Milica Sovrlić*
Pregledni naučni članak
UDK: 342.232.1(37+497.11)
PREDMET STICANjA SVOJINE OKUPACIJOM U SRPSKOM I RIMSKOM PRAVU
Rad primljen: 24. 08. 2018.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 27. 09. 2018.
Okupacijom, kao originarnim načinom sticanja svojine, pojedinac uz minimalne uslove i bez posebnih formalnosti postaje vlasnik stvari.
U određenim istorijskim periodima okupacija je imala mnogo veći ekonomski značaj nego danas, a što je donekle posledica postojanja mnogo većeg obima prirodnih bogatstava i manjeg uticaja države putem pravne regulative u pogledu njihovog iskorišćavanja. Među odredbama koje regulišu načine sticanja svojine, okupacija i danas postoji, ali se može uočiti veća restriktivnost prilikom definisanja i određivanja uslova koji moraju biti ispunjeni da bi se smatralo da je jedno lice steklo svojinu okupacijom, a posebno se ta restriktivnost uočava prilikom određivanja stvari podobnih za okupaciju. Shodno tome, autor u radu analizira pravila srpskog i rimskog prava u pogledu objekta okupacije.
Ključne reči: svojina, okupacija, objekt okupacije, rimsko pravo, srpsko pravo
I UVOD
Okupacija se od davnina smatra načinom zasnivanja svojine koja izvire iz prirodnog prava, a osnov za prisvajanje pojedinih stvari je „urođena sloboda uzeti ih.“[1] U pravnoj teoriji okupacija se najčešće definiše ili kao „pribavljanje svojine jednostranim aktom pribavioca na stvarima koje je njihov vlasnik napustio, uzimanjem tih stvari u državinu s namerom da se one prisvoje“[2] ili kao „zasnivanje svojine na ničijim stvarima koje se vrši uzimanjem ovih stvari u državinu sa voljom da se na njima zasnuje svojina.“[3] Suštinski, u odnosu na druge načine sticanja, okupacija jeste jednostavan i deformalizovan način da se pojedine stvari uvedu u pravni promet. Međutim, ukoliko se pođe od pravne regulative, uviđa se da sticanje svojine okupacijom podrazumeva postojanje određenih uslova koji se kumulativno moraju ostvariti da bi bilo nesumnjivog sticanja svojine. Okupacija i danas postoji kao način zasnivanja svojine, ali nema značaj koji je imala ranije. Razlog tome je smanjenje broja stvari koje se smatraju ničijim, tj. svojinski slobodnim, a ima i onih koji opravdanost okupacije u današnjim uslovima tumače socijalnom potrebom da se ozakoni državina napuštenih stvari.[4]
Predmet našeg rada jeste objekt okupacije, premda izaziva najviše polemike i to na relaciji šta jeste, a šta ne može biti predmet sticanja svojine ovim originarnim načinom sticanja. Stoga, nastojaćemo prvo da odredimo koje atribute stvar treba da ima da bi bila podobna da se zasnuje svojina okupacijom, a potom i koje stvari su izuzete od okupacije. Zaključke ćemo utemeljiti analiziranjem normi pozitivnog prava sadržanim u Zakonu o osnovama svojinsko pravnih odnosa kao i rešenjima budućeg srpskog prava oličenog u Nacrtu zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima i Prednacrtu građanskog zakonika. Pored toga, kada govorimo o sticanju svojine okupacijom, ne možemo, a da se ne osvrnemo na pravnu prošlost i pravila rimskog prava, a koja treba proanalizirati iz najmanje dva razloga. Prvi se tiče svojine uopšte, jer po mišljenju rimskih pravnika „vlasništvo je počelo s okupacijom“,[5] a drugi, zarad uviđanja šta je sve moglo biti objekt okupacije u periodu kada je pojam res nullius široko shvatan i kada je okupacija smatrana za jedan od važnijih načina sticanja svojine.
