Јован Милосављевић*

Jovan Milosavljević^*

Studentski seminarski rad
(Osnovne akademske studije)

UDK: 340.5

PROBIJANjE PRAVNE LIČNOSTI^**

Rad primljen: 07. 03. 2018.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 27. 09. 2018.

UVOD
A. Predmet seminarskog rada

Predmet ovog seminarskog rada se sastoji u teorijsko-pravnom i pozitivno- pravnom proučavanju instituta probijanja pravne ličnosti. Radi se o jednom važnom institutu kompanijskog prava koji je u službi zaštite poverilaca onih privrednih društava čija je odgovornost članova ustrojena po modelu ograničene odgovornosti.

Razlog zbog kojeg smo se odlučili za ovu temu jeste činjenica da se radi o jednom pravnom institutu koji u našoj teoriji i pravnoj praksi nije dovoljno obrađen kao i činjenica da se jako retko primenjuje. U skladu sa tim, u ovom seminarskom radu je izvršen skromni pregled postojećih znanja koja se tiču predmeta istraživanja i to u onoj meri u kojoj je to moguće učiniti u okviru jednog seminarskog rada. Mahom je korišćena strana literatura, pre svega zbog činjenice da se radi o institutu koji je „prenet“ iz uporedno-pravnog okruženja u naš pravni poredak, kao i činjenica da je domaća literatura isuviše skromno posvećivala pažnju ovom institutu.

B. Sistematika seminarskog rada

Seminarski rad je podeljen na uvod, centralni deo koji sadrži pet glava i zaključak.

Na samom početku centralnog dela, u prvoj glavi seminarskog rada, teorijski je obrađeno pitanje pravnog subjektiviteta pravnog lica, pitanje pravnih posledica koje proizlaze iz pravnog subjektiviteta pravnih lica, pitanje odnosa pravnog lica sa svojim članovima kao i pitanje pravnog lica sa poveriocima.

U drugoj glavi seminarskog rada je upotrebom pravno-dogmatskog metoda obrađen pravni subjektivitet privrednog društva i dat je kratki prikaz zakonom predviđenih pravnih formi privrednih društava u pravu Srbije.

U trećoj glavi seminarskog rada je pojmovno definisano načelo ograničene odgovornosti, predstavljen je značaj ovog i upotrebom pravno-istorijskog metoda je dat prikaz najvažnijih istorijskih okolnosti koje su uslovile njegov nastanak kao i prikaz slučaja Salomon v A Salomon & Co Ltd.

U četvrtoj glavi seminarskog rada je izvršeno izdvajanje najopštijih obeležja pravnog instituta probijanja pravne ličnosti kao i teorijsko određenje pojma ovog instituta na osnovu njegovih najopštijih obeležja.

U petoj glavi seminarskog rada je upotrebom pravno-dogmatskog metoda izvršeno proučavanje instituta probijanja pravne ličnosti u srpskom pravu.

U zaključku seminarskog rada je izvršeno sumiranje najvažnijih saznanja koja se tiču predmeta istraživanja.

Glava I
PRAVNI SUBJEKTIVITET PRAVNOG LICA

A. Pojam pravnog subjektiviteta pravnog lica

Pod pojmom pravnog subjektiviteta pravnog lica podrazumevamo da ono ima svoju pravnu, poslovnu i deliktnu sposobnost.^{^[1]} Pravna sposobnost podrazumeva da se pravno lice može u pravnim odnosima pojaviti kao subjekt prava budući da je ono u očima pravnog poretka ,,zasebna ličnost“. Jednostavnije rečeno, pravnom licu je priznato svojstvo titulara prava i obaveza. Realno i vanpravno posmatrano, pravno lice je jedna ,,veštačka tvorevina“ koju je čovek stvorio u cilju zadovoljenja svojih potreba. U skladu sa tim pravni poredak tu tvorevinu u pogledu njene pravne sposobnosti tretira ravnopravno sa fizičkim licima.

Pod pojmom poslovne sposobnosti jednog subjekta u pravu podrazumevamo njegovu mogućnost da svojim izjavama volje, bilo izričitim ili konkludentim, proizvede odgovarajuća pravna dejstva. To pre svega znači mogućnost pravnog lica da zaključuje punovažne pravne poslove, da donosi odluke, da ukida uspostavljene pravne odnose itd. Pravno lice ne može apsolutno samostalno i bez nečije pomoći izraziti svoju volju. U skladu sa tim, institut zastupništva se javlja kao imanentnost u pogledu poslovne sposobnosti pravnog lica. Zastupništvom se nadomešćuje ,,prirodni nedostatak“ koji pravno lice ima u odnosu na fizička lica.

Deliktna sposobnost pravnog lica podrazumeva da ono može odgovarati za štetnu radnju koju pričini njegov učesnik kao član pravnog lica.^{^[2]}Kod deliktne sposobnosti se najlakše može uočiti nedostatak ,,fizičkog“ supstrata pravnog lica. Jednostavnije rečeno, pravno lice ne može da preduzme radnju kojom prouzrokuje štetu ali zato fizičko lice koje istupa u svojstvu člana itekako može. No, kao posledica pravnog subjektiviteta, ta radnja će se pripisati pravnom licu, tako da će ono biti dužno da štetu nadoknadi. Mogu se čuti i interesantne tvrdnje da je pravno lice titular prava na nediskriminaciju ali da je obim tog prava svakako različit u odnosu na fizička lica.^{^[3]}

B. Pravno lice i njegovi članovi

Glavna posledica koja proizlazi iz pravnog subjektiviteta pravnog lica se ogleda u tome što je pravna sfera organizacije razdvojena od pravne sfere njenih osnivača i učesnika.^{^[4]} Primarni benefit koji proizlazi iz ove pravne samostalnosti pravnog lica se ogleda u tome što je imovina pravnog lica odvojena od imovine fizičkih lica. Možemo reći da odvojenost imovine pravnog lica od fizičkih lica predstavlja privilegiju koju pravni poredak priznaje njenim članovima. Ova privilegovanost koja proizlazi iz pravnog subjektiviteta pravnog lica se u tom smislu pre svega odražava na pravni tretman obaveza pravnog lica. Pravno-političke razloge treba tražiti u težnji države i društva za ostvarivanjem većeg ekonomskog rasta i razvoja. U tom smislu, privredni subjekti kao nosioci aktivnosti stvaranja nove vrednosti dobijaju izvesnu zaštitu od strane pravnog poretka u odnosu na moguće negativne strane koje nepredvidivo tržište nosi sa sobom.

Svojstvo pravnog lica omogućava da se ono učini odgovornim za sopstvene obaveze čime se fizičkim licima koja ga čine pruža izvesnost u pogledu sopstvenog rizika. U tome se ogleda limitna funkcija pravnog lica.^{^[5]}Ratio postojanja pravne odvojenosti imovine pravnog lica od njenih članova proizlazi iz činjenice da su pre svega privredne delatnosti povezane sa izvesnim rizicima koji se izražavaju u negativnim ekonomskim i finansijskim posledicama. Limitna funkcija pravnog lica je primarno u interesu onih kolektiviteta koje okuplja ona delatnost koja je usmerena na sticanje dobiti. U tom smislu, mikro i makroekonomski faktor je diktirao potrebu za ustanovljavanjem ovog načela.

Makroekonomski posmatrano, nepostojanje odvojenosti imovine pravnog lica u odnosu na njegove članove bi moglo negativno uticati na spremnost potencijalnih privrednika da krenu sa obavljanjem neke privredne delatnosti kao i činjenicu da bi to destimulisalo priliv novih investicija. Negativni poslovni rezultati bi pored pravnog lica pogodili i članove zato što bi tada imovina pravnog lica i njihova sopstvena imovina činile jednu jedinstvenu imovinsku masu. Odvojenost imovine pravnog lica je, u tom smislu, faktor koji potencijalnim privrednim subjektima omogućava ublažavanje negativnih efekata koji bi mogli da proizađu iz neuspešnih poslovnih poduhvata.

V. Pravno lice i poverioci

Poverilac pravnog lica jeste ono fizičko ili pravno lice koje na osnovu materijalnopravnog odnosa sa pravnim licem ima pravo da zahteva neku činidbu od pravnog lica. Dakle, poveriočev zahtev nije usmeren ka članovima pravnog lica već prema pravnom licu. Naravno, tu obavezu će svakako izvršiti fizička lica i to u ime i za račun društva budući da pravno lice ne može preduzeti neku radnju bez postojanja zastupnika.

Pored zaštite članova pravnog lica od neuspelih poslovnih poduhvata, odvojenost imovine je i u interesu poverilaca. Pored limitne funkcije, odvojenost imovine pravnog lica od fizičkih lica ima i svoju garantnu funkciju. Garantna funkcija pravnog lica se sastoji u tome da se poveriocima kroz ustanovljavanje posebnih pravnih pravila povećavaju izgledi za naplatu svojih potraživanja.^{^[6]}Posmatrano iz ugla garantne funkcije možemo da kažemo da se kao posledica samostalnosti organizacija sa statusom pravnog lica nameće pravni režim u dužničko-poverilačkom odnosu koji ne važi za vanprivredne subjekte. Na taj način se ublažavaju negativne posledice koje bi mogle nastati usled odvojenosti imovina.

