Dr Srđan Đorđević*
Pregledni naučni članak
UDK: 502.211:592/599
351.765
OBESPRAVLjENOST ŽIVOTINjA NA PRIMERU „KRALjEVAČKOG SLUČAJA“**
Rad primljen: 14. 11. 2017.
Rad ispravljen: 04. 12. 2017.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2017.
U radu je izvršena analiza postupanja Skupštine grada Kraljeva prilikom donošenja Odluke o uslovima i načinu držanja životinja. Tretirani akt jedinice lokalne samouprave višestruko je ranjiv; kako u etičkom, tako i u pravnom pogledu, pa se autor upustio u razmatranje pravne strane problema, koji nije jednostavan. Osim što se tangira pitanje ustavnosti i zakonitosti naznačene Odluke, otvoren je i problem nomotehničke, a u krajnjem smislu, pravne (ne)kulture. Sprovedeno istraživanje rezultiralo je, kako ukazivanjem na relevantne mane, tako i predlogom odgovarajućih rešenja.
Ključne reči: pravo životinja, pravo na život, neustavnost, nezakonitost, nomotehnika.
I UVOD
Uz pretpostavljeno razumevanje značaja poštovanja prava životinja za sveukupni društveni i prirodni sistem, uvek je potrebno reagovati u incidentnim situacijama, a posebno onda kada se u sadržini pravnih propisa prepozna nedostatak civilizovane (pravne) svesti njihovih donosilaca.[1] Takve reakcije naučne i stručne javnosti trebalo bi da predstavljaju podstrek smislenom pružanju otpora različitih delova društva posednicima moći propisivanja pravnih obaveza, kako bi se oni neprestano podsećali na ograničenost njihove vlasti. A najsigurniju granicu pružaju pravna rešenja regulisanja pravnih ovlašćenja i pravnih obaveza, iz čega izvire obaveza poštovanja ustrojenog sistema ustavnosti i zakonitosti.
S obzirom da nije planirano da se ovom prilikom bavimo dubljom analizom etičkih aspekata naslovljenog slučaja, na početku će biti predstavljena konstrukcija pravnog problema, uz navođenje relevantnog činjeničnog stanja.
Skupština grada Kraljeva donela je poseban akt – Odluku o uslovima i načinu držanja domaćih životinja na sednici održanoj 20.09.2017. godine.[2] Već na narednoj sednici održanoj 05.10.2017. ovaj organ jedinice lokalne samouprave doneo je Odluku o izmenama Odluke o uslovima i načinu držanja domaćih životinja.[3] Po saznanju za sadržinu prve Odluke, došlo je do značajnog uznemirenja javnosti; reagovala su udruženja za zaštitu životinja oštrim kritikama na račun rešenja, kojim se tangira etički talon svesti o čoveku kao biocentričnom biću.[4] Suočena sa takvim stavovima javnog mnjenja, Skupština grada Kraljeva pokušala je da povrati deo već nastale društveno-političke štete po ugled ove jedinice lokalne samouprave, donošenjem Odluke o izmenama Odluke o uslovima i načinu držanja domaćih životinja. Radi jezičko-stilske racionalizacije, izvornu Odluku ćemo u ovom radu označavati kao „prva Odluka“, a Odluku o izmeni kao „druga Odluka“.
Prethodni „kroki“ činjeničnog stanja predstavlja dovoljno inspirativan materijal za sprovedeno istraživanje, što se i čini na narednim stranicama.
II ODLUKA O USLOVIMA I NAČINU DRŽANjA DOMAĆIH ŽIVOTINjA
Relativno brzo saznanje za deo sadržine ove Odluke rezultat je zainteresovanosti angažovane javnosti na facebook društvenoj mreži. Akademsko zadovoljstvo autora da se upusti u razmatranje predmetne problematike dodatno je motivisano činjenicom da je jedan od odbornika kraljevačke Skupštine, koji se usprotivio spornoj odredbi - student prava. Jer, bilo bi profesionalno nedopustivo da opravdani apel studenta prava ostane da „lebdi u vazduhu profesorske tišine“.
Elem, posvetimo se pravnoj analizi odredbe čl. 30. st. 13. prve Odluke Skupštine grada Kraljeva, kojom se tretiraju dve kategorije domaćih životinja: izgubljene životinje i napuštene životinje – u smislu Zakona o dobrobiti životinja. Odredbom čl. 2. st. 1. t. 6) Zakona o dobrobiti životinja[5] propisano je da se dobrobit životinja uređena ovim Zakonom odnosi i na napuštene i izgubljene životinje. Između ostalih organa i organizacija, odredbom čl. 3. st. 2. ovog Zakona propisano je da su organi jedinica lokalne samouprave, kao i građani i udruženja dužni da brinu o životu i zaštiti zdravlja i dobrobiti životinja i međusobno sarađuju, koordiniraju i usklađuju donošenje i sprovođenje odluka u oblasti dobrobiti životinja.
