Mr Aleksandar Timotijević

Mr Aleksandar Timotijević

Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo AP Vojvodine

UDC: 34 (4-672EU)

Primljeno: 14. april 2010.

Izvorni naučni članak

PRAVO BORAVKA RADNIKA NA TERITORIJI DRŽAVA ČLANICA EU

U ovom radu obrađeno je pitanje prava boravka radnika na teritoriji država članica EU koju čine pravo ulaska, pravo boravka i pravo ostanka državljana jedne države članice na teritoriji drugih država članica EU (imigraciono pravo), kao i pravo na zapošljavanje i iz njega izvedena prava.Iz rada saznajemo kako se formalno ostvaruje ovo pravo i pod kojim uslovima, sa posebnim osvrtom na praksu Suda pravde i na sekundarno zakonodavstvo u ovoj oblasti.

Ključne reči: pravo EU, imigraciono pravo, sloboda kretanja radnika

Slobodno kretanja lica jeste jedan od osnovnih principa zajedničkog tržišta Evropske Unije i evropskih integracionih procesa. Ono spada u jednu od četiri "velike" slobode, bez kojih ne bi moglo biti slobode kretanja kapitala, slobode prometa robe i slobode pružanja usluga.

Sadržinu načela slobode kretanja lica čini kompleks ličnih prava: pravo ulaska, pravo boravka i pravo ostanka državljana jedne države članice na teritoriji drugih država članica EU (imigraciono pravo), kao i pravo na zapošljavanje i iz njega izvedena prava.

Prava radnika jedne države članice da na teritoriji ostalih država članica traže i ostvaruju zaposlenje i razne oblike socijalne zaštite ostala bi "gola" prava ako ne bi bila praćena i odgovarajućim pravima na ulazak, kretanje i boravak na teritoriji drugih država članica.

Sve države članice EU su dužne da državljanima drugih država članica i članovima njihovih porodica dozvole boravak na sopstvenoj teritoriji isključivo na osnovu lične karte ili pasoša.

Država prijema je ovlašćena da zahteva od državljana drugih država članica da je u razumnom roku obaveste o svom ulasku i boravku (statistički razlozi praćenja kretanja radnika i lica). Država prijema može predvideti razuman (ne suviše kratak) rok u kome će zainteresovano lice biti obavezno da obavesti državu prijema o svom boravku.[1] Za povredu ove obaveze, međutim, ne može da bude predviđena kazna zatvora,[2] niti proterivanje radnika,[3] jer se ove sankcije smatraju nesrezmerno teškim.

U skladu sa Uredbom 1612/68 izdaje se posebna isprava pod nazivom "dozvola boravka za državljanina države članice EZ", koja služi kao dokaz prava na boravak. Sadržinu isprave određuje Direktiva 68/360. Dozvolom boravka se, međutim, samo dokazuje postojanje prava boravka čiji se izvor nalazi u direktno primenljivim odgovarajućim odredbama Ugovora o osnivanju EZ i iz njega izvedenom zakonodavstvu.[4]

Pravo boravka podrazumeva pravo neograničenog ostanka na domaćoj teritoriji i predstavlja centralno pravo u načelu slobode kretanja lica. Međutim, ono je u skladu sa odredbama čl. 39 (48) t. 3c. Ugovora o osnivanju EZ rezervisano samo "za svrhe zapošljavanja".[5] Tako je pravo radnika jedne države članice na boravak u drugim državama članicama uslovljeno zaposlenjem, što se dokazuje izjavom poslodavca o angažovanju ili certifikatom o zapošljavanju. Osim toga, za dobijanje dozvole boravka se od radnika zahteva i da pokaže dokument na osnovu koga je ušao na domaću teritoriju, dok se od članova njegove porodice zahteva: dokument na osnovu koga su ušli na domaću teritoriju, dokument izdat od nadležnih vlasti države porekla ili države iz koje su došli kojim dokazuju njihovu rodbinsku vezu, a u slučajevima tzv. "zavisnih lica" i valjani dokaz o zavisnosti ili da žive u zajedničkom domaćinstvu ("pod istim krovom").[6]

Izdata dozvola boravka važi na teritoriji odnosne države članice za period od najmanje pet godina, s tim što se nakon isteka tog perioda može automatski produžiti. Prekid boravka koji nije duži od šest uzastopnih meseci, kao i odsustvo zbog vojne vežbe ne utiču na valjanost dozvole. U slučaju da radnici sa dozvolom boravka ostanu bez posla zbog privremene nesposobnosti za rad, zbog bolesti ili povrede i nesreće, ili su bez posla ostali mimo njihove volje (što moraju dokazati), izdate dozvole se ne mogu samo zbog toga opozvati.

