Dr Zoran Čvorović*
Pregledni naučni članak
UDK: 343.712(497.11)
BORBA PROTIV
HAJDUČIJE U KNEŽEVINI SRBIJI: IZMEĐU ZAKONITOSTI I BEZBEDNOSTI**
(do 1861. godine)
Rad primljen: 10. 12. 2018.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2018.
Predmet ovog rada je socijalni i pravni fenomen hajdučije, koja se preobrazila iz forme nacional-oslobodilačke borbe pod turskom vlašću u ozbiljnu kriminalnu pojavu u obnovljenoj srpskoj Kneževini. Shodno tome, u prvom delu rada se utvrđuju uzroci koji su doveli do masovne pojave hajdučije kod Srba u periodu turske okupacije. U centralnom delu rada predstavljene su krivično-pravne i procesne mere koje su preduzimane u Kneževini Srbiji radi suzbijanja hajdučije. Borba protiv hajdučije se analizira iz ugla brojnih pravnih akata posvećenih ovom krivičnom delu, koji su donošeni u periodu od početka vladavine kneza Miloša Obrenovića pa sve do donošenja prvog Srbijinog krivičnog zakonika – Kaznitelnog zakonika za Knjažestvo Srbiju. Pri tome, u radu se posebno istražuje vanredni karakter pojedinih mera koje je država preduzimala protiv hajduka, odnosno njihov odnos prema načelu zakonitosti i pojedinim osnovnim ličnim pravima koja su bila zagarantovana tzv. Turskim ustavom od 1838. godine.
Ključne reči: hajdučija, krivično pravo, Kneževina Srbija, Užički zakon.
I Uzroci hajdučije pod turskom vlašću
Jedan od faktora koji je negativno uticao na pravni razvitak novovekovne Srbije i pravnu svest celokupnog srpskog naroda bilo je nasleđe osmanske vladavine. Među pojavama koje su se razvile u doba turske vladavine, a koje su se tako duboko ukorenile u narodni život da su nastavile da žive i kada je formirana srpska nacionalna država, po svojoj pogubnosti se posebno izdvajala hajdučija.[1]
Razloge za nastanak i masovnost hajdučije u srpskom narodu treba tražiti, pre svega, u odnosu turskih vlasti prema pokorenim pravoslavnim hrišćanima. Još je Vuk Karadžić skrenuo pažnju na to kako „naš narod misli i pjeva da su u nas hajduci postali od Turske sile i nepravde” i još dodaje da „što je god vlada Turska bolja i čovečnija, to je i hajduka u zemlji manje, a što je gora i nepravednija, to ih je više, i zato je među hajducima bivalo kašto najpoštenijeh ljudi.”[2] Kako primećuje V. Dvorniković „u stvarnosti turskog ropstva, nije bilo baš nikakvog oslonca za državnopravna pogađanja. S Turcima se moglo razgovarati samo puškom i handžarom... Jezik pergamenta Turci nisu razumeli”.[3] Odmetanje u hajduke bilo je, zapravo, samo poslednji čin strategije ignorisanja turske uprave koju je hrišćanska raja iz nužde primenjivala, pošto je svaki kontakt sa turskim vlastima za nju značio „ili poniženje ili štetu“. Tako se, primećuje I. Andrić, „kod raje bilo duboko ukorenilo nepoverenjnje prema državi, ravnodušnost prema opštem dobru i sumnja u mogućnost zemaljske pravde,“ o čemu svedoči i narodna izreka „krivo ne smijem od Boga, a pravo od bega.“ U takvim uslovima „raja je morala da se služi protivsredstvima koja su odgovarala merama kojima su se služili njeni tlačitelji.“[4] Krajnje sredstvo u borbi za opstanak, kojim se u potpunosti odbacivala turska vlast, bila je hajdučija, pošto „hajduk po pravilu nije ni u čijoj službi; on je slobodan kao vuk u gori gdeno sude tice kosovice.“[5]
Imajući u vidu upravo ovakve društveno-istorijske uslove u kojima se našao najveći deo srpskog naroda, Milan Đ. Milićević je opominjao kako „sami hajduci nisu dokaz ni gluposti ni moralne iskvarenosti. To je samo posledica jednostranog razvitka i vaspitanja narodnog.“ Isti pisac dalje primećuje kako „nama, ljudima iz druge pole XIX veka, podaljima potomcima Đorđa i Miloša, teško je pretrpeti da se protest protiv poretka, koji se danas građaninu ne bi milio, podiže iza silaja; ali nam se valja setiti doba, kada je to bilo ne samo putno, nego kad su junački sinovi koji su to smeli da učine, bili predmet narodnoga obožavanja”.[6]
Međutim, u hajduke se nije odlazilo samo zbog osvete i turskih zuluma, jer kako beleži Vuk Karadžić „gde koji otide u hajduke i bez nevolje, da se nanosi haljina i oružja po svojoj volji”. Imajući u vidu pljačkašku dimenziju hajdučije, Vuk Karadžić je „ajdučiju“ preveo kao latrocinium – razbojništvo.[7] Iako prema njegovom priznanju pljačka nije bila tokom osmanske vladavine glavni razlog za odmetanje hrišćana u hajduke, ipak „kad se čovjek (osobito prost) jedan put otpadi od ljudskoga društva i oprosti se od svake vlasti, on počne osobito jedan uz drugoga zlo činiti.“[8] Razbojničko ponašanje hajduka je i za V. Dvornikovića najčešće bilo tek samo posledica položaja u kome su se nalazili, jer „onaj koji bi se usred turske zemlje odbio gori u hajduke ispadao bi time iz svakog zakonskog i društvenog poretka, pretvarao se u šumsku zver da po drumovima presreće silnike i gospodare, da sveti rajine muke, pljačka i zastrašuje Turke.“[9] Pri tom valja primetiti da ratovanje zarad sticanja plena nije u ono vreme bilo samo specijalnost hajduka, već bi se pre moglo reći da su ga ovi preuzeli od Turaka, pošto su neretko njihove vojne akcije, naročito akindžija, isključivo bile motivisane pljačkom.[10]
S obzirom na moralno držanje hajduka „narod je oduvek razlikovao dobre i zle hajduke,“ ali je u praksi „ta granica bila relativna i pomična.“ Iako prema sudu V. Dvornikovića „plemenitih duševnih hajduka bilo je stvarno u našoj prošlosti, naročito uoči ustanaka ili posle neuspelih pobuna“, ipak su i mnogi od njih „u toku svoje hajdučke karijere ispoljili i razne avanturističke i etički vrlo sumnjive crte.“ Pošto je bilo teško razvrstati hajduke prema etičkom kriterjumu, jer su uslovi hajdučkog života i ustanike visokih moralnih stavova često pretvarali u razbojnike, V. Dvorniković je hajduke podelio u dve grupe prema motivu zbog kog su se odmetnuli: organski (habituelni) i „slučajni“ hajduci. Kategoriju organskih hajduka činio je tip ljudi koji su imali u sebi „hajdučke sklonosti“, jer ih njihova „psiha povede u planinu“. Pri tom je takve „karakterne crte sama sredina hranila i izazivala.“ Nasuprot tome, „slučajni hajduci“ se odmeću zbog nevolje i „ti su se u prvoj povoljnoj prilici vraćali urednom društvenom životu.“[11] Psihološke osobine koje su pogodovale pojavi hajdučije J. Cvijić je pre svih nalazio kod dinarskog antropološkog tipa, pošto su ljudi dinarskog tipa „često neobuzdane prirode i ne mogu lako da podnesu čak ni sitne nepravde.“ Uz to, dinarski tip manifestuju snažno „osećanje časti i ponosa, ličnog i nacionalnog,“ zbog čega „slušajući guslarevo pevanje mnogi su dinarski ljudi, u toku vekova, odmah uzimali pušku i odlazili u goru“.[12]
Sociolog S. Vukosavljević je hajdučiju dovodio u vezu sa organizacijom života u plemenskom društvu, u čijim okvirima je živeo srpski narod posle propasti srednjovekovne nacionalne državnosti. Prema njegovoj oceni nije bilo razlike između hajdučije i „plena“, a ovaj je „bio jedna vrsta privrede brđanskih plemena naših i arnautskih“ i to takve privrede „kojoj su alatke bile puške i nož.“[13] Isti pisac primećuje da „kad nastanu vel(iki) nar(odni) pokreti, hajdučija prestaje biti privreda. Pokret obuhvati hajduke među prvima i više nego druge.“[14]
