УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ

Ana Petrović,

student Prvnog fakulteta u Kragujevcu

UDK: 336.76

Primljeno: 9.05.2010.

BERZANSKE KRIZE

I. UVOD

Bila jednom jedna ''SEKA''... ''SEKA'' je igrajući se postepeno rasla, razvijala se, jačala... Ali, sa ovom našom ''SEKICOM'' niko vremenom nije želeo da se igra. Nije želeo, čak, da se ni nakratko poigra zbog njene snage neslućenih razmera koju je vrlo brzo stekla. Zbog toga joj posta dosadno. Izazivala je sve i svakoga, ne prezajući da pokaže sopstvenu silovitost koja munjevito bi okarakterisana kao surovost. Bez obzira na to, ''SEKA'' je nastavila da ''vedri i oblači''. Neprestano je bila željna za dokazivanjem-da može da nadmudri i najspremnijeg igrača. Počeše da je se plaše... Kad zavlada strah-zavlada ''SEKA''!...

Danas, kada je svetska ekonomija već nedeljama u krizi, indeksi na berzama od Tokija do Sao Paula se nalaze u ''crvenom'', gubici se mere stotinama milijardi dolara, učestali otkazi ostavljaju radnike na ulici a loša finansijska situacija porodice bez krova nad glavom, mogu slobodno da napišem da je svetska ekonomska kriza ili kako se kod nas kolokvijalno ili narodski popularno naziv ''SEKA'' uspostavila surova pravila igre. Zapravo, uspostavila je diktatorski režim bez simpatije i samilosti za nevolje običnih ljudi. U ovakvim uslovima, problematika berzanskih kriza predstavlja izuzetno aktuelno i interesantno pitanje.

II. BERZANSKE KRIZE (uopšteno)

Tolstoj je započeo svoj roman ''Ana Karenjina'' : ''Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način.''. Ovaj početak slavnog romana uzeću samo kao delimično tačnu konstataciju za temu berzanskih kriza. Ono što je imanentno svakoj berzanskoj krizi je osobenost, to što je drugačija od drugih. Ali, u ''nesreći'' koju sa sobom donose i njima samima treba prepoznati zajedničke crte.

Da podsetim: berza se definiše kao akcionarsko društvo koje preko ovlašćenih lica, organizuje trgovinu, promtno ili na termin, tipiziranih pokretnih stvari, prema precizno utvrđenim pravilima[1]. Dakle, berze su dobro organizovane institucije koje rade na osnovu zakona i drugih propisa a imaju i strogu unutrašnju kontrolu[2] (neposredan povod za uspostavljanje efikasnog sistema nadzora nad berzanskim poslovanjem jesu berzanske krize). Ipak povremeno dolazi do poremećaja koji prerastaju u pomenute krize. U takvim situacijama, u kratkom roku, vrtoglavo raste ponuda, dramatično padaju cene, pre svega akcija. Usled toga veliki broj učesnika u berzanskom trgovanju ostvaruje ogromne gubitke.

Krize, po pravilu, nastaju kao posledica neobuzdanih špekulacija na berzi, trgovanja nepouzdanim hartijama ili stanja privrednog sistema odnosno kada je neki sektor finansiranja veštački prenaduvan i treba ga vratiti na nivo stabilnosti. Taj proces je praćen podacima o ''spaljenim'' milijardama, iako one nisu ni postojale, već su raznim sistemima finansijskih operacija i špekulacija fiktivno naduvane dajući lažnu sliku burnog rasta i bogatstva. U početku one uzdrmaju samo berzu. Potresi se vrlo brzo prenose i na druge segmente nacionalnih ekonomija, a ukoliko su u pitanju veliki problemi, oni se prelivaju i na inostrana tržišta. Upravo, berzanski krahovi, koji se mogu odrediti kao nagli pad cena na berzi, često označavaju početak dugotrajnih privrednih kriza i depresija.

III. BERZANSKE KRIZE KROZ ISTORIJU

1. KRIZA ''JUŽNOG MORA (JUŽNOMORSKI MEHUR)''

Jedna od prvih berzanskih kriza dogodila se na Londonskoj berzi 1720. godine. Nazvana je Južnomorski mehur (South Sea Bubble) po nazivu kompanije “South Sea Company” koja je bila vinovnik. Devet godina pre toga engleski Parlament donosi odluku kojom je osnovana pomenuta kompanija kako bi se zadovoljili poverioci koji su državu kreditirali u nekoliko ratova.

Naime, nacionalni dug Engleske zbog rata koji je vođen početkom osamnaestog veka protiv Francuske, iznosio je dvadesetih godina toga veka trideset miliona funti. Kako bi smanjili ovaj dug predstavnici engleskog Parlamenta su pred “South Sea Company” izašli sa predlogom koji bi mogao da predstavlja pogodnu situaciju za obe strane. U zamenu za deset miliona funti (u početku je to bilo sedam miliona, kasnije se iznos u nekoliko navrata povećavao) koje bi kompanija pozajmila parlamentu za pokriće dela duga, “South Sea Company” bi dobila ekskluzivna prava za trgovinu u oblasti Južne Amerike i Meksika, tada poznatijih kao Novi Svet. Uz otplatu duga Engleska se obavezala i na kamatu od 6% koju bi platila po isteku dogovora. Polakomivši se na mogućnost velike zarade za svoje akcionarsko društvo, Robert Harli, vlasnik kompanije, je prihvatio ponudu i otpočeo jednu od najvećih prevara u finansijskoj istoriji Engleske.

Delatnost za koju se kompanija ''Južno more'' opredelila je bila kupovina afričkih crnaca u oblasti Zapadne Afrike, a potom njihova preprodaja u zemlje Južne Amerike i Meksika. Sve do 1717. godine kompanija nije slala brodove na putovanja pa nije ni ostvarivala profit. Na ruku joj nije išlo zaoštravanje odnosa između Engleske i Španije koja je držala gotovo sve zemlje Južne Amerike pod svojom kolonijalnom vlašću. ''Utrehtskim ugovorom'' iz 1713. godine kompaniji ''Južnog mora'' dozvoljeno je da šalje jedan brod godišnje na putovanje sa tovarom koji nije teži od 500 tona. I pored svih ograničenja sa kojima se suočavala, ova kompanija je bila relativno uspešna u svojoj osnovnoj delatnosti i gotovo svake godine je ispunjavala kvotu koju je postavila od 4800 robova godišnje.

Kako je predstavljala akcionarsko drzštvo, najveći izvor kapitala kompanije bila je prodaja akcija širom Engleske. Osnovni zadatak zaposlenih bio je da uvere potencijalne investitore (stanovnike) da je ulaganje u ovu kompaniju profitabilno. Sumnje u isplativost ulaganja trajale su jedno određeno vreme i najviše su se temeljile na činjenici da oblast Južne Amerike nije bila pod patronatom Engleske, odnosno Britanije kao i da je ona bila u ratu sa Španijom. Međutim, u stvarnosti je stvoren privid njenog uspešnog poslovanja iako je kompanija beležila gubitke.

