Др Дејан Матић*

Dr Dejan Matić^*

Pregledni naučni članak

UDK: 340.13:929 Lukić R.

POČECI LUKIĆEVOG UČENjA O OBJEKTIVNOM PRAVU“^*^*

Rad primljen: 20. 11. 2017.

Rad ispravljen: 15. 12. 2017.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2017.

U radu se razmatraju najranija razmatranja problema objektivnog prava našeg istaknutog teoretičara prava Radomira Lukića. Nema sumnje da Radomir Lukić predstavlja najznačajnijeg delatnika teorije države i prava na našim prostorima u drugoj polovini 20. veka, čija se misao o državi i pravu temeljno utisnula u teorijsko tkivo srpske pravne nauke u naznačenom vremenskom periodu. Upravo iz tih razloga, a imajući u vidu da Lukićeva teorijskopravna misao, uprkos mogućnosti osporavanja nekih njegovih postavki i zaključaka, posebno sa stanovišta aktuelnih društvenih pogleda i uslova, predstavlja izuzetan doprinos srpskoj pravnoj misli u celini, ovaj rad je posvećen analizi samih početaka njegovog bavljenja problematikom objektivnog prava, kojoj se Lukić iznova neprestano vraćao tokom cele svoje, šest decenija duge karijere razmatranja najsloženijih teorijsko-pravnih pitanja.

Ključne reči: teorija prava, pozitivizam, pozitivno pravo. prirodno pravo, objektivno pravo

I Uvod

Srpska teorijsko-pravna misao, u svom gotovo dvovekovnom trajanju, bila je, kako se čini, sasvim nalik postojbini iz koje je potekla, na žalost, oduvek pomalo škrta kada je trebalo da u svojim okvirima iznedri istinske velikane koji su sposobni da njena dostignuća dovedu u najviše sfere svetske pravne nauke. Tek krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka u nas se pojavljuju prvi, u idejnom smislu, zaista originerni teorijsko-pravni pogledi, u delu našeg istaknutog pravnog pisca, Gligorija Geršića. Prvu polovinu dvadesetog veka obeležava snažan razvoj naše pravne nauke, uključujući tu i teoriju prava. Brojni pravni pisci su svojim radovima značajno doprineli ogromnom razvoju ove naučne discipline kod nas, trajno je obogaćujući svojim autentičnim promišljanjima o državi i pravu, te je time, u najvećoj mogućoj meri približavaju tada aktuelnoj teorijsko-pravnoj misli u evropskim okvirima. Na žalost, ovi najviši uzleti srpske teorije prava, nisu nastavljeni daljim razvijanjem i razrađivanjem pravaca utemeljenih u prvoj polovini dvadesetog veka. Oni bivaju naglo prekinuti, najpre izbijanjem Drugog svetskog rata, a potom i dominacijom komunističkog, jednopartijskog poretka u svim sferama društvenog života, pa i u naučnoj misli. Pogled na našu teoriju prava, u ovom skoro poluvekovnom periodu, dovodi do zaključka da se, bez ikakve sumnje, kako zbog izuzetne dubine pravne analize i njene sveobuhvatnosti i sistematičnosti, te jezičke usklađenosti iskaza, tako i zbog izuzetne mere uticaja na svoje savremenike u ovoj oblasti, kao najznačajnije, neizbežno nameće delo profesora Radomira Lukića. Valja primetiti da se radoznali i svestrani Lukićev duh se okušao u čitavom nizu oblasti. Bavio se teorijom prava, metodologijom prava, filozofijom prava, ali i sociologijom i politikologijom. Upravo iz tih razloga, a imajući u vidu da Lukićeva teorijskopravna misao, uprkos mogućnosti osporavanja nekih njegovih postavki i zaključaka, posebno sa stanovišta aktuelnih pogleda i uslova, predstavlja izuzetan doprinos srpskoj pravnoj misli u celini, ovaj rad je, kao rezultat istraživačke delatnosti autora ovih redova u doktorskoj disertaciji posvećenoj kritičkoj analizi teorije prava Radomira Lukića, usmeren na razmatranje samih početaka njegovih promišljanja posvećenih problematici objektivnog prava, pitanju kome je on posvetio gotovo celokupnu svoju bogatu naučnu karijeru.

