Dr Jurij Toplak,

Univerzitet u Mariboru - Pravni fakultet

Dr Srđan Đorđević,

Univerzitet u Kragujevcu - Pravni fakultet

UDK: 342.82

Primljeno: 7.06.2010.

Izvorni naučni članak

KOLIKO VREDI ODUZET GLAS NA IZBORIMA?

Autori obrađuju problem obima zaštite biračkog prava, kada ono bude ugroženo do mere nemogućnosti njegovog ostvarivanja, odnosno, kada je ono potpuno uskraćeno. Pri tome, građanin pojedinac, kome normativno-pravni poredak priznaje status birača, ne uspeva da realizuje taj bitan deo strukture sopstvene "političke ličnosti", što je posledica odgovornosti državnih organa, odnosno, države. U radu je istaknuto komparativno, englesko i američko, iskustvo u oblasti zaštite biračkog prava, u smislu novčane naknade nematerijalne štete, koja tim povodom nastaje. Posebno je naznačena i praksa Evropskog suda za ljudska prava, koju treba imati u vidu i kada se budu ova pitanja razmatrala u okviru nacionalnog pravnog okvira Republike Srbije.

Ključne reči: birač, biračko pravo, izborno pravo, sudska zaštita biračkog prava, sudska praksa, Dom lordova, Vrhovni sud SAD, Evropski sud za ljudska prava, Ustav Republike Srbije.

I

Birač bi želeo da glasa putem pošte, ali mu nadležni izborni organ nije poslao glasački listić. Drugi birač je zadržan u policijskom pritvoru od subote uveče i zbog toga ne može sutradan otići do biračkog mesta da glasa. Treći, invalid, ne može da glasa, jer glasački listić nije materijalizovan u njemu razumljivoj formi ili biračko mesto njemu nije fizički dostupno. Četvrtom biraču birački odbor ne dozvoljava da glasa, jer je, po evidenciji članova biračkog odbora, njegovo ime na biračkom spisku već zaokruženo, te smatraju da je time on već obavio radnju glasanja. Da li ovi birači imaju pravo da im se nadoknadi nematerijalna šteta koju su pretrpeli, time što im je povređeno aktivno biračko pravo i koji bi bio adekvatan iznos takvog vida materijalne kompenzacije zbog povrede tako značajnog ljudskog prava? Ovim člankom se predstavlja evropska i američka sudska praksa, povodom postavljenih pitanja.

Nakon nedavnih parlamentarnih izbora u Engleskoj, održanih maja 2010. godine, u javnosti se govori o hiljadama birača, koji će, navodno, tužiti državu zato što im je onemogućeno ostvarivanje aktivnog biračkog prava, jer nisu mogli glasati, i to, ne svojom voljom. Odnosno, sprečeni su da iskažu sopstvenu političku volju, ali zato što su, po njihovom viđenju, nadležni državni organi bili nedovoljno odgovorni. U krajnjoj konsekvenci, stvari treba postaviti na jasnu ravan: s jedne strane imamo građanina koji želi da bude saučesnik izbornog procesa i želi da se oseti sastavnim delom biračkog tela; da time ostvari suverenost, težeći da u trećem milenijumu oseti, makar malo onog političkog dostojanstva, koji su imali građani polisa, zahvaljujući privilegiji življenja u malim, ali jasno politički definisanim i zaokruženim celinama. S druge strane je država, koja ima obavezu da organizuje realizaciju procesa, kojima joj građanin daje legitimitet. Iako je država najčešće raspoložena da probleme u izbornim procesima tretira po metodu statističke računice, polazeći od stava da se regularnost izbornog procesa tumači procentima, ovom prilikom se vrši evidencija naznačenih problema sa aspekta ljudskih prava. Reč je o individualnom političkom pravu, koje se vezuje za ličnost pojedinca i predstavlja njegov neodvojivi deo. Osim što je u trenu laganog letenja glasačkog listića kroz omeđen prostor glasačke kutije, birač saučesnik moćnog suverenog tela, on je u tom trenutku i akter sopstvenog samodokazivanja. Kako bi se drugačije mogla dokazati inicijalna egzistencija političkog dela ličnosti pojedinca, ako ne preko ostvarivanja biračkog prava, i to, primarno njegovog aktivnog dela? Upravo zato, kada razmišljamo o problemima u ostvarivanju biračkog prava, nećemo se opterećivati "statističkim greškama", što je glomaznoj državnoj izbornoj administraciji prvorazredni cilj kada se utvrđuje regularnost izbornog procesa, već ćemo posmatrati građanina-birača. Ljudska individua je centar tog procesa; država je odgovorna ukoliko postoji prepreka za ostvarivanje biračkog prava, za koju nije odgovoran sam birač. Jer, država je u obavezi da obezbedi sve neophodne uslove za neometano ostvarivanje svih individualnih ljudskih prava. Njena uloga se ne svodi samo na uzdržavanje od ponašanja, kojim bi se moglo ugroziti ostvarivanje biračkog prava, već i na preduzimanje mera, kojima se obezbeđuju uslovi za ostvarivanje biračkog prava.