S druge strane, S. Vukosavljević je posebno insistirao na tome da „nije plen prosta lupeština, nego ima svoju discplinu i organizaciju i svoja pravila, kao što to imaju i ostali narodski poslovi, i dobri i zli.... U plen su išli najbolji ljudi i time se hvalili.“[15] Isto je svojevremeno tvrdio i Vuk Karadžić, ističući kako se hajduku „čini najveća sramota i poruga kad mu se reče da je lopov i pržibaba”.[16] Za razliku od obične krađe i razbojništva, „plen je rabota kolelktivna“, jer „u njemu sudeluje celo bratstvo, selo ili pleme“. Čak i kada je u običnoj pljački i krađi „učestvovalo njih više, ipak to nije bio posao nekog kolektiva.“ Druga razlika između „plena“ i obične krađe je u tome, „što je pri plenu imala jedna jasno obeležena topografska crta, iza koje se iskakalo u plen, a za koju se uskakalo s plenom.“ Uz sve to, S. Vukosavljević primećuje još i sledeće: „Plen je neki red, zli red, ali neki red i moral. Krađa je potpuni nered i svuda se shvatala kao nemoral. Naročito je bila sramotna kada je u svome kolektivu.“[17]
Iz ugla morala i običajnog prava plemenskog društva, „plen“ nije predstavljao zlodelo i to ne samo u slučaju kada je žrtva pripadala inovernoj neprijateljskoj zajednici, već i kada je bila član druge krvnosrodničke zajednice (plemena ili bratstva). S tim u vezi, S. Vukosavljević primećuje kako to „što je u Turaka pleniti bilo pohvalito nije samo zbog toga što su neprijatelji nego i zbog toga što je plen van svog kol(ektiva).“ Isti istraživač dalje primećuje: „Plenilo se najčešće od župljana, u kojih se imalo više šta pleniti i lakše bilo pleniti. Ali plenila su se i brđanska plemena jedna od drugih. Vremenom se, i to sasvim polako, razvilo shvatanje da ne treba pleniti jednoverne.“[18]
Običaj „plena“ pokazuje da je pljačka kod hajdučije po svojim ključnim obeležjima bila vrlo bliska krivičnom delu grabeža (rapina), koje je bilo inkriminisano u srednjovekovnom srpskom pravu. Kao prvo, počinioci grabeža su kao i hajduci javno otimali tuđe pokretne stvari. Kao što kod grabeža napad na tuđu imovinu nije preduziman radi ostvarenja protivpravne imovinske koristi, tako je i kod hajdučije prisvajanje tuđih stvari bilo uglavnom samo posledica napada koji nije bio motivisan lukrativnim razlozima. I najzad, kao što je grabež često imao obeležje samovlasnog namirivanje duga ili samovlasne naknade štete zbog povrede nekog prava ili nanete nematerijalne štete, tako je i hajdučija najčešće bila samo jedan vid samopomoći.[19] I dok je grabež najčešće bio izraz vlasteoske samovolje i obesti, kojim se ugrožavao autoritet nacionalne državne vlasti, dotle je hajdučija bila krajnje sredstvo za zaštitu ličnog i nacionalnog dostojanstva od represalija tuđinske vlasti. Posmatrana iz ugla sličnosti sa srednjovekovnim krivičnim delom grabeža, hajdučija pod turskom vlašću zaista izgleda kao nastavak opštevropske pojave srednjovekovnih profesionalnih razbojničkih družina, a možda je bila, kako je verovao V. Dvorniković i „starog prabalkanskog porekla“, jer na Balkanu, i to ne samo pod turskom vlašću, „zemljište, ekonomske, socijalne i često vrlo labilne političke prilike bile su povoljne za hajdučiju, ne samo kao povremenu pojavu reakcije nego i kao stalnu vrstu egzistencije u izvesnim krajevima.“[20]
II Hajduci pod srpskom vlašću
A. Miloševo istrebljivanje hajduka
Sklonost kao pustahijskom hajdučkom životu i potreba „da se zaklone pre za grm no za državu“, plemensko-bratstveničko „blizikaštvo“, izjednačavanje slobode sa anarhijom, opšte nepoverenje u vlast i odsustvo svesti o dobrovoljnom pokoravanju autoritetu zakona i države, nisu mogli da nestanu iz naravi Srba automatski sa oslobađanjem od tuđinske vlasti. Ove nedržavotvorne crte srpskog nacionalnog karaktera ispoljavaće se „decenijama posle oslobođenja od turske vlasti, kroz bune i prevrate i hajdučiju kao trajnu pojavu odmetanja od vlasti”.[21]
Zato ni malo ne čudi što je Milošu Obrenoviću posle sporazuma sa Marašli Ali-pašom „prvi zadatak bio da se povrati bezbednost u zemlji, koja je bila ogrezla u hajdučiji”. Hajdučija koja je bila lišena nacionalno-oslobodilačkog elementa, što se najbolje vidi iz činjenice da su se pod prvim Obrenovićem „Turci udruživali sa Srbima u cilju ajdukovanja”, degradirala je u pravo profesionalno razbojništvo, Doduše, bilo je u prvim godinama Miloševe vladavine i „slučajnih“ hajduka, kakav je bio čuveni junak iz Drugog srpskog ustanka Nikola Stanojević Mandrda, koji se odmetnuo od vlasti zbog omraze jednog od Miloševih starešina, kneza Milete Radojkovića. Za brojne zločine koje je kasnije počinio ovaj nekada viđeni čovek i junak na glasu važi već pomenuto objašnjenje Vuka Karadžića o preobražaju onih ljudi koji „ne odu u hajduke da čine zlo”.[22]
Da je hajdučija kao zločin kojom se ugrožavala lična i imovinska bezbednost naroda predstavljala najozbiljnije iskušenje za autoritet tek ustanovljene srpske vlasti, pokazuje sadržaj jednog od prvih Miloševih akata. On je 19. decembra 1815. godine svim nahijskim starešinama izdao uputstvo („Nastavljenije”) u kome im nalaže: „svakim vozmožnim načinom starati se, istrebiti ajduke gorske i svake druge zločince”. Ista naredba se docnije ponavljala u aktima o imenovanju starešina za pojedine nahije. Tako se u „Nastavljeniju” kojim se Jevrem Obrenović 22. septembra 1819. godine postavljao za „Obrkneza u nahiji Valjevskoj”, u tri od ukupno devet tačaka od nahijskog starešine kratko zahtevalo - istrebiti ajduke gorske.[23]
Već su u tekstovima prvih ukaza o hajdučiji, koje su srpske vlasti izdavale u periodu od 1815. godine do Hatišerifa od 1830. godine, uočljive dve sasvim suprotne tendencije. S jedne strane, knez Miloš Obrenović u periodu mešovite srpsko-turske uprave teži da uredi sudstvo i time podigne ugled tek začetoj srpskoj autonomiji, pa stoga uvodi neku vrstu višestepenosti i istovremeno uređuje stvarnu nadaležnost sudova. Sledstveno, „nastavlenija” nahijskim starešinama koja su izdata pre 1820. godine, sadrže naredbu da se uhvaćeni hajduci predaju na suđenje Narodnoj kancelariji, jer je ona prema sporazumu između Miloša i Marašlije bila nadležna da sudi Srbima za veće krivice. S druge strane, neodložna potreba da se obezbedi javni red i mir u Beogradskom pašaluku i time pred pašom potvrdi stvarna snaga Miloševe vlasti nad Srbima, uticala je da u istim aktima nahijske starešine dobiju ovlašćenje da i bez suđenja one „ajduke gorske” „koi pak ufatiti se ne dadu, i smertju u bjegu kazniti možete”.[24]
Kako je dvadesetih godina 19. veka hadučija, rečju M. Gavrilovića, „postala prava narodna bolest”, Miloš je vansudsku represiju protiv hajduka proširio i na njihove porodice, jer „imanja hajdučka konfiskovana su, domovi sravnjivani sa zemljom, porodice raseljavane pa čak i proganjane u druge pašaluke”. Doduše, poslednju meru je Miloš sasvim retko preduzimao, „jer je štedeo stanovništvo na čije je povećanje mnogo polagao”. Jedna od mera generalne prevencije koja se za vreme prve vlade kneza Miloša relativno često primenjivala u borbi protiv hajdučije bilo je javno izvršenje kvalifikovanih oblika smrtne kazne, koji su često imali karakter simboličnog taliona: „ubica se veša nad grobom ubijenog, jatak onde gde je jatačio”. Ljudi su se žalili kako „smrad od pobijenih i nepokopanih hajduka čini da se deset okolnih njiva ne može da obradi”.[25] Uz sve to, prvi Obrenović je u cilju suzbijanja hajdučije pribegao primeni drevne ustanove kolektivne odgovornosti sela za delikte neotkrivenih počinilaca. Nezadovoljan zbog rezultata u borbi protiv hajdučije u užičkoj nahiji, knez Miloš poručuje tamošnjem knezu: „Ili hajduke žive ili njihove glave da mi pošaljete, ili vi, sa svim kmetovima, da stanete na sud pred lice moje”.[26] Prema svedočenju Joakim Vujića iz 1826. godine knez Miloš je „strogom policijom i strašnim kaznama” uspeo da iskoreni hajdučiju. Slični su bili i utisci Prusa Ota Dubislava Pirha, koji je 1829. godine posetio Srbiju, i tom prilikom je zabeležio kako je video trule leševe razbojnika nabijene na dva točka nedaleko od ćuprijskog mosta, dodajući da „ma kako da je to grozan pogled, putnici su bili umireni i ima već dosta vremena kako nije bilo potrebe ponavljati takav primer”.[27]
