Dr Slavko Đorđević*
Pregledni naučni članak
UDK: 341.9
KOLIZIONOPRAVNO CEPANjE ZAOSTAVŠTINE USLED PRIMENE USTANOVE RENVOI I UKLANjANjE NASTALIH PROTIVREČNOSTI PRAVNIH NORMI**
Rad primljen: 11. 12. 2018.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2018.
U domaćem međunarodnom privatnom pravu do tzv. kolizionopravnog cepanja zaostavštine i primene više merodavnih prava na različite delove zaostavštine jednog ostavioca može doći usled primene ustanove uzvraćanja i preupućivanja (renvoi; čl. 6 Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja – ZRSZ). To se, po pravilu (a u zavisnosti od konstelacije činjenica), događa kada domaća koliziona norma za nasleđivanje iz čl. 30 st. 1 ZRSZ uputi na primenu stranog prava čije kolizione norme slede tzv. princip podeljene zaostavštine, koji u pogledu nasleđivanja nepokretnosti nalaže primenu prava države u kojoj se nepokretnosti nalaze, a u pogledu nasleđivanje pokretnih stvari primenu personalnog prava ostavioca. U ovom radu autor, najpre, analizira „fenomen“ kolizionopravnog cepanja zaostavštine u međunarodnom privatnom pravu i ustanovu renvoi kao uzrok njegovog nastanka, zatim obrađuje problem protivrečnosti pravnih normi koje mogu nastati zbog kombinovane primene više merodavnih naslednih statuta na zaostavštinu jednog lica i, na kraju, objašnjava kako se ove protivrečnosti uklanjaju metodom prilagođavanja.
Ključne reči: princip podeljene zaostavštine; ustanova renvoi; kolizionopravno cepanje zaostavštine; protivrečnost pravnih normi; prilagođavanje.
I PRINCIP PODELjENE ZAOSTAVŠTINE I TZV. KOLIZIONOPRAVNO CEPANjE ZAOSTAVŠTINE
U našem međunarodnom privatnom pravu koliziona norma za nasleđivanje sledi tzv. princip jedinstvene zaostavštine, koji je prihvaćen u većini evropskih država[1] i ima za cilj da se jedno nacionalno pravo primeni na raspravljanje celokupne zaostavštine ostavioca, bez obzira na vrstu stvari koje ulaze u njen sastav (pokretne i nepokretne stvari) i bez obzira gde se njeni pojedini delovi nalaze (u jednoj ili više država). Prema čl. 30 st. 1 Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja[2] (ZRSZ), za nasleđivanje je merodavno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u momentu svoje smrti i ovo pravo se primenjuje na celokupnu nepokretnu i pokretnu zaostavštinu ostavioca bez obzira gde se ona nalazi[3].
Pored principa jedinstvene zaostavštine, uporedno međunarodno privatno pravo poznaje i tzv. princip podeljene zaostavštine, koji je ulgavnom zastupljen u anglosaksonskim pravnim sistemima[4], ali i u pojedinim evropskim državama[5]. Ovaj koncpet određivanja merodavnog prava za nasleđivanje polazi od kriterijuma podele stvari (koje čine zaostavštinu) na nepokretne i pokretne, te za nasleđivanje nepokretnih stvari predviđa primenu prava države gde se one nalaze (lex rei sitae), a za nasleđivanje pokretnih stvari pravo države u kojoj je ostavilac imao uobičajeno boravište[6] ili prebivalište[7] u vreme smrti ili pravo države čiji je bio državljanin u vreme smrti[8]. Očigledno je da primena ovakvih kolizionih pravila može voditi nastanku situacije u kojoj se na različite delove zaostavštine jednog lica primenjuju različita merodavna nacionalna prava. U stranoj literaturi i sudskoj praksi se takva pravna situacija redovno označava kao kolizionopravno cepanje zaostavštine[9]. Takođe, važno je istaći da je strana sudska praksa usvojila pravilo da se, prilikom primene režima podeljene zaostavštine, svaki deo zaostavštine u kolizionopravnom smislu tretira samostalno, što znači da se raspravlja (prema pravu koje je za njega merodavno) kao da je reč o celokupnoj zaostavštini, bez obzira na pravnu sudbinu ostalih delova zaostavštine[10]. Može se, dakle, reći da se, shodno ovom konceptu, delovi zaostavštine jednog lica raspravljaju kao zaostavštine različitih ostavioca. Otuda, termin „cepanje zaostavštine“, premda pomalo „sirov“ i „neuglađen“ za „domaće pravničko uho“, veoma efektno označava situaciju u kojoj se zaostavština jednog lica „deli“ odnosno „cepa“ na dve ili više zaostavština na koje se primenjuju različita merodavna prava.
Iako je naš zakonodavac u čl. 30. st. 1 ZRSZ usvojio princip jedinstvene zaostavštine, do problema kolizionopravnog cepanja zaostavštine i primene više merodavnih prava na njene pojedine delove od strane naših sudova može doći barem u dva slučaja[11]. Najpre, u nekoliko bilateralnih konvencija, kojima je vezana naša zemlja i koje imaju prednost u primeni u odnosu na ZRSZ[12], predviđena je primena principa podeljene zaostavštine. Tako, na primer, u bilateralnim ugovorima sa Mongolijom[13] i Rusijom[14] predviđeno je da je za nasleđivanje nepokretne zaostavštine merodavno pravo države ugovornice u kojoj se one nalaze, a pokretne zaostavštine pravo državljanstva ostavioca u vreme smrti. Druga situacija u kojoj se domaći sud ima suočiti sa tzv. cepanjem zaostavštine može nastati usled primene ustanove renvoi (uzvraćanja i preupućivanja) koja je uređena u čl. 6 ZRZS. U načelu, do „cepanja zaostavštine“ može doći kada naša kolziona norma za nasleđivanje (čl. 30 st. 1 ZRSZ) uputi na strani pravni poredak čije kolizione norme za nasleđivanje prihvataju princip podeljene zaostavštine[15].
U izlaganjima koja slede bliže ćemo razmotriti ustanovu renvoi kao uzrok cepanja zaostavštine, kao i problem protivrečnosti pravnih normi koje mogu nastati zbog kombinovane primene različitih pravnih poredaka na nasleđivanje zaostavštine jednog lica i koje se, po pravilu, uklanjaju metodom prilagođavanja.
II RENVOI KAO UZROK KOLIZIONOPRAVNOG CEPANjA ZAOSTAVŠTINE
Ustanova uzvraćanja i preupućivanja (renvoi) je u našem međunarodnom privatnom pravu uređena odredbama člana 6. ZRSZ[16]. Kada koliziona norma za nasleđivanje iz čl. 30 st. 1 ZRSZ uputi na strano pravo, domaći sud je, shodno čl. 6 st. 1 ZRSZ, dužan da uzme u obzir njegova koliziona pravila o nasleđivanju, pri čemu, prema preovlađujućem mišljenju u domaćoj literaturi, „uzimanje u obzir“ stranih kolizionih pravila treba shvatiti kao obavezu domaćih organa da ova pravila i primene u svakom konkretnom slučaju[17]. Ako koliziona norma prvoupućenog stranog prava uzvraća na naše pravo, primenjuju se, shodno čl. 6 st. 2 ZRSZ, materijalnopravne norme domaćeg prava. Međutim, čl. 6 ZRSZ ne pruža rešenje za situacije u kