Dr Veljko Turanjanin*

Pregledni naučni članak

UDK: 343.125

UDK: 343.144

POJMOVNO ODREĐENjE I PRAVNA PRIRODA SPORAZUMA O PRIZNANjU KRIVIČNOG DELA**

Rad primljen: 20. 08. 2017.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 15. 09. 2017.

Autor u radu pojmovno određuje sporazum o priznanju krivičnog dela, koji predstavlja pravni transplantat koji zauzima sve značajnije mesto u sferi krivičnog postupka u Republici Srbiji. Rad je strukturalno podeljen u više celina, pri čemu autor zaobilazi klasičnu sistematiku razmatranja nagodbe, te prvenstveno razmatra odnos sporazuma i efikasnosti krivičnog postupka. Centralni deo rada je posvećen određivanju pojma i pravne prirode sporazuma. Uveden u zakonodavstvo u cilju rasterećivanja sudova, sporazum o priznanju krivičnog dela je opravdao očekivanja i ima sve veću primenu u praksi, što je vidljivo iz rezultata istraživanja, koja autor daje na kraju rada.

Ključne reči: sporazum o priznanju krivičnog dela, efikasnost krivičnog postupka, primena sporazuma, pravna priroda.

I UMESTO UVODA: SPORAZUM O PRIZNANjU KRIVIČNOG DELA I EFIKASNOST KRIVIČNOG POSTUPKA

"Zakonodavac će da dopušta gotovo sve, da toleriše gotovo sve, pre nego što se usudi da krene u reformske poduhvate."[1]

Već duži niz godina širom evropskog kontinenta u jeku su rasprave u vezi sa efikasnošću krivičnog postupka,[2] a krivičnoprocesni sistemi širom sveta suočeni su činjenicom da su sudovi preopterećeni predmetima. To nije moglo da zaobiđe ni Srbiju. Zbog toga je poslednju deceniju HH veka obeležila jaka legislativna aktivnost evropskih država na polju krivičnog postupka, pri čemu su zakonodavci delovali pod uticajem, pre svega, spoljnjih faktora, koji se prvenstveno ogledaju u stavovima Evropskog suda za ljudska prava i slobode, a potom nacionalnom sudskom praksom i teorijskim shvatanjima.[3] U tom periodu evropski krivični postupci su bili podeljeni u više grupa, pa tako na jednoj strani imamo bivše socijalističke države, utemeljene na polazištima Osnova krivičnog zakonodavstva SSSR, a čiji se uticaj proširio i na druge socijalističke države. Na drugoj strani su stare zapadnoevropske države koje su imale pojedine zajedničke istorijske niti u razvoju, s tim što su se među njima pojavile i one sa samostalnim pravcem razvoja, poput Velike Britanije.[4] U pojedinim državama anglo-saksonskog pravnog sistema konsensualni načini rešavanja krivičnih postupaka nisu bili ništa strano, ali je to shvatanje na evropsko-kontinentalnom području bilo neodrživo. No, takvo stanje je postepeno počelo da se menja nakon Drugog svetskog rata.[5] Jedno od najboljih zapažanja savremenog krivičnoprocesnog sistema, koje se doduše odnosi na Englesku, ali je primenljivo na gotovo sva savremena zakonodavstva, dao je Dejvid Rouz. Prema njemu, engleski krivični sistem je u krizi bez precedenta, njegova rešenja su nejasna i često štetna; u vremenu u kom je stopa kriminaliteta dostigla visoku tačku, sistem nije u stanju da identifikuje izvršioce krivičnih dela, okrivljuju se nevini dok krivi odlaze slobodni, a često nikada ne budu procesuirani.[6] Upravo zbog toga, svaka država treba da ima sistem suđenja u koji građani mogu da imaju poverenje. Sigurno je naivna pomisao da krivični sistem može da rešava društvene probleme, poput narkomanije, nestajanja moralnih vrednosti ili stabilnih porodica, ali nedostatak stabilnog krivičnog postupka, gde građani mogu da računaju s tim da će sud sa velikom dozom tačnosti da razlikuje ispravno od pogrešno okrivljenih, te prvim utvrditi kaznu koja je fer i pravedna, doprinosi otežavanju i pogoršavanju navedenih problema.[7] Takođe, nemoguća je pretpostavka da možemo da stvorimo sistem u kome neće postojati greške. One se, s vremena na vreme, dešavaju, i neizbežne su.[8]

Dakle, u svim zakonodavstvima se kao ključna komponenta krivičnog postupka izdvojila efikasnost. Pošto obim rada dopušta samo ovlašan kratak prikaz, navešćemo najbitnije razloge za povećanje efikasnosti krivičnog postupka. Pre svega, bila je potrebna hrabrost da zakonodavac uopšte uđe u krupne reformske poduhvate. Potonje naročito važi za konzervativnije pravne sisteme, manje sklone promenama. Ali, zakonodavac u Srbiji je ogromnim koracima krenuo u reforme, budući da ga u poslednje vreme karakteriše sve više izražena spremnost za menjanje zakona u svim oblastima prava, što zbog pristupanja Evropskoj uniji, a što i zbog sopstvene politike, opravdane ili neopravdane. U literaturi se navodi više razloga za izdvajanje efikasnosti krivičnog postupka kao najbitnije komponente njegove reformacije, pa možemo izdvojiti dva osnovna. Prvo, jedino efikasan krivični postupak može biti uspešan instrument u borbi protiv kriminaliteta, koji odgovara ciljevima generalne i specijalne prevencije. Drugo, suđenjem koje traje razuman rok, doprinosi se zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda.[9] Efikasnost posmatrana iz ugla krivičnog procesnog prava daje nam odgovor na pitanje da li se krivični postupak vodi uvek onda kada mu po zakonu ima mesta i da li se tokom njegovog trajanja primenjuju relevantne zakonske odredbe, odnosno, odgovarajuće krivične sankcije u slučaju njihovog nepridržavanja.[10] Samo efikasnim krivičnim postupkom možemo postići i ostvariti svrhu vođenja krivičnog postupka i kažnjavanja učinioca. Sasvim logično pitanje, koje je već dugo zaokupljalo pažnju pravničke, ali i laičke javnosti, bila je svrha kažnjavanja izvršioca krivičnih dela nakon što protekne više godina od njegovog izvršenja.[11] Zakonodavac je tražio nova i bolja rešenja kojim bi postepeno prevazišao taj problem. Za sada, implementiranim rešenjima je stvorena normativna baza za bolji i efikasniji postupak.

