TAMARA ĐURĐIĆ, dipl. pravnik

Student doktorskih studija na Pravnom fakultetu u Kragujevcu

UDC: 347.440.76

Primljeno: 12.05.2010.

Stručni članak

PREDUGOVORNA ODGOVORNOST U NACIONALNOM I EVROPSKOM UGOVORNOM PRAVU

U ovom radu se razmatra pitanje predugovorne odgovornosti, a pre svega pravna priroda ovog instituta (jer se u zavisnosti od klasifikacije ove odgovornosti kao deliktne ili ugovorne primenjivati i različita pravna pravila). Pitanje predugovorne odgovronosti nadovezuje se na pitanje mesta i domašaja načela savesnosti i poštenja u pravnom sistemu, te u radu autor analizira osnovne principe na kojima se temelji predugovorna odgovornost. Pojedinačno su obrađeni svi uslovi (pretpostavke) postojanja predugovorne odgovornosti, a s posebnom pažnjom se analizira mogućnost primene koncepta pretpostavljene krivice počinioca štete u oblasti predugovorne odgovornosti. Jedan deo rada posvećen je definisanju obima ove vrste odgovornosti, a pre svega sadržaja negativnog ugovornog interesa. Na kraju rada se razmatra usklađenost rešenja prihvaćenih u našem zakonodavstvu sa pravilima evropskog ugvoronog prava u pogledu regulisanja ovog instituta..

Ključne reči: predugovorna odgovornost / pravna priroda predugovorne odgovornosti / pretpostavke predugovorne odgovornosti / negativni ugovorni interes / načelo savesnostii i poštenja / pravila evropskog ugovornog prava.

I. UVOD

Savremeno poslovanje karakteriše masovnost i raznovrsnost ugovora. Pojedini ugovori su vrlo složeni po svojoj prirodi i sadržini, i to su najčešće ugovori velikih vrednosti čijem zaključenju redovno prethode pregovori koji mogu trajati i duži vremenski period. S obzirom na učestalost ovih ugovora u poslovnom prometu i pitanje pregovora postaje sve aktuelnije i dobija na značaju.

Pregovori predstavljaju jedan postepeni, a kadkad i veoma složen proces, u kojem se sukcesivno razmenjuje niz predloga, mišljenja, nacrta budućeg ugovora i ponekad je teško utvrditi koja je strana učinila ponudu, a koja prihvat ponude, u kom momentu je nastao ugovor i kakva je njegova sadržina. Sa druge strane, ukoliko pregovori ne rezultiraju zaključenjem ugovora, postavlja se niz pitanja: da li su strane u pregovorima postupale u skladu sa načelom savesnosti i poštenja, da li strana koja je učinila znatne troškove pripremajući zaključenje ugovora može zahtevati nadoknadu tih troškova i sl.

Ova i mnoga druga pitanja su predmet interesovanja savremene pravne teorije, posebno imajući u vidu velika neujednačenost u pogledu pravnog uređenja pregovora i predugovorne odgovornosti, odnosno odsustvo pravne regulative u pojedinim pravnim sistemima, pretežno onim koji pripadaju anglosaksonskoj pravnoj tradiciji. Ovakva neujednačenost posledica je različitih koncepcija o mestu i domašaju načela savesnosti i poštenja u okviru pregovora.

Pitanje predugovorne odgovornosti je veoma značajno i za našu pravnu teoriju i praksu. Ovaj institut je pre više od tri decenije regulisan i našim Zakonom o obligacionim odnosima čija rešenja u velikoj meri odgovaraju savremenim tendencijama evropskog ugovornog prava. Međutim, sudska praksa je još uvek prilično oskudna što se tiče predugovorne odgovornosti, a u našoj pravnoj teoriji ovo pitanje nije bilo predmet sveobuhvatnijeg razmatranja, posebno u smislu uporedne analize sa rešenjima koja su usvojena u evropskom ugovornom pravu.

Aktuelnost ovog pitanja upotpunjuje i veliki pravni značaj koji pregovori imaju. Uloga pregovora je ključna za nastanak budućeg ugovora i određivanje njegove sadržine, zatim za upotpunjavanje ugovora u pogledu sporednih elemenata koje ugovorne strane nisu definisale kao i za tumačenje ugovora, jer je faza pregovora presudna u formiranju volje ugovornih strana.

II. Pojam, karakteristike i pravni značaj pregovora

Za označavanje faze koja prethodi zaključenju ugovora najčešće se koristi naziv pregovori, i to u množini, iako postoje i drugi nazivi koji imaju slično značanje (pogađanje, pripreme, cenkanje, dogovor i sl.).[1] Pregovor predstavlja „razmenu mišljenja, razgovor o kakvoj zajedničkoj stvari dve ili više strana radi postizanja određenog sporazuma“.[2] To je zapravo proces u kojem dve strane raspravljaju o uslovima pod kojima nameravaju da zaključe ugovor i nastoje da otklone međusobne razlike i postignu sporazum. Posmatrano sa pozicije učesnika, pregovaranje predstavlja voljnu aktivnost koju strane u pregovorima preduzimaju u nameri da usaglase svoja različita, često suprotstavljena stanovišta, a da pritom sporazum, iako predstavlja cilj njihovog napora može izostati.[3]

Pregovori predstavljaju prethodnu fazu u nastajanju ugovora u kojoj se priprema njegovo zaključenje. Strane koje pregovaraju su slobodne da prekinu pregovore kada to žele, jer pregovori ne obavezuju, za razliku od zaključenog ugovora koji tvori obaveze za ugovorne strane. Sve radnje preduzete u ovom stadijumu od strane pregovarača nemaju obavezujući karakter (sporazumi, dogovori, obećanja i sl.) sve do momenta zaključenja ugovora. Za razliku od zaključenja ugovora koje se vezuje za trenutak, pregovaranje predstavlja proces koji u pojedinim slučajevima može trajati i duži vremenski period.

Jedno od obeležja pregovora jeste njihova kontradiktornost, protivurečna priroda. Pregovori se vode između strana koje imaju različite ili suprotstavljene interese i razlike u interesima predstavljaju konfliktni pol pregovora, a zajednički interes predstavlja pol saradnje. Drugo obeležje pregovora jeste njihova aleatornost. Strane koje pregovoraju su slobodne da prekinu pregovore kad god žele tako da se ne može predvideti da li će pregovori rezultirati zaključenjem ugovora ili ne. Ishod pregovora je potpuno neizvestan. Treće obeležje jeste privremenost. Pregovori su privremeno stanje. Ovo obeležje ih karakteriše i kada rezultiraju uspehom, tj. zaključenjem ugovora, i kada se okončaju bez pozitivnog ishoda.

Pravni značaj pregovora je veliki. Prilikom tumačenja ugovora u slučaju spora, pregovori imaju ključnu ulogu u rešavanju spornih pitanja, kao i u slučajevima kada su strane postigle saglasnost o bitnim elementima ugovora, a sporedne tačke su ostale nedefinisane. U tom slučaju sud vodi računa prvenstveno o prethodnim pregovorima, pored običaja i utvrđene prakse među ugovornim stranama, što je propisano Zakonom o obligacionim odnosima.[4]

III. Poreklo i pravna priroda predugovorne odgovornosti

Prve ideje o predugovornoj odgovornosti[5] (culpa in contrahendo) su nastale extra legem, i vezuju se za sudsku i poslovnu praksu da bi krajem 20. veka našle svoje mesto i među pravnim pravilima. Ovu ideju u najvećoj meri je podržavao nemački pravni sistem s obzirom da je osnove predugovorne odgovornosti postavio nemački pravnik Rudolf fon Jering 1861. godine u svojoj studiji o culpa in contrahendo.[6]

Culpa in contrahendo predstavlja predugovornu odgovornost koja nastaje zbog skrivljenog kršenja predugovornih obaveza. Iz samog naziva proizilazi da ova vrsta odgovornosti pretpostavlja postojanje culpae[7] (nepažnje) kao stepena krivice za vreme ugovaranja (contrahendo), dakle u fazi kada ugovor još nije nastao, već se nalazi u stvaranju.

Svaka pravna odgovornost mora imati svoj osnov, odnosno utemeljenje, pa to važi i za odgovornost zbog culpa in contrahendo. Pitanje pravne prirode odgovornosti zbog culpa in contrahendo je od velikog značaja kako za pravnu teoriju tako i za praksu, jer će se u zavisnosti od klasifikacije ove odgovornosti kao deliktne ili ugovorne primenjivati i različita pravna pravila.[8] Dakle, pitanje pravne prirode odgovornosti zbog culpa in contrahendo se svodi na pitanje pravne prirode predugovornih obaveza koje mogu biti ugovorne, deliktne, kvaziugovorne po svojoj prirodi ili pak svrstane u kategoriju zakonom utvrđenih dužnosti.

Pristalice deliktne teorije ističu da odgovornost za štetu nastalu za vreme pregovora postoji samo ukoliko kršenje predugovornih obaveza ima obeležja delikta. Tako je i obaveza strana u pregovorima da postupaju pažljivo opšta deliktna obaveza. Odgovornost zbog culpa in contrahendo se ne zasniva na kršenju ugovornih obaveza, što je jedan od preduslova i ugovorne odgovornosti, već na neispunjenju predugovornih dužnosti.