B. Ustavobraniteljska zakonitost na ispitu hajdučije
Za vlade ustavobranitelja videlo se da će borba protiv hajdučije u mladoj srpskoj Kneževini staviti na teško iskušenje krhko načelo zakonitosti. I pored toga što je ustavobraniteljski režim predstavljao negaciju Miloševog despotizma, jer je nastojao da zaštiti privatna prava pojedinca, a rad sudova i činovništva uredi na načelu zakonitosti, hajdučija je upravo u periodu posle 1842. godine dobila razmere jedne društvene epidemije. Naročito u pograničnom brdsko-palninskom Užičkom okrugu kojim su u to vreme krstarile desetine hajdučkih družina, koje su vršile brojna ubistava, razbojništava, krađe, iznude i paljevine. Da se omasovljenje hajdučije poklapa sa momentom dolaska ustavobranitelja na vlast, pokazuje obaveštenje o stanju u Užičkom okrugu koje je načelnik užičkog okruga, Miljco Trifunović, poslao Popečiteljstvu unutrašnjih dela 18. februara 1850. godine. U obaveštenju se zaključuje kako je hajdučija u Užičkom okrugu uhvatila maha u poslednjih osam godina.[28]
Uzrok paradoksu da je jedan despotski režim uspeo da suzbije hajdučiju, a da je režim zakonitosti porodio uslove za njeno bujanje, Slobodan Jovanović je objašnjavao time što za razliku od vremena kneza Miloša pod ustavobraniteljima policija nije smela, sve do donošenja Policijske uredbe od 18. maja 1850. godine, da sama sudi „onim koji je ne slušaju”.[29] Jovanović je, po svemu sudeći, imao u vidu čl. 10 Ustrojenija (Zakona) sudova okružni od 26. januara 1840. godine kojim je okružnim i sreskim načelnicima naloženo: „zločinci da se uvate i Sudu predadu”.[30]
Ustrojenijem sudova okružni bio je izmenjen propis čl. 2 tač. g Nastavljenija od 8. jula 1839. godine, koji je davao ovlašćenje sreskim načelnicima da lopove i hajduke „u krajnjoj nuždi, ako bi mu se ovi oružjem protivili ili ne bi dali da se pohvataju, slobodno može da ih pobije”.[31] Ova izmena je svakao bila omogućena i time što je Namesništvo[32] za sedam meseci vladavine uspelo koliko toliko da stabilizuje javni red i mir u zemlji, koji je prethodno bio narušen usled krize vrhovne vlasti i žestokog sukoba obrenovićevaca i ustavobraniteljske opozicije. Umesto da oduzimanje policiji prava da izriče kazne podigne autoritet države, dogodilo se suprotno. Ono što je sa stanovišta vladavine prava izgledalo paradoksalnim, iz ugla ondašnje Srbijine stvarnosti protumačio je S. Jovanović: „Lišena prava kažnjavanja, policija više nema ̓dejstvitelne snagе̓, - i njoj postaje nemogućno da održava zakoniti poredak u zemlji. Tada se najbolje videlo da se naš narod boji samo onoga ko može da ga kazni: čim je policija ostala bez vlasti kažnjavanja, ona mu je prestala izgledati vlast”.[33] Na isti problem je aprila 1849. i februara 1850. godine skrenuo pažnju Popečiteljstvu unutrašnjih dela i već pomenuti užički okružni načelnik Miljco Trifunović, upozoravajući da u borbi protiv hajdučije „po dosadanjem načinu i ograničenju vlasti svoje ništa uspeti neće moći.” Zbog toga je načelnik Trifunović predložio da se prošire policijska ovlašćenja okružnih načelnika, između ostalog i tako što bi im se odobrilo da primenjuju torturu prilikom saslušavanja jataka.[34]
B. 1. „Užički zakon“
Na stanje u Užičkom okrugu i zahteve tamošnjih lokalnih vlasti, Savet i Knez su odgovorili donošenjem 13. aprila 1850. godine „Rešenia” za borbu protiv „sve većma umnožavajućim se besnilom ajdukovanja u Okružju Užičkom i ubitočnim sledstvijama, koji otuda za celo otačestvo, a naročito za narod Okružja Užičkog proizilaze”.[35]
Prilikom donošenja prvog parcijalnog zakona o hajdučiji u Kneževini Srbiji, koji se imao primenjivati samo na području jednog okruga (otuda se ovo Rešenje Saveta nezvanično nazivalo „Užički zakon”), ustavobraniteljski zakonodavac je bio razapet između dva zahteva. Jednog sadržanog u članu 27 Hatišerifa od 1838. godine, kojim se garantovalo da „volja Carska protivna je tomu, da kakvo lice, budi koje, bez suda bude lišeno svoji prava graždanski, ili da bude izloženo kakovomu goneniju ili kazneniju kakvom drago”. Nasuprot tome, sa terena se od centralnih vlasti zahtevalo da upotrebe sve moguće mere „koim bi se položio predel tome mnogostručnom zlu, i koima bi se i narod onog kraja i putnici onuda prolazeći, postavili u jedanput u bezbednost života i imanja njihovog.“[36]
Popečiteljstvo unutrašnjih dela je kao predlagač tzv. Užičkog zakona u nacrtu „Rešenia” predložilo da se užičkom okružnom načelniku „dade vlast, da može svakog uvaćenog ajduka odma na mestu pogubiti, ne predavajući ga Sudejskom izsledovaniju”. Prema ovom predlogu okružni načelnik je bio dužan da pre izvršenja smrtne kazne ovakvog „ajduka u prisustvu njegovom i 3. Presedatelja razni primiriteljni Sudova protokolarno ispita”. Smrtnom kaznom bi se kažnjavao kako onaj za koga se dokaže da je „ajdukovao”, tako i onaj koji nije „ajdukovao”, ali „s umišljenijem na ajdukovanje odmetnuo se”.[37] Izraz „s umišljenijem na ajdukovanje odmetnuo se” J. Pejin je protumačio kao „nameru za odmetanje”.[38] Ipak čini se da se ovde ne radi o kažnjavanju pokušaja odmetanja u hajduke, jer bi nameru kao subjektivni element koji ne prati realna radnja odmetanja bilo skoro nemoguće dokazati. Pošto kasnije zakonodavstvo samo „odmetanje u ajduke”, bez vršenja drugih krivičnih dela, inkriminiše kao poseban oblik hajdučije, to bi i u „umišljeniju na ajdukovanje” iz tzv. Užičkog zakona trebalo videti kažnjivo odmetanje koje nije praćeno izvršenjem drugih krivičnih dela.[39]
Prema predlogu Popičiteljstva unutrašnjih dela ovlašćenje užičkog okružnog načelnika da može „odma na mestu pogubiti” trebalo je da se primenjuje i na one „koi se kao javni jataci dokažu i obelodane”. Pored dokazanih i obelodanjenih jataka, predlagalo se i uvođenje kategorije jataka na „koe se ima osnovno podozrenje, da su jatakovali, ili ajduke u njiovim zlim namerama potpomagali”. Užičkom načelniku je trebalo dati pravo da ova lica „sa 25 štapa na odaju može kazniti, pa ako se i onda odali ne bi, da se Sudu sa opisanijem sprovedu”. Upotreba reči „odaja”, kao i propis o upućivanju na sud onih koji se nisu „odali” kao jataci, odnosno kojima policija nije iznudila priznanje, jasno ukazuje da batinanje naloženo odlukom okružnog načelnika nije imalo smisao kazne, već torture u istrazi. Popečiteljstvo je predložilo Savetu da se troškovi potera protiv hajduk u Užičkom okrugu izmiruju prodajom „imanja uvaćeni ili neuvaćeni ajduka... a tako da se postupi i sa osvedočenim jatacima”. Takođe, predlagalo se zakonodavcu da u borbi protiv užičke hajdučije usvoji još jednu dodatnu represivnu meru, koja je već primenjivana u doba kneza Miloša. Reč je o raseljavanju u unutrašnjost Srbije „familija ajduka i jataka“, ali samo onih koja „nedvižima (nepokretna) dobra u onom Okružju (užičkom) nemaju”. Pri tom se zaključuje kako takva lica zbog svog imovnog stanja „moraju ajducima ići na ruku”. I najzad, u predlogu Popečiteljstva se predviđalo da „sve stvari i novci, koji se pri uvaćenom pa ubijenom ajduku nađu”, u vidu nagrade daju licu koje uhvati ili ubije hajduka.[40] Radilo se, zapravo, o običajnoj normi koja se već primnjivala i koju je Popečiteljstvo htelo da ozakoni.
