Dr Siniša Varga*

Pregledni naučni članak

UDK: 347.772(4-672EU)

KORIŠĆENjE ŽIGA EVROPSKE UNIJE                                      NA PREVARAN NAČIN**

Rad primljen: 21. 08. 2017.

Rad ispravljen: 01. 09. 2017.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 15. 09. 2017.

 

Žig Evropske unije priznaje se na rok od deset godina, računajući od utvrđenog datuma podnošenja prijave. Važenje žiga može se, posle isteka desetogodišnjeg roka za koji je žig inicijalno priznat, obnavljati u intervalima istog trajanja na zahtev titulara prava ili od njega ovlašćenog lica i uz uplatu administrativne takse. U protivnom žig prestaje. Žig može prestati i u drugim slučajevima kao što su: odricanje od prava, poništaj ili opoziv (ukidanje) žiga. Žig Evropske unije može biti opozvan (ukinut) po tri osnova i to: ako se bez opravdanog razloga ne koristi, ako postane generičan i ako se koristi na prevaran način. U slučaju korišćenja žiga na prevaran način, uslov za prestanak žiga je ispunjen ako se usled korišćenja žiga od strane titulara prava ili uz njegovu saglasnost u odnosu na robe i usluge za čije je obeležavanje žig registrovan, javnost dovede u zabludu, a naročito u pogledu: vrste, kvaliteta ili geografskog porekla tih roba ili usluga.

Ključne reči: pravo žiga, Evropska unija, prevarno korišćenje žiga,  prestanak žiga.

I UVOD

Prevara je izrazito opasna društvena pojava jer se njome narušava poverenje u ljude, a ono je neophodno za valjano funkcionisanje društva.[1] U uslovima neprekidne potrebe za preduzimanjem aktivnosti na obezbeđenju od prevare, usled visokog stepena nesigurnosti, znatno bi se usporila i na druge načine otežala, a ponekad i onemogućila, interakcija među ljudima. Stoga je prevara još odavno prepoznata kao negativna pojava, i kao takva se našla među Božjim zapovestima, te postala predmet osuda i pretnji paklom i drugim neprijatnostima po dušu prevaranta. Pošto to nije bilo dovoljno, prevara je sankcionisana i kao krivično delo, a u rimskom pravu i kao građanskopravni delikt, za koji je pretor predvideo tužbu: actio doli.[2]  I pored toga, prevara je danas veoma rasprostranjena pojava u brojnim oblastima društvenog života sa izrazito štetnim materijalnim i nematerijalnim posledicama. Stanje je takvo da bi odgovarajući format za naučnu obradu svih vidova prevare bila monografija, i to ne u jednom tomu, a što daleko prevazilazi obim naučnog članka. Zato ćemo se u ovom radu skoncentrisati samo na pravno regulisanje prevare u prometu. Prevare u prometu su predmet naročitog interesovanja jer se gubici od prevara u prometu mere milijardama dolara.[3] Međutim i prevare u prometu predstavljaju izuzetno široku oblast u koju, između ostalog, spadaju: prevare u osiguranju, zatim nepoštena trgovačka praksa uključujući i prevarnu reklamu i dr., pa  i korupcija.  Zbog toga u ovom radu nećemo obrađivati sve izvore prava koji se odnose na prevare u prometu, već samo one kojima se regulišu prevare koje se vrše korišćenjem žiga Evropske unije na jedinstvenom tržištu. Pre toga, razmotrićemo kao prethodno pitanje pojam prevare u građanskopravnom smislu. Takođe ćemo iskoristiti priliku da, za potrebe harmonizacije prava Republike Srbije sa pravom Evropske unije, uporedimo domaća pravna rešenja sa normativnim rešenjima prava žiga Evropske unije. Prevaru sa krivičnopravnog aspekta nećemo obrađivati.

