Milan Ječmenić*
Pregledni naučni rad
UDK: 347.440
NEIMENOVANI UGOVORI
Rad primljen: 17. 09. 2018.
Rad ispravljen: 27. 09. 2018.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 27. 09. 2018.
Predmet pažnje autora u ovom radu su neimenovani ugovori. Konkretnije, pitanje podele neimenovanih ugovora ili, drugačije rečeno, ustanovljavanje tipova neimenovanih ugovora koji se redovno pojavljuju u ugovornoj praksi. Zatim, autor se bavi problemom primene pravnih pravila na neimenovane ugovore. Na kraju, autor analizira još jedan problem koji se redovno javlja u ugovornoj praksi, a to je problem popunjavanja ugovornih praznina u neimenovanim ugovorima.
Ključne reči: neimenovani ugovori, sui generis ugovori, mešoviti ugovori, povezani ugovori, primena pravnih pravila, popunjavanje ugovornih praznina.
I UVOD
Ugovori koji su zakonom izričito regulisani, kojima je određen naziv i propisana najbitnija sadržina, jesu imenovani ugovori.[1] A contrario, neimenovani ugovori bi bili ugovori koji se zaključuju u ugovornoj praksi, ali koji nisu zakonom izričito regulisani. Neimenovani ugovori u ugovornoj praksi javljaju se kao rezultat slobode ugovaranja.[2] Ugovarači mogu u zavisnosti od ciljeva koje žele ostvariti sami određivati sadržinu ugovora, pri čemu mogu izaći iz okvira zakonom regulisanih tipova ugovora. Naravno, to mogu činiti u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja.[3] Neimenovani ugovori mogu postati imenovani. Dešava se da se pojedini neimenovani ugovori ustale u praksi u tolikoj meri da zakonodavac odluči da ih izričito zakonom reguliše, te na taj način oni postaju imenovani ugovori. No, dok se tako nešto ne desi, neimenovani ugovori izazivaju velike teorijske i praktične nedoumice.
Neimenovani ugovori zaključuju se kao i imenovani saglasnošću volja. Jedna strana uputi ponudu za zaključenje ugovora, a druga tu ponudu prihvati. Vrlo često, zaključenju neimenovanih ugovora prethode pregovori. Ipak, razlika se može uočiti. Dok je kod imenovanih ugovora dovoljno da ponuda sadrži samo bitne elemente ugovora koji ugovarači žele da zaključe, a na ostala pitanja biće primenjena pravna pravila koja važe za taj ugovor i predviđena su u posebnom delu ZOO, kod neimenovanih ugovora situacija je složenija. Ponuda za zaključenje neimenovanog ugovora treba da obuhvati sadržinu budućeg ugovornog odnosa ne samo u glavnim tačkama nego u svim pojedinostima, jer u slučaju da ponudilac propusti da predloži sadržinu neimenovanog ugovora u svim njegovim pojedinostima, neće postojati mogućnost primene pravnih pravila iz posebnog dela ZOO, budući da ona ovde nisu od pomoći, jer njegove dispozitivne norme nisu od koristi zbog nesaobraznosti zaključenog ugovora sa vrstama ugovora koje on sadrži, tako da one nisu podobne da popune postojeće praznine.[4]
Neimenovani ugovori izazivaju velike teorijske i praktične nedoumice. Najpre, tu je pitanje podele neimenovanih ugovora, odnosno pitanje da li se mogu uokviriti po nekim zajedničkim karakteristikama tipovi neimenovanih ugovora. U praksi zaključenja neimenovanih ugovora, kao praktični, ali takođe i teorijski problemi javljaju se problemi primene pravnih pravila i popunjavanja ugovornih praznina. Upravo ta pitanja jesu predmet pažnje autora u ovom radu.
II PODELA NEIMENOVANIH UGOVORA
U okviru neimenovanih ugovora mogu se razlikovati mešoviti i sui generis ugovori. „Ugovori čija se sadržina sastoji od dva ili više jednostavnih ugovora koji su sjedinjeni tako da predstavljaju jedinstven ugovor nazivaju se mešoviti ugovori“.[5] Sui generis ugovori, su ugovori kod kojih se prava i obaveze ugovornih strana ne mogu podvesti pod elemente nekog imenovanog ugovora.[6] Mešoviti i sui generis ugovori takođe nisu jedinstvene kategorije.