Ambijent za stvaranje finansijskog mehura je postojao. Od početka prodaje akcija 1720. godine, u roku od samo godinu dana cena akcija je skočila sa 100 na 1000 funti. ''Invenstitorska manija'' je uzela maha i sve je ukazivalo na finansijski mehur za koji su znali samo vlasnici kompanije. Podršku u svojim prevarnim namerama, vlasnici kompanije imali su od samih članova Parlamenta, a neke glasine kažu da je i sam kralj Džordž I kupovao akcije kompanije sebi i svojoj ljubavnici. ''Elitni vlasnici'', kako su sebe nazivali kralj i članovi Parlamenta, nisu faktički posedovali akcije koje bi kupili. Oni su, pošto otkupe akcije od kompanije, čekali da njihova vrednost naraste a u međuvremenu su promovisali opravdanost ulaganja u ovu kompaniju i kupovinu njenih akcija, ne bi li, na taj način, povećali zainteresovanost za akcije, povećavajući njihovu cenu. Zatim, kada bi cena akcija dovoljno porasla, ovi tzv. ''Elitni vlasnici'' bi ponovo kompaniji prodavali njene akcije ostvarujući tako profite koje su ovakvim špekulacijama očekivali. Kompanija bi dalje preprodavala akcije uvećane vrednosti investitorima za koje će se ispostaviti da nisu bili takve ''sreće'' da očekivane profite i ostvare. “South Sea Company” je na taj način imala podršku koja je pravdala stvorenu sliku o njenom poslovanju u javnosti. U stvari, ova kompanija nije, iako je uživala monopolistički položaj, kako se očekivalo, ostvarivala enormne dobitke, već je trpela gubitke. Gubitak se konstantno pokrivao novim emisijama akcija i drugih hartija od vrednosti, za kojima je uvek postojala velika tražnja koja je neprestano dizala njihovu cenu. Na Londonskoj berzi ove akcije su bile ubedljivo najtrgovanije, što je dovelo do toga da tržišna kapitalizacija kompanije ''Južno more'' bude oko 500 miliona funti, što je bilo 5 puta više od ukupne vrednosti gotovog novca u svim zemljama tadašnje Evrope.

Tada je u avgustu 1720. godine cena akcija iznosila 1000 funti, prodaja je bila tolika da je ubrzo cena ovih akcija počela strmoglavo da pada. Mehur je počeo da puca. Do kraja te, kao i sledeće godine, cena se vratila na početnu visinu, pa čak i pala ispod nominalne vrednosti po kojoj su akcije u startu izdavane. Tada se saznalo za prvi berzanski krah u istoriji. Finansijska kriza je počela da trese Britaniju, obzirom da su mnogi investitori prodavali delove imovine ne bi li se dokopali akcija kompanije ''Južnog mora'', a sada su se nalazili u situaciji da ostanu i bez imovine i bez akcija. Ovim špekulativnim poslovima obogatili su se samo pojedinci, među kojima Princ od Velsa, prestolonaslednik i ser Robert Valpol, premijer,

Parlament je raspušten 1721. godine i otpočela je istraga vezana za “South Sea Company” u toku koje se došlo do saznanja u umešanosti velikog broja članova parlamenta u ovu prevaru, tako da su oni osuđivani na smrt ili ostajali u doživotnom zatvoru. Posle toga, Parlament je doneo tzv. ''Zakon o mehurovima'' (Bubble Act) u cilju zaštite investitora od sličnih obmana.

Kompanija ''Južno more'' je nastavila da posluje, ali joj je posle svega primarna delatnost bila upravljanje dugom Engleske; trgovina robljem sa Južnom Amerikom je pala u zaborav. Interesantan je podatak da jedan od najvećih umova svoga vremena, veliki fizičar i matematičar, ser Isak Njutn nije odoleo iskušenju i u ovoj prevari izgubio 20 hiljada funti. Molio je ljude da se o ovom segmentu njegovog života ne priča[3].

Epilog ovih događanja izazvanih neracionalnošću ljudskih odluka koje su bile motivisane nepotkrepljenim obećanjima o velikim profitima i zaradi u skladu je sa starom srpskom izrekom: ''Ko hoće veće, izgubi iz vreće.''.

Bilo je potrebno mnogo godina da se londonska berza stabilizuje i povrati poverenje investitora.

OBJAŠNjENjE:

Finansijski mehurovi su veoma složene pojave u ekonomiji, prema kojima analitičari, investitori i finansijske institucije imaju različite stavove kao i percepciju ovog fenomena. Kada se investitori nađu u situaciji u kojoj cene dobara predstavljaju odraz pojedinačnog određivanja nivoa cena i kada se premije za ulaganje ne slažu sa realnom vrednošću određenog dobra, dakle kada ih daleko nadmašuju, analitičari smatraju da je postojanje mehura više nego očigledno. Premije za ulaganje se stvaraju na osnovu očekivanih prihoda u budućnosti, a učesnici na tržištu podstaknuti špekulacijama postaju spremni da svoj novac ulažu, očekujući velike sume novca na osnovu tih premija. Sam proces se odvija veoma sinhronizovano: na početku svi zarađuju novac na osnovu povećanih očekivanja ili barem očekuju da će ga zaraditi. Potom pojedinci postaju svesni da cena dobara ne odražava realnu vrednost i napokon kada mehur dostigne vrhunac-puca. Svaki učesnik ovog procesa je bio svestan situacije u kojoj se nalazi, ali ono čega nije bio svestan je neracionalnost svojih odluka. Samo uz dobro analiziranost cena dobara, što podrazumeva čvrste osnove i podlogu u istorijskim informacijama, samo tada bi racionalan investitor mogao da ulaže očekujući velike povratne prihode. Svi učesnici u ovakvim finansijskim špekulacijama mogu reći da su bili svesni postojanja određenih nepravilnosti u cenama na tržištu ali niko nije bio spreman da prekine sa neracionalnim ponašanjem i doprinese otkrivanju mehura. Najčešće upotrebljavana definicija bila bi Kindlbergerova: ''Kretanje cena dobara naviše preko proširene granice prihvatljivosti, koja zatim puca''[4].

Za razumevanje mehurova neophodno je poznavanje i razlikovanje dve vrste špekulanata koji se javljaju na tržištima, a koji mogu da ili doprinesu krizi ili je stvore.

Prva vrsta špekulanata sastoji se od ljudi koji zaista veruju da su određena dobra podcenjena, odnosno da njihova trenutna cena ne održava njihovu realnu vrednost. Oni zbog toga nastoje da povećaju cenu tih dobara i to će se dešavati do određene tačke, kada rast cena usporava, odnosno kada u potpunosti prestaje povećanje cena. Ova vrsta špekulanata nije opasna, jer ovde ne govorimo o neracionalnim špekulantima koji ne znaju kada su njihova očekivanja postala nerealna, odnosno kada se javlja mogućnost da sami sebe odvedu u bankrot. Oni mogu doprineti rastu mehura, ali ne mogu dovesti do neracionalnog povećanja cena.

Opasnost nastaje pojavljivanjem druge vrste špekulanata. Ovi špekulanti se povezuju sa teorijom poznatom pod nazivom ''Teorija veće budale'' (“Greater fool theory”)[5]. ''Teorija veće budale'' postoji dokle god na tržištu postoji neko ko je spreman da kupi određeno dobro, po ceni koja je veća od cene koju je platila predhodna ''najveća budala''. Ova vrsta špekulanata ugrožava tržišta svojom neracionalnošću i u jednom trenutku, prilikom pucanja naduvanog mehura, izazivaju krize.

Tipičan finansijski mehur, odnosno njegov životni vek, sastoji se iz tri faze. Prva faza najčešće počinje odlukom Centralne banke da poveća iznos kredita ili objavljivanjem neke slične odluke. Povećanje kredita sa sobom donosi povećanje cena dobara kao što su nepokretnosti, deonice i tada mehur počinje da raste.

Ova faza traje i do nekoliko godina dok god ne naiđe druga faza, znatno bolnija od prve, a to je pucanje mehura.