Dosadašnje komparativno iskustvo izbornog procesa nam ukazuje da je moguće naići na različite situacije u kojima građanin, protiv njegove volje i bez njegove odgovornosti, biva sprečen da sopstvenu ličnost oplemeni "biračkom maskom". Reč je o slučajevima u kojima država nije na adekvatan način propisala određene situacije u izbornom procesu, pa radnja glasanja ostaje nerealizovana želja građanina, koji je bio u pretpostavljenom biračkom statusu. Naime, takav građanin ispunjava pravno utvrđene i propisane uslove, koji su neophodni za sticanje statusa birača. Ali, zahvaljujući neadekvatnoj aktivnosti države, ođjednom se, sasvim neočekivano, ispostavi da norme iz ustavnog i zakonskog propisa o biračkom pravu ne budu ostvarene, iz razloga koji nisu u njima predviđeni. Tako, na primer, neki građani nisu mogli glasati, jer su biračka mesta zatvorena u trenutku dok se oni nalaze ispred biračkog mesta. Ili, građani nisu mogli glasati, jer su bili u pritvoru.[1] U Sloveniji jedan birač tuži državu za 50.000 evra, jer je hteo da glasa u svom stanu, ali ga birački odbor nije posetio.[2] Ni Srbija nije imuna od slučajeva ove vrste, pa se dešava da građanin ne bude na biračkom spisku, iako je preduzeo sve neophodne radnje, koje su propisane dispozicijama pravnih normi, čiji je tvorac država.[3]

U vezi sa svim ovim i njima sličnim slučajevima, nužno je postaviti i pitanje zaštite biračkog prava, kao jednog od osnovnih političkih prava. Bez trenutnog ulaženja u problem specifičnosti svakog od pojedinačnih slučajeva, vredi zapaziti da sve njih karakteriše uskraćivanje biračkog prava, što predstavlja apsolutno onemogućavanje građanina da se koristi individualnim pravom, koje je utvrđeno najvišim pravnim normama. Stoga se neminovno problematizuje i sudska zaštita biračkog prava i, u tom kontekstu, pitanje prava na naknadu štete. Ovo pitanje je engleska sudska praksa aktuelizovala i rešila još pre više od tri veka, 1703. godine, u slučaju Ashby v. White[4], poznatom i pod nazivom "Izborni slučaj Aylesbury". U ovom slučaju, engleski Dom Lordova je priznao pravo birača na žalbu sudu i pravo na novčanu naknadu štete, a lord Holt[5] je u presudi istakao: "Ako tužilac ima neko pravo, onda uvek treba da ima i način da štiti to svoje pravo u slučaju kad mu je ograničena njegova realizacija."[6] Svako ograničenje prava dovodi do nastanka štete, odnosno, lice je pretrpelo štetu nematerijalne prirode. "Kao i u slučaju verbalne uvrede, iako čovek ne izgubi ni penija zbog toga jer ga je neko uvredio, njemu ipak pripada pravo da tuži."[7] Lord Holt ide u svojim stavovima i dalje, utvrđujući da je finansijska odgovornost države poželjna i korisna i zato, jer se time državni organi primoravaju na korektnije i kvalitetnije poštovanje pravnih propisa.