Mešoviti ugovori mogu se klasifikovati na:
1) kombinovane ugovore - kod ovog tipa mešovitih ugovora jedna ugovorna strana duguje više činidbi koje se mogu podvesti pod različite tipove imenovanih ugovora. Primera radi, ugovor o pansionu kod koga se mogu prepoznati elementi ugovora o zakupu, kupoprodaji, delu i ostavi;
2) dvostrano tipične ugovore - kod ovog tipa mešovitih ugovora ugovorne strane razmenjuju činidbe koje pripadaju različitim imenovanim ugovorima. Primera radi, ugovor na osnovu koga kućepazitelj stiče pravo da određeno vreme stanuje u jednom od stanova u određenoj zgradi, a na ime nadoknade preuzima obavezu da vrši nadzor zgrade, obavlja neophodne popravke i vrši druge poslove vezane za redovno održavanje zgrade, te se mogu prepoznati elementi ugovora o zakupu i ugovora o delu;
3) integrisane ugovore - kod ovog tipa mešovitih ugovora činidbe jedne ili obe ugovorne strane, koje na prvi pogled deluju homogeno, proizilaze iz različitih ugovora.[7] Primera radi, mešoviti poklon, gde ugovorne strane zaključuju ugovor o prodaji, ali sa tako niskom ugovorenom cenom da ona u skladu sa voljom stranaka pokriva samo neznatan deo cene stvari, dok se prenos prava svojine na ostalom delu stvari vrši dobročino.[8] Dakle, na prvi pogled jedinstvena činidba u kojoj se mogu prepoznati elementi ugovora o prodaji i ugovora o poklonu.
Između mešovitih i čistih sui generis ugovora postoji prelazni tip ugovora. To bi bili ugovori koji se sastoje od elemenata imenovanih ugovora, kao i elemenata koji se ne mogu podvesti pod elemente nekog imenovanog ugovora. Pitanje je da li ovakve ugovore tretirati kao mešovite ili pak sui generis ugovore.[9] Načelno, i ovakvi ugovori su nastali mešavinom elemenata različitih ugovora, te bi ih shodno tome trebalo odrediti kao mešovite ugovore. Ipak, smatramo da je termin mešoviti ugovor nastao upravo iz razloga da bi se njime označili ugovori koji su nastali mešanjem elemenata imenovanih ugovora, a u cilju određivanja pravnih pravila koja se imaju primeniti na njih o čemu ćemo govoriti nešto kasnije.
Sa druge strane, ugovori koji pored elemenata imenovanih ugovora sadrže i sui generis elemente, dakle samosvojne elemente koji se ne mogu podvesti pod elemente nekog imenovanog ugovora, ne mogu se označiti drugačije nego li kao sui generis ugovori. Ipak, oni nisu čisti sui generis ugovori, koji su u praksi inače retki. Shodno tome, mogu se razlikovati sui generis ugovori u širem i užem smislu. Sui generis ugovori u širem smislu karakterišu se time da su njihovi elementi samo delimično regulisani zakonom. Sa druge strane, sui generis ugovori u užem smislu su takvi ugovori kod kojih uopšte nije moguće podvođenje njihovih elemenata pod imenovane ugovore.[10]
III POVEZANI UGOVORI
Osim mešovitih i sui generis ugovora, treba ukazati i na kategoriju povezanih ugovora koje nekad u praksi nije lako razlikovati od mešovitih ugovora. Kod povezanih ugovora se zapravo radi o tome da je više ugovora na osnovu volje ugovarača povezano tako da čine jednu celinu.[11] Do toga može doći usled toga što zaključenje jednog ugovora može povući za sobom i zaključenje nekog drugog ugovora ili se, povodom zaključenja jednog ugovora, može javiti potreba za zaključenjem nekog drugog ugovora između istih lica da bi se ostvario cilj kome ugovarači teže.[12] Primera radi, prodaja automobila kupcu uz istovremeno davanje garaže u zakup.