Kao kritika deliktnoj teoriji, navodi se između ostalog, da se predugovorni odnos i delikt suštinski razlikuju u tome što delikt predstavlja kršenje opšte obaveze koja se sastoji u zabrani nanošenja štete drugome, dok kod pregovora dolazi do kršenja ne opšte, već relativne obaveze brižljivog postupanja, koja dakle postoji samo u odnosu na partnera sa kojim se pregovara.

Kada je reč o ugovornim teorijama, one su brojnije i nastajale su sa različitim modifikacijama. Jering je prvi smatrao da odgovornost zbog culpa in contrahendo ima ugovornu prirodu[9]. U okviru samih ugovornih teorija bilo je teoretičara koji su zastupali različita stanovišta. Tako su neki od njih smatrali da odgovornost zbog culpa in contrahendo ne počiva na izjavi volje strana koje pregovaraju, već na posebnom predugovornom odnosu - zakonskom obligacionom odnosu. Oni su zapravo zastupali stanovište o kvazi - ugovornoj prirodi ove odgovornosti.[10]

I u okviru shvatanja o kvazi-ugovornoj prirodi odgovornosti zbog culpa in contrahendo bilo je različitih stanovišta.[11] Značajno je ukazati na stanovište prema kome je prinicip poverenja pravni razlog odgovornosto zbog culpa in contrahendo. Poverenje između strana koje pregovaraju tvori obligacioni odnos među njima, ako ta primarna obligacija bude prekršena, onda se takvo ponašanje sankcioniše, slično ugovornim obavezama.[12]

Na kraju bismo napomenuli i shvatanje o heterogenoj prirodi predugovorne odgovornosti prema kome nije ispravno svrstavati odgovornost zbog culpa in contrahendo niti u deliktnu niti u ugovornu odgovornost, jer je ona zapravo heterogene prirode i sadrži i deliktne i ugovorne elemente gde su nekad više izraženi jedni nekad više drugi elementi.

U našoj pravnoj teoriji pretežno je zastupljeno stanovište da je odgovornost zbog culpa in contrahendo deliktna[13], ali ima i onih koji zastupaju stanovište o kvazi-ugovornoj prirodi[14] ove odgovornosti. Deliktna priroda ove odgovornosti prihvaćena je i u Francuskom[15] i Italijanskom pravu[16], dok je u Nemačkom pravu culpa in contrahendo ugovorne prirode[17]što je svakako uticaj Jeringovog učenja. Naš Zakon o obligacionim odnosima se ne izjašnjava u pogledu pravne prirode predugovorne odgovornosti, iako je ona regulisana u poglavlju koje se odnosi na zaključenje ugovora. Predugovorna odgovornost je u Zakonu regulisana kao posebna vrsta odgovornosti za čije postojanje su propisani posebni osnovi.[18]

Odgovornost zbog culpa in contrahendo danas se objašnjava pretežno idejom poverenja, kojom se opravdava posebna pravna veza koja se zasniva pregovorima i njena kvalitativna razlika u odnosu na deliktno pravne odnose. Taj odnos poverenja koji se među stranama zasniva stupanjem u pregovore diktiran je načelom savesnosti i poštenja. Iz ovog načela proizilazi zapovest za sve učesnike jednog pravnog odnosa, pa samim tim i predugovornog, da imaju obzira prema opravdanim interesima druge strane. S obzirom da je jedna strana ugovornica otpočinjanjem pregovora ušla u domen i uticaj druge strane ugovornice, ona s pravom može očekivati da njena ličnost i imovina budu sačuvane u najširem smislu te reči.[19]

Načelo savesnosti i poštenja predstavlja vrhovno pravno načelo i osnov ocene predugovorne odgovornosti u pravnim sistemima većine evropskih država. Francuska je primer gde obaveza poštovanja ovog načela za vreme pregovora proizilazi iz sudske prakse. U nemačkom pravu se takođe primena ovog načela u stadijumu pregovora ustalila kao pravilo najpre u sudskoj praksi i pravnoj teoriji, da bi u noveliranom Nemačkom građanskom zakoniku iz 2002. godine bila propisana opšta obaveza savesnog postupanja pregovarača, čime je obezbeđena adekvatna zaštita prava i interesa strana koje su stupile u pregovore. Naš Zakon o obligacionim odnosima putem generalne klauzule propisuje opštu obavezu savesnog postupanja prilikom zasnivanja obligacionih odnosa i ostvarivanja prava i obaveza iz tih odnosa.

Za razliku od zemalja sa kontinentalnom pravnom tradicijom u kojima načelo savesnosti i poštenja zauzima centralno mesto, u common law pravnim sistemima ovo načelo nije priznato kao opšte pravilo i ne odnosi se na fazu pregovora. Među engleskim teoretičarima postoji shvatanje da bi uvođenje načela savenosti i poštenja imalo negativan uticaj na slobodu ugovaranja, odnosno pregovaranja, i da bi obeshrabrilo zainteresovana lica da stupe u pregovore. To znači da u ovim pravnim sistemima pregovori imaju aleatorni karakter[20], odnosno prihvaćen je tzv. „negativni koncept slobode ugovaranja“. U tom smislu, za strane koje pregovaraju ne nastaje nikakva obaveza dok se ne zaključi ugovor i one mogu prekinuti pregovore u bilo kom momentu.

Međutim, i u anglosaksonskom pravu postoje instituti koji se mogu porediti sa institutom culpa in contrahendo u funkcionalnom smislu. Tako u engleskom pravu postoji odgovornost za nesavesno postupanje za vreme pregovora u slučaju nehatnog dovođenja u zabludu druge strane u pregovorima (negligent misrepresentation), koja je oslanjajući se na izjavu partnera u pregovorima pogrešno verovala da će do zaključenja ugovora doći i tako pretrpela štetu.[21] Kao mogući osnov predugovorne odgovornosti napominju se u američkoj doktrini i posebno obećanje (specific promisse) koje je jedna strana dala drugoj strani za vreme pregovora, ne bi li je zainteresovala za zaključenje ugovora, da bi potom strana koja je dala obećanja odustala od pregovora i zaključenja ugovora, i time prouzrokovala štetu drugoj strani koja se pouzdala u dato obećanje.[22] Kao mogući osnov predugovorne odgovornosti između ostalog se napominje i institut neosnovanog bogaćenja (enjust enrichment) gde postoji obaveza povraćaja svih koristi koje su strane neosnovano stekle za vreme pregovora.[23]

IV. PRETPOSTAVKE PREDUGOVORNE ODGOVORNOSTI

Za razliku od osnova odgovornosti koji predstavlja ono zbog čega se odgovora, uslovi ili pretpostavke pravne odgovornosti su određene činjenice koje treba da se steknu da bi postojala odgovornost određenog lica. Predugovornu odgovornost karakterišu sledeći uslovi: (a) šteta, (b) uzročna veza, (v) krivica i (g) protivpravnost.

(a) Šteta je osnovna pretpostavka imovinske odgovornosti. Da bi strana u pregovorima bila odgovorna zbog culpa in contarhendo drugoj strani, uslov je da njeno postupanje ima za posledicu štetu na pravno zaštićenim dobrima druge strane. Ako je npr. jedna strana skrivila prekid pregovora, a druga strana tom prilikom nije pretrpela nikakvu štetu, neće biti ni odgovornosti pregovarača za prekid pregovora, jer nije bilo štete. Najčešći oblik štete koji se nadoknađuje zbog kršenja predugovornih obaveza jeste materijalna šteta pod kojom se podrazumeva stvarna šteta (damnum emergens) i izmakla dobit (lucrum cessans).

Obična ili stvarna šteta predstavlja pretrpljeni gubitak, odnosno umanjenje imovine oštećenog i redovno se dosuđuje naknada ove štete zbog culpa in contrahendo. Tu se pre svega ubrajaju troškovi pregovaranja i priprema za zaključenje ugovora, kao i svi drugi troškovi koji ne spadaju u redovne troškove poslovanja, već predstavljaju vanredne izdatke za jednu stranu u pregovorima, a nastali su kao posledica skrivljenog ponašanja druge pregovaračke strane. Izmakla dobit se sastoji u sprečavanju uvećanja imovine jedne strane protivpravnom radnjom druge strane. Naravno, prilikom određivanja iznosa izmakle dobiti važi opšte pravilo o odgovornosti za prouzrokovanu štetu, te se uzima kao kriterijum objektivna mogućnost sticanja dobiti[24].

U pravnoj teoriji je, međutim, sporno da li naknada imovinske štete kod predugovorne odgovornosti obuhvata i naknadu izmakle dobiti, ili samo obavezu naknade obične, pozitivne štete.

Kod pregovora izmakla dobit se sastoji najpre u koristi koju je oštećena strana mogla ostvariti iz drugih pregovora koje je vodila ili imala priliku da vodi, umesto da je vodila pregovore sa pregovaračem koji je pregovore skrivljeno prekinuo. U svakom slučaju da bi ostvarila svoje pravo na nadoknadu izmakle dobiti, oštećena strana mora dokazati sledeće: da je imala drugu ili druge povoljnije priliku za zaključenje ugovora, da je postojao stepen verovatnoće u pogledu uspešnosti tih pregovora koji se približavao izvesnosti i da je pomenute pregovore napustila iz razloga upuštanja u pregovore sa pregovoračem u kojeg je imala najviše poverenja, a koji je potom skrivljeno prekinuo pregovore i prouzrokovao joj štetu.

