraza (dotis datio) vršilo se putem uobičajenih načina prenosa stvari u muževljevu imovinu (mancipatio, in iure cessio, traditio). Obaveza davanja miraza mogla je biti preuzeta zaključivanjem stipulacije (promissio dotis) ili jednostranim verbalnim obećanjem miraza (dotis dictio). Obećanje miraza mogla je dati žena koja želi da zaključi brak ili ženin dužnik po njenom nalogu, zatim ženin predak po muškoj liniji koji je muškog pola (otac ili deda)[4]. Krajem perioda klasičnog prava dotis dictio je nestao iz upotrebe, a u postklasičnom pravu određeno je da je za potraživanje miraza dovoljno da je obećan bilo kojim rečima, napisano ili bez pismena, čak i u slučaju kada to obećanje nije učinjeno u obliku stipulacije. Tako je i neformalnom obećanju miraza (policitatio dotis) priznata utuživost i to sa kondikcijom ex lege[5].
U ranijem periodu, bez obzira da li je zaključen brak sa manusom (cum manu) ili bez manusa (sine manu), celokupna imovina, a samim tim, i ona koju je žena unela u brak u vidu miraza, pripadala je mužu. Pravo muža na miraz smatrano je večnim (dotis causa perpetua est), odnosno mirazna imovina davana je mužu u cilju da zauvek ostane kod njega, dakle, i posle smrti žene ili eventualnog razvoda braka[6].
Kasnije, zbog sve češćih prevara i zloupotreba kojima su žene dovođene u veoma težak položaj, shvatanje o nameni miraza se menja, odnosno proširuje. On je i dalje u funkciji izdržavanja porodice (ibi dos esse debet, ubi onera matrimonii - gde postoji teret izdržavanja porodice, tamo treba da bude miraz[7]), ali, istovremeno, miraz predstavlja i garanciju egzistencije ženi čiji je brak prestao. Muž je i dalje bio vlasnik imovine, ali je sve više prodiralo shvatanje da je to i ženina imovina, što je i izraženo izrekom: Quamvis in bonis mariti dos sit, mulieris tamen est[8] (Iako miraz postaje deo muževljeve imovine, on i dalje pripada ženi). Tako je muž (ili njegov paterfamilijas) mogao da upravlja miraznom imovinom, a prema lex Iulia de adulteris (18. god. p.n.e.), mužu je zabranjeno da otuđi mirazno dobro bez saglasnosti žene, iako je ono postalo njegovo putem mancipacije na osnovu miraza ili mu je ustupljeno putem parnice (in iure cessio) ili održajem[9].
Sličan razvoj imao je i povraćaj miraza. U početku, imovina je ostajala mužu i posle prestanka braka, a kasnije, muž je imao obavezu da vrati miraznu imovinu ukoliko je to posebno ugovoreno (cautio rei uxoriae), putem stipulacije. Krajem perioda republike, uvedena je actio rei uxoriae kojom se mogao tražiti povraćaj miraza iako nije bilo stipulacije. U suštini, forma u kojoj je dat miraz nije bila bitna (dotis dictio, oproštaj duga, obećanje u obliku stipulacije, prenos svojine)[10]. U vreme Justinijana omogućeno je ženi da traži povraćaj miraza sa actio ex stipulatu umesto sa actio rei uxoriae. U suštini, actio ex stipulatu predstavljala je kombinaciju tužbe iz stipulacije i actio rei uxoriae. U tom smislu određeno je da će actio ex stipulatu imati posledice i karakteristike actio rei uxoriae, odnosno da će se ona smatrati za tužbu bonae fidei, pod uslovom da se njome traži predaja miraza. Pored toga, ženi je data i rei vindicatio utilis za potraživanje miraznih stvari i uvedena je i zakonska privilegovana hipoteka nad muževljevom celokupnom imovinom kao garancija vraćanja miraza, uz obrazloženje da žene telom, imovinom i celim svojim životom služe mužu, jer sve što one imaju, zapravo, sastoji se od miraza[11].
II PREDMET MIRAZA
Predmet miraza može biti sve ono što ima bilo kakvu imovinsku vrednost, sve ono što se može prenositi ili uživati, odnosno i telesne i bestelesne stvari (prava). Na primer, novac, zemlja, robovi, stoka, plodouživanje, oproštaj duga itd[12]. Takođe, nije postojao zakon koji zabranjuje ženi da, kao miraz, donese mužu celokupnu imovinu. U tom slučaju, eventualni poverioci žene ne mogu tužiti muža za njena neizmirena dugovanja, već obećanje miraza pokriva onaj deo ženine imovine koji je preostao nakon izmirenja duga[13].
Postoji tekst o mirazu koji nagoveštava mogućnost da lice (fiducijant) koje je prenelo stvar u svojinu drugom licu (fiducijaru) radi obezbeđenja potraživanja (fiducia cum creditore) upotrebi tu stvar i za davanje miraza. Ovaj Pavlov tekst može se naći u Vatikanskim Fragmentima (Fragmenta Vaticana) i Digestama (Digesta), i gotovo je identičan.
Frag. Vat. 94:
Fundus aestimatus in dotem datus antecedente ex causa [fiduciae] ablatus est; [quaero], an mulier, si aestimationem dotis repetat, exceptione submovenda sit; ait enim se propterea non teneri, quod pater eius dotem pro se dedit, cui heres non [existit]. Paulus respondit [pro] praedio evicto sine dolo et culpa viri pretium petenti mulieri doli mali exceptionem obesse, [quae tamen officio iudicis rei uxsoriae continetur. Poterit mulieri prodesse hoc quod ait se patri heredem non extitisse, si conveniretur; amplius autem et] consequi eam pretium fundi evicti evidens iniquitas est, cum dolus patrus ipsi nocere debeat.
D. 24, 3, 49, 1 (Paul. 7 resp.):
Fundus aestimatus in dotem datus antecedente ex causa [pignoris] ablatus est; [quaestim est], an mulier, si aestimationem dotis repetat, exceptione submovenda sit; ait enim se propterea non teneri, quod pater eius dotem pro se dedit, cui heres non [extiterit]. Paulus respondit pro praedio evicto sine dolo et culpa viri pretium petenti mulieri doli mali exceptionem obesse: consequi [enim] eam pretium fundi evicti evidens iniquitas est, cum dolus patrus ipsi nocere debeat.
Zemljište koje je dato procenom u miraz oduzeo je prethodni poverilac zbog fiducije. Pitanje je, da li treba odbiti prigovorom ženu koja traži procenjeni deo miraza, i tvrdi da ona ne snosi odgovornost za to što joj je otac dao miraz, umesto da mu ona bude naslednik. Pavle je odgovorio da, na osnovu činjenice da je zemljište evincirano bez dolus-a ili culpa muža, može ženi, koja zahteva nazad vrednost stvari, da se suprotstavi prigovor prevare, koji se nalazi u tužbi zbog miraza po službenoj dužnosti. Ženi bi moglo koristiti to što kaže da nije postala naslednik, ako je tako bilo ugovoreno; Ne uzimajući u obzir ovaj slučaj, ipak je očigledna nepravičnost da ona dobije vrednost evinciranog zemljišta, jer postojanje dolusa kod njenog oca može samo da joj šteti.