II POJAM PREVARE U UGOVORNOM PRAVU

„Prevara nastaje ukoliko jedna ugovorna strana izazove zabludu kod druge ugovorne strane, ili je održava u zabludi, u nameri da je time navede na zaključenje ugovora.“[4] Prevara se sastoji od psihološkog i faktičkog elementa. Psihološki, subjektivni element karakterističan je za obe ugovorne strane. Za prvu ugovornu stranu je u psihološkom smislu karakteristična namera da se druga ugovorna strana dovede u zabludu ili u njoj održava. To znači da „prevara ne može nastati iz nehata (nepažnje)... Smatra se da postoji namera jedne strane u pravnom poslu da drugu stranu dovede u zabludu, ili je održava u zabludi, ako je ona sama svesna neistinitosti činjenica koje predstavlja drugoj strani kao istinu. Ako je i sama u zabludi u pogledu činjenica za koje tvrdi da su istinite, onda joj se to ne može pripisati u krivicu.“[5] Za drugu ugovornu stranu je u psihološkom smislu karakteristična zabluda, odnosno pogrešna predstava, koja se u njenoj svesti formira o nekom elementu ugovora usled čega je izjava volje druge ugovorne strane manljiva. Faktički, objektivni element je način na koji prva ugovorna strana realizuje doloznu nameru. Ona to može činiti verbalnim putem, preduzimanjem neke fizičke radnje, a u pojedinim slučajevima i ćutanjem. Dakle, prevarna namera se može realizovati aktivno ili pasivno. Pošto se prevara može izvršiti bilo izazivanjem zablude bilo održavanjem u zabludi, to će za izazivanje zablude kod druge ugovorne strane biti potrebna neka aktivnost prve ugovorne strane ili trećeg lica,[6] dok se održavanje druge ugovorne strane u zabludi, osim aktivno, može postići i bez aktivnog angažovanja prve ugovorne strane odnosno ćutanjem. Prevara će biti izvršena ćutanjem onda kada prva ugovorna strana primeti da je druga ugovorna strana u zabludi, pa ništa ne preduzme da je te zablude oslobodi, a na to je bila obavezna. Jasno je da se postavlja pitanje kada je prva ugovorna strana obavezna da drugoj ugovornoj strani saopšti informacije koje su drugoj ugovornoj strani neophodne kako više ne bi bila u zabludi. Ne bi se moglo reći da postoji opšta obaveza obaveštavanja o svim detaljima koji se odnose na neki pravni posao. Nedoumice ne izaziva situacija kada je za neki pravni posao (npr. ugovor o osiguranju) obaveza obaveštavanja izričito propisana. Da li izvan tih situacija postoji dužnost informisanja druge strane prilikom utanačenja međusobnih prava i obaveza? U odgovoru na to pitanje mogu nam pomoći Principi evropskog ugovornog prava[7] (u daljem tekstu: Principi) i Nacrt zajedničkog referentnog okvira za privatno pravo Evropske unije[8] (u daljem tekstu: Zajednički referentni okvir). Prema čl. 4:107 st. 3. Principa i čl. 7:205 st. 3. Zajedničkog referentnog okvira, prilikom razmatranja da li je prva ugovorna strana u obavezi da drugoj ugovornoj strani pre zaključenja ugovora saopšti informacije uzeće se, između ostalog, u obzir: a) da li prva ugovorna strana vlada posebnim znanjem i stručnošću; b) koliki bi bili troškovi pribavljanja tih informacija, ako bi ih pribavljala druga ugovorna strana i uopšte; v) može li ih druga ugovorna strana samostalno pribaviti na neki drugi način (sem da joj budu saopštene od strane prve ugovorne strane);[9] i g) koliko je informacija bitna za drugu ugovornu stranu.

Zabluda usled koje druga ugovorna strana pristaje da zaključi ugovor, može se odnositi bilo na činjenice, bilo na pravo. Takođe, kad se zabluda izaziva verbalnim putem, to je uvek tvrdnja da činjenica ili pravo postoje ili ne postoje, a ne mišljenje (osim ako je dato od strane eksperta). Izjava o nameri ne smatra se prevarom (jer se davalac izjave može predomisliti). Ali ako stranka izjavi da namerava da uradi nešto što ne namerava onda to jeste prevara. Iako se druga ugovorna strana najčešće dovodi u zabludu po pitanju svojstava stvari koje su predmet prestacije prve ugovorne strane, prevara se može odnositi i na pravni osnov i pobudu za zaključenje ugovora.[10] Pri svemu tome nije bitno da li je zabluda koja je izazvana ili u kojoj je druga ugovorna strana održavana bitna.[11] Ali to ne znači da se svako dovođenje u zabludu ili održavanje u njoj smatra prevarom. Pravno relevantnom smatra se samo ona prevara usled koje je druga ugovorna strana navedena na zaključenje ugovora, odnosno u čijem odsustvu druga ugovorna strana ne bi zaključila ugovor. U tom smislu se u francuskom pravu razlikuje glavna prevara (dol principal), bez koje druga ugovorna strana nikad ne bi zaključila ugovor, i sporedna prevara (dol incidence), bez koje bi druga ugovorna strana zaključila ugovor, ali ne pod tim uslovima.