Savet je neke od predloženih mera za borbu protiv hajdučije u Užičkom okrugu usvojio, a druge je odbacio. Najznačajnije odstupanje od predloga Popečiteljstva Savet je učinio kod prava okružnog načelnika da bez suđenja može da pogubi uhvaćenog hajduka ili „dokazanog i obelodanjenog” jataka. U konačnom tekstu tzv. Užičkog zakona je stajalo da se uhvaćeni hajduk preda okružnom sudu, koji bi „bez svakog odlaganja” imao da započene sa suđenjem. Savet je odbacio predlog Popečiteljstva, jer ga je ocenio „kao znatni odstupak od postojećeg uzakonjenija zemaljskog”.[41] Ovim se htelo istaći kako ustavobranteljski zakonodavac ni na pitanju borbe protiv hajdučije, i to samo na teritoriji jednog okruga Kneževine, ne želi da odstupi od svog rukovodnog načela, koje je rečju S. Jovanovića glasilo: „privatna prava građana, sve ono što se tiče njihovog života i imanja... to se ubuduće nije moglo izgubiti drugačije, nego usled sudske presude”.[42] Odluka Saveta da odbaci predlog Popečiteljstva o dodeljivanju okružnom načelniku prava pogubljenja uhvaćenih hajduka i jataka bila je u skladu sa pomenutim članom 10 Zakona o okružnim sudovima (Ustrojenije sudova okružni), koji je oduzimao okružnim načelnicima sudsku vlast, kao i članom 27 Hatišerifa od 1838. godine, kojim je garantovano pravo na sudsku zaštitu ličnih prava.[43]
Prema odredbama tzv. Užičkog zakona policijska vlast oličena u užičkom okružnom načelniku, kome se stavljala na raspolaganje posebna jedinica od četrdeset pandura za gonjenje hajduka, ipak nije u potpunosti bila lišena prava na vansudsko pogubljenje hajduka. Na ovakav zaključak ne upućuje ni jedna eksplicitna norma ovog pravnog spomenika, već se do takvog zaključka može doći tumačenjem odredbe prema kojoj „stvari i novci, koi se pri uvaćenom ili ubijenom ajduku nađu, dadu u nagradu onome, koj ga uvati ili ubije”.[44] Radilo se o tome da ustavobraniteljski zakonodavac, koji je odbacio predlog o davanju prava policijskoj vlasti na vansudsko pogubljenje uhvaćenog hajduka, nije hteo da ode u drugu krajnost i liši policiju mogućnosti da u poteri ubije hajduka koja pruža oružani otpor.[45]
Da je linija zakonitosti koja je odvajala ustavobranitelje od njihovog prethodnika kneza Miloša Obrenovića bila tanka i ne uvek tako vidljiva, pokazuje odredba tzv. Užičkog zakona po kojoj se presuda okružnog suda ima smatrati za „konačnu i izvršitelnu“. Stoga bi se onaj kome se pred okružnim sudom dokaže „njegova krivica da je ajdukova, ili da se u ajduke odmetnuo”, upućivao „odma” okružnom načelniku da ga pogubi. Tako je ovim aktom ukinuto prava na žalbu Apelacionom sudu, ujemčeno Hatišerifom od 1838. godine (čl. 27 i 37), čime je u suđenjima za hajdučiju na području Užičkog okruga bio uveden jedan oblik prekog suda.[46] Ipak, vanredni karakter ove procesne mere je bio donekle ublažen. Prvo time što je odredbom čl. 11 dobio privremeni karakter, jer je određeno da će odredbe tzv. Užičkog zakona važiti „dok se poželana celj isreblenija ajduka i njini jataka ne postigne”. Potom je dopunom od 23. maja 1851. godine ostavljena mogućnost da „svi oni hajduci it.d. koji su se blagovremeno vlasti predali, i time od smrtne, i ovoj podobne kazne oslobodili, da se pored toga, što će se spravedljivo osuditi na blažije kazne, podvrgavaju običnom prvostepenom postupku sudejskom”. Izuzimanje od režima prekog suda za hajduke koji se budu dobrovoljno predali nije bilo vremenski oročeno, već je važilo do kraja primene tzv. Užičkog zakona.[47]
Prema odredbi člana 4 tzv. Užičkog zakona ista vanredna forma jednostepenog suđenja i smrtna kazna primenjivala se i za „jatake ajduka” koji se „dokažu i obelodane”. Istovetan način kažnjavanja haujduka i jataka preuzet je u tzv. Užički zakon iz Kaznitelnog zakona za poare i krađe od 26. maj 1847. godine.[48] Radilo se u stvari o pravilu koje se u praksi često primenjivalo još od vremena Prvog srpskog ustanka,[49] kao izraz iskustva u borbi sa hajdučijom koje je knez Miloš sažeo u rečenici: „Poznato je da ajduci bez jataka obstati ne mogu”. Ono što je neukom Milošu govorilo životno iskustvo, branio je stručnim argumentima mnogo godina kasnije i prvi srpski učeni policajac Tasa J. Milenković, ističući da „ako narod neće, ako ne pomogne, razbojnici se ne mogu uništiti”. Pri tome je Milenković navodio reči ozloglašenog hajduka Soldatovića (osuđen 1897. godine), koji je na suđenju kazao kako „mi ne bi onako serbez u narodu živeli, da nas narod nije čuvao.... Kada idemo kroz sela, ili drugom, jedni nas prihvataju i goste, drugi se opet sklanjaju, bajagi da ne vide, kako bi se posle mogli pravdati i zakleti, da nas nisu videli”.[50] Jedan čuveni hajduk iz Užičkog okruga, Nikola Jevđević, na suđenju je odnos hajduka i jataka opisao rečima: „da mi nije bilo jataka, ne bih bio ni ja hajduk. Spram jataka bio sam tako slab da me je svaki od njih kad god je hteo ubiti, a sa njim sam bio tako jak da sam mogao sve što sam naumio izvršiti”. Ovaj hajduk je i „pao” u poteri tek onda kada je, njegovom rečju, „sam narod sa našim jatacima protivu nas ustao”.[51]
Da je ustavobraniteljski zakonodavac represivne mere u borbi protiv užičke hajdučije uglavnom usmerio na jatake, kako bi odmetnike ostavio bez pomoći i podrške, govori i to što je Savet bez izmena prihvatio predlog Popečiteljstva da se užičkom „Okružnom Načalniku dade vlast” da može naložiti batinjenje, „do 25. štapa, onih lica na koe pada osnovano podozrenje, a nema dovoljno ubediteljni dokazateljstva da su jatakovali”. Batinanje je se primenjivalo, kako to izričito navodi zakonodavac, da bi se okrivljeni „odao” za jatakovanje. Sledstveno, i ovaj propis pokazuje da je režim borbe protiv užičke hajdučije imao vanredni karakter, jer je bio suprotan stavu iz Raspisa Popečiteljstva pravosudija od 1842. godine da „priznanje, na koje se okrivljenik, obećanjem, pretnjom, nasilijem, ili drugim kojim zabranjenim načinom navede, i prinudi, ne može se za zakono svedočanstvo smatrati”. Doduše od ovog pravila, kao i od opšte zabrane primene torture iz Zakona o okružnim sudovima od 1840. (čl. 15), već se odstupilo donošenjem Kaznitelnog zakona za poare i krađe, kojim je bilo predviđeno pravo policijskih vlasti da prilikom ispitivanja samostalno primenjuju batinanje prema malicioznim okrivljenim.[52]
O vanrednom karakteru tzv. Užičkog zakona zakona svedoče još neka njegova rešenja. Tako je Savet prihvatio predlog Popečiteljstva unutrašnjih dela da se troškovi potera i naknade oštećenim licima „podmiruju iz imanja uvaćeni i ne uvaćeni no osvedočeni ajduka i jataka”. Troškovi potera koji su prevazilazili iznos koji je na licitaciji dobijen od prodaje hajdučkih i jatačkih imanja, nadoknađivan je razrezom od lokalnog stanovništva.[53] Uz to, Savet se saglasilo sa vraćanjem u život stare Miloševe represivne mere proterivanja iz Užičkog okruga „u vnutrenost Srbije” „familija kućnih i ajduka i jataka” i to nezavisno od toga imaju li nepokretna dobra ili ih nemaju.[54] Pošto su obe kaznene mera, pre svega, pogađale članove porodica hajduka i jataka, kao i njihove dalje srodnike ona je bila protivna načelu individualne krivične odgovornosti, prema kome „djeca i srodnici krivca neće odgovarati za krivicu svojih roditelja i srodnika, niti će se kazniti moći za nji” (čl. 29 Hatišerifa od 1838. godine i čl. 20 Zakona o okružnim sudovima od 1840. godine). Kod ovih kaznenih mera drastično je narašuvano i pravo na sudsku zaštitu ličnih prava, jer su one u praksi najšečće pogađale porodice „ne uvaćeni no osvedočeni ajduka i jataka”, pa su se, shodno tome, izricale na osnovu policijskog „osnovanog podozrenja“, a ne na osnovu činjenica utvrđenih sudskom presudom. Da stvar u procesnom smislu bude još apsurdnija, odluku o licitaciji hajdučkih i jatačkih imanja nije donosila policija, već sud. U svom aktu od 1. septembra 1851. godine Savet konstatuje kako je sud odbijao da donosi rešenja o prodaji imanja hajduka koji se nisu predali, pa je Savet bio primoran da još jednom precizira da se „osvedočenim hajdukom i jatakom” ima smatrati „onaj, koji se na poziv nije predao”.[55] Kazna progonstva je bila totalna u pogledu lica koja je pogađala, jer se nisu proganjali samo članovi jedne porodične zadruge (kuća), već i svi njihovi srodnici koji su živeli u istom selu, i brutalna u pogledu načina izvršenja, pošto su progonanici na put mogli da ponesu samo odeću, prostirku i najnužnije oruđe za zemljoradnju, odnosno alat za bavljenje zanatom.[56] Imajući u vidu ovakve posledice, radilo se zapravo o vansudskom kumulativnom kažnjavanju progonstvom i opštom konfiskacijom imovine, mada je kazna konfskacije bila izričito zabranjena Hatišerifom od 1838. godine.[57]