Smatra se da efikasan krivični postupak ima u svojoj osnovi dve međusobno povezane i nerazdvojne komponente. Prvo, trajanje krivičnog postupka. Samo krivični postupci koji traju relativno kratko vreme, dakle, oni koji se odlikuju brzinom, mogu biti efikasni. Na taj način, ostvaruje se i sama svrha kažnjavanja. Ipak, brzina odvijanja suđenja i završetka krivičnog postupka ne sme ići na ušrtb prava okrivljenog. Okrivljeni uvek poseduje sva prava koja su zagarantovana zakonom i međunarodnim aktima. Iz ovoga možemo da izvučemo i drugu komponentu efikasnog krivičnog postupka – njegovu zakonitost. Samo zakonit krivični postupak, koji traje razuman vremenski period, može se smatrati efikasnim. Drugim rečima, efikasan krivični postupak je onaj postupak u kojem je, u realno kratkom vremenskom intervalu od njegovog pokretanja do okončanja, uz poštovanje zakonitosti njegovog vođenja, donesena pravilna i legalna pravnosnažna sudska odluka.[12]

Povećanje efikasnosti krivičnog postupka traži se u merama ubrzanja prethodnog krivičnog postupka (pre svega širenjem primene upotrebe principa oportuniteta), i u uvođenju jednostavnijih formi postupanja u lakšim krivičnim stvarima, sporazuma o priznanju krivičnog dela, proširenju funkcionalne nadležnosti sudije pojedinca, smanjenjem broja vanrednih pravnih lekova itd.[13] Budući da značajno mesto u broju i strukturi sudskih krivičnih predmeta pripada predmetima lakšeg i srednjeg kriminaliteta, očekuje se značajno rasterećenje sudova uz pomoć jednostavnijih formi i procedura, u svrhu lakšeg rešavanja težih krivičnih predmeta.

Zakonodavac je 2001. godine počeo da stvara jaku normativnu osnovu za efikasan krivični postupak, ostavljajući prostor za širenje obima primene postojećih, ali i uvođenje novih postupaka. Pojedini postupci nisu do kraja opravdali očekivanja od svog uvođenja, ali su donekle zaživeli u praksi. Budući da su pravnici u zemljama regiona, pa i Srbiji, stasali na tradicionalnom krivičnom postupku, smatramo da će biti potrebno vreme da se takva svest izmeni. Dovoljno ohrabren primenom postojećih rešenja, zakonodavac je krenuo još dalje i dublje u zakonodavne promene. Donoseći novi ZKP Srbija je napustila izgrađenu krivičnoprocesnu tradiciju, sledeći „globalni uzor“, što se poredi sa postupkom donošenja istoimenog zakonskog teksta iz 1948. godine – ne toliko zbog potrebe da se krivični postupak učini boljim, nego iz želje za približavanjem moćnijoj državi.[14] Vođenje redovnog krivičnog postupka u sve većem broju država je u opadanju, a umesto toga, novi model koji sprovode zakonodavci se sastoji, najčešće, u tužilačkim ponudama beneficija u pogledu kažnjavanja okrivljenima u zamenu za svojevrsne akte samoosude. Pri tom, ovaj način postupanja se pojavljuje u dve varijante, od čega prvu čine ponude u vidu „uzmi ili ostavi“, dok drugu, daleko interesantniju, predstavljaju pregovaranja oko ustupaka okrivljenom u zamenu za priznanje.[15] Ovakvi modeli raspolaganja krivičnim postupkom pronađeni su u uporednom zakonodavstvu. Usled isprepletenosti i dejstva različitih faktora, pregovaračka pravda zauzima sve značajnije mesto u nacionalnim zakonodavstvima.[16] Odlučujući podstrek za to je došao od strane Saveta Evrope, koji je Preporukom R (87) 18 od 17. septembra 1987. godine predložio postupak priznavanja izvršenja krivičnog dela kao instrument ubrzanja krivičnog postupka.

Komparativno pravo, dug vremenski period viđeno kao luksuz u koji su se upuštali pojedini naučnici, dočekalo je svoj trenutak,[17] prerastavši detinjstvo[18] u kom je živelo 70-ih godina prošlog veka. Može biti korisno svima, počev od zakonodavaca, jer predstavlja izvor različitih pristupa u rešavanju jednog problema, ili čak iniciranje reforme zakonodavstva, do sudija koji u njemu mogu da pronađu rešenje za problem koji je nastao inkorporisanjem stranog pravnog instituta u domaće zakonodavstvo.[19] U „trijumfalnom maršu konsensualnih procedura“[20], jedan od naročito aktuelnih pravnih transplantata, sporazum o priznanju krivičnog dela, preuzele su i implementirale u svom pravnom sistemu gotovo sve evropske zemlje, uz određene modifikacije i prilagođavanja, pa se usled toga, rešenja razlikuju od države do države.[21] Danas, sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja „tipičan primjer konvergencije dva velika svjetska krivičnoprocesna sistema“.[22] Recimo, ovaj institut je postojao u nemačkoj praksi već dugi niz godina, ali je to pravilo tek 2009. godine pretočeno u zakonsko, dok je Italija prva evropska država koja je i zvanično implementirala u ograničenom obimu nagodbu o priznanju izvršenja krivičnog dela. Njihov primer su sledile brojne evropske države, pa tako i Srbija.[23] Dakle, za razliku od nekadašnjih postavki u pravnim sistemima, danas je stav da se do pravde u krivičnom postupku može doći i pregovaranjem.[24] Kao što vidimo, poslednjih tridesetak godina u evropsko kontinentalno pravo, zasnovano na mešovitom, inkvizitorsko-akuzatorskom sistemu,[25] počinju da prodiru rešenja sa anglosaksonskog pravnog područja. Na taj način sve više se gubi nekada oštra razlika između navedena dva sistema, pri čemu kontinentalno pravo sve više naginje akuzatorskom modelu.[26] Borba protiv kriminaliteta i prebukiranost sudova predmetima u gotovo svim evropskim državama, dovele su do implementacije različitih konsensualnih formi rešavanja krivičnih postupaka.[27] Proces pravne transplantacije rešenja iz jednog sistema u drugi je više jednosmeran, jer se evropski zakonodavci povode za rešenjima koja potiču iz anglosaksonskog, tačnije, američkog prava. Međutim, ovakav proces preuzimanja rešenja iz bilo kog dela pravnog sistema, popularno nazvanih pravnih transplanata (transplantata),[28] povlači velike teškoće. Među njima naročito bismo mogli da izdvojimo (ne)kompatibilnost stranih procesnih pravila sa domaćom procesnom kulturom, zbog čega je neophodna velika opreznost, a pojedini autori ističu i činjenicu da pravni transplantati mogu da predstavljaju i trojanskog konja za nacionalno zakonodavstvo.[29] Zbog toga, prilikom preuzimanja rešenja neophodno je imati meru i, koliko god je to moguće, treba sačuvati sopstvenu procesnu kulturu, a ne „vješto kalemiti dominirajuće elemente drugog tipa krivičnog postupka, jer to može da dovede do praktičnih problema i nesnalaženja subjekata krivičnog postupka u novom krivičnoprocesnom ambijentu, te do neefikasnog i nepravičnog krivičnog postupka“.[30]