Poslednja faza odnosi se direktno na finansijski sektor iz kojeg je mehur i potekao, obzirom da krize izazvane pucanjem mehura prvo pogađaju finansijski sektor. Pošto se proširi po finansijskom, kriza prelazi na realni sektor kroz određene mehanizme i traje dugi niz godina uz teško izlečive posledice.

2. VELIKA AMERIČKA DEPRESIJA

Prvu polovinu dvadesetog veka, na prelasku iz dvadesetih u tridesete godine, obeležio je krah na Njujorškoj berzi koji je ostao poznat kao inicijalna kapisla velike privredne krize u periodu 1929-1933 gedinne.

Oktobra 1929. godine akcije na Vol Stritu (Wall Street-u), naglo su opale nakon dostizanja neverovatnih vrednosti tokom dvadesetih godina. Više datuma se u literaturi uzima za početak ove berzanske krize. Za samo dva dana indeks Dow Jones[6] opao je oko 25%, a vrhunac se desio ''crnog utorka'' (29.10.1929. god.). Pored ''crnog utorka'', kao početak krize pominje se i ''crni četvrtak'' (24.10.1929. god.), kao i ''crni ponedeljak'' i to ne bilo koje krize već najveće ekonomske krize dvadesetog veka. Tokom krize Dow Jones industrijski prosek je pao za gotovo 90%, tačnije 89%- sa 386 na 41 u odnosu na svoju najveću vrednost, a ta vrednost nije dostignuta sve do 1954. godine. Licitirana vrednost akcija na berzi je iznenada pala sa 89,7% na 15,6% milijardi dolara[7]. Jednom rečju nastupio je ''crni oktobar'' za NYSE i američku ekonomiju. Naime, tokom dvadesetih godina, cena akcija na Njujorškoj berzi (NYSE) rasla je i preko četiri puta u odnosu na početak decenije što je ostavilo dovoljno prostora da se pretpostavi formiranje špekulativnog mehura na berzi. Sa takvim vrednostima cena akcija, NYSE postaje jedan od najznačajnijih finansijskih centara na svetu, u kojem su svoje poslove obavljali investitori iz različitih zemalja. 1929. godine postavljen je novi rekord od neverovatnih 1 124 800 410 kojima je trgovano na Njujorškoj berzi. Vrednost cena akcija je vrtoglavo rasla i niko na berzi nije želeo da propusti mogućnost za ostvarivanje profita, a malo ko je video mogućnost totalnog fijaska koji će ubrzo zakucati na mnoga vrata.

Kako su cene akcija i drugih hartija od vrednosti dostigle rekord u vrednosti na Njujorškoj berzi u tom periodu vladalo je veliko interesovanje za njih, odnosno za ulaganje u njih. Veći deo tog ulaganja bio je na kredit. Investitor je plaćao samo deo cene određene hartije ( na primer od 10% do 15%) dok bi ostatak platio kasnije. S' obzirom na trend rasta cena gotovo svih akcija, očekivalo se da će u trenutku dospeća svi biti u stanju da plate ostatak cene kupljenih akcija, pošto će u tom trenutku moći da ih prodaju, ostvarujući kapitalnu dobit. Uzimajući kredit od brokera ili banke za plaćanje ostatka cene akcija, investitor je zalagao kupljene akcije kao garanciju. Ukoliko bi cene akcija porasle, on bi ih prodavao i plaćao banci kredit sa kamatom, a ukoliko bi došlo do njihovog pada, investitor bi odustajao od prodaje, ostavljajući akcije banci da njihovom prodajom namiri dug. Da bi slika zaduženosti američkih građana bila jasna, treba naglasiti da je iznos duga u jednom trenutku iznosio 8,5 milijardi dolara.

Treba objasniti da je razvoj američke privrede bio posledica ekspanzije vojne industrije koja je doživela snažan polet posle Prvog svetskog rata. U prvim godinama posle rata prosperitet je produžen i cene akcija su stalno rasle, naročito vodećih industrijskih kompanija. Kako su cene akcija brže rasle od tempa rasta industrijske proizvodnje, vešti špekulanti su uspeli da u jednom periodu podstiču tražnju za akcijama. To je rezultiralo novim emisijama akcija i tržište je jednog trenutka počelo da bude ''prezasićeno'' akcijama. Kad je postalo jasno da je berzanska ekspanzija bila posledica mahinacija, špekulanti su odjednom ponudili veliku količinu akcija ispod postojećih berzanskih kurseva. To je dovelo do naglog pada cena akcija, što je bila sasvim logična posledica opisanog stanja.

Zbog pada cena akcija nije ostvarivana kapitalna dobit pa niko nije imao dovoljno novca da vrati bankama i banke počinju da gube likvidnost. Panika počinje da se stvara. Oni koji su imali ulog u bankama pokušavaju da barem deo tih uloga izvuku na sigurno, ali bez uspeha. ''crni utorak'' donosi najveći obim trgovine akcijama koji je do tad, a i u narednih 40 godina, zabeležen. Svi su želeli da se otarase akcija čije su cene munjevito padale. Investitori koji su ulagali novac u akcije, doživeli su katastrofalne gubitke. Kriza američke ekonomije je tada otpočela.

Efekti ove krize su bili zastrašujući, vidljivi na svakom koraku. Nezaposlenost u SAD-u je dostigla cifru od 13 miliona ljudi, stopa zaposlenosti iznosila je mizernih 25%. Bankarski sistem je bio uzdrman iz temelja, što je već napisano. Brojne fabrike su bile pozatvarane usled zastoja u proizvodnji. U ovakvoj situaciji država je povukla veoma loš potez: naglo je sprovedena monetarna restrikcija i to je ubrzalo izbijanje najveće recesije koja nije uzdrmala ne samo berze već gotovo i sve svetske privrede.

SAD se nisu oporavile sve do 1932. godine kada je na čelo države došao Frenklin D. Ruzvelt čiji su prvi koraci bili okrenuti bankarskom sistemu. Naime, on je naredio zatvaranje svih banaka na period od dve nedelje radi proveravanja finansijskih knjiga i načina poslovanja ovih banaka.

Treba izneti još i ovaj zanimljiv podatak, a to je da su cene 1933. godine bile su 85% svoje vrednosti u odnosu na 1929. godinu.

Povodom ovih nemilih dešavanja bila je pokrenuta najrigoroznija istraga od strane savezne vlade na tržištu hartija od vrednosti i berzi. Ovu istragu je sprovodila Komisija senata za bankarstvo i valutu u toku 1933. godine i početkom 1934. godine. Kao i mnoge istrage koje su se sprovodile tih dana ona je imala dva cilja:

1) da otkrije stvarne i navodne greške i nepravilnosti u ekonomskom sistemu i

2) da pruži snažnu političku podršku ekstenzivnim publicitetom za novu pravnu regulativu koja je trebala da dođe posle istrage.

Glavni istražitelj komisije bio je Ferdinand Pekor. Ispitivanje Pekora, kako je neretko nazivana ova komisija, je trajalo 17 meseci. Ono je obuhvatilo najmoćnije ličnosti Wall Street-a, predsednike banaka, zvaničnike berzi, istaknute brokere, investicione bankare i komunalce. Kada je istraga završena podneto je 20000 tomova u 20 timova kao rezultat sprovedene istrage. Otkrivene su brojne nepravilnosti, neetičko ponašanje i česte očigledne prevare o kojima je naširoko štampa pisala.