Povezani ugovori su ipak samostalni ugovori. Svaki od povezanih ugovora zadržava svoju samostalnost i na svaki se primenjuju pravna pravila koja važe za taj ugovor. Dakle, povezani ugovori čine formalno jedinstvo, za razliku od mešovitih ugovora koji čine materijalno jedinstvo. No, kako je već rečeno, nekad u praksi nije lako razlikovati povezane od mešovitih ugovora. U slučaju takvih poteškoća, kao kriterijumi koji svakako nisu konačni, ali koji mogu ukazati da li se u konkretnom slučaju radi o povezanom ili pak mešovitom ugovoru, mogu se uzeti u obzir sledeći:
1) da li poverilac ima interes za ispunjenje činidbe kao materijalno jedinstvo ili u mehaničkom zbiru elemenata;
2) da li je ugovor zaključen na jednom ili više dokumenata,
3) da li je prilikom ugovaranja činidbi protekao manji ili veći vremenski razmak.[13]
IV PROBLEM PRIMENE PRAVNIH PRAVILA NA NEIMENOVANE UGOVORE
Sledeće pitanje koje se postavlja vezano za neimenovane ugovore jeste pitanje koja pravna pravila treba primeniti na njih. Problem primene pravnih pravila na mešovite ugovore da se odrediti kao gomilanje pravnih pravila, dok sa druge strane za sui generis ugovore imamo nedostatak pravnih pravila. Kako su mešoviti ugovori sastavljeni od elemenata različitih imenovanih ugovora, postavlja se pitanje koja pravna pravila primeniti na njih. Pravila jednog, nekih ili pak svih ugovora koji ga čine. U okviru pravne doktrine nastalo je nekoliko teorija koje za cilj imaju da reše ovaj problem. To su:
1) teorija kombinacije;
2) teorija apsorpcije;
3) teorija kreacije;
4) teorija kauze,
5) teorija analogije.
Prema teoriji kombinacije, na mešoviti ugovor treba primeniti pravila svih ugovora koji ga čine, i to tako da na svaki od imenovanih ugovora koji ga čine treba primeniti pravila tog ugovora, ili pak njihovim kombinovanjem doći do zajedničkih pravila.[14] Ova teorija je dakako pogodna kod mešovitih kombinovanih ugovora i mešovitih dvostranotipičnih ugovora. Ipak, kako to obično biva, ova teorija ima jedan nedostatak. Taj nedostatak se ogleda u koliziji pravnih pravila. Konkretnije, nedostatak je u tome što pravila koja važe za pojedine ugovore koji čine mešoviti ugovor mogu biti suprotstavljena, pa ih nije moguće kombinovati. Tako ova teorija ne daje odgovor na slučajeve u kojima pravna pravila različitih ugovora koji čine mešoviti ugovor predviđaju različite razloge za raskid ugovora, ili pak, za neke ugovore se predviđa pismena forma, a za druge ne.[15] Rešenje za ovaj problem pokušala je da dȃ teorija apsorpcije.[16] Prema ovoj teoriji, na mešoviti ugovor imaju se primeniti pravna pravila onog ugovora koji je dominantan, koji apsorbuje sve druge elemente, ili, kako se još kaže, na kome je težište ugovora, te je shodno tome ova teorija poznata i kao teorija težišta.[17] Naročito je pogodna za integrisane ugovore.
Nedostatak ove teorije ogleda se u tome što se postavlja pitanje na koji način odrediti dominantni element. Moguća su dva pristupa, ali nijedan nije bez mana. Prvi, kvantitativni, sastoji se u tome da se dominantni element utvrđuje na osnovu tržišne vrednosti činidbe, dok drugi kvalitativni, polazi od namere ugovarača i treba da utvrdi kom elementu sami ugovarači daju prevagu.[18] No šta ako se za ugovorenu činidbu ne može pronaći tržišna vrednost, ili ukoliko prema nameri ugovornih strana sve dugovane činidbe za njih imaju jednak značaj?