Za razliku od jasne zakonske norme, ovom Odlukom propisana je mogućnost vršenja ogleda i lišavanje života životinja.[6] Pravilo da životinja iz privremenog prihvatilišta bude ustupljena naučno-istraživačkoj i drugim sličnim ustanovama (a to znači da će se na tim životinjama vršiti ogledi), suprotna je odredbi čl. 42. st. 1. t. 4) Zakona o dobrobiti životinja, kojom je propisano da se ogled na životinjama ne sme sprovoditi u slučaju napuštenih životinja, odnosno, životinja iz prihvatilišta. U domaćoj pravnoj praksi već su postojale odluke sa sličnom sadržinom, što je isprovociralo i ustavno-sudsku ocenu njihove validnosti. Tako je, na primer, Ustavni sud već zauzeo stav o tome da je u ovim situacijama “svrha takvog ustupanja životinja iz prihvatilišta naučno-istraživačkim ili drugim sličnim ustanovama, upravo sprovođenje ogleda na životinjama, jer je to predmet njihove delatnosti, a što je, inače, Zakonom o dobrobiti životinja izričito zabranjeno”.[7]
Kada je, pak, reč o mogućnosti da životinja bude lišena života, potrebno je imati u vidu da je reč o veoma osetljivom i ozbiljnom pitanju. Odredbom čl 15. Zakona o dobrobiti životinja precizno su regulisani slučajevi u kojima je dozvoljeno lišavanje životinje života. Radi potpune preglednosti i sticanja uvida u zakonsku neosnovanost spornog dela Odluke, navodimo zakonske mogućnosti da jedna životinja bude lišena života:
“Životinja se može lišiti života na human način, ako:
1) je povređena, neizlečivo bolesna, telesno deformisana ili na drugi način patološki onesposobljena tako da oporavak nije moguć, a život za nju predstavlja bol, patnju, strah i stres;
2) je dostigla starost pa joj otkazuju osnovne životne funkcije;
3) se koristi za ishranu ljudi;
4) se koristi u načunoistraživačke i biomedicinske svrhe, u skladu sa ovim zakonom;
5) se lišavanjem života sprečava širenje, odnosno ako se suzbijaju i iskorenjuju zarazne bolesti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje veterinarstvo
6) životinja ne može da se prilagodi uslovima smeštaja, a njeno puštanje na slobodu predstavlja opasnost za ljude, druge životinje i životnu sredinu;
7) je u pitanju uništavanje štetnih glodara;
8) je neophodno kontrolisati brojnost populacije određene vrste divljih životinja, u skladu sa posebnim propisima;
9) je lišavanje životinje života od veće koristi za njenu dobrobit nego što su patnje od daljeg života, u skladu sa mišljenjem veterinara”.[8]
Osim klasičnog domaćeg zakonodavstva, i Zakonom o potvrđivanju Evropske konvencije o zaštiti kućnih ljubimaca[9] utvrđeni su principi vezani za hvatanje, držanje i lišavanje života kućnih ljubimaca, a da su izuzeci tim povodom dopušteni u slučajevima ubijanja lutalica „samo ako je to neizbežno u okviru nacionalnih programa kontrole oboljenja“.
Za razliku od zakonskog preciziranja na koje je ukazano, više nego spornom prvom Odlukom bila je na veoma ekstenzivan ("bezobalan") način propisana mogućnost da životinja može biti „uništena savremenim metodama na human način“, jer se ne zna na koju se zakonsku mogućnost misli, bez normiranja ograničenja u smislu obaveze usklađenosti sa zakonom, čime je donosilac ove Odluke preuzeo na sebe utvrđivanje pravnih ovlašćenja i pravnih obaveza, rezervisanih za zakonodavca. Stoga podsećamo da je odredbom čl. 99. st. 1. t. 7. Ustava Republike Srbije utvrđeno da je samo Narodna skupština nadležna da donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije. To znači da se samo zakonom mogu utvrđivati uslovi pod kojima je dozvoljeno lišavanje života životinja, uz taksativno nabrajanje tih izuzetaka. Suprotno tome, odredbom čl. 30. st. 13. prve Odluke bilo je propisano da se životinja može lišiti života i u slučaju da „vlasnik, odnosno držalac ne preuzme životinju iz privremenog prihvatilišta ili je isti nepoznat“. Na taj način je Skupština grada Kraljeva neovlašćeno na sebe preuzela nadležnost zakonodavca, jer je propisala novu mogućnost lišavanja života, koju zakonodavac ne poznaje. Osim toga, odredbom čl. 7. st. 1. t. 3) Zakona o dobrobiti životinja izričito je zabranjeno „lišavati životinju života, osim u slučajevima i na način propisan ovim zakonom“, čemu je bila apsolutno suprotna odredba čl. 30. st. 13. prve Odluke.