Ne može se sa sigurnošću reći da li odgovornost zbog culpa in contrahendo obuhvata pored imovinske i neimovinsku štetu. Odgovor na ovo pitanje pre svega zavisi od poimanja predugovornih obaveza[25] kao i od stanovišta koje zastupaju pravni sistemi u pogledu pravne prirode predugovorne odgovornosti. Naime, neki pravni sistemi predviđaju novčanu naknadu samo za vanugovornu neimovinsku štetu, ali ne i ugovornu.[26] Iz prakse naših sudova se može zaključiti da se u slučaju postojanja predugovorne odgovornosti naknada stvarne štete uobičajeno dosuđuje, a postoji i nekolicina slučajeva dosuđivanja naknade izmakle dobiti[27], dok veoma retko i naknade neimovinske štete[28].

(b) Drugi uslov odgovornosti zbog culpa in contrahendo jeste krivica. Iz samog naziva culpa in contrahedno proizilazi da se radi o nepažnji kao obliku krivice koji je pretpostavka predugovorne odgovornosti. Krivica kod pregovora postoji u dva slučaja: kada je namera za zaključenje ugovora nedostajala od samog početka pregovora i kada je namera za zaključenje ugovora postojala, ali je strana u pregovorima odustala od te namere, bez osnovanog razloga.[29] Od pravila da je krivica jedan od uslova odgovornosti zbog culpa in contrahendo postoje i izuzeci. Zakon o obligacionim odnosima predviđa odgovornost strane koja je u zabludi da zbog poništenja ugovora nadokandi štetu drugoj strani, iako nije skrivila zabludu.[30] Isto pravilo predviđeno je i kod odgovornosti ugovorača na čijoj je strani uzrok rušljivosti.[31] Ipak ove izuzetke od pravila o predugovornoj odgovornosti bez krivice treba tumačiti restriktivno.

Jedna od osnovnih karakteristika pregovora jeste aleatornost i potpuno je neizvesno da li će pregovori rezultirati zaključenjem ugovora, imajući u vidu slobodu strana da pregovore prekinu kad to žele. Međutim, namera strana koje pregovaraju usmerena na zaključenje ugovora mora postojati, a samim tim postoji i verovatnoća da će do zaključenja ugovora doći. Utvrđivanje te namere, odnosno odsustva namere za zaključenje ugovora nije nimalo lako, imajući u vidu da je reč o subjektivnom odnosu jednog lica prema prema sopstvenim postupcima. Inače, odsustvo namere za zaključenje ugovora strane koja je stupila u pregovore smatra se tipičnim primerom nesavesnosti koji je prihvaćen u uporednom pravu.

Za naše pravo je karakteristično da važi pretpostavka krivice počinioca štete i kod ugovorne kao i kod vanugovorne odgovornosti.[32] Time je olakšan položaj oštećenog koji ne mora da dokazuje krivicu počinioca štete, ali je otežan posao sudova, posebno u primeni pravila o deliktnoj odgovornosti.[33] Iz tog razloga je u sudskoj praksi zauzet stav da važi pretpostavka samo obične nepažnje, dok se umišljaj i grubi nehat moraju dokazivati.[34]

Međutim, u pravnoj teoriji je sporno da li pretpostavka krivice važi i u području predugovorne odgovornosti? Osnovno je pravilo kod pregovora da su strane slobodne da prekinu pregovore kad god žele, a namera za zaključenje ugovora se pretpostavlja. Odgovornost postoji samo u slučaju odsustva te namere u vreme započinjanja pregovora, odnosno neopravdanog odustajanja od te namere u docnijem stadijumu pregovora. Odsustvo namere kao osnov odgovornosti predstavlja povredu opšte dužnosti da se ne stvara pogrešan privid da postoji nešto čega nema, odnosno privid da se želi zaključiti ugovor. U tom pogledu se predugovorna odgovornost približava deliktnoj. Ukoliko bi važila pretpostavka krivice u fazi pregovora, to bi značilo da u svim slučajevima prekida pregovora postoji krivica strane koja ih je prekinula, odnosno odsustvo animus contrahendi, i da na njoj leži teret dokazivanja da krivice nema[35]. U teoriji preovladava stanovište da je teret dokazivanja na strani oštećenog koji treba da dokaže da je druga strana skrivila prekid pregovora, odnosno odsustvo njene namere da zaključi ugovor.[36] Dakle, sama činjenica prekida pregovora nije dokaz da pregovorač koji je prekinuo pregovore nije imao nameru da ugovor o kojem pregovora i zaključi.

Takođe, da bi odsustvo namere jedne strane za zaključenje ugovora predstavljalo osnov odgovornosti, pretpostavka je da je oštećeni bio savestan i da nije znao niti morao znati za odsustvo namere druge strane da zaključi ugovor. Odgovornost se dakle zasniva na poverenju koje je samim pokretanjem pregovora nastalo između pregovarača. Ova vrsta odgovornosti će izostati ukoliko nijedna od strana u pregovorima nije imala nameru da zaključi ugovor o kojem pregovara.

Još jedno pitanje koje se postavlja u slučaju odustanka od pregovora jeste pitanje osnovanog razloga za odustanak i šta se pod ovim pojmom podrazumeva, odnosno koji se razlozi mogu smatrati osnovanim. U inostranoj pravnoj teoriji kao neosnovan se smatra svaki prekid koji nije izazvan ekonomskim razlozima,[37] a ovakvo mišljenje dele i neki naši pravnici. Međutim to ne znači i da su svi neekonomski razlozi istovremeno neosnovani (npr. porodični razlozi mogu biti osnovan razog za prekid pregovora). Zato prilikom ocenjivanja opravdanosti razloga rukovodeće načelo mora biti načelo savesnosti i poštenja. U pravnoj teoriji postoji čitava lista ovih razloga koju je teško iscrpeti.[38] Međutim, sam pojam prekida pregovora “bez osnovanog razloga” trebalo bi tumačiti restriktivno s obzirom na važeći princip da pregovori ne obavezuju.[39] Još je značajno napomenuti da pregovarač koji odustaje od pregovora mora blagovremeno da to saopšti drugoj strani, pre nego što je kod nje stvorio uverenje da će ugovor biti zaključen.[40]

(v) Još jedan opšti uslov imovinske odgovornosti koji takođe mora biti ispunjen i u slučaju odgovornosti zbog culpa in contrahendo jeste postojanje uzročne veze između radnje lica kome se pripisuje šteta i same štete. Postoji niz teorija o uzročnosti u pravnoj nauci, a svakako je najznačajnija teorija adekvatne uzročnosti[41] koja je u potpunosti prihvaćena u nemačkom i švajcarskom pravu, kao i u našem pravu[42].

Kod predugovorne odgovornosti između skrivljenog kršenja neke od predugovornih obaveze jedne strane i štete prouzrokovane drugoj strani, mora postojati uzročna veza i ona takođe mora biti adekvatna. Ova uzročna veza, između ostalog, proizilazi iz odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisana ova vrsta odgovornosti.[43]

Pitanje adekvatne uzročne veze kod predugovorne odgovornosti je vrlo delikatno i teško je utvrditi njeno postojanje. Polazi se od pretpostavke da između strana u pregovorima postoji jedan poseban odnos – odnos poverenja u kojem je strana kojoj je šteta prouzrokovana verovala u savesnost i poštenje druge strane. Da bi postojala odgovornost zbog culpa in contrahendo, potrebno je dokazati da je šteta nastala kao posledica tog verovanja. Tu vezu će naročito biti teško utvrditi kod nadoknade izmakle dobiti. Potrebno je najpre da sud utvrdi da je oštećena strana mogla ostvariti određenu dobit i da utvrdi iznos te dobiti. Naravno, ne uzima se u obzir bilo koja korist koju neko očekuje, već samo ona koja se prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima može očekivati sa visokim stepenom verovatnoće koji se bliži izvesnosti. Potrebni stepen verovatnoće ostvarivanja dobiti na drugoj strani teško je dokazati, posebno ako je pregovarač samo vodio pregovore sa trećim u čiju uspešnost je teško pouzdati se.

Još teže je ustanoviti uzročni odnos između radnje počinioca štete koja se sastoji u odustanku od pregovora na jednoj strani, i povoljne ili povoljnije prilike oštećenog na drugoj strani. U ovom slučaju, najpre je potrebno utvrditi da li je oštećeni napustio pregovore, odbio ponudu ili čak raskinuo ugovor uzdajući se u obećanja i uveravanja druge strane. Da li postoji veza između uveravanja kao uzroka i napuštanja pregovora (povoljnije prilike na drugoj strani) zadatak je suda. Potom je potrebno utvrditi da je strana koja je ulivala lažnu nadu saugovaraču i time uticala da propusti neku povoljniju priliku zapravo skrivila nezaključenje ugovora (odustala od pregovora i time prouzrokovala štetu drugoj strani). U tom delu, štetnikovo ponašanje podrazumeva raščlanjivanje na dva postupka koja samo zajedno u celini predstavljaju adekvatan uzrok štete u vidu izmakle dobiti: prvo je uveravanje druge starne da će pregovori uspeti, a drugo skrivljeno prekidanje pregovora kao završni čin u tom uzročnom nizu.[44]

Dakle, da bismo mogli govoriti o predugovornoj odgovornosti, između strana u pregovorima mora postojati jedna posebna veza poverenja koja pretpostavlja verovanje oštećenoga da će se njegov partner ponašati savesno i pošteno, a zatim mora biti ispunjen i uslov da je šteta posledica tog verovanja. Zato je najpre potrebno utvrditi da li bi oštećeni da je znao za pravo stanje stvari i da nije verovao, isto postupio. Ako bi odgovor bio pozitivan, u tom slučaju ne bi postojala odgovornost zbog culpa in contrahendo, jer nema ni uzročne veze.

(g) Protivpravnost radnje kojom se prouzrokuje šteta predstavlja još jednu pretpostavku predugovorne odgovornosti. Međutim, protivpravnost radnje se u Zakonu o obligacionim odnosima ne navodi kao izričit uslov odgovornosti za štetu. Ovakvo rešenje zakonodavca se obrazlaže time da krivica počinioca štete pretpostavlja postojanje protivpravnosti radnje kojom je šteta prouzrokovana.[45]

Pitanje postojanja krivice određenog lica se može postaviti samo pošto je utvrđeno da se to lice ponašalo protivpravno, pri čemu je od značaja objektivno protivpravno ponašanje, ali ne i svest o tome da se protivpravno postupa. Moguće su situacije protivpravnog ponašanja kada izvršilac protivpravne radnje za nju nije kriv (npr. neuračunljivo lice može biti fizički sposobno da izvrši pravno nedozvoljenu radnju), te je s toga poželjno ova dva pojma (tj. uslova imovinske odgovornosti) razdvajati, jer nisu idetintični. U prilog ovoj tvrdnji se navode i standardni razlozi isključenja protivpravnosti štetne radnje koji su Zakonom o obligacionim odnosima predviđeni.[46]

Protivpravnom se smatra ona ljudska radnja kojom se krše određene pravne zabrane ili zapovesti. Zabrane i zapovesti ne moraju neposredno da proizilaze iz pravnih normi, već mogu proizići i iz opštih načela, dobrih običaja, smisla pojedinih zakona, javnog poretka. Tako, generalna zabrana prouzrokovanja štete drugom proizilazi iz pravnog načela kojim se predviđa opšta dužnost uzdržavanja od štetnih postupaka (neminem ledere). Prouzrokovanje štete uslov je predugovorne odgovornosti, i za radnju kojom se prouzrokuje šteta postoji pretpostavka da je protivpravna.

Centralno načelo za oblast pregovora je načelo savesnosti i poštenja. Postupanje suprotno ovom načelu za vreme pregovora je protivpravno, tako da se protivpravnost nameće kao zaseban uslov predugovorne odgovornosti. Poštovanje načela savesnosti i poštenja predstavlja opštu i zajedničku obavezu za sve situacije za vreme pregovora. Iz ove obaveze izviru sve ostale pojedinačne i konkretne predugovorne dužnosti u čijoj osnovi su obaveza povećane pažnje, uzajamne obzirnosti i lojalnosti, a to su: obaveza da se postupa ozbiljno za vreme pregovora; obaveze obaveštavanja druge strane o izvesnim činjenicama u vezi sa ugovorom o kojem se pregovara; obaveza davanja saveta drugoj strani u vezi sa sklapanjem ugovora prema najboljem sopstvenom uverenju; obaveza zaštite pravnih dobara druge strane dok pregovori traju.

V. OPSEG PREDUGOVORNE ODGOVORNOSTI

Osnovna sankcija u slučaju skrivljenog kršenja predugovornih obaveza jeste nadoknada štete. U oblasti predugovorne odgovornosti načelno važi opšte pravilo naturalne restitucije i potpune naknade štete, iako su u teoriji prisutna i suprotna stanovišta. Tako, oštećeni ima pravo da zahteva da bude uspostavljeno ono stanje u kojem bi se nalazio da nije došlo do kršenja predugovorne obaveze, odnosno stanje koje je postojalo pre nego što je šteta nastala. Šteta koju je jedna strana u pregovorima prouzrokovala drugoj strani kršenjem predugovornih obaveza označava se sintagmom „negativni ugovorni interes“. Ovaj pojam prvi put je upotrebio Jering u svojoj studiji o culpa in contrahendo,[47] a potom on biva opšteprihvaćen u pravnoj teoriji.

U savremenom pravu je i danas aktuelno pianje: šta se u području predugovorne odgovornosti podrazumeva pod negativnim ugovornim interesom, kao i da li pozitivni ugovorni interes predstavlja gornju granicu odgovornosti za negativni ugovorni interes ?

Pozitivni ugovorni interes ili šteta zbog neispunjenja je imovinska šteta koju je jedna strana prouzrokovala drugoj usled neispunjenja ili neurednog ispunjenja ugovorenih obaveza. U ovom slučaju šteta se sastoji u razlici između imovnog stanja u kojem bi oštećeni bio da je došlo do ispunjenja, odnosno valjanog ispunjenja ugovorene obaveze i nepovoljnijeg stanja u kojem se poverilac nalazi pošto je izostalo ispunjenje ugovorene obaveze od strane dužnika. Dakle, oštećenom se nadoknađuje interes koji je imao da ugovor bude ispunjen, odnosno duguje se naknada štete kojom oštećeni treba da bude doveden u situaciju kao da je ugovor ispunjen, odnosno uredno ispunjen.

Nadoknada pozitivnog ugovornog intresa ima smisla samo ako je zaključen punovažan ugovor, jer jedino u tom slučaju se može zahtevati od druge strane ispunjenje ugovorene obaveze, odnosno naknada štete zbog neispunjenja. Ukoliko nije došlo do zaključenja punovažnog ugovora, odnosno ukoliko je ništav ugovor koji je nastao, ili je poništen iz razloga rušljivosti, u tom slučaju se ne može govoriti o pozitivnom već samo o negativnom ugovornom interesu, jer do zaključenja punovažnog ugovora nije ni došlo. Inače, pravo na naknadu pozitivnog ugovornog interesa je sekundarne prirode, jer stupa na mesto prava da se zahteva ispunjenje ugovorene obaveze, po čemu se i razlikuje od negativnog ugovornog interesa.

Pozitivnom ugovornom interesu je suprostvaljen negativni ugovorni interes. Negativni interes predstavlja štetu zbog verovanja i vezuje se za nešto negativno, a to je nezaključenje ugovora ili zaključenje nepunovažnog ugovora. On predstavlja štetu koju neko trpi zato što je verovao u uspešnost pregovora, odnosno da će do zaključenja ugovora doći ili da je zaključeni ugovor punovažan. Strana koja je kriva za nastalu štetu dužna je da drugoj strani nadoknadi razliku u imovnom stanju u kojem bi oštećeni bio da nije vodio pregovore (povoljnije, hipotetičko imovno stanje) i stanja u kojem se nalazi nakon što su pregovori prekinuti (stvarno, nepovoljnije imovno stanje). Dakle, povreda negativnog ugovornog interesa se sastoji u tome što se oštećeni pouzdao u zaključenje ugovora koje je osujećeno od strane drugog pregovarača.[48]

Nadoknada negativnog ugovornog interesa se može zahtevati samo u slučajevima kada do zaključenja ugovora nije ni došlo ili je zaključen ništav, odnosno rušljiv ugovor koji je naknadno poništen. Značajno je napomenuti i to da je pravo na nadoknadu negativnog ugovornog interesa primarnog karaktera, što znači da oštećeni nije mogao od počinioca štete prethodno zahtevati bilo kakvu činidbu, jer do momenta prouzrokovanja štete između ove dve strane nije postojao bilo kakav obligaciono-pravni odnos.

Ključno pitanje u pogledu naknade negativnog ugovornog interesa jeste šta naknada ove štete zapravo obuhvata: da li samo naknadu obične, stvarne štete ili i izmakle dobiti? U našoj i uporednoj teoriji postoje pristalice shvatanja da se ova nadoknada ipak ograničava samo na običnu štetu, ne navodeći u prilog toj tvrdnji značajniju argumentaciju.[49] Ovo stanovište zasnovano je na činjenici da do zaključenja ugovora nije ni došlo, pa iz tog razloga nema mesta nadoknadi izmakle dobiti. Pošto su pregovori prekinuti, oštećena strana ne može zahtevati naknadu izmakle dobiti, jer se ta dobit nije mogla osnovano očekivati iz ugovora koji nije i neće biti zaključen.