II Objektivno pravo – temelj Lukićeve pravne misli

Problematika objektivnog prava predstavlja pitanje čijem se rešavanju Radomir Lukić iznova neprestano vraćao tokom cele svoje šest decenija duge karijere bavljenja najsloženijim teorijsko-pravnim pitanjima. Još od doktorske disertacije posvećene upravo ovom pitanju, njegovo traganje za odgovorom na pitanje određenja, uloge i značaja objektivnog prava, kao i njegovog odnosa sa pozitivnim pravom, trajalo je gotovo do samog kraja njegovog života. Od prvih Lukićevih pogleda posvećenih ovom pitanju iznetih davne 1940. godine u Parizu, pa sve do njegovog konačnog razmatranja objektivnog prava u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka u njegovom Sistemu filozofije prava, proteklo je preko pola veka. Ovaj podatak je više nego dovoljan da jasno ukaže na značaj koji je rešavanju ovog pitanja on pridavao. Naravno, Lukićeva razmatranja, posvećena ovoj problematici, uslovljena, sa jedne strane željom da se što dublje i u potpunosti pronikne u dato pitanje, a sa druge stane njihovim višedecenijskim trajanjem, nisu uvek bila zasnovana na istovetnom idejnom osnovu, neizbežno dovodeći do toga da njegov pogled na objektivno pravo ne bude dosledno jednoznačan, već raznolik i suštinski promenljiv tokom dugih godina koje je posvetio njegovoj analizi. Doduše, iako se ne može naći doslednost u njegovom pojmovnom određenju objektivnog prava, pa posledično, ni u njegovim drugim suštinskim osobinama i odnosima sa drugim pojavama, ona se svakako uočava u neodoljivoj i konstantnoj potrebi Lukića da pruži sveobuhvatan i konačan odgovor na ta pitanja. O Lukićevoj potrebi da konačno reši pitanje objektivnog prava koje ga progoni tako dugo, najbolje svedoči upravo on sam, obrazlažući, između ostalog, i njome svoje razloge za stvaranje Sistema filozofije prava.^{^[1]} Naslanjajući zaključivanje na gore iznetim činjenicama, Lukićevo razmatranje problema objektivnog prava, može se smatrati ključnim putokazom na putu otkrivanja suštinskih osnova njegove teorijsko-pravne misli. Nije moguće, kako se čini, valjano razumeti gotovo ni jedno njegovo promišljanje o najdubljim pitanjima prava i države, misleći pritom uglavnom na njegove docnije stavove, bez odgovarajuće kritičke analize posvećene njegovom učenju o objektivnom pravu. Svaki drugačiji pristup bi odveć redukcionistički, a samim time i netačno predstavio teorijsko-pravnu misao Radomira Lukića, posledično je predstavljajući pozitivističkom i zasnovanom na postavkama istorijskog materijalizma. Štaviše, kao se čini autoru ovih redova, da su pravi osnovi Lukićevog umovanja o pravu sasvim suprotni ovim ranije navedenim, te da ih stoga mnogo pre treba tražiti pre u okvirima dualističko-idealističkih, kao i jednim delom, normativističkih teorija o pravu, nego u marksistički zasnovanim postavkama o pravu i državi sovjetskih ili, pak nekih slično orjentisanih autora.

Većina autora koja je se kritički osvrnula na njegove postavke o objektivnom pravu bavila se gotovo isključivo njegovim konačnim rešenjima ovog pitanja, ostavljajući po strani razvojni put koji su njegovi pogledi prešli u gotovo šest decenija bavljenja ovim problem.^{^[2]} Nema bilo kakve sumnje da pogled na objektivno pravo iznet u okviru Sistema filozofije prava predstavlja Lukićev definitivni i u potpunosti zaokružen stav o ovom pitanju. No, valja istaći i da je u cilju potpunog razumevanja njegovog učenja o objektivnom pravu i njegovog postavljanja u okvire šireg aspekta Lukićevog pogleda na pravo uopšte, neophodno odgovarajuću pažnju posvetiti i analizi stavova o ovom pitanju iznetih u okviru njegove doktorske disertacije, ma koliko oni bili udaljeni i drugačije zasnovani u odnosu na njegovo konačno umovanje o objektivnom pravu.

III Lukićev sintetičko-pozitivistički pristup objektivnom pravu i osnov njegove obaveznosti

Lukićeva najranija razmatranja objektivnog prava zasnovana su na jednom sintetičkom, po svojoj suštini pozitivističkom pristupu.^{^[3]} No ovaj njegov pozitivizam nema uobičajeno pojmovno određenje kakvo mu se inače pridaje u pravnoj nauci. On se ne ispoljava u pukom svođenju pojave prava isključivo na one norme zaštićene državnim aparatom prinude. Upravo obratno, Lukić stoji na stanovištu da se ni pristup koji pravo tretira kao idealnu pojavu, kao ni onaj koji ga svodi na puku činjenicu čija se obaveznost ispoljava putem delotvornosti, apsolutno ne mogu prihvatiti usled svoje suštinske nepotpunosti. Tek njihova sinteza, za koju se zalaže i koji usvaja u svojim promišljanjima, omogućava, prema njegovom mišljenju, razmatranje posmatrane stvarnosti u celini. Pozitivizam njegovog pristupa u rešavanju problema objektivnog prava ispoljava se u potpunom odbacivanju spekulativnog, odnosno, metafizičkog pristupa analizi sa jedne strane, te pokušaju razmatranja samo onih pojava čije se postojanje može ustanoviti kako spoljašnjim posmatranjem, tako i introspekcijom, sa druge strane.^{^[4]} Pa tako, i sam Lukić kaže, na kraju svog uvodnog izlaganja, da iz njegovih razmatranja objektivnog prava ne treba izvlačiti nikakve zaključke o njihovim filozofskim osnovama „...jer nismo govorili o onome u šta verujemo, već o onome što znamo i što možemo, pozitivnim činjenicama da dokažemo svakome“.^{^[5]} Već na prvi pogled se može videti da njegovo osobeno shvatanje pozitivnosti činjenica i njihovoj objektivnoj egzistenciji ne odgovara u potpunosti uobičajenom određenju koje se pridaje ovim pojmovima. Lukić zapravo poistovećuje pojam pozitivnosti sa objektivnim postojanjem odgovarajuće pojave. Ukoliko se norma shvati kao idealna pojava, činjenica njenog objektivnog postojanja kao idealne pojave je ne čini, kao takvom i pozitivnom činjenicom. Ona se ne može neposredno posmatrati, već isključivo posredno, preko znakova kojima je izražena. Norma, posmatrana kao idealna pojava, se shodno tome ne može izmeriti, niti proveriti poput drugih pojava na koje je moguće primeniti pozitivistički pristup u posmatranju društva i njegovih pojava. Naravno, ima se u vidu, pre svega, pozitivistički pristup u proučavanju društva ustanovljen od Konta i Dirkema, dominantan do Drugog svetskog rata, upravo zbog toga što se Lukić u ovom periodu svog umovanja o objektivnom pravu jedino na njega i mogao osloniti. Razume se, ovo ne znači da se idealne pojave ne mogu posmatrati na način koji Lukić zagovara i da takav pristup nije legitiman, no one, upravo zbog svoje idealne prirode, uprkos objektivnosti njihove egzistencije, nikako ne mogu biti podvedene pod pozitivističke samo zato što su u bliskoj vezi sa realnim društvenim pojavama. Bez obzira na sve ovo, nema nikakve sumnje da Lukić nesumnjivo teži naučnom pristupu, pri čemu nauku, kao vid saznanja sveta, posmatra upravo u duhu do tada dominantnih francuskih socioloških pozitivističkih teorija.