Neposredna posledica i odgovor na utvrđene nepravilnosti tokom istrge bili su sa četiri savezna zakona:

1933. godine – Zakon o bankarstvu

1933. godine – Zakon o hartijama od vrednosti

1934. godine – Zakon o berzama hartija od vrednosti

1935. godine – Zakon o Holding kompaniji komunalnih delatnosti

Zakon o berzama hartija od vrednosti sve berze hartija od vrednosti su prvi put podvrgnute oštroj vladinoj kontroli. Privremeno je ovlašćenje za sprovođenje ovog zakona dato Saveznoj komisiji za trgovinu. Nedugo potom, osnovana je nova savezna agencija, Komisija za hartije od vrednosti i berze – The securities and exchange commission-SEC, na koju je preneto ovlašćenje, prvobitno dato Saveznoj komisiji za trgovinu.

3. TRI VELIKE GREŠKE DRŽAVE

Kroz 1930-ih teško da bi poprimila te razmere da ih država nije produbila višestrukim greškama u makroekonomskoj politici. Tri ovakve greške su učinjene na početku a kasnije im je pridružena četvrta velika greška – obimne državne intervencije u privredi.

Kada je došlo do pada berze tokom oktobra 1929. godine za tridesetak odsto, to je značilo da su neki pojedinci i firme izgubili novac i da će nastati kriza likvidnosti. Sistem federalnih rezervi (FED) je trebalo da pusti više novca na tržište, naravno ne za badava, nego uz odgovarajuću cenu (eskontna ili referentna stopa). Umesto toga, FED je 1930. godine smanjio količinu novca M1 za 6,9%, 1931. za 10,9%. Godine 1933. količina novca M1 je bila manja za 27% 0d 1929. Naravno, manja ponuda novca je dovela do pada proizvoda koji je 1933. pao za 29% u odnosu na 1929. Umesto da otkupljuju obveznice koje je ranije prodao klijentima, FED je emitovao novac i tako povlačio novac sa tržišta. Umesto da ga pušta.

Druga velika greška je bila povećanje poreza. U to vreme je postijalo mišljenje, zasnovano na Kejnzu i kejnzijanskom shvatanju, da budžet treba da bude uravnotežen. Pošto je nastupila ekonomska kriza, u budžetu se pojavio deficit. Uz pomoć demokratske većine u Kongresu, republikanski predsednik Huver je povećao porez da bi uravnotežio budžet, a to je bilo najveće jednokratno povećanje poreza u američkoj istoriji u mirnodobsko vreme. Porez na dohodak pojedinca je npr. povećan sa 1,5% na 4% u najnižoj, a sa 25% na 63% u najvišoj dohodovanoj kategoriji. Veliko povećanje poreza je smanjilo privatnu tražnju, što je produbilo krizu i u realnom i u bankarskom sektoru. Dohodak je 1932. pao za 13,3%, a nezaposlenost je sa 3,2% 1929. skočila na 8,7% 1930. i čak 23,6% 1932. godine.

Vođen brigom da smanji deficit, ali i da zaštiti cene poljoprivrednih proizvoda, Kongres je povećao uvozne carine za 50%. Naravno, uvoz je drastično opao, što je pored ponude novca i povećanih poreza dalje doprinelo padu privrednih aktivnosti u SAD. Ali, izgubio je i budžet, jer je 1929. od carina prikupljeno $602, a 1932. samo 328 miliona dolara. Zbog enormnog povećanja carina, carinski prihodi su se skoro prepolovili. Bio je to treći težak udarac koji je država zadala tržištu: povlačenjem novca prodajom obveznica (umesto da kupovinom emitovanih obveznica pušta novac), podizanjem poreza i carina – najvećim jednokratnim u mirnodopsko vreme. Svo troje je samo produbilo krizu.

Početkom 1930-ih država je čak pokrenula i javne radove, da bi kompenzovala pad privatnog sektora i očuvala radna mesta, dohodak, budžetske prihode i ostalo. Pažnje vredno je da je u okviru državnih intervencija 1938. osnovana Fanny Mea (Federal National Mortgage Association, FNMA) da bi povećala tržnju (likvidnost) na kućnom hipotekarnom tržištu. FNMA je kupovala hipoteke od banaka i tako im omogućavala da dođu do sredstava i daju nove hipotekarne kredite. Na to ćemo se kasnije vratiti, jer je Fanny Mea jedan od glavnih aktera najnovije krize.

Taj široki program državnih intervencija u privredi SAD je poznat kao ''New deal'', a i danas ga mnogi pogrešno smatraju uspešnim. Istina je sasvim suprotna. Država je loš investitor u odnosu na privatni sektor. Da su sredstva koje je država uzela privatnom sektoru kroz poreze i potom investirala, ostala u privatnom sektoru, ona bi bila efikasnije upotrebljena, pa bi kriza bila kraća, rast dohotka u SAD bio bi viši, sačuvalo bi se više radnih mesta i bilo bi više budžetskih prihoda. A i svega drugoga. Sve u svemu, država je svojim akcijama produbila i produžila krizu, stvari su krenule nabolje tek 1934-7, kada je došlo do privremenog ekonomskog oporavka, ali se kriza ponovo vratila 1938. godine. Onda je došao drugi Svetski rat i država se još snažnije umešala u privredu, a posledice tog mešanja se osećaju i danas. Kejnzijanske filozofije su se promenile tek 1970-ih, tako da je posle toga počeo period privatizacije, liberalizacije i monetarizma. Došlo je do reformi u Britaniji, SAD, Novom Zelandu, Australiji, Irskoj...

4. KRIZA 1987. GODINE

I kriza 1987. započela je padom berze u Njujorku za tridesetak odsto, isto kao 1929. Ali to je sve gde postoji analogija između te dve godine, između kojih je proteklo skoro šest decenija.

Od 1982. u SAD-u, ali i na drugim razvijenim tržištima, vladao je veliki optimizam koji je doveo do značajnog rasta cena akcija i indeksa. Iznenada, 19. oktobra, poznatog kao ''crni ponedeljak'' došlo je do drastičnog pada cena akcija, koji je doveo do toga da samo u jednom danu indeksi opadnu za preko 20%. Ovaj udar osetile su gotovo sve razvijene zemlje, pa je čak na 19 od 23 razvijene berze zabeležen pad indeksa veći od 20%.

Kriza koja je izbila 19.10.1987. godine, prema analizama berzanskih institucija, uglavnom je bila rezultat velikog obima prodaje finansijskih instrumenata prouzrokovanih programiranom trgovinom. Za ovu trgovinu karakteristično je da čim cene nekih instrumenata padnu ispod određene granice računar automatski izdaje nalog za njihovu prodaju. Cilj programirane trgovine je realizacija profita iz razlike između cene derivata i cene dugoročnih finansijskih instrumenata koji stoje u osnovi derivata. Kako je cena derivata bila podcenjena u odnosu na osnovnu aktivu, investitori su kupovali derivate a prodavali osnovnu aktivu[8]. Što je dovelo do drastičnog pada kurseva prodatih materijala. Ipak, nisu doneti jedinstveni zaključci u teoriji o razlozima ovog berzanskog kraha, ali je sasvim jasno da su psihologija mase i panika odigrale ključnu ulogu u najvećem padu u jednom danu na Njujorškoj berzi.

Za rezliku od 1930-ih godina, američka država ovaj put nije pravila greške. Nije povlačila novac, već je FED 1987. godine brzo ponudio rezerve bankarskom sektoru. Ni porezi nisu povećavani iako je tako postojao rizik da se javne finansije smanje usred krize. Povećanje poreza bi samo još dodatno potopilo privredu. Te godine, takođe, carinske i vancarinske barijere nisu menjane. Prvobitno su se čuli zahtevi da se nešto preduzme i zaštiti američka privreda i poljoprivreda. Ali, šta se desilo? Kriza je potrajala nekoliko nedelja, a onda su se rast i ulaganja nastavili. Drugim rečima, tržište je samo uz malu pomoć FED-a prebrodilo ovu krizu.

Da se država ponašala identično kao 1930-ih godine sada bismo imali kolekciju od dve velike krize koje su obeležile dvadeseti vek.

5. KRIZA 1994. GODINE

Početkom devedesetih, posle dvogodišnje recesije američke privrede, nastao je nagli rast cena akcija, što se objašnjava uspešnim rešavanjem Zalivske krize (posle okupacije Kuvajta, usledila je vojna intervencija međunarodnih snaga koje su predvodile američke trupe). Pored toga, početkom 1994. godine kamatne stope u SAD-u su spuštene na izuzetno nizak nivo pa su banke počele intenzivno da kreditiraju kupovinu hartija od vrednosti. Tražnja za obveznicama i akcijama je još brže rasla pa su cene otišle naviše. A onda su, krajem marta te godine, kamatne stope povećane i to je dovelo do snažnih potresa na berzama. Novac je odlazio u sigurnije plasmane i svi su nastojali da se oslobode akcija. Nastala je velika ponuda akcija, cene su počele vrtoglavo da padaju a berze su jedva izbegle potpuni krah.

Zanimljiv je slučaj sa berzama Dalekog Istoka – Hong Konga, Singapura i Japana, polovinom devedesetih godina prošlog veka. Snažan privredni prosperitet ovih zemalja u dužem vremenskom periodu i izrazito niske kamatne stope uticali su na formiranje ''pregrejane'' tražnje na većini finansijskih tržišta u ovom regionu. To je za svoju posledicu imalo nagli pad cena hartija od vrednosti, posebno finansijskih derivata. Špekulanti su počeli da kupuju velike količine opcija i fjučersa u nadi da će se tržište brzo oporaviti. Međutim, kriza je potrajala i mnogi su ostvarili ogromne gubitke. Bilo je potrebno nekoliko godina da se berze oporave, a epitet nesigurnih tržišta, pre svega u Singapuru i Hong Kongu, i dalje je ostao.

Posebno je interesantan slučaj Baring 's Bank, jedne od najstarijih engleskih banaka, u kojoj je i kraljevska porodica držala dragocenosti. Naime, predstavnik te banke Nik Lison je trgovao derivatima na berzama u Singapuru i Tokiju, očekujući rast cena zbog oporavka tržišta. Nažalost, recesija je produžena i cene su nastavile da padaju pa je i ova čuvena banka bankrotirala[9].

6. KRIZA 2007. GODINE

Ova kriza je počela kao kriza hipotekarnog tržišta u SAD-u. Počela je tako što neki kupci vrednosnih hartija baziranih na hipotekama nisu mogli da ih unovče, a onda se ta količina bezvrednih papira naglo povećavala. Ova kriza je zapravo imala tri izvora:

1) mešanje države u stambeno tržište;

2) politika FED-a i

3) podsticaj za rad bankara.

Prvo, od osnivanja Fanny Mea 1938. godine, država se sve više mešala u tržište kuća i stanova u SAD-u. Pošto se smatralo da su efekti Fanny Mea iscrpljeni 1970. godine je osnovan Freddie Mac (Federal Home Mortgage Corporation FHLMC) da bi davao kredite i kreditne garancije za kupovinu kuća. Dok je javnost bila ubeđena da je i to državna kuća, poput Fanny Mea, Freddie Mac je, zapravo, bio u privatnom vlasništvu. Da ironija bude veća i Fanny Mea je privatizovana 1968. godine, ali je javnost nastavila da veruje da je reč o državnim kućama. Tog uverenja bili su i bankari. To je imalo jednu značajnu posledicu. Obaveze osiguranja hipoteka su usled navodnog državnog statusa smatrane manje rizičnim. Tako su ove dve kuće godinama osiguravale hartije od vrednosti emitovane na osnovu hipoteka, što je garantovalo plaćanje i glavnice i kamate.

Ali javnost je bila naivna. Verovala je da su kuće državne, da će se iz novčanika poreskih obveznika nadoknaditi eventualni gubitak. Postavlja se pitanje zašto su u državni status pomenutih kuća verovali bankari, kad su oni morali biti dobro obavešteni jer su se time izlagali riziku. Odgovor verovatno leži u činjenici da su stvari decenijama dobro funkcionisale a bankari su imali i neposrednu korist. Kako je percepcija rizika bila nerealno niska, to je omogućavalo da dodatno zarade jer su mogli da prisvoje i premije na rizik koje bi morali da izdvajaju i plaćaju osiguranju. Što se više smanji premija na rizik koja se plaća osiguranju, viši je profit od ulaganja za hipotekarne banke. Zato su vremenom hartije od vrednosti zasnovane na ovim kreditima postale unosnije od onih zasnovane na drugim kreditima. Sve dok je pojava nevraćanja bila retka, odnosno ispod proseka za određeno tržište, rizik se mogao sniziti diverzifikacijom ulaganja.

Delatnost Fanny Mea-a i Freddie Mac-a, kao i drugih investitora na polju hipoteka i osiguranja ne bi se mogli razumeti ako se nema u vidu jedan zakon. Naime, da nije tog zakona, klijenti ne bi mogli da dobiju stambene kredite ako ne ispunjavaju uslove za kreditiranje, što je posebno definisala svaka banka. To je zakon o obavezi davanja zajmova siromašnijim građanima i manjinama – Community Reinvestment Act. To su takozvani ''krediti koji se mogu priuštiti'' – affordable credits. Neki ih zovu sub prime, pod-standardni, za razliku od prime-standardnih. Ovaj zakon je donela Karterova administracija 1977. godine; potom je pojačan za vreme Klintona 1996. godine i dodatno pojačan za vreme Buša 2005. godine. Zakon je obavezivao banke da daju kredite siromašnijim građanima. Čak je postojalo veće lokalnih zajednica koje je zajedno sa bankarima odlučivalo o kreditima. Banke su dobijale CRA rejting, koji nije bio manje značajan od njihovog kreditnog rejtinga. Na ovaj način je lokalna zajednica vršila pritisak na hipotekarnu i kreditnu politiku banke.

Naknadna rekonstrukcija pokazuje da su pomenute navodno državne kuće kupovale i „affordable“ hipoteke od banaka tek 1992. godine. Posledice državne regulative koja pritiska investitore da ulažu u potencijalno rizične kredite – kreditna klijantela čija je kreditna sposobnost sporna bila je da je u SAD-u naglo skočio broj vlasnika kuća – sa 43% 1940. na 69,2% 2004. godine.

Finansijske ustanove su na osnovu hipotekarnih kredita emitovale hartije od vrednosti i prodavali ih na tržištu. Ove hartije su dugi niz godina imale odličnu prođu, kupovali ih najrazličitiji kupci – investicioni i penzijski fondovi, banke, opštine, gradovi, države i dr.

Drugi izvor krize bila je politika FED-a. Posle pada dot.com tržišta 2000.godine FED nije vodio restriktivnu već blago ekspanzivnu monetarnu politiku. Stepen ekspanzivnosti je povećan posle terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. godine. Jeftin novac posle 2000-te samo je pomogao dalju ekspanziju hipoteka i na njima baziranih hartija od vrednosti. Time je postavljena scena za veća ulaganja u teško otplative poslove.