Dozvola boravka ima deklaratorni karakter, što je potvrđeno u slučaju Royer, jer se pravo na boravak stiče neposredno na osnovu Ugovora o osnivanju EZ i sekundarnog zakonodavstva (Uredbe 1612/68 i drugih akata). Takođe, ona ima važenje na teritoriji cele države članice prijema.[7]

Osim redovnih dozvola boravka, Uputstvom 68/360 su određeni i uslovi za izdavanje dozvole za privremene i sezonske radnike. Tako se radniku koji je na domaćoj teritoriji zaposlen za period od tri meseca do jedne godine, izdaje privremena dozvola boravka čija je važnost ograničena na očekivano vreme zaposlenja. Posebne vrste privremenih dozvola boravka se izdaju sezonskim radnicima zaposlenim duže od tri meseca, po pravilu na poljoprivrednim poslovima.

Slični uslovi za dobijanje dozvole boravka su propisani i za samozaposlena lica koja su započela sopstveni biznis ili profesionalnu aktivnost.[8]

Pojam profesionalne aktivnosti se veoma široko tumači, tako da uključuje čak i radove koji se obavljaju u okviru pripadnika religijske zajednice, ili radove duhovne ili filozofske inspiracije, pod uslovom da se takvim radovima obezbeđuje ekonomska nezavisnost date zajednice.[9]

U pogledu profesije advokat, Direktiva 77/249 predviđa uzajamno priznavanje svojstva advokata, u tom smislu što svako lice kojem je shodno nacionalnom pravu priznato svojstvo zastupanja i odbrane klijenta pred sudom ili javnim vlastima, ima to ovlašćenje zastupanja u bilo kojoj drugoj državi članici, pod uslovima predviđenim za advokate u toj državi, a bez potrebe da ima prebivalište ili da je upisan u nadležnu profesionalnu organizaciju (advokatsku komoru). Pritom, postavlja se zahtev tzv. dvostruke deontologije – lice mora da poštuje istovremeno profesionalna pravila koja važe u državi u kojoj je upisan u profesionalnu organizaciju (advokatsku komoru) u zemlji porekla i zemlji prijema.[10] U red tih profesionalnih pravila ulaze i pravila etičke prirode – časnost i dostojnost profesije advokata – lepota (dostojanstvo) i pravo; čast i lepota (dostojanstvo) profesije advokat treba da su nerazdvojno povezani. Međutim, ako državljanin države članice želi da se upiše u advokatsku komoru druge države članice, neophodno je da ispuni uslove predviđene za državljane te države koji su upisani u advokatsku komoru, što podrazumeva da se polaže odgovarajući ispit, odnosno ispune drugi uslovi (u Francuskoj: CAPA – Certificat d' aptitude a la profession d' avocad).[11]

Za pitanje ispunjenosti uslova za prijem u advokatsku komoru od posebnog je značaja slučaj Vlassopoulou (C-340/89). Vlassopoulou je bila advokat u Grčkoj, koja je stekla doktorat pravnih nauka na jednom univerzitetu u Nemačkoj, i potom zatražila upis u Advokatsku komoru Nemačke. Zahtev za upis u Komoru je, međutim, bio odbijen zbog toga što nije položila dva (pravosudna) ispita, između kojih je bilo potrebno bavljenje praksom. Evropski sud pravde je u svojoj odluci naveo da je država članica u ovakvim situacijama dužna da uspostavi odgovarajuću saradnju sa drugom državom, kako bi se moglo uporediti znanje i kvalifikacije koje se stiče u drugoj državi članici, bez čega nije moguće ostvarenje načela slobodnog kretanja lica i vršenja profesionalne aktivnosti (advokatske profesije).[12]