I u sudskoj istoriji SAD se može naići na primere, koji potvrđuju stav o neophodnosti utvrđivanja odgovornosti države u slučaju uskraćivanja biračkog prava. Tako je, na primer, Vrhovni sud SAD je pravo birača na materijalnu, finansijsku naknadu nematerijalne štete potvrdio 1900. godine u slučaju Wiley v. Sinkler[8] i 1903. godine u slučaju Giles v. Harris.[9] U prvom od ova dva slučaja, Vrhovni sud je utvrdio, da je biračko pravo lično pravo, čije uskraćivanje može izazvati i utvrđivanje egzaktne vrednosti štete koja tim povodom nastane.[10] Vrhovni sud je kasnije potvrdio i pravo na naknadu štete u primeru kršenja izbornog prava na primarnim izborima kandidata unutar same političke partije.[11] Kada porota utvrđuje visinu naknade štete, pred sobom ne sme imati predstavu o nekoj apstraktnoj vrednosti ili važnosti biračkog prava,[12] već se visina naknade štete u slučaju povrede biračkog prava utvrđuje na jedan od sledeća dva načina. Prva mogućnost se svodi na prethodno istraživanje duševnih bolova, patnji i stresa, koji nastanu usled uskraćivanja biračkog prava; a druga mogućnost polazi od utvrđivanja prethodne pretpostavke (presumed damages) o tome koliko biračko pravo zaista vredi konkretnom građaninu u konkretnom slučaju, što će utvrđivati svaki član porote.

Stoga ukazujemo da Evropski sud za ljudska prava priznaje biračima, kojima je uskraćeno biračko pravo - pravo na naknadu nematerijalne štete. U svojim prvim rešenjima sud nije presuđivao materijalnu naknadu štete ili je rešenje oko naknade štete prepuštao državi članici.[13] Međutim, u novijim odlukama, Sud strankama konstantno dosuđuje po 1500 evra "pravičnog zadovoljenja", i zbog samog kršenja izbornog prava i Konvencije, bez potrebe da podnosilac predstavke ističe i iskazuje zahtevanu visinu štete.[14] U svojoj najsvežijoj odluci Kiss protiv Mađarske, Sud je dosudio 3000 evra pravičnog zadovoljenja i 5000 evra za troškove postupka osobi, koja je u Mađarskoj izgubila izborno pravo zbog manične depresije.[15] Treba dodati da je "pravično zadovoljenje", koje dosuđuje Evropski sud, samo minimalni standard zaštite prava, a države članice mogu priznati i jako viši iznos naknade štete. Posle britanskih parlamentarnih izbora godine 2010. počelo je provejavati mišljenje među stručnim komentatorima, da pravo na naknadu štete treba da imaju svi oni, koji, iz različitih razloga, nisu mogli glasati, dakle, pravo na neku sličnu naknadu štete, koju dosuđuje Evropski sud u Strazburu. [16] A u slučaju kada bi birač, pored samog kršenja biračkog prava uspeo dokazati i štetu koja je nastala u vidu duševnih bolova i patnji, ta zaštita bi varirala od slučaja do slučaja. Važi dodati da, u slučaju kada je onemogućeno izborno pravo građanina, ponekada i kandidat ima pravo na naknadu štete, jer kršenje izbornog prava birača može uticati i na realizovanje pasivnog biračkog prava kandidata. Evropski sud u ovakvim slučajevima priznaje kandidatima naknadu štete u visini od 7500 evra[17] do 8000 evra.[18]