Primera radi jedno od takvih sredstava koja služe za učvršćivanje poveriočevog potraživanja jeste pravilo o neograničenoj solidarnoj odgovornosti članova za obaveze društva. Solidarnost na strani dužnika je posmatrano iz ugla poverioca sredstvo ličnog obezbeđenja.^{^[7]}Zatim, zakonom ustanovljenu obavezu društva da poveriocima koji su poznati društvu, a čija pojedinačna potraživanja iznose najmanje 2.000.000 dinara uputi pisano obaveštenje o odluci o smanjenju osnovnog kapitala kao i pravo poverioca da pisanim putem traže obezbeđenje svog potraživanja.^{^[8]}

Ovakva pravila upravo predstavljaju potvrdu teze o garantnoj funkciji pravnog lica. Međutim, problem za poverioce nastaje u onim pravnim licima u kojima članovi ne odgovaraju za obaveze lica tako da se kao glavni argument za posebnost pravnih instrumenata zaštite poverilaca ističe ograničena odgovornost.^{^[9]}U tom smislu možemo da kažemo da je sa stanovišta poverilaca koncept ograničene odgovornosti rizik. Budući da su članovi društva zaštićeni kroz pravni subjektivitet pravnog lica koji je kombinovan sa konceptom ograničene odgovornosti, jasno je da bi poverioci mogli doći u situaciju da njihovo potraživanje ostane neizmireno.

Glava II
PRIVREDNO DRUŠTVO

A. Pojam i pravni subjektivitet privrednog društva

U srpskom pravu privredno društvo je u članu 2. stavu 1. Zakona o privrednim društvima pojmovno određeno kao pravno lice koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti. S obzirom da se radi o pravnom licu to pre svega znači da ono predstavlja organizovanu grupu ljudi koja poseduje svojstvo pravnog lica i da je kao subjekt u pravu različito od onih lica koja ga sačinjavaju.^{^[10]}Kao samostalni pravni subjekt privredno društvo poseduje pravnu i poslovnu sposobnost što znači da ono može da stiče prava i preuzima pravne obaveze u pravnom prometu, može podizati tužbe i biti tuženo,^{^[11]}zatim deliktnu sposobnost budući da je ono subjekt odgovornosti za štetu koju njegovi organi nanesu trećim licima.^{^[12]}Jedna od važnijih posledica koje proizlaze iz pravnog subjektiviteta privrednog društva se ogledaju u tome što ono ima svoj zasebni poresko-pravni tretman.^{^[13]}

Privredno društvo ima neprekidno postojanje koje ne zavisi od toga ko su njegovi članovi, tako da će ono postojati sve dok se bilo voljnim ili prinudnim putem ne likvidira.^{^[14]}U tom smislu, privredno društvo može nadživeti članove koji su ga osnovali. Hipotetički rečeno, privredno društvo bi moglo večito egzistirati na pravnoj sceni.

B. Pravne forme privrednih društava

U pogledu pravnih formi privrednih društava srpski zakonodavac se opredelio za princip numerus clausus. To znači da je zakonom unapred propisano u kojoj se formi privredno društvo može pojaviti tako da lica koja su zainteresovana za osnivanje privrednog društva nemaju mogućnost da sami kreiraju svoju posebnu tvorevinu koja bi imala status privrednog društva sa onim pravima i obavezama koja njima odgovaraju, već se moraju kretati u okviru ponuđenog. Različitost pravnih formi se manifestuje na polju kvaliteta i kvantiteta prava i obaveza jednog privrednog društva i njegovih članova. Statusno-pravni položaj članova jednog privrednog društva u pogledu njihovih prava, obaveza i odgovornosti koje oni imaju na osnovu članstva je determinisan formom koju to privredno društvo poseduje.

U skladu sa tim član 8 Zakona o privrednim društvima predviđa da se privredno društvo može osnovati u formi ortačkog društva, komanditnog društva, društva sa ograničenom odgovornošću ili kao akcionarskog društva.

Ortačko društvo (eng. general partnership) je društvo dva ili više ortaka koji su neograničeno solidarno odgovorni celokupnom svojom imovinom za obaveze društva (član 93). Komanditno društvo (eng. limited partnership) je privredno društvo koje ima najmanje dva člana. Jedan za obaveze društva odgovara neograničeno solidarno i on se naziva komplementar a najmanje jedan odgovara ograničeno do visine svog uloga i on se naziva komanditor (član 125). Društvo s ograničenom odgovornošću (eng. limited liability company) je društvo u kome jedan ili više članova društva imaju udele u osnovnom kapitalu društva s tim da članovi društva ne odgovaraju za obaveze društva osim u slučaju probijanja pravne ličnosti (član 139). Akcionarsko društvo (eng. joint-stock company) je društvo čiji je osnovni kapital podeljen na akcije koje ima jedan ili više akcionara koji ne odgovaraju za obaveze društva osim u slučaju probijanja pravne ličnosti (član 245).

Glava III
NAČELO OGRANIČENE ODGOVORNOSTI

A. Pojam i značaj načela ograničene odgovornosti

Pravni položaj člana jednog privrednog društva u pogledu njegove odgovornosti za obaveze društva zavisi od pravne forme društva čiji je on član. U skladu sa tim, možemo da kažemo da u pogledu potencijalnog snošenja tereta koji je vezan za formu društva postoje koncepti neograničene i ograničene odgovornosti članova za obaveze društva. Načelo ograničene odgovornosti (eng. limited liability) članova privrednog društva podrazumeva da oni odgovaraju do visine svog uloga. Preciznije rečeno, njihov rizik je ograničen visinom uloga koji su oni uneli u društvo, budući da ulozi koji su uplaćeni odnosno uneti postaju imovina društva. Oni na osnovu toga stiču svoj udeo u društvu ili pak stiču akcije društva.

Pozitivna strana koncepta ograničene odgovornosti se može videti u činjenici s obzirom na to da se radi o svojevrsnoj ,,beneficiji“ da je upravo ovaj koncept delovao stimulišuće na ljude da otpočnu sa preduzimanjem neke privredne delatnosti. Načelo ograničene odgovornosti je, pre svega, bitno za same članove društva. Pošto je rizik od neuspeha naglašeno obeležje privrednih delatnosti, članovima koji unesu određena novčana ili nenovčana sredstva u društvo pravni poredak omogućava svojevrsni mehanizam za predviđanje ,,najgoreg mogućeg scenarija“. Cena rizika postaje izvesnija tako da članovi društva mogu ,,mirnije da spavaju“ i ne moraju se brinuti da će im se neuspešni poslovni poduhvati vratiti u formi neograničene odgovornosti za obaveze društva sopstvenom imovinom.

Za poverioce društva ovo načelo se može javiti kao problematično. Iako će društvo neograničeno odgovarati za svoje obaveze to za poverioca nije neka velika uteha. Naime, u situaciji kada društvo nema dovoljno sredstava iz kojih bi se poverilac naplatio režim ograničene odgovornosti može postati kamen spoticanja. Njemu je onemogućeno ,,alternativno namirenje“ preko imovine članova društva. To znači da načelo ograničene odgovornosti u sebi nosi rizik da se iz de iure ograničene odgovornosti članova pretvori u de facto načelo neodgovornosti.^{^[15]}

B. Istorijat načela ograničene odgovornosti

Prvobitne obrise današnjeg načela ograničene odgovornosti možemo naći u rimskom pravu. Ti obrisi se mogu uočiti u institutu noksalne odgovornosti i u tužbama actiones adiecticiae qualitatis. Noksalna odgovornost i ove tužbe su se u rimskom pravu pojavile kao posledica statusno-pravnog položaja lica alieni iuris. Lica koja su imala status alieni iuris nisu posedovala pravnu sposobnost i živela su pod vlašću paterfamilijasa (pater familias) koji je bio lice sui iuris.^{^[16]}

Pod noksalnom odgovornošću se podrazumevala odgovornost paterfamilijasa za štetu koju trećim licima pričine ona lica koja žive pod njegovom vlašću a to je za posledicu imalo podnošenje tužbe (actiones noxales) protiv paterfamilijasa a ne protiv onog lica koje živi pod njegovom vlašću.^{^[17]}Što se tiče tužbi actiones adiecticiae qualitatis one su mogle da dovedu do neograničene ali i do ograničene odgovornosti paterfamilijasa. Kada bi paterfamilijas postavio lice alieni iuris za poslovođu trgovine (actio institoria) ili zapovednika broda (actio exercitoria) ili ako bi mu dao nalog da izvrši neki pravni posao (actio quod iussu) on bi se smatrao neograničeno odgovornim za sve ono što lica alieni iuris učine.^{^[18]}Ograničena odgovornost paterfamilijasa je postojala u slučaju kada bi on imao neku korist od posla koje je zaključilo lice alieni iuris tako da je paterfamilijas mogao na osnovu tužbe actio de in rem verso odgovarati do visine te koristi.^{^[19]}

Razlozi za sličnost između načela ograničene odgovornosti sa noksalnom odgovornošću i efektima tužbi actiones adiecticiae qualitatis se ogledaju u tome što lica alieni iuris zbog toga što ih rimsko pravno nije priznavalo kao pravne subjekte ne odgovaraju za obaveze onog lica pod čijom vlašću žive. Prima facie taj štit od odgovornosti je upravo ono što predstavlja ključnu karakteristiku današnjeg načela ograničene odgovornosti.