Međutim, činjenica da nije došlo do zaključenja ugovora sa stranom sa kojom se pregovaralo onemogućava naknadu izmakle dobiti kao dela pozitivnog ugovornog interesa, ali ne i naknadu izmakle dobiti kao dela negativnog ugovornog interesa. Dakle, kada oštećeni zahteva nadoknadu izmakle dobiti on tu ne misli na korist koja bi proizišla iz ugovora o kojem se pregovaralo, jer on nije ni zaključen (pozitivni ugovoni interes), već na korist koju je propustio da ostvari na drugoj strani (negativni ugovorni interes). Zaključujemo da je kod naknade negativnog ugovornog interesa, osnovni problem u tome što se izmakla dobit kao deo negativnog ugovornog interesa poistovećuje sa izmaklom dobiti kao delom pozitivnog ugovornog interesa.

Takođe se u teoriji često poistovećuje ograničenje štete sa ograničenjem naknade. Naime, šteta kao činjenica se utvrđje u konkretnom slučaju i ona se ne može ograničiti. Zato i negativni ugovorni interes predstavlja vrstu štete koja u konkretnom slučaju ili postoji ili ne postoji. Sud utvrđuje iznos štete i ne može ga ograničavati, dok iznos naknade može ograničiti s obzirom na okolnosti.[50]

U pravnoj teoriji preovladava shvatanje da visina pozitivnog ugovornog interesa predstavlja gornju granicu iznosa negativnog ugovornog interesa. Ovo stanovište zastupao je prvenstveno Jering, ali i većina drugih teoretičara, mada ima i onih koji smatraju da u izuzetnim slučajevima iznos negativnog ugovornog interesa može premašiti iznos pozitivnog ugovornog interesa.[51]

Iznos novčane naknade za običnu štetu određuje se prema visini obične štete i ne može biti od nje veći. Visina naknade se određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke i ovo opšte pravilo važi i u oblasti predugovorne odgovornosti.

Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.[52] Prilikom utvrđivanja negativnog ugovornog interesa ne uzima se u obzir izmakla dobit iz ugovora o kojem su vođeni pregovori sa počiniocem štete, jer taj ugovor nije ni zaključen, već izmakla dobit koju je oštećeni mogao ostvariti na drugoj strani, ali je tu mogućnost propustio verujući u uspešan ishod pregovora sa počiniocem štete.

Dokazivanje postojanja, a potom i visine izmakle dobiti je teži zadatak u slučajevima kada je izmakla dobit deo negativnog ugovornog interesa nego kada je deo pozitivnog ugovornog interesa. I kod pozitivnog i kod negativnog ugovornog interesa postupak utvrđivanja iznosa izmakle dobiti počiva na oceni stepena verovatnoće čije je utvrđivanje znatno teže kod negativnog ugovornog interesa. Tako se kod pozitivnog ugovornog interesa ispituje samo verovatnoća nastupanja izmakle dobiti u budućem vremenu, dok se kod negativnog ugovornog interesa ispituje da li je izmakla dobit mogla biti ostvarena na drugoj strani uzimajući kao hipotezu mogućnost da su događaji uzeli drugačiji tok, a ne onaj koji se uistinu zbio.

VI. Usklađenost Zakona o obligacionim odnosima i principa evropskog ugovornog prava

Jedan od uslova za punopravno članstvo Republike Srbije u Evropskoj uniji jeste usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa aquise communitaire, odnosno pravnim tekovinama Evropske unije. Ovu obavezu Srbija je zvanično preuzela potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine, iako je usklađivanje unutrašnjih propisa otpočela znatno ranije. Od posebnog važnosti je usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa pravilima evropskog ugovornog prava, imajući u vidu značaj ugovora u savremenom poslovanju. Osim toga, najveći broj propisa evropskog privatnog prava odnosi se na obligaciono pravo, a prvenstveno na ugovorne odnose.

Opšte pravilo evropskog ugovornog prava je princip slobode ugovoranja. Strane su slobodne da zaključuju ugovore i određuju njihovu sadržinu, s tim da je sloboda ugovaranja ograničena imperativnim pravilima ustanovljenim ovim načelima, kao i obavezom savesnog i poštenog postupanja.[53] Na ovom opštem načelu zasniva se i sloboda pregovaranja. U oblasti evropskog ugovornog prava zazuzet je načelan stav da pregovori ne obavezuju[54] i da je odgovornost za nesavesno vođenje pregovora izuzetak od tog pravila. Osim onih slučajeva u kojima je predviđena zakonska obaveza zaključivanja pojedinih vrsta ugovora, svaka strana je slobodna da odluči hoće li zaključiti ili ne konkretan ugovor. Ona može ući u pregovore iako nije sigurna da će ugovor o kojem pregovara i zaključiti[55], a može i prekinuti pregovore bez obrazlaganja razloga koji su doveli do prekida pregovora.[56]

Sloboda ugovaranja je opšti princip koji karakteriše pregovore i u našem obligacionom pravu. Prema vladajućem stavu teorije i prakse pregovori nemaju obavezujući karakter[57] i svaka ih strana može prekinuti kad god hoće.[58] Ovde je interesantno napomenuti novelirani Zakon o obveznim odnosima Republike Hrvatske koji je zadržao prvi deo formulacije ovog stava, izostavljajući drugi deo rečenice „i svaka ih strana može prekinuti kad hoće“[59]. Ova izmena se obrazlaže argumentom da pregovori ne obavezuju strane koje pregovaraju i iz načela dispozitivnosti proizilazi da su strane slobodne da ih prekinu kad to žele.

Osnovno načelo na kome se temelji predugovorna odgovornost jeste načelo savesnosti i poštenja, kao temeljno pravilo evropskog ugovornog prava.[60] Svaka ugovorna strana je dužna da postupa u skladu sa načelom savesnosti i poštenja i ugovorne strane ovu dužnost ne mogu niti isključiti niti ograničiti.[61] Obaveza savesnog i poštenog postupanja se konkretizuje nizom posebnih odredbi od kojih se pojedine odnose upravo na fazu pregovora. Strana koja je vodila pregovore ili ih je prekinula suprotno ovom načelu odgovara drugoj strani za štetu koju joj je na taj način prouzrokovala.[62] Načelo savesnosti se dalje konkretizuje navođenjem, kao primera, situacije otpočinjanja ili nastavljanja pregovora bez postojanja stvarne namere da se ugovor zaključi.[63]

Pomenuto načelo savesnosti i poštenja zauzima centralno mesto i u našem pravnom sistemu, posebno u području ugovornog prava, a u Zakonu o obligacionim odnosima je regulisano generalnom klauzulom: “U zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja“.[64] S obzirom da zasnivanje obligacionih odnosa otpočinje najčešće pregovorima, tumačenjem pomenutog člana dolazimo do zaključka da strane koje učestvuju u pregovorima imaju dužnost da postupaju savesno i pošteno.[65]

Osim toga, u našem sistemu obligacionog prava važi pretpostavka savesnosti.[66] Načelo savesnosti i poštenja se u daljem tekstu zakona konkretizuje kroz niz posebnih odredaba. Šta se zapravo podrazumeva pod savesnim i poštenim postupanjem, nije precizirano pomenutom klauzulom već se njegovo značenje određuje u svakom konkretnom slučaju, s obzirom na posebne okolnosti, a u skladu sa “opštevažećim zahtevima pravičnosti, životnim iskustvom i praktičnim razumom”.[67] To znači da je u našem pravu prihvaćen subjektivni koncept tumačenja ovog načela.[68] Jedna strana je savesna ukoliko nije znala niti morala znati za određene okolnosti zbog kojih bi, da je za njih znala, bila dužna da se ponaša drugačije nego što se ponašala.[69]

U kontekstu prethodnih razmatranja, značajno je ukazati na to da se naš zakonodavac, pored generalne odredbe kojom se propisuje pozitivna obaveza savesnog i poštenog postupanja u zasnivanju obligacionog odnosa, opredelio za negativno regulisanje predugovorne odgovornosti, normirajući je specijalnim odredbama kojima se zabranjuju konkretni oblici nesavesnog postupanja. Nasuprot tome, načela evropskog ugovornog prava uređuju predugovornu odgovornost u vidu opšteg principa i propisuju opštu obavezu savesnog i poštenog postupanja za vreme pregovora: “Strana koja je pregovarala ili prekinula pregovore suprotno načelu savesnosti i poštenja je odgovorna za štetu koja je time prouzrokovala drugoj strani”.[70] Iz ovakve formulacije proizilazi da svi slučajevi vođenja ili prekida pregovora koji su suprotni načelu savesnosti i poštenja povlače obavezu nadoknade štete. Kao konkretno ponašanje koje je naročito suprotno načelu savesnosti i poštenja u Načelima se navodi slučaj kada strana uđe u pregovore s drugom stranom bez prave namere da s tom stranom sklopi ugovor.[71] Ovaj slučaj je naveden samo kao primer[72], ali su mogući i drugi slučajevi koji se smatraju suprotnim načelu savesnosti i poštenja i koji povlače samim tim odgovornost za naknadu štete (slučajevi nepotrebnog odugovlačenja pregovora, neispunjenje obaveze obaveštavanja druge strane o činjenicama koje su od značaja za zaključenje ugvora ili pak davanje netačnih informacija i sl.).