Čini nam se zanimljivom i nedavna presuda Tribunala za ljudska prava Kanade, doneta u slučaju hendikepiranog birača, koji je, prilikom ulaska u biračko mesto naleteo na stepenice i morao je da se kliza po njima zadnjim delom tela, da bi mogao glasati. Iako je na kraju glasao, Tribunal mu je presudio 10.000 dolara zbog neugodnosti, kojima je bio izložen, kako bi mogao ostvariti aktivno biračko pravo. Osim toga, Sud je državi naložio i da uvede sistem redovne kontrole biračkih mesta, da bi sva biračka mesta, a time i glasanje bilo jednako dostupno svima biračima bez diskriminacije.[19]

II

Razmatranje uporedne američke i evropske sudske prakse povodom sudsko-pravne zaštite aktivnog biračkog prava planirano se usmerava ka postojećem pravnom stanju u Republici Srbiji. Kako smo uskraćeni saznanja o evidenciji slučajeva korišćenja raspoloživim pravnim sredstvima za zaštitu aktivnog biračkog prava na prikazani način, ostaje nam da se zadržimo na nivou pozitivnog normativnog poretka Srbije. Na tom misaonom putu, prethodno ukazujemo na ustavnu konstrukciju ljudskih prava u Srbiji, koja podrazumeva skup nekoliko osnovnih propisanih principa i pravila. U pojednostavljenoj interpretaciji ove konstrukcije, beležimo pravilo o neposrednoj primeni, pravilo o svrsi ustavnih jemstava, pravilo o ograničenju ljudskih i manjinskih prava, o zabrani diskriminacije i o zaštiti ljudskih i manjinskih prava. Prezentiranje upravo predočene liste ustavnih pravila i principa je, za potrebe ovog rada, u funkciji normativne analize njegove centralne teme; stoga nas zadovoljava restriktivno tretiranje ustavne konstrukcije ljudskih prava, odnosno, nju dovodimo u funkcionalnu vezu sa aktivnim biračkim pravom.

U tom cilju, kao naročito vrednu ustavnu normu ističemo onu, koja je iskazana odredbom čl. 18. st. 4. Ustava, jer su njome utvrđena instruktivna pravila upućena autoritativnim tumačima odredbi o ljudskim i manjinskim pravima. Ovom odredbom je iskazan sadržaj cilja kada su predmet tumačenja odredbe o ljudskim i manjinskim pravima, tj. ustavotvorac je nametnuo obavezujuću suštinu ciljnog tumačenja takvih odredbi, koja se sastoji u "koristi unapređenja vrednosti demokratskog društva". Iako ovako formulisan pravno-politički standard dodatno opterećuju problemi utvrđivanja njegovog značenja na terenu izbornog prava (politika je fluidna kategorija), ipak mora opstati utisak da je u značajnoj meri vezan prepoznatljivim kategorijama, koje pripadaju vrednostima demokratskog društva (sloboda, jednakost, pluralizam, tolerancija…). Razumevanje odredbi o ljudskim i manjinskim pravima mora biti usaglašeno sa važećim međunarodnim standardima i sa praksom međunarodnih institucija, koje nadziru njihovo sprovođenje. Smatramo potrebnim istaći i problem, koji je u prvim komentarima na račun Ustava Republike Srbije, već uočen povodom odredbe čl. 18. st. 4. jer su očigledno opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori izostavljeni iz ovog konteksta, pa "subjekti koji budu u prilici da tumače odredbe o ljudskim pravima… mogu biti u nedoumici kojim izvorima treba da se rukovode prilikom postupanja: da li važećim međunarodnim standardima ljudskih prava i praksom međunarodnih institucija koje nadziru sprovođenje ljudskih prava na koja Ustav izričito navodi u odredbi o tumačenju ljudskih prava (st. 3), ili potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava na koje ih Ustav upućuje kada definiše okvir njihovog postupanja (čl. 142. st. 2; čl. 145. st. 2; čl. 167. st. 1. tačka 1)?"[20]