II POJMOVNO ODREĐENjE SPORAZUMA O PRIZNANjU KRIVIČNOG DELA

"Pojednostaviti postupak je komplikovana stvar."[31]

"Sporazum o priznanju krivičnog dela i diskrecija u kažnjavanju mogu se razumeti kao elementi dobro-funkcionišućeg tržišnog sistema."[32]

Sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja samostalan pravni institut, iako po pojedinim karakteristikama podseća na medijaciju.[33] No, pre neposrednog prelaska na objašnjavanje mesta nagodbe o priznanju krivičnog dela u krivičnom procesnom zakonodavstvu Republike Srbije, neophodno je definisati ovaj pravni institut. Zakonodavac ne daje definiciju sporazuma, ali veoma detaljno opisuje sve neophodne pretpostavke za njegovo zaključenje, kao i sam postupak zaključenja. Umesto definisanja, zakonodavac je regulisao zaključenje i sadržaj sporazuma, odlučivanje o sporazumu, odbacivanje, prihvatanje i odbijanje sporazuma, kao i pitanje žalbe protiv odluka o sporazumu. Budući da sva tri ZKP-a Srbije do sada kojim je bila, ili jeste, regulisana ova materija (tu se ubraja i čuveni ZKP koji nikad nije stupio na snagu) sadrže slična rešenja, na osnovu njih možemo i odrediti pojam sporazuma. No, pre razrade konkretne sadržine ovih odredaba, prikazaćemo kako se ovaj pojam određuje u srpskoj i uporednoj jurisprudenciji.

Na prvom mestu, prema Black’s Law Dictionary, pod nagodbom o priznanju krivičnog dela se podrazumeva pregovarački sporazum između javnog tužioca i okrivljenog, gde potonji priznaje krivicu za krivično delo ili za jednu ili više tačaka optužnice, u zamenu za odgovarajuće ustupke od strane tužioca, koji se najčešće ogledaju u blažoj kazni ili u odbacivanju pojedinih tačaka optužnice.[34] Pod ovim pojmom se, recimo, podrazumeva proces pregovaranja između okrivljenog sa braniocem i tužioca oko uslova pod kojim bi okrivljeni priznao krivicu za konkretno krivično delo.[35] Slično, pod sporazumom se podrazumeva nagodba u kojoj okrivljeni priznaje krivicu, u zamenu za tužiočevu preporuku sudu u pogledu smanjenja kazne.[36] Prema nešto široj definiciji, sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja način rešavanja krivičnog predmeta, u kome se okrivljeni odriče prava na redovan postupak, a u zamenu za priznanje krivice dobija preporuku od strane tužioca za smanjenjem tačaka optužnice, ili obećanje da ga neće teretiti dodatnim tačkama optužnice, ili da će preporučiti kažnjavanje ublaženom kaznom.[37] Zatim, sporazumevanje o priznanju krivice predstavlja proces u kome su kako interesi države u identifikovanju i kažnjavanju izvršioca krivičnog dela, tako i interesi okrivljenog za blažom kaznom, maksimalno zaštićeni u ekonomskom smislu.[38] Ili, sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja sporazum između tužilaštva i odbrane, gde okrivljeni priznaje izvršenje krivičnog dela u zamenu za umanjenje kazne i izbegavanje redovnog krivičnog postupka.[39] Opet slično, pod ovim pojmom se razmatra proces priznavanja krivice od strane okrivljenog u zamenu za ublažavanje oštrine optužnice ili obećanje tužioca da neće tražiti maksimalnu kaznu koju može da zatraži po zakonu.[40] Na kraju, sporazum je proizvod pregovora između okrivljenog i tužioca, pri čemu tužilac odbacuje pojedine tačke optužnice ili smanjuje kaznu u zamenu za priznanje krivice.[41]

U domaćoj literaturi malobrojne su definicije sporazuma o priznanju krivičnog dela, što nije slučaj sa uporednim pravom. Tako, pod ovim pojmom podrazumevamo pismenu saglasnost volja okrivljenog i javnog tužioca, čiji je glavni predmet određivanje sankcije koja će okrivljenom biti izrečena i bez održavanja glavnog pretresa, u zamenu za njegovo priznanje krivice.[42] Odnosno, sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja saglasnost volja javnog tužioca s jedne strane i okrivljenog koji obavezno mora imati branioca s druge strane, koji se sačinjava u pismenoj formi, a kojim okrivljeni svesno, dobrovoljno i isključujući zabludu u potpunosti priznaje krivicu za jedno ili više krivičnih dela koja su predmet optužbe.[43] Ili, sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja sporazum sui generis koji se zaključuje između javnog tužioca, s jedne strane, i okrivljenog i njegovog branioca, sa druge strane, u slučaju kad se dogovore da okrivljeni u potpunosti prizna izvršenje krivičnog dela koje mu se optužbom stavlja na teret, a da tužilac za uzvrat učini okrivljenom izvesne povlastice i ustupke, pre svega u pogledu blažeg kažnjavanja.[44]

Najopširniju definiciju daje dr Danilo Nikolić, koji sporazum o priznanju krivičnog dela posmatra kao u pismenoj formi sačinjenu saglasnost slobodnih volja javnog tužioca s jedne strane, i okrivljenog i njegovog branioca s druge strane, kojim okrivljeni svesno, dobrovoljno i sa isključenom mogućnošću zablude u potpunosti priznaje krivicu za jedno ili više krivičnih dela za koja se tereti, a koja su predmet optužbe, a javni tužilac za uzvrat pristaje na davanje pojedinih ustupaka okrivljenom, koji se odnose na vrstu i visinu krivičnih sankcija, eventualno odustajanje tužioca od gonjenja za druga krivična dela koja nisu predmet sporazuma, kao i o drugim odnosima koji proizilaze iz krivičnih dela koja su predmet sporazuma ili su u vezi sa tim ili drugim krivičnim delima.[45]

Na osnovu proučavanja zakonskih odredaba o sporazumu o priznanju krivičnog dela, kao i navedenih definicija, možemo dati sledeću definiciju sporazuma. Sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja pismeni sporazum između tužioca i okrivljenog, kojim okrivljeni svesno, dobrovoljno i sa razumevanjem posledica potpuno priznaje izvršenje konkretnog krivičnog dela, odnosno jednog ili više krivičnih dela izvršenih u sticaju, a tužilac za uzvrat nudi nižu kaznu ili drugu krivičnu sankciju, koja može biti izrečena ispod zakonskog minimuma, a kojim je postignuta saglasnost o troškovima krivičnog postupka, odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu protiv odluke suda o prihvatanju sporazuma, o imovinskopravnom zahtevu i oduzimanju imovinske koristi, i fakultativno, o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja za krivična dela koja nisu predmet sporazuma, o obavezama koje se mogu odrediti kao uslov za korišćenje od strane tužioca načela oportuniteta krivičnog gonjenja i oduzimanju imovine pribavljene izvršenjem krivičnog dela.

III PRAVNA PRIRODA SPORAZUMA                                                        O PRIZNANjU KRIVIČNOG DELA

Krivični postupak kakav imamo priliku da gledamo u američkim filmovima, prepun spektakularnih osuda i oslobađanja od krivice, je veoma skup i vremenski dugotrajan. Zbog toga su u praksi takvi postupci retki u navedenom zakonodavstvu, jer zahtevaju veliki utrošak vremena i materijalnih resursa. Sakupljanje dokaza, ispitivanje svedoka od strane tužioca i optuženog i detaljno ispitivanje činjenica, nekada dovodi u pitanje i samu svrhu kažnjavanja, pogotovo za lakša krivična dela. Kao posledica toga, došlo je do razvoja vansudskih sporazuma između strana u postupku. Većina slučajeva je počela da se završava u tužiočevoj kancelariji ili u sudskim hodnicima, bez prisustva svedoka. Tužilac bi predložio optuženom kaznu ili neku drugu pogodnost u zamenu za njegovo priznanje krivice. Priroda sporazuma o priznanju krivičnog dela je kontroverzna, bez obzira na to da li je strog ili blag, prirodan ili prinudan, da li previše štiti ispravno optužena lica ili ne štiti dovoljno nevine.[46]

Sporazum o priznanju krivičnog dela, predstavljen ovako, podseća na tradicionalan ugovor.[47] Klasična teorija ugovora podržava slobodu da se pregovara čak i o kazni u krivičnom postupku. Pristupivši takvom ugovoru, optuženi se odriče svojih prava, kao što je pravo na pravedno i nepristrasno suđenje pred porotom, u zamenu za određene ustupke od strane tužioca, koje se ogledaju u blažoj kazni ili izmeni optužnice u njegovu korist. Na taj način, primenom laissez-faire doktrine tržišnih principa pregovaranja, teren pregovaranja oko priznanja krivičnog dela dobija vid tržišta na kome se razmenjuju navedene vrednosti,[48] koji u pojedinim momentima „podseća na turski bazar“.[49] Ako pogledamo mogućnosti koje zakonodavac pruža tužiocu i okrivljenom, možemo da primetimo da, sa jedne strane, okrivljeni ima mogućnost da ne prizna da je izvršio konkretno krivično delo koje mu se stavlja na teret i da zahteva redovan postupak u kome je na tužiocu obaveza da dokaže da je okrivljeni izvršio delo. S druge strane, tužilac ima mogućnost da uđe u redovan postupak i traži maksimalnu kaznu za izvršeno krivično delo. Međutim, obe strane imaju i mogućnost da razmene dobra koja su u njihovom „posedu“, pa tako prevashodno okrivljeni ima mogućnost da trguje sa svojim pravom da ne prizna izvršenje krivičnog dela koje mu se stavlja na teret.[50] Ali, kako je dobro zapaženo, stranke ovde ne trguju sa vrednostima koje poseduju u momentu sklapanja sporazuma, nego sa rizicima koji se u budućnosti mogu materijalizovati na takav način da jedna ili druga stranka zažale zbog propuštene prilike da se nagode.[51] Redovan krivični postupak nosi rizik po obe strane, tako da se čak i u najpoznatijim američkim sudovima suđenje smatra „bacanjem kockica“, u kojima možete kako da pobedite tako i izgubite.[52] Jednostavnije rečeno, u postupku pregovaranja o priznanju izvršenja krivičnog dela, i okrivljeni i tužilac međusobno popuštaju.[53] Ukoliko do toga ne dođe, ishod suđenja će najčešće biti takav da će samo jedna strana biti zadovoljna, što će zavisiti od vrste presude i visine izrečene krivične sankcije. Okrivljeni poseduje mnogobrojna proceduralna prava, koja može da proda tužiocu u zamenu za predlog blaže kazne, a ovakvo pravo je svakako daleko vrednije od nekih drugih.[54] Pre pristupanja nagodbi, okrivljeni nosi rizik osude, pri čemu mu može biti izrečena kazna zatvora u izuzetno dugom trajanju, a tužilac nosi recipročan rizik dugog krivičnog postupka, sa visokim troškovima vođenja istog, a praćenog oslobađajućom presudom.[55]

