GRCI I RIMLJANI – DALEKI SUSEDI

Dr Obrad Stanojević

Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu

UDK: 930.85(37+38)

Primljeno:14.06.2010.

Izvorni naučni članak

GRCI I RIMLjANI – DALEKI SUSEDI[1]

Grci i Rimljani su duboko povezani istorijom i kulturom. Oba naroda pripadaju indoevropskoj grupi. Latinska abeceda potiče od grčkog alfabeta. Rimska religija ima slična božanstva kao i grčka. Prvi vekovi rimske države nisu se razlikovali od grčkog polisa. Ipak postoje i duboke razlike. grci su mnogo uticali na stare civilizacije Istoka. Osvajanja Aleksandra Makedonskog dovela su do stapanja kultura i stvaranja "helenizma". Međutim, varvarski narodi su ostali van uticaja "helenizma". Sa Rimljanima je obrnuto. Oni nisu uspeli da u svom "meting pot-u" pretope Grke, Egipćane, Persijance, Jevreje, ali su varvare i poluvarvare za iznenađujuće kratko vreme otuđili od njihovog jezika, običaja i verovanja i pretvorili ih u rimske građane. Primera radi, Dačani su zaboravili svoj jezik i preuzeli latinski, ali je i danas to jedina zemlja u svetu koja u svom nazivu sadrži ime grada Rim=Romania. Odnos dva naroda prema pravu je različit. Dok je za Grke to veština nedostojna bistrih mladića, sa Rimljanima je obrnuto. Za Grke je filozofija najveći dar koji su ljudi dobili od bogova, Rimljane filozofija ne interesuje. Rimljani su po opštim osobinama manje talentovan narod od grka, ali im zato pragmatičnost ne nedostaje.

Ključne reči: Grci, Rimljani, razlike, sličnosti, pravo, filozofija, država, osobenosti

Grci i Rimljani su duboko povezani istorijom i kulturom. Čak legenda o osnivanju Rima pokušava da pokaže kako su osnivači grada na Tibru potomci izbeglica iz Troje, dakle Grci, što istorija nije potvrdila. Oba naroda pripadaju indoevropskoj grupi. Latinska abeceda potiče od grčkog alfabeta. I rimska religija ima približno ista božanstva kao i grčka, samo su im su imena različita. U prvim vekovima svoje istorije Rim na sedam brežuljaka se nije mnogo razlikovao od nekog grčkog polisa. Ne samo iz Male Azije i sa Balkana, Grci su mnogo neposrednije uticali na Rimljane preko svojih kolonija u ’’Velikoj Grčkoj’’ na jugu Apeninskog poluostrva. U pripremanju Zakona 12 tablica decemviri su proučavali Solonove zakone i iz njih preuzeli ponešto (verovatno odredbe o sahranjivanju). Pa i kasnije Rimljani su pozajmljivali iz grčkog prava (hipoteka, hirografa, syngraphae, emphiteusis, Lex Rhodia de iactu, iako su ovu ustanovu pomorskog prava Grci preuzeli od Feničana).

Sve je to dobro poznato.

Međutim, postoje duboke razlike.

Grci su mnogo ranije došli u svoju postojbinu. Ranije verovanje da su Heleni svetle puti došli u ’’herojsko doba’’ i pokorili tamnokose Mediterance (Krit i Mikena) opovrglo je dešifrovanje ’’linearnog B’’ pisma, koje je pošlo za rukom Majklu Ventrisu. Na veliko iznenađenje naučnika otkriveno je da se na Kritu još od drugog milenijuma pre Hrista, a možda i pre toga, govorio grčki, i da imaju imena kao što je Aleksandar. Po dužini trajanja ovog jezika na manje-više istom području grčki jedino ustupa kineskom. Rimljani su se znatno kasnije naselili u Lacijumu.

Heleni su zadužili čovečanstvo mnogim ostvarenjima, a među najvažnije spada fonetsko pismo i apstraktna misao. Naravno da se oba ova otkrića temelje na prethodnim dostignućima drugih naroda. Prvi korak od slogovnog ka fonetskom pismu učinili su Feničani, ti ’’božanski trgovci’’, samo što je njihovo pisanje beležilo jedino samoglasnike. Grci su dodali i samoglasnike i tako stvorili prvo pravo fonetsko pismo.

Egipćane su još u drevna vremena smatrali mudrim narodom, iako je za grčke putnike , koji, doduše, nisu znali jezik, u njihovom ponašanju bilo čudnih, čak nastranih pojava (žive u kućama od blata, a podižu skupe grobnice za večnost, muževi rade ženske poslove itd.). Niko ni danas nije ravnodušan pred monumentalnošću njihovih hramova, spomenika i piramida. To su bile vrste građevina, u koje spada i kineski zid, koje sa onom tehnikom bile u stanju da podignu jedino orijentalne despotije. Možda je toj reputaciji doprinela i neka vrsta ’’uvrnutosti’’ ove civilizacije. Neki umetnici namerno glume ludilo da bi povećali vrednost svojih dela. ’’Da li je stari Egipat išta značajno doprineo filosofiji, etici, svetskoj svesti poznijih vremena?’’ – pitaju su Frankofort i ostali autori zanimljive knjige ’’Od mita do filozofije’’, i odgovaraju: ’’Nije... njegovi intelektualni i duhovni doprinosi nisu bili u skladu sa njegovim trajanjem ni s njegovim materijalnim spomenicima’’.[2]