Posledica prevare je mana volje, a tako zaključen ugovor je rušljiv odnosno relativno ništav. To znači da ako u zakonom propisanom roku ne bude poništen, ugovor zaključen usled prevare postaje punovažan. Ona ugovorna strana koja je prevarena ima pravo na naknadu štete bez obzira da li je ugovor poništen ili ne (čime se normativno priznaje deliktni karakter prevare).

III PRAVNO REGULISANjE PRESTANKA ŽIGA EVROPSKE UNIJE USLED PREVARNOG KORIŠĆENjA REGISTROVANOG ROBNOG I USLUŽNOG ZNAKA

Ukidanje žiga Evropske unije regulisano je u čl. 58. Uredbe o žigu Evropske unije br. 1001/2017 iz 2017. godine[12] (bivši čl. 51. Uredbe o komunitarnom žigu br. 207/2009). Prema stavu 1. tač. c ovog člana Uredbe: žig Evropske unije može prestati ako se korišćenjem žiga od strane titulara prava ili uz njegovu saglasnost, u odnosu na robe i usluge za čije obeležavanje je žig registrovan, potrošači (javnost) dovode u zabludu u pogledu vrste, kvaliteta, geografskog porekla i drugih karakteristika tih roba i usluga.

A. Korišćenje žiga

Prema odredbi čl. 58, st. 1, tač. c Uredbe, uslov za prestanak žiga Evropske unije je njegovo korišćenje. U vezi sa korišćenjem žiga Evropske unije postavlja se više pitanja. Prvo pitanje se odnosi na to da li korišćenje žiga Evropske unije mora biti ozbiljno. Pod ozbiljnom upotrebom žiga Evropske unije podrazumeva se realna upotreba žiga kojom se identifikuje poreklo žigom obeleženih roba i usluga u prometu, preduzeta radi sticanja ili očuvanja tržišta za robe i usluge koje je titular prava već stavljao u promet ili za čije stavljanje u promet su izvršene ozbiljne pripreme, a ne samo u nameri očuvanja prava (što bi bila simbolična, simulovana upotreba žiga – token use). Postoje argumenti i za jedno i za drugo mišljenje. Prvo, odredba koja je predmet analize deo je opšteg pravnog akta donetog od strane Saveta Evropske unije i Evropskog parlamenta. Da su oni hteli da propišu da korišćenje žiga u ovom kontekstu mora biti ozbiljno, dodali bi reč genuine ispred reči use, kao što su uradili u brojnim drugim odredbama Uredbe.[13] Drugo, dovođenje u zabludu potrošača ili održavanje u njoj nedopušteno je tržišno ponašanje odnosno po svojoj prirodi, makar u izvesnoj meri delikt, tako da bi prevarno korišćenje žiga po analogiji više odgovaralo standardima za radnju povrede žiga, a ne standardima ozbiljne upotrebe žiga. Treće, u vezi sa prevarnim korišćenjem žiga bitno je da su potrošači dovedeni u zabludu. Da li je to učinjeno ozbiljnom ili simulovanom upotrebom žiga čini se nebitnim. Konačno, i u pravnoj literaturi se zastupa stav da za svrhe ovog osnova za prestanak žiga, izraz korišćenje nema nužno isto značenje kao u slučaju prestanka žiga zbog nekorišćenja.[14] Međutim, ako se ova odredba Uredbe interpretira logički onda bi zahtev da prevarno korišćenje žiga bude ozbiljno bio prihvatljiv. Naime, u slučaju simulovane upotrebe žiga, nije potrebno dokazivati još i prevarni karakter korišćenja robne marke. Dovoljno je dokazati da žig nije ozbiljno korišćen i žig prestaje. To znači da, ako bi se u kontekstu prevarnog korišćenja žiga zahtevalo da upotreba žiga bude ozbiljna, nijedan se titular prava ne bi branio time da žig nije upotrebljavao ozbiljno jer bi time samom sebi stavio omču oko vrata.