Naravno, u praksi postoje određeni problemi u vezi sa ovakvom koncepcijom sporazuma o priznanju krivičnog dela. Sporazum i klasičan ugovor imaju sličnosti, ali i razlika, pa je analogija nagodbe i klasičnog ugovora zbog toga daleko od savršene.[56] Sporazum o priznanju krivičnog dela okrivljenog se ne može smatrati pravnim poslom u kome učestvuju dve ravnopravne strane i koji se temelji na dobroj veri i na pravno valjanim i korektnim principima pregovaranja potpomognutih jasnim procedurama.[57] Zbog toga možemo da ga posmatramo kao posebnu vrstu ugovora između države i okrivljenog.[58] Prvenstveno, sporazum o priznanju krivičnog dela ima tačno određenu sadržinu. U njemu je predviđeno šta je svaka od strana koje su učestvovale u sklapanju sporazuma dužna da uradi. Strane u sporazumu su tačno određene, sa svojim pravima i obavezama. Svaka strana ima pravo da odstupi od sporazuma, pri čemu je pogađaju određene pravne posledice. Ukratko rečeno, svakoj strani se vraća ono što je dala u postupku. Ukoliko ugovor prekrši tužilac, okrivljeni će povući svoje priznanje. Kada ugovor prekrši okrivljeni, tužilac će ići na redovno suđenje pred porotom i zahtevati najveću kaznu. Zatim, klasičan ugovor proizvodi dejstvo sam po sebi, dok sporazum ne proizvodi neposredno dejstvo, već služi kao pravni osnov za donošenje presude u krivičnom postupku.[59] To je, ne mala, razlika u odnosu na klasičan ugovor.

Za razliku od klasičnog ugovora, strane u ovom postupku nisu stavljene u jednak položaj, i na prvi pogled može da se primeti nedostatak jednakosti položaja tužioca i okrivljenog, koji se ogleda u nejednakim ovlašćenjima i mogućnostima prilikom dokazivanja svojih tvrdnji, ali i u psihološkoj opterećenosti prilikom pregovaranja. Tužiocu stoji na raspolaganju čitav državni aparat za prikupljanje dokaza i utvrđivanje krivice okrivljenog, a o rezultatima svoje istrage nije dužan da ga obavesti. Zatim, prilikom zaključenja građanskopravnog ugovora, strane su slobodne da izaberu svog partnera. Kod sporazuma o priznanju krivičnog dela nije tako. Ukoliko nije zadovoljan ponudom tužioca, okrivljeni ne može da ode drugom tužiocu i da se cenjka[60] za povoljniju ponudu. U ovom možemo da pronađemo i određene elemente prinude, jer je tužilac svestan da je on jedini koji može uputiti ponudu okrivljenom.

Prema jednom shvatanju, sporazum o priznanju krivičnog dela je sporazum sui generis, ali ne i ugovor, koji sačinjavaju stranke i branilac u cilju okončanja određenog krivičnoprocesnog predmeta bez održavanja glavnog pretresa, koji obavezno podnose sudu, ali koji ne proizvodi pravne posledice neposredno nego putem presude koju donosi sud nakon prihvatanja sporazuma.[61]

Jedno od osnovnih pitanja koje se postavlja u ovom postupku jeste da li su ova prava prenosiva, odnosno, da li okrivljeni može njima da trguje u postupku. Pre svega, njihova priroda govori u prilog činjenici da su vezana za ličnost okrivljenog, te da se njima ne može trgovati. Ali, ova prava možemo da posmatramo i sa aspekta dužnosti. Tako, možemo reći da okrivljeni nema pravo na suđenje, nego dužnost da dokaže društvu da je pogrešno optužen, dok tužilac ima obavezu da obezbedi najtežu kaznu za okrivljenog.[62] Smatramo da okrivljeni ima pravo da zameni svoje pravo na suđenje prilikom razmene vrednosti sa tužiocem, te da prihvati tužiočevu ponudu. Ovo pravo ne spada u grupu prava koja su neotuđivo vezana za ličnost titulara. Za razliku od nekih prava, npr. prava glasa na izborima, koja nisu otuđiva iz očitih razloga, ovoga prava njegov titular može da se odrekne, te da sklopi određeni ugovor sa tužiocem.

Kao i kod ugovora građanskog prava, određena pravila postoje i kod ugovaranja sporazuma. Određene norme, kao što je čast, držanje obećanja i poverenje, treba da postoje kod sklapanja svih vrsta ugovora. Ovim normama se daje veća vrednost, nego što je u pitanju zakonska sankcija u slučaju kršenja ugovora. Tako je i kod sporazumevanja o krivici, ali uz značajne razlike. Okrivljeni lako može da prekrši obećanja data tužiocu i da izgubi poverenje tužioca. Tužilac pogotovo u ranoj fazi još uvek ne zna kakva je ličnost okrivljenog. Advokat je jednim delom u stanju da pomogne u rešavanju ovog problema, jer poznaje okrivljenog bolje nego tužilac.[63] On zna više od tužioca o činjenici da li okrivljeni drži datu reč. Takođe, može da se postavi i pitanje poverenja u tužioca, u kojoj meri će on ostati pri dogovoru. U slučaju kršenja dogovora od strane tužioca, okrivljeni ima pravo da povuče dato priznanje. Ali, ukoliko okrivljeni prekrši svoj deo dogovora, tužiocu preostaje redovno suđenje, na kome okrivljeni može dobiti mnogo težu kaznu. Tužilac je, s druge strane, sačuvao i materijalne i vremenske resurse za krivično gonjenje drugih izvršilaca krivičnih dela.[64]

Kada posmatramo sporazum o priznanju krivičnog dela kao ugovor stranaka, postavljamo i pitanje ravnopravnosti stranaka. Adversarni postupak posmatra tužioca i okrivljenog kao jednake strane u sporu, kao kod ugovora. Zbog toga je zabranjeno tužiocu da pregovara sa okrivljenim bez prisustva njegovog branioca, jer branilac obezbeđuje ravnopravnost u pravničkom znanju i predupređuje eventualne greške koje bi mogle nastati ukoliko bi sam okrivljeni vodio pregovore. Ovo svakako, jer nije nezamisliva situacija da se okrivljeni složi sa određenim uslovima ne štiteći sopstvene interese. Ovaj rizik pogađa i ispravno i pogrešno optužene na isti način, ali daleko teže posledice ima po nevino lice. Ovakve greške, međutim, neće pogoditi samo takvog okrivljenog, već i društvo u celini, što bi išlo u prilog naučnim radnicima koji se ne slažu sa nagodbom o priznanju izvršenja krivičnog dela.