Ovi instituti rimskog prava su sa stanovišta ostalih karakteristika daleko od današnjeg poimanja načela ograničene odgovornosti. Međutim, sličnost u pogledu ključnih elemenata ovih pojmova je nesporna tako da bi bilo sasvim opravdano reći da se u njima mogu uočiti oni elementi koji su svojstveni današnjem načelu ograničene odgovornosti.

Dalja potraga za pravno-istorijskim značajnim činjenicama koje se tiču načela ograničene odgovornosti nas dovodi u srednjovekovnu Italiju. Pravna teorija smatra da se srednjovekovni italijanski gradovi mogu smatrati rodnim mestom prvobitnog trgovačkog prava.^{^[20]}Upravo se na tim prostorima pojavio institut komende koji u velikoj meri ima sličnosti sa današnjim načelom ograničene odgovornosti. Komendom je zasnivan ugovorni odnos između investitora i pomorskog trgovca. Ako bi brod ili teret propali usled nesrećnog slučaja ili više sile investitor nije mogao zahtevati od pomorskog trgovca da mu vrati novac.^{^[21]}Upravo u tome i vidimo elemente današnjeg načela ograničene odgovornosti. Ova ograničena odgovornost pomorskog trgovca je predstavljala sličnu beneficiju koju danas daje načelo ograničene odgovornost. Budući da je bila sredstvo za osiguravanje od rizika od finansijske propasti pomorskog trgovca mi je smatramo za jednu od onih pravnih institucija koje u sebi sadrže tragove današnjeg shvatanja načela ograničene odgovornosti.

V. Slučaj Salomon v A Salomon Co & Ltd

U pravno-istorijskom smislu, za načelo ograničene odgovornosti, za načelo pravnog subjektiviteta privrednog društva i za institut probijanja pravne ličnosti najznačajnija je odluka koja je doneta u slučaju Salomon v A Salomon Co & Ltd. Ova odluka se smatra najcitiranijom odlukom iz oblasti kompanijskog prava na teritoriji čitavog Komonvelta budući da je zahvaljujući njoj došlo do ustanovljavanja temeljnih principa na kojima počiva današnje kompanijsko pravo.^{^[22]}

Sve do donošenja Zakona o privrednim društvima Ujedinjenog Kraljevstva iz 1844. godine^{^[23]} niko u Velikoj Britaniji nije mogao privatno osnovati svoju kompaniju, već se taj status davao putem kraljevskih povelja, posebnih odluka parlamenta ili u kombinaciji jednog i drugog zato što se smatralo da je za osnivanje kompanije potrebno postojanje opravdanog javnog interesa.^{^[24]}U tom smislu, možemo reći da je umesto današnjeg normativnog sistema osnivanja privrednih društava koji je danas postao opšteprihvaćeni standard u kompanijskom pravu većine zemalja tada dominirao sistem odobrenja. Članom 6 Zakona o privrednim društvima iz 1862. godine^{^[25]}je uneta izvesna revolucija u kompanijsko pravo tog doba. Pomenutim članom 6 je na jasan način propisano da se činom registracije društvo ima smatrati zasebnim subjektom prava pod uslovom da je registrovano u skladu sa zakonom.^{^[26]}

Činjenično stanje^{^[27]}ovog slučaja se sastoji u sledećem. Aron Salomon je preneo svoj posao proizvodnje obuće na društvo čija se vlasnička struktura sastojala od njega samoga i članova njegove porodice. Nadoknada za ovaj prenos je izvršena kroz akcije i obveznice. Svoje potraživanje prema društvu je osigurao založnim pravom. Kasnije, posao društva je počeo da jenjava tako da je ono na kraju završilo u postupku likvidacije. Kako je svoje potraživanje osigurao založnim pravom to je značilo da on ima pravo prvenstva u odnosu na ostale poverioce u likvidacionom postupku. Pravo prvenstva se ogleda u tome što je on, kao založni poverilac, imao pravo da svoje potraživanje namiri iz vrednosti založene stvari pre ostalih, neobezbeđenih poverilaca kao i da ih isključi iz naplate sve dok svoje potraživanje u celosti ne namiri.^{^[28]}Uvidevši da bi takvo isključenje iz naplate bilo nepravedno likvidacioni upravnik je, u cilju zaštite neobezbeđenih poverilaca, izneo da je društvo običan paravan iza koga se Salomon krije i da je on zapravo lično odgovoran za sve obaveze društva. U tom smislu, ako bi stvari izveli na teren današnjeg prava, likvidacioni upravnik je izneo tvrdnju da u odnosu na njega treba primeniti institut probijanja pravne ličnosti budući da on zloupotrebljava načelo ograničene odgovornosti.

Na kraju krajeva, iz ovog slučaja je proizašao „Salomonov princip“ koji podrazumeva da privredno drušvo preko čina registracije postaje zasebna ličnost odvojena od članova istog i da se ono ne smatra produženom rukom istih čak ni onda kada se radi o jednočlanim društvima.^{^[29]}U tom smislu ovaj slučaj je doprineo afirmaciji pravnog subjektiviteta pravnog lica ali je u ovom konkretnom slučaju prihvatio zloupotrebu koja je proizašla iz njega.

Glava IV
OPŠTA RAZMATRANjA O PROBIJANjU PRAVNE LIČNOSTI

A. Pojam probijanja pravne ličnosti

Pravilno i potpuno definisanje jednog pravnog fenomena uslovljeno je prethodnim sagledavanjem svih njegovih obeležja u celini. Probijanje pravne ličnosti kao pravni fenomen ima svoja formalna (spoljašnja) i materijalna (unutrašnja) obeležja koja ga sačinjavaju. Formalna obeležja su ona koja se mogu uočiti neposrednim čulnim opažanjem zbog toga što imaju svoju jasno vidljivu manifestaciju u objektivnoj društvenoj stvarnosti dok su materijalna obeležja esencijalnog karaktera. Čulnost formalnih obeležja se ogleda u tome što su ona od strane zakonodavca jasno artikulisana u normativnim aktima. Esencijalni karakter materijalnih obeležja podrazumeva onaj element koji čini srž jedne pravne pojave u objektivnoj društvenoj stvarnosti. Taj esencijalni karakter materijalnog obeležja se može nazvati i zakonodavnim motivom budući da je upravo on uslovio postojanje jednog pravnog instituta u okviru pozitivnog prava. On objašnjava zbog čega je došlo do njegovog predviđanja pozitivnim pravom kao i cilj koji se želi postići tim institutom.

U tom smislu možemo da kažemo da se formalno obeležje probijanja pravne ličnosti sastoji u njegovim pozitivno-pravnim elementima dok su materijalna obeležja ona do kojih se dolazi posrednim putem – kroz analiziranje pozitivno-pravnih elemenata pojma probijanja pravne ličnosti i povezivanjem istih sa osnovnim načelima građanskog i privrednog prava i to pozivajući se na latinsku izreku da forma daje suštinu stvari (forma data esse rei).

U članu 18 stavu 1 Zakona o privrednim društvima zakonodavac je probijanje pravne ličnosti pojmovno odredio kao zloupotrebu pravila o ograničenoj odgovornosti od strane komanditora, člana društva sa ograničenom odgovornošću, akcionara kao i zakonskog zastupnika tog lica ukoliko je ono poslovno nesposobno a koje vodi ka njegovoj odgovornosti za obaveze društva. Ovo pozitivno-pravno određenje pojma za nas predstavlja „prostor u okviru kojeg se moramo kretati“ prilikom naučne obrade ovog instituta budući da je probijanje pravne ličnosti pre svega pravni fenomen.

U skladu sa tim možemo da kažemo da je u okviru pozitivno-pravnog određenja probijanja pravne ličnosti zloupotreba prava rodni pojam (genus proximum) a da odstupanje od ograničene odgovornosti i subjekti koji se javljaju kao vršioci radnje predstavljaju njegovu vrsnu (osobenu) razliku (differentia specifica) u odnosu na ostale pojave koje se smatraju zloupotrebom prava.

Naš zadatak se pre svega sastoji u temeljnom upoznavanju sa rodnim pojmom zloupotrebe prava a tek potom sa atributima koji ga diferenciraju u odnosu na ostale pojave koje u sebi sadrže zloupotrebu prava. No, problem se javlja u vezi sa onim materijalnim elementom koji je ostao jedino poznat zakonodavacu. U tom smislu naš je zadatak da tragamo za odgovorima na ona pitanja koja nisu obuhvaćena pozitivno- pravnim pojmom ali koja se nameću po prirodi stvari. Analiza pojma probijanja pravne ličnosti će biti izvršena kroz sagledavanje svih njegovih formalnih i materijalnih obeležja koji ga čine zasebnim pravnim fenomenom.