Direktiva 168/98 doneta u cilju olakšavanja vršenja advokatske funkcije, ovlašćuje svakog advokata iz država članica da obavlja svoju advokatsku aktivnost, samostalno ili u svojstvu zaposlenog, u svim drugim državama članicama. Domet aktivnosti je istovetan onom koji vrši advokat u svojoj državi i uključuje: pravne konsultacije o pravu države porekla, o komunitarnom pravu, međunarodnom pravu i pravu države prijema; zastupanje i odbrana klijenta pred sudom, zajedno sa advokatom države prijema ili specijalizovanim advokatom (ako to država prijema zahteva). Ako advokat efektivno obavlja svoju aktivnost tri godine u državi prijema, stiče pravo na pristup profesiji advokata u toj državi, bez potrebe da pruža dokaze koje nalaže Direktiva o uzajamnom priznavanju diploma, što znači da tada može osnovati sopstvenu advokatsku kancelariju (i imati više advokatskih kancelarija u državama članicama).[13]

Određenim kategorijama lica može se dozvoliti boravak na domaćoj teritoriji države članice i bez izdavanja dozvole boravka. To se odnosi na: radnike od kojih se očekuje da će svoju aktivnost kao zaposlena lica obaviti za vreme koje nije duže od tri meseca, radnike iz pograničnih zona koji svakodnevno ili najmanje jednom u toku nedelje prelaze granicu, ali se vraćaju u svoju državu gde im je boravište, i sezonske radnike koji imaju ugovore o zapošljavanju overene od ovlašćenih organa države članice na čiju teritoriju dolaze da rade.

Do određenih promena u generalnom pravu boravka zaposlenih i samozaposlenih lica i njihovom pravu boravka nakon prestanka njihove profesionalne aktivnosti, treba da dođe uspostavljanjem unutrašnjeg tržišta. U tom smislu doneta je Direktiva 90/364 iz 1990. godine o pravu boravka. Ovom Direktivom, koje je stupilo na snagu 30.06.1992. godine, pravo boravka je prošireno na sve državljane država članica koji ovo pravo ne uživaju na osnovu postojećeg komunitarnog zakonodavstva i članove njihovih porodica, ako su zdravstveno osigurani od bolesti i raspolažu sa dovoljno sredstava za život kako bi se izbeglo da padnu na teret sistema socijalne pomoći domaće države članice za vreme njihovog boravka. Pod dovoljnim sredstvima za život smatra se onaj iznos koji je veći od iznosa sredstava koji domaća država članica može na ime socijalne pomoći dati svom državljaninu, uzimajući u obzir lične okolnosti ili, kada to nije primenljivo, iznos veći od minimalne socijalne penzije u domaćoj državi članici. Ova lica uživaju i prateća komplementarna prava izlaska iz sopstvene države i ulaska u drugu državu članicu pod uslovima koji su određeni ranijim Direktivom 68/360.

Sloboda kretanja članova porodice radnika se predviđa kako se ne bi dogodilo da radnik odustane od obavljanja profesionalne aktivnosti u drugoj državi članici, ako bi se postavili restriktivni uslovi za kretanje članova porodice radnika.[14] Sloboda kretanja članova porodice radnika (shodno Uredbi 1612/68 i 73/148) odnosi se na supružnika/suprugu, decu mlađu od 21 godinu ili decu koju izdržavaju (kao i decu bračnog druga), na roditelje radnika koje on izdržava i na roditelje radnikovog bračnog druga koje radnik izdržava.[15] Ovim članovima porodice radnika, nezavisno od njihovog državljanstva[16](državljanstva radnika), priznata je sloboda kretanja u punoj meri (kao i samim radnicima). Ipak, pravo na vršenje profesionalne aktivnosti je ograničeno samo na bračnog druga i decu koju izdržavaju, dok se ne odnosi na roditelje.[17]

Navedeni članovi porodice radnika imaju pravo na dobijanje dozvole boravka sa istom važnošću i trajanjem kao i radnik. Pravo na boravak članova porodice se, međutim, uslovljava dostavljanjem dokaza da je radnik u stanju da svojim članovima porodice omogući uslove stanovanja koji se smatraju normalnim, odnosno uporedivim sa normalnim uslovima stanovanja radnika domaćih državljana u oblasti u kojoj su zaposleni. Navedena prava članovi porodice zadržavaju i u slučaju smrti radnika.[18]

Direktiva 68/360, koja je usvojena prema članu 40 (ex 49) Ugovora je, za razliku od Direktive 64/221, primenljiva samo za zaposlena lica, a ne i za samozaposlena lica. Direktiva 68/360 donosi olakšanu slobodu kretanja i ukidanje ograničenja, delimičnim razjašnjenjem određenih formalnih zahteva koji se odnose na pravo na ulazak i boravak državljana trećih država. Ove mere određuju koji dokumenti će se zahtevati od komunitarnog radnika za ulazak u državu članicu i koji obezbeđuju dozvolu boravka za radnike i članove njihovih porodica.