Mesopotamija je verovatno dala veći doprinos istoriji svetske civilizacije, posebno u pogledu prava. Zatim u oblasti astronomije, pismenosti, geometrije. Širem području Međurečja pripada i oblast koja je bez premca po značaju u istoriji religije. To ’’bogotvoračko’’područje dalo je tri svetske religije: jevrejsku, hrišćansku i islam. Dok Egipćani nemaju ni zakone, a kamo li zakonike, što se dešava u orijentalnim despotijama, ovde imamo najvažniju kodifikaciju ranog starog veka - Hamurabijev zakonik. Ako postoji društvo koje traje dugo i u toku svog postojanja nema većih promena, nije potrebno objašnjavati ljudima šta je pravo, a šta nije. Kinezi doskora nisu imali reč zakon i pravo. Ispit za prijem u državnu službu u Kini više vekova je ostajao isti. Gotovo sve što su otkrili Egipćani desilo se na početku njihove istorije. Zvanični jezik i način pisanja nije se menjao tokom dugog trajanja ove civilizacije. Kako je govorni jezik vremenom evoluirao, natpise na spomenicima i u dokumentima običan Egipćanin nije razumeo, kao što je za neškolovane ljude u srednjem veku latinski bio enigma. Zato je zvanje pisara bilo posebno na ceni, jer je trebalo naučiti i arhaični jezik i komplikovane hijeroglife.

Narodi Mesopotamije imaju razuđenu pravnu terminologiju. Za zajam postoje četiri naziva: (zajam u hrani, prijateljski zajam bez kamate, zajam sa kamatom, zajam od hrama). Međutim nemaju pojam ugovora, niti svojine. Srodnička terminologija je takođe bogata. Ali – nemaju pojam: srodstvo. Oni su mogli da izračunaju dužinu hipotenuze kod pravouglog trougla, ili jedne katete ako su poznate ostale dve dužine. Rezultat je bio tačan ako su obe katete iste ili je jedna dvostruko duža od druge. U ostalim slučajevima rezultat je bio približno tačan. Da li to znači da je Pitagora ’’ponovo otkrio Ameriku’’? Ne znači. Njihova saznanja, ne samo u ovom pogledu, već i u nekim drugim, bila su rezultat iskustva i posmatranja. U tim znanjima bilo je dosta mitoloških elemenata. Tek je Pitagora otkrio princip, zakon o odnosima između stranica trougla.

Pomenimo još jedno otkriće Grka i njihovog jezika. Oni su, verovatno, prvi u istoriji otkrili pojam i reč sloboda (elefterija).[3] Objašnjenje za nepostojanje tog pojma u rečniku orijentalnih despotija je jednostavno: nema slobode, pa nema ni reči sloboda.

Naravno da su Grci, kao radoznali pomorci, bili u dodiru sa ovim civilizacijama. Oni su dosta preuzeli od ovih mudrih naroda sa bogatim iskustvom.[4] Grcima je to bio dobar materijal za njihov radoznali i analitički, bolje reći sintetički duh. ’’Ono što su pozajmili, Grci su preobrazili’’. Oni su saznanja ovih naroda, koja su bila plod ’’mitološkog načina razmišljanja’’ preuzeli i pokušali da ga razumom objasne. Tako je nastalo ’’grčko čudo (le miracle grecque)’’, ’’večita mladost ljudskog duha ’’ (Hegel). ’’Ta promena u gledištu prosto čoveku oduzima dah. Ona probleme čoveka u prirodi prenosi iz oblasti vere i poetske intuicije u intelektualnu sferu. Postala je moguća kritička ocena svake teorije a time i neprekidno ispitivanje prirode stvarnosti...Oni su smatrali da je vasiona jedna razumljiva celina. Drugim rečima, oni su zamišljali da iznad haosa naših utisaka postoji jedinstven red i, još povrh toga, da smo kadri da shvatimo taj red.’’[5]

Platon u Timeju kaže: ’’Da nikad nismo videli zvezde, sunce i nebo, nijedna reč koju smo izgovorili o vasioni nikad ne bi bila izrečena. Ali sada, prizor dana i noći, meseca i smene godina, stvorili su broj i dali nam poimanje vremena i moć da istražujemo prirodu vasione. Iz tog izvora mi smo izgradili filosofiju od koje veće dobro nikad bogovi nisu dali niti će ikad dati smrtnom čoveku.’’

Oduševljeni tim otkrićem, oni su se smelo upustili u ispitivanje i odgonetanje suštine svih pojava vezanim za čoveka i za društvo, u istraživanje makro i mikrokozmosa. Nastojali su da iza pojavnih oblika otkriju neke zakone. Tako su, bez današnjih tehničkih pomagala došli do zapanjujućih otkrića: da se čitav materijalni svet sastoji od atoma, da se zemlja okreće oko sunca (što je potom zaboravljeno), izračunali su približno tačno rastojanje od zemlje do meseca, izumeli prvu parnu mašinu (Heronovu vrtešku).

Kakav je njihov doprinos u društvenim naukama?

Veoma veliki u oblasti politike. Znatan broj polisa sa različitim političkim uređenjem, i to dinamičnim, koji se tokom vremena menjao, radoznalom grčkom duhu davao je bogat materijal za analizu i zaključke.

Tako su došli do trajnih rezultata u analizi i klasifikaciji državnih oblika, u uočavanju prednosti i mana svakog od njih. Čak su pokušali da otkriju pravila po kojima se jedni oblici postepeno degenerišu i pretvaraju u druge.

Oni su prvi postavili temelje teoriji prirodnog prava. Etičkim problemima su posvetili veliku pažnju, naročito pojmu i vrstama pravde.