Polazeći od već pomenutog člana 18 stava 1 Zakona o privrednim društvima, jasno se može uočiti da je prvi element koji proizlazi iz pozitivno-pravnog pojma probijanja pravne ličnosti zloupotreba prava. Kada govorimo o zloupotrebi prava mi možemo govoriti o njenoj subjektivnoj i objektivnoj varijanti. Prema subjektivnoj teoriji zloupotreba prava predstavlja vršenje prava sa namerom da se drugome naškodi dok je prema objektivnoj teoriji zloupotreba prava određena kao svako vršenje prava protivno nameni i cilju.^{^[30]}Iz ovoga se jasno može zaključiti da je objektivna varijanta zloupotrebe prava znatno šire postavljena u odnosu na subjektivnu budući da ona u svom pojmovnom određenju supsumira i one situacije u kojima je namera prisutna ali i one u kojima te namere nema. Pre svega, da bi se radilo o zloupotrebi prava, radnja se mora kretati u okviru objektivnih granica prava.^{^[31]}Prekoračenjem ove granice se iz polja prava ulazi u polje neprava koje će se sankcionisati na osnovu pravnih normi prekršajnog, privredno-prestupnog ili krivičnog prava. To znači da se ovde ne radi o onim vidovima ponašanja koje je zakonodavac okarakterisao kao nepravo, odnosno, kao ponašanja koja su protivpravna sama po sebi već o jednom sofisticiranijem vidu društveno-škodljivog ponašanja. Preciznije rečeno, to nije protivpravnost u formalnom već je to protivpravnost u materijalnom smislu.

Shvatanje koje je zastupano u rimskom pravu da onaj ko se svojim pravom služi ne škodi drugome (nullus videtur dolo facere, qui suo iure utitur) može dovesti do izrazito negativnih posledica. Upravo je teorija o zloupotrebi prava sredstvo kojim se koriguju one štetne posledice koje proizlaze iz apsolutizovanog shvatanja da vršenje sopstvenog prava ne škodi drugima. U skladu sa tim treba poći od činjenice da je u članu 13 Zakona o obligacionim odnosima propisana zabrana vršenja prava protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno i priznato. S obzirom na značenje upotrebljenih reči u članu 13 možemo da izvučemo zaključak da je zakonodavac prihvatio učenje o zloupotrebi prava u njegovoj objektivnoj varijanti. Konkretna posledica koja proizlazi iz prihvatanja objektivne teorije zloupotrebe prava se ogleda u značajnom olakšavanju njegovog dokazivanja. Prema subjektivnoj teoriji, koja je određena kao vršenje prava sa namerom da se drugome nanese šteta, otežava se dokazivanje zloupotrebe prava, tako da se to mora činiti posrednim putem.^{^[32]}U skladu sa tim, da bi došlo do zloupotrebe prava, oštećeni bi morao da prvo dokaže kauzalitet između vršenja prava i nastale štete pa tek onda da dokaže da je štetnik postupao sa namerom da mu istu prouzrokuje. Ovaj poslednji zahtev koji oštećeni treba da ispuni bi se mogao okarakterisati kao ,,đavolsko dokazivanje“ (probatio diabolica). Upravo je to uslovilo da se u savremenim pravnim sistemima teret dokazivanja (onus probandi) krivice prebaci na štetnika.^{^[33]}

Prihvatanjem objektivne teorije zloupotrebe prava u srpskom pravu a posmatrano iz perspektive člana 54. stava 1. Zakona o obligacionim odnosima koji kaže da postoji dužnost da se nadoknadi prouzrokovana šteta, osim ukoliko štetnik ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, teret dokazivanja štetne radnje je na oštećenom a teret dokazivanja u pogledu krivice je prebačen na onoga ko je preduzeo štetnu radnju. Stvar koja je zasigurno nesporna jeste da nema govora o zloupotrebi prava ukoliko nije prouzrokovana šteta. Vršenje prava protivno cilju a bez nanošenja štete drugima se može okarakterisati kao iracionalno vršenje prava (npr. uništavanje sopstvenih stvari iz čiste obesti). U tom smislu, titular jednog subjektivnog prava, ako on to želi, može da to čini sve dok drugima ne škodi.

Na kraju izlaganja o zloupotrebi prava možemo da zaključimo da je probijanje pravne ličnosti akcesorno u odnosu na nju. Jednostavnije rečeno, nema probijanja pravne ličnosti bez zloupotrebe prava. Zloupotreba načela ograničene odgovornosti će postojati onda kada članovi privrednog društva namerno ili usled nepažnje koriste pravni subjektivitet privrednog društva i ograničenu odgovornost članova protivno svrsi i cilju pod uslovom da su time prouzrokovali štetu poveriocima.

Prvi osobeni (vrsni) element koji proizlazi iz pozitivno-pravnog pojma probijanja pravne ličnosti tiče se odstupanja od ograničene odgovornosti. Član 17 Zakona o privrednim društvima propisuje da članovi jednog privrednog društva odgovaraju za obaveze društva u skladu sa pravnom formom društva kao i u slučaju probijanja pravne ličnosti. Tumačenjem člana 17 dolazimo do zaključka da je odgovornost članova u pogledu obaveza društva determinisana pravnom formom. U tom smislu, članovi neće odgovarati ukoliko je za pravnu formu predviđena njihova ograničena odgovornost. Međutim, iz dalje formulacije pomenutog člana se može izvući zaključak da bi oni ipak mogli biti odgovorni za obaveze društva i to samo u slučaju probijanja pravne ličnosti. U tom smislu, probijanje pravne ličnosti se sastoji u nametanju izuzetka u pogledu odgovornosti članova za obaveze i to tako što se članu odgovornost za obaveze društva nameće kao njegova sopstvena.^{^[34]}Dakle, ograničena odgovornost je conditio sine qua non za primenu instituta probijanja pravne ličnosti.

Budući da za pravne forme sa ograničenom odgovornošću važi pretpostavka da članovi ne odgovaraju za obaveze , probijanje pravne ličnosti u tom ima karakter odstupanja od redovnog pravila (nulla regula sine exceptione). Ovaj izuzetni karakter znači da bi se uslovi za primenu morali tumačiti usko (exceptionis sunt strictissimae interpretationis). Preširoko tumačenje uslova za njegovu primenu bi dovelo do toga da se neograničena odgovornost za obaveze pretvori u pravilo.

Sa druge strane, preusko tumačenje uslova za primenu bi dovelo do toga da se preduzimaju poslovni poduhvati koji štete interesima društva budući da su članovi društva u stanju da eksternalizuju rizik takvih poduhvata.^{^[35]}Probijanje pravne ličnosti ne može nastupiti ex lege. Poverilac prvo mora podneti tužbu nadležnom sudu protiv onog člana za koga smatra da je zloupotrebio načelo ograničene odgovornosti.^{^[36]}Tužilac će naznačiti okolnosti na kojima zasniva svoj tužbeni zahtev i priložiti odgovarajuće dokaze. Kada nastupi pravnosnažnost sudske odluke u kojoj se konstatuje da je tuženi zloupotrebio ograničenu odgovornost tek tada dolazi do posledica koje probijanje pravne ličnosti donosi sa sobom.

S obzirom na to da poverilac podnosi tužbu protiv člana a ne protiv društva možemo da kažemo da probijanje ima relativno dejstvo. Relativno dejstvo probijanja pravne ličnosti podrazumeva da se ono isključivo odnosi na onog člana koji je zloupotrebio pravni subjektivitet privrednog društva i načelo ograničene odgovornosti. Budući da je probijanje pravne ličnosti fokusirano na onog člana koji zloupotrebljava ove benefite to znači da su iz primene izuzeti oni članovi koji nisu učestvovali u zloupotrebama. Njihov statusno-pravni položaj će biti takav da oni i dalje ne odgovaraju za obaveze društva. Posmatrano sa stanovišta privrednog društva relativnost se ogleda u tome što ono uspostavlja inter partes odnos sa članom koji je izvršio zloupotrebu. Inter partes dimenzija se ogleda u tome što je on stavljen u položaj solidarnog dužnika prema poveriocima društva. Društvo i dalje zadržava načelo ograničene odgovornosti svojih članova izuzev u odnosu na onog člana koji je obuhvaćen probijanjem. Na neki način može se reći da se ovim institutom štiti i samo privredno društvo kao i oni članovi koji nisu zloupotrebljavali načelo ograničene odgovornosti. Usled probijanja pravne ličnosti društvo sada može svoje obaveze relocirati na člana koji je obuhvaćen dejstvom.

Na osnovu svega rečenog, probijanje pravne ličnosti možemo definisati kao sudskim putem nametnuto odstupanje od načela ograničene odgovornosti u odnosu na onog člana koji ga je zloupotrebio koje je praćeno sankcijom u vidu lične imovinske odgovornosti za obaveze društva.