Ovaj tekst prvobitno je za predmet imao fiduciju[14]. Justinijanovi kompilatori su samo promenili fiducia u pignus i izbacili deo teksta koji je delimično zastareo (actio rei uxoriae, kao što je navedeno, nije postojala u vreme Justinijana)[15]. Ovde se otac ponašao lukavo jer je stvar, koju je prethodno dao u svojinu fiducijaru zbog duga (fiducia cum creditore), dao i zetu u miraz, pri čemu zet nije znao da je reč o fiduciranoj stvari (kao fiducijant, otac je mogao ovo da uradi jer kod fiducije zaključene sa poveriocem stvar je, skoro redovno, ostavljana fiducijantu da bi on lakše otplatio dug, kao i da bi fiducijar izbegao troškove održavanja stvari). Tada je fiducijar, kao vlasnik stvari, podigao rei vindicatio protiv fiducijanta (ženinog oca) i oduzeo stvar. Zatim, žena je, tvrdeći da za to ne snosi odgovornost, tražila procenjeni deo miraza. Pavle je odgovorio da, pošto muž ne snosi nikakvu odgovornost za to što je fiducijar oduzeo procenjeno zemljište, ženi može da se suprotstavi prigovor prevare (exceptio doli). Nastala bi očigledna nepravičnost da ona dobije vrednost evinciranog zemljišta, jer bi, uz ženu i zemljište dato u miraz, muž pretrpeo i smanjenje svoje imovine za procenjenu vrednost miraza, a postojanje namere (dolus) kod njenog oca može samo da joj šteti.
U literaturi se često prihvata da ovaj tekst pokazuje mogućnost fiducijanta da stvar koja je data u fiduciju dȃ u miraz[16]. Što se tiče objašnjenja za ovaj stav, stanje je slično kao i kod ovlašćenja fiducijanta da legira per praeceptionem koje daje Gaj: „U nekim slučajevima može biti i tuđa stvar legirana per praeceptionem, kao što je slučaj kada je neko legirao stvar koju je dao poveriocu u fiduciju, jer se smatra da sunaslednici mogu biti primorani da oslobode stvar plaćanjem duga i da je tako može uzeti onaj kome je ona data u legat”[17].
Kazer, takođe, misli da su ove stvari mogle biti predmet miraza, kao i da se miraz ostvarivao tako što je fiducijant ustupao pravo na remancipaciju zetu[18].
Prema Nordravenu, ne pokazuje Frag. Vat. 94 mogućnost fiducijanta da, stvar datu u fiduciju, upotrebi za miraz. Naime, iz teksta proizilazi da se otac ponašao lukavo kada je stvar datu u svojinu fiducijaru radi obezbeđenja duga iskoristio za davanje miraza zetu (dotis datio), koji za to nije znao. Međutim, ako bi zet bio obavešten o tome da je zaključena fiducija i prihvatio stvar kao miraz, onda se ocu ne može pripisati dolus, odnosno da se ponašao lukavo. Time otpada mogućnost da je dogovoreno da bi, nakon otplate duga, fiducijar imao obavezu da neposredno prenese stvar na zeta (Kazerova teorija) ili da je fiducijant, nakon remancipacije od strane fiducijara, trebalo da stvar prenese zetu. Nordraven smatra da mogućnost fiducijanta da stvar datu u fiduciju koristi za davanje miraza proizilazi iz D. 12, 1, 4, 1, koji je po njegovom mišljenju interpoliran[19]. Tekst D. 12, 1, 4, 1 ukazuje na obećanje miraza (dotis promissio) u formi stipulacije[20].
Kazerova teorija o davanju miraza kroz ustupanje prava na remancipaciju zetu nije u saglasnosti sa Frag. Vat. 94 = D. 24, 3, 49, 1, jer ovaj tekst završava Pavlovim odgovorom da žena može biti odbijena sa exceptio doli zbog lukavog ponašanja njenog oca, i, naravno, uz izvinjavajuću zabludu muža. Ako bi tast ustupao remancipaciju zetu, onda bi zet morao da zna da je stvar data u fiduciju, a to u ovom tekstu nije slučaj.
Gajev tekst iz Institucija (II, 220) koji govori o mogućnosti fiducijanta da stvar koju je preneo u svojinu zbog obezbeđenja potraživanja (fiducia cum creditore) legira per praeceptionem svakako da podstiče na zaključak da je takvu stvar mogao dati i u miraz.