Član 1. Direktive 68/360 je otvorena odredba koja zahteva ukidanje ograničenja kretanja i boravka za državljane i članove njihovih porodica. Članovi porodice pokriveni su tako onim licima na koje se primenjuje Uredba 1612/68. Član 2. navedene Direktive zahteva od država članica da daju takvim osobama pravo da napuste svoju zemlju i odu da rade u drugoj državi članici, jednostavno pokazujući svoju ličnu legitimaciju ili pasoš koji njihova sopstvena država mora predvideti za njih i koja će biti važeća na celoj teritoriji EU. Nikakva izlazna viza ne može biti nametnuta. Član 3. Direktive postavlja slične uslove za pravo ulaska u drugu državu članicu - sve što je potrebno je važeća lična legitimacija ili pasoš i zahtev za vizu, izuzev za članove porodice koji nisu komunitarni državljani. Član 4. i 9. Direktive predviđa za izdavanje petogodišnje, automatski obnovljive, dozvole boravka, oslobođenje od troškova za one osobe koje su navedene u članu 1. Direktive, kao dokaz njihovog prebivališta, a član 6. Direktive predviđa privremene dozvole boravka za privremene i sezonske radnike koji rade više od tri meseca, a manje od godinu dana. Za dobijanje dozvole, radnik mora prikazati dokument sa kojim su on ili ona ušli u zemlju i dokaz o veridbi od poslodavca, i u tom slučaju država članica uglavnom ne traži prekomernu taksu za takvu dozvolu, ili taksu koja ukupno prekoračuje onaj iznos koji državljani moraju platiti za njihove lične identifikacije. Članovi porodice moraju prikazati dokument sa kojim su ušli u zemlju, odnosno dokaz o njihovoj vezi sa radnikom, kao i dokaz o zavisnosti ili zajedničkom životu, ako se to traži prema Uredbi 1612/68. Za članove porodice koji nisu državljani država članica, mora biti izdat dokument o prebivalištu radnika. Direktiva je jasno propisala u članu 5. da pravo na stanovanje i zaposlenje nisu uslovljeni prethodnim zadovoljenjem formalnosti koje ih obezbeđuju. Član 7. Direktive bavi se delimično nezaposlenošću, a član 8. sa kratkotrajnim (manje od tri meseca), sezonskim, i tzv. "pograničnim" radnicima čija prava na boravak moraju biti priznata bez potrebe za dozvolom boravka. Član 10. povezan je sa Direktivom 64/221 tako što predviđa da države članice neće kršiti prava iz odredbi Direktive 68/360, osim po osnovu javnog interesa, javne sigurnosti i javnog zdravlja.

Sud pravde je bio na mukama da skrene pažnju da odredbe Direktive 68/360 nisu ograničavajuće mere, u smislu da nisu ni uslovi koji će, ako nisu ispunjeni, opravdati ponašanje državljana trećih zemalja, niti mere koje će pre usloviti nego potvrditi prava radnika. Umesto toga, one razrađuju ili daju građu za postojeća prava radnika koja su nerazdvojiva ili izričita u Ugovoru o osnivanju, i obezbeđuje različitu formalnu i proceduralnu zaštitu za obezbeđenje koristi od tih prava.

Sudska praksa poznaje mnogo slučajeva neuspešnog pokušaja država članica za nametanjem dopunskih zahteva koji nisu predviđeni u Direktivi 68/360, ili pokušaja upotrebe jednog od neispunjenih formalnih zahteva za ulazak protiv radnika, i jedan i drugi kao sredstvo za odbačaj ulaska ili proterivanje takvog radnika.

U slučaju 48/75 Royer (1976) ECR 497, (1976) 2 CMLR 619, Royeru, koji je bio francuski trgovac koji je stanovao u Belgiji sa svojom suprugom, je rečeno da je bio nezakoniti stanovnik i naređeno mu je od strane belgijske policije da napusti zemlju, budući da nisu bile završene administrativne formalnosti za ulazak stanovništva registrovanih kada je on prvi put došao. Nakon povinovanja naredbi za odlazak, Royer kasnije opet ulazi u zemlju kršeći zabranu povratka. Kada je Sud pravde čuo za njegov neovlašćeni boravak, pitanja koja su se odnosila na Sud pravde bila su da li je pravo na boravak bilo nezavisno od posedovanja dozvole, i da li neuspeh udovoljavanju administrativnih zahteva za dozvolu može stvoriti osnov za proterivanje. Prilikom odlučivanja, Sud pravde je je uzeo u obzir prava koja su usvojena u Ugovoru o osnivanju, i bitne odredbe sekundarnog zakonodavstva.