Ali, do krize ne bi ni došlo da nema trećeg faktora, a to je ponašanje bankara, možda njihova pohlepa. Posledice pohlepnog ponašanja se cene u zavisnosti sistema podsticaja. Pohlepa pri lošem sistemu podsticaja vodi velikim gubicima. Upravo u ovoj krizi država je svojim pravilima primoravala i podsticala banke na pogrešno ponašanje.

Bankari na određenom tržištu imaju samo određen broj klijenata koji mogu da prođu proveru kreditne sposobnosti, tj. sposobnosti da otplaćuju kredite. To su klijenti kojima se daju prime – standardni krediti. Kada se krediti za kupovinu kuća podele ovakvim klijentima, onda je sa tim tržištem gotovo. Ono nije u mogućnosti da naglo poraste. Dalji rast hipotekarnog tržišta može se ostvariti samo ako se kriterijumi za dodelu kredita obore i da je to šansa da ''na scenu'' stupe sub prime krediti. To su bankari i učinili. Na ulazak u posao ih je podstakla da je cena kuća ili stanova u SAD-u neprestano rasla. To je i klijentima odgovaralo jer su lakše dobijali kredite za refinansiranje postojećih, ako bi dolazilo do teškoća u otplati prvobitnih. Tako je u rastu cena postojao obostrani interes i banaka i klijenata.

Sa, druge strane, da podsetim, percepcija rizika od strane banaka i osiguranja je bila niža nego što bi trebalo da bude. Zbog toga nije bilo problema da se krediti daju bez veće ili čak nikakve provere. Ako klijent u nekom trenutku više nije u stanju da plaća dug, kuća pod hipotekom se prodaje, još se na tome i zaradi, jer je cena-vrednost kuće u međuvremenu porasla od vremena kada je kupljena i na nju stavljena hipoteka. Tražnja je bila snažna, tako da nije bilo problema za novu prodaju. Na ovaj način je stvorena iluzija da je reč o odlično isplativom i nerizičnom poslu. Sasvim je jasno da u ekonomiji ovakvih poslova nema.

Ovi rizični sub prime krediti su delovali bankama kao najbolji posao. Banke su se utrkivale za ove dokazano nepouzdane klijente i stalno su snižavali kriterijume za davanje kredita i podizale kamate. Sub prime krediti su, prema procenama stručnjaka, predstavljali petinu svih stambenih kredita u SAD-u. Ovo se jedno vreme činilo kao veoma dobra strategija. Čak se i američka vlada hvalila da je, zahvaljujući ovakvim kreditima, 9 miliona siromašnih amerikanaca, koji pod strožijim uslovima ne bi imali šanse da dobiju kredit, došli do sopstvenog stana ili kuće.

Međutim, 2005.-2006. godine cene kuća u SAD-u (ali i u drugim zemljama na primer Irskoj) je počela da pada posle 15 godina neprekidnog rasta. Pad cena je pogodio građane i bankare. Građani više nisu mogli lako da dobiju refinansirajuće kredite. Smanjena potrošnja je dovela do pada tražnje i pada ekonomske stope rasta. Toliko je pad cena kuća otežao refinansiranje, hipoteke i na njima zasnovane hartije od vrednosti su naglo postali mnogo rizičniji. I kako se povećavao broj onih koji ne mogu da otplate kredite, osiguranje kredita je poskupelo. Nije ni čudo da su Fanny Mea i Freddie Mac postale prve žrtve promena situacije na tržištu, jer su osiguravali oko 50% hipoteka i na njima zasnovanih hartija od vrednosti u SAD-u.

Kada je cena kuća krenula nizbrdo, finansijske ustanove koje su bile uključene u posao u ovom sektoru su se držale varljive nade, da će pad biti privremeni ili mali. U međuvremenu su iz sopstvenih rezervi pokrivali trenutne gubitke, posebno usled smanjenja otplata kredita i povećanja premija na rizik ili bi ako zatreba uzeli kredite, dok se tržište ne normalizuje. Prvobitno se rešenje videlo u prodaji kuća bankrotiranih vlasnika novim vlasnicima koji će biti u mogućnosti da otplaćuju kredit. Zbog pada visine dohodaka padala je i tražnja za kućama. Naglo povećanje ponuda kuća je još dodatno smanjivalo njihovu vrednost i produžavalo traženje novog kupca.

Kako su se kumulirali gubici na hipotekama i osiguranju istih, vrednost firmi koje su imale te hartije je opadala što im je otežavalo da dođu do novih sredstava, kako bi premostili trenutne teškoće. Čak su i kreditne ustanove koje su imale velika ulaganja bile pogođene, jer se vrednost hipoteka i na njima zasnovanih hartija od vrednosti morali da preračunavaju prema tržišnoj vrednosti koja se vršila na osnovu sličnih papira drugih firmi. Usled velike ponude, cena hartija od vrednosti na tržištu je padala. Poverenje u likvidnost i kreditnu sposobnost velikog broja finansijskih institucija je poljuljano, a međubankarske pozajmice su značajno opale.

U epicentru krize su američki „hedž fondovi“ kojima su novac radi profitabilnijeg investiranja poveravali ne samo bogati privatni već i veliki „institucioni“ investitori, kao što su države, velike zadužbine i penzioni fondovi.” Hedž fondovi'' su, za razliku od drugih investicionih fondova, otvoreni samo za velike i bogate investitore. Aktivnosti i investiranje ovih fondova ne podležu pravilima i institucionalnom nadzoru koji kontroliše - i samim tim štiti - druge investitore. Neki od ovih fondova, koji su previše novca uložili u tržište stambenih kredita u SAD, već su izgubili 80 odsto novca koji im je poveren na investiranje sa raznih strana sveta. Mnogima je teško da razumeju kako problem nekoliko miliona Amerikanaca da otplate svoje stambene kredite može dovesti do tako velikog pada akcija u mnogim državama i ozbiljno uzdrma moćne investitore i finansijske institucije širom kapitalističkog sveta.

Novac je roba kao i svaka druga. Pare koje su američki kreditori neodgovorno odobrili kao stambene kredite dokazano lošim platišama su uglavnom pre toga bile „kupovane“ u Francuskoj, Nemačkoj, Kanadi, Australiji, Hongkongu ili Singapuru u sklopu komplikovanih aranžmana i paketa koje „Njujork tajms“ opisuje kao sofisticirane proizvode „novog finansijskog inženjeringa“.

Najveći gubici su zabeleženi u najbogatijim evropskim zemljama - ovo je jedna od retkih svetskih kriza u kojoj najveću cenu neće platiti zemlje u razvoju. Nemački i francuski ekonomisti smatraju da su, finansirajući praktično neotplative hipotekarne kredite u SAD, banke i veliki investitori iz ovih zemalja u suštini od Amerikanaca kupovale „pokvarenu“ robu. Bogati Evropljani najveći problem vide u tome što su najuglednije američke institucije ovu lošu kreditnu „robu“ godinama rangirale kao „niskorizičnu“, i ne žele da ponovo budu prevareni.

Zatim, zabrinutost američkih potrošača povećao je i pad vrednosti akcija. Naime, većina Amerikanaca je udobnost svoje starosti poverila Volstritu. Kako se vremenom brojna „bejbibum“ generacija - Amerikanci rođeni tokom „eksplozije (broja) beba“ u prvim godinama posle Drugog svetskog rata - polako približavala kraju radnog veka, postalo je sve jasnije da će oni koji se budu oslanjali samo na penzije imati ružnu i gladnu starost. Trocifreni pad „Dau Džons“ indeksa, glavnog merila vrednosti akcija na najvećoj, njujorškoj berzi, značio je da su mnogi skoro preko noći izgubili i po nekoliko desetina procenata ušteđevine koju je trebalo da „krckaju“ u penzionerskim danima.