Međutim, u slučaju teme predmetnog članka, smatramo da je ovakvu dilemu otklonila sama praksa Evropskog suda za ljudska prava, koja je dovoljno sadržajna da već sada može biti od pomoći u rešavanju slučajeva uskraćivanja ili ograničavanja aktivnog biračkog prava. Aktivno biračko pravo je sadržano u korpusu izbornog prava, koje je regulisano odredbom čl. 52. Ustava Republike Srbije. Njome se ono priznaje svakom punoletnom i poslovno sposobnom državljaninu Republike Srbije i utvrđuje da izborno pravo (a time i aktivno biračko pravo) uživa pravnu zaštitu. U normativnom procesu daljeg regulisanja problematike biračkog prava, zakonodavna vlast je oivičena upravo naglašenim standardima i principima civilizovanog pravnog podneblja.

Pri tome, svakako da imamo u vidu nespornu normativnu činjenicu načina na koji je Evropskom konvencijom o ljudskim pravima utvrđeno pravo na izbore,[21] i prevladanu nedoumicu da je, u okviru citirane formulacije čl. 3. Protokola br. 1. EKLjP, nužno identifikovati i individualna prava i slobode. Odnosno, pravo na izbore iz EKLjP ne podrazumeva samo obavezu za odnose među državama kao visokim stranama ugovornicama, jer bi takav pristup bio isuviše restriktivan. Na državama je, dakle, da shvate ozbiljnost preuzetih obaveza, tj. da se prvenstvena obaveza u oblasti koja je u pitanju, "ne sastoji u tome da se država uzdržava ili ne meša, kada se govori o većini građanskih ili političkih prava, već da usvaja pozitivne mere da "održi" demokratske izbore".[22] Ovakav stav je potrebno neposredno dovesti u vezu sa aktivnim biračkim pravom, kao subjektivnim pravom nekog lica da glasa, koje jeste važno, ali, ipak, nije i apsolutno pravo, sa stanovišta EKLjP. Naime, državama se prepušta široka sloboda samostalne procene načina na koji će se normativno urediti ovo pitanje, ali je na Sudu "da utvrdi u poslednjoj instanci da li se postupalo po uslovima iz Protokola br. 1; on se mora uveriti da ti uslovi ne uskraćuju prava o kojima je reč u toj meri da poništavaju samu njihovu suštinu i lišavaju ih delotvornosti; da su ti uslovi postavljeni u težnji da se postigne legitiman cilj; i da upotrebljena sredstva nisu nesrazmerna".[23]

Tako je, na primer, postupajući na liniji ovakvih stavova, Evropski sud za ljudska prava, rešavajući predmet u kojem je jedno lice u Italiji brisano sa biračkog spiska zato što se protiv njega vodio krivični postupak pod optužbom da je član mafije, zauzelo stav suprotan odluci italijanskog suda i italijanske vlade. U obrazloženju je istaknuto da "pošto je ime predlagača bilo izbrisano iz biračkog spiska, nije bilo konkretnog dokaza na kojem bi se temeljila "sumnja" da je predlagač pripadao mafiji…", zbog čega "… Sud ne može smatrati da je mera o kojoj je reč srazmerna".[24] Ovaj primer je istaknut, kako bi se prikazalo viđenje "Strazbura" na temu slobode države u sopstvenoj pravnoj proceni regulisanja restrikcije biračkog prava, uz obavezu poštovanja standarda, koji se može iskazati kao "legitiman cilj". Odnosno, svako ograničenje aktivnog i pasivnog biračkog prava "mora da bude proporcionalno ostvarenju nekog legitimnog cilja",[25] što znači da nacionalno pravo ne sme da ugrozi samu suštinu biračkog prava. A ukoliko do toga dođe, onda postaje nesporno pravo na pravnu zaštitu aktivnog biračkog prava, koje podrazumeva i na zahtev za naknadom nematerijalne štete nastale povodom uskraćivanja biračkog prava.