Drugo pitanje koje se u vezi sa korišćenjem žiga postavlja jeste: da li zahtev da žig bude korišćen isključuje mogućnost da potrošači budu održavani u zabludi ćutanjem? Ovo zbog toga što korišćenje žiga neizostavno pretpostavlja aktivnost u vidu obeležavanja roba i usluga i njihovo stavljanje u promet. Ćutanje, sa druge strane, podrazumeva odsustvo aktivnosti titulara prava. Prema Principima i Zajedničkom referentnom okviru, druga ugovorna strana može zahtevati poništenje ugovora kada ju je prva ugovorna strana navela da zaključi ugovor prevarnim prikazivanjem netačnih informacija, bilo rečima ili ponašanjem, ili prevarnim propuštanjem saopštavanja informacija koje su joj, u skladu sa načelom savesnosti i poštenja ili na osnovu propisane obaveze obaveštavanja u toku pregovora, morale biti saopštene. Prema tome, u pravu Evropske unije (uz sve ograde po pitanju pravne obaveznosti ovih dokumenata) prevara se može izvršiti kako lažnim prezentovanjem informacija (aktivno) tako i i ćutanjem (pasivno). Isto je i u pravu žiga. Javnost se u zabludu može dovesti i ćutanjem. Ćutanje će se najčešće odnositi na bitne promene robe obeležene spornim žigom. Naime, registracija žiga ne podrazumeva obavezu titulara prava da se uzdržava od modifikacije roba ili načina pružanja usluga za čije je obeležavanje registrovao žig.[15] Pogotovo je svako unapređenje kvaliteta, pojednostavljenje načina upotrebe, poboljšanje dizajna i dr. ne samo dobrodošlo nego i uslov opstanka na tržištu. Međutim, ako se degradira ili izostavlja neko svojstvo robe za koje titular žiga zna ili mora da zna da je odlučujuće po pitanju opredeljenja potrošača da kupe baš njegov proizvod, on je dužan da o tome obavesti javnost, inače deluje prevarno. Moguće je da je neki žig tokom dugogodišnje upotrebe postao poznat potrošačima kao žig kojim se označava prehrambeni proizvod pogodan za vegetarijance. Ukoliko titular žiga, ili od njega ovlašćeno lice, prilikom proizvodnje tog artikla maslinovo ulje zameni svinjskom mašću, a na to ne ukaže javnosti, tako da javnost i dalje veruje da je predmetni prehrambeni proizvod pogodan za vegetarijance, on javnost dovodi u zabludu – ćutanjem, proturajući na tržištu svoj proizvod, ne kao tuđ (kao u slučaju passing off), već kao proizvod koji se odlikuje karakteristikama koje realno ne postoje. U tom smislu, zahtevom da žig bude korišćen ne ukazuje se na prirodu poslovnog delovanja kojim se javnost dovodi u zabludu (u smislu da ono mora da bude aktivno), već je u pitanju logičan zahtev prema kojem se žig ne može prevarno koristiti ako se ne koristi. Žigovi koji se ne koriste ne mogu, po prirodi stvari, biti sredstva kojima će se u svesti potrošača stvarati pogrešna predstava o robi i uslugama koje se njima obeležavaju. Žigovima koji se ne koriste ne ostvaruju se privredne funkcije žiga, a potrošači se ne informišu ni istinito ni netačno. Zbog svega toga „obmanjujući žigovi jedino mogu biti brisani ukoliko se koriste.“ [16] 

Prevarno korišćenje žiga sankcioniše se jedino ukoliko žig koristi titular prava ili se žig koristi uz njegovu saglasnost. To znači da korišćenje žiga može biti prevarno i onda kada žig ne koristi titular prava, već punomoćnik, sticalac licence ili neko treće, od strane titulara prava, ovlašćeno lice.[17]

Treće bitno pitanje u vezi sa korišćenjem žiga je koji žig može prestati po osnovu prevarnog korišćenja. Naime, prevarnim korišćenjem se javnost u zabludu dovodi u vezi sa karakteristikama roba i usluga (vrsta, kvalitet, geografsko poreklo i dr.). Informacije o vrsti, kvalitetu, geografskom poreklu, ceni, količini, načinu proizvodnje, vremenu proizvodnje, svrsi, nameni i dr. su opšte tržišne informacije kojima se opisuje roba. Da li to znači da po osnovu prevarnog korišćenja žiga mogu prestati samo oni žigovi koji sadrže deskriptivne elemente? Nedoumicu je izazvala rečenica sadržana u razlozima odlučivanja na str. 15. Odluke Zavoda Evropske unije za intelektualnu svojinu[18] u slučaju Žito prehrambena industrija[19] koja glasi: „[P]redmetni komunitarni žig ne sadrži nijedan element kojim se javnost direktno informiše o vrsti, kvalitetu ili geografskom poreklu relevantnih roba.“ Zašto je to bitno? Drugim rečima, postavlja se pitanje: da li se prevarno mogu koristiti žigovi sadržani u fantastičnim rečima, odnosno rečima bez značenja u govornom jeziku? Smatramo da prestanak žiga zbog prevarnog korišćenja nije ograničen na žigove koji sadrže deskriptivne elemente, već po ovom osnovu mogu prestati i oni žigovi koji su sadržani u fantastičnim rečima i apstraktnim slikama. Pri tom se pozivamo na teoriju sekundarnog deskriptivnog značenja žiga.[20] Prema ovoj teoriji, upotrebom u prometu i reklamnom kampanjom, analogno načinu po kojem nedistinktivni znakovi, u vidu sekundarnog značenja, stiču distinktivnost, fantastični žigovi stiču sekundarno deskriptivno značenje (primarno značenje žiga je ono koje se odnosi na poreklo njime označenih roba i usluga) tako što se u svesti potrošača formira znanje o vrsti i karakteristikama roba i usluga koje se tim žigom obeležavaju. Na taj način se popunjava jezička praznina (linguistic gap), pa i žigovi sadržani u fantastičnim rečima i apstraktnim slikama postaju sredstvo komunikacije o vrsti, svojstvima i drugim karakteristikama roba i usluga.[21] Tako i žig iz već pomenutog hipotetičkog primera prehrambenog proizvoda pogodnog za vegetarijance može biti sadržan u reči bez značenja u govornom jeziku ili apstraktnom crtežu ili slici. Ako je vremenom, upotrebom u prometu, postao simbol vegetarijanske hrane, unošenjem u proizvod sastojaka životinjskog porekla, takav žig, jednako kao i bilo koji žig koji sadrži deskriptivne elemente, može biti korišćen na prevaran način.