Samo pitanje objektivnog prava za njega predstavlja jedno od najosnovnijih i najtežih pitanja teorije i filozofije prava. Štaviše, Lukić zagovara stav da se zapravo sve rasprave vezane za prirodno pravo zapravo odnose na problem objektivnog prava i njegov odnos sa pozitivnim pravom.^{^[6]} Objektivno pravo, u svom neprestanom sukobu sa pozitivnim, predstavlja, prema Lukićevom mišljenju, svojevrsnu težnju svekolikog ljudskog roda ka savršenstvu, ideal koji je večan i plemenit.^{^[7]} Tako shvaćeno, ono predstavlja neprestani pokretač razvoja ljudskog društva, specifičnu pokretačku životnu silu, ispoljenu upravo u njenom konstantnom sukobu sa pozitivnim pravom. No ono za Lukića, kao takvo, ne predstavlja ideal koji egzistira u posebnom svetu idealnih tvorevina, kao nešto što pripada svetu trebanja. Iako izričito ne osporava u potpunosti mogućnost postojanja objektivnog prava po sebi, dakle objektivno, van ljudske svesti i njihove predstave o njemu, on konstatuje da ono, čak i kada bi postojalo, nema nikakvu svrhu samo po sebi van svesti ljudi na koje bi se odnosilo.^{^[8]} Njegov pogled je, po svojoj suštini, bar kako se čini, pomalo odveć realistički. Iako nastupa sa željom da sintetičkim pristupom obuhvati stvarnost u celini, i idealni i realni, odnosno faktički aspekt prava, njegovim svođenjem na sadržaj ljudske svesti, u znatnoj meri, više nego relativizuje njegov karakter. Ispada, ukoliko bi se dosledno držali njegovih početnih postavki, da objektivno pravo postoji samo onda ukoliko se nađe u svesti ljudi, ni pre, a ni posle toga. Potonji Lukićev tananiji pristup određivanju idealne prirode prava i razlikovanja procesa mišljenja od njegovog rezultata i sadržaja, odnosno misaonog iskaza, naravno ni ne može biti prisutan, no ipak čudi odsustvo svakog pokušaja određenja idealnosti prava u pristupu koji za sebe tvrdi da je sintetički i obuhvata celu stvarnost. Lukićevo objektivno pravo je realno, stvarno postojeće, ono dakle jeste, ono bivstvuje i to kao činjenica u društvu koja se može ustanoviti posmatranjem. Kao takvo, ono utiče na pozitivno pravo, ima obavezan karakter, te shodno tome i nagoni ljude da ga ostvaruju u pozitivnom pravu, odnosno, putem pozitivnog prava. Objektivno pravo za Lukića je, u ovom periodu njegovog naučnog pregalaštva, ideal, ali ne i idealna pojava. On traga za pravom koje je u svom sukobu sa pozitivnim i u odnosu prema njemu objektivno i stvarno delotvorno i obavezujuće, predstavljajući pokretačku snagu koja neizbežno dovodi do njegovog konačnog ostvarenja. Ovu delotvornost on izjednačava sa obaveznošću, kako objektivnog, tako i pozitivnog prava. Zanimljivo je da pojmu delotvornost Lukić ne pridaje uobičajeno značenje koje bi se moglo poistovetiti sa pojmom efikasnosti (pri čemu svakako valja imati u vidu njegovu primenu). Drugim rečima, pravo je, prema tadašnjem Lukićevom shvatanju, delotvorno ne zato što postoji efikasnost njegove primene, već zato što obavezuje, odnosno nagoni ljude da ga ostvare. Osnov ove obaveznosti on rešava na vrlo interesantan način. To naravno nikako ne može biti sankcionisanost norme od strane odgovarajućeg državnog aparata prinude iz prostog razloga što to, kod objektivnog prava, kao što to i sam Lukić uviđa, naprosto nije slučaj. Prema njegovom tadašnjem mišljenju, jedna norma ima obavezan karakter jedino zato jer za ljude na koje se odnosi predstavlja vrednost.^{^[9]} Drugim rečima, osnov obaveznosti prava, kako objektivnog, tako i pozitivnog leži ne u njegovoj sankcionisanosti od strane adekvatnog aparata prinude, već upravo u njegovoj vrednosti.^{^[10]} Lukić poprilično subjektivistički shvata obaveznost norme određujući joj suštinski autonoman karakter, smatrajući da jedna norma obavezuje upravo jer predstavlja posledicu autonomno, dakle od strane pojedinca stvorene, vrednosti, odnosno samo jednu fazu u procesu od stvaranja vrednosti pa do njenog ostvarivanja. Čak i u slučaju kada se radi o vrednostima koje su po svojoj prirodi društveno uslovljene, one, prema njegovom mišljenju, ne gube autonoman karakter, jer iako su isprva heteronomne, budući da su stvorene od drugih subjekata, samim usvajanjem od pojedinca u pitanju, dobijaju autonoman karakter. Posledično i neizbežno, Lukić ne razlikuje osnov obaveznosti moralnih i pravnih normi i u jednom i u drugom slučaju ga svodeći na vrednost.^{^[11]} Ovakav pristup, bar kako se čini, neizostavno vodi u nemogućnost suštinskog međusobnog razlikovanja društvenih normi ne samo po osnovu njihove obaveznosti, već i uopšte. On primenu vidi kao puku materijalnu činjenicu koja nema nikakve veze sa normativnom obavezujućom snagom, kao specifičnim vidom obaveznosti normi koji i izvire upravo iz same vrednosti koja se ostvaruje normom. Pa shodno tome i norme pozitivnog prava imaju obaveznu snagu, jedino ako subjekt čije ponašanje regulišu prethodno usvoji, sjedini se sa odgovarajućim vrednostima koje te norme ostvaruju. U suprotnom, ove norme ga ne obavezuju, one predstavljaju ono što Lukić naziva pravom-činjenicom.^{^[12]} Preveliki subjektivizam u ovakvom shvatanju osnova obaveznosti norme odveć teško pritiska Lukićeve postavke, čineći njegovo shvatanje prava više nego konfuznim. Shvatanje da me norma obavezuje jedino ukoliko usvajam vrednosti koje ona ostvaruje je, kako se autoru ovih redova čini, gotovo anarhističko. Nema sumnje da jedan pravni sistem, sistem sastavljen dakle od velikog broja normi, naprosto ne bi mogao da bude primenjen, ni u potpunosti, a ni delimično, ukoliko ga subjekti čije ponašanje reguliše, bar u određenoj meri, ne prihvataju kao dobar, valjan, odnosno, ako ne usvajaju odgovarajuće vrednosti koje se njime ostvaruju, te da se njegova primena ne može efikasno obezbediti jedino uz pomoć pretnje sankcijom, ali, iz ovoga se nikako logički ne može nametati zaključak o neobaveznosti norme sa kojom se, eto, jednostavno ne slažemo, odnosno, ne usvajamo vrednosti koje ona ostvaruje. Sasvim je izvesno da se svaki pojedinac nameran da protivpravno otuđi neku stvar, duboko i iskreno ne slaže sa vrednostima koje pretenduje da ostvari norma koja zabranjuje krađu, no iz toga, naprosto nije moguće zaključiti kako takve pojedince ta norma ni ne obavezuje, te za njih predstavlja puku činjenicu. Uzaludna su Lukićeva razlikovanja normativne obavezujuće snage onih normi čije vrednosti usvajamo i proste, takozvane pravne obaveznosti koju poseduju norme čije vrednosti ne usvajamo, koja se zasniva na pukoj prinudi. Ove dve vrste obaveznosti mogu i da koincidiraju i da ne koincidiraju, kako on to već tvrdi,^{^[13]} te u drugom slučaju da nagnaju subjekta da stvori sopstvene autonomne norme, čije vrednosti dakle neizbežno usvaja, koje mu nalažu da postupa u skladu sa pravom-činjenicom kako bi izbegao sankciju, no to nimalo ne doprinosi rešavanju problema proizašlih iz ovakvog određenja obaveznosti za koje se on zalaže. Subjekta norme čije vrednosti ne usvaja ne obavezuju zaista ni na koji način, one uopšte ni nemaju obaveznu snagu, subjekt je samo primoran da se po takvim normama ponaša putem nasilja koje mu se stavlja u izgled i ništa više od toga. One, drugim rečima, zapravo i nisu pravne norme. Da bi mogli uopšte da govorimo o pravu, ono ne može i ne sme, prema Lukićevom mišljenju, počivati samo na sankciji, već mora posedovati i obavezujuću normativnu snagu. Posledično, ukoliko nje nema, o pravu se zapravo ne može ni govoriti. Štaviše, kao što je veđ istaknuto, ovo neizbežno i dovodi do toga da pravne norme više zapravo i ne možemo razlikovati od drugih društvenih normi, ne samo od morala i običaja, kao njemu najsličnijih, već ni od, na primer, pravila ponašanja u nekoj kriminalnoj grupi, koja nad subjektom može primeniti silu, ukoliko se ne ponaša na način koji oni od njega traže. Kao i kod prava-činjenice o kome Lukić govori i ovde se traži od subjekta da se ponaša na određeni način, nameće mu se određeno pravilo koje svakako ostvaruje neke vrednosti, koje subjekt u pitanju, ukoliko je iole pri zdravoj pameti, nikako ne može da usvaja, te ga ona ni ne obavezuju. Ukoliko se ne pokori, sledi sankcija, odnosno nasilje. Nemoguće je napraviti razliku između ovih pravila, razbojničke grupe na primer i, pravila pozitivnog prava, koje ne ostvaruju vrednosti koje usvaja subjekt čije ponašanje regulišu. Lukić ističe da se odgovarajući sudovi vrednosti mogu primeniti na razne normativne sisteme, te shodno tome i nastaju religijske, moralne i pravne norme,^{^[14]} no nikako ne kaže kako ih međusobno možemo razlikovati. Šta nas sprečava da moralnu normu nazovemo pravnom i obratno? Ili pak običajnom? To nikako ne može biti društvena uslovljenost prava koje je i društvena pojava kao takva, jer isto važi i za moralne, običajne, pa i sve druge društvene norme. Sva ova pravila imaju autonomno-heteronomni karakter, mada bi se i teza o njihovom čisto heteronomnom karakteru svakako mogla zagovarati i braniti u slučaju svake od ovih vrsta normi. Bez namere upuštanja u raspravljanje Lukićevih postavki o slobodnoj ljudskoj delatnosti, oličenoj u njegovom stvaranju i izboru vrednosti, no čini se opravdanim zapitati se da li zapravo uopšte možemo da govorimo o slobodnoj individualnoj kreaciji pojedinačnog subjekta? Sasvim legitimno se može zastupati teza o društvenoj uslovljenosti, kako samih vrednosti, tako i pojedinačnog usvajanja ili neusvajanja istih, pri čemu je sfera istinski slobodnog, nedeterminisanog ljudskog delovanja više nego sumnjiva. Lukićev stav o ovim pitanjima, mada apsolutno legitiman, nije i apsolutan po sebi, već predstavlja, ipak, samo pretpostavku koja se može dokazivati, ali jako teško do kraja i dokazati. Ovo se nikako ne uklapa u strogo pozitivistički koncept, određen dirkemovski, koji on smatra jedinim naučno zasnovanim pristupom, čiju primenu uostalom i sam zagovara.