Kako bi se pojednostavilo razumevanje suštine problema, navešćemo primer. Zdrav pas ili mačka pitome naravi živi na ulici od početka svog života ili je napušten. Dakle, ne radi se o povređenom, neizlečivo bolesnom, telesno deformisanom ili na drugi način patološki onesposobljenom psu ili mački tako da njegov oporavak nije moguć, a uz to za njih život ne predstavlja bol, patnju, strah i stres, jer su, recimo, omiljeni među prolaznicima. Nisu dostigli starost pa im ne otkazuju osnovne životne funkcije. Ne koriste se za ishranu ljudi. Psi i mačke se ne koriste u naučnoistraživačke i biomedicinske svrhe, jer ipak nisu ni žabe, ni miševi. Pas i mačka nisu zarazni, pa ne mogu ni širiti bilo koju zaraznu bolest. Njihov život na slobodi ne predstavlja opasnost za ljude, druge životinje i životnu sredinu. Psi i mačke nisu štetni glodari ni divlje životinje. Ne pate.
Kao što se može zaključiti iz ovog životnog, a ne samo hipotetičkog opisa, deo odredbe čl. 30. st. 13. prve Odluke nedopustivo se suprotstavlja veoma precizno određenim slučajevima u kojima je, shodno Zakonu o dobrobiti životinja, dopušteno izvršiti lišenje životinje života. Da se donosilac sporne prve Odluke očigledno neodgovorno poneo prema načinu regulisanja ove vrste društvenog odnosa, pokazuje i njegova terminološka greška, jer ističe da predmetna životinja može biti „uništena savremenim metodama na humani način“. Za razliku od toga, zakonodavac se terminom „uništavanje“ koristi prilikom normiranja uništavanja štetnih glodara, a terminom „lišavanje životinje života“ kada misli na domaće životinje. Ova suptilna jezička razlika odražava suštinu stanja svesti donosioca sporne Odluke u delu na koji ukazujemo. Iako se misli, prvenstveno, na pse i mačke, što napuštene što slobodne, koristi se neprimerena terminologija koju je zakonodavac rezervisao za štetne glodare. A u ambijentu prirodne životne sredine, psi i mačke ne pripadaju kategoriji štetočina.
Skrećemo pažnju da je ovom Odlukom period trajanja čuvanja uhvaćenih i oduzetih životinja u privremenom prihvatilištu sveden na “tri dana i duže, ukoliko to zahtevaju veterinarsko-sanitarni razlozi”.[10] Iz ovakve formulacije sledi i zaključak o mogućnosti da se uhvaćena ili oduzeta životinja ne mora čuvati duže od tri dana u privremenom prihvatilištu. Odnosno, čuvanje duže od tri dana biće u slučaju veterinarsko-sanitarnih razloga, pa će to biti situacije u kojima je životinji neophodno pružiti odgovarajuću negu radi oporavka ili bolesti, na primer. Ukoliko je uhvaćena ili oduzeta životinja zdrava, nije propisano ograničenje da se ona zadrži duže od tri dana. Radi pravilnog razumevanja problematičnosti ovakve odredbe, treba imati u vidu da je odredbom čl. 30. st. 10. prve Odluke propisano da se o oduzetim životinjama poznati vlasnik obaveštava najkasnije u roku od tri dana od dana njihovog hvatanja. I tu se normativni niz ne završava, jer mu treba dodati već osporenu odredbu čl. 30. st. 13. prve Odluke, kojom je propisano da se može izvršiti “uništavanje životinje na savremen humani način”, ukoliko je ne preuzme njen vlasnik ili držalac! Istina, trodnevni rok zaista jeste propisan Zakonom o dobrobiti životinja, ali se on odnosi na slučaj kada vlasnik odnosno držalac životinje ne prijavi da je izgubio životinju u roku od tri dana, jer će protekom ovog trodnevnog roka pravni status životinje poznatog vlasnika ili držaoca biti transformisan u napuštenu životinju.[11]
Osim toga, treba istaći da, shodno Zakonu o dobrobiti životinja, postoji obaveza da životinja boravi u prihvatilištu najmanje 30 dana, u kom roku će biti izvršen pokušaj da se pronađe vlasnik, odnosno, biće pokušano da se životinja zbrine na drugi način. Tek nakon toga, ukoliko ova dva pokušaja ne daju rezultate, „sa životinjom se postupa u skladu sa programom kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka.“[12] Očito je da je i odredba čl. 30. st. 5. prve Odluke protivzakonita. S obzirom da njena sadržina nije izmenjena drugom Odlukom, ova nezakonitost je, na žalost, opstala.
Sva nevolja predočenog normativnog niza svodi se na neverovatno kratak rok u kojem se može, bez ikakvih limita, lišiti života životinja koja ima svog vlasnika ili držaoca, i to bez zakonskog osnova. Sve u tri dana! Propisivanje neverovatno kratkih rokova ugrožava elementarnu pravnu sigurnost i unosi opravdanu zebnju i strah kod vlasnika i držalaca pasa i mačaka, stvarajući elemente vanredne situacije. Na taj način mnoge porodice i njihovi članovi (posebno deca) mogu pretrpeti značajne duševne bolove i psihičke traume da će ostati bez kućnog ljubimca sa kojim se nalaze u posebnoj vrsti emotivne veze, tako značajne za pravilan razvoj i odrastanje.