Konačno, predmet sankcionisanja je samo ono korišćenje žiga koje se vrši u odnosu na robe i usluge za čije je obeležavanje žig registrovan.[22] Ovo je logično s obzirom na načelo specijalnosti koje se primenjuje u pravu žiga. Žig Evropske unije se može prevarno koristiti samo u odnosu na neke robe i usluge za čije je obeležavanje registrovan. U tom slučaju na osnovu čl. 64(5) Uredbe, žig Evropske unije prestaje samo za te robe i usluge.

 

B. Dovođenje u zabludu

Jedno od najkompleksnijih pitanja u ovoj pravnoj materiji je pitanje šta se zapravo sankcioniše: mogućnost da javnost bude dovedena u zabludu ili dovođenje u zabludu? U hrvatskoj redakciji teksta Uredbe doslovno piše: ... „može javnost dovesti u zabludu.“ U slovenačkom prevodu Uredbe piše kako u tom slučaju usled korišćenja žiga...“obstaja verjetnost zmede u javnosti.“ U engleskoj se pak verziji navodi kako kao posledica korišćenja žiga, trade mark is liable to mislead the public,[23] što znači da bez ikakve sumnje ne piše da je javnost usled korišćenja žiga misled, deceived i sl. Formulacija ove odredbe je u duhu regulisanja prevarne reklame. Prema čl. 2(1)b Direktive o prevarnoj i uporednoj reklami,[24] prevarnom reklamom se smatra svaka reklama kojom se na bilo koji način... varaju ili je verovatno da će osobe kojima je reklama upućena biti prevarene i koja će, s obzirom na njenu prevarnu prirodu, verovatno uticati na njihovo ekonomsko ponašanje ili će, iz istih razloga, oštetiti ili će postojati verovatnoća prouzrokovanja štete konkurentu. Direktivu o prevarnoj reklami odabrali smo zbog toga što je jedna od bitnih privrednih funkcija žiga reklamna funkcija. Kao što vidimo, reklama se smatra prevarnom i kad, u duhu slovenačkog prevoda odredbe o prevarnom korišćenju žiga, postoji verovatnoća obmane, verovatnoća štetnog uticaja na ekonomsko ponašanje potrošača i verovatnoća povrede interesa konkurenata. Pitanje sa početka ovog odeljka se ipak postavlja jer se u Vodiču za ispitivanje žigova Evropske unije (dalje u tekstu: Vodič Zavoda) izričito navodi da se na primenu odredbe o prestanku žiga Evropske unije usled prevarnog korišćenja shodno primenjuju pravila o smetnji za registraciju prevarnog znaka,[25] a prema tim pravilima, pojam prevarnog znaka se tumači krajnje usko, pa se prevarnim znakom smatra samo onaj znak koji se nikako drugačije ne može koristiti osim prevarno.[26] Ukoliko se, osim prevarno, znak može koristiti na način koji nije prevaran, biće, u nedostatku drugih smetnji, registrovan kao žig Evropske unije. Ovo je vrlo jasno došlo do izražaja u slučaju WATERFORD[27] kada je podnosilac žalbe ukazao na to da je u prvostepenoj odluci materijalno pravo pogrešno primenjeno time što se umesto kao verovatnost ili mogućnost dovođenja javnosti u zabludu, liable to mislead the public od strane prvostepenog organa protumačilo kao postojanje stvarne odnosno manifestovane prevare. Žalbeno veće je, pozivajući se na odluku Suda EU opšte nadležnosti br. T 165/06 u slučaju Elio Fiorucci, podržalo tumačenje prvostepenog organa navodeći da formulacija odredbe o prestanku žiga usled prevarnog korišćenja podrazumeva realnu prevaru ili postojanje dovoljno ozbiljnog rizika da će prosečan potrošač biti prevaren.[28] Reklo bi se da je stanovište Zavoda bliže stvarnosti i u duhu građanskopravnog pojma prevare. Prvo, utvrđivanje mogućnosti dovođenja javnosti u zabludu je u nekoj meri spekulacija. Potrošači se među sobom razlikuju. „Dok, kako obilje tako i nedostatak informacija, nekim potrošačima može biti od koristi, drugima će štetiti“[29] Drugo, veliki problem je i nesavršenost jezika. Nije sporno da značenje reči istovremeno nameće i oblikuje preferencije potrošača,[30] ali ko gospodari rečima, odnosno pod kojim uslovima ćemo dozvoliti prodavcu da oblikuje naše shvatanje pojava?