Slično je i sa Frag. Vat. 94 = D. 24, 3, 49, 1 koji pokazuje da su zloupotrebe u vezi miraza bile česte, a Pavle ovde navodi i rešava upravo jednu od njih. Iz ovog teksta, bar direktno, ne proizilazi mogućnost fiducijanta da fiduciranu stvar upotrebi za miraz, ali, opet, on navodi na pretpostavku da je postojao instrument koji je to omogućavao. To je i navelo Kazera da ga potraži, i on ga vidi u cesiji prava na povraćaj stvari.
Kao što je navedeno, Nordraven ga je našao u tekstu D. 12, 1, 4, 1 koji sigurno nije iz kategorije „sigurnih interpolacija” kao što je slučaj sa Frag. Vat. 94 = D. 24, 3, 49, 1. Može se zamisliti situacija, kao što Nordraven tvrdi, da je tast (fiducijant) zetu obećao miraz (dotis promissio) putem stipulacije, uz uslov da prenos zetu usledi kada tast (fiducijant) izmiri dug i kada mu fiducijar remancipira stvar. Ne bi trebalo odbaciti ni mogućnost da su se fiducijant i fiducijar mogli sporazumeti da fiducijar, nakon isplate duga, remancipira stvar fiducijantovom zetu[21] jer se tako nešto dešavalo kod primene fiducije u korist trećih lica[22]. Iz sadašnjeg stanja izvora teško je dati odgovor, ali ono daje dovoljno osnova za pretpostavku da su stvari prenete u svojinu radi obezbeđenja potraživanja (fiducia cum creditore) mogle biti predmet miraza.
Srđan Vladetić, LLD*
THINGS TRANSFERRED TO OTHER’S PROPERTY IN THE POURPOSE OF SECURING THE ASSETS AS A OBJECT OF DOWRY (DOS)
Summary
Since the early periods of roman history, there was custom that father of the bride (or some of his relatives) gives certain property to her husband as a dowry (dos). Dowry could consist of both corporeal and incorporeal things (land, slaves, some limited property rights or writing off the debt). Beside the presentation of development and general characteristics of dowry, this paper analyzes the Roman texts which are giving the hence that there was a possibility that person transferring certain thing to the other, with the purpose of securing the assets (fiducia cum creditore), could use that thing for giving the dowry or the things that were transferred to other person’s ownership could be given as dowry.
Key words: dowry, object of dowry, fiducia cum creditore
* Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, svladetic@jura.kg.ac.rs .
** Rad je rezultat istraživanja na projektu Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu: “Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije“, koji se finansira iz sredstava fakulteta.
[1] D. 23, 3, 56, 1; D. 23, 3, 76.
[2] Ulpiani, Reg. 6, 3-5.
[3] Ibid., 6, 1.
[4] Ibid., 6, 2.
[5] C. J, 5, 11, 6; Milošević, M., Rimsko pravo, Beograd, 2007, 393.
[6] D. 23, 3, 1.
[7] D. 23, 3, 56, 1.
[8] D. 23, 3, 75.
[9] Gai Inst. II, 63;
[10]Actio rei uxoriae Gaj je svrstao u iudiciae bonae fidei (Gai Inst. IV, 62); Milošević, M., op. cit., 160; B. Eisner, M. Horvat, Rimsko pravo, Zagreb, 1948, 162 – 163.
[11] C. 5, 13, 1, pr.-2; C. 5, 12, 30, 1; C. 5, 3, 1, 1b; C. J. 8, 17, 12, pr.2.
[12] D. 23, 3, 4; D. 23, 4, 21.
[13] C. J. 5, 12, 4; D. 23, 3, 72.
[14] P. Oertman, Die Fiducia im römischen Privatrecht, Berlin, 1890, 172; A. Manigk, Fiducia, Pauly-Wissowa Realencyklopadia der classischen Altertumswissenschaft. VI, 2, Stuttgart, 1909, 2288; C. Longo, Corso di diritto romano: La fiducia, Milano, 1933, 77; W. Erbe, Die Fiduzia im römischen Recht, Weimar, 1940, 32; B. Noordraven, Die fiduzia im römischen Recht, 159; M. Boras, L. Margetić, Rimsko pravo, Rijeka, 1998, 242.
[15] M. Boras, L. Margetić, op. cit., 242.
[16] P. Oertman, op. cit., 172; C. Longo, op. cit., 146; W. Erbe, op. cit., 32 i 82.
[17] Gai Inst., II, 220.
[18] M. Kaser, Studien zum römischen Pfandrecht II, Tijdschrift voor rechtsgeschiedenis 47, 1979, 329 (nap. 274).
[19] B. Noordraven, op. cit., 170 - 171. Suprotno W. Erbe, op. cit., 187.
[20] B. Noordraven, op. cit., 172. D. 12, 1, 4, 1 (Ulp. 34 ad Sabinum) : Res [pignori] <fiduciae> data pecunia solute condici potest et fructus ex iniusta causa percepti condicendi sunt: nam et si colonus post lustrum completum fructus perceperit, condici eos constant ita demum, si non ex voluntate domini percepti sunt: nam si ex voluntate, procul dubio cessat condictio.
[21] I ovu mogućnost Nordraven (B. Noordraven, op.cit., 168) razmatra, ali je odbacuje.
[22]D. 24, 1, 49 (Marcellus 7 dig.): Sulpicius Marcello. Mulier, quae ad communem filium volebat qui in potestate patris erta, post mortem patris fundum pervenire, eum patri [tradidit] <mancipio dedit>, uti post mortem restituatur filio. quaero, an donatio tibi videatur, ut nihil agatur, an valeat quidem, sed mulieri potestas datur, si noluerit, eum repetere. respondit: si color vel titulus, ut sic dixerium, donationi quaesitus est, nihil valebit [tradito] <mancipatio>, iden si hoc exigit uxor, ut aliquid ex ea re interim commodi sentiret maritus: alioquin si solo eius ministerio usa est et id egit, ut vel revocare sibi liceret vel ut res cum omni emolumento per patrem postea ad filium transiret, cur non iden perinde sit ratum at si cum extranel tale negotium contraxisset [, hoc est extraneo in hanc causam tradidisset] ? Ovaj tekst govori o prenosu zemljišta koje spada u res mancipi, te veliki broj autora smatra da je interpoliran i da je prvobitno govorio o prenosu putem mancipacije, a ne tradicije. Da je tekst obrađivao fiduciju potvrđuje Marcel koji kaže da će posao važiti ako posrednik (fiducijar) nema korist, što je specifično za fiduciju. Ovde žena ima nameru da pokloni komad zemlje sinu, ali to ne može da učini direktno jer je sin pod vlašću oca, pa bi to bio poklon među supružnicima koji je bio zabranjen. Zato ona, koristeći fiduciju, poklanja mužu, uz uslov da posle njegove smrti pripadne sinu, a Marcel se pita zašto ovo ne bi važilo i kada je posrednik bilo koje treće lice. Vidi P. F. Girard, Manuel élémentaire de droit romain, Paris, 1911, 522; G. Grosso, Sulla fiducia a scopo di "manumissio", Rivista italiana per le scienze giuridiche (N. S.) 4, 1929, 289; E. Monier, Manuel élémentaire de droit romain II, Paris, 1940, 147; C. Longo, op. cit., 157 – 158; A. Burdese, „Fiducia”, Novissimo Digesto Italiano 7, Torino, 1961, 295; B. Noordraven, op. cit., 108-110. Uporedi W. Erbe, op. cit., 136.
* Associate Professor at the Faculty of Law, University of Kragujevac.