Inače, Zakon o obligacionim odnosima je jedan od retkih zakona koji je materiju predugovorne odgovornosti normirao, i to na konkretan način, navodeći dva pojavna oblika ove odgovornosti. Za štetu nastalu vođenjem pregovora odgovara strana koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor,[73] kao i strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga i time drugoj strani prouzrokuje štetu.[74] Stvara se utisak da je ovakvom metodom regulisanja kroz konkretno navođenje slučajeva predugovorne odgovornosti, u određenoj meri stavljena u senku generalna odredba o poštovanju načela savesnosti i poštenja koja se odnosi i na fazu pregovora, te su je sudovi često prevideli kao mogući osnov predugovorne odgovornosti. Predugovorna odgovornost se ne odnosi samo na slučaj skrivljenog prekida pregovora, već se može javiti i u nizu drugih slučajeva kao što su neosnovano odbijanje ponude upućene od lica pozvanog da ponudu učini, poništenje ugovora zaključenog pod uticajem bitne zablude ili pod uticajem prevare, odgovornost zbog poništenja rušljivog ugovora ugovarača na čijoj je strani uzrok rušljivost, odgovornost lica koje je skrivilo ništavost ugovora, i sl.[75]

Što se tiče opsega predugovorne odgovornosti, ovo pitanje je u našem pravnom sistemu regulisano istovetno kao i u pravnom sistemu evropskog ugovornog prava. U tom smislu važi pravilo da je strana koja je odgovorna zbog kršenja predugovornih obaveza dužna da nadoknadi drugoj strani negativni ugovorni interes koji obuhvata stvarnu štetu (reliance interest) i izmaklu dobit (expectations interest). Pod stvarnom štetom se podrazumeva ukupan iznos troškova nastalih u vezi sa zaključenjem ugovora, načinjenih u uverenju da će taj ugovor nastati, a izmakla dobit se odnosi na propuštanje prilika da se zaključi ugovor sličan onome o kome se bezuspešno pregovaralo.[76]

Značajno je napomenuti da za razliku od važećeg Zakona o obligacionim odnosima, evropski zakonodavac propisuje obavezu čuvanja poverljivih informacija do kojih su strane došle za vreme pregovora, a koje se odnose na partnera u pregovorima. Tako se predviđa obaveza pregovarača da poverljive informacije ne smeju učiniti dostupnim trećim licima, već ih moraju čuvati kao poslovnu tajnu, niti ih mogu koristiti za sopstvene potrebe, nezavisno od toga da li je ugovor kasnije zaključen ili ne.[77] Takođe se propisuje i sankcija u slučaju povrede ove obaveze koja se sastoji u naknadi štete koja je prouzrokovana zloupotrebom poverljivih informacija, ali i povraćaju koristi koje je druga strana na taj način stekla, čak i u slučaju da savesna strana tom prilikom nije pretrpela štetu[78].

Naposletku bismo ukazali na još jedan nedostatak (ili neodređenost) Zakona o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja predugovorne odgovornosti. Zakon predviđa da je „odgovorna za štetu i strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga i time drugoj strani prouzrokuje štetu“. Neodređenost se odnosi na sintagmu „bez osnovanog razloga“ koja je prilično neodređenog značenja i u teoriji se dosta raspravljalo o tome šta ona zapravo podrazumeva.[79]

Ako govorimo o eventualnim izmenama Zakona o obligacionim odnosima u postupku prilagođavanja i usklađivanja našeg obligacionog prava sa pravom EU, mogle bi se uzeti u obzir navedene sugestije u pogledu predugovorne odgovornosti, čime bi izmene bile više koncepcijske, nego suštinske, ali bi se na taj način doprinelo jasnoći samog Zakona i naglasila bi se utemeljenost predugovorne odgovornosti na povredi načela savesnosti i poštenja. Ne treba zanemariti ni iskustvo Republike Hrvatske kao i drugih zemalja u okruženju u pogledu reformisanja njihovog zakonodavstva, a posebno ugovornog prava. Njihova iskustva usklađivanja i približavanja pravu EU, mogla bi biti od koristi, imajući u vidu da je Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine bio zajednički svim bivšim državama SFRJ, koje su ga i preuzuele u svoje zakonodavstvo kao zajedničko nasleđe i primenjuju ga i dalje, uz manje ili veće izmene i dopune.

VII. Zaključna razmatranja

Naš Zakon o obligacionim odnosima nesumnjivo predstavlja kodifikaciju koja i posle tri decenije postojanja odoleva izazovima savremenog doba. Činjenica da je donet znatno pre nego što su nastala pravila evropskog ugovornog prava i da kao takav sadrži rešenja slična onim u modernim evropskim zakonodavstvima, potvrđuje njegovu izvanrednu pravnu vrednost.

Nesporno je da je u Zakonu o obligacionim odnosima predugovorna odgovornost regulisana u skladu sa evropskim standardima i da nema suštinskih razlika u tom smislu. Naš zakonodavac se opredelio za regulisanje ove vrste odgovornosti putem generalne klauzule o obavezi savesnog i poštenog postupanju prilikom zasnivanja ugovornih odnosa, da bi potom pitanje predugovorne odgovornosti konkretizovao posebnim odredbama, navodeći pojedinačne slučajeve u kojima ova odgovornost može postojati. Ovakvim pristupom su opšta pravila o savesnom i poštenom postupanju, kao i zabrani prouzrokovanja štete drugom, stavljena u drugi plan, tako da su ih sudovi često previđali kao mogući osnov predugovorne odgovornosti, što, pretpostavljamo, nije bila namera zakonodavca. U prilog tome govori i oskudna sudska praksa kada je reč o predugovornoj odgovornosti, tako da je ovo pitanje i dalje veoma aktuelno sa stanovišta njegove opravdanosti i načina na koji je zakonom regulisano.

Načelo savesnosti i poštenja jedno je od osnovnih principa na kojem se temelji evropsko ugovorno pravo, a naročito predugovorna odgovornost, te je ono posebno naglašeno kako u Načelima evropskog ugovornog prava tako i Nacrtu zajedničkog pojmovnog okvira u okviru odeljka koji se odnosi na pregovore. Posebna pravila o predugovornoj odgovornosti koja predviđa naš zakonodavac nikako ne bi smela imati veću pravnu snagu u odnosu na opšta pravila, kao što je načelo savesnosti i poštenja. U pravcu naglašavanja ovog načela kao osnova predugovorne odgovornosti trebalo bi da se kreću eventualne izmene postojeće zakonske regulative pregovora u postupku usklađivanja nacionalinih propisa sa propisima Evropske unije. Osim toga, bilo bi celishodno propisati i obavezu čuvanja poverljivih informacija za vreme pregovora.

Proces harmonizacije jeste proces približavanja nacionalnog zakonodavstva pravu Evropske unije, čime se nesumnjivo doprinosi modernizaciji i evropeizaciji postojeg pravnog sistema. Usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa propisima evropske unije nikako ne bi trebalo da predstavlja puko prepisivanje ponuđenih rešenja na uštrb skladnosti nacionalnog pravnog sistema, ne poštujući pravne vrednosti koje taj sistem neguje. U tom smislu bi Zakon o obligacionim odnosima trebalo očuvati kao značajno pravno nasleđe i veliku kodifikaciju u našoj pravnoj baštini.

Tamara Djurdjic

PRE-CONTRACTUAL LIABILITY IN NATIONAL AND EUROPEAN CONTARCT LAW

Summary

In this paper the issue of pre-contractual liability has been discussed, especially, legal nature of this institute (because different legal rules are going to be applied in particular case depending on qualification of the liability as delictual or contractual). The question of pre-contractual liability arises from another question about position and scope of the principle of good faith and fairness in legal system. Therefore, author examines the basic principles that pre-contractual liability is based on. Further analyze involves all conditions (assumptions) required for pre-contractual liability, emphasizing the question of possibility to apply the concept of presumed guilty of a damage perpetrator in the area of pre-contractual liability. One part of this paper examines the scope of pre-contractual liability, particularly the content of negative contractual interest. In final part of the paper author discusses compliance of solutions accepted in our national legislation with the rules of European contract law, with regard to regulation of this institute.

Key words: pre-contractual liability, legal nature of pre-contractual liability, assumptions of pre-contractual liability, negative contractual interest, principle of good faith and fairness, principles of European contract law.

---

[1] Vid. M. Orlić, Zaključenje ugovora, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1993, 15.

[2] „Pregovor”, Rečnik srpskog jezika, „Matica Srpska”, Novi Sad, 2007.

[3] M. Orlić, op.cit., 13.

[4] Čl. 32. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003.

[5] “Predugovorna odgovornost“ kao termin kojim se označava period koji prethodi zaključenju ugovora možda nije najadekvatniji za označavanje ove vrste odgovornosti, jer može asocirati na predugovor i odgovornost zbog neispunjenja obaveza iz predugovora. Iako bi adekvatniji naziv za označavanje ove vrste odgovornosti bio „pre-ugovorna odgovornost“, ipak se, u duhu našeg jezika, ustalio termin „predugovorna odgovornost“.