Ove odredbe su pokazale da su zakonodavni organi EU bili svesni da će, dok ne ustanove nova prava u korist lica zaštićenih od strane komunitarnog prava, uredbe i direktive biti usmerene na utvrđivanje dometa i detaljnih pravila za upotrebu prava ustanovljenih direktno na osnovu Ugovora o osnivanju.

Stoga je, dakle, očigledno da izuzetak u pogledu javnog interesa, bezbednosti i javnog zdravlja sadržan u članu 48 (3) i 56 (1) Ugovora mora biti smatran ne kao predhodni uslov za sticanje prava na ulazak i boravak, već kao obezbeđenje mogućnosti, u individualnim slučajevima gde postoji dovoljno opravdanje, za znatna ograničenja upotrebe prava ustanovljenih direktno iz Ugovora o osnivanju.

Povlastica od ove dozvole prebivališta je, prema tome, što neće biti smatrana kao mera za davanje većih prava, već kao mera države članice koja služi da dokaže individualni nacionalni položaj prema drugoj državi članici, s obzirom na odredbe komunitarnog prava.

Logična posledica iz prethodno izloženog je da neuspeh državljanina države članice da ispuni zakonske formalnosti u pogledu ulaska, kretanja i boravka stranih državljana ne opravdava odluku o naredbi za napuštanjem zemlje.

Međutim, Sud pravde je takođe odlučio da komunitarno pravo ne bi moglo sprečiti države članice od usvajanja odredbi za kontrolu državljana trećih zemalja, zaštićeno odgovarajućim sankcijama, mimo naredbe za napuštanjem zemlje. Princip proporcionalnosti sankcija za administrativni prekršaj, koji zahteva da sankcijama ne bi trebalo nametnuti previše ograničenja slobodi kretanja, je osnovni zakonski princip u ovoj oblasti.

U slučaju 118/75 Walson and Belmann (1976) ECR 1185, (1976) 2 CMLR 552, britanski državljanin, koji je živeo sa italijanskom porodicom, bio je optužen od strane italijanske policije, zajedno sa jednim članom porodice, za neizvršenje prijave prisustva stranog državljanina u roku od tri dana. Kazna za takav propust je bio maksimalno tri meseca zatvora ili novčana kazna od 80.000 lira, ili, u slučaju stranog državljanina, proterivanje iz države. Ova preporuka je izrađena od strane Suda pravde, koji je odlučio da države članice nisu sprečene od usvajanja mera o davanju egzaktnih saznanja o kretanju stanovništva na svojoj teritoriji, tako da obavezom prijavljivanja policiji nije prekršen princip slobode kretanja lica.

Međutim, prekomerna upotreba restriktivnih formalnih mera može prekršiti sledeća pravila:

· Prema Sudu pravde, naročito s obzirom na period vremena u kojem se dolazak stranog državljanina mora prijaviti, odredbe Ugovora o osnivanju su prekršene samo ako je određeni period vremena neumeren.

· Među kaznama vezanim za neuspeh poštovanja propisanih formalnosti za prijavljivanje, mera proterivanja, s obzirom da je svaka osoba zaštićena komunitarnim pravom, je nesumljivo inkompatibilna sa odredbama Ugovora o osnivanju budući da, kao što je Sud pravde već potvrdio u drugim slučajevima, takva mera negira samo pravo utvrđeno i garantovano Ugovorom o osnivanju.

· U pogledu drugih kazni, kao što su novčana kazna i zatvor, dok su nadležni organi ovlašćeni da uvedu kazne s obzirom da neuspeh ispunjavanja uslova iz odredbi koje se zahtevaju od stranih državljana za prijavljivanje njihovog prisustva, nije opravdana impozantna kazna tako nesrazmerna da postaje prepreka slobodnom kretanju lica.

U slučaju Pieck, u kojem je holandski radnik u Engleskoj optužen za ostanak duži od dozvoljenog, Sud pravde je odlučio da je zabrana, iz člana 3 (2) Direktive 68/360, državama članicama da zahtevaju ulaznu vizu ili sličan nalog, primenjena zbog pečata "leave to enter for six months" koji se nalazio u njegovom pasošu kada je ponovo ulazio u Englesku.[19]Svim državama je bilo dopušteno od strane navedene Direktive da zahtevaju podnošenje važeće lične karte ili pasoša.