B. Značaj probijanja pravne ličnosti

Ratio legis probijanja pravne ličnosti leži u pretnji članovima društva da će, zbog zloupotrebe pravila o ograničenoj odgovornosti, poveriocima privrednog društva biti omogućeno da svoje potraživanje prema društvu ostvare iz lične imovine članova.^{^[37]}

Pravni supstrat koji je doveo do nastanka instituta probijanja pravne ličnosti ima svoju osnovu u građanskopravnom deliktu, tj. u ugovornoj i neugovornoj odgovornosti za štetu. Ugovorna odgovornost podrazumeva neispunjavanje ugovornih obaveza koje za posledicu imaju prouzrokovanje štete dok se kod neugovorne odgovornosti radi o činjenju ili nečinjenju iz koga neposredno proističe obaveza naknade štete.^{^[38]}Privredno društvo je nesumnjivo deliktno sposobno lice. To je odraz njegovog pravnog subjektiviteta. Deliktna sposobnost privrednog društva u kombinaciji sa načelom ograničene odgovornosti bi za štetnika predstavljala svojevrsni mehanizam za evaziju građanskopravne odgovornosti. To znači da bi se on mogao „sakriti“ iza pravnog subjektiviteta privrednog društva i na taj način izbeći svoju obavezu naknade štete zbog neizvršenih ugovornih obaveza ili naknade štete koja je proizašla iz neke druge deliktne radnje. Ako bi štetnik istupao u svojstvu člana privrednog društva i to tako da se njegove radnje mogu pripisati privrednom društu on bi se na taj način „poslužio“ privrednim društvom kao štitom od sopstvene građanskopravne odgovornosti. Smatramo da je za probijanje pravne ličnosti ugovorna odgovornost od prioritetnijeg, praktičnopravnog značaja u odnosu na neugovornu odgovornost.

Sa stanovišta poverilaca, ovaj institut služi za saniranje negativnih posledica koje proizlaze iz pravnog subjektiviteta privrednog društva i načela ograničene odgovornosti ali samo u onim situacijama kada ga jedan ili više članova zloupotrebljavaju. U tom smislu, poverilac institut probijanja pravne ličnosti shvata kao pravno sredstvo putem koga može poništiti negativna dejstva načela ograničene odgovornosti. Posebno naglašavamo zloupotrebu načela ograničene odgovornosti kao ključni element pojma probijanja pravne ličnosti.

Ukoliko bi se zloupotreba ,,izbacila“ iz sadržine ovog instituta to bi dovelo do obesmišljavanja onih pravnih formi privrednih društava za koja je predviđeno načelo ograničene odgovornosti kao i samog instituta probijanja pravne ličnosti. Tada bi se probijanje pravne ličnosti transformisalo u nekakvo dodatno pravno sredstvo kojim se amortizuje poveriočev rizik bez obzira na to da li postoji zloupotreba ograničene odgovornosti i od koga ona potiče. Ne bi postojala ona logička osnova koja bi „podupirala“ takvu jednu pravnu konstrukciju. Ovaj institut ima i svoju sankcionišuću dimenziju. Sankcija se sastoji u tome da se član učini lično odgovornim za obaveze društva. Ako član može da se ponaša suprotno načelu ograničene odgovornosti onda ga pravni poredak može učiniti lično odgovornim za obaveze budući da bi ga zloupotreba načela ograničene odgovornosti dovela do apsolutne nedgovornosti. U tom smislu, nepostojanje ovog instituta bi vodilo ka legalizaciji prevarnog ponašanja.

Sa stanovišta dejstva, posledice koje sa sobom donosi probijanje se odnose isključivo na onog člana koji je ,,kriv“. Sankcija, koju sa sobom donosi ovaj institut, je zasnovana na principu individualne i subjektivne odgovornosti. U suprotnom, ako bi se polje primene proširilo i na one članove koji su radili u skladu sa pravilima, ovaj institut bi bio jako nepravičan. Takav prošireni obim primene bi predstavljao odgovornost za drugoga od koje se ne može pobeći a to bi bilo suprotno ideji krivice i sankcije budući da one počivaju na individualnoj i subjektivnoj odgovornosti.

Sa druge strane, propisivanje suviše restriktivnih uslova za primenu bi dovelo do toga da u jednom, većem ili manjem broju slučajeva, probijanje pravne ličnosti ostane ,,mrtvo slovo na papiru“, iako je, u vanpravnom smislu, zloupotreba očigledna. To bi značilo legalizaciju i legitimizaciju zloupotrebe prava.

Mogu se čuti i glasovi da probijanje pravne ličnosti treba ukinuti.^{^[39]}Iznose se tvrdnje da probijanje pravne ličnosti destimuliše formiranje kapitala u malim biznisima zbog postojanja rizika od lične odgovornosti članova za obaveze društva.^{^[40]}Takve tvrdnje tumačimo kao neosnovane.

V. Indicije probijanja pravne ličnosti

Indicije, ili osnovi podozrenja, predstavljaju skup određenih informacija koje na posredan način ukazuju na postojanje (pozitivne indicije) ili nepostojanje (negativne indicije) odrećenih činjenica.

Bilo da su pozitivne ili negativne, kod instituta probijanja pravne ličnosti one se javljaju kao nužnost. Za probijanje pravne ličnosti indicije imaju prvorazredni značaj. One nam ukazuju da je došlo do zloupotrebe načela ograničene odgovornosti od strane određenog odnosno određenih članova. Bez potrebnih indicija nema ni probijanja pravne ličnosti. Sud ne može skinuti „korporativni veo“ ukoliko u sporu ne pronađe one činjenice koje opravdavaju primenu jedne radikalne mere.

1) Izigravanje ciljeva društva

Privredno društvo je jedan organizacioni spoj rada i kapitala u svrhu postizanja nekog poslovnog cilja zarad ostvarivanja dobiti.^{^[41]}U tom smislu, zainteresovana lica se udružuju kako bi zajedničkim ulaganjima i naporima postigli odgovarajuće poslovne rezultate. Delujući u tom pravcu, članovi ostvaruju ciljeve jednog društva. Međutim, ukoliko društvo predstavlja samo sredstvo članova za postizanje nekih drugih ciljeva onda je ono fiktivno.^{^[42]}

Fiktivno društvo jeste ono društvo koje je registrovano u skladu sa svim zakonskim propisima ali mu nedostaje namera članova da svojim radnjama ispunjavaju ciljeve društva. U skladu sa tim, može se reći da članovi jednog fiktivnog društva svojim radnjama negiraju pravni subjektivitet privrednog društva i da se kriju iza načela ograničene odgovornosti, odnosno, kriju se iza „korporativnog vela“ zarad postizanja svojih ličnih ciljeva a ne ciljeva društva. Društvo je u stvari „alter ego“ članova. Da bi se društvo smatralo alter egom sopstvenih članova i da bi došlo do probijanja pravne ličnosti tužilac bi morao da dokaže nemogućnost razgraničenja između društva i njegovih članova.^{^[43]}Potrebno je prisustvo ili pak odsustvo određenih činjenica koje govore u prilog tome da između članova društva i samog društva postoji „znak jednakosti“.

Najbolji pokazatelji da se radi o prividnom postojanju društva se ogledaju u nepostojanju poslovne aktivnosti, neurednoj poslovnoj dokumentaciji, kao i u izraženoj prezaduženosti društva.⁴⁴Svi ovi pokazatelji govore u prilog tome da udruživanje rada i kapitala u organizacioni oblik kakav je privredno društvo nije praćeno stvarnom namerom članova da ostvaruju ciljeve društva već namerom da se koriste benefitima udruživanja zarad postizanja nekih drugih ciljeva.

Članovi društva svojim radnjama negiraju pravni subjektivitet, shvataju ga kao jedan štit. Stvaranjem jednog materijalno-pravnog odnosa između poverilaca i društva kao dužnika članovi mogu rizik od tužbe i eventualne odgovornosti preusmeriti na društvo koje je, faktički rečeno, čista fikcija. Šta više, društvo bi se moglo koristiti i za postizanje nekih nezakonitih ciljeva tako da je srpski zakonodavac članu 18 stavu 2 tački 1 Zakona o privrednim društvima predvideo da se upotreba društva za postizanje cilja koji mu je inače zabranjen smatra naročitim slučajem zloupotrebe probijanja pravne ličnosti a u tački 3 da koristi društvo ili njegovu imovinu u cilju oštećenja poverilaca društva.

2) Mešanje imovina

Imovina privrednog društva je odvojena od imovine članova. Ovakva odvojenost nastupa kao posledica pravnog subjektiviteta. Međutim, u određenim situacijama i iz određenih razloga, nekada nije moguće razlikovati imovinu članova od imovine društva. U tim situacijama su imovine ,,pomešane“.

U skladu sa tim, možemo reći da do mešanja imovina dolazi onda kada više nije moguće napraviti distinkciju između imovine člana i imovine društva. To se može videti u odgovarajućoj poslovnoj dokumentaciji. No, ako je poslovna dokumentacija neuredna, ili je pak nepostojeća, tada se može javiti problem razdvajanja, odnosno, može se reći da je imovina društva pomešana sa imovinom članova. U tom smislu, mešanje imovina može biti posmatrano kao indicija ili kao dokaz koji je neophodan za primenu instituta probijanja pravne ličnosti. Ovo mešanje govori u prilog tome da je došlo do zloupotrebe načela ograničene odgovornosti budući da se iz nemogućnosti distinkcije imovina može izvući zaključak da član izigrava ciljeve društva. Ako je poslovna dokumentacija neuredna ili pak nepostojeća nije moguće napraviti distinkciju između lične imovine člana društva i imovine društva. Zbog nemogućnosti ovog razlikovanja, poveriocima je otežan ili pak onemogućen postupak namirenja budući da nije jasno ko je titular.⁴⁵

U članu 18 stavu 2 tački 2 Zakona o privrednim društvima zakonodavac je predvideo da se zloupotrebom načela ograničene odgovornosti naročito smatra kada član koristi imovinu ili njome raspolaže kao da je njegova lična imovina.