Kod ugovora građanskog prava, ugovarači su najčešće dobro upoznati sa svim okolnostima koje se tiču zaključivanja njihovog ugovora. U krivičnom postupku, situacija nije tako jednostavna. Tužilac, koji vodi istragu, nije dužan da o svemu informiše okrivljenog, što umanjuje njegovu procenu o svojim šansama na suđenju.[65] Ali, ni okrivljeni nije dužan da o svim okolnostima izvesti tužioca. Možemo da zamislimo situaciju u kojoj tužilac nudi lakšu pogodbu okrivljenom, jer nema dovoljno pravih dokaza da bi bio siguran u svoj uspeh na redovnom suđenju, a okrivljeni raspolaže sa mnoštvom informacija o svojim saučesnicima, kao i o krivičnim delima koja se pripremaju. Jasno je da neće biti česte situacije da okrivljeni ispriča tužiocu sve što zna.

Analogija sa klasičnim ugovorom se najčešće pravi prilikom pritužbi zbog kršenja sporazuma ili zbog njegovog neizvršenja, dok povodom pojedinih drugih aspekata, analogija sa ugovorom ne može da se postavi. Tako npr. naveli smo se da je tužilac jedini sa kojim okrivljeni može da sklopi sporazum. On se ponaša kao monopolista, a navodi se i da se pregovori vode na svojevrsnom crnom tržištu, van sudskog nadzora. Sudija ovde nema pravo da učestvuje u pregovorima, ali on formira cenu na tržištu, u vidu propisivanja kazni koje će biti izrečene, i u okviru kojih moraju da se kreću pregovori.[66] Ovo je zanimljivo shvatanje, ali pri tom moramo da istaknemo kontraargument u vidu činjenice da je zaključenje sporazuma predviđeno i regulisano zakonom, pa bi se ovde teško moglo raditi o crnom tržištu.

Ovaj deo zaključićemo tvrdnjom da sporazum o priznanju krivičnog dela predstavlja kompromis. On pogoduje obema stranama u postupku, koje kompromisno rešavaju nastalu situaciju i problem. Drugim rečima, predstavlja voljnu transakciju koja donosi korist obema strankama. Nema niti jednog razloga da se okrivljenim licima onemogući da poboljšaju svoj položaj sporazumom o priznanju krivičnog dela, a ispravno sprovedenim postupkom podižu i vrednost nagodbi kao pravnom institutu.[67] Umesto što se kritikuje i traži njegova abolicija, treba raditi na njemu u cilju poboljšanja po svaku stranu u postupku.[68]

IV PRIMENA SPORAZUMA O PRIZNANjU KRIVIČNOG DELA

Sporazum o priznanju krivice, i ranije, sporazum o priznanju krivičnog dela, predstavlja prihvaćen pravni instrument rešavanja krivičnih postupaka. Ukoliko pođemo od prve relevantne godine za njegovu primenu, 2010., prema statističkim podacima koje smo dobili iz Republičkog javnog tužilaštva, viša i osnovna tužilaštva u Srbiji su zaključila nagodbe sa ukupno 70 okrivljenih. Najveći broj sporazuma je bio zaključen na teritoriji Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu, gde je zaključeno 25 sporazuma (Više javno tužilaštvo 1, Prvo osnovno tužilaštvo 19, Osnovno javno tužilaštvo u Smederevu 2 i Osnovno javno tužilaštvo u Negotinu 2).[69] Viša i osnovna javna tužilaštva na području Apelacionog javnog tužilaštva u Kragujevcu su zaključila ukupno 9 sporazuma, i to Više javno tužilaštvo u Kragujevcu 1, Osnovno javno tužilaštvo u Kragujevcu 1, Osnovno javno tužilaštvo u Kruševcu 2, Više javno tužilaštvo u Kraljevu 1, Osnovno javno tužilaštvo u Požegi 1, Osnovno javno tužilaštvo u Prijepolju 2 i Više javno tužilaštvo u Jagodini 1. Viša i osnovna javna tužilaštva na području Apelacionog javnog tužilaštva u Nišu su zaključila ukupno 12 sporazuma: Više javno tužilaštvo u Nišu 3, Osnovno javno tužilaštvo u Nišu 1, Više javno tužilaštvo u Vranju 3, Više javno tužilaštvo u Pirotu 2 i Osnovno javno tužilaštvo u Pirotu 3. Konačno, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu zaključeno je ukupno 24 sporazuma. Najviše nagodbi je zaključilo Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu – 14, potom Više Javno tužilaštvo u Novom Sadu – 5, dok je po jedan sporazum zaključen u Višem javnom tužilaštvu Sombor, Osnovnom javnom tužilaštvu Sombor, Višem javnom tužilaštvu Sremska Mitrovica i Višem javnom tužilaštvu Subotica.

Budući da je postepeno prihvatan od strane javnih tužilaštava u Srbiji, broj zaključenih sporazuma je iz godine u godinu rastao. Ali, da ne bismo ulazili u statističke podatke o zaključenim nagodbama u celoj zemlji, na ovom mestu ćemo navesti samo najosnovnije podatke za godine koje slede, a detaljno ćemo prikazati podatke u vezi sa sporazumima na području Apelacionog javnog tužilaštva u Kragujevcu. U 2011. godini zaključen je ukupno 441 sporazum. Od toga, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu zaključeno je 157 sporazuma, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu 122 sporazuma, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Kragujevcu 29 sporazuma, a na području Apelacionog javnog tužilaštva u Nišu 117 sporazuma. Tužilaštvo za organizovani kriminal je zaključilo 10 sporazuma, a Tužilaštvo za ratne zločine 6.

U 2012. godini zaključeno je ukupno 869 sporazuma. Od toga, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu zaključeno je 287 sporazuma, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu 222 sporazuma, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Kragujevcu 82 sporazuma, a na području Apelacionog javnog tužilaštva u Nišu 214 sporazuma. Tužilaštvo za organizovani kriminal je zaključilo 59 sporazuma, a Tužilaštvo za ratne zločine 5.

U 2013. godini zaključen je ukupno 1382 sporazum. Od toga, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu zaključeno je 671 sporazuma, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu 371 sporazuma, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Kragujevcu 60 sporazuma, a na području Apelacionog javnog tužilaštva u Nišu 217 sporazum. Tužilaštvo za organizovani kriminal je zaključilo 62 sporazuma, dok je Tužilaštvo za ratne zločine zaključilo 3 sporazuma.