Prema teoriji kreacije, koja je predviđena u švajcarskom pravu, sudija sam kreira pravna pravila koja se imaju primeniti na mešovite ugovore. Prema švajcarskom Građanskom zakoniku, ako iz zakona ne može da se izvuče nikakav propis, onda sudija treba da odluči prema običajnom pravu, a gde ono nedostaje i po pravilu koje bi on kao zakonodavac doneo. Pri tome prati odobreno učenje i tradiciju.[19] Dakle, rešavanje problema primene prava na mešovite ugovore prepušteno je sudu koji ne bi bio formalno vezan pravilima koja važe za pojedine ugovore, a koja se međusobno suprotstavljaju, već bi nezavisno od njih, po pravičnosti, iznalazio najpodesnija rešenja za svaki konkretan slučaj.[20]
Prema teoriji kauze, prilikom odlučivanja o tome koja pravna pravila primeniti na mešovit ugovor, treba poći od njegove kauze. Ipak, u mešovitom ugovoru je nekad teško utvrditi šta je kauza ugovornih obaveza ugovarača. Pitanje je zapravo da li će se kao kauza ugovorne obaveze uzeti kauza jednog od ugovora koji čine mešoviti ugovor, ili ne.[21] Prema teoriji analogije, na mešovit ugovor treba analogno primeniti pravna pravila nekog od zakonom regulisanih ugovora koji mu je sličan.[22] Takođe, na mešovite ugovore mogla bi se primeniti i opšta pravila ugovornog prava. Mogućnost primene opštih pravila ugovornog prava na mešovite ugovore naziva se teorija subsidijarnosti.[23]
U obrazloženju prednacrta Građanskog zakonika Republike Srbije, navedeno je da bi bez dopunskih pravila tumačenja za mešovite ugovore različite sudske odluke stvorile pravnu nesigurnost. Zato, prilikom odlučivanja o tome koja pravna pravila primeniti na mešoviti ugovor trebalo bi prvenstveno voditi računa o tome šta su ugovarači hteli da u mešovitom ugovoru preteže. Ukoliko se može utvrditi koji od ugovora koji čine mešoviti ugovor je za ugovarače najvažniji, u skladu sa teorijom apsorpcije primeniće se pravila tog ugovora. Ukoliko se pak to ne može utvrditi, treba uzeti u obzir bitne sastojke svih ugovora koji čine mešoviti ugovor. Ukoliko su pravila različitih ugovora koji čine mešoviti ugovor međusobno nesaglasna, treba utvrditi koji sastojci u celokupnom mešovitom ugovoru pretežu (s obzirom na prirodu i cilj pojedinih prestacija) te onda dati prednost ugovoru koji sadrži te sastojke, tako da bi se tom ugovoru morali podrediti i drugi sastojci.[24]
„Rešavajući problem primene prava na mešovite ugovore sud će morati da ustanovi zajedničku nameru stranaka, dakle, šta su ugavarači hteli ugovorom da postignu, pa prema tome da primeni odgovarajuća pravila, pri čemu prethodno navedene teorije ne treba posmatrati tako da se one međusobno isključuju, već da sud treba da prilikom konkretnog odlučivanja, rukovodeći se zajedničkom namerom stranaka iskoristi neku od ovih teorija u zavisnosti od prirode konkretnog slučaja“.[25]
Sa druge strane, kod sui generis ugovora primena pravnih pravila imenovanih ugovora nije moguća, sem načelno kod sui generis ugovora u širem smislu, ali samo na deo ugovora. Ipak, treba uzeti u obzir činjenicu da su ugovarači zaključili ugovor koje se u načelu ne može podvesti pod neki od imenovanih ugovora, što samo po sebi implicira da pravna pravila imenovanih ugovora nisu pogodna za ostvarenje njihovih ugovornih ciljeva. Shodno tome, kod sui generis ugovora dominira primena pravnih pravila iz opšteg dela obligacionog prava.
V POPUNjAVANjE UGOVORNIH PRAZNINA KOD NEIMENOVANIH UGOVORA
Neimenovani ugovori, isto kao i imenovani, mogu imati ugovorne praznine. Dakle, dešava se da ugovarači neko pitanje uopšte ne urede ugovorom, bilo stoga što ga potpuno previde, ili smatraju da je to nepotrebno, ili suvišno, ili to pitanje naknadno neočekivano iskrsne.[26] Prema ZOO ako su ugovorne strane posle postignute saglasnosti o bitnim sastojcima ugovora ostavile neke sporedne tačke za docnije, ugovor se smatra zaključenim, a sporedne tačke, ako sami ugovarači ne postignu saglasnost o njima, urediće sud vodeći računa o prethodnim pregovorima, utvrđenoj praksi između ugovarača i običajima.[27] Kada strane zaključuju neki imenovani ugovor u kome ne postignu saglasnost o prirodnim sastojcima ugovora, tada se na taj ugovor primenjuju dispozitivne odredbe zakona. Ali, ako su strane zaključile neki neimenovani ugovor tada prirodne sastojke uređuje sud u skladu sa prethodno navedenom odredbom člana 32 ZOO.