[31] Zbog nesavršenosti jezika zaključak o postojanju obmane često je rezultat sučeljavanja nesaglasnih mišljenja o značenju reči,[32] pri čemu se u utvrđivanju značenja reči istraživanje ne može ograničiti na značenje sadržano u rečniku, već se mora istražiti shvatanje prometa,[33] što može biti prilično zahtevno. I na kraju krajeva, zašto uopšte istraživati mogućnost dovođenja javnosti u zabludu, kad se žig realno koristi u prometu? Ova mogućnost se ne istražuje ni kad se ispituje prijava oznake radi registracije. Već je napomenuto da je u postupku registracije žiga sama mogućnost prevarnog korišćenja znaka pravno irelevantna sve dok se znak može koristiti na način koji je u skladu sa imperativnim normama, tržišnim pravom, dobrim i poslovnim običajima. Tim pre je istraživanje mogućnosti prevarnog korišćenja znaka bespredmetno onda kada se znak već koristi u prometu. Drugim rečima, ukoliko se znak već koristi u prometu, njime se potrošači ili dovode u zabludu ili ne. Ukoliko se dovode u zabludu i u zabludi pazare robu označenu žigom koji se prevarno koristi, onda postoji prevara, jer prevara postoji samo onda kada prevarena ugovorna strana zaključi ugovor. U ugovornom pravu pokušaj prevare se ne sankcioniše. Prema tome, ako se žig i koristi na obmanljiv način, ali neuspešno, mogućnost prevare je pravno irelevantna. Ovo pogotovo zato što ako se za ništavost ugovora zahteva da je izvršena prevara, onda se za gubitak monopolskog imovinskog prava ne može zahtevati ništa blaže, odnosno bilo bi nelogično da apsolutno subjektivno pravo može prestati iz razloga iz kojeg se rušljiv ugovor ne može poništiti. Zato se može reći da je u tom smislu u slučaju WATERFORD prvostepeni organ tvrdio da za prestanak žiga zbog prevarnog korišćenja nije dovoljno to što su se potrošači našli u neodumici (puzzled), konfuziji (confusion) ili su čak zbunjeni (even bewildered);[34] traži se actual deceit. Da se u pravu žiga Evropske unije sankcioniše dovođenje u zabludu, a ne mogućnost dovođenja u zabludu, ilustrovaćemo prikazom odluke Zavoda u slučaju Arlberger.[35]

STASTNIK Gesselschaft m.b.H. je 4. marta 2008. godine postao titular prava na komunitarni žig za obeležavanje mesa i suhomesnatih proizvoda iz klase 29 Ničanske klasifikacije (dalje u tekstu: NK). Komunitarni žig je, barem autoru ovog rada, nalik na etiketu suhomesnatog proizvoda na kojoj dominiraju reči: Original Stastnik Arlberger. Arlberg je planinski prelaz u Austriji koji povezuje dve austrijske pokrajine (Voralberg i Tyrol), tako da se izrazom Arlberger označava gorštak koji živi u tom kraju. Pandan bi kod nas bio Zlatiborac ili možda bolje Kosmajac. Zahtev za ukidanje žiga podnet je zbog toga što se suhomesnati proizvodi obeleženi žigom Arlberger ne proizvode u tom geografskom području nego u mestu Gerasdorf, koje se nalazi blizu Beča, čime se potrošači dovode u zabludu u pogledu geografskog porekla suhomesnatih proizvoda obeleženih žigom Arlberger. Utvrđujući činjenično stanje, žalbeno veće Zavoda je ustanovilo da je Arlberg poznat kao zimski turistički centar u kojem je 2001. godine održano i svetsko prvenstvo u alpskom skijanju i da je turizam osnovna privredna grana u tom kraju. Pored toga je utvrđeno da Arlberg nije poznat kao mesto u kojem se u većoj meri gaji stoka, proizvode mesni delikatesi, niti da postoji rasa goveda ili drugih domaćih životinja tog imena. Pronađena su samo tri registrovana prodavca mesa. Kada se tome doda da titular prava nije proizvode obeležene žigom Arlberg reklamirao kao robu koja potiče iz Arlberga, zaključeno je da potrošači žig Arlberg, i pored toga što je u pitanju geografska odrednica, ne shvataju kao upućivanje na geografsko poreklo i da se korišćenjem žiga Arlberg za obeležavanje suhomesnatih proizvoda koji nisu proizvedeni u Arlbergu ne dovode u zabludu u pogledu geografskog porekla robe.[36]