U tom pogledu su bez premca u istoriji civilizacije.[6]

Takođe su osnovali i razvilu teoriju i praksu besedništva. Najveći filosof među njima, Aristotel, napisao je tri toma posvećena retorici. Grci su dali jedan broj izvrsnih govornika. Kao što se u ratu nadmeću u hrabrosti, na olimpijadama u snazi i veštini (čak i poetskoj), na trgovima, sudu i skupštinama, takmiče se ubedljivošću izgovorenih reči. Tako su nastale prve škole retorike, i čuveni retori, od kojih su najpoznatiji Antifont, Isokrat, Lisija, Isej i, najveći među njima, Demosten.

A kakav je njihov odnos prema pravu i koji su njihovi doprinosi u ovom domenu?

Odgovor je jednostavan – iznenađujuće mali.

Grčki filosofi se strastveno bave pojmom i vrstama pravde. Ali o krivici nemaju jasne predstave. Ima nešto naslućivanja iza Aristotolove podele ljudskih aktivnosti na ’’voljne i nevoljne’’ i uočavanja da je za odgovornost neophodan elemenat da je radnja protivpravna[7]. Ali to je daleko od rimskog iznijansiranog definisanja pojma i stepena krivice, kome potonja istorija pravne nauke nije imala gotovo ništa da doda. Sam mit o Edipu pokazuje kako je oskudno njihove poimanje krivice. Kada je otkrio da je ubio svog oca i da se oženio svojom majkom, Edip oslepljuje sebe, napušta polis u kome je bio vladar, i sa dve kćeri (koje su mu i polusestre) luta grčkim prostorom opevajući svoju zlu sudbinu. A da li je kriv? Pa nije, jer je svoja zlodela učinio u neznanju.

Može se zameriti Grcima i to što nisu stvorili moćnu i dugotrajnu imperiju, osim onu kratkotrajnu, pod Aleksandrom Makedonskim. Tako se kao jedna od razlika između Grka i Rimljana navodi, da su prvi stvarali monumentalne teorije o državi, a minijaturne države, a sa ovim drugima je obrnuto: gotovo nikakvu ili minijaturnu ’’teoriju’’ države, ali monumentalnu imperiju.

Uzgred, kao i svi narodi, i Heleni su ’’frizirali’’ istoriju. Novija istraživanja dokumenata u Iranu pokazuju da su u sukobu sa Persijancima Grci dobili nekoliko bitaka, ali su na kraju bili pobeđeni tako da je jedan broj grčkih polisa postao vazal persijskim vladarima.[8]

Tome su doprinele dve stvari: svesni izbor i surevnjivost, ne samo između polisa, već i između pojedinaca.

Grci su kao politički ideal odabrali državu veličine jednog grada, koji broji 10 do 12.000, sa okolinom. Smatrali su da je takav oblik zajednice bio po meri čoveka i da je u njemu moguće bar površno poznavati svakog građanina, kako bi izborne dužnosti i počasti došli u prave ruke. Oni znaju sa velike imperije, poput Egipta, Persije, ali ih smatraju dobrim za varvare. Kito dodaje: ’’Sama zemlja je sitna u poređenju sa Jupiterom... ali atmosfera Jupitera se sastoji od amonijaka... Mi ne volimo da udišemo amonijak, a Grci ne bi mnogo voleli da udišu atmosferu ogromne moderne države’’.[9]

Postojala je još jedna osobina ovog naroda koja ih je sprečavala da se okupe u veću političku celinu, a to je zavist, što je, izgleda balkanski sindrom.

Surevnjivost i zavist su prirodne osobine čoveka. Teško je priznati drugom da je bolji, a još teže voleti takvu osobu. Posebno onog u antici, koga obeležava agon: ’’U svemu odličan da budem i sve da nadmašim druge’’’[10]. Atinski ostrakizam je institucionalizovana zavist. Najbolji građanin je tajnim glasanjem proterivan na deset godina, jer ’’ugrožava demokratiju’’. Ima tu istine, izvrsni ljudi ugrožavaju mediokritete i submediokritete, koji čine većinu u svakom društvu.

Rimljani u tom pogledu spadaju u retke narode koji su uspeli da ovaj nagonski otpor prema izuzetnim ljudima suzbiju zarad opšteg dobra. Oni svojim istaknutim vojskovođama priređuju ’’trijumf’’ koji predstavlja spektakl dostojan Holivuda ili dodeljuju titulu pater patriae (otac otadžbine) za druge zasluge. Tu počast dobio je Ciceron posle otkrivanja Katlinine zavere.

Jedan od razloga za skromni doprinos u pogledu prava su skromne veličine grških država. Kako kaže Njegoš: ’’Iz grmena velikoga, lafu izać’ trudno nije’’. A Rimljani su tokom dugih vekova svog postojanja stvorili zaista impozantan ’’grm’’ – imperiju koja je obuhvatala tri kontinenta. Sam grad Rim je bio prvi pravi ’’megapolis’’ u istoriji, bar u području Mediterana. Iako nemamo pouzdanu statistiku o broju stanovnika (imamo broj bogataških vila i kuća za iznajmljivanje), u vreme najvećeg procvata stanovništvo Rima se procenjuje na milion ljudi. Kako bi inače taj grad bio u stanju da napuni jedan koloseum koji je primao preko 50.000 gledalaca ili circus maximus, koji je mogao da primi između 150.000 i 200.000? Prvi grad moderne Evrope koji je dostigao tu veličinu bio je London, i to u vreme industrijske revolucije, početkom 19. veka.[11] To je bila država u kojoj je trgovina dostigla dotada neviđeni uspon. U Maloj Aziji je pronađen spomenik iz tih vremena na kome piše kako je pokojnik, inače trgovac, 72 puta išao u Rim. A postoje podaci da je Marko Aurelije poslao delegaciju na kineski dvor.[12] Elije Aristid u 2. veku n. e. piše: ’’Sa svih strana sveta dolaze do vas (misli na Rimljane – O. S.) proizvodi svih godišnjih doba i svih zemalja, sve što daju reke i jezera i što proizvodi radinost Grka i varvara. Ako neko želi sve te proizvode, treba ili da prokrstari svu zemlju ili da boravi u Rimu... U svako godišnje doba, naročito ujesen, toliko se brodova ukotvi duž obala Tibra, da Rim postaje u neku ruku sveopšta svetska tržnica’’[13] Kao da je Aristid pisao danas ovo u Njujorku, u kome se mogu jesti specijaliteti svih kuhinja sveta, uključujući arapski hleb, ruski kvas, poljske kobasice, kajmak ili čvarci.