[28] Ovaj član se primenjuje ne samo ako su ugovorne strane posle postignute saglasnosti o bitnim sastojcima ugovora ostavile neke sporedne tačke za docnije, već i u slučaju sporednih tačaka o kojima se saugovarači nisu izjasnili jer su smatrali da o njima u konkretnom slučaju ne treba da se izjašnjavaju, ili su ih jednostavno zanemarili, ili prevideli.[29] Pritom, deo ugovora o kome su ugovorne strane postigle saglasnost i deo o kome se nisu saglasile već je njime upotpunjena sadržina ugovora u procesu integracije ugovora od strane suda moraju biti usklađeni tako da se ne sprečava, niti otežava, već naprotiv, pomaže ispunjenje ugovora.[30]
Problem vezan za integraciju neimenovanih ugovora nastaje ukoliko se radi o potpuno novom ugovoru, koji je u začetku, pa niti ima utvrđene prakse između ugovarača, niti ima običaja. Tada integracija se ima izvršiti uz primenu načela savesnosti i poštenja i vodeći računa o cilju ugovora, kao i svim okolnostima pod kojima je ugovor zaključen.[31]
Integracija ugovora nekad može značiti i nove obaveze za ugovorne strane, pri čemu će njihova povreda imati karakter neispunjenja ugovorne obaveze, što će dovesti do primene sredstava zaštite ugovornika.[32] ZOO predviđa da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja.[33] Takođe, iz cilja ugovora mogu za dužnika proizići dodatne obaveze koje se nisu mogle predvideti pri zaključenju ugovora, pa je u skladu sa tim dužnik dužan da ponašanje prilagodi cilju ugovora te da u tom smislu preduzme sve sporedne obaveze koje doprinose ostvarenju tog cilja, kao i da se uzdrži od svake radnje koja bi mogla da osujeti ostvarenje tog cilja. U slučaju spora sudija, polazeći od cilja ugovora kreira nove obaveze dopunjujući ugovor na osnovu pretpostavljene volje stranaka, pri čemu pretpostavljena volja predstavlja ono što proizilazi iz ugovora na osnovu savesnosti i poštenja, cilja ugovora i svih okolnosti pod kojima je ugovor zaključen.[34] Ugovorne obaveze treba izvršiti u skladu sa osnovnim interesom koji je utvrđen u glavnoj obavezi, budući da svaka glavna obaveza podrazumeva mnogo drugih ciljno usmerenih radnji, koje je dužnik obavezan da izvrši bez obzira na to da li su te sporedne obaveze ugovorom izričito predviđene, a zasnivaju se na savesnosti i poštenju i cilju ugovora koji predstavlja osnovu kako treba ugovor ispuniti.[35]
VI ZAKLjUČAK
Neimenovani ugovori predstavljaju realnost ugovorne prakse i dȃ se pretpostaviti da će ih biti sve više. Ipak, kao što smo videli, neimenovani ugovori izazivaju velike teorijske i praktične nedoumice. U načelu bi se moglo reći da je pravna teorija ustanovila po izvesnim zajedničkim karakteristikama tipove neimenovanih ugovora, tako da u globalu mogu obuhvatiti sve pojavne oblike neimenovanih ugovora koji bi se mogli zamisliti. Što se tiče, pak, problema primene prava na neimenovane ugovore, niti jedna teorija koju je ponudila pravna doktrina ne daje celovito rešenje. Reklo bi se da nijedna od ovih teorija nije bez mana, a da svaka opet ima svojih prednosti. Dakle, rešenje je za sad u kombinaciji ovih teorija i primeni najadekvatnije na konkretan neimenovani ugovor. Problem vezan za popunjavanje ugovornih praznina kod neimenovanih ugovora nastaje ukoliko se radi o potpuno novom ugovoru, koji je u začetku, pa niti ima utvrđene prakse između ugovarača, niti ima običaja. Tada se popunjavanje ugovornih praznina ima izvršiti uz primenu načela savesnosti i poštenja i vodeći računa o cilju ugovora, kao i svim okolnostima pod kojima je ugovor zaključen.
Milan Ječmenić*
INNOMINATE CONTRACTS
Summary
The object of the author's attention in this paper are innominate contracts. More specifically, the question of types of innominate contracts that appear regularly in contractual practice. Then, the author deals with the problem of applying the legal rules to innominate contracts. Finally, the author analyzes another problem that occurs regularly in contractual practice, which is the integration of innominate contracts.
Key words: innominate contracts, sui generis contracts, mixed contracts, related contracts, application of legal rules, integration of innominate contracts.
* Saradnik u nastavi Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, milanjecmenic@yahoo.com.
[1] J. Radišić, Obligaciono pravo, Beograd, 2008, 137.