[6] Pun naziv ovog Jeringovog dela: Culpa in Contrahendo, oder Schädenersatz bei nichtigen oder nicht zur Perfection gelangten Verträgen. Osnov njegovog učenja jeste obaveza potencijalnih strana ugovornica da postupaju sa odgovarajućom pažnjom (diligentia in contrahendo) za vreme pregovora, kao što to čine strane ugovornice prilikom ispunjenja ugovornih obaveza. Ukoliko strana koja pregovara ne pruži odgovarajuću pažnju u toku pregovoranja (tj. ako postoji culpa in contrahendo) biće obavezna da drugoj strani nadoknadi na taj način prouzrokovanu štetu. Osnov odgovornosti za prouzrokovanu štetu, prema Jeringu, i u slučaju pregovaranja kao i u slučaju ispunjenja ugovorenih obaveza, jeste povreda pravila o pažnji. Ovo stanovište proizilazi iz njegovog poimanja odgovornosti zbog culpa in contrahendo kao ugovorne odgovornosti.

[7] Pod pojmom „culpae“ u današnjem pravu podrazumevaju se oba oblika krivice: namera (umišljaj) i nepažnja (nehat), ali je u slučaju culpa in contrahendo praktično značajnija krivica u obliku nepažnje. Pod nepažnjom se podrazumeva zapostavljanje opreznosti koja je u predugovornom stadijumu potrebna, čime se krši izvesna predugovorna obaveza (vid. J. Radišić, Predugovorna odgovornost - culpa in contrahendo, uporedno pravna studija, Beograd, 1991, 20-21).

[8] Između ugovorne i deliktne odgovornosti postoje značajne teorijske i praktične razlike (vid. J. Radišić, Obligaciono pravo, Beograd, 2005, 183-187).

[9] Pošto su sami pregovori usmereni na zaključenje određenog ugovora, krivica koja postoji za vreme pregovora je povezana sa ugovornim odnosom i ona je razlog što nije došlo do zaključenja ugovora o kojem se pregovara. Ova teorija je pretrpela brojne kritike, jer između ostalog, nije mogla objasniti pravni osnov odgovornosti zbog culpa in contrahendo u slučajevima kada do zaključenja ugovora nije ni došlo, već samo onda kada je zaključen punovažni ili ništav ugovor.

[10] Prema ovom shvatanju, pravni osnov odgovornosti zbog culpa in contrahendo je u zakonu, a ne u volji ugovornih strana. Ovaj zakonski obligacioni odnos nije neposredno regulisan zakonskim odredbama već posredno proizilazi iz načela, tj. odredbe o obavezi savesnog i poštenog postupanja. On podrazumeva obavezu posebne pažnje među njegovim učesnicima, što je karakteristična obaveza za ugovorni odnos, pa se shodno tome primenjuju pravila ugovornog prava.

[11] Bilo je teoretičara koji su smatrali da je osnov nastanka predugovornog odnosa socialno tipično ponašanje, tj. socialni kontakt između određenih lica kojim se stvara posebna predugovorna veza obligaciono pravne prirode. Ovde ne nastaje ugovor, jer nema izjava volja strana koje pregovoraju, već nastaje faktički ugovorni odnos koji objašnjava pravnu prirodu odgovornosti zbog culpa in contrahendo (vid. J. Radišić, Predugovorna odgovornost..., 65).

[12] Ovo shvatanje se oslanja na stanovište da stupanje u pregovore ima karakter jednostranog pravnog posla. Tako jedna strana otvara pregovore upućivanjem ponude ili pozivom na pregovore i traži na taj način da joj se veruje, a druga strana koja pristupa pregovorima, na to pristaje. Poverenje između strana koje pregovaraju tvori obligacioni odnos među njima, a ta primarna obligacija bude prekršena, onda se takvo ponašanje sankcioniše, slično ugovornim obavezama. Međutim nije merodavno subjektivno, već objektivno poverenje - dakle nije bitno da li pojedinac prilikom stupanja u pregovore verovao da do štete neće doći, nego da li je za to postojao dovoljan razlog koji se smatra opravdanim sa stanovišta pravnog poretka (vid. J. Radišić, Predugovorna odgovornost ..., 64 – 67).

[13] O deliktnom karakteru predugovorne odgovornosti vid. S. Perović, Obligaciono pravo, Beograd, 1980, 265.

[14] O kvazi-ugovorom karakteru predugovorne odgovornosti vid. J. Radišić, Obligaciono pravo..., str. 111.

[15] P. Giliker, A Role for Tort in Pre-contractual negotiations? An Examination of English, French and Canadian Law, The Interenational and Comaparative Law Quarterly, Vol. 52, No. 4, (Oct. 2003), p. 979.

[16] F. Kessler and E. Fine, Culpa in Contrahendo, Bargaining in Good Faith and Freedom of Contract, Comparative Study, Harward Law Review, Vo. 77. No. 3, (jan, 1964), p. 407.

[17] Ibidem, p. 406.

[18] Čl. 30. st. 2. i st. 3. Zakona o obligacionim odnosima.

[19] S. Perović, Komentar zakona…,str.14.

[20] A. Farnsworth, Contracts, 2^nd ed. , Boston, Toronto, London, 1990, p. 195.

[21] O. Lando and H. Beale, op.cit., Notes on Article 2:301, p. 192.

[22] Slučaj Hoffman v. Red Owl Stores, Inc predstavlja precedent za odgovornost po osnovu specifičnog obećanja; detaljnije M. Orlić, Negativni ugovorni interes, Pravni život br. 9-10/1992, 1203.

[23] E. A. Farnsforth, op. cit., 229.

[24] „To je onaj dobitak koji se prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima mogao osnovano očekivati, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem“, čl. 189. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima.

[25] Predugovorne obaveze se u najopštijem smislu klasifikuju u dve grupe. Prvu grupu čine obaveze čuvanja i zaštite onih pravnih dobara partnerovih koji sa ugovorom o kojem se pregovara nemaju ništa zajedničkog. One ne stoje u unutrašnjoj vezi sa ugovorom, već nastaju slučajno, povodom ugovora. Tu se pre svega misli na zaštitu ličnih i imovinskih dobara partnerovih za vreme pregovora čijom povredom najčešće nastaje nematerijalna šteta. Drugu grupu čine obaveze u pogledu pravnih dobara partnerovih koja se tiču ugovora o kojem se pregovara, njegove sadržine i cilja. Tu se pre svega misli na obaveze obaveštavanja i objašnjavanja partneru onih činjenica koje su merodavne za njegovu odluku da zaključi ugovor o kojem pregovara (vid. J. Radišić, Predugovorna odgovornost…, 36-52 ). U pravnoj teoriji je sporno da li obaveze čuvanja i zaštite predstavljaju predugovorne obaveze ili je reč o pravim deliktnim obavezama da se ne škodi pravnim dobrima drugoga, koje proizilaze iz opšteg pravila neminem ledere. U tom smislu se je neizvesno da li i u kojoj meri odgovornost zbog culpa in contrahendo treba da obuhvati i nematerijalnu štetu.

[26] Noveliranim hrvatskim Zakonom o obveznim odnosima iz 2005. godine uvodi se ugovorna odgovornost za neimovinsku štetu. U čl. 246. ovog zakona izričito se predviđa „pravična naknadu za neimovinsku štetu, koju je dužnik u vreme sklapanja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora....“ . Ovakvo rešenje je prihvaćeno u mnogim zemljama (Nemačka, Francuska, Engleska i dr.) kao i u Načelima evropskog ugovornog prava. U pravnoj teoriji je sporno da li se i Zakonom o obligacionim odnosima iz 1978. godine koji je u Srbiji na snazi, priznaje pravo na naknadu neimovinske štete zbog povrede ugovornih obaveza ili ne. U teoriji preovlađuje stanovište da u samom zakonu postoji osnov za dosuđivanje neimovinske štete u slučaju povrede ugovornih obaveza i u prilog toj tvrdnji se navodi čl. 255, čl. 266. st. 2 i čl. 269. ovog zakona. Međutim, naša sudska praksa ne dopušta dosuđivanje naknade neimovinske štete zbog povrede ugovora.

[27] Ukupan iznos dosuđene naknade obuhvata i stvarnu štetu i izmaklu dobit; presuda Okružnog suda u Beogradu, 725/74-79, od 9. decembra, 1980. godine.

[28] „Prema pravnim pravilima imovinskog prava, a koja se imaju primeniti u konkretnom slučaju, ko drugome pričini štetu dužan ju je nadoknaditi, što podrazumeva celokupnu materijalnu i nematerijalnu štetu. Tužilac je zbog stava i ponašanja pretrpeo materijalnu i nematerijalnu štetu pa analogno navedenom pravnom pravilu stiče pravo da mu se ta šteta u celosti nadoknadi“; presuda Okružnog suda u Beogradu, P. br. 725/74-79.

[29] Čl. 30. Zakona o obligacionim odnosima.

[30] Vid. čl. 61. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima.

[31] Vid. čl. 115. Zakona o obligacionim odnosima.

[32] Čl. 154. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima.

[33] U Skici zakona o obligacionim odnosima M. Konstantinovića bio je predviđen sisitem dokazane krivice, ali je u Nacrtu zakona umesto dokazane krivice uveden sistem pretpostavljene krivice.

[34] Vid. J. Radišić, Obligaciono pravo..., 192.

[35] M. Orlić, Zaključenje ugovora..., 70.