O progonstvu hajdučkih i jatačkih porodica iz Užičkog okruga, istraživač užičke hajdučije S. Đenić, zaključuje sledeće: „Borba protiv hajduka bila je zaista surova, kao i svirepost hajdučkih zločina, ali progonstvo nevinih porodica, sa decom i starcima, koje ponekad nisu ni stizale do svojih odredišta umirući od gladi, bolesti i zime, čini najtamniju stranu užičke istorije u poslednja dva veka, tim pre što ovaj lek protiv hajdučkog zla, koji je narodu samo povećao patnje i nesreće, ne samo što nije uspeo da iskoreni hajdučiju, već je nije ni umanjio.“[58]
Iz ugla zakonitosti itekako sporna, mera progonstva „familija ajdučkih i jatačkih” opravdala je kaznenu svrhu odmah na početku primene tzv. Užičkog zakona, kada su već u maju tri familije prognane u Krajinski i Ćuprijski okrug. Efekat primene ove represivne mere najbolje je opisan u dopisu iz 1860. godine užičkog načelstva Popečiteljstvu, u kome stoji kako pojedine hajdučke i jatačke familije „ajduke na predaju sklanjaju i uvatiti pomažu, pa i ubiti su ij gotove, da samo ostala familija na miru ostane”.[59]
Da je ustavobraniteljska vlast imala nameru da koliko toliko spreči arbitrenost lokalnih sudskih i policijskih vlasti pri primeni represivnih mera prema jatacima najbolje pokazuje dopuna tzv. Užičkog zakona („Objasnenije i dopunene zakona o ajducima”) od 2. septmbra 1850. godine. U njoj zakonodavac precizira pojam dokazanog i obelodanjenog jataka i nazivajući ga javnim jatakom odvaja ga od drugih oblika jatakovanja. Za javnog jataka imao se smatrati samo „onaj, koji je hajduka, stojeći s njim u sporazumu, u svojoj kući i na svoje dobro dočekivao i pomagao, ili krio i čuvao, ili mu hranu, džebanu, oružje, nabavljao i davao, i tako mu na ruku išao i pomagao, da može u hajdukovanju zločinstva da čini”. Drugi oblici jatakovanja su se od javnog jatakovanja razlikovali, kako je primetio T. Živanović, po „odsustvu sporazuma između ovih lica i hajduka”. U red takvih „nepravih jataka” zakonodavac navodi one „kojima su hajduci u planini, našavši ih na radu, zapovedali da odnesu kome čoveku poruku za ucenu („osjek”) i oni uplašivši se to učine”, oni „koji videvši hajduke u planini, nisu o tome vlasti javili”, kao i oni „kojima su hajduci iz gore za ucenu („osjek”) pisali, pa to nisu od svojih sugrađana krili, ali nisu naročito i odmah vlasti javili o tome”. Dok su se javni jataci prema tzv. Užičkom zakonu kažnjavali kao i hajduci smrtnom kaznom, Objasnenijem je određeno da će se „nepravi jataci” kažnjavati „prema veličini krivice bojem od dvdeset i pet do pedeset udaraca”.[60]
Istim Objasnenijem je zakonodavac odgovorio „na pitanje suda Okruga užičkog” koje se ticalo nedoumice oko kažnjavanja maloletnih lica za hajdukovanje i jatakovanje. Savet je stvar razjasnio tako što je propisao da maloletno lice koje je navršilo šesnaest godinu pa „hajdučko ubistvo učinilo, ili u ovakvom ubistvu učestvovalo, u kom slučaju neka se kazni mrtvom šibom”. Ovo je bilo suprotno pravilu iz Kaznitelnog zakona za poare i krađe od 1847. godine prema kome maloletno lice koje je navršilo šesnaest godina nije moglo da se kazni mrtvom šibom, što je još jedan dokaz koji potvruje da je u Užički okrug Rešenjem od 1850. godini uveden vanredni kazneni i procesni režim.[61]
Pošto je primena tzv. Užičkog zakona dala dobre rezultate već u petnaestodnevnom roku za dobrovoljnu predaju, jer su se tada predala 24 hajduka sa područja Užičkog okruga, Savet je na molbu Čačanskog okružnog načelnika („i u ovom Okružju više ajdučki četa od strani i mesni ljudi naodi, koi putnike i žitelje tamošnje neprekidno ajdučki napadaju, araju, globe i ubijaju”) 13. juna 1850. godine proširio vanredni kazneni i procesni režim iz tzv. Užičkog zakona i na Čačanski okrug.[62]
V. Hajdučija u Kriminalnom (kaznitelnom) zakoniku
Jedan od zahteva poslanika na Svetoandrejskoj skupštini odnosio se na ukidanja ustavobraniteljskih mera protiv hajdučije, čija je surovost za svetoandrejske liberale bila simbol mrske vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića i ustavobranitelja. Tako su užički poslanici u podnesku Skupštini navodili da „protivu ustava i nečovečno je, što se zbog jednog ajduka sva familija njegova progna i strada, i želja je naroda da tako više ne bude”. Govoreći protiv partikularnog Kaznitelnog zakona za poare i krađe, a u prilog donošenja jednog sveobuhvatnog „Zakona krivičnij kao i u drugi evropejski naroda da bude”, Užičani su u drugom podnesku napisali: „Za ovakovij Zakon sramno je i čuti a kamo li ga slobodnom Srbinu nametnuti da pod njim stenje. Njim je valjda zakonodavac išao na to, da dokaže Evropi, da su Srbi svi do jednoga ajduci, lopovi i nepopravnimi. To su može biti mlogi i verovali, a nisu znali i doznati mogli da je Srbima taj oštrij bič nabačen zbog politični, ili sebični uzroka najveće vlasti u zemlji, koja nam je do juče krv na pamuk pila”.[63]
Pošto je tzv. Užički zakon protiv hajdučije ostao na snazi i posle Svetoandrejske skupštine, među predlozima koje su poslanici uputili Malogospojinskoj skupštini, koja je sledeće 1859. godine održana u Kragujevcu, našao se i zahtev „da se zakon o progonjenju hajdučkih familija ukine, a za prognane umoli knez da pomiluje; praviteljstvo pak da se o predupređenju hajdukovanja u izvesnim krajevima pobrine.“[64] Narodna skupština je prihvatila predlog da se ukine odredba tzv. Užičkog zakona o progonstvu hajdučkih familija i o tome je upoznala Savet. Pre donošenja bilo kakve odluke, zakonodavac je zatražio mišljenje od Popečiteljstva unutrašnjih dela o daljoj primeni vanrednih mera protiv hajduka u Užičkom i Čačanskom okrugu, kao i u pojedinim selima Crnorečkog okruga. Pošto je Popečiteljstvo od užičkog i čačanskog okružnog načelstva dobilo stav „da se nipošto ne odstupa jošt za neko vreme“ od primene tzv. Užičkog zakona, Savet nije izašao u susret željama Malogospojinske skupštine.[65]
Tek sa donošenjem Kriminalnog (kaznitelnog) zakonika za Knjažestvo Serbiju, 29. marta 1860. godine, prestao je da važi tzv. Užički zakon, što je Popečiteljstvo unutrašnjih dela jasno stavilo do znanja užičkom okružnom načelstvu u dopisu od 16. juna 1860. godine.[66] U prvom Srbijinom krivičnom zakoniku „ajdučiji“ su bila posvećena tri člana (čl. 243-245). U članu 243 zakonodavac je definisao „ajduka“ kao onog „ko se ispod vlasti zemaljske iztrgne i od ove odmetne tako, da u zemlji sam za sebe ili u družtvu s drugim njemu ravnima samovlastno živiti počne, u nameri da kaznima dela čini.”[67]
Tumačeći krivično delo hajdučije iz ugla subjekta krivičnog dela, prvi komentator Zakonika, Đorđe Cenić je zaključio: „Ajduk, ako ćemo se pravog značenja reči držati, nije ništa drugo nego to što i razbojnik, ali razbojnik, prema opredeljenju zakona može i onaj biti, koji bez da ima dalju nameru da razbojničestva čini, ujedanput, tj. samo jednom prilikom učini nešto, što zakon kao razbojničestvo smatra i kazni, ajduk naprotiv, tako da kažemo, sistematičan je razbojnik; on se reši da razbojničestva ili nasilija čini i to kao svoje obično zanimanje oglasi pa i vrši.“[68] Rečju M. Pavlovića, „hajdukovanje“ se u prvom srpskom modernom krivičnom zakoniku zapravo kvalifikovalo „kao teži oblik razbojništva.“[69] Za razliku od običnog razbojništva, kod hajdučije je profesionalno bavljenje kriminalnom delatnošću bilo obavezni element bića ovog krivičnog dela.