[2] Podela ugovora na imenovane i neimenovane koren ima u rimskom pravu. Naime, rimsko pravo je pružalo zaštitu samo onim ugovorima koji su bili zaključeni po unapred predviđenim strogim zahtevima forme, uz to da su emptio venditio, locatio conductio, societas i mandatum kao konsensualni ugovori takođe uživali zaštitu. Ostali dvostranoobavezni ugovori koji su nastajali saglasnošću volja, ali bez propisane forme i kod kojih bi jedna ugovorna strana svoju ugovornu obavezu uredno ispunila, a druga nesavesna odbila da ispuni svoju ugovornu obavezu, nisu uživali pravnu zaštitu. Zato je pretor intervenisao na taj način da je svaki sporazum kod koga bi jedna strana izvršila svoju obavezu, a druga ne, ova prva mogla da zahteva povraćaj datog putem condictio causa data causa non secuta, kao i naknadu štete putem actio doli. Vremenom ovi neimenovani sporazumi dobijaju i direktnu pravnu zaštitu. Naime, pretor uvodi tužbu actio in factum koja se u Justinijanovom pravu zove actio praescriptis verbis. Na taj način mnogi sporazumi koji nisu imali posebno ime, postali su neimenovani kontrakti. Vid., E. Stanković, S. Vladetić, Rimsko pravo, Kragujevac, 2014, 305-308.
[3] Zakon o obligacionim odnosima Republike Srbije (ZOO), Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89-odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003-Ustavna povelja), čl. 10.
[4] M. Orlić, Zaključenje ugovora, Beograd, 1993, 243.
[5] S. Perović, Obligaciono pravo, Beograd, 1981, 214.
[6] O. Antić, Imenovani i neimenovani ugovori u savremenom obligacionom pravu, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 1-2, 2004, 96.
[7] W. Schluep, lnnominatvertrage, SPR, Bd. Vll/2, Basel, 1979, 252.
[8] A. Jakšić, S. Stojanović, Elementi za jedno ugovorno pravo, Beograd, 1995, 129.
[9] Vid. za mešovite, M. Martinek, Moderne Vertragstypen, bd. 1., Leasing und factoring, Munchen, 1991, 22.
[10] Više o tome, W. Schluep, op. cit., 252-255.
[11] M. Martinek, op. cit., 23.
[12] S. Perović, op. cit., 214.
[13] O. Antić, op. cit., 98.
[14] S. Perović, op. cit., 215.
[15] A. Jakšić, S. Stojanović, op. cit., 131-132.
[16] Inače, teorija apsorpcije primenjena je u ZOO u delu u kome se uređuje odnos ugovora o delu sa ugovorom o kupoprodaji. Ugovor kojim se jedna strana obavezuje da izradi određenu pokretnu stvar od svog materijala smatra se u sumnji kao ugovor o kupoprodaji. Vid., ZOO, čl. 601.
[17] M. Martinek, op. cit., 25.
[18] Ibid., 26.
[19] Schweizerisches Zivilgesetztbuch, vom 10. Dezember 1907 (Stand am 1. Januar 2018), čl. 1, st. 2 i 3.
[20] S. Perović, op. cit., 216.
[21] M. Vuković, Obvezno pravo, Zagreb, 1964, 324.
[22] Ibid., 326.
[23] Ibid.
[24] Vid. Obrazloženje prednacrta Građanskog zakonika Republike Srbije, https://arhiva.mpravde.gov.rs/it/articles/zakonodavna-aktivnost/građanski-zakoni, datum posete: 15.09.2018.
[25] S. Perović, op. cit., 216.
[26] S. Miladinović, Integracija obligacionog ugovora-Popunjavanje ugovornih praznina, Pravni život br. 10, 2001, 432.
[27] ZOO, čl. 32., Popunjavanje ugovorne praznine dispozitivnim zakonskim pravilima naziva se opšta integracija, dok popunjavanje ugovornih praznina na osnovu člana 32. ZOO, individualna integracija.
[28] J. Radišić, op. cit., 122.
[29] S. Miladinović, op. cit., 438.
[30] J. Barbić, Sklapanje ugovora, Zagreb, 1980, 113.
[31] S. Miladinović, op. cit., 441-444.
[32] Ibid., 435.
[33] ZOO, čl. 12.
[34] R. Slijepčević, Komentar ZOO, Beograd, 2002, 16.
[35] S. Perović, D. Stojanović, Komentar Zakona o obligacionim odnosima, Gornji Milanovac-Kragujevac, 1980, 16.
* Teaching associate, Faculty of law, University of Kragujevac.