Da dodamo još jedan razlog, a to je njihova stav prema pravu. Atinjani i drugi Grci ne cene pravo i pravnike. Pravne nauke služe ’’za izopačavanje misli’’ i nisu ’’ za preterano bistre glave’’[14]. U pravom smislu reči oni nemaju advokate. Za Grka je bilo ispod časti da ga neko zastupa na sudu, da govori u njegovo ime. Postoje logografi, koji po narudžbini pišu govore koje će njihovi klijenti izgovarati pred sudom. Ima tu nekog laičkog otpora prema advokatima, na koji se može i danas naći. Tako naslov jedne knjige koja je objavljena u SAD glasi: ’’Pobiti sve advokate’’[15]

Ponekad na prvim časovima iz Rimskog prava, studentima postavljam pitanje: ‘’Šta mislite, ko na proslavu dvadesetogodišnjice mature dolazi mercedesom? Da li su to bivši najbolji đaci?’’ Odgovor je – naravno da ne. Od najboljiih učenika postaju pesnici, naučnici ili profesori. Oni na proslavu dolaze biciklom, polovnim ‘’jugom’’ ili golfom. Jer životni uspeh, bar u onom smislu koji određuje savremena potrošačka civilizacija, zahteva neke druge osobine osim inteligencije i lakoće učenja.

Rimljani po opštim osobinama su daleko manje talentovan narod od Grka.

Kada je Ciceron prevodio sa grčkog naišao je na reč ‘’phantasia’’. Pokušao je da nađe odgovarajuću reč u latinskom, ali bez uspeha. Morao je da ‘’izmisli’’ novu reč – imaginatio (otprilike: sposobnost u misilima stvarati slike). On je tokom prevođenja sa grčkog stvorio još neke reči kojima je obogatio latinski (qualitas).

Zašto Rimljani nemaju reč mašta?

Pa iz istih razloga iz kojih nemaju reč radio, televizija. Oni su narod bez mašte i bez sposobnosti za apstraktnu misao. Spisak muških imena u latinskom kreće se između 16 i 20, od kojih su neki redni brojevi (!): Quintus. Sextus, Septimius, Octavius, Decimus.

Dok je za Grke filosofija najveći dar koji su ljudi dobili od bogova, Rimljane filosofija ne interesuje. U tom pogledu su slični anglosaksoncima, koji su stvorili jedan filosofski pravac koji je u suštini protiv filosofije, a to je pragmatizam.

Međutim ne treba potcenjivati neke osobine ovog naroda koje su im omogućile da postanu vladari dugotrajne i moćne imperije. A to su: istrajnost, disciplina, politička, ako ne mudrost, a ono bar lukavost. Nekog uticaja je imala i već navedena sposobnost da najboljim ili bar najkorisnijim sugrađanima odaju počast i priznanje. Tako zakoni dobijaju ime po predlagaču, što je bio veliki podstrek za građane da prate potrebe društva i predlažu nove propise.

Tacit u posmrtnom govoru svom tastu piše kako se ovaj u mladosti posvetio proučavanju filosofije više što nego što dolikuje Rimljaninu, ali se, na sreću, našla tu njegova majka koja je ohladila ovaj mladalački žar svog sina.[16] Rezon je: to je za Grke, koje nekada Rimljani nazivaju ‘’Grčici (graeculi)’’, ali nije nešto čime treba da se bave gospodari sveta. I sam Trimalhion, bogati skorojević i oslobođeni rob, na gozbi, verovatno pripit, kaže svojim gostima kako želi da mu se na nadgrobni spomenik upiše: ‘’Ovde leži Trimalhion, koji je zaradio 200 miliona i nije slušao učenja filosofa’’. Poruka je: da je slušao, verovatno ne bi toliko zaradio.

Najdalje što su dostigli u nekom uopštavanju znanja za njih su zbornici korisnih saveta. Rimljani pišu priručnike i to najviše o zemljoradnji (Katon, Varon, Kolumela), ali i o arhitekturi (Vitruvije), sličnu knjigu predstavlja Galenov zbornik medicinskih saveta, oni pišu udžbenike prava (Gajeve i ‘’Justinijanove’’Institucije), knjigu o veštini zavođenja (Ovidijeva Ars amatoria).