Ovu krizu takođe, obeležiće kolaps jedne od najvećih američkih investicionih banaka – Bear Stearns, marta 2008. godine. Zatim jula iste godine, Indy Mac Bank, banka sa najvećim štednim ulozima za okrug Los Anđelesa je propala. Najveći pad desio se u septembru, pošto je Lehman Brothers, kompanija koj sa bavila finansijskim uslugama, proglasila bankrot. Tada su mali akcionari koji su posedovali kratkotrajne obveznice, koje je ova kompanija izdala, izgubili sav novac.

Uz Lehman Brothers, neslavno su prošle i mnoge druge finansijske kompanije i institucije – ''Ber Šterns'' (Bear Stearns), AIG, korporacije FHLMC i FNMA, narodski i od milja nazvane „Fredi Mek“ (Freddie Mac) i „Fani Mej“ (Fannie Mae).

AIG (American International Group), vodeća američka osiguravajuća kompanija, u nekoliko navrata od Federalnih rezervi dobila je više od 120 milijardi dolara kredita kako bi prebrodila nelikvidnost. Na osnovu uslova po kojima je država preko Federalnih rezervi pozajmila novac AIG –u reklo bi se da je taj akt gotovo identičan nacionalizaciji. Ipak, rukovodstvo kompanije nije se mnogo potreslo, pa su mediji zabeležili da su rukovodeći menadžeri potrošili gotovo pola miliona dolara na raskošnom putovanju u Kaliforniju. Čašćenje je uključivalo i bankete, termine za golf, saune i slične hedonističke tretmane. Ovo se sve dešavalo u trenucima kada je država, na teret građana, odobravala milijarde za pokriće gubitaka kompanije. Do kraja oktobra AIG je potrošio 90 od 123 milijardi, koliko je ukupno FED odobrio.

''Ber Šterns'' je bila jedna od najvećih investicionih banaka i brokerskih kuća na svetu. U martu 2008. godine FED odlučuje da pozajmi kompaniji gotovo 30 milijardi dolara, ali se u priču ubacuje ''Morgan Čejns'' (JP Morgan Chase), koji otkupljuje ''Ber Šterns'' za dva dolara po akciji, koje su početkom 2007. godine vredele oko 170 dolara.

„Fani Mej“ i „Fredi Mek“ su zasebna priča. Reč je o dve korporacije predugačkih naziva ''Federal National Mortgage Association'' ili skraćeno FNMA, odnosno „Fani Mej“ i ''Federal Home Loan Mortgage Corporation'', FHLMC, to jest „Fredi Mek“. U veoma složenom i komlikovanom sistemu američkog finansijskog sektora ove dve kompanije najlakše se mogu okarakterisati kao posrednici, odnosno oni koji su pretvarali hipotekarne kredite građana u hartije od vrednosti. Kompanije su otkupljivale kredite od banaka, emitujući hartije od vrednosti na osnovu tih kredita. Ovim su potezom banke dobijale novac za dalji proces kreditiranja, finansijsko trgovanje i nove hartije od vrednosti, a američka tržišta nepokretnosti i hipotekarnih kredita fleksibilnost i likvidnost. Kada je kriza hipotekarnog tržišta otpočela 2007. godine, „Fredi Mek“ i „Fani Mej“ našli su se u nebranom grožđu. Cene akcija padaju za 90%, a opstanak kompanije biva dovedena u pitanje. Konačno, američka vlada u septembru 2008. odlučuje da nacionalizuje ove dve kompanije, koje su od tog trenutka posedovale ili garantovale za polovinu vrednosti američkog hipotekarnog tržišta, vrednog 12 biliona dolara.

Evo hronologije: Kriza subprajm kredita za nekretnine izbila je početkom oktobra 2007. godine i povukla za sobom nelikvidnost banaka i fondova - ugroženo je oko 1.500 milijardi dolara, a krajnji rezultat posle brda upumpanog novaca je 700 nenaplativih milijardi dolara. Već 12. januara 2008. izbija kriza kreditnih kartica bez pokrića u iznosu od 930 milijardi dolara. Kriza naplate kredita i pada prodaje automobila izbija 18. januara, finansijski obim nije objavljen, ali je čitava autoindustrija ušla u krizu. Osiguravajuće agencije otkrivaju 22. januara svoju krizu davanja garancija na nenaplative kredita od oko 340 milijardi dolara. Kao spasioci uskaču “suvereni” fondovi iz arapskih zemalja, Kine i Rusije sa ponudom da investiraju u američke gubitaše, i time postanu suvlasnici, što izaziva krizu “ekonomskog nacionalizma” - američki predsednik i guverner 26. januara obećavaju protekcionističke mere kako bi sprečili nekontrolisan upad stranaca na američko finansijsko tržište. Dva dana kasnije izbija skandal Societe Generale, oko 5 milijardi evra prokockanih u igri sa sabprajm kreditima. U međuvremenu cene nafte i žitarica neprekidno rastu i svojim delovanjem produbljuju finansijske krize. Konačno 26. februara američki guverner Bernenke saopštava da su i američke banke u krizi i da će verovatno jedan broj manjih banaka morati da bankrotira. Američka statistika 2. marta saopštava da je prethodna godina završena rastom od 0,60 odsto (poslednje tromesečje 0,15 odsto) i da se usporavanje rasta prenosi i u narednu godinu[10].

IV. KRIZA NA BEOGRADSKOJ BERZI

Beogradska berza tokom poslednjeg kvartala 2006. krenula je u snažan i ubrzan rast. Tokom naredna tri meseca, u prvom kvartalu 2007. rast je nastavljen i došlo je do pravog buma Beogradske berze. Pred kraj prvog kvartala, odnosno početkom maja, dosegnut je vrh, pa su tako indeksi vredeli najviše. U prva tri meseca 2007. godine indeks najlikvidnijih srpskih akcija Belex15 porastao je za čaj 67,18%, međutim, kako to obično biva, posle velikog buma i rasta, sledi ciklus opadanja cena i indeksa. Ipak, inicijalna kapisla za berzansku krizu koja je pogodila Beogradsku berzu nije bila ekonomske, već političke prirode. Izbor Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine Srbije, doneo je Beogradskoj berzi snažan pad cena i indeksa, pa je tako Belex15 u samo tri dana, izgubio skoro 15% svoje vrednosti. Nakon njegove ubrzane smene, poverenje u Berzu se nakratko vratilo, ali onaj bum, koji je do početka maja trajao, nije nastavljen. Trenutak izbora Nikolića za predsednika Skupštine može se smatrati kao početak berzanske krize koja od tada, pa sve do danas traje na Beogradskoj berzi.

Narednih šest meseci na Berzi protekli su u blagom, gotovo neprimetnom opadanju indeksa. Cene su, očigledno, bile dostigle svoj maksimum, a politička nestabilnost prevladala je razum i ekonomsku logiku u donošenju investicionih odluka. U drugom kvartalu 2007. Belex15 opao je za pola procenta, dok je u naredna tri meseca, situacija bila gotovo identična, jer je ovaj indeks izgubio oko 0,75% svoje vrednosti. Međutim, dalji nastavak političke nestabilnosti, izazvan pre svega najavama o otcepljenju Kosova i Metohije, ali i preispitavnjem uslova dalje integracije Srbije u Evropsku Uniju, doneli su krajem 2007. godine snažniji i osetniji udar na Beogradsku berzu.