Potrebno je imati u vidu i realnu opasnost koja je postojala povodom potencijalne primene osporenog stava prve Odluke, jer su se mogle desiti situacije na koje je primenjivo upozorenje već istaknuto u pravnoj književnosti: “ukoliko bi neko lice lišilo života kućnog ljubimca a da pri tome nije zakonom ovlašćeno da tako nešto čini ili to nije učinilo na način, u vreme, na mestu i po postupku koji su zakonom propisani, moguće je da će, naravno ukoliko su ispunjeni i drugi zakonom predviđeni uslovi, na taj način ono ostvariti obeležja bića krivičnog dela ubijanja i zlostavljanja životinja.“[13]
Donosilac osporene Odluke se, između ostalog, pozvao i na odredbu čl. 54. Zakona o dobrobiti životinja, koja sadrži dva stava, pri tome ne precizirajući da li je taj zakonski osnov sadržan u prvom ili drugom stavu, tako da se može zaključiti da donosilac osporene Odluke misli na čitavu sadržinu ovog zakonskog člana. Naime, odredbom prvog stava ovog zakonskog člana propisano je da su organi jedinica lokalne samouprave dužni da izrade i sprovode program kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka prema specifičnostima sredine.[14] Ovu napomenu ističemo zato što smatramo da je odredbom čl. 30. st. 13. Odluke njen donosilac zapravo želeo da normira paušalno, a sprovede diskreciono i potpuno protivzakonito faktičko smanjenje populacije napuštenih pasa i mačaka, bez poštovanja već postojećeg Programa kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa na teritoriji grada Kraljeva;[15] bez preciznih kriterijuma i merila o načinu, mogućnostima i sredstvima da se, u slučaju potrebe, ovo smanjenje izvrši. Imajući u vidu da se u pozivu na zakonski pravni osnov donosilac osporene Odluke pozvao na kompletnu sadržinu odredbe čl. 54. Zakona o dobrobiti životinja, smatramo da je spornom odredbom čl. 30. st. 13. Odluke, Skupština grada Kraljeva normirala na protivzakonit način protivzakonit osnov za smanjenje populacije napuštenih pasa, kako bi se izbegla primena postojećeg Programa kontrole i smanjenja ove populacije.
Treba naglasiti i činjenicu da u postupku donošenja Odluke o uslovima i načinu držanja domaćih životinja nije ispoštovana zakonska obaveza propisana Zakonom o dobrobiti životnja. Naime, odredbom čl. 2. st. 1. t. 6) Zakona o dobrobiti životinja propisano je da se dobrobit životinja uređena ovim Zakonom odnosi i na napuštene i izgubljene životinje. Između ostalih organa i organizacija, odredbom čl. 3. st. 2. ovog Zakona propisano je da su organi jedinica lokalne samouprave, kao i građani i udruženja dužni da brinu o životu i zaštiti zdravlja i dobrobiti životinja i međusobno sarađuju, koordiniraju i usklađuju donošenje i sprovođenje odluka u oblasti dobrobiti životinja. Zakonski propisana obaveza o dužnosti saradnje između navedenih subjekata podrazumevala je obavezu donosioca sporne Odluke da u postupku pripreme akta, kojim se regulišu osetljiva pitanja vezana za napuštene životinje, obavi prethodne konsultacije sa odgovarajućim udruženjima građana, čiji je osnovni cilj zaštita prava životinja. O ovakvu zakonsku obavezu donosilac spornog akta se potpuno oglušio, jer od strane organa kraljevačke jedinice lokalne samouprave nije upućen nijedan poziv za razgovor sa bilo kojim od pomenutih udruženja građana.[16] Zakonodavac očigledno smatra da formalni oblik ove vrste opštih pravnih akata mora biti ispunjen odgovarajućom saradnjom i koordinacijom, kako bi se kroz postupak donošenja obezbedila njihova proceduralna regularnost, čime se dodatno obezbeđuje i blagovremena informisanost građana. Postojanja ove obaveze bio je svestan i sam donosilac sporne Odluke, jer je “Programom kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa na teritoriji grada Kraljeva” u delu o nosiocima Programa[17] predvideo da nevladine organizacije i udruženja moraju imati jednu od ključnih uloga u rešavanju problema napuštenih životinja, a da njihove aktivnosti moraju biti usmerene na predlaganje donošenja novih akata iz ove oblasti.
III ODLUKA O IZMENI ODLUKE O USLOVIMA I NAČINU DRŽANjA DOMAĆIH ŽIVOTINjA
Kako je već naznačeno na početku ovog rada, nakon donošenja očito protivustavne i protivzakonite prve Odluke, kraljevačka Skupština je već na svojoj narednoj sednici donela Odluku o izmenama i dopunama Odluke o uslovima i načinu držanja domaćih životinja,[18] koju, u skladu sa uvodnim napomenama, označavamo kao „druga Odluka“. Ovom Odlukom izvršena je izmena na način, koji je u pravnom i nomotehničkom smislu, više nego interesantan, imajući u vidu njenu sadržinu. Naime, odredbom čl. 1. druge Odluke, izvršena je izmena odredbe čl. 30. st. 13. prve Odluke, tako da ona sada glasi:
„Ako vlasnik, odnosno držalac ne preuzme životinju iz privremenog prihvatilišta ili je isti nepoznat, takva životinja može biti ustupljena naučno-istraživačkoj i drugim sličnim ustanovama, ili biti ustupljena (udomljena) pravnom ili fizičkom licu, odnosno može biti lišena života u skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja“.