Treba uporediti Aristotelovu Retoriku sa Kvintilijanovim udžbenikom Obrazovanje govornika[17]. Aristotel govori o opštim, filosofskim problemima govorničke veštine, o njenoj suštini, vrstama besedništva, etičkim problemima retorike, o zavisti, gnevu, o temama kojima se govornik bavi. Kvintilijan postavlja pitanja: kada treba početi sa obrazovanjem budućih oratora, da li su dozvoljene batine u vaspitanju, koje se šale mogu koristiti u govoru, a koje ne mogu, kako poboljšati pamćenje, koje parnice advokat treba da izbegava. Jedno do opštijih pitanje koje raspravlja jeste da li je važan prirodni dar ili obrazovanje. Na to pitanje, iako je profesor besedništva, pošteno priznaje da je važniji talenat. Drugim rečima - Aristotelovo obimno delo daje odgovore na pitanja šta je besedništvo, koje su vrste ove veštine, koje etičke probleme sobom povlači, ali malo o tome kako se školuje mladić da bi postao ubedljiv govornik. A sa Kvintilijanom je obrnuto.

Karakteristična je izjava Frontina, nadzornika vodovoda u Rimu, kada je bio završen jedan od akvadukata: ‘’Kako je lep! I kako koristan (podvukao O. S.). Sa mnoštvom korisnih struktura koje su sagrađene za tako mnogo akvadukata, poredi, ako želiš, nepotrebne piramide ili neke čuvene ali nekorisne radove Grka’’[18]

Moramo primetiti da je zapažanje Frontina o nekorisnosti piramida i drugih sličnih ‘’struktura’’ tipično rimsko i u izvesnom smislu netačno. Takve monumentalne građevine imaju svoju svrhu. Kako na jednoj katoličkoj crkvi stoji: ‘’Quidquid pietas edificavit, edificat pietatem (štogod je podigla pobožnost, podiže sa svoje strane pobožnost)’’ U despotijama masovna primena radne snage i strah od države, stvaraju građevine koje podižu pokornost prema toj državi. U takve strukture spada kineski zid, katoličke katedrale, od kojih su neke lepe, a neke zastrašujuće, ali u svakom slučaju monumentalne (a za Rasela je srednjovekovna katolička Evropa najopresivnija civilizacija istorije), staljinske ‘’katedrale’’ kao što su zgrada Univerziteta Lomonosov, ministarstva inostranih poslova i neke druge. One su simbol moći organizacija koje stoje iza takvih monumentalnih građevina.

Rimljane čak ne zanima ni sopstvena država kao predmet neke teorijske analize. Tek je jedan Grk, Polibije, koji je kao talac boravio u Rimu, gde se slobodno kretao tako da je prisustvovao sednicama skupština i senata (na njima se osećao kao na ‘’skupu kraljeva’’), dao analizu državnog uređenja rimske republike. A Polibije je bio više istoričar, nego filosof, ali sa grčkom sposobnošću da postavlja opšta pitanja. Svoj spis počinje ovako: ‘’Ima li tako nerazumnog čoveka koji ne bi želeo da zna na koji način i pri kakvom državnom uređenju je gotovo čitav poznati svet potpao pod vlast Rimljana u toku nepune 51 godine?’’[19]. Naravno da takvih ‘’nerazumnih ljudi’’ ima, a to su sami Rimljani.

Polibije je prorekao veliku budućnost ovoj državi, jer je, oslanjajući se na Aristotelove ideje, smatrao da politička struktura rimske republike sadrži u sebi razumnu kombinaciju monarhijskog (dva konzula, diktator), aristokratskog (senat) i demokratskog načela (skupštine). Ta država nije bila plod neke teorije, već razultat istorije, sukoba i mudrih kompromisa. Uostalom u istoriji su se pokušaju da se na osnovu neke filosofije stvori država obično završavali fijaskom: dva boravka Platona u Sirakuzi, jezuitski eksperiment u Amazoniji, o čemu je pisao Nikola Milošević[20], a najnoviji primer je komunizam.

Rimljani su toga svesni. Vergilije priznaje da su drugi narodi vičniji u astronomiji, u retorici, u umetnosti (‘’iz mermera vajaju lica koja kao da dišu’’), ali da oni, Rimljani, umeju da vladaju narodima, ‘’da štede pobeđene i krote ohole’’[21] Filosofiju, naravno, nije pomenuo.

Rimljani u ratovima nemaju vojskovođe ravne jednom Aleksandru ili Hanibalu. Ali su, i pred mnogo poraza, uspevali da pobede zahvaljujući upornosti, dobroj organizaciji i ratnim spravama. U bici kod Alesija, odlučujućoj o osvajanju Galije, pobedu je izvojevala inženjerija, koja je podizala zidove i kule i kopala rupe sa zašiljenim kolcima (‘’antikonjičke mine’’). Tako su sprečili Gale sa severa da se pridruže sunarodnicima kod Alesija, a ovi su, obeshrabreni, pokušali očajnički prodor iz dvostrukog obruča, koji se završio porazom. Tako je Cezar, zahvaljujući dobroj organizaciji i žuljevima na rukama vojnika, počeo osvajanje nove provincije.

Svakako da je bilo i među Rimljanima onih koji su se bavili filosofijom. Ne treba zaboraviti Cicerona, Seneku, Marka Aurelija. Ciceron se, naročito posle smrti ćerke, jedno vreme povukao iz javnog života i posvetio pisanju rasprava o prijateljstvu, o starosti. Ali i on sam priznaje da su sve to ideje koje je preuzeo od grčkih filosofa, da njihovim mislima dodaje reči ‘’kojima (kao advokat) obiluje’’. A ni ostala dvojica; Seneka i Marko Aurelije, nisu originalni. Samo ne treba zaboraviti da su Ciceronove prerade bile u srednjem veku mnogo bliže običnim čitaocima od grčkih originala ( za koje Evropa tada nije znala, nego su došli kanije, najčešće preko Arapa). Tome je doprinela i okolnost što većina srednjevekovnih učenih ljudi nije znala grčki: graeca sunt, non leguntur.