Autori se nadaju da će državna vlast Republike Srbije imati u vidu istaknuto prikazivanje korpusa specifičnih problema u vezi sa ostvarivanjem aktivnog i pasivnog biračkog prava. U tom smislu, bilo bi neophodno izvršiti i odgovarajuću normativnu reformu izbornog zakonodavstva u koje ubrajamo, kako klasične zakone iz oblasti izborne (ali i iz drugih oblasti), tako i prateće pravilnike i uputstva nadležnih izbornih komisija. Neophodno je evidentirati postojeće i potencijalne propuste i adekvatno reagovati, kako bi se otklonili propusti, koji ugrožavaju jednake mogućnosti svakom građaninu-pojedincu, tj. biraču da može biti delatan saučesnik izbornog procesa.

Jurij Toplak - Srđan Djordjević

THE WORTH OF A HIJACKED ELECTORIAL VOTE

Summary

In the European and American practice of exercising the voting right, understood as a separate, individual political right, there have been cases recorded of its illegitimate deprivation. In that sense, the practice of court protection of the voting right has already been established, resulting in financial compensation for intangible damage incurred to a citizen who is deprived of the right to vote. In the modern legal system of the Republic of Serbia one may also expect to encounter the demands for protection from citizens who have been illegitimately and illegally deprived of the right to vote, due to lack of accountability of the central government. Thus, it is necessary to take timely normative and corrective measures which will help Serbia harmonize its state and legal system with the international and European principles in this area.

Key words: voting right, court protection of the voting right, Constitution, Republic of Serbia, European court of human right.

---

[1] A. Wagner, "The human rights cost of preventing people from voting", UK Human Rights Blog. 7. maj 2010, http://ukhumanrightsblog.com/2010/05/07/the-human-rights-cost-of-preventing-people-from-voting/

[2] M. Pigac, "50.000 evrov, ker ni mogel voliti" Dobro jutro (Savinjska izdaja), 3. april 2010, str. 17. Takođe, videti i: J. Toplak i T. Dubrovnik, "Vrednost odvzetega glasu na volitvah", Pravna praksa, br. 21, 27. maj 2010, str. 13.

[3] Na primer: Internet Novine Serbske "Tadić pobedio u dijaspori", Srpska Dijaspora. Info 2008. http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=10086

[4] Ashby v. White (1703) 92 ER 126 (Aylesbury election case). Ovaj slučaj često je upotrebljavan kao primer maksime "ubi jus ibi remedium" - "tamo gde je pravo, tamo je moguće i rešenje". "Ubi jus ibi remedium - Ashby v White, action on the case"

http://law.jrank.org/pages/17980/ubi-jus-ibi-remedium.html#ixzz0nR34sYIm

[5] Lord Holt, koji je u vreme rešavanja ovog slučaja bio Vrhovni sudija Engleske i Welsa, dao je dissent opinion, logički obrazloženo izdvojeno mišljenje, da bi se Dom Lordova, nakon toga, prilikom odlučivanja sa pedeset glasova za i šesnaest protiv priklonio njegovom mišljenju.

[6] Lord Holt, str. 273-274.

[7] Ibid.

[8] Wiley v. Sinkler, 179 U.S. 58 (1900). Podnosilac predstavke je u istakao zahtev za naknadu štete u visini od 2500 dolara, što bi u današnjoj vrednosti iznosilo oko 65.000 dolara.

[9] Giles v. Harris, 189 U.S. 475 (1903).

[10] Wiley v. Sinkler, na str. 65.

[11] Nixon v. Herndon, 273 U.S. 536 (1927). U tom slučaju, kao i u kasnijem slucaju Lane v. Wilson, 307 U.S. 268 (1939), podnosioci predstavke su potraživali od države po 5000 dolara, zbog onemogućavanja korišćenja prava na glasanje.