II PREDMET STICANjA SVOJINE OKUPACIJOM U SRPSKOM PRAVU
Sticanje svojine okupacijom regulisano je Zakonom o osnovama svojinsko pravnih odnosa[6]. Okupaciju normiraju i Nacrt zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima[7] i Prednacrt građanskog zakonika[8], a bila je predmet regulisanja i Srpskog građanskog zakonika.[9]
U cilju određenja objekta okupacije poćićemo, u prvom redu, od pravila o okupaciji koja su deo domaće zakonske regulative. Međutim, predmet naše analize, a potom i komparacije biće i pravila Nacrta i Prednacrta. ZOSPO propisuje sledeće: na pokretnu stvar koju je njen vlasnik napustio pravo svojine stiče lice koje je uzelo tu stvar u državinu sa namerom da je prisvoji (okupacija), ako zakonom nije drugačije određeno.[10] Nacrt predviđa da lice koje zasnuje fizičku državinu na ničijoj pokretnosti s namerom da je prisvoji, stiče svojinu na stvari, ako zakonom nije drukčije propisano,[11] dok po Prednacrtu, lice koje napuštenu pokretnu stvar uzme u državinu u nameri (sa namerom) da je prisvoji stiče na njoj pravo svojine.[12]
Dakle, citirana pravila upućuju na zaključak da stvar koja je podobna da bude predmet sticanja svojine okupacijom treba da ima dva kvaliteta, jedan se tiče vrste stvari, a drugi svojinskopravnog režima. Stvar na kojoj se može uspostaviti pravo svojine okupacijom treba da bude pokretna i mora biti extra patrimonium, odnosno da nije u nečijoj imovini ili dobrima,[13] jer uopšteno rečeno, okupacija (occupatio) jeste sticanje vlasništva stvari, koja ne pripada nikome (res nullius) uzimanjem stvari u posed s voljom učiniti je svojom (res nullius cedit occupanti).[14]
A. Pokretna stvar
Okupacijom, svojina se može steći samo na pokretnim stvarima. Pokretna stvar je ona koja se može premeštati u prostoru, a da prilikom tih promena ne menja svoju suštinu, pritom, podrazumeva se da je reč o stvari koja može biti predmet pravnog prometa. Zakon ne definiše pokretnu stvar[15], ali se pojam pokretne stvari određuje Nacrtom, u kom je predviđeno da je pokretna stvar ona koja promenom mesta ne propada niti bitno gubi vrednost[16]. S druge strane, Prednacrt sadrži još potpunije određenje, premda predviđa da pokretne stvari nisu samo one koje se mogu premeštati bez promene suštine, već i one koje se same kreću.[17]
Međutim, iako ne bi trebalo da postoji spor kod određivanja pokretnih stvari koje su podobne da budu predmet okupacije, ipak treba biti oprezan, jer mnoge pokretne stvari, bez obzira na to svojstvo, ne bi bile podobne da se na njima zasnuje svojina ovim načinom, npr. odbegle životinje. Iako u našem pozitivnom pravu nema odredbi o tome, kao primer navodimo Zakon o svojinsko pravnim odnosima Republike Crne Gore, koji sadrži pravila o svojinskom režimu divljih i pripitomljenih životinja, i pravnim posledicama njihovog bega. Po zakonu, ukoliko divlja životinja pobegne, a pripitomljena izgubi naviku da se vraća, vlasnik gubi pravo svojine, ali te životinje ne postaju ničije stvari, već postaju državna svojina.[18] Dakle, iako je reč o stvarima koje bi bile podobne da bude predmet sticanja svojine okupacijom, zakonodavac pravo svojine rezerviše za državu, ne za pojedinca.
Naši propisi ne poznaju nomotehniku nabrajanja pokretnih stvari koje se mogu okupirati, što je i razumljivo premda se okupacija realizuje faktičkim uzimanjem stvari. Međutim, izvesno odstupanje postoji kada je u pitanju roj pčela. Sticanje svojine na odbeglom roju pčela nije predviđeno ZOSPO[19], ali jeste Nacrtom i Prednacrtom. Iako je sticanje svojine nad odbeglom roju pčela poseban način sticanja, ovde navodimo odredbe o tome iz razloga što odbegli roj pčela, ukoliko ga vlasnik ne pronađe u roku od 24 časa od rojenja, postaje ničija stvar,[20]dakle biva podoban da bude okupiran. Isto rešenje je zastupljeno i u Prednacrtu, s tim što će roj pčela postati ničija stvar ne samo ukoliko ga vlasnik ne goni u roku od 24 časa, već i ukoliko u toku gonjenja roj izgubi iz vida ili odustane od njega.[21] Takođe, napomenuli bismo i da je u SGZ-u odeljku o sticanju svojine okupacijom bilo odredbi koje su regulisale postupanje vlasnika u slučaju odbeglog roja, kao i pravnim posledicama koje će pogoditi vlasnika ukoliko ne uspe da povrati roj u predviđenom roku. Naime, odbegli roj, a koji je imao vlasnika, u prva 24 sata, koliko je ostavljeno da se roj povrati, tretira se kao izgubljena stvar, ali nakon isteka ovog vremenskog perioda roj se ima smatrati ničijom stvari i pripada kao „i druga divljač onome koji ga uhvati.“[22] S druge strane, SGZ je imao još jednu odredbu o roju pčela, a iz koje se može zaključiti da nije reč o pčelama koje su imale vlasnika pa pobegle, već o pčelama koje se smatraju izvorno ničijim stvarima- roj šumski u grmu smatra se kao stvar ničija, i pripada onome koji ga prvi nađe i grm zakrsti.[23] Dakle, u oba slučaja roj pčela može biti predmet sticanja svojine okupacijom.