Sledeće pitanje je - ko se dovodi u zabludu? U predmetnoj odredbi piše: publika. Smatramo da je u pitanju relevantan deo publike, odnosno ciljna grupa potrošača za robu i usluge koje se obeležavaju žigom koji se prevarno koristi. Publika se u kontekstu odredbe o prevarnom korišćenju žiga određuje isto kao i u slučaju poređenja znakova.

I konačno, poslednje pitanje materijalnopravne prirode koje se u vezi sa ovom odredbom postavlja jeste: o kojim okolnostima se u svesti potrošača stvara pogrešna predstava? Možda je najbolje odgovor na ovo pitanje započeti tako što ćemo reći na koje se okolnosti prevarno korišćenje žiga ne odnosi. Iako se korišćenjem žiga koji je ili identičan ranije registrovanom žigu radi obeležavanja iste ili slične robe ili sličan radi obeležavanja iste robe ili sličan radi obeležavanja slične robe, relevantan deo javnosti dovodi ili može dovesti u zabunu, ova zabuna je osnov za poništaj, a ne ukidanje, kasnije registrovanog žiga. Tako je odbijen zahtev za ukidanje Tojotinog komunitarnog žiga LEXUS registrovanog za obeležavanje robe, između ostalog, i iz klase  25 NK podnet od strane imaoca starijeg španskog žiga LEXUS registrovanog za obeležavanje robe iz klase 25 NK.[37] Isto se desilo i u slučaju čuvenog žiga ORIENT-EXPRESS kada je zahtev za ukidanje žiga podnet jer je žig licenciran tako da ga više ne koristi titular prava nego sticalac licence.[38] Ukratko, zabluda po pitanju komercijalnog porekla robe odnosno izvora iz kojeg roba i usluge potiču nije pravno relevantna za ukidanje žiga zbog prevarnog korišćenja registrovanog robnog i uslužnog znaka. Okolnosti u pogledu kojih je zabluda javnosti u ovoj pravnoj materiji pravno relevantna su pre svega: vrsta, kvalitet[39] i geografsko poreklo roba i usluga. To nisu jedine okolnosti u pogledu kojih dovođenje u zabludu javnosti može rezultirati prestankom žiga. Osim vrste robe, kvaliteta i geografskog porekla to mogu da budu i druge karakteristike roba i usluga. U tom smislu nam (uz već pomenutu ogradu koja se tiče komercijalnog porekla) može pomoći sadržaj člana 3 (i to pre svega tačaka a i b) Direktive o prevarnoj i uporednoj reklami u kojem se navode okolnosti koje će se uzeti u obzir prilikom ocene da li je neka reklama prevarna ili ne. Čl. 3. pomenute Direktive glasi: „Prilikom određivanja da li je neka reklama prevarna, u obzir se uzimaju sve okolnosti, posebno informacije koje sadrži, a koje se odnose na:

(a) karakteristike roba ili usluga, kao što su njihova dostupnost, vrsta, dejstvo, sastav, način i vreme proizvodnje ili pribavljanja, prikladnost za namenu, upotreba, količina, specifikacija, geografsko ili komercijalno poreklo ili rezultati koji se očekuju od njihove upotrebe ili rezultati i suštinska svojstva ispitivanja ili provera koji se provode na toj robi ili uslugama;

(b) cenu ili način obračuna i uslove pod kojima se vrši snabdevanje ili pružanje usluga;

(v) svojstva, karakteristike i prava oglašivača kao što su njegov identitet i imovina, njegove kvalifikacije i vlasništvo nad industrijskom, komercijanom ili intelektualnom svojinom, njegove prednosti i posebnosti.“