Problem predstavljene formulacije sastoji se u logičko-pravnom apsurdu, s obzirom na sporan i pravno neprihvatljiv rezon da se u dispoziciji prvo propiše protivzakonit sadržaj, a zatim se njegova primena uslovi usaglašenošću sa Zakonom. Kako smo već istakli da se Zakonom o dobrobiti životinja zabranjuje vršenje ogleda nad životinjama iz privremenog prihvatilišta, onda je nejasno odakle donosilac druge Odluke crpi svoje pravo da normativno uredi i jezički stilizuje dispoziciju na način kako je to učinjeno. Prvi deo teksta dispozicije je preuzet iz odredbe čl. 30. st. 13. prve Odluke, koji se našao na udaru velikih kritika društvene javnosti. I sam donosilac je, očigledno, bio svestan protivustavnosti i protivzakonitosti takvog rešenja. U naporu da očuva, verovatno, „politički kredibilitet“ tim povodom, drugom Odlukom protivzakonit sadržaj je tekstualno proširen ogradom „u skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja“, što predstavlja neuspešan pokušaj normativnog uređivanja nezakonitosti. Kako rekosmo, logički je apsurdno propisati protivzakonito pravilo, a nakon toga takav potez opravdati njegovom usaglašenošću sa zakonom. Neprihvatljivo je protivzakonito pravilo održati njegovim uslovljavanjem zakonitošću, odnosno, kada je pravilo protivzakonito - besmisleno je propisivati ga. U konkretnom slučaju je jasno da kod donosioca druge Odluke postoji svest o protivzakonitosti prve Odluke, što se lako otkriva zahvaljujući izvršenoj izmeni prve Odluke donošenjem druge Odluke. U materijalno-pravnom i formalno-pravnom smislu, bilo je dovoljno da se Odlukom o izmeni Odluke o uslovima i načinu držanja domaćih životinja propiše ukidanje odredbe čl. 30. st. 13. Učinjeni jezički dodatak ili nastavak „u skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja“ u drugoj Odluci otkriva nespremnost donosioca da prizna sopstveno ogrešenje o pravo, koje je učinio prilikom donošenja spornog dela prve Odluke.
Pravna norma treba da predstavlja kompaktnu celinu, koju obeležava unutrašnja konzistentnost i međusobna logička usklađenost njenih delova, što podrazumeva, između ostalog, racionalnost prilikom konstruisanja dispozicije. Iracionalno je prvo izreći zapovest subjektima da se ponašaju protivno zakonu, a nakon toga ih upozoriti da to ponašanje mora biti u skladu sa zakonom. Na taj način se stvara psihološko obmanjivanje i zbunjivanje subjekata koji treba da primene propisano pravilo. Autor je mišljenja da ovaj primer predstavlja pokušaj perfidnog uvođenja „zakonitosti u nezakonitost“. Dakle, nalazimo se na terenu neočekivanog iznenađenja, koje tvorac prava priređuje pravnoj teoriji. Konkretnije rečeno, postoji problem specifične kolizije u unutrašnjoj sadržini dispozicije. Ističe se ovlašćujućim tipom jezičkog iskaza pravilo o pravu nadležnog subjekta da može izvršiti određenu protivzakonitu radnju, pod uslovom da je ona u saglasnosti sa zakonom. Uprostimo problem na hipotetičkom primeru odnosa između logičkih sudova:
A. Možeš da ubiješ.
B. Možeš da ubiješ ako je ubistvo dozvoljeno zakonom.
C. Ubistvo nije dozvoljeno zakonom.
Sledi pitanje da li je izvodljivo uspostaviti logičku relaciju između stava A i stava B? Uslov iz stava B ne može biti pravno važeći, jer se stavom C on negira. Održivost stava A uslovljena je održivošću stava B, koji zavisi od stava C. Samim tim, stav A je nevažeći, s obzirom na stav C.
Zato se tretirana dispozicija pravne norme ima smatrati iracionalnom, logički apsurdnom i protivzakonitom. Smisao nomotehničke odrednice "u skladu sa zakonom" predstavlja način da se reši normativna potreba regulisanja ograničenog ovlašćenja koje se aktom jače pravne snage dodeljuje donosiocu opšteg akta slabije pravne snage.[19]
U onoj meri u kojoj je odlučivanje o sadržini dispozicije opšte pravne norme čiji je donosilac organ jedinice lokalne samouprave uslovljeno voljom zakonodavca, u toj meri je sužen i stepen samostalnosti lokalnog organa. Kako je zakonom iskazana jasna zabrana povodom pravnog ovlašćenja na preduzimanje naznačenih radnji, onda je jasno da Skupština grada Kraljeva nije mogla biti ovlašćena na propisivanje posmatrane dispozicije na učinjen način, bez obzira na naknadnu ogradu, u smislu rezerve usklađenosti sa zakonom. Pozivanje na usklađenost sa zakonom ima smisla jedino ukoliko je propisano rešenje moguće podvesti pod zakonsku normu. U suprotnom, radi se o protivzakonitoj dispoziciji.