Konačno, predmet okupacije jesu pokretne stvari. Međutim, ukoliko bi bilo nužno oceniti da li faktičko uzimanje pokretne stvari od strane nekog subjekta ujedno pretpostavlja i zasnovanost svojine, pogrešno bi bilo dati pozitivan odgovor oslanjajući se samo na relaciju: svojinski slobodna pokretna stvar- uspostavljena državina- svojina, jer bez obzira na svojstvo pokretnosti, nisu sve pokretne stvari podobne da se na njima zasnuje svojina okupacijom. Po našem pozitivnom pravu, to je samo napuštena pokretna stvar, tj. pokretna stvar koja s aspekta dotadašnjeg vlasnika nema ekonomsku ili neku drugu vrednost.
B. Svojinski slobodna stvar
Broj pokretnih stvari koje mogu biti u čovekovoj aperhenziji je zaista veliki. Međutim, svojstvo „ničija stvar”, odnosno da se stvar već ne nalazi u nečijim dobrima, sužava izbor prilikom određenja pokretnih stvari na kojima može biti zasnovana svojina okupacijom. Ničijom stvari smatra se ona koju je vlasnik napustio (derelinkvirana stvar) ili ona na kojoj nije zasnivano pravo svojine (izvorno ničija stvar).[24] Svojina okupacijom stiče se tako što poslovno sposobno lice uzme u državinu stvar koja nema vlasnika,[25] jer ono što nije ničije, to po prirodnom razumu pripada onom ko ga okupira.[26]
Izvorno ničije stvari su delovi opšteg dobra: samoniklo jestivo bilje, voda zahvaćena iz jezera, planinskog potoka i sl.[27]
Predmet sticanja svojine okupacijom može biti pokretna stvar koju je njen vlasnik napustio. Iako nije uobičajeno da vlasnik ne želi da zadrži stvar i svojinska ovlašćenja, ipak se dešava da je stvar napušta. Najčešće se radi o stvarima koje vlasniku nisu od značaja ni u kom smislu. Smatraće se da je vlasnik svoju pokretnu stvar napustio onda kada je vidno manifestovao volju da stvar napušta.[28] Iz obrazloženja sudskih odluka naših sudova, proizilazi da pravo svojine na stvari prestaje napuštanjem, uz ispunjenje dva uslova, i to izražene volje nekog vlasnika, na nesumnjiv način, da stvar više ne koristi, odnosno da je napusti, a što znači da se odriče prava svojine na tu stvar koju prestaje da drži, odnosno koristi, što predstavlja drugi uslov za gubitak prava svojine na napuštenoj stvari.[29]
Napuštenu stvar ne treba poistovećivati sa izgubljenom stvari, jer „izgubljena stvar je pokretna stvar koja je van faktičke vlasti držaoca, usled neželjenog gubitka državine, što je posledica slučaja ili više sile, pri čemu on ne zna gde se stvar nalazi.“[30] Dakle, i kod napuštene i izgubljene stvari postoji gubitak državine, s tim što je kod napuštanja zasnovano na volji samog držaoca, a kod izgubljene stvari reč je o neželjenom gubitku. Međutim, iako izgubljena stvar načelno ne može biti predmet okupacije, pravilo Nacrta ukazuje da i nađena stvar koja je neznatne vrednosti može biti predmet prisvajanja ukoliko vlasnik, odnosno lice koje ju je izgubilo, neposredno po gubitku ne zahteva njenu predaju.[31]
Zasnivanja svojine na napuštenim stvarima, po pravilima o okupaciji, ostvareno je, a kako to proizilazi iz dosadašnjeg izlaganja, uspostavljanjem državine s namerom prisvajanja. Međutim, kod pokretnih stvari koje je vlasnik napustio mogu biti sporna dva momenta. S jedne strane, u kom trenutku prestaje svojina derilikventa, a s druge, u kom trenutku će se smatrati da je drugi subjekt stekao pravo svojine.
Ovim nedoumicama su se pravnici bavili i u rimskom pravu, pa su rešenja za sporno pitanje nudili predstavnici škole Prokuleanaca i Sabinijanaca. Dok su Prokuleanci zastupali mišljenje da svojina prestaje tek okupacijom napuštene stvari, Sabinijanci su smatrali da svojina prestaje aktom derelikcije, s tim što ne postoji svojina drugog dok stvar ne uzme u državinu.[32] Ovakav rezon predstavnika druge škole se, smatramo, može primeniti i danas, imajući u vidu da se za odricanje od prava svojine na pokretnim stvarima ne zahtevaju formalni uslovi kao što je to predviđeno kod odricanja prava svojine na nepokretnim stvarima. Kod odricanja svojine na pokretnoj stvari dovoljno je da dotadašnji vlasnik na vidan način manifestuje volju napuštanja stvari, a svojina novog subjekta zasniva se tek momentom zasnivanja državine stvari.