[12] Memphis Community School District v. Stachura, 477 U.S. 299 (1986).

[13] Videti, na primer, Hirst protiv Ujedinjenog kraljevstva (br. 2) (Br. slučaja 74025/01), Rešenje Velikog senata od 6. oktobra 2005 (Sud je odlučio, da je britanski zakon, koji oduzima pravo na glasanje svim osobama u zatvoru, suprotan Evropskoj konvenciji) i Campagnano protiv Italije (Br. slučaja 77955/01) od 23. marta 2006 (Sud je odlučio, da je suprotan Evropskoj konvenciji italijanski zakon, koji oduzima pravo na glasanje osobama u bankrotu).

[14] Pantuso protiv Italije (br. 21120/02) od 24. maja 2006; Bova protiv Italije (br. 25513/02) od 24. maja 2006 (U oba slučaja Pantuso i Bova primili su po 1500 evra pravičnog zadovoljenja). Po 1500 evra pravičnog zadovoljenja je zbog kršenja izbornog prava sud dosudio i u mnogim drugim rešenjima; između ostalog, u slučaju La Fazia protiv Italije (br. 4910/04) od 16 oktobra 2007; Melegari protiv Italije (br. 17712/03) od 13 novembra 2007; Viola i drugi protiv Italije (br. 7842/02) od 8. januara 2008.

[15] Alajoš Kiss protiv Mađarske (br. 38832/06) od 20. maja 2010. ESLjP je u ovom predmetu zauzeto stav da apsolutna zabrana prava glasa licima pod delimičnim starateljstvom predstavlja kršenje EKLjP. Tim povodom, Beogradski centar za ljudska prava je vrlo brzo i ažurno odreagovao upozoravajući na neusaglašenost pravnih propisa Srbije u ovoj oblasti, pa preporučujemo: www.bgcentar.org.rs/index.php?option=com_content&view...

[16] Videti, na primer, David Pannick. "Prisoners may be unpopular but they should still vote" Times Online. 6. maj 2010;

http://business.timesonline.co.uk/tol/business/law/columnists/article7116044.ece

[17] Videti, na primer, Namat Aliyev protiv Azerbejdžana (br. 18705/06) od 8. aprila 2010 (bilo je više nepoštovanja izbornih pravila, između ostalog veći broj birača nije mogao glasati, jer nisu bili upisani u birački spisak).

[18] Kovach protiv Ukrajine (br. 39424/02) od 7. februara 2008. (neko je u izbornu kutiju ubacio veći broj već ispunenih glasačkih listića).

[19] Presuda Kanadskog tribunala za ljudska prava (Canadian Human Rights Tribunal) James Peter Hughes v. Elections Canada, od 12. februara 2010. Dostupno na http://www.chrt-tcdp.gc.ca/search/files/t1373_10308e120210.pdf

[20] M. Pajvančić, Komentar Ustava Republike Srbije, Konrad Adenauer Stiftung, Beograd, 2009., str. 30. Takođe, kako ova autorka upućuje, šire se o ovom problemu može videti u njenom tekstu "Kontraverze ustavnog okvira zaštite ljudskih prava."

[21] Čl. 3. Protokola br. 1: "Visoke strane ugovornice obavezuju se da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim glasanjem, pod uslovima koj obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih tela".

[22] Mathieu-Mohin i Clerfayt v. Belgija (2. mart 1987, serija A br. 113, str. 22-24, stavovi 48-54).

[23] Ibid. str. 23, stav 52.

[24] Ž. Ditertr, Izvodi iz najznačajnijih odluka Evropskog suda za ljudska prava, Službeni glasnik, Beograd, 2006, str. 381. Konkretno, reč je o slučaju Labita v. Italija (6. april 2000, podnesak br. 26772/95, stavovi 201-203).

[25] Gitonas i drugi protiv Grčke, presuda od 1.07.1997, RJD, 1997-IV, br. 52.