U 2014. godini zaključeno je ukupno 2054 sporazuma. Od toga, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu zaključeno je 820 sporazuma, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Novom Sadu 765 sporazuma, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Kragujevcu 170 sporazuma, a na području Apelacionog javnog tužilaštva u Nišu 263 sporazuma. Tužilaštvo za organizovani kriminal je zaključilo 36 sporazuma, a Tužilaštvo za ratne zločine nije zaključivalo nagodbe u navedenoj godini.

Kao što je očigledno iz navedenih podataka, najveći otpor prema sporazumu je primetan na području Apelacionog javnog tužilaštva u Kragujevcu, na kom području je i zaključen najmanji broj. Iako može dovesti do utiska da će se na narednim stranicama rada samo nagomilavati statistički podaci, smatramo da treba da ih navedemo, kako bi se ukazalo na pojedine osobenosti ovog instituta. Kroz razgovore koji su vođeni sa tužiocima primećeno je da oni mahom predmete rešavaju primenom načela oportuniteta, te zbog toga ne postoji veći broj nagodbi.

U 2011. godini, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Kragujevcu, inicijativa za zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela je mahom bila prepuštena okrivljenom i braniocu. Pre podnošenja optužnog akta, svega 2 puta je predlog uputilo tužilaštvo (radilo se o osnovnim tužilaštvima u Kraljevu i Prijepolju), dok su 22 predloga podneli okrivljeni i branilac (ovde je čak 16 predloga podneto Višem tužilaštvu u Užicu, kruševačkom 1, osnovnom kragujevačkom 2, a paraćinskom, užičkom i prijepoljskom po 1 predlog). Situacija nakon podnošenja optužnog akta pokazuje da tužioci u toj situaciji uopšte nisu želeli da upute predlog, pa su zabeležena 42 predloga od strane odbrane, a nijedan od strane tužilaštva. Dva predloga su bila podneta Višem javnom tužilaštvu u Kragujevcu, 8 Osnovnom javnom tužilaštvu u Kragujevcu, 1 Višem javnom tužilaštvu u Jagodini, 2 Osnovnom javnom tužilaštvu u Jagodini, 4 Višem javnom tužilaštvu u Kruševcu, 2 Osnovnom javnom tužilaštvu u Kruševcu, 3 Višem javnom tužilaštvu u Kraljevu, 5 Osnovnom javnom tužilaštvu u Kraljevu, 1 Višem javnom tužilaštvu u Novom Pazaru, 5 Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Pazaru, 1 Višem javnom tužilaštvu u Čačku, 1 Osnovnom javnom tužilaštvu u Čačku (nije došlo do zaključenja sporazuma), 6 Višem javnom tužilaštvu u Užicu i 1 Osnovnom javnom tužilaštvu u Užicu. U postupcima u kojima je postupalo Više javno tužilaštvo u Užicu je zaključen najveći broj nagodbi – 10. Na celom ovom području, u posmatranom periodu, a preko nagodbe, izrečeno je 20 zatvorskih kazni, u ukupnom trajanju od 25 godina i 9 meseci, četiri novčane kazne (u ukupnom iznosu od 1.810.000,00 dinara i 10.000,00 evra), 5 uslovnih osuda, 5 mera bezbednosti, a u tri slučaja je došlo do nametanja obaveza iz načela oportuniteta. Na kraju, u po jednom slučaju je sporazumom bilo obuhvaćeno vraćanje imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela, dogovorena je vaspitna mera, i odustajanje tužioca od gonjenja za dela koja nisu obuhvaćena sporazumom. Konačno, kada su u pitanju odluke suda po podnetom sporazumu, zabeleženo je 20 rešenja o usvajanju nagodbe, te po jedno rešenje o odbacivanju (sporazum Višeg javnog tužilaštva u Užicu) i odbijanju (Osnovnog javnog tužilaštva u Jagodini). Na odluke suda je izjavljena je svega jedna žalba, i to pred Višim sudom u Novom Pazaru, koja je odbijena.

Položaj odbrane se nije mnogo promenio ni u narednom periodu. Naime, pre podnošenja optužnog akta podnosilac predloga su u svega 9 slučajeva bila javna tužilaštva, dok je su zabeležena 54 predloga odbrane. Analogno prethodnom, nakon podnošenja optužnog akta imamo svega jedan predlog tužilaštava, i 76 predloga odbrane. Kada je u pitanju sporazum, ponovo se kao najaktivnije područje pojavljuje Užice, gde je Više javno tužilaštvo pre podnošenja optužnog akta podnelo 3 predloga, a Osnovno 6, ali je zato odbrana podnela 27, odnosno, 7 predloga. Nakon podnošenja optužnog akta, pojavljuje se svega jedan predlog Osnovnog javnog tužilaštva, pored 3 predloga od strane odbrane upućena tom tužilaštvu, i 16 upućenih Višem Javnom tužilaštvu u Užicu. Zbog toga je najveći broj sporazuma i zaključen u Užicu, i to 36 u postupcima u kojima je postupalo Više javno tužilaštvo, potom sledi Osnovno javno tužilaštvu u Kraljevu (13), Više javno tužilaštvu u Kruševcu (12), Osnovno javno tužilaštvu u Užicu (7), Više javno tužilaštvu u Čačku i Više javno tužilaštvu u Kragujevcu (4), Osnovno javno tužilaštvu u Kragujevcu i Više javno tužilaštvu u Kraljevu (2), te Više javno tužilaštvu u Jagodini i Osnovno javno tužilaštvu u Čačku (1). U nabrojana 82 sporazuma dogovorene su: 61 kazna zatvora, 23 novčane kazne, 12 uslovnih osuda, 7 mera bezbednosti, nametnuto je 6 obaveza propisanih za postupanje po načelu oportuniteta, dok je u 6 slučajeva dogovoreno vraćanje imovinske koristi. Takođe, došlo je do odbacivanja dva sporazuma, dok nije bilo žalbi protiv rešenja o usvajanju.