IV PRAVNI NEDOSTACI POČETKA PRIMENE ODLUKA
Izazov istraživanja sadržine spornih rešenja kraljevačke gradske Skupštine naveo nas je da evidentiramo još jedan problem. Ali, sada se nalazimo na nomotehničkom terenu, koji samo laicima može delovati bezazleno i nedovoljno značajno za pravne procese. A, zapravo, reč je o azbuci prava, jer još na brucoškom nivou pravnih fakulteta postaje potpuno jasno da vremenska dimenzija prava podrazumeva važenje odredbi pravnih normi u periodu koji se još uvek nije desio; dakle, pravo važi za ubuduće. Ova futurološka crta prava „gađa“ u epicentar pravne sigurnosti, a time i u temelje svakog civilizovanog pravnog poretka. Takvim kvalitetom prava otklanjaju se opasnosti od iznenađivanja pravnih subjekata neočekivanim pravnim obavezama. U servisnoj ulozi ostvarivanja harmonije u odnosima između tvorca prava i adresata, osmišljena su i odgovarajuća nomotehnička rešenja, kojima treba da se dosledno „isprati“ ustavna misao pozitivno-pravnog poretka o tome da opšti pravni akti stupaju makar nekoliko dana nakon njihovog objavljivanja.
Da se nismo susreli sa „kraljevačkim slučajem“ bilo bi nedovoljno primereno da se u jednom radu ističu školske osnove pravnih aksioma, kao što je učinjeno u prethodnih par redaka. Ono što je u ovom slučaju sporno na nivou logičkog apsurda jeste sledeća činjenica. Analizirana Odluka kraljevačke Skupštine objavljena je u „Službenom listu grada Kraljeva“, što predstavlja uobičajenu formulu transparentnosti procesa stvaranja i formulu uslova za pravilnu primenu prava. Ukoliko smo utvrdili da neka opšta pravna norma sadržana u opštem pravnom aktu stupa na snagu 8 dana od dana objavljivanja, onda se podrazumeva da se mora precizno znati dan objavljivanja, jer je to uslov za preciziranje i dana stupanja na snagu. A „čin objavljivanja veoma je bitan, jer pravnu snagu i „duh života“ zakoni i drugi propisi stiču tek po objavljivanju“.[20]
Nažalost, ovo jednostavno izvodljivo nomotehničko pravilo u „kraljevačkom slučaju“ predstavlja problem na nivou pravnog incidenta, kojim se ugrožavaju suštinski principi savremenog pravnog poretka. Naime, iz teksta „Službenog lista grada Kraljeva“ nemoguće je utvrditi datum objavljivanja! Iako deluje neverovatnim upravo izrečeni iskaz, on je veran istini, jer nije moguće evidentirati datum objavljivanja, što za svoju vrlo opasnu posledicu ima nemogućnost utvrđivanja stupanja na snagu objavljenih opštih pravnih normi. Na taj način, obesmišljava se princip pravne sigurnosti, s obzirom da je nemoguće utvrditi početak važenja opštih pravnih normi. Jedina vremenska identifikacija koja postoji u tekstu „Službenog lista grada Kraljeva“ odnosi se na datum donošenja opštih pravnih normi, odnosno, donošenja pravnih propisa, a to je datum sednice Skupštine grada Kraljeva na kojoj je izvršen normotvorni čin. U tim situacijama uvek se opravdano može postaviti pitanje ustavno-pravne validnosti primene takvih opštih pravnih akata (recimo, donošenjem pojedinačnih pravnih akata) u periodu pre pravog objavljivanja, odnosno, pravog stupanja na pravnu snagu. Jer, pravno obeležje primene propisa koji još uvek nije stupio na pravnu snagu je takvo da se nalazimo na terenu njegove protivpravne primene, imajući u vidu da primena pravnog akta, koji nije stupio na pravnu snagu ne proizvodi pravno dejstvo. Uostalom, značaj vremenski valjanog stupanja na snagu opšteg pravnog akta ogleda se u činjenici da tek kada stupi na pravnu snagu taj pravni akt ugrađuje sebe i u mozaik hijerarhije, smeštajući sebe na određeni stupanj pravne lestvice.[21]
V ZAKLjUČAK
Konačno sumirajući ovu kratku istraživačku analizu, u prilici smo da izvedemo par zaključnih zapažanja. Donosilac više nego spornih odluka očigledno je u nedostatku ozbiljno formirane svesti primerene nivou savremenog civilizovanog ljudskog roda o značenju i značaju razumevanja prava životinja. On se, izgleda, još uvek nalazi u stanju antropocentrične svesti koja je, suštinski, egoistična i odbija da prihvati prirodno okruženje kao ambijent u kojem čovek nije jedino biće, niti može biti centar prirodnog univerzuma koji bi negirao prihvatljivu koegzistenciju sa svim drugim bićima. Odbornicima kraljevačke Skupštine koji su doneli kritikovane odluke neophodno je pomoći u edukativnom smislu, kako bi pravilno razumeli i shvatili prihvatljive standarde o načinu ponašanja čoveka, kako bi se obezbedila održivost društvenog i prirodnog razvoja. Uostalom, u tome se i ogleda deo autorove motivisanosti da se upusti u sprovedeno istraživanje.