Dakle, predmet sticanja svojine okupacijom je pokretna napuštena stvar, ukoliko ostajemo u okvirima Zakona. Međutim, ideja da se kod određenja svojinskopravnog režima stvari naglasi nepostojanje svojine pravnog prethodnika, vidljiva je i u Nacrtu i Prednacrtu, s tim što je drugačije izražena. Naime, Prednacrt propisuju da se radi o napuštenoj stvari, dok je po Nacrtu reč o ničijoj stvari, a što je, smatramo, bolje rešenje, jer kao što smo videli, stvar bez vlasnika nije samo napuštena stvar, već i izvorno ničija stvar.
III ŠTA NIJE PREDMET OKUPACIJE
Govoreći o sticanju svojine okupacijom potrebno je odrediti i šta ne može biti predmet sticanja, premda je opšteprihvaćeno da je okupacija izgubila na značaju upravo zato što se broj stvari koje se smatraju ničijim suzio. Neke stvari su izričito izuzete od prisvajanje, dok su druge u posebnom pravnom režimu zbog ekonomske vrednosti ili društvenog značaja. Iako zasigurno nećemo nabrojati sve stvari koje nisu predmet sticanja svojine okupacijom, smatramo da, pored nepokretnosti koje su nesumnjivo izuzete od okupacije, u taj krug možemo svrstati još i skriveno blago i životinje.
1. Nepokretnosti. Predmet sticanja svojine okupacijom su samo pokretne stvari, a razlozi nemogućnosti sticanja svojine okupacijom na nepokretnim stvarima su političke prirode. Naime, država nastoji da sebe vidi u ulozi „okupatora“ kada su u pitanju nepokretnosti. Zapravo, na pokretnim stvarima nastaje privatna svojina koja je slobodna, tj. važi kao mogućnost za svakoga, a na nepokretnostima državna svojina, rezervisana samo za državu, a koja na neki način ne samo da ima pravo, već i obavezu da svojinu stekne. Međutim, u pravnoj prošlosti bilo je odstupanja od ovog pravila. Primer je SGZ. Prema Zakoniku „neke stvari, koje ni u čijoj vlasti nisu, može svaki zauzeti i zadržati, i tim samim one prelaze u njegovu sopstvenost, i on postaje njihovim gospodarom.“[33] Među „nekim stvarima“ nalaze se pusta mesta. Pod pustim mestom smatralo se ono koje je svojevoljno ostavljeno, bez namere vraćanja vlasnika, s tim što je jasno precizirano pod kojim uslovima se mesto smatralo napuštenim. Citiraćemo ovu odredbu bez prilagođavanja savremenom srpskom jeziku. Pustim mestom smatraće se mesto: 1) ako pravoga gospodara za 10 godina nema, niti mu se za to vreme traga ni glasa zna, osim ako mu nije moguće bilo vratiti se, ili javiti se; 2) ako je toliko vremena proteklo, da je mesto zapušteno u lug obraslo, i zato se na novo krčiti moralo; 3) ako je pravi gospodar ostavio, pa doznavši, da je drugi zauzeo, za godinu dana protivan pokazao se nije, a mogao je.[34] Pusto mesto je svako mogao da zauzme. Dakle, predmet okupacije su mogle biti i nepokretne stvari, a što zaključujemo na osnovu jednog od tri kumulativna uslova, koji glasi „da je mesto zapušteno u lug obraslo, i zato se na novo krčiti moralo.“
Da su nepokretnosti izuzete od okupacije jasno proizilazi iz analiziranih pravila. Na pokretnu stvar koju je njen vlasnik napustio, pravo svojine stiče lice koje je uzelo tu stvar u državinu sa namerom da je prisvoji, dok se na nepokretnosti ne može steći pravo svojine okupacijom. Ovo je norma ZOSPO.[35] Međutim, Nacrt govori o prisvajanju ničije pokretnosti[36], ali bez izričite odredbe o tome da se svojina okupacijom ne može steći na napuštenim nepokretnim stvarima. S druge strane, Prednacrt ima formulaciju kao i ZOSPO.[37] Dakle, predmet okupacije je samo pokretna stvar, bilo da je ničija ili napuštena stvar. Odstupanja od ovoga nema ni u pravima pojedinih zemalja čije smo propise analizirali, i to ZSPO Republike Crne Gore[38], Zakonu o vlasništvu i drugim stvarnim pravima Republike Hrvatske.[39]
2. Skriveno blago. Blago označava prvenstveno vrednu (dragocenu) pokretnu stvar koja je neproduktivna i koja se čuva[40]. Bez obzira na činjenicu da se kod skrivenog blaga dovodi u pitanje postojanje ranijeg sopstvenika, tj. on je zasigurno postojao, ali se ne može saznati da li i dalje postoji, ne može biti reči o tome da skriveno blago može biti predmet prisvajanja. Režim nađenog blaga nije normiran pozitivnim propisima naše zemlje, već samo Nacrtom i Prednacrtom, a pravila sadržana u ovim aktima upućuju na to da slučajno pronalaženje skrivenih stvari, za nalazača stvara samo obligaciono pravo- potraživanje troškova koje je imao i nalazačke nagrade.[41]