Ne treba potceniti značaj popularizatora nauke, makar ne bili originalni mislioci.

‘’Uticaj Cicerona na istoriju evropske literature i ideje znatno nadmašuje bilo kog proznog pisca na bilo kom jeziku. U većini književnih, političkih, religijski i obrazovnih rasprava koje su potresali zapadnu civilizaciju on je strastveno i neprekidno citiran, obično od oba učesnika u debati’’[22] On je, više od drugih pisaca antike, uticao na Avgustina, Tomu Akvinskog, Petrarku, Gvićardinija, Džona Loka, Erazma Roterdamskog.[23]

Postojala je velika razlika između dva naroda u odnosu prema pravu. Dok je za Grke, kao što smo videli, to veština nedostojna bistrih mladića, sa Rimljanima je obrnuto. U svom pregledu istorije pravne nauke, Pomponije tvrdi kao su se proučavanja posvetili mnogi najumniji građani, uz najveće staranje.[24] Prema Tacitu (tačnije prema jednom od učesnika u raspravi o odnosu poezije i pravne nauke) ‘’poeziji se posvećuju oni ljudi koji nisu kadri da vode parnice.’’[25] Karakterističan je detalj koji objašnjava kako se Servije Sulpicije Ruf posvetio proučavanju prava, On je bio besednik koji je istupao kao advokat, ali sa skromnim poznavanjem pravnih problema. Takvi advokati su dolazili kod jurisprudenata da im daju pravne argumente (per hastas ministrare – da dobiju municiju). Kada je pitao Kvinta Mucija Scevolu, koji je uživao najveći autoritet među poznavaocima prava, i kod koga je i sam Ciceron sticao znanje iz pravne nauke, ovaj mu je dao odgovor. Na to je Ruf zamolio Scevolu da mu ponovi objašnjenje, ali ni tada nije razumeo savet. Scevola je na to rekao: ‘’Sramota je za patricija i nobila, koji je još i advokat na sudu, da ne poznaje pravo kojim se služi’’[26] Postiđen ovim prekorom, Ruf se bacio na izučavanje pravnih problema tako da je postao jedan od vodećih pravnika svog doba i ušao u krug ‘’veteres’’.

Postoji jedan zakon, nedovoljno zapažen, koji više nego bilo koji drugi izražava mentalitet Rimljana i koji je, usuđujem se da tvrdim, postavio jedan od temelja tzv. zapadne civilizacije. Reč je o lex Aquilia.

Akvilijev zakon o naknadi štete je donet dosta rano, sredinom trećeg veka pre H. Sadržina njegova tri poglavlja dovoljno je poznata. Reč je o suštini. Umesto raznih oblika kazni za nanetu štetu (ubistvo roba ili ‘’četvoronožne životinje koja živi u stadu’’ ali i za sve ostale stvari) koje kod drugih naroda povlače ili talion ili kompoziciju (unapred propisani iznos koji se mora platiti), ovaj zakon predviđa novčanu naknadu štete. Otkuda ta promena?

Za primitivni mentalitet napad na imovinu je povreda porodičnog suvereniteta. To treba kazniti. U prvo vreme za ovakve prestupe može se primeniti i krvna osveta. Kasnije se uvodi neka ravnoteža. Hamurabijev zakonik je šampion načela taliona. Ako građevinar sagradi zgradu, pa se ona sruši i ubije sina vlasnika, treba srušiti zgradu graditelja i ubiti njegovog sina. ‘’Oko za oko, zub za zub’’ tako doslovno glase dva člana ovog zakonika. Ali i ‘’sina za sina’’. Rimljani su prvi uveli racionalni i tržišni rezon. Novac je mera stvari. Čak su sve presude glasile na sumu novca: omnis condemnatio pecuniaria est. ‘’Blesak zlata’’ bio je povod za njihove osvajačke ratove. Rimljani su uspeli da stanovnike Pirinejskog poluostrva odvoje od Hanibala i pretvore ih u saveznike skupim poklonima. Kada se vođa Keltiberaca ženio, dali su mu vredan nakit od zlata za nevestu. Rimske matrone su se, kao i sve skorojevićke, toliko kitile zlatnim nakitom, da je, na predlog Katona, donet zakon koji je zabranjivao nošenje nakita preko određene težine (lex Opia). Taj zakon je toliko ogorčio Rimljanke, da su stupile u ‘’seksualni štrajk’’ i uspele da on bude opozvan.

Da li je novčana naknada moralnija od osvete? Moram da priznam da nisam siguran. Doduše savremena zakonodavstva smatraju da je ubistvo iz osvete ‘’ubistvo iz niskih pobuda’’, koje se strože kažnjava. Pa polovina literature govori o osveti, počev od Homera. Reč je o tome da država ne dopušta lično isterivanje pravde, da želi da sačuva monopol u primeni nasilja. Osim retkih izuzetaka (nužna odbrana)