U narednoj, 2013. godini, na području Apelacionog javnog tužilaštva u Kragujevcu, inicijativa za zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela je još izraženije bila prepuštena okrivljenom i braniocu. Naime, pre podnošenja optužnog akta zabeležen je 31 predlog upućen tužilaštvima od strane odbrane, a nakon podnošenja optužnog akta došlo je do podnošenja 61 predloga tužilaštvima, dok u obrnutom smeru nije postojao niti jedan jedini predlog. Pored već ustaljeno, u ovom domenu, aktivnog Višeg javnog tužilaštava u Užicu (24 predloga), u posmatranoj godini je došlo do aktivacije Osnovnog javnog tužilaštva u Kragujevcu (18 predloga) i Osnovnog tužilaštava u Novom Pazaru, gde je zabeleženo podnošenje 15 predloga za zaključenje nagodbe. No, u Novom Pazaru je zaključen identičan broj sporazuma, dok je u pomenutom užičkom tužilaštvu došlo do zaključenja takođe 15 sporazuma, a u kragujevačkom svega 8. U ostalim tužilaštvima sa ovog područja sporazumi su zaključivani sporadično. Prema dostupnim podacima, izrečeno je 29 zatvorskih kazni, 10 novčanih kazni (u ukupnom iznosu od 112.953.000,00 dinara), 10 uslovnih osuda i 2 mere bezbednosti. Došlo je do odbacivanja svega jednog sporazuma, i to pred paraćinskim osnovnim sudom, dok su ostali sporazumi usvojeni.

Konačno, u poslednjoj godini za koju postoje sređeni statistički podaci, na posmatranom područje je zaključeno 170 sporazuma o priznanju krivičnog dela. Ono što izaziva pažnju jeste činjenica da je konačno došlo do pojačane inicijative sa strane javnih tužilaštava za pregovaranjem o priznanju krivičnog dela, pa pre optuženja imamo 79 predloga od strane javnih tužilaca naspram 103 predloga upućena od odbrane, te 35 predloga naspram 69 nakon optuženja. Ono što je ovde dodatno zanimljivo jeste činjenica da je na području Užica došlo do naglog opadanja broja predloga (svega 14 – svi predlozi su bili upućeni ka/od VJT Užice), a došlo je povećane aktivnosti u Novom Pazaru, Kraljevu, Kragujevcu i Aranđelovcu. Izrečene su 92 kazne zatvora (u ukupnom trajanju od 141 godine zatvora), 5 novčanih kazni (u ukupnom iznosu od 1.410.000,00 dinara), čak 65 uslovnih osuda i 2 mere bezbednosti. Sud je prihvatio 162 sporazuma, 6 je odbio, dok su 2, u momentu prikupljanja podataka, bila nerešena. Takođe, javni tužilac je izjavio ukupno pet žalbi na odluke suda (sve žalbe je izjavio VJT Užice, pri čemu možemo da zaključimo da se u svih pet slučajeva radi o predmetima u kojima je sud odbio sporazum – gde, dakle, samo u jednom slučaju nije izjavljena žalba), ali nismo uspeli da dođemo do podataka o odlukama sudova povodom izjavljenih žalbi.

V ZAKLjUČAK

Predmet analize rada je bio sporazum o priznanju krivičnog dela, koji predstavlja relativno nov institut u krivičnom procesnom zakonodavstvu Republike Srbije, ali samo jedan njegov segment, tj. njegovo pojmovno određenje i pravna priroda, pri čemu je, ipak, bilo neizbežno dati osvrt na odnos nagodbe i efikasnosti krivičnog postupka. Priznanju izvršenja krivičnog dela posvećuje se velika pažnja već vekovima, a potraga za priznanjem u krivičnim postupcima traje od začetka kažnjavanja za izvršena dela, koja su tek kasnije pojmovno određena kao krivična dela. Vrednost koju je priznanje sticalo osciliralo je kroz istoriju, te su tako postojali periodi u kojima mu uopšte nije poklanjano poverenje, ali i oni kada je priznanje posmatrano kao preterano važan dokaz u krivičnom postupku. Primera radi, u razdoblju inkvizicije priznanju je poklanjana najveća pažnja, nakon čega poverenje u ovaj dokaz neminovno počinje da lagano opada, a danas, ono predstavlja samo jedan od dokaza protiv okrivljenog lica, ali zahvaljujući tendencijama pojednostavljenja krivičnog postupka priznanje postepeno dobija status sve važnijeg dokaza. Već par decenija u uporednim zakonodavstvima, a potom i u srpskom, došlo je začetaka pregovaranja sa okrivljenim da prizna izvršenje krivičnog dela u zamenu za određene beneficije. Zakonodavac Republike Srbije je sporazum o priznanju krivičnog dela inkorporisao u Zakonik o krivičnom postupku Srbije iz 2006. godine, ali ni rešenje, ni Zakonik, nisu stupili na pravnu snagu. Njime je formalno bio uveden u zakonodavstvo pravni institut sporazuma o priznanju krivice, ali se na njegovu primenu moralo sačekati sve do izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku iz 2009. godine. Ovim zakonskim tekstom odredbe o sporazumu su stupile na pravnu snagu, u blago izmenjenoj formi u odnosu na rešenje faktički nepostojećeg ZKP-a iz 2006. godine. U ovom radu smo zaobišli razmatranja već klasičnih pitanja, o kojim takođe postoje mnogobrojna sporenja, i posvetili se isključivo pojmovnom određenju i pravnoj prirodi nagodbe. Posebno je bilo potrebno obraditi dosadašnju primenu sporazuma u praksi. Rezultati istraživanja jasno ukazuju da je primena nagodbe sve veća, što u svakom slučaju predstavlja pozitivan rezultat novog ZKP-a Srbije, što se ne bi moglo reći za neke njegove druge odredbe, zahvaljujući kojima postupci svakako nisu postali efikasniji, uprkos tome što je to bio jedan od osnovnih razloga ulaženja u postupak reforme krivičnog postupka.

Veljko Turanjanin, LLD*

CONCEPTUAL DEFINITION AND LEGAL NATURE OF PLEA BARGAINING

Summary

The author in the work deals with the conceptual definition of the plea agreement, which represents a legal transplant that takes an increasingly important place in the sphere of the criminal proceedings in Serbia. The work is structurally divided into several parts, whereby the author bypasses the classical systematic of the plea bargaining. So, the primary consideration is devoted to the relationship between plea agreement and the efficiency of the criminal procedure. The central part of the work is dedicated to determining the concept and legal nature of the plea bargaining. Introduced into legislation to relieve overloaded courts, the plea agreement justified the expectations and has increasingly application in the practice. It is visible from the results of the survey, which the author gives at the end of this work.

Key words: plea bargaining, plea agreement, legal nature, efficiency, survey.