Slično i u slučaju Sagulo, Sud pravde je odlučio da nikakva kazna ne bi mogla biti utvrđena zbog neuspeha dobijanja dozvole boravka drugačije od dozvole predviđene prema Direktivi 68/360.[20]Ali je takođe, možda neočekivano, odlučio da državljane trećih država koji nisu uspeli da podnesu dokumente tražene od navedene Direktive, ne treba tretirati na isti način kao državljane čija je lična karta prestala da važi.

Ne postoji, dakle, osnov zahtevu da takve osobe budu podložne drugačijim kaznenim odredbama od onih koje se primenjuju na državljane koji su prekršili ovu obavezu za dobijanje određene lične isprave, imajući verovatno u vidu svoje poreklo u zakonskoj odredbi. Uprkos tome, primećeno je da, mada su države članice ovlaštene za uvođenje razumnih kazni za prekršaj prema licima koja podležu komunitarnom pravu, za povredu obaveze pribavljanja važeće lične karte ili pasoša, kazne nipošto ne trebaju biti tako oštre da prouzrokuju smetnju slobodi ulaska i boravka predviđenu Ugovorom o osnivanju.

U sledećem postupku protiv Belgije, s obzirom na praksu država da ponekad na granici traže od ne-belgijskih državljana EU da prikažu svoju dozvolu boravka, pored pasoša ili lične karte, stiče se utisak da je Sud pravde izgledao više zabrinut da bilo kakve razlike u postupanju između državljana i onih koji to nisu, koliko je to moguće, budu smanjene na najmanju meru.[21]

Komisija je potvrdila da jedino izuzetak po osnovu javnog poretka ili interesi bezbednosti mogu opravdati takvu kontrolu, koja bi išla izvan onoga što je predviđeno u Direktivi 68/360, budući da je Belgija iznela argument da nije bilo pogranične kontrole, nego da je vršena opšta policijska provera primenljiva za sve građane. Sud pravde je odlučio da jedini preduslov koji država članica može nametnuti licima na koje se odnosi Direktiva jeste posedovanje važeće lične karte ili pasoša, ali to ne znači bezuslovno da su mere Belgije neprimenljive.

Za razliku od slučaja Sagulo, važnost jednakog postupanja između državljana i nedržavljana ovde je jasno istaknuta i zaista, Sud je nagovestio ono što je kasnije bilo potvrđeno u slučaju Bosman, a to je da, iako proklamujući takvu jednakost postupanja, provere ove prirode mogu kršiti zahteve za slobodom kretanja ako nisu izvršene na povremenoj osnovi, već na "sistematski" ili "nepotrebno restriktivan" način.

Kada se osvrnemo na Direktivu 68/360 i na ona lica koja se sele u potrazi za poslom, jasno je da ako komunitarni državljanin ima ugovorom izvedeno pravo na boravak u domaćoj državi članici, neuspeh u posedovanju ili pribavljanju dozvole boravka ne može opravdati proterivanje od strane države članice. Manje je jasno kakav je položaj radnika koji su napustili posao ili su na drugi način postali nezaposleni, ili u pogledu lica sa ograničenim sredstvima koji su tražili zaposlenje određeno vreme, ali koji nisu bili sposobni da nađu posao.