IV Pravo kao društveni fenomen

Kako god se odredili prema ovakvom Lukićevom shvatanju osnova obaveznosti prava, nema ni malo sumnje da objektivno pravo za kojim on traga, da bi bilo istinski obavezno, nesumnjivo mora imati normativnu obavezujuću snagu, drugim rečima, mora ostvarivati vrednosti koje ljudi na koje se odnosi usvajaju. Ovo pravo, prema njegovom mišljenju, ne postoji objektivno, kao idealna pojava nezavisna od ljudi, već, da bi uopšte moglo biti delotvorno a ne nametnuto prinudom, postoji aktivno jedino u ljudskoj svesti.^{^[15]} Osećajući da je njegov dotadašnji pristup uneo odveć veliku dozu subjektivizma u celokupno razmatranje, kako osnova obaveznosti prava, tako i samog koncepta mogućeg postojanja objektivnog prava, sasvim razumljivo dovodeći do mogućeg posledičnog stava, a zasnovanog upravo na subjektivnom doživljaju egzistencije objektivnog prava specifično vezanog za svakog pojedinačnog subjekta u pitanju, Lukić relativizuje svoje ranije tvrdnje, odstupa od njihove dosledne posledične primene, uvodeći shvatanje o pravu kao izrazito društvenom fenomenu.^{^[16]} Naime, kako je osnovna uloga prava upravo društvena, odnosno, namenjeno mu je da predstavlja regulator društvenih odnosa, shodno tome, čisto individualni pravni sistemi nikako ne mogu predstavljati objektivno društveno pravo budući da ne mogu da budu društveno delotvorni. Ovo upravo zbog toga što ih sa jedne strane, usvaja ili samo jedan subjekt ili odveć mala društvena grupa, a ne velika grupa pojedinaca, a sa druge strane, što oni zaista ne predstavljaju delo jednog pojedinca već su zapravo i sami delo društva. Ovaj Lukićev stav nije u saglasnosti sa njegovim ranijim izlaganjima o obaveznosti prava. Ukoliko pravo, shvaćeno kao odgovarajući sistem normi, ima prevashodno društvenu funkciju, subjektivni sistem normi specifičan za svakog pojedinca uopšte nije moguće smatrati pravom ni na koji način. To ne može biti ni individualni, a ni pravni sistem uopšte, upravo zbog nedostatka društvene specifičnosti prava koju Lukić naknadno uvodi u razmatranje. Pre se može govoriti o subjektivnom doživljaju prava, karakterističnom za svakog pojedinca, no o pravnom sistemu vezanom za pojedinačnog subjekta, kao što to on čini. Sa druge strane pak, njegova teza o neizbežnoj i stalnoj društvenoj uslovljenosti tih individualnih pravnih sistema, odnosno, o pravu kao društvenoj tvorevini, direktno protivreči njegovim ranijim tvrdnjama o vrednostima kao izvoru obaveznosti normi koje su plod individualne, slobodne ljudske aktivnosti. Jer, ako je pravo izrazito društvena tvorevina, to podrazumeva da su vrednosti, kao osnov njegove obaveznosti, takođe društveno uslovljene, odnosno, predstavljaju društvenu tvorevinu. Drugačije naprosto ne može biti. Na stranu njegovo razlikovanje autonomnih vrednosti i autonomno-heterogenih, odnosno, onih koje su heteronomne, budući da ih je stvorio neko drugi, ali koje postaju autonomne njihovim usvajanjem od strane subjekta u pitanju. Nema spora da i samo društvo predstavlja vrednost, kao i da ono samo može da stvara vrednosti, sa čim se valja složiti. No, sam je koncept prava kao društvene tvorevine, direktno suprotstavljen shvatanju o ničim determisanoj, slobodnoj ljudskoj kreativnoj delatnosti koja tvori vrednosti, a samim tim i pravo kao svojevrsno sredstvo u procesu njihovog ostvarenja. Shodno tome, ni obavezujuća snaga norme ne može biti subjektivna, odnosno, čisto autonomna, kako je to Lukić ranije tvrdio. a to nas opet dovodi do nemogućnosti postojanja individualnih pravnih sistema, odnosno, do suštinski problematičnog zasnivanja obaveznosti prava na vrednostima. Raspravljajući o pravu u društvu, Lukić izlazi sa tezom da svaka od mnogobrojnih društvenih grupa stvara brojna društvena pravila specifična za svaku od tih grupa, uključujući i pravna pravila.^{^[17]} Kao kriterijum razlikovanja između pravnih i drugih društvenih pravila on vidi sveopšte usvojen stav pripadnika date grupe da se neko pravno pravilo treba primeniti, makar i, u slučaju potrebe, upotrebom sile. Smatram da ovaj kriterijum nije dobar. Ne zato što širi krug subjekata koji mogu stvoriti pravo, već zato što ga određuje na prilično nejasan način, dodatno onemogućavajući njegovo razlikovanje od drugih društvenih normi, iako ga Lukić određuje upravo u tom cilju. Ispada, ukoliko bi se poslužili ovim kriterijumom za koji se on zalaže, da kod drugih društvenih pravila ili nema sveopšte saglasnosti članova grupe da se ono primeni ili, nema spremnosti da se u slučaju potrebe, njihova primena obezbedi silom. Koje su to druge društvene norme, Lukić ne kaže. No, ako je to tako, u prvom slučaju, teško da uopšte možemo govoriti o bilo kakvim društvenim pravilima, budući da ih zapravo odgovarajuća društvena grupa nije ni stvorila. Da jeste, ni saglasnost oko njihove primene ne bi bila sporna. Ukoliko nema saglasnosti, nije ni moguće posmatrati ih kao pravila koja regulišu specifične odnose karakteristične za odgovarajuću društvenu grupu. Sa druge