IV ČL. 58(1)c UREDBE VS. ČL. 66 st. 1 tač. 2. ZAKONA O ŽIGU REPUBLIKE SRBIJE

Prema čl. 66, st. 1, tač. 2. Zakona o žigu („Sl. glasnik R. Srbije“ br. 104/09 i 10/2013) Zavod za intelektualnu svojinu R. Srbije može na zahtev zainteresovanog lica doneti rešenje o prestanku žiga, u celini ili samo za neke robe odnosno usluge ako znak zaštićen žigom, zbog načina na koji ga nosilac žiga ili njegov pravni sledbenik koristi, može u prometu da izazove zabunu o geografskom poreklu, vrsti, kvalitetu i drugim svojstvima robe odnosno usluge. Ovakvo rešenje se u par elemenata razlikuje od evropskog rešenja. Prvo, pored nosioca prava kako u pravu žiga Evropske unije tako i u pravu žiga Republike Srbije prevarno koristiti žig mogu i druga lica. Međutim, u pravu žiga Evropske unije to su sva lica koja su izričito ili prećutno na to ovlašćena od strane titulara prava, dok su u pravu žiga Republike Srbije to samo pravni sledbenici titulara prava. Pravni sledbenik je lice na koga se prenosi pravo pravnog prethodnika. Pravni sledbenici su: naslednici, cesionari i privredna društva na koje se prenosi imovina titulara prava koji prestaje da postoji. To nisu sticaoci licence, pa čak ni sticaoci isključive licence, distributeri, povezana privredna društva i druga lica koja titular prava može ovlastiti da koriste njegov žig. Prema tome, krug lica koja, s posledicom prestanka žiga, mogu prevarno koristiti žig na tržištu Republike Srbije je uži od kruga lica koja to mogu činiti na jedinstvenom tržištu Evropske unije, čime se stvara prostor za izigravanje prava žiga R. Srbije, usled čega je zaštita potrošača od prevarnog korišćenja žiga u Republici Srbiji slabija od zaštite potrošača u Evropskoj uniji.

Drugo odstupanje našeg normativnog rešenja u odnosu na evropsko je u tome što se kod nas ne precizira da žig prestaje ako se prevarno koristi u odnosu na robe i usluge za čije je obeležavanje registrovan. Zbog izostavljanja te napomene u našem pravu postaje moguće da prestane žig koji je registrovan za obeležavanje roba iz klase 9, a prevarno se koristio u odnosu na robu iz klase 29 NK. Ova praktična mogućnost je protivna jednom od osnovnih načela prava žiga po kojem se robni i uslužni znakovi registruju radi obeležavanja tačno određene robe ili usluge i njena realizacija bi predstavljala neopravdano oštru sankciju za titulara prava.

V ZAKLjUČAK

Žig Evropske unije prevarno se koristi onda kada ga titular prava ili lice ovlašćeno od titulara prava u odnosu na robe i usluge za čije je obeležavanje žig registrovan koristi tako da relevantan deo javnosti dovodi u zabludu u pogledu vrste, kvaliteta, geografskog porekla i drugih karakteristika roba i usluga, ali ne i izvora odnosno komercijalnog porekla iz kojeg predmetne robe i usluge potiču.

Normativno rešenje prestanka žiga zbog prevarnog korišćenja u domaćem pravu nije u potpunosti usklađeno sa pravnom regulativom Evropske unije u toj materiji. Mora se konstatovati da je evropsko normativno rešenje ovog pitanja kvalitetnije.

 

 

 

Siniša Varga, LLD*

THE FRAUDULENT USE OF THE EUROPEAN UNION TRADEMARK

Summary

According to the Article 58(1)c of Regulation (EU) 2017/1001 of the European parliament and of the Souncil of 14 June 2017 on the European Union trade mark, the rights of the proprietor of the European Union trade mark shall be declared to be revoked on application to the Office or on the basis of a couterclaim in infringement proceedings if, in consequence of the use made of it by the proprietor of the trade mark or with his consent in respect of the goods or services for which it is registered, the trade mark is liable to mislead the public, particularly as to the nature, quality or geographical origin of those goods or services. Criteria used in estimation of trademark owner misleading conduct are comparable with those for estimation of the refusal of trademark application on the (absolute) ground regarding trademark deceptiveness. It means that cancellation applicant must prove actual deceit and/or manifest deception because for refusal of trademark application on the basis of mentioned absolute ground actual deceit or a sufficiently serious risk that the public will be deceived must exist.

The list of circumstances as to which deceit could be caused is not exhausted, but confusion over commercial origin of goods is excluded and not legally relevant for this ground of trademark right revocation.

Key words: Trademark Law, European Union, misleading conduct, revocation.