3. Životinje. Posebno interesovanje izaziva pitanje da li divlje i odbegle domaće životinje mogu biti predmet okupacije? Pojedine pokretne stvari mogu biti predmet prisvajanja tek ukoliko se dobiju određene dozvole, s tim da ima mišljenja da ovo nije okupacija, već poseban način sticanja svojine na osnovu administrativne dozvole.[42] Takve stvari su divlje životinje i ribe, koje su bile u drugačijem režimu po predratnom pravu kada su smatrane za ničije stvari. Tako, po pravilima SGZ-a, svojina na divljačima, tj. šumskim zverima kao što su medvedi, vukovi, zečevi i dr., pripada onom ko ih uhvati ili ubije,[43]a ukoliko bi neka od divljih životinja, koja je pripitomljena, pobegla od vlasnika, prestajala je biti vlasništvo okupanta, postajala bi ničija stvar i svako ju je mogao ponovo prisvojiti.[44] Danas, divlje životinje i ribe, su u državnoj svojini, a na njima se pravo svojine stiče lovom, odnosno ribolovom tek nakon dobijanja administrativne dozvole za te radnje, a cilj ovakvog režima jeste trajno održavanje i unapređenje populacije divljači i riba. Odredbe o sticanju svojine na divljim životinjama i ribama u našem pravu nalaze se u Zakonu o divljači i lovstvu[45] i Zakonu o zaštiti i održivom korišćenjeu ribljeg fonda[46].
S druge strane, odlutala domaća životinja nikako se ne može tretirati kao ničija stvar. Iako u Zakonu o ovome nema odredbi, jasno pravilo sadržano je u Prednacrtu. Ako nalazač odlutale domaće životinje, koja se ne gaji radi sticanja prihoda, nije u stanju ili ne može da je čuva, dužan je da je poveri ustanovi ili licu koje se bavi primanjem životinja na čuvanje i staranje.[47] Ova posebna odredba je u okviru odeljka o postupanju s nađenima stvarima, te je jasno da se odlutala domaća životinja ne može prisvojiti. Međutim, smatramo da ne bi trebalo naglašavati da se radi o životinjama koje se ne gaje radi sticanja prihoda, već formulacija treba biti opštija, s obzirom na to da se životinje gaje da zadovolje kako ekonomsku, tako i nematerijalnu čovekovu potrebu.[48]
Konačno, koncepcija izjednačavanja životinja sa ostalim pokretnim stvarima nije u potpunosti napuštena, ali su divlje i pripitomljene životinje pod posebnim pravnim režimom. Domaće životinje, ukoliko odbegnu ne mogu biti predmet sticanja svojine okupacijom, a sticanje svojine na divljačima uslovljeno je dobijanjem administrativnih dozvola.
IV PREDMET STICANjA SVOJINE OKUPACIJOM U RIMSKOM PRAVU
U rimskom pravu sticanje svojine okupacijom predstavljalo je najvažniji originarni način sticanja koji je zasnovan na prirodnom pravu[49], jer „svojstveno je svim narodima da prisvajaju delove prirode na zakonit način.“[50] I po pravilima rimskog prava svojina okupacijom se sticala tako što „ono što pre toga nije nikome pripadalo, kakav je slučaj kada se uhvati ono što je na zemlji, u moru ili vazduhu, postaje naša svojina sve dok je čuvamo.“[51]
Određenje podobne stvari, po pravilima rimskog prava, na kojoj se može uspostaviti svojina okupacijom je nešto složenije, a razlog je široko shvatanje pojma stvari koja je res nullius. U stvari koje nemaju vlasnika, a koje su podobne da se na njima zasnuje svojina spadaju: stvari koje još uvek nisu bile u svojini bilo koje osobe, stvari kojih se dosadašnji vlasnik odrekao (res derelicta), stvari neprijatelja i blago.[52]
1. Stvari koje još uvek nisu bile u svojini bilo koje osobe su stvari iz prirode. Ovde u prvom redu spadaju divlje životinje, ptice, ribe, uključivši i životinje koje se love[53]. Divljači nikada nisu smatrane delom ili pripatkom nepokretnosti na kojoj stalno obitavaju.[54] Po pravilima rimskog prava moglo se loviti i na tuđem zemljištu, s obzirom na to da nije bilo odredbi koje bi priznavale pravo lova ni državi, ni opštinama, ni vlasnicima nepokretnosti, pod uslovom da zemljište nije ograđeno i da se lovom vlasniku ne nanosi šteta. U suprotnom, vlasnik zemljišta je mogao pravnim sredstvima, interdiktima retinende, sprečiti lovcu pristup na zemljištu, budući da se time dira u njegovo pravo. Među pravilima nalaze se i odredbe o statusu divljih životinja koje su u vlasništvu i životinjama koje su propitomljene, a u situacijama kada napuste svog gospodara. Tako, smatralo se da prve opet postaju res nullius ako ponovo steknu svoju prirodnu slobodu, odnosno „kada je ili iščezla ispred naših očiju ili, iako nam je na dogledu, ipak je teško da se goni“[55], a pripitomljene ako izgube nameru da se vraćaju gospodaru. Smatra se da su izgubile nameru da se vrate kada prestane njihova nivika da se vraćaju[56].