Naravno da ne treba potceniti racionalizam zahvaljujući kome je, uz obnavljane nekih uzora iz antike, Evropa, koja je dugo zaostajala i za Kinom i zemljama Bliskog Istoka, došla do industrijske revolucije i zavladala svetom. Ali tokom istorije racionalni i materijalistički princip potiskuje emocionalni i onda takve civilizacije postaju jalove, naročito u umetnosti. To je danas dovelo do toga da je tržište i novac mera svega, uključujući umetnička dela. Vrednost filma se ceni prema tome koliko je inkasirao novca na blagajnama. Zato je Zapad izgubio primat u gotovo svim poljima umetnosti, ali je postao šampion ‘’hitova’’, poput ‘’Davinčijevog koda’’ (čija je tržišna vrednost ogromna, a umetnička ravna nuli) ili romana iz pravne prakse koje proizvodi, u ritmu od dva romana godišnje, čikaški pravnik Grišem (Grisham), po kojima se mogu odmah praviti filmovi. I prave se. Oni su sastavljeni po određenoj recepturi: nešto pravnih začkoljica, malo ljubavi i seksa, ima neočekivanih obrta, dosta pažnje je posvećenu novcu. To može vezati pažnju dok se vozite vozom ili čekate na avion. Ali kada zatvorite korice ništa ne ostaje u vašem sećanju, kao kada ste pojeli big-mack. Otuda na engleskom govornom području dominiraju Indusi: Salmon Raždi (Salmon Rushdi) u Engleskoj, jedna Induskinja u SAD, a u francuskom Arabljani (npr. Maluf -Malouf). Racionalizma Zapada, čije temelje su u izvesnom smislu dali Rimljani, isušio je emocionalnost, a bez nje nema umetnosti[27]. Uostalom, u Americi je veliki prekor reći nekom: ‘’Don’t be emotional!’’. Slični smisao ima izjava Horasa Valpola: ‘’Život je komedija za one koji misle, a tragedija za one koji osećaju’’.[28] A šta tek da kažemo za kompliment: ‘’izgledaš kao milion dolara’’?

Tržišni princip je, ipak, u jednoj oblasti bio delotvoran. Popularna nauka, koja je ranije imala ukus ribljeg ulja (odvratno je, ali korisno) da bi se dobro prodavala, piše se na dopadljiv način (Bill Bryson, Gerald Diamond).

Naravno da postoji još jedan razlog za nedostatke moderne umetnosti. Mona Lizu je Leonardo slikao godinama. Tolstoj je 16 puta prepisivao Rat i mir. A Kavkaskog zarobljenika čak 100 puta. I on i supruga Sofija dobili su proširenje vena na rukama. Ali, kako je neko rekao: there is no such a thing as good writing. There si only good rewriting (Louis Brendeis). Ko danas ima toliko vremena za tolika ponovna pisanja?

I na kraju još jedan opšti pogled na dva naroda. Grci su veoma mnogo uticali na stare civilizacije Istoka. Tako da je kratak ‘’blic-krig’’ Aleksandra Makedonskog doveo do stapanja ovih kultura, čija je stvaralačka snaga bila na izmaku, sa grčkom , koja je takođe prevalila svoj zenit. Kao što su vode okeana i mora, gde se susreću različite struje, najbogatije ribom, tako je i ovaj međusobni uticaj dao nov podsticaj kulturi tog dela sveta i stvorio ‘’helenizam’’. Međutim, varvarske narode, čak i one iz neposrednog okruženja, taj sveti plamen helenskog prostora gotovo da nije okrznuo.[29] Moguće objašnjenje je narcizam primitivaca, zaljubljenost u svoj primitivizam, a samim tim njihova nesposobnost da shvate i cene civilizaciju. Jer, kako neko reče ( Ksenofon ) treba biti mudrac da bi prepoznao mudraca. Možemo dodati na ovo – a nemudar nije sposoban da prepozna ni mudraca niti budalu.

Sa Rimljanima je obrnuto. Oni nisu uspeli da u svom ‘’meting pot-u’’ pretope Grke, Egipćane, Persijance, Jevreje, ali su varvare i poluvarvare za iznenađujuće kratko vreme otuđili od njihovog jezika, običaja i verovanja i pretvorili ih u rimske građane. Privlačnost ‘’rimskog načina života’’, gradova sa vodovodima, kanalizacijom, arenama, javnim kupatilima, sa radnjama koje su prodavale ‘’fast food’’ onog vremena na ulicama i trgovima, bila je za ove narode neodoljiva. Iako su se Dačani krvavo borili protiv rimske vojske, pa su čak sebe, ženu i decu ubijali da ne bi postali rimski robovi, iako je rimska vlast ovde trajala samo nekoliko decenija, jer je Hadrijan, taj Barak Obama rimskog carstva, ocenio da nema dovoljno vojske da bi tolika prostranstva držao pod svojom vlašću, pa se povukao iz ove provincije, Dačani su zaboravili svoj jezik i preuzeli latinski i danas je to jedina zemlja u svetu koja u svom nazivu sadrži ime grada Rima = Romania. Slično je bilo i sa Galima i drugim narodima koji ljubomorno čuvaju jezik, koji nije njihov, već im je bio nametnut. Ali se to može i razumeti. Ako majka rodi dete, makar ono bilo začeto silovanjem, verovatno će ga prihvatiti i odgajiti.

Moglo bi se iz ovoga zaključiti da je karakter helenske kulture bio rafiniraniji, a rimske populističkiji.

Obrad Stanojević

THE GREEKS AND ROMANS – DISTANT NEIGHBORS

Summary

There are deep ties between the Greeks and Romans in their history and culture. Both peoples belong to the Indo-European group. The Latin alphabet derives from the Greek alphabet. Roman religion has similar pantheon of gods to Greek religion. The first centuries of the Roman state did not differ a lot from Greek polises. However, there are also significant differences. The Greeks have influenced a lot to the civilizations of Ancient Near East. Conquering of Alexander the Great has led to a merging of cultures and creation of „Hellenism“. Despite of that, barbaric peoples have stayed beyond the reach of „Hellenism”. The opposite thing happened to the Romans. They failed to merge the Greeks, Egyptians, Persians, and Hebrews in their melting-pot, but they managed for a short time to alienate barbarians and half-barbarians from their native languages, customs and beliefs turning them to Roman citizens. For instance, the Dacians have forgotten their own and accepted Roman language, and until today, this is the only country that contains the name of Rome in its own name, Rome = Romania. Two peoples had different attitudes toward law. While the Greeks looked upon law as a craft unworthy of clever young men, the Romans had the opposite view. For the Greeks, philosophy is the biggest gift that gods sent to people, but the Romans are not interested in philosophy. Judging by general characteristics, the Romans are less talented people than Greeks, but on the other hand, they do not lack pragmatism.