[36] S. Perović, Komentar zakona o obligacionim odnosima, G. Milanovac, 1980, 72.

[37] S. Perović, Komentar Zakona..., 73.

[38] Vid. M. Orlić, Zaključenje ugovora..., 99-100.

[39] S. Perović, Komentar Zakona..., 73.

[40] J. Barbić, Sklapanje ugovora, Zagreb, 1980, 17-18.

[41] Prema ovoj teoriji uzrok štete je samo onaj događaj koji je prema običnom toku stvari i prema redovnom dejstvu podesan da izazove nastalu posledicu. Utvrđivanje adekvatne uzročne veze je pre svega pravno pitanje i o njenom postojanju odlučuje sud u konkretnom slučaju. Prilikom ocene adekvatnosti vodi se računa o tome da li je ponašanje štetnika adekvatno uticalo na nastanak i obim štete. U tom slučaju, sudija treba da oceni sve okolnosti koje su delovale na nastanak štete u konkretnom slučaju i da izdvoji onu koja se može smatrati uzrokom te štete, rukovodeći se pri tom objektivnim kriterijumom. To znači da se drugoj ugovornoj strani mogu staviti na teret samo štetne posledice koje je razuman čovek mogao predvideti[41], dok drugi teoretičari kritikuju elemenat predvidivosti upravo zbog njegove nepreciznosti (vid. J. Radišić, op. cit., 207-209).

[42]Nemačko pravo je izvršilo veliki uticaj na našu pravnu teoriju u pogledu prihvatanja teorije adekvatne uzročnosti; više o tome N. Đurđević, Neka pitanja uzročne veze kao pretpostavke imovinske odgovornosti u pravu SR Nemačke, Strani pravni život br. 2, 1995, 43-48.

[43] Čl. 30. Zakona o obligacionim odnosima.

[44] M. Orlić, Zaključenje ugovora..., 109.

[45] Vid. J. Radišić, Obligaciono pravo..., 221.

[46] Standardni razlozi koji isključuju protivpravnost štetne radnje su: 1) vršenje javne dužnosti; 2) pristanak oštećenog; 3) nužna odbrana; 4) stanje krajnje nužde; 5) dozvoljena samopomoć; 6) korišćenje svojim pravom.

[47] Prema Jeringovom mišljenju, ukoliko je zaključen punovažan ugovor, pozitivan ugovorni interes (interes ispunjenja) sastoji se u težnji da ugovor bude ispunjen. U slučaju da je ugovor poništen, interes ugovornika se sastoji u šteti koju on trpi zbog toga što je ugovor poništen (negativni ugovorni interes). Dakle, negativni ugovorni interes jeste interes oštećene strane da do zaključenja ugovora nije ni došlo. On se sastoji u razlici imovnog stanja u kome bi se oštećeni nalazio da nisu otpočeti pregovori, i stanja u kome se nalazi nakon što je ugovor poništen.

[48] "Pregovarač, koji vodi pregovore bez namere da sklopi ugovor, kao i onaj koji vodi pregovore tako da jasno ispoljava nameru da zaključi ugovor, pa od te namere odustane bez opravdanog razloga, dužan je drugome pregovaraču. koji je, postupajući korektno u tim pregovorima, pretrpeo štetu (negativni ugovorni interes), ovu naknaditi”; iz presude Saveznog suda, gzs. 51/77. Ova presuda je doneta pre donošenja Zakona o obligacionim odnosima, a predstavlja prvi značajniji korak u pogledu priznavanja predugovorne odgovornosti.

[49] Stanovište po kojem negativni ugovorni interes kod pregovora ne obuhvata izmaklu dobit: M. Draškić, Predugovorna odgovornost (čl. 30 ZOO), Privredno-pravni priručnik br. 1, Beograd, 41; S. Perović, Komentar zakona..., 73; suprotno Jakov Radišić, Obligaciono pravo..., 110.

[50] M. Orlić, Zaključenje ugovora..., 116.

[51] J. Radišić, Obligaciono pravo..., 204.

[52] Čl. 189. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima.

[53] Čl. 1:102 PECL; Lando and H. Beale, op.cit., Comments on Article 1:102, p. 99.

[54] Čl. 2:301(1) PECL: „A party is free ti negotiate and is not liable for failure to reach an agreement“.

[55] O. Lando, When a Person be Liable or Bound When Negotiating a Contract?, in: And og rett-Festskrift till Birger Stuevold lassen, Oslo, 1997, p. 629.

[56] O. Lando and H. Beale, op.cit., Comments on Article 2:301.

[57] Vid. presudu Vrhovnog suda Srbije, Rev. 107/90; presudu Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1700/99.

[58] Čl. 30. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima.

[59] Čl. 251. st. 1. Zakona o obveznim odnosima Republike Hrvatske, 2005.

[60] O. Lando, CISG and Its Followers: A Proposal to Adopt Some International Principles of Contract Law, in: American Journal of Comparative Law 53, Berkley, 2005, p. 391.

[61] Čl. 1:201 PECL.

[62] Čl. 2:301 (2) PECL.

[63] Čl. 2:301 (3) PECL.

[64] Čl. 12. Zakona o obligacionim odnosima.

[65] "Odredbom čl. 12. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, učesnici dužni da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. To znači da učesnici obligacionih odnosa u pravnom prometu slobodno ugovaraju svoja prava i obaveze, ali ta njihova sloboda ima granicu, odnosno ne može da pređe van načela na kojima je zasnovan pravni poredak...tako su bez uticaja na odluku u konkretnom slučaju navodi tužioca, kao i okolnost da je tuženi potpisao porudžbenicu i da je potpisivanjem iste prihvatio cenu koja nije realna vrednost za robu koja se nudi porudžbenicom"; iz presude Višeg privrednog suda, Pž. 2069/94.

[66] "Savesnost u zasnivanju prava i obaveza se pretpostavlja"; iz presude Okružnog suda u Valjevu, Gž. br.160/05.

[67] J. Radišić, Obligaciono pravo..., 32.

[68] "Savesnost kao pravni princip tumači se kao subjektivno psihičko stanje subjekta koji preuzima pravne postupke ili se nalazi u nekoj pravnoj situaciji. Pojam poštenja u pravnom prometu treba tumačiti tako da je nedeljiv princip sa principom savesnosti. Ono se upravlja pretežno ka objektivnim vrednostima, doličnosti i njegovim prosečnostima i pravilnostima..."; iz presude Višeg privrednog suda, Pž. 2069/9.

[69] I. Jankovec, Ugovori u privredi, Beograd, 1987, 22.

[70] Čl. 2:301 (2) PECL; Čl. 3:301 (2) DFCR, Book II.

[71] Čl. 2:301 (3) PECL.

[72] Vid. čl. 251. Zakona o obveznim odnosima Republike Hrvatske, 2005. godina: „Suprotno je načelu savesnosti i poštenja, između ostalog, ako strana uđe u pregovore sa drugom stranom bez prave namere da sa tom stranom sklopi ugovor“.

[73] Čl. 30. st. 2. Zakona o obligacionim odnosima.

[74] Čl. 30. st. 3. Zakona o obligacionim odnosima.

[75] U Zakonu o obligacionim odnosima regulisan je niz pojedinačnih slučajeva u kojima je predugovorna odgovornost moguća (čl. 35, st. 2; čl. 54, st. 3; čl. 61, st. 3; čl. 65, st. 2; čl. 87, st. 5; čl. 88, st. 4; čl. 108; čl. 115; čl. 116; čl. 460).

[76] Lando and H. Beale, op.cit., Comments on Article 2:301, under G.

[77] Čl. 2:302 PECL.

[78]Jedno pitanje se nameće u vezi sa obavezom čuvanja poverljivih informacija koju predviđa PECL: da li postoji obaveza čuvanja svih informacija do kojih se došlo za vreme pregovora, a koje se tiču druge strane, ili samo onih informacija koje je druga strana označila poverljivim? Iz komentara ovoga člana može se zaključiti da ne postoji opšta obaveza pregovarača da sve informacije do kojih su za vreme pregovora došli tretiraju kao poverljive, osim ukoliko druga strana nije jasno naznačila da je reč o takvoj vrsti informacija ili se one u svetlu konkretnih okolnosti mogu posredno (implicitno) smatrati poverljivim (Lando and H. Beale, op.cit., Comments on Article 2:302 PECL, under A i B). U tom smislu je DFCR (Draft of Common Frame of Reference) ekcplicitniji, jer sadrži definiciju „poverljivih informacija“. Pod poverljivom informacijom se podrazumeva „informacija koja se bilo po svojoj prirodi, bilo prema okolnostima pod kojima se do nje došlo smatra poverljivom za jednu stranu, a da je pri tom druga strana primajući tu informaciju znala ili se od nje očekivalo da zna da je ona poverljiva“[78]. Za razliku od PECL-a, DFCR sadrži i odredbu kojom se predviđa da strana koja je osnovano predvid. povredu obaveze čuvanja poverljivih informacija ima pravo da pribavi sudski nalog kojim se zabranjuje takvo postupanja (Čl. 3:302 (3) DFCR, Book II.).

[79] S. Perović, Komentar Zakona..., 73.