Za ničije stvari su smatrane i ostrvo koje je nastalo u moru, a što je ujedno i jedina vrsta nepokretnih stvari podobnih da budu okupirane, zatim poludrago kamenje, školjke i biseri pronađeni na obali.
2. Predmet sticanja mogu da budu i stvari kojih se dosadašnji vlasnik, napuštanjem državine, odrekao. Momenat sticanja svojine okupanta zavisio je od toga da li je stvar res mancipi ili res nec mancipi. Ako se radilo o stvari res mancipi, okupant je tek održajem postajao vlasnik stvari. Razlozi ovako usvojenog rešenja mogu se objasniti na dva načina. S jedne strane, to je posledica nemogućnosti da se neformalnom derelikcijom ugasi pravo svojine na stvarima koje su res mancipi, a s druge, nemogućnost da se svojina na stvarima koje su res mancipi stiče načinima koje predviđa ius gentium. Kod stvari koje su res nec mancipi ovakvih dilema nema, te su one odmah pripadale onome ko ih uzme.
3. U klasifikaciji stvari koje su podobne da budu okupirane značajnu kategoriju predstavljaju i res hostiles (neprijateljske stvari), jer su Rimljani verovali „da je ono što je oteto od neprijatelja u najvećoj meri njihova svojina“.[57] To su pokretne stvari u svojini stranaca kojima Rim nije dao ugovorom ili ni jednostranim aktom obećao zaštitu. Međutim, jedino u slučaju rata koji je zvanično objavljen, lica pod vojnom komandom stiču ratni plen u korist države (occupatio belica). Osvojeno zemljište postaje ager publicus, a zarobljenici uhvaćeni sa oružjem u ruci državni robovi (servi publici).[58] Ipak, ovo nije važilo za civile ili grupe koje su pratile vojsku ili samostalno zalazile na neprijateljsku teritoriju. „Neprijatelja koji je prebegao primamo po ratnom pravu. I one stvari neprijatelja koje se nalaze kod nas pripadaju onom ko ih je okupirao, a ne državi.”[59]
4. Poslednja kategorija jesu stvari koje se označavaju kao blago. O tome da li je nalaz blaga poseban način sticanja svojine ili se i blago može slobodno prisvajati, bilo je predmet interesovanja mnogih romanista. Jedni smatraju da je nađeno blago res nullius i da može biti predmet sticanja svojine okupacijom[60], a drugi da je nalaz skrivenog blaga poseban način sticanja svojine.[61] Čini se da za oba mišljenja ima osnova. Naime, u najstarijem periodu pronađeno skriveno blago moglo je biti predmet prisvajanja. U prilog tome govori odredba o kojoj čitamo kod pravnika Pavla, a koja glasi „Blago je davnašnja ostava nekog novca, o kome više niko ništa ne pamti, tako da i nema više vlasnika. Zbog toga će ono pripasti onom koga nađe, jer nema drugog vlasnika.”[62] Međutim, za vreme Hadrijana, ustanovljena su pravila po kojima je nalaz skrivenog blaga tretiran na način koji se mnogo ne razlikuje od današnjeg.
Dakle, i po pravilima rimskog prava okupacija se realizovala zasnivanjem državine na podobnoj stvari, koja je široko shvatana. Jedino sporno bilo je sticanje svojine okupacijom na pokretnim stvarima res mancipi i na nađenom blagu sve do Hadrijana kada nađeno blago nije samo za nalazača proizvodilo stvarnopravno dejstvo, već i za druge subjekte. Ovo iz razloga što se nije moglo dopustiti da nalazač stekne svojinu na vrednim stvarima, a da se ne zadovolje još dva ineresa: interes države i interes vlasnika nepokretnosti na kojoj je blago nađeno.