Kaznitelni zakonik je poznavao nekoliko oblika krivičnog dela hajdučije. U prvobitno usvojenom tekstu Zakonika bilo je inkriminisano odmetanje u hajduke koje nije praćeno izvršenjem nekog drugog „zločinstva“ (čl. 244 st. 1) i odmetanje u hajduke praćeno izvršenjem drugog „zločinstva“ (čl. 245 st. 1). Inače, zakonodavac je samo odmetanje inkriminisano kao krivično delo, zato što već ono, prema zapažanju Đ. Cenića, „ima opasni posledica, i to između mlogi i tu kao poglavitu, što meštani u ajduke otišavšega lica pa i oklna mesta, čim za odmetanje svoga seljaka doznadu u neprestanom strau od njega žive,“ Dopunom Kaznitelnog zakonik od 1861. godine ovim oblicima je pridodato i odmetanje u hajduke praćeno izvršenjem „prestuplenja“ (čl. 245 st. 2). Za odmetanje koje nije praćeno izvršenjem nekog drugog „zločinstva“ bila je zaprećena kazna zatvora do pet godina i gubitak građanske časti. Hajduk koji bi izvršio neko „prestuplenje“ kažnjavao bi se robijom od deset do dvadeset godina, dok je one koji su tokom hajdukovanja izvršili neko „zločinstvo“ čekala smrtna kazna.[70]
Zakonodavac je predvideo i niz olakšica „da bi išao na ruku da onaj, koji s rešimošću da od razbojničestva i nasilja živi od vlasti se odmetne, opet među svoje sažitelje bez straha od kazni ili bar s izgledom na manju kaznu nego što je ova za razbojnika opredeljena, povratiti se mogao.“ Tako je bilo propisano da se „od svake kazne oslobodi“ onaj koji „pre nego je ikakvo drugo kaznimo delo u ajdukovanju učinio, sam od svoje volje od ajdukovanja odustao i vlasti se predao“ (čl. 244 st. 2). Drugačiji položaj je bio hajduka koji je „tek na poziv vlasti od ajdukovanja odustao i vlasti se na milost i nemilost predao“, pa je za takvo lice bilo predviđeno „da se kazni zatvorom najviše do šest meseci“ (čl. 244 st. 3). Olakšice su Kaznitelnim zakonikom bile predviđene ne samo za hajduke koji su se dobrovoljno predali, a nisu do tada izvršili ni jedno kažnjivo delo, već i za one hajduke koji su se dobrovoljno predali, ali su tokom hajdukovanja izvršili kakvo „zločinstvo“ ili „prestuplenje.“ Ako je hajduk „sam iz sopstvenog pobuđenja od ajdukovanja odustao i vlasti se na milost i nemilost predao, a pre toga je izvršio „zločinstvo“, kažnjavan je robijom do petnaest godina, odnosno zatvorom do pet godina i gubitkom građanske časti ukoliko je izvršio „prestuplenje.“ Strožije se kažnjavao hajduk koji se „tek na poziv vlasti ovoj preda“, pa ukoliko je izvršio tokom hajdukovanja „zločinstvo“ kažnjavao se robijom do dvadeset godina, a za „prestuplenje“ robijom do deset godina.[71]
V. 1. „Sveto ime“ za razbojnika
Na paradoks da zakonodavac izvršioca jednog krivičnog dela visokog stepena društvene opasnosti naziva rečju koja se u kolektivnoj istorijskoj svesti vezivala za nacionalne borce i junake, upozorio je još „prvi srpski učeni policajac” Tasa J. Milenković: „Sa toga mnogo greše oni, koji tim poetskim i istorijskim imenom (hajduk, prim Z. Č.), nazivaju i obične lopove i razbojnike, koji, s oružjem u ruci, po drumovima i selima našim, ubijaju i pljačkaju sugrađane svoje.... Treba jednom napraviti razliku između Hajduk Veljka, Stanoja Glavaša, Čarapića s jedne strane, i Despića, Soldatovića, Jovićevića i dr. s druge strane. Istina, u narodu se naziv „hajduk” zadržao i za razbojnika, ali neka se to ime izbriše prvo iz kaznenoga zakonika, iz državnih aktova i zvaničnog jezika vlasti, pa će ga malo po malo nestati i u narodu. Razbojnik će se onda zvati svojim pravim imenom. Jer u Srbiji danas ne može biti hajduka sa toga, što nema dahija Turaka”.[72] Slične zamerke u vezi sa zakonskim nazivom hajduk za izvršioca jednog krivičnog dela izneo je i Pera Todorović. Prateći kao novinar suđenje u Okružnom sudu u Čačku poznatoj odmetničkoj (hajdučkoj) družini Milana Brkića, on se prvo osvrće na pojmovnu zbrku, jer je „hajduk! – nekada ponosno i sveto ime, kojim se Srbin dičio – sada naša sramota i naš opšti jad”. „Današnjim razbojnicima”, piše dalje Todorović, „nepravo se daje ime hajduk! Ali, po neznanju ili po nepažnji, tako su ih krstili naši prvi zakonodavci, tako je zapisano u zakonu, na to se ime navikao naš svet”.[73]
Tokom 19. veka bilo je i inicijativa od strane državnih zvaničnika za izmenu naziva hajduk za izvršioca krivičnog dela odmetništva, pa je tako 1893. godine ondašnji zastupnik užičkog okružnog načelnika u dopisu ministru untrašnjih dela istakao kako „kranje je vreme, da se na idućoj skupštini podnes formalan predlog, te da se donose zakon, kojim bi se ime ̓hajdukа̓, zamenilo imenom ̓razbojnikа̓”.[74] Zakonodavac, međutim, nije uslišio ovakve sugestije javnosti, pa je ime hajduk bilo zadržano za označavanje izvršioca delikta odmetništva i u novim zakonima koji su uređvali ovu materiju, u Zakonu o hvatanju i utamanjivanju hajduka iz 1895. godine, kao i u Zakonu o javnoj bezbednosti iz 1905. godine.[75]
Celokupna terminološka zbrka sa nesrećno izabranim nazivom za krivično delo odmetništva bila je pokazatelj, više od bilo čega drugog, da su se upravo na fenomenu hajdučije tokom 19. veka snažno sudarala dva sveta: s jedne strane, stari pretpolitički svet plemenskog društva nastao u nuždi turskog ropstva sa svojom običajno-pravnom svešću i patrijarhalnim moralom, a s druge strane politički svet nacionalne države u formiranju sa modernom pravnom svešću i moralom građanskog društva. Neodoljiva privlačnost hadučkog imena i svenacionalni ugled koji su uživali hajduci iz turskog doba, opijala je u drugoj polovini 19. veka do te mere mlade generacije u Kneževini, naročito u zapadnoj Srbiji, da se, prema zapažanju Milana Đ. Milićevića, događalo „ako vešt guslar među 20-30 slušalaca opeva hajdučka dela koga ajdučkog arambaše, jednom ili dvojici njegovih slušalaca sutra će biti mestu u Murtenici među hajducima, umesto u njivi ili livadi.“ Zato su „nekad, u nekim i nekim prilikama, vlasti zabranjivale na saborima pevati dela koga hajduka.“[76] Umesto da budu označeni nekim pejorativnim imenom, posredstvom koga bi se ostvarili efekti društvene stigmatizacije i generalne prevencije, profesionalni razbojnici su u Kneževini Srbiji dobili zakonsku mogućnost da svoju kriminalnu delatnost pred javnošću sakriju iza slavnog istorijskog imena i da istovremeno zloupotrebljavajući popularnost tog imena među mladima regrutuju nove saradnike.[77]
G. Novi život tzv. Užičkog zakona
Mali broj hajduka je iskoristio privilegije novog Kaznitelnog zakonika i predao se vlastima, kao što je to u maju 1860. godine učinio Dragačevac Milan Stovragović. Ostali su ukidanje represivnog tzv. Užičkog zakona shvatili kao znak slabosti države i svoju šansu da dignu glavu i pojačaju svoju kriminalnu aktivnost u Užičkom i Čačanskom okrugu. Užičko načelstvo je, rečju O. Milosavljević, jasno uvidelo „šta se sprema, pa je krajem juna 1860. godine „upozorilo nadležnog ministra da će se zbog ukidanja Užičkog zakona hajduci i jataci za kratko vreme toliko namnožiti da ih više ništa neće suzbiti, čak ni vraćanje Zakona (Užičkog) u život.“[78]
Kada je knez Mihailo za prvog čovek Popečiteljstva unutrašnjih dela postavio Nikolu Hristića, koji je prema sudu S. Jovanovića, bio „pre i više svega jedan policajac“, novi popečitelj „zatiče u zemlji teško stanje,“ jer „posle 1858., ubistva, nasilja, krađi i utaje, hajdukovanja i paljevine jako se šire; ima čitavih okruga i srezova gde su ovi zločini zalegli kao zaraza.“ Prema S. Jovanoviću ovakvo stanje je nastalo posle Svetoandrejske promene zato što „kazne nisu više dovoljno stroge; nekadašnje stroge kazne kao boj, iseljavanje u drugi okrug itd. bile su ukinute u jednom nastupu prevremenog liberalizma i humanizma.“[79]
U takvoj situaciji nije samo pedantni policajac N. Hristić uviđao potrebu vraćanja u život vanrednih mera za suzbijanje hajdučije iz tzv. Užičkog zakona, već i sami stanovnici užičkog kraja koji su to isto tražili „obštim glasom“.[80] Na predlog poečitelja N. Hristića, Savet je 30. marta 1861. godine doneo Rešenje o vraćanju u život zakona od 13. aprila 1850. protiv hajduka i jataka s dopunama i proširenju istog na okruge Užički i Čačanski.[81] Tako je borba protiv hajdučije u Užičkom i Čačanskom okrugu posle godinu dana ponovo bila vraćena na vanredni krivični i procesni režim.