Nedostatak svesti o nužnosti prirodnog suživota u razmatranom slučaju prouzrokovao je i odsustvo svesti o značenju ustavnosti i zakonitosti prilikom donošenja, kako prve, tako i druge Odluke. Osim što je prva Odluka očigledno neustavna i nezakonita, pravnim hendikepom obeležena je i Odluka o izmeni i dopuni prve Odluke. Ali, u ovom drugom slučaju susrećemo se sa neverovatnim pravno-logičkim apsurdom, jer je tretiranom normom prvo propisano pravilo čija je sadržina u apsolutnoj suprotnosti sa Zakonom o dobrobiti životinja, da bi se u finalnom delu propisanog pravila izvršila ograda formulom „u skladu sa zakonom“. Takav nomotehnički potez donosioca kritikovane pravne norme predstavlja izraz njegove političke nespremnosti da prizna grešku učinjenu prilikom donošenja prve Odluke. Umesto da opravdani pritisak javnog mnjenja shvati kao priliku da svoju normu eliminiše, kako bi se ispoštovao princip ustavnosti i zakonitosti, Skupština grada Kraljeva „tvrdoglavo“ nastavlja sa problematičnim normotvorenjem. „Takvo pravo se zasniva na promenljivoj volji jednih u odnosu na druge i ta volja često nije vođena autoritetom uma, već nagonom vlasti ili strasti ili interesa...“.[22] Kao po nekom nepisanom pravilu po kojem jedna pravna nelogičnost predstavlja izvor za novu kariku u lancu protivpravnosti, već na narednoj skupštinskoj sednici dolazi do apsurdnog poteza, kojim se dodiruje „pravni patos“. Otprilike kao kada bi se zakonom, i pored izričite ustavne zabrane smrtne kazne, propisalo da je smrtna kazna dozvoljena, u skladu sa ustavom. Kreiranjem ovako apsurdne norme njen donosilac je, verovatno, procenio da je pribegao pravničkom lukavstvu, zaboravljajući pritom da nije ovlašćen da propiše rešenje neposredno suprotno zakonu, bez obzira na napor da takvo rešenje ogradi vezivanjem za usklađenost sa zakonom.
Tretirani slučaj se može podvesti pod kategoriju pravnog iracionalizma u procesu stvaranja prava. Reč je o ponašanju koje se suprotstavlja suštini prava i pravnog poretka. Zamislimo samo na šta bi ličili pravni propisi, kada bi se u sadržinama normi opštih pravnih akata slabije pravne snage propisivala rešenja suprotna opštim pravnim aktima jače pravne snage, uz klauzulu obaveze usklađenosti sa opštim pravnim aktima jače pravne snage. Prvo se propiše rešenje koje je nedopustivo, a nakon toga se istakne da je ta nedopustivost uslovljena saglasnošću sa aktom jače pravne snage. Svaki dalji komentar ovim povodom bio bi suvišan.
Tokom analize predmetne situacije evidentirali smo i krupan nomotehnički nedostatak, koji se odnosi na neverovatno odsustvo precizno i tačno utvrđenog datuma objavljivanja „Službenog glasnika grada Kraljeva“ u kojem su objavljene kritikovane odluke. Realna opasnost, koja proizlazi iz takvog ponašanja donosioca opšteg pravnog akta, odnosi se na nepoštovanje nekoliko značajnih principa pravnog poretka. Osim što je zaobiđena ustavna norma o vremenskom važenju opštih pravnih normi, značajno je ugrožen i princip pravne sigurnosti. Ova primedba se naročito odnosi na vremenski „vakuum neizvesnosti“, koji se nalazi u periodu od donošenja akta do datuma njegovog stvarnog stupanja na pravnu snagu.
Kritikovani primeri postupanja organa predmetne jedinice lokalne samouprave indikator su odsustva pravne kulture, ali i elementarnog nedostatka u pravničkom obrazovanju. Zato na ovakve incidentne situacije treba reagovati blagovremeno, stručno i oštro.
Srđan Đorđević, LLD*
ENLARGEMENT OF ANIMALS ON THE “KRALJEVO CASE"
Summary
The conducted normative analysis of the decisions of the Royal Assembly brings us to the knowledge of the difficulties, which are in the way of application of legal regulations on the protection of animal rights. In addition to the obvious problems from the point of view of constitutionality and legality, it is noted that in the background there is a lack of civilized awareness of the decision makers on the substance and the nature of the law. It is about life, as the primary value on which nature rests. Misunderstanding of animal rights is a reflection of the lack of understanding of human rights, which is why these problems should always be paid due attention. A serious nomotechnical lack of the precise date of the publication of the treated general act was registered secondary, which confirms the unwritten rule that in the chain of the creation process the legal shortcoming creates another legal defect.