V ZAKLjUČAK
Okupacija kao način sticanja svojine nije svojstvena samo modernim pravima. Naprotiv, svoje korene ima u dalekoj prošlosti, poznavalo ju je rimsko pravo, čijom recepcijom je dospela do pravnih sistema koji počivaju na njegovoj tradiciji.
Međutim, nesumnjivo je da su se pravna pravila koja se tiču sticanja svojine okupacijom izmenila u odnosu na nekadašnja, a okupacija nema onaj ekonomski značaj koji je imala ranije. Ranije je sticanje svojine okupacijom bilo rezervisano za veliki broj stvari, a državna regulativa po tom pitanju nije bila restriktivna, te su se slobodno mogle prisvajati napuštene stvari, delovi prirodnog bogatstva, životinje, pa čak i nepokrene stvari.
U našem pravu, okupacija je regulisana Zakonom o osnovama svojinsko pravnih odnosa, ali i budućim propisima, Nacrtom zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima, kao i Prednacrtom građanskog zakonika, i to nešto detaljnije. Ono što se može primetiti je da, uprkos postojanju nešto više odredbi o okupaciji, većih odstupanja od nekih ustaljenih principa, kada je reč o ovom načinu sticanja, i nema. Okupacija je i dalje zasnivanje državine na podobnoj stvari s namerom prisvajanja.
Prema Zakonu o osnovama svojinsko pravnih odnosa, okupacija je rezervisana samo za pokretne napuštene stvari. Na istom stanovištu stoje Nacrt zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima i Prednacrt građanskog zakonika. Analogno, sticanje svojine na nepokretnostima nije moguće ni pod kojim uslovima. Međutim, pored nepokretnih stvari, postoje još neke koje ne mogu biti predmet slobodnog prisvajanja. U tom režimu su divlje životinje, koje su državna svojina, a aktu lova prethodno stoji dobijanje administrativne dozvole, zatim odlutale domaće životinje, ali i slučajno nađeno skriveno blago. Međutim, iako nađena stvar načelno ne može biti predmet sticanja svojine okupacijom, Nacrt zakonika o svojini, u odeljku o nađenoj stvari, propisuje da i stvar koju je neko izgubio, pod uslovom da je neznatne vrednosti i da je vlasnik odmah ne zahteva, može biti predmet prisvajanja. Dakle, de lege ferenda i izgubljena stvar se tretira kao res nullius, ali pod određenim uslovima.
Na kraju, zaključujemo da okupacija nema značaj za pojedinca koji je imala ranije, ali nije prevaziđena kao način sticanja svojine, a svoju funkciju ostvaruje shodno društveno – ekonomskim prilikama.
Milica Sovrlić*
THE OBJECT OF ACQUISITON OF PROPERTY BY OCCUPATION IN SERBIAN AND ROMAN LAW
Summary
By occupation, as the original mode of acquiring property, the individual acquires the ability to introduce things with attributes in legal transactions, we can say with the minimum conditions and without any formality.
In certain historical periods, the occupation was much more economically significant than today, which is somewhat due to the existence of a much greater volume of natural resources and a lesser influence of the state through legal regulations regarding their exploitation. Among rules that regulate the ways of acquiring property, the occupation still exists, but may be seen greater strictness in defining and determining the conditions that must be met for one person one person to acquire property occupation. This strictness is present in determining things that can be acquired by occupation.
Accordingly, the subject of the author's work are norms that regulate the acquisition of property by occupation in Serbian law and Roman law.
Key words: property, occupation, object of occupation, Roman law, Serbian law.
*Student doktorskih akademskih studija Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, milicasovrlic90@hotmail.com
[1] Ovaj izraz se nalazi u Austrijskom građanskom zakoniku među odredbama koje regulišu sticanje svojine okupacijom.
[2] D. Stojanović, Stvarno pravo, Beograd, 2008, 175.
[3] O. Stanković, M. Orlić, Stvarno pravo, Beograd, 2004, 116.
[4] D. Popov, Sticanje prava svojine okupacijom stvari, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu br. 1-2, 2008, 360.
[5] D. 41, 2, 1, 1, navedeno prema: A. Romac, Izvori rimskog prava, Zagreb, 1973, 230.
[6] Zakon o osnovama svojinsko pravnih odnosa (ZOSPO), Službeni list SFRJ, br. 6/80 i 36/90, Službeni list SRJ, br. 29/96 i Službeni glasnik RS, br. 115/2005 - dr. zakon.
[7] Ka novom stvarnom pravu Srbije- Nacrt zakonika o svojini i drugim stvarnim pravima (Auf dem Wege zu einem neun Sachenrecht Serbiens), Beograd, 2007. U daljem tekstu Nacrt.
[8] Prednacrt građanskog zakonika Republike Srbije (Prednacrt), www.paragraf.rs/nacrti-i-predlozi, datum posete: 17.07.2018.