U novoj 2008. godini očekivao se odgovor na brojna pitanja koja su mučila investitore. Početkom februara završeni su izbori za novog predsednika Srbiije, gde je Boris Tadić odneo tesnu pobedu. Odmah narednog dana, 4. februara, indeks Belex15 skače za preko 6%, međutim, dalji rast aktivnosti na Berzi biva presečen izjavama premijera Koštunice, o preispitivanju daljeg pravca Srbije u odnosu na međunarodnu zajednicu. Malo pošto su se strasti smirile, očekivano ili ne, stigla je vest o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije. Za Srbiju, ali i za Beogradsku berzu, koja je već mesecima unazad bila u problemima, ovo je bio preveliki udarac, od kog će trebati meseci da se oporavi. Kako su dani odmicali, sve je bilo izvesnije da Vlada Srbije neće dugo potrajati, što se i obistinilo u subotu 8. marta. Već u ponedeljak, Berza je doživela reakciju investitora.

Nedelja od 10. do 14. marta, mogla bi se nazvati „crnom nedeljom“ Beogradske berze, s obzirom na to da je u toj nedelji indeks Belex15[11] opao za 16,85%, a najgore su prošle upravo najlikvidnije hartije Beogradske berze. Iz dana u dan cene akcija su padale, često i u dvocifrenim procentima. Panična spirala straha je otpočela. Vrlo je verovatno da su dodatni udar na Berzu imali investicioni fondovi, koji, upravo, imaju za cilj sprečavanje većih gubitaka po pojedinačne, sitne investitore. U strahu da će cene akcija i dalje padati, pa tako i njihove investicione jedinice u fondovima, investitori su se odlučivali na povlačenje svojih uloga. Kako fondovi imaju zakonsku obavezu isplate investitora, morali su, u velikom iznosu, da dodatno pritisnu stranu ponude na tržištu, spuštajući cene akcija ispod svakog realnog nivoa. Akcije i onih kompanija koje su objavile fantastične rezultate u 2007. godini nisu bile pošteđene, jer su fondovi mogli da najbrže prodaju samo najlikvidnije hartije, odnosno, upravo akcije najboljih kompanija.

Konačno, čini se da je veći i dublji pad, a moglo bi se reći i krah, zaustavljen. Prve su odreagovale kompanije Sojaprotein i Veterinarski zavod Subotica, koje su najavile da će otkupljivati sopstvene akcije na Beogradskoj berzi kako bi sprečile dalje i veće štete po sebe. Već narednog dana, ove su dve akcije najviše porasle na kontinuiranom segmentu tržišta, a taj trend je i kasnije nastavljen. Efekti krize koja je Beogradsku berzu zahvatila polovinom 2007. i traje do danas, objavljeni su nedavno. Trenutna tržišna kapitalizacija Beogradske berze iznosi oko 11 milijardi evra, naspram 16 milijardi krajem 2007. godine. Takođe, prosečan dnevni promet je sa prošlogodišnjih sedam miliona evra, pao na dva miliona[12].

V. ZAKLjUČAK:

Danas, kada uslovi svakodnevnog života, u finansijskom i u vezi sa tim egzistencijalnom smislu, ostavljaju ''gorak ukus u ustima'' i kiseo izraz na licima, bavljenje i proučavanje berzanskih kriza ima ogroman i neosporiv značaj. Pitanje berzanskih kriza dobija na još većem značaju kada se poveže sa ulogom države u finansijskom sektoru i na taj način ulogom koja se reflektuje na berzanske transakcije. Zato je esecijalna problematika koja se vezuje za pomenute krize sledeća: Kada do berzanskog kraha dođe, kako što pre pronaći izlaz? Kako treba da reaguje država? Odgovor bi bio:

Rešenje krize se ne nalazi u njenom rešavanju kako god to paradoksalno zvučalo. Rešenje se nalazi u njihovom zaustavljanju tj. sprečavanju. Niko ne poseduje dovoljno veliku moć poput one kocentrovane u državnom aparatu, odnosno uz pomoć stručnjaka iz različitih oblasti. Umesto da daje odgovore na pozive u pomoć koje joj upućuju banke i druge finansijske institucije, kao i one nefinansijske, umesto što proklinje sudbinu i one koji su doveli do krize, država bi trebala da uspostavi sistem efikasnog nadzora nad berzanskim poslovanjem.

Ako bi se za dvadesetak godina ponovo desila još neka kriza, sličnih ako ne i većih razmera, šta bi nam to govorilo? To bi bio sasvim jasan znak da je država popustila pred naletom zahteva za neuplitanjem u privredu, a samim tim i berzanskom poslovanje.

U vezi sa poslednjom krizom treba napisati još i ovo. Zabrinutost ublažava činjenica da je svetska ekonomija i dalje snažna i da je većina ključnih parametara stabilna. Zato se na kraju može ispostaviti da je ova kriza bila samo jedna preskupa, ali verovatno neophodna lekcija o opasnostima koje nose globalizacija i derugalacija tržišta. Ona pokazuje da je ponekad neophodno napraviti i mali korak nazad i da se, s`vremena na vreme, mora zaustaviti moćna neoliberalna mašinerija kako se ne bi okrenula i protiv sebe same i onih koji na njoj najviše zarađuju, ali i običnih građana...

Bila jednom jedna ''SEKA''... Dogodila se- ne ponovila se!...

[1] Jankovec I., Mićović M. (2006) ''Privredno pravo'' Kragujevac, str. 86.

[2] Dugalić V., Štimac M. (2005) ''Osnove berzanskog poslovanja'' Beograd, str. 113.

[4] Charles P. Kindleberger: “Manias, Panics and chrashes: A History of Financial crises”.

[6] Dow Jones Averages (Dau Džonsovi proseci) – tržišni indikatori koje objavljuje Dau Džonsova izdavačka kuća da bi ukazala na značajne promene u industrijskim, transportnim, javno-komunalnim uslugama i mešovitim grupama akcija (Dugalić V., Štimac M. (2005) ''Osnove berzanskog poslovanja'' Beograd, str. 405).

[8] Mićović M., (2006) ''Berzanski poslovi i hartije od vrednosti'' Kragujevac, str.108.

[9] Dugalić – Štimac, op.cit., str. 114, 115

[10] Congleton, R. D. (2008) Notes on the fiscal crisis and the bail out, www.rdc1.net

Epstein, R. (2008) Greed, or incentives, Forbes; Gwartney, J. D. I dr. (2000) Economics. Private and public choice, Fort Worth i dr.: Dryden Press; Husock, H. (2000) The left’s trillion $ ’housing’ shakedown, New York: The Manhattan Institute; Liebowitz, S. J. (2008) Anatomy of the train wreck. Causes of the mortgage meltdown, Indipendent Institute: Independent policy report; Mises, L. (1982) Socialism, Indianapolis: Liberty fund; O’Driscoll, G. P. (2008) Asset bubbles and their consequences, Cato briefing papers, br. 103, Cato Institute

[11] BELEXfm je indeks ponderisan tržišnom kapitalizacijom, koji se ne prilagođava za isplaćene dividende, kao ni za broj akcija koji se nalazi u slobodnom prometu. Sastoji se od svih akcija izdavaoca koji su uključeni na slobodno berzansko tržište a koji zadovoljavaju kriterijume za ulazak u indeksnu korpu. Ovaj indeks nije zaštićen od efekta koji se javlja usled isplate dividendi. Težina komponenti u indeksu je ogreničena na maksimalnih 10%. (Dugalić – Štimac, op.cit., str. 405).