Key words: The Greeks, The Romans, differences, similarities, law, philosophy, state, distinctiveness.

[1] Ovim naslovom parafraziram naslov knjige američkog dopisnika New York Times iz Meksika (Distant Neighbours) u kojoj govori o mentalitetu Meksikanaca. Njegov zaključak je da ne postoje dva naroda, koji žive jedan do drugog, a koji se toliko razlikuju kao što je slučaj sa Amerikancima i Meksikancima. Zbog ove blizine neki Meksikanci nisu bili srećni. Poznata je izjava Porfirija Dijaza: Jadni Meksiko! Tako daleko od Boga, a tako blizu Sjedinjenih Država. Čuo sam da Jevreji u Izraelu imaju suprotnu jadikovku: Tako blizu bogovima, a tako daleko od SAD.

[2] Frankfort i drugi, Od mita do filozofije, Subotica-Beograd, 1967, prev. Lj. Popović, str. 141.

[3] Međutim, poznati egiptolog Aristide Teodorides, tvrdi da su i drevni Egipćani imali reč koja ima približno sito značenje: ići gde želiš...

[4] Više o tome: Cibukidis, Grecia i drevnii Vostok, Moskva, 1981.

[6] Dok sam boravio u SAD godine 1995. u jednom nedeljnom dodatku Njujork Tajmsa pročitao sam zanimljivo tvrđenje jednog američkog kritičara, koje odudara od opšteg stava u SAD, koji smatra da se ne može naći narod koji je na svim poljima kulture, a posebno u umetnosti može meriti sa carskom Rusijom u periodu od 1870. do 1890. I navodi kompozitore: Čajkovkog (koji u SAD uživa veliki ugled), Rimskog-Korsakova, Borodina, Glinku, književnike: Puškina, Tolstoja, Ljermontova, Dostojevskog, Čehova (živi nešto kasnije). I u nauci doprinos ruskih naučnika nije za potcenjivanje, naročito u periodu pre Oktobarske revolucije: Pavlov, Ciolkovski (bez čijih matematičkih proračuna ne bi bio moguć interplanetarni let raketa), Mihailov, koji je stvarni pronalazač principa po kojima leti helikopter, ali ga je Staljin uklonio iz komisije za letilice, jer nije bio član partije. Njegov učenik, Sikorski, koji je emigrirao u Ameriku, pokrao je njegove ideje i ostvario helikopter tako da on neopravdano slovi kao pronalazač helikoptera.

[8] To je na ’’Forumu romanumu’’ 2005. g. saopštio Oliver Potežica, koji je proveo neko vreme kao službenik naše ambasada u Teheranu, gde je imao prilike da proučava arhive.

[9] Kito, Grci, prevod Kostića, Novi Sad, 1963, str. 77

[11] Midford, Grad u istoriji, prev. Ivić, Beograd, 2001, str. 243 i sl.

[12] Childe G, What happened in History, London, 1982, str. 277-

[13] Citirano prema: Rouche, Les empires universelles, Histoire universelle, Paris, 1969, str. 71-72.

[15] Bashinsky, Kill all the Lawyers, New York, 1986.

[16] Ovaj govor se nalazi u knjizi Germanija, prev. D. Nevenić – Grabovac, Beograd, 1969.

[20] Milošević, N. Marksizam i jezuitizam, Beograd, 1966.

[22] Cicero, selected Works, predgovor Majkla Grenta (Michael Grant), London, 1971, str. 24.

[23] Op.cit., str. 29-30. Videti takođe veoma dobru monografiju Zdravka Lučića, Ciceron i prirodno pravo, Sarajevo, 2006.

[25] Rasprava o govornicima u okviru navedenog dela (Germanija)

[27] Kada sam pre izvesnog vremena u Zrenjaninu na popularnoj tribini držao predavanje i izneo neke slične misli, jedan mlađi čovek se nije složio sa mojim tvrđenjem da je u novije vreme umetnost Zapada mrtva. Pomenuo je Madonu i Majkla Džeksona. Pitao sam, ne samo njega, već i sve prisutne da li mogu da otpevuše ili odzvižde neku njihovu pesmu. Nije se niko javio. Njihovi nastupi su scenski, a ne muzički spektakli sa mnogo svetlosnih , zvučnih efekata uz nešto erotskih elemenata. Ali muzike za pamćenje tu nema. Tzv. ’’rep’’ može da bude izraz crnačkog bunta, ali ne bih rekao da je to umetnost. To je vrsta ’’rečitativa’’ uz ritam. A slična je situacija i u literaturi, slikarstvu i tzv. ozbiljnoj muzici. Naravno, imajući u vidu zapadne zemlje. Naravno da ljudima iz ovih zemalja ostaju na raspolaganju klasici literature, muzike, slikarstva, kao što su i Rimljani mogli da čitaju Lukrecija, Ovidija, Tita Livija, Plutarha ili Tacita i u ono vreme kada je nastala oseka njihovog stvaralaštva.

[28] Walpole H. Emotional Inteligence, New York, 1992, str. 13

[29] Gilles, Bilans de l’histoire, Paris, str. 21.