3) Zanemarivanje korporativnih formalnosti

Razlika između mešanja imovine i zanemarivanja korporativnih formalnosti se ogleda u tome što se mešanje imovine odnosi na situacije u kojima nije moguće napraviti distinkciju između sredstava a zanemarivanje korporativnih formalnosti dovodi do nemogućnosti razlikovanja identiteta članova i samog društva.^{^[44]}Pravilan rad jednog privrednog društva je uslovljen ispunjavanjem mnogobrojnih

„korporativnih formalnosti“. Pojam korporativnih formalnosti obuhvata odluke organa jednog privrednog društva. Društvo putem ovih odluka manifestuje svoju volju odnosno svoj odnos prema određenim pitanjima. U skladu sa tim, odluke organa jednog privrednog društva govore u prilog tome da članovi imaju svest o pravnom subjektivitetu privrednog društva odnosno o činjenici da društvom upravljaju njegovi organi. Iz ovih odluka se može videti kakav je odnos društva i članova prema cilju. U tom smislu, nepostojanje ovih odluka može biti indicija da članovi društva nemaju dovoljno izgrađenu svest o pravnom subjektivitetu društva tako da bi njihov „ležeran“ odnos prema tome mogao dovesti do probijanja pravne ličnosti budući da to upućuje na zaključak da je društvo prividno, da nema svoju volju i da im ono služi kao sredstvo za ostvarivanje nekih drugih ciljeva.

G. Vrste probijanja pravne ličnosti

1) Klasično i obrnuto probijanje pravne ličnosti

Kao što smo više puta istakli probijanje pravne ličnosti dovodi do odgovornosti člana koji je zloupotrebio načelo ograničene odgovornosti za njegove obaveze. To je klasična varijanta probijanja pravne ličnosti.

Međutim, stvari se ne moraju uvek kretati u tom smeru. U tom smislu, teorija i praksa poznaju institut obrnutog probijanja pravne ličnosti. Kod obrnutog probijanja privredno društvo i njegov član postaju jedinstveni pravni subjekti onda kada linija razgraničenja između ova dva subjekta postane „nepostojeća“.^{^[45]}Kod klasičnog probijanja pravne ličnosti poverilac teži da učini člana odgovornim za obaveze privrednog društva. Institutom obrnutog probijanja pravne ličnosti uspostavlja se odgovornost privrednog društva za obaveze svog člana.⁴⁸Efekti obrnutog probijanja dovode do brisanja demarkacione linije koja postoji između člana i društva.

Ovaj oblik probijanja pravne ličnosti dobija svoj puni smisao u scenariju matičnog i zavisnog društva. Matično društvo se u toj vezi javlja kao apsolutni ili većinski vlasnik nad udelima ili akcijama zavisnog društva.^{^[46]}Budući da je njihov pravni položaj ustrojen po modelu člana, matično društvo je zaštićeno od odgovornosti za obaveze zavisnog društva.^{^[47]}U tom smislu, polazeći od postavljene formule obrnutog probijanja pravne ličnosti, poverilac bi mogao zahtevati od zavisnog društva da odgovara za obaveze svog člana, matičnog društva. U anglo- američkom pravu, koje priznaje ovaj oblik probijanja, obrnuto probijanje pravne ličnosti je opravdano onda kada zavisno i matično društvo čine tzv. jedinstvenu ekonomsku zajednicu.^{^[48]}

2) Direktno (pravo) i indirektno (nepravo) probijanje pravne ličnosti

Pomenuta podela probijanja pravne ličnosti na pravo i nepravo polazi od toga da li se zloupotreba načela ograničene odgovornosti javlja kao bitan element za primenu ovog instituta.

Direktno probijanje pravne ličnosti tj. probijanje pravne ličnosti u pravom smislu predstavlja činjenje člana društva odgovornim za obaveze društva usled zloupotrebe načela ograničene odgovornosti. Indirektno probijanje pravne ličnosti predstavlja odgovornost člana za obaveze društva nezavisno od zloupotrebe načela ograničene odgovornosti.^{^[49]}Kod indirektnog probijanja se zapravo ne radi o primeni instituta probijanja pravne ličnosti već se odgovornost člana za obaveze društva zasniva na nekom drugom osnovu. Upravo zato se zbog toga indirektno probijanje još i naziva nepravim probijanjem pravne ličnosti.

Glava V
PROBIJANjE PRAVNE LIČNOSTI U PRAVU SRBIJE

A. Pojam probijanja pravne ličnosti u pravu Srbije

U srpskom pravu je propisano da će komanditor, član društva sa ograničenom odgovornošću, akcionar kao i zakonski zastupnik tog lica , ako je ono poslovno nesposobno fizičko lice, koje zloupotrebi pravilo o ograničenoj odgovornosti odgovarati za obaveze društva. Možemo da zaključimo da se naš zakonodavac odlučio da ovaj institut propiše u formi pravnog standarda.

Pošto je probijanje pravne ličnosti određeno kao zloupotreba pravila o ograničenoj odgovornosti od strane člana tog društva to znači da sadržina ovog instituta nije unapred određena. Zakonodavac je samo rekao da se radi o zloupotrebi tako da je polje za primenu ovog instituta dosta široko postavljeno.

Pored ove opšte formulacije zakonodavac je propisao i naročite slučajeve probijanja. Smatraće se naročito da postoji zloupotreba ako član društva upotrebi društvo za postizanje cilja koji mu je inače zabranjen, koristi imovinu društva ili njome raspolaže kao da je njegova lična imovina, koristi društvo ili njegovu imovinu u cilju oštećenja poverilaca , radi sticanja koristi za sebe ili treća lica umanji imovinu društva iako je znalo ili moralo znati da društvo neće moći da izvršava svoje obaveze.^{^[50]}

Situacije koje je zakonodavac naročito predvideo predstavljaju najčešće slučajeve u kojima dolazi do probijanja pravne ličnosti. To znači da je, putem definisanja tipičnih situacija u kojima dolazi do zloupotrebe pravila ograničene odgovornosti, dokazivanje znatno olakšano.^{^[51]}Smatramo da je ovakav pristup sasvim opravdan. Upravo su te situacije i bile motiv za uvođenje ovog instituta kao i činjenica da se na osnovu naročito forumlisanih situacija olakšava dokazivanje velikog broja slučajeva u kojima dolazi do zloupotrebe. Kao dodatni argument za ovakav pristup navodimo i činjenicu da se na ovaj način poveriocima olakšava uočavanje onih situacija u kojima dolazi do probijanja pravne ličnosti, a budući da je ovaj institut pre svega propisan u njihovom interesu, to im nesumnjivo koristi.

B. Uslovi za probijanje pravne ličnosti u pravu Srbije

U srpskom pravu opšti uslov za primenu instituta probijanja pravne ličnosti se sastoji u zloupotrebi pravne forme privrednog društva za koju je predviđena ograničena odgovornost članova. Komanditori, akcionari i članovi društva sa ograničenom odgovornošću ne odgovaraju za obaveze društva tako da bi se oni mogli javiti kao lica koja zloupotrebljavaju ovu pogodnost. S obzirom na takav pravni položaj jasno je da nema mesta primeni instituta probijanja pravne ličnosti u odnosu na ortake i komplementare. Pravo za njih ne predviđa mogućnost skrivanja iza pravnog subjektiviteta i ograničene odgovornosti za obaveze društva.

1) Komanditno društvo

Na osnovu analize pravnih odredaba koje regulišu pravni položaj članova komanditnog društva mi smatramo da je komanditor obuhvaćen nečim što mi nazivamo

,,dvostepenom zaštitom“. Dvostepenost zaštite komanditora se ogleda u tome što je on obuhvaćen konceptom ograničene odgovornosti za obaveze društva ali i prisustvom komplementara koji neograničeno solidarno odgovaraju za obaveze društva. U tom smislu, neograničena solidarna odgovornost komplementara za komanditora predstavlja svojevrsni ,,štit“ u odnosu na poveriočevo potraživanje. Razumnom poveriocu je mnogo jednostavnije da iskoristi ovu činjenicu i da se naplati iz lične imovine komplementara. Da bi se poverilac naplatio iz lične imovine komanditora on bi morao prethodno da pobedi u sudskom sporu o probijanju pravne ličnosti. Tek će tada poverilac moći da svoje potraživanje namiri iz lične imovine komanditora. U skladu sa tim, mi iznosimo tezu da je komanditor , u pogledu njegove potencijalne lične odgovornosti za obaveze društva, pravno najzaštićeniji član u pozitivnom pravu.

2) Društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo

Članovi društva s ograničenom odgovornošću i akcionari predstavljaju kandidate koji bi mogli biti obuhvaćeni institutom probijanja pravne ličnosti. Za članove akcionarskog društva i članove društva sa ograničenom odgovornošću je propisano da oni ne odgovaraju za obaveze društva. To znači da oni rizikuju do visine svog upisanog odnosno unetog uloga. Poverilac društva ne može svoje potraživanje naplatiti iz lične imovine članova ovih formi društava. S obzirom na takav pravni položaj jasno je da se ove forme društava mogu koristiti za zloupotrebe u vidu skrivanja iza „korporativnog vela“. Do probijanja pravne ličnosti će najčešće doći u jednočlanom društvu s ograničenom odgovornošću ili jednočlanom akcionarskom društvu i to usled nepostojanja svesti o pravnom subjektivitetu društva čiji je on član. Zakonodavac je predvideo naročiti slučaj probijanja koji se ogleda u korišćenju ili raspolaganju imovinom društva kao da je njegova lična. Društvo s ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo spadaju u društva kapitala a to znači da njima upravljaju organi, a ne članovi.^{^[52]}Svakodnevna ekonomska stvarnost nam govori da se upravo u ovakvim društvima dešavaju radnje koje bi se mogle podvesti pod pojam probijanja pravne ličnosti. Iz ovoga ne treba izvući zaključak da je probijanje pravne ličnosti jedino moguće kod jednočlanih drušatava. Problem sa višečlanim društvima se manifestuje na polju dokazivanja budući da brojnost članstva stvara adekvatniji privid postojanja privrednog društva i težnje ka ostvarivanju cilja. Kada smo govorili o zloupotrebi prava, kao opštem obeležju pojma probijanja pravne ličnosti, istakli smo da prihvatamo objektivnu teoriju.^{^[53]}Kada član jednočlanog društva s ograničenom odgovornošću ili član jednočlanog akcionarskog društva koristi imovinu društva ili pak njome raspolaže , kao što bi raspolagao sa svojom sopstvenom, on to najčešće čini zbog toga što nema dovoljno izgrađenu svest o pravnoj razdvojenosti društva i sebe kao člana. To znači da član nije imao nameru da svoj pravni status koristi sa namerom da ošteti poverioce ali se ipak ponašao suprotno cilju instituta i time naneo štetu poveriocima. Dakle, ako bi prihvatili subjektivnu teoriju koja zahteva nameru da se korišćenjem prava nanese šteta, ova najčešća situacija koja se dešava u našoj objektivnoj društvenoj stvarnosti bi ostala van domašaja probijanja pravne ličnosti.

3) Zadruga

Zadruga je pravno lice koja predstavlja poseban oblik organizovanja fizičkih lica (zadrugara) koja poslovanjem na zadružnim principima ostvaruju svoje ekonomske, socijalne, kulturne i druge interese i koja upravljaju i kontrolišu poslovanje zadruge. Za zadrugu je propisano da će ona u pravnom prometu odgovarati za svoje obaveze celokupnom imovinom a za zadrugare je predviđeno da odgovaraju za obaveze zadruge do visine svog uloga. Status pravnog lica u kombinaciji sa režimom odgovornosti zadrugara za obaveze čini zadrugara ,,podesnim kandidatom“ za probijanje pravne ličnosti. U skladu sa tim, sam zakon je predvideo da zadrugari mogu odgovarati prema trećim licima za obaveze zadruge svojom sopstvenom imovinom ako zloupotrebe zadrugu za nezakonite ili prevarnje radnje ili ako imovinom zadruge raspolažu kao sa svojom sopstvenom. Postavlja se pitanje da li su ovo jedini slučajevi u kojima dolazi do probijanja pravne ličnosti zadruge? Mi smatramo da nisu pošto je Zakonom o zadrugama predviđeno da je za sva ona pitanja koja nisu uređena tim zakonom predviđena shodna primena odredaba zakona kojima se uređuje pravni položaj društva s ograničenom odgovornošću. Zakon o zadrugrama je sa tog stanovišta i u tom obimu lex specialis u odnosu na Zakon o privrednim društvima kao lex generalis. To znači da će one naročite situacije probijanja pravne ličnosti predviđene Zakonom o privrednim društvima imati dejstvo olakšanog dokazivanja i onda kada se radi o zadrugama. Naše je mišljenje da institut probijanja pravne ličnosti nije isključivo vezan statusom privrednog društva već oblikom odgovornosti članova jednog pravnog lica. Probijanje pravne ličnosti jeste primarno predviđeno za privredna društva ali nije ograničen samo na pravna lica sa tim statusom.

4) Tužba za probijanje pravne ličnosti

Zakonom je predviđeno da poverilac društva može podneti tužbu protiv člana koji zloupotrebljava režim ograničene odgovornosti.^{^[54]}Predviđena su dva roka za podizanje tužbe. Jedan je subjektivne a drugi objektivne prirode. Subjektivni rok iznosi šest meseci od dana saznanja za zloupotrebu a objektivni pet godina od dana zloupotrebe. Kao svojevrsni korektiv vremenskog proteka koji je propisan za subjektivni rok predviđeno je da će se rok od šest meseci , u slučaju da je došlo do saznanja za zloupotrebu a da potraživanje još uvek nije dospelo, računati od dana dospeća potraživanja umesto od dana saznanja. U situacijama kada poverilac sazna da postoji zloupotreba pravila ograničene odgovornosti ali njegovo potraživanje još uvek nije dospelo, institut probijanja bi ostao mrtvo slovo na papiru.

5) Specifičnosti sudskog postupka

Specifičnost sudskog postupka se ogleda u izvesnim odstupanjima u odnosu na opšti parnični postupak. Zakon o parničnom postupku ne poznaje posebni postupak za probijanje pravne ličnosti. Međutim, na postupak će se po pravilu primenjivati odredbe Zakona o parničnom postupku koje se odnose na privredne sporove.^{^[55]}Pravila privrednih sporova predstavljaju lex specialis u odnosu na opšti parnični postupak koji je lex generalis. Kao posledica takvog odnosa javlja se pravilo o supsidijarnoj primeni odredaba opšteg parničnog postupka. Ovaj postupak karakteriše specijalizovanost sudstva što znači da će u prvostepenom postupku suditi privredni sudovi a u drugostepenom Privredni apelacioni sud. U parničnom postupku je predviđeno da se sporne činjenice po pravilu dokazuju ispravama. Predviđeni su posebni rokovi koji odstupaju u odnosu na rokove propisane za opšti parnični postupak. Povećan je iznos limita za izjavljivanje revizije.

ZAKLjUČAK

Privredne delatnosti, ma koliko god primamljivo delovale, uvek sa sobom nose veliki rizik. U tom smislu, čovek je stvorio fikciju pravnog lica sa limitnom i garantnom funkcijom. Jedna od takvih tvorevina koje imaju status pravnog lica jeste i privredno društvo. Cilj ovakvog udruživanja se sastoji u zajedničkom ulaganju rada, kapitala, znanja itd. U tom smislu, pravni poredak zainteresovanim licima, iz pravno-političkih razloga, daje benefit limitne i garantne funkcije kako bi svoj rizik od finansijske propasti preusmerili na društvo. Preciznije, rečima prof. Vodinelića, njihova pravna sfera je odvojena od sfere organizacije čiji su oni članovi.

Upravo iz toga se može zaključiti da su moguće problematične situacije koje se tiču dužnika i poverilaca. Odnos između poverioca i dužnika je uvek, u manjoj ili većoj meri, praćen izvesnim stepenom antagonizma. Jednostavnije rečeno, njihovi interesi su suprotstavljeni. Dužnik bi najradije svoju obavezu „učinio nepostojećom“ bez ispunjenja svojih ugovornih ili vanugovornih obaveza, a poverilac želi da svoje potraživanje što pre i što sigurnije naplati. Dakle, pored toga što privredna delatnost predstavlja rizik za lica koja se nalaze na strani dužnika, ona takođe predstavlja rizik i za poverioce, budući da bi njihova potraživanja mogla ostati nenamirena.

U tom smislu, pravni sistem predviđa zaštitu ovih interesa. Za dužnika zaštita se ogleda u onim formama privrednih društva koje predviđaju načelo ograničene odgovornosti. Dužnik neće odgovarati za obaveze društva tako da mu na taj način pravni sistem omogućava da eventualnu finansijsku propast iz poslovnog poduhvata svali na društvo kako bi svoju ličnu imovinu zaštitio od najezde poverilaca. Dakle, iz načela ograničene odgovornosti proizlazi da je za poverioce lična imovina člana privrednog društva „zabranjeni grad“ budući da je njegov dužnik privredno društvo a ne član tog društva.

Međutim, iz ovakve jedne formulacije jasno se može uočiti potencijalna zloupotreba koja proizlazi iz tog pravila. Šta raditi u onim situacijama kada se svesno koristi načelo ograničene odgovornosti za obaveze? Moguća je situacija da članovi koriste društvo na taj način što se zadužuju zarad prividnog ostvarivanja poslovnih poduhvata a da im je u stvari pravi cilj da se dokopaju novčanih sredstava a da odgovornost svale na prividno društvo.