Jedino spominjanje nezaposlenosti u Direktivi 68/360 je u članu 7. paragraf 1. koji predviđa da dozvola boravka ne može biti povučena samo iz razloga što je radnik nezaposlen makar nehotice ili zahvaljujući nesposobnosti usled bolesti ili nesrećnog slučaja, utvrđujući da služba za zaposlenje to treba da potvrdi. Paragraf 2. predviđa da tamo gde je nenamerna nezaposlenost produžena više od dvanaest uzastopnih meseci, trajanje boravka može biti ograničeno, ako je dozvola boravka obnovljena prvi put, za ne manje od dvanaest meseci. U Direktivi 68/360 ništa nije rečeno u pogledu nezaposlenosti koja je dobrovoljna ili koja je prouzrokovana nečim drugim mimo navedenih uzroka nesposobnosti, i zato se može zaključiti da su u takvim okolnostima države članice ovlaštene da odbiju dozvolu boravka, ili eventualno da opozovu dozvolu. Ipak, ako neko dobrovoljno napusti posao usled nezadovoljstva sa položajem i aktivno traži drugi posao, gornji zaključak može biti neopravdan. Ovo je predloženo u presudi u slučaju Antonissen, koji je postavio pitanje ne o dobrovoljnoj nezaposlenosti, već o statusu lica ko je nezaposleno, a aktivno traži posao. Mada je Sud pravde odlučio da član 39 (ex 48) Ugovora takođe štiti pravo ulaska u potrazi za poslom, Engleska je iznela argument da ovo pravo nije neograničeno i da države članice mogu, saglasno navedenim članom i Direktivom 68/360, proterati državljane trećih zemalja koji nisu pronašli posao ni posle određenog perioda vremena. Iznet je argument da ovaj period vremena treba da iznosi tri meseca (mada englesko zakonodavstvo predviđa šest meseci), budući da je taj period bio predviđen u Direktivi Saveta u odnosu na dobijanje socijalnog osiguranja u domaćoj državi članici, i otkako je zapisnik sa sastanka Saveta obelodanjen, to je bio period vremena određen od strane Saveta kada je usvojena Direktiva 68/360.

Sud pravde je u pomenutom slučaju Antonissen izneo stanovište da u tom pogledu na prvom mestu mora biti pokazano da je efikasnost člana 48. Ugovora osigurana koliko i komunitarno zakonodavstvo ili, što je izuzetak, zakonodavstvo države članice da je licima određen razuman rok u kome će se obavestiti, na teritoriji odnosne države članice, o ponudama za zaposlenje koje odgovaraju njihovim radnim kvalifikacijama i da preduzmu, gde je prikladno, potrebne korake da bi zasnovali radni odnos.[22]

Sud pravde je odbio deklaraciju iz zapisnika sednice Saveta dajući prioritet širokom tumačenju ovog osnova.

Međutim, takva deklaracija ne može biti upotrebljena u svrhu interpretacije odredaba sekundarnog zakonodavstva gde, kao u ovom slučaju, nije izrađena nijedna preporuka da zadovolji deklaraciju u načinu formulisanja odredbe u pitanju. Deklaracija stoga nema pravno značenje.[23]

U odluci je navedeno da je period od 6 meseci dovoljno dug, s tim da je ipak ostavljena mogućnost da državljanin treće zemlje, u vremenskom intervalu dužem od 6 meseci, može tražiti posao.[24]

U odsustvu komunitarnih odredbi snabdevene propisanim periodom vremena u toku kojeg komunitarni državljani koji traže zaposlenje u državi članici mogu tamo ostati, period od šest meseci neće se u načelu pojaviti kao nedovoljan u omogućavanju licima koji su zainteresovani da se obaveste, u domaćoj državi članici, o ponudama za zaposlenje koje odgovaraju njihovim radnim i profesionalnim sposobnostima i da preduzmu, gde je to celishodno, nužne korake da bi se zaposlili i, prema tome, neće ugroziti efikasnost načela slobode kretanja. Ipak, ako posle isteka ovog vremenskog perioda odnosno lice obezbedi dokaz da je kontinuirano u potrazi za zaposlenjem i da ima istinske šanse da bude zaposlen, od njega ne može biti zahtevano da napusti teritoriju domaće države članice.

Komentarišući slučaj Antonissen, O'Keeffe je sugerisao da "kada je suočen sa slobodom kretanja lica, koji vidi kao put ka embrionalnom komunitarnom građanstvu, viđenje Suda pravde je sada više obrazovano na načelima ljudskih prava, nego na striktnim imperativima društveno-ekonomskog prava na koje se bazira Ugovor o osnivanju". Ovo je slučaj koji će svakako biti otvoren za dalje argumente, utoliko više iz razloga što su mnogi državljani trećih zemalja zainteresovani za njegovo rešavanje, a Sud pravde je manje velikodušan u objašnjenju prava onima kojima su naslovljeni.