Key words: animal rights, right to life, unconstitutionality, illegality, nomotechnics.
* Redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu; sdjordjevic@jura.kg.ac.rs
** Rad je napisan u okviru projekta Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije.
[1] Neka bude dovoljno na ovom mestu podsetiti se ispravnog razumevanja cilja prava, koje se izvodi iz suštine sveta i njegovog postojanja. „Ovaj vrhovni cilj se konkretno ispoljava u postojanju i održavanju što većeg broja živih bića u njihovom najpotpunijem mogućem dostojanstvu, čime se istovremeno i obezbeđuje potpun razvoj svih specifičnosti svojstvenih samoj njihovoj prirodi“. - D. Matić, Teorijsko-pravna misao Radomira Lukića, doktorska disertacija odbranjena na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, 2012,140.
[2] „Sl. list grada Kraljeva“, br. 21/2017.
[3] „Sl. list grada Kraljeva“, br. 22/2017.
[4] Videti: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/2880084/kraljevo-odluka-gradske-uprave-uznemirila-ljubitelje-zivotinja.html; https://www.vice.com/rs/article/wjxx55/da-li-ce-se-napustene-zivotinje-u-kraljevu-humano-unistavati; http://petmagazine.rs/2017/09/22/kraljevo-odobreno-ubijanje-zivotinja-iz-prihvatilista/ - pristupljeno 10.11.2017.
[5] „Sl. glasnik RS“, br. 41/2009.
[6]„Ako vlasnik, odnosno držalac ne preuzme životinju iz privremenog prihvatilišta ili je isti nepoznat, takva životinja može biti ustupljena naučno-istraživačkoj i drugim sličnim ustanovama, ili biti ustupljena (udomljena) pravnom ili fizičkom licu, odnosno može biti uništena savremenim metodama na human način“.- Čl. 30. st. 13. Odluke o uslovima i načinu držanja domaćih životinja, „Sl. list grada Kraljeva“, br. 21/2017.
[7] Odluka Ustavnog suda Srbije IUo-1448/2010.
[8] Čl. 15. Zakona o dobrobiti životinja, „Sl. glasnik RS“, br. 41/2009.
[9] “Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 1/2010.
[10] Čl. 30. st. 5. Odluke o uslovima i načinu držanja domaćih životinja, „Sl. list grada Kraljeva“, br. 21/2017.
[11] „Vlasnik, odnosno držalac koji izgubi životinju dužan je da taj gubitak bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana od dana gubitka životinje, prijavi nadležnom organu jedinice lokalne samouprave i veterinarskoj službi.
Ako vlasnik, odnosno držalac ne prijavi gubitak iz st. 1. ovog člana smatra se da je napustio životinju“.-Čl. 69. Zakona o dobrobiti životinja, „Sl. glasnik RS“, br. 41/2009.
[12] Čl. 67. st. 3. Zakona o dobrobiti životinja, „Sl. glasnik RS“, br. 41/2009.
[14] „Organi jedinica lokalne samouprave dužni su da izrade i sprovode program kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka prema specifičnostima sredine“.- Čl. 54. st. 1. Zakona o dobrobiti životinja, „Sl. glasnik RS“, br. 41/2009.
[15] “Službeni list grada Kraljeva”, br. 22/2015.
[16]Tokom sprovedenog istraživanja prilikom izrade ovog rada, autor je obavio usmenu anketu sa predstavnicima postojećih udruženja za zaštitu životinja na teritoriji Grada Kraljeva.
[17] “Službeni list grada Kraljeva”, br. 22/2015.
[18] „Službeni list grada Kraljeva“, br. 22/2017.
[19] Normativnim sredstvima tipa „u skladu sa zakonom“ ne izražava se „samo nomotehnički stil prilikom normiranja, već i suštinska pozicija samostalnosti subjekta na koga se odnose pravila iskazana uz navedene normativne principe. Svakako da je najveća sloboda subjekta... ukoliko je manje pravnog ograničenja pravnim aktima koje donosi centralna vlast“.- S. Đorđević, O mitrovdanskom ustavu, drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, Institut za pravne i društvene nauke Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, 2010, 160.
[20] B. Nenadić, Objavljivanje i stupanje na snagu zakona i drugih propisa u pravnom sistemu SRJ, Pravo, teorija i praksa, „Pravo“ doo, br. 7-9, Novi Sad, 1994, 6.
[21] S. Đorđević, Stupanje na snagu i primena zakona, Pravni život, br. 14, 2009, 990.
[22] S. Perović, Besede sa Kopaonika, Kopaonička škola prirodnog prava, Udruženje pravnika Srbije, Beograd, 2005, 116.
* Full-time professor, Faculty of law, University of Kragujevac