[9] Građanski zakonik za Kraljevinu Srbiju, tekst Zakona od 11. marta 1844. godine, sa izmenama i dopunama(SGZ), https://sr.wikisource.org/sr/, datum posete: 17.07.2018.
[11] Čl. 180.
[12] Čl. 1798.
[13] A. Malenica, N. Deretić, Rimsko pravo, Novi Sad, 2011, 274.
[14] M. Horvat, Rimsko pravo, Zagreb, 1958, 178.
[15] Primera radi, Zakon o svojinsko pravnim odnosima Crne Gore (ZSPO Crne Gore), Službeni list CG, br. 19/2009 definiše pokretnu stvar u Čl. 19 st. 1.
[16] Čl 21. st. 1.
[17] Čl. 141. st. 1.
[18] Čl. 109 -111.
[19] Po samom zakonu pravo svojine se stiče stavranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zamljištvu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i drugim slučajevima određenim zakonom.
[20] Čl. 158. Nacrta.
[21] Čl. 1771, isto je i po ZSPO Crne Gore, Čl. 80.
[22] Čl. 240.
[23] Čl. 241.
[24] D. Popov, op.cit., 360.
[25] M. Milošević, Rimsko pravo, Beograd, 2005, 227.
[26] D. 41, 1, 3, navedeno prema: E. Stanković, Izvori rimskog prava, praktikum za vežbe, Kragujevac, 2009, 227.
[27] I. Babić, Uvod u građansko i stvarno pravo, Beograd, 2015, 169.
[28] N. Svorcan, Komentar Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, Kragujevac, 2009, 218.
[29] Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, GŽ 123/11, neobjavljeno.
[30] A. Pavićević, Pojam izgubljene stvari, Pravni život, br. 5-6, 2014, 109.
[31] Čl. 173. st 1.
[32] D. 41, 2, 1, 1 navedeno prema: A. Romac, op.cit., 229.
[33] Čl. 228.
[34] Čl. 230.
[35] Čl. 32. st. 2., isto je i po ZSPO Crne Gore, Čl. 63.
[36] Čl. 189.
[37] Čl. 1779., isto je i po hrvatskom Zakonu o vlasništvu i drugim stvranim pravima, Narodne novine, br. 81/2015, Čl. 131. st. 4.
[38] Čl. 63.
[39] Čl.131.
[40] I. Babić, Nalaz skrivenog blaga, Zbornik radova pravnog fakulteta u Nišu br. 56, 2010, 39.
[41] Više o pravnim posledicama nalaza skrivenog blaga Vid. A. Pavićević, Pravne posledice nalaza skrivenog blaga u srpskom pravu, Nova pravna revija br. 1-2, 2015, 86-93.
[42] I. Babić, op.cit., 175.
[43] Čl. 235.
[44] Čl. 236
[45] Službeni glasnik RS, br. 18 /2010.
[46] Službeni glasnik RS, br. 128/ 2014.
[47] Čl. 1780 .
[48]Prema Zakonu o dobrobiti životinja, Službeni glasnik RS br. 41/2009, životinje su: životinje koje se koriste u proizvodne svrhe; životinje koje se koriste u naučnoistraživačke, biomedicinske i obrazovne svrhe; životinje koje se koriste za izložbe, takmičenja, priredbe i druge oblike javnog prikazivanja; životinje za rad i službene životinje; kućne ljubimce; napuštene i izgubljene životinje; divlje životinje u zatočeništvu.
[49] Pravnika Gaj u svojim Institucijama zapisuje da u načine za prenošenje svojine zasnovane na prirodnom pravu spada ipak ne samo tradicija, već i okupacija.
[50] Ž. Bujuklić, Rimsko privatno pravo, Beograd, 2015, 261.
[51] O. Stanojević, Gaj Institucije, Beograd, 105, O. Stanojević, J. Danilović, Tekstovi iz rimskog prava, Beograd, 1970, 169-170.
[52] B. Eisner, M. Horvat, Rimsko pravo, Zagreb, 1948, 324.
[53] Ibid., 323.
[54] M., Milošević, op.cit., 278.
[55] R. V. Đilasović, Gajeve institucije, Beograd, 1939, 70.
[56] O. Stanojević, op.cit., 107.
[57] O. Stanojević, Rimsko pravo, Beograd, 2008, 205.
[58] Ž. Bujuklić, op.cit., 262.
[59] D. 41. 1. 51, navedeno prema: O. Stanojević, J. Danilović, op.cit., 170.
[60] D. Stojčević, Rimsko privatno pravo, Beograd, 1985, 152, M. Milošević, op.cit., 228.
[61] M. Horvat, Rimsko pravo, Zagreb, 1974, 137.
[62] D. 41. 1. 31 .1, navedeno prema: O. Stanojević, J. Danilović, op.cit., 170.
* Phd student, Faculty of Law, University of Kragujevac