Istorijski posmatrano, slučaj Salomon v Salomon & Co nam je pokazao kako izgleda kada se pravni poredak rigorozno drži načela pravnog subjektiviteta i načela ograničene odgovornosti. Pravni poredak ne može i ne sme da dozvoli da fikcija pravnog subjektiviteta privrednog društva ide na štetu poverilaca i da se pretvori u sredstvo za izbegavanje obaveza. Upravo tome i služi institut probijanja pravne ličnosti. Probijanje pravne ličnosti dovodi do otklanjanja mogućih štetnih posledica koje proizlaze iz načela ograničene odgovornosti. Poverilac koji je ostao

„kratkih rukava“ može povećati izvesnost svog potraživanja tako što će tužbom od suda tražiti da se prema onom članu koji zloupotrebljava načelo ograničene odgovornosti otkloni ta smetnja i da mu se omogući da svoje potraživanje naplati iz lične imovine tog člana. Smatramo da je institut sasvim opravdan i da je sadašnja zakonska regulativa ovog instituta na dobrom nivou. Ovu tvrdnju iznosimo pre svega zbog toga što je uslov postavljen dosta široko, u vidu pravnog standarda. To znači da je obuhvaćen bezbroj onih situacija u kojima dolazi do zloupotrebe načela ograničene odgovornosti tako da je na sudovima da procene da li se ponašanje članova jednog privrednog društva može podvesti pod pojam zloupotrebe načela ograničene odgovornosti. Zakonodavac je predvideo naročite slučajeve u kojima dolazi do zloupotrebe pravila o ograničenoj odgovornosti tako da će ona postojati onda kada se društvo upotrebljava za postizanje cilja koji mu je inače zabranjen, kada član koristi imovinu ili njome raspolaže kao da je njegova sopstvena, kada koristi društvo ili njegovu imovinu u cilju oštećenja poverilaca društva i kada radi sticanja koristi za sebe ili treća lica umanji imovinu društva iako je znao ili morao znati da društvo neće moći da izvršava obaveze.

Ovakav pristup zakonodavca je dobar budući da se time vrši izvesna konkretizacija dosta široko postavljenog pravila o zloupotrebi načela ograničene odgovornosti. Konkretizacija je korisna pre svega za poverioce. Poveriocima je na ovaj način pruženo da na lakši način identifikuju ona ponašanja koja govore u prilog tome da član društva koristi društvo kao „fasadu“. Što se tiče članova društva, za njih bi ove naročite situacije mogle predstavljati izvesni korektivni faktor u smislu da svoje poslovanje tako usklade da ne dođe do probijanja pravne ličnosti i na taj način svoju ličnu imovinu od potraživanja poverilaca društva. Ovde mislimo na one članove koji nisu imali nameru da se ponašaju kao da je društvo fiktivno ali su svojim aktivnostima doveli do toga da se na osnovu zakonske formulacije smatra da su zloupotrebili načelo ograničene odgovornosti. Pozitivna strana je u tome što

probijanje deluje samo prema onom članu koji je zloupotrebio načelo ograničene odgovornosti, u čemu se ogleda relativni karakter. Smatramo da bi bilo neopravdano kada bi zakonodavac propisao da zloupotreba načela ograničene odgovornosti dovodi do odstupanja od načela ograničene odgovornosti prema svim članovima jednog društva bez obzira na to da li su oni zlopotrebljavali načelo ograničene odgovornosti.

Što se tiče rokova za podizanje tužbe, smatramo da su oni sasvim opravdane dužine. Ako poverilac posle saznanja za moguću zloupotrebu ne iskoristi svoje pravo u roku od šest meseci on to pravo gubi a inače on to može tražiti u roku od pet godina, nezavisno od saznanja. Ukoliko bi regulativa bila takva da ne postoji rok to bi bilo izuzetno nepravedno prema članova društva. Pored ovog roka, predviđeno je da je sud jedino nadležan za primenu ovog instituta. Zakonodavac je pošao od činjenice da jedino sud može imati dovoljan stepen kompetentnosti za procenu mogućih zloupotreba načela ograničene odgovornosti.

^* Student 4. godine Osnovnih akademskih studija Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu

^** Seminarski rad iz Privrednog prava (mentor prof. dr Dragan Vujisić).

^{^[1]} O. Stanković, V. Vodinelić, Uvod u građansko pravo, Beograd, 2007, 91.

^{^[3]} Više o tome u: N. Petrušić, Diskriminacija pravnih lica: fenomenološke karakteristike i pravna zaštita, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, broj 75, 2017, 50.

^{^[4]} O. Stanković, V. Vodinelić, op. cit., 72.

^{^[7]} O. Antić, Obligaciono pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Centar za izdavaštvo i informisanje, Beograd, 2012, 171-172.

^{^[8]} Čl. 319. ZPD – Zakon o privrednim društvima.

^{^[9]} T. Jevremović - Petrović, Poverioci u kompanijskom pravu i instrumenti njihove zaštite, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, broj 1, 2011, 224.

^{^[10]} M. Mićović, Privredno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Institut za pravne i društvene nauke, Kragujevac, 2016, 29-30.

^{^[11]} Ibid., 44. To znači da privredno društvo ima svoju aktivnu i pasivnu legitimaciju.

^{^[13]} U vezi sa poreskopravnim tretmanom, može se javiti problem koji se manifestuje u vidu dvostrukog ekonomskog oporezivanja tipa II. To znači da se dobit privrednog društva najpre oporezuje na nivou poreza na dobit pravnih lica, a zatim na nivou raspodeljene dobiti članova kroz porez na dohodak građana. Više o tome kod: D. Popović, Poresko pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Centar za izdavaštvo i informisanje, 2014, 238-239.

^{^[14]} V. Hannigan, Company Law, University Press, Oxford, 2012, 44.

^{^[15]} P. Ireland, Limited liability, shareholder rights and the problem of corporate irresponsibility, Cambridge Journal of Economics, Volume 34, Issue 5, 2010, 845

^{^[16]} Status sui iuris podrazumeva da ta lica poseduju pravnu sposobnost u punom obimu. E. Stanković, S. Vladetić, Rimsko pravo, Univerzitet u Kragujevcu, Institut za pravne i društvene nauke, Kragujevac, 2014, 111.

^{^[21]} M. Pavlović, Razvitak prava, Kragujevac, 2014, 127.

^{^[22]} R. Grantham, C. Rickett, The Bootmaker's legacy to Company Law Doctrine, Corporate Personality in the 20^th Century, Hart Publishing, Oxford, 1998, 1; B. Hannigan, op.cit., 40.

^{^[23]} Joint Stock Companies Act 1844, 7& 8 Vict, c 110.

^{^[24]} R. Harris, The Private Origins of the Private Company: Britain 1862-1907, 2009, 4.

^{^[25]} Companinies Act 1862, 25 & 26 Vict, c 89.

^{^[26]} P. Lipton, The Mythology of Salomon's Case and the Law Dealing with the Tort Liabilities of Corporate Groups: An Historical Perspective, Monash University Law Review, Volume 40/2, 2015, 457.

^{^[27]} Činjenično stanje ovog slučaja je preuzeto i prevedeno sa: https://www.lawteacher.net/cases/salomon-v- salomon.php

^{^[28]} O. Stanković, M. Orlić, Stvarno pravo, Beograd, 1999, 249-250.

^{^[30]} O. Stanković, V. Vodinelić, op. cit., 222-223.

^{^[34]} R. Thompson, Piercing the Corporate Veil: An Empirical Study, Cornell Law Review, Volume 76, Issue 5, 1991, 1036.

^{^[35]} D. Smith, Piercing the Corporate Veil in Regulated Industries, Bringham Young University Law Review, Vol. 2008, No. 4, 2008, 1167.

^{^[36]} Institut privida pravne ličnosti ili probijanja pravne ličnosti ne može primenjivati ni jedan drugi organ, osim suda. Dakle, samo su sudovi ovlašćeni da u cilju zaštite poverioca, kada su se stekli uslovi iz navedenog člana, pruže pravnu zaštitu poveriocima na taj način što će se izvršiti probijanje pravne ličnosti preduzeća i obavezati vlasnika za dugove preduzeća“. Izvod iz obrazloženja rešenja Vrhovnog Suda Srbije od 22.12.2005. godine – Rev 2999/05.

^{^[37]} M. Radović, Probijanje pravne ličnosti u stečajnom postupku, Doktorska disertacija, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, 2017, 46.

^{^[39]} S. Bainbridge, Abolishing LLC Veil Piercing, UCLA School of Law, Law-Econ Research Paper, No. 04-11, 2004, 106.

^{^[43]} T. Cheng, The Corporate Veil Doctrine Revisited: A Comparative Study of the English and the U.S. Corporate Veil Doctrines, 34 B.C. Int'l & Comp. L. Rev, 329, 2011, 381.

^{^[44]} C. Alting, Piercing the Corporate Veil in American and German Law - Liability of Individuals and Entities: A Comparative View, 2 Tulsa J. Comp. & Int'l L, 187, 1994, 211

^{^[45]} M. Gaertner, Reverse Piercing the Corporate Veil: Should Corporation Owners Have It Both Ways?, Wm. & Mary L. Rev., 1989, 667.

^{^[46]} B. Filipović, Odgovornost društva majke za obveze društva kćeri, Zbornik Pravnog fakulteta u Rijeci, 2/2011, 796.

^{^[49]} Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 36/2011, čl. 18. st. 2. tač. 1-4.

^{^[50]} Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 36/2011, čl. 18. st. 2. tač. 1-4.

^{^[54]} Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 36/2011, čl. 18 st. 2.

^{^[55]} Zakon o parničnom postupku, Službeni glasnik RS, br.125/04, čl. 480-487.