Zoran Čvorović, LLD*
FIGHTING
BRIGANDRY IN THE PRINCIPALITY OF SERBIA: BETWEEN LEGALITY AND
SECURITY
(Until 1861)
This article is concerned on social and legal phenomenon of brigandry, and it’s degradation from a form of fight for national liberation during the period of Otoman occupation into a serious criminal problem in restored Prinicipality. Accordingly, the first chapter of the article determines causes that led to massive occurrence of brigandry in Serbs during the Otoman rule. Central part of the work presents criminal and procedural actions that the Principality of Serbia enforced to contain brigandry. The fight against bringandry is analyzed from the point of numerous legal documents dedicated to this criminal act, enacted from the beginning of Milos Obrenovic’s rule to the moment the first Serbian Criminal law (Kaznitelni zakon za Knjazevstvo Srbiju) was adopted. In that respect, exceptional character of specific measures that the state was undertaking against brigands is studied in this article, and in particularly their relation to principles of legality and to specific basic personal rights guaranteed by (so called) Turkish Constitution from 1838.
Key words: brigandry, criminal law, Principality of Serbia, Uzice’s law.
* Docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, zcvorovic@jura.kg.ac.rs
** Rad je napisan u okviru projekta Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu: „Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije.“
[1] O uticaju turskog nasleđa na pravnu svest Srba, više u: M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije: 1804-1914, Kragujevac, 2008, 2-5.
[2] V. Stef. Karadžić, Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867, 266-267.
[3] V. Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena, Beograd, Beograd, 200, 874.
[4] I. Andrić, Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine, Beograd, 1995, 49-50.
[5] V. Dvorniković, op. cit., 551.
[6] M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija, Novi Beograd, 2005, 592-594.
[7] V. Stef. Karadžić, Srpski rječnik: istolkovan njemačkim i latinskim riječima, Beč, 1818, 4; M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik za škole, Zagreb, 1900, 587. Reč hajduk sa značenjem lopov, odnosno razbojnik, po svoj prilici je arapsko-tuskog porekla, jer se u jezicima svih balkanskih naroda pojavila tek sa dolaskom Turaka. O etimoligiji reči hajduk, više u: O. Milosavljević, Gorski carevi: hajdučija u Čačanskom i Rudničkom okrugu u drugoj polovini 19. veka, Čačak, 2016, 8.
[8] V. Stef. Karadžić, Život i običaji naroda srpskoga, 266-267.
Da nije samo u Vukovo vreme kod našeg dinarskog stanovništva želja za lepšom odećom i oružjem i boljom hranom bila jedan od razloga za „odmetanje u goru“, potvrđuje i svedočenje koje je u Starom Vlahu zabeležio S. Vukosavljević. Ono govori o nekom hajduku koga su zvali Kule, koji se odmetnuo u vreme turske vladavine, po svemu sudeći u drugoj polovini 19. veka: „Otišao sam u hajduke ovako. Gledam kad nam dođu kući: sve u čosi, sa srmom, sa tokama, okićeni oružjem“. „Voli Kule i na kocu čučati, nego graha i suva hljeba ručati – govorio je hajduk Kule sa koca.“ S. V. Vukosavljević, Seoske zajednice i oblici ponašanja u njima, Istorija seljačkog društva, knj. V, Beograd, 2012, 173.
[9] V. Dvorniković, op. cit., 551.
[10] J. Milićević, Društvene pojave u Srbiji XIX veka, Beograd, 2002, 7-8.
[11] V. Dvorniković, op. cit., 553. Na podeli hajduka koju je dao V. Dvorniković vidljiv je očigledan uticaj sociloške krivičnopravne škole, koja je dominirala u krivičnopravnoj teoriji i krivičnom zakonodavstvu međuratne Jugoslavije. Njen osnivač, Franc fon List, podelio je krivce u dve kategorije: slučajni krivci i krivci po stanju. M. Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005, 738-739.
[12] J. Cvijić, I. Andrić, O balkanskim psihičkim tipovima, Beograd, 1988, 26. O uticaju pojedinih karakternih osobina dinarskog antropološkog tipa na masovnu pojavu hajdučije u zapadnoj Srbiji u drugoj polovini 19. veka, više u: O. Milosavljević, op. cit., 13-18.
[13] S. V. Vukosavljević, op. cit., 323.
[14] Ovo svoje zapažanje S. Vukosavljević je propratio sledećom beleškom: „Šverceri i hajduci oko Javora 1912. godine“. Ibid., 173.
[15] Opisujući poslednji „plen“ koji je izvršen na Pešteru pre oslobađanja ovog kraja od turske vlasti 1912. godine, kada je jedna srpska družina otela od muslimana osam volova, S. Vukosavljević dodaje i sledeće: „Četu je vodio čovek, sada na dosta visokom socijalnom položaju. Mislim da se on ni sada ne stidi svoga sudelovanja u onom poslu. Krađa i lopov bili su prezreni; plen su pevali uz gusle: Bijele im plijenili ovce.“ Ibid., 327.
[16] V. Stef. Karadžić, Život i običaji naroda srpskoga, 267.
[17] S. V. Vukosavljević, op. cit., str. 326-327.
[18] Samo se još uvek živim plemenskim moralom može objasniti blagonaklon odnos prema krađi izvršenoj u drugom selu koji je postojao u pojedinim srpskim krajevima. Tako S. Vukosavljević beleži primer rudničkog sela Trešnjevice u kome „i sada se priča da se kralo mn(ogo) u susednim selima. Samo preteraju u svoj atar po nekoliko svinja, pa kao da u zemlju propadnu. U selu ima poštenih ljudi koliko i u drugom kome. Oni ne sudeluju u krađi, niti imaju kakve bilo neposredne bilo posredne koristi od krađe, ali da prokažu što, neće nikada.“ Ibid., 323, 325.
[19] O krivičnom delu grabeža u Dušanovom zakoniku, više u: Z. Čvorović, Dušanov zakonik u ruskom ogledalu: prilog uporednoj srpsko-ruskoj pravnoj istoriji, Beograd, 2018, 128-144.
[20] V. Dvorniković, op. cit., 552. O srednjovekovnim razbojničkim družinama u Moskovskoj Rusiji u: Z. Čvorović, Krivično pravo u Uloženiju cara Alekseja Mihailoviča (doktorska disertacija), Kragujevac, 2013, 335-336.
[21] M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije: 1804-1914, 4. O tome kako se violentni srpski karakter posle četiri veka najtežeg robovanja pod Turcima teško navikavao da poštuje zapovesti nacionalne vlasti, kojima su se pravno zabranjivale do juče moralno dozvoljene radnje, najupečatljivije svedoči slučaj nekog Radovana Jelisavčića iz Rače kod Bajine Bašte iz doba prve vladavine kneza Miloša Obrenovića. On je jednom neke „Turke“ iz Bosne, koje je susreo na putu između Drine i Ponikava, pobio, a uzgred je uzeo i novac koji kod njih našao. Posle žalbe iz Sarajeva, knez Miloš je naredio užičkom serdaru Mićiću da Jelisavčića sprovede u Kragujevac. Na Miloševo pitanje da li je on pobio „Turke“, Radovan je iz prve odgovorio potvrdno. „Za što, da od Boga nađeš?” - pitao ga je knez. „Da ih je manje, gospodaru!” – odgovorio je Radovan. Posle ovog slučaja Radovan je bio postavljen za buljubašu račanske karaule, a sa tog mesta će se kasnije, u vreme ustavobranitelja, odmetnuti u hajduke. Prema pisanju Milana Đ. Milićevića, jednog dana upitaju momci Radovana, koji im je bio nadređen kao buljubaša, da li mogu da pređu Drinu, kako bi od bosanskih „Turaka“ ukrali debele ćurane, koje su pre toga spazili nadgledajući granicu. „Vala ite, rekne Radovan, kao od šale. Momci pređu, uhvate dva ćurana, prenesu srećno, ispeku i pojedu u slast... Pročuje se u Užicu da su pokradeni ti ćurani, da se prelazilo preko granice, itd. I sud užički piše kapetnu račanskom da pošlje tog buljubašu Radovana u Užice.” Pošto se nije odazavo na poziv dobrovoljno, sud naredi da se Radovan „vezan dotera sudu”. „Kapetan ga zovne, obezruža, veže, i s dva pandura pošlje u Užice. To se pokaže poruga za svu vamiliju Jelisavčića. Njegov sin Pavle, brat mlađi, i sinovac od starijeg brata, izađu na put, otmu Radovana od pandura, odreše i – svi skupa odu u hajduke. Svi su oni izginuli u hajdukovanju, samo je Pavle nadživeo sve. S njih su čitava sela raeljavana, i toliki ljudi izgubili život. Pavle Jelisavčić govorio je uvek: za dva ćurana otera nas Miljco (Miljco Trifunović užički okružni načelnik u vreme ustavobranitelja) u hajduke i zatr i upropasti toliki narod, Bog neka mu sudi!” M. Đ. Milićević, op. cit., 592-594.