strane, ukoliko prihvatimo nedostatak spremnosti članova grupe da primene silu u slučaju potrebe obezbeđivanja njihove primene kao osnovnu meru distinkcije, opravdano je zapitati se da li je ovo i dovoljan osnov uspešnog razlikovanja jednih normi od drugih. Neizbežno se postavlja pitanje mogućeg razlikovanja pravnih normi od onih društvenih normi kod kojih ova spremnost da se njihova primena obezbedi i putem prinude postoji? I kod drugih društvenih normi, kao što je to slučaj sa običajnim, pa i moralnim normama,^{^[18]} često može doći do pretnje, a ponekad i primene prinude u cilju obezbeđivanja njihove primene. Puka prinuda, sama po sebi, ne predstavlja dobar osnov za razlikovanje društvenih normi. Na kraju krajeva, ni sama prinuda ne mora da se shvati isključivo kao fizičko nasilje, ona može biti ispoljena u različitim vidovima. Doduše, Lukić govori o sili, što ukazuje da on prevashodno upravo i misli na fizičko nasilje, no ovo ništa bitnije ne menja situaciju. Rešavanju problema suštinske nemogućnosti razlikovanja prava u odnosu na druge norme, nimalo ne doprinosi ni Lukićevo shvatanje države kao specifične društvene grupe koja i sama stvara odgovarajuća društvena pravila, pa neizbežno i logično i pravna pravila. Ova pravila se, prema njegovom mišljenju, priznaju kao obavezna od strane svih subjekata u državi i predstavljaju pravila koja su usvojili svi. Ona, kako to sam Lukić kaže „... podudaraju se za sve građane i sve društvene grupe unutar jedne države sa posebnim pravnim sistemima (ukoliko su pravila pravna) građana i dotičnih društvenih grupa“.^{^[19]} Kako su ova pravila obavezna za subjekte koji su ih usvojili, a usvojili su ih, kako to izričito tvrdi Lukić, svi, ona predstavljaju objektivno pravo države, upravo zbog toga što ga samim činom usvajanja svi članovi države i smatraju najboljim mogućim. Iz ovakvog shvatanja bi se mogao izvući zaključak da je Lukić sklon da poistoveti objektivno pravo sa pozitivnim. Ovakav zaključak bi naravno bio pogrešan, no, bar kako mi se čini, ne i nelegitiman, budući da bi se zaista i zasnivao upravo na njegovim izričitim tvrdnjama. No sam Lukić snosi krivicu za mogućnost ovakvog pogleda na njegove stavove, budući da od ovih izričito navedenih tvrdnji odmah i odstupa relativizujući ih uvođenjem mogućih razlikovanja između posebnih pravnih sistema ostalih društvenih grupa i pravnog sistema države. On stoji na stanovištu da svaka pravna društvena grupa, a takva je svaka ona koja može da stvori pravo, izgrađuje sopstvene pravne sisteme koji po njenom mišljenju treba da postanu pozitivno pravo. Oni su kao takvi pogodni da postanu objektivno pravo koje je delotvorno, odnosno, čija je normativna snaga takva da ukoliko je potrebno, bude i obezbeđena silom.^{^[20]} Nedoslednost u Lukićevim stavovima, ovde iznetim, naprosto je očigledna. Ukoliko državno, dakle pozitivno pravo, odredimo kao onaj pravni sistem koji prihvataju svi u državi jer ga smatraju najboljim mogućim, određujući ga tako objektivnim pravom, što on inače i čini, naprosto nije moguće govoriti o posebnim pravnim sistemima kao mogućim izvorima potencijalnog objektivnog prava. Štaviše, takvi pravni sistemi nisu uopšte ni mogući, bar ne kao pravni, budući da pripadnici tih odgovarajućih društvenih grupa već imaju pravni sistem koji usvajaju kao svoj najbolji mogući sistem, a to je upravo pravni sistem države. U protivnom, on onda nikako ne može biti posmatran kao objektivno pravo. Sa druge strane pak, ukoliko prihvatimo da su moguća neslaganja, da li onda potencijalno objektivno pravo predstavlja samo onaj deo pravila društvenih grupa koji je u suprotnosti sa odgovarajućim pravilima koje stvara država? No, kako Lukić govori o relativno zaokruženim pravnim sistemima odgovarajućih društvenih grupa koji bi praktično u celini mogli postati objektivno pravo,^{^[21]} teško da bi se mogao izvući ovakav zaključak. No, tada ne bi mogli državno pravo nazvati objektivnim kako to on čini. Rešenje se nikako ne može naći, ukoliko se dosledno držimo njegovih stavova o ovim pitanjima. Po svoj prilici, osnovni razlozi za ovakve, konfuzne stavove, leže, pre svega, u Lukićevom nejasnom određenju prava i nemogućnosti da se ono suštinski razlikuje od drugih normi, kako po osnovu njegove obaveznosti, tako i na osnovu drugih kriterijuma koje zagovara. Takođe, u svojim izlaganjima on jasno iskazuje nedovoljno razlikovanje ili pak potpuno poistovećivanje društvenih grupa sa društvenim organizacijama, kako svojim ubrajanjem države u društvene grupe i njenim izjednačavanjem sa drugim, pri čemu on uglavnom pominje nacionalne,rasne i klasne društvene grupe kao primer istih, tako i istovremenim određenjem klasa i političkih organizacija kao primera društvenih grupa koje stvaraju sopstvene pravne sisteme i utiču na izgrađivanje prava. Ove, suštinski i logički protivrečne tvrdnje koje Lukić iznosi, ni malo ne rešava njegovo određenje utvrđivanja merila objektivnosti prava kao ključnog pitanja na osnovu kog se može sasvim