U slučaju Tetik, Sud pravde je odlučio da, mada je tumačenje mera usvojenih u skladu sa sporazumom između Turske i EU trebalo biti obrazovano na principima iz člana 39-41 (ex 48-50) Ugovora, turskom radniku pokrivenim navedenim sporazumom nije dato pravo da se slobodno kreće unutar EU. Prema tome, iako radniku treba dati "razuman period vremena" da nađe novo zaposlenje posle završetka prethodnog ugovora o radu, opravdanost navedenog perioda vremena je na kraju bila stvar odlučivanja nacionalnih organa vlasti. Sud pravde je odlučio da je period od nekoliko dana neadekvatan, pošto bi lišio pojedinca prava na nalaženje novog zaposlenja, ali isto tako nije bio spreman da ide onoliko daleko koliko je to učinio u slučaju Antonissen.[25]

Ako se osvrnemo na položaj najstarije populacije, prema komunitarnom pravu, da bi penzioner koji nije radio u državi prijema stekao pravo na boravak (prebivalište) u toj državi (za razliku od komunitarnog radnika koji po sticanju uslova za starosnu, odnosno, invalidsku penziju u državi prijema ima pravo na boravak (prebivalište) u toj državi), potrebno je, shodno Direktivi 90/365, da je obavljao profesionalnu aktivnost na području EU i da je stekao pravo na (privremenu) starosnu, odnosno invalidsku penziju, odnosno rentu za slučaj nesreće na radu ili profesionalne bolesti. Pored toga, penzioner treba da raspolaže sa dovoljno sredstava (prihoda) kako ne bi pao na teret socijalne pomoći države prijema, kao i da je zdravstveno osiguran za one rizike koji su obavezno predviđeni u sistemu zdravstvenog osiguranja države prijema. Pored samog penzionisanog lica, pravo na boravak ima suprug/supruga penzionisanog lica, njihova deca koju izdržavaju i roditelji koje izdržava.[26]

Aleksandar Timotijević

WORKER’S RIGHT OF RESIDENCE AT THE EU MEMBER STATES

Summary

Contain of principles of persons fredom movement presume complex of personal rights: right of entry, right of residence and right for citizens of one member state to remain at teritory of another member state, as well as right of employment and related rights. All member states has an obligation, to permit other EU citizens and members of their family, residence on their own teritory based on identity card or passport.

According to Regulation 1612/68 there is a special permit called:“permit of entry for EC member states citizens“, which purpose is as evidence of residence right. In addition, this is a main right in terms of priciples of persons freedom movement.

Key words: EU law, freedom of movement for workers

[1] G. Druesne – Droit de l' Union europenne et politiques communautaires, PUF, Paris, 2001, 147.

[2] CJCE, 3.7.1980, Pieck, n. 157/79, R.p. 2171; prema: P. le Mire - Droit de l' Union europeene et politiques communes, Dalloz, 2001, 27.

[3] CJCE, 7.7.1976, Lynne Watson et Alessandro Belmann, n. 118/75, R.p. 1185; prema P. le Mire, op. cit., str. 27.

[4] Case 48/75 Royer v. Belgium (1976) ECR 497, 513.

[5] Relevantne odredbe slične sadržine za "samozaposlena lica" i lica koja pružaju usluge sadržane su u članovima 52. i 60. Rimskog Ugovora o osnivanju.

[6] Čl. 4. t. 3. Uputstva 68/360, a za "samozaposlena lica" članovi 4-7. Uputstva 73/148

[12] R. Nielsen, European Labour Law, Copenhagen, 2000, str. 275.

[15] P. le Mire, op. cit., str. 30-31; G. Druesne, op. cit., 182.

[16] Ipak, država prijema može zahtevati od članova porodice koji nisu državljani država članica, da pribave ulaznu vizu ili ispune ekvivalentnu obavezu, ali država prijema je u tom slučaju dužna da olakša ovim licima izdavanje ulazne vize ili ekvivalentnog dokumenta, a potom, umesto dozvole boravka i odgovarajući dokument o boravku.

[17] P. le Mire, op. cit., str. 31; G. Druesne, op. cit., 183-184.

[18] P. le Mire, op. cit., str. 31; G. Druesne, op. cit., 183.

[19] Case 157/79 R. v. Pieck (1980) ECR 2171, (1980) 3 CMLR 220

[20] Case8/77 Sagulo, Brenca and Bakhouche (1977) ECR 1495, (1977) 2 CMLR 585

[21] Case 321/87 Commission v. Belgium (1989) ECR 997, (1990) 2 CMLR 492

[22] Case C-292/89 Antonissen (1991) ECR I-745, (1991) 2 CMLR 373

[23] Case 306/89 Commission v. Greece (1991) ECR 5863, (1994) 1 CMLR 803

[24] Case C-171/91 Tsiotras v. Landeshauptstandt Stuttgart (1993) ECR I-2925

[25] Case C-171/95 Recep Tetik v. Land Berlin (1997) ECR I-329