[22] M. Gavrilović, Miloš Obrenović, knj. 2, Beograd, 1909, 318-321; V. Stef. Karadžić, Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867, 267.
[23] T. Živanović, Zakonski izvori krivičnog prava Srbije i istorijski razvoj njegov i njenog krivičnog pravosuća od 1804-1865, Beograd, 1967, 43, 47-48; M. Gavrilović, op. cit., 322.
[24] T. Živanović, op. cit., 47-48; M. Pavlović, Srpska pravna istorija, 248, 253-254.
[25] M. Gavrilović, op. cit., str. 319, 322-323; O. Milosavljević, op. cit., 100-102.
[26] R. Ljušić, Hajdučija u užičkom kraju u vreme prve vladavine kneza Miloša i kneza Mihaila, Užički zbornik, br. 14 (1985). Navedno prema: O. Milosavljević, op. cit., 101; M. Gavrilović, op. cit, 322.
[27] M. Gavrilović, op. cit., str. 326-327; O. D. Pirh, Putovanje po Srbiji u godini 1829, preveo D. Mijušković, Beograd, 2012, 108-109.
[28] J. Pejin, Užički zakon i suzbijanje hajdučije 1850-1851. godine, Užički zbornik, br. 15 (1986), 78.
[29] S. Jovanović, Ustavobranitelji i njihova vlada (1838-1858), S. D. V, Beograd, 1933, str. 54.
[30] T. Živanović, op. cit., 143.
[31] T. Živanović, Ibid., 131, 143.
[32] Posle Miloševe abdikacije od 13. juna 1839. godine, knez je postao njegov najstariji sin Milan. Pošto je on umro već 8. jula iste godine, do izdavanja fermana od strane Porte kojim se priznalo punoletstvo šesnaestogodišnjeg Mihaila Obrenovića (3. februar 1840.), Kneževinom Srbijom je upravljalo Namesništvo u sastavu Jevrem Obrenović, Avram Petronijević i Toma Vučić-Perišić. R. Ljušić, Srpska državnost 19. veka, Beograd, 2008, 126-127; M. Pavlović, Srpska pravna istorija, 281-282.
[33] S. Jovanović, op. cit., 54-55; T. Živanović, op. cit., 213-226; M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije: 1804-1914, 138-139.
[34] O. Milosavljević, op. cit., 156; J. Pejin, op. cit., 78.
[35] Sbornikъ zakona i uredba, i uredbennы ukaza, izdanы u Knяžestvu Srbіi, V, Bѣograd, 1853, 114.
[36] Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije (1835-1941), Beograd, 1988, 56; T. Živanović, op. cit., 432.
[37] Sbornikъ zakona i uredba, i uredbennы ukaza, izdanы u Knяžestvu Srbіi, V, 115.
[38] J. Pejin, op. cit., 79.
[39] Đ. Cenić, Objasnenje Kaznitelnog zakonika za Knjažestvo Srbiju, Beograd, 1866, 696.
[40] Sbornikъ zakona i uredba, i uredbennы ukaza, izdanы u Knяžestvu Srbіi, V, 115-116.
[41] Ibid., 117; I. Janković, Na belom hlebu - Smrtna kazna u Srbiji (1804-2002), Beograd, 2012, 89.
[42] S. Jovanović, op. cit., 5-6.
[43] T. Živanović, op. cit., 143; Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraaljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije: (1835-1941), 56.
[44] Sbornikъ zakona i uredba, i uredbennы ukaza, izdanы u Knяžestvu Srbіi, V, 117-118.
[45] Učešće u poterama je shodno naredbama okružnih i sreskih načelnika bilo obavezno i za ostale stanovnike srezova i okruga u kojima se potera vršila. O. Milosavljević, op. cit., 107-110.
[46] Sbornikъ zakona i uredba, i uredbennы ukaza, izdanы u Knяžestvu Srbіi, V, 117; Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije (1835-1941), 56-57; O. Milosavljević, op. cit., 157.
[47] Sbornikъ zakona i uredba, i uredbennы ukaza, izdanы u Knяžestvu Srbіi, V, str. 119; T. Živanović, op. cit., str. 276; O. Milosavljević, op. cit., 161.
[48] Sbornikъ zakona i uredba, i uredbennы ukaza, izdanы u Knяžestvu Srbіi, V, 118; T. Živanović, op. cit., str. 197; M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije: 1804-1914, 183-184.
[49] U jednoj zapovesti Šabačkog magistrata od 6. maja 1808. godine stoji: „Ko (hajducima) leba daje, glavom će platiti”. I. Janković, op. cit., 25.
[50] O. Milosavljević, op. cit., 76; T. Milenković, Tasin dnevnik: (1870-906): prvi srpski učeni policajac, knj. 1, (priredio i predgovor napisao Ž. Aleksić), Ž. Aleksić, Odabrana dela - Zločin izazov društvu, Beograd, 1996,172.
[51] S. Đenić, Užički gorski car: hajduk Nikola Jevđević, Beograd, 2012, 81, 126-127.
[52] Sbornikъ zakona i uredba, i uredbennы ukaza, izdanы u Knяžestvu Srbіi, V, 118; M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije: 1804-1914, 228-230; T. Živanović, op. cit., 144, 197.
[53] J. Pejin, op. cit., 82.
[54] Sbornikъ zakona i uredba, i uredbennы ukaza, izdanы u Knяžestvu Srbіi, V, 118.
[55] T. Živanović, op. cit., 144, 277-278; Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraaljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije (1835-1941), 56.
[56] O. Milosavljević, op. cit., 146.
[57] Konfiskaciju imovine izričito je zabranjivao član 28 Hatišerifa od 1838. godine: „...no ni u kakvom slučaju neće se moći nalgati ili izricati kazn konfiskacije dobara“. Sličan propis sadrži i čl. 25 Zakona (Ustrojenija) o okružnim sudovima. Ustavi i vlade Kneževine Srbije, Kraljevine Srbije, Kraaljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije (1835-1941), 56; T. Živanović, op. cit., 145.
[58] S. Đenić, op. cit., 20-21.
[59] O. Milosavljević, op. cit., 81, 146-147.
[60] T. Živanović, op. cit., 271-272, 464; O. Milosavljević, op. cit., 76-77.
[61] T. Živanović, op. cit., 203-204, 272, 442-443; I. Janković, op. cit., 89.
[62] Sbornikъ zakona i uredba, i uredbennы ukaza, izdanы u Knяžestvu Srbіi, V, 254-256; O. Milosavljević, op. cit., 159.
[63] M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije: 1804-1914, 184.
[64] Ž. Živanović, Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, knj. 1, Beograd, 1923, 53.
[65] O. Milosavljević, op. cit., 162-163.
[66] Ibid., 164.
[67] Đ. Cenić, op. cit., 694.
[68] Ibid., 695.
[69] M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije: 1804-1914, 201.
[70] Đ. Cenić, op. cit., 694-695; M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije: 1804-1914, 201.
[71] Đ. Cenić, op. cit., 695-698.
[72] T. Milenković, op. cit., 129.
[73] P. Todorović, Listovi iz „Hajdučije”, Beograd, 1995, 127-128.
[74] O. Milosavljević, op. cit., 9.
[75] Zbornik zakona i uredaba u Kraljevini Srbiji izdatih od 1. januara 1894. do kraja 1895. godine, 50, Beograd, 1899, 418-421; Zbornik zakona i uredaba u Kraljevini Srbiji izdatih od 1. januara 1905. do kraja iste godine, 60, Beograd, 1908, 28-34.
[76] M. Đ. Milićević, Zimnje večeri. Priče iz narodnog života u Srbiji, Beograd, 1922, 78. Navedeno prema: O. Milosavljević, op. cit., 15, 17.
[77] O. Milosavljević, op. cit., 26-27.
[78] Ibid., 166.
[79] S. Jovanović, Druga vlada Miloša i Mihaila, Beograd, 1933, 268.
[80] O. Milosavljević, op. cit., 167.
[81] T. Živanović, op. cit., 373-374.
* Assistant professor, Faculty of Law, University of Kragujevac.