pouzdano utvrditi objektivnost jednog pravnog sistema. Ono se zapravo i ne odnosi na njegove ranije, gore navedene tvrdnje, već ih naprosto ostavlja za sobom, nastavljajući dalje u razmatranju utvrđivanja objektivnog prava, očigledno zato što ih on sam izgleda smatra sasvim logičnim i međusobno neprotivurečnim, sa čim se nikako nije moguće saglasiti. No, bez obzira na ovo, svakako se treba pozabaviti ovim Lukićevom pokušajem određivanja pouzdanog merila na osnovu koga se može pristupiti utvrđivanja objektivnosti prava. On ga nalazi upravo u utvrđivanju objektivnosti ciljeva koje dato pravo teži da ostvari, odnosno u utvrđivanju objektivnosti vrednosti koje se njime ostvaruju. Kako se apsolutno objektivno merilo može naći jedino van čoveka, smešteno ili u prirodi samoj ili pak, u svesti iznad ljudske, Lukić, čvrsto stojeći na, ranije utvrđenim, pozitivističkom osnovama u svom umovanju, izričito odbacuje ovakav pristup, jasno se opredeljujući za, doduše relativnu, ali jedinu dostupnu pozitivističkom metodu posmatranja, objektivnost sadržaja zastupljenom u ljudskoj svesti.^{^[22]} On razlikuje njena dva stepena ispoljena u jednodušnom, opštedruštvenom usvajanju sa jedne strane i, usvajanju od strane elite, sa druge strane. Drugim rečima, prema njegovom mišljenju, zapravo postoje samo dva kriterijuma na osnovu kojih se može utvrditi objektivnost vrednosti koje se pravom ostvaruju, pa time posredno i samog prava, a to su njihovo opštedruštveno usvajanje, kao i usvajanje vrednosti od strane elite. Prvi kriterijum je za Lukića pouzdaniji od drugog, budući da su opšteprihvaćene vrednosti kao takve zajedničke i masi i eliti, pri čemu naravno, elita ima jasniju svest o njima. Kako ove vrednosti mogu biti opšte, poput pravde, mira, reda i konkretne, poput onih koje se ostvaruju krivičnim zakonom, tako se i opšteprihvaćeno objektivno pravo sastoji od dve vrste normi. Prve su konkretizovane, ne u smislu njihove opštosti naravno, i usmerene na obezbeđenje već stečenih rezultata zasnovanih u pravnoj oblasti, budući da su zasnovane na konkretnim vrednostima. Druge vrste normi, zasnovane na apstraktnim, manje određenim vrednostima predstavljaju svojevrstan putokaz za buduće delanje.^{^[23]} One su svojevrsna konkretizacija ovih opštih načela. Tu se zapravo i ogleda osnovna slabost Lukićevog shvatanja opšteprihvaćenog objektivnog prava, koju uostalom i on sam uviđa. Objektivnost ove konkretizacije se može utvrditi tek naknadno, nakon odgovarajućeg iskustva, no da bi iskustvo moglo da uopšte ocenjuje objektivnost odgovarajućeg prava, prethodno ga treba otkriti kao objektivno, kako bi ono moglo da usmerava iskustvo i tako u krug. Svestan suštinske nerešivosti ovog pitanja doslednim logičkim umovanjem, uprkos njegovom pozivanju na okretanju dostupnim činjenicama kako bi se utvrdila još uvek moguća objektivnost, mada, kako i sam priznaje, vrlo relativna, on uvodi drugi kriterijum za utvrđivanje objektivnosti odgovarajućih vrednosti, odnosno, za utvrđivanje objektivnosti prava, usvajanje vrednosti od strane elite, kao suštinski presudan. Ovakav zaključak se nameće iz njegovog zagovaranja teze da je elita po definiciji bolja od mase. Shodno tome i njeno pravo predstavlja objektivno, budući da se može kontrolisati putem činjenica, u onoj meri u kojoj zavisi od njih, naravno. No kako je ta mera veća nego u slučaju mase, samim tim je i ono bliže objektivnom pravu. Nikako nije moguće saglasiti se sa ovakvim Lukićevim postavkama. Nije jasno na čemu on zasniva svoju tvrdnju o prednosti elite nad masom. Njegova tvrdnja kako takav sud nije subjektivan već objektivan, budući da je univerzalan, nimalo ne stoji. Takva tvrdnja u najmanju ruku predstavlja puku pretpostavku o čijoj univerzalnosti se moglo itekako raspravljati i u vreme kada ju je Lukić i izrekao, a o njenoj univerzalnoj zasnovanosti u aktuelnom trenutku nije ni potrebno raspravljati. Baš zato što se suštinski radi o pretpostavci koju Lukić zapravo ne može dokazati pozitivističkim metodama koje koristi, njegovo umovanje o objektivnim merilima na osnovu kojih se može utvrditi objektivnost prava, gotovo u potpunosti gubi na doslednosti. Ipak, Lukić ne skreće u krajnost apsolutizujući ovaj svoj stav. On se opredeljuje za pravo mase kao bliže objektivnom u dva slučaja. Ukoliko elita pristrasno štiti sopstvene interese, on stoji na stanovištu da tada pravo mase treba smatrati objektivnim. Drugi slučaj je nešto komplikovaniji. Do njega dolazi onda kada su ugrožene subjektivne, a ne objektivne ljudske vrednosti. Mada je tada pravo elite bliže objektivnom jer teži da uspostavi objektivne, opštedruštvene vrednosti, ono nije delotvorno, budući da se većina ne slaže sa njim, te bi se njegova primena mogla ostvariti isključivo putem sankcija. Pravo mase tada treba smatrati objektivnim upravo zbog njegove delotvornosti. Ispada da je ono, iako manje objektivno od prava elite, budući da ne ostvaruje objektivne vrednosti, ipak objektivnije iz prostog razloga njegove delotvornosti.

V Zaključak

Lukić kao da teži da otkrije pravo koje je objektivno, delotvorno i stvaralački delatno u tom trenutku i u datom konkretnom društvu, dakle jedno relativno objektivno, a ne apsolutno objektivno pravo. No tu izgleda i leži glavna slabost njegove teorije, na šta je već i ukazano. Delotvornost prava nije uputno posmatrati kao njegovu obaveznost zasnovanu na vrednostima. Ukoliko vrednosti koje ono ostvaruje nisu objektivne, a čini se da je tu objektivnost apsolutno nemoguće ustanoviti, niti takvu tvrdnju odbraniti, onda nije ni moguće govoriti o objektivnom pravu uopšte. Bar ne onakvom kakvim ga Lukić vidi. Nije nemoguće tako posmatrati pravo, niti je to pak nelegitimno, no onda ga ne treba nazivati objektivnim, a mišljenja sam da ga ne treba nazivati ni pravom. Nedoslednosti i protivrečnosti koje se mogu uočiti u Lukićevim razmatranjima objektivnog prava u ovom periodu njegovog teorijsko-pravnog stvaralaštva, ne mogu se, prema mišljenju autora ovih redova, ni na koji način zanemariti, te se ovi njegovi stavovi nikako ne mogu usvojiti. U samim osnovama njegovog tadašnjeg umovanja o ovom pitanju leže suštinski razlozi neodrživosti celokupne konstrukcije objektivnog prava koju on dalje gradi. Oni su oličeni, pre svega, u poistovećivanju delotvornosti prava i njegovoj obaveznosti zasnovanoj na objektivnoj vrednosti, kao i u nedovoljno jasnom razlikovanju, kako prava od drugih društvenih normi, tako i društvenih organizacija od društvenih grupa. No, ovo nikako ne znači da je Lukićev pokušaj obrazlaganja objektivnog prava bez ikakve vrednosti. Naprotiv, on predstavlja jedan više nego smeo i prilično umešno izveden pokušaj da se koncept prirodnog prava objasni isključivo na naučnim osnovama, bez ikakvog skretanja ka metafizičkom. Dominantno pozitivistički pristup inspirisan shvatanjima Konta i Dirkema pod čijim je uticajem Lukić nesumnjivo bio, predupredio je svaku mogućnost doslednijeg obrazlaganja postavki koje je razmatrao. No, drugačiji rezultat teško da je i bilo moguće ostvariti. Ova njegova razmatranja su bez ikakve sumnje ukazala na pojavu jednog izuzetno talentovanog i umešnog teoretičara prava koji tek treba da zablista punim sjajem u vrlo bliskoj budućnosti. Nažalost, usud je izgleda hteo da svoje potonje, znatno razvijenije gledište o ovom pitanju, Lukić iznese tek više od pola veka kasnije. U neposrednoj budućnosti kako njega, tako i naroda kome je pripadao, ležala je samo nesreća oličena u predstojećem svetskom ratu, a potom i u višedecenijskom periodu ideološke isključivosti i jednoumlja.

Dejan Matic, LLD^*

THE BEGINNINGS OF LUKIC’S TEACHINGS OF THE OBJECTIVE LAW

Summary

The paper discusses the earliest deliberations of the problem of the objective law of our prominent theoretician of law Radomir Lukic. There is no doubt that Radomir Lukic represents the most important activists of the theory of state and law in our country in the second half of the 20th century, whose thought of state and law is fundamentaly imprinted in the theoretical tissue of Serbian legal science, in the indicated period. For these reasons, and bearing in mind that Lukic's legal theoretical thought, despite the possibility of contesting of some of his premises and findings, especially from the standpoint of current social wievs and conditions, represents an exceptional contribution to the Serbian legal thought as a whole, this paper is dedicated to the analysis of the very beginnings of his dealing with the problems of objective law, to whom Lukic has repeatedly returned to his entire, six decades long career, of considering the most complex theoretical legal issues.

Key words: theory of law, positivism, positive law, natural law, objective law.

^* Docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, dmatic@jura.kg.ac.rs

^*^* Rad je napisan u okviru projekta Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije.

^{^[1]} R. Lukić, Sistem filozofije prava, Sabrana dela, Tom 4, BIGZ, Beograd, 1995, 16.

^{^[2]} M. Popović, Opšta misao o pravu Radomira D. Lukića, predgovor, u knjizi R. Lukić, Obavezujuća snaga pravne norme i problem objektivnog prava, Sabrana dela, Tom 1, BIGZ, Beograd, 1995, 52, kao i D. Basta, Monistički trijalizam i objektivno pravo, Zbornik Matice srpske za društvene nauke, sveska 95, Matica srpska, Novi Sad, 1993, 182-195, i mnogi drugi.

^{^[3]} R. Lukić, Obavezujuća snaga pravne norme i problem objektivnog prava, Sabrana dela, Tom 1, BIGZ, Beograd, 1995, 267.

^{^[10]} Sličan stav videti u J. Finnis, Natural law and natural rights, Clarendon Press, Oxford, 2003, 297-351.

^{^[11]} R, Lukić, Obavezujuća snaga pravne norme i problem objektivnog prava, Sabrana dela, Tom 1, BIGZ, Beograd, 1995, 372.

^{^[18]} O mogućnosti razlikovanja pravnih i drugih društvenih normi, kao i o odnosu prava i morala videti u N, MacCormick, Legal Reasoning and Legal Theory, Oxford University Press, Oxford, 2003, 265-275, kao i u L, Fuler, Moralnost prava, CID, Podgorica, 1999, 97-153.

^{^[19]} R. Lukić, Obavezujuća snaga pravne norme i problem objektivnog prava, Sabrana dela, Tom 1, BIGZ, Beograd, 1995, 431.

^* Assistant professor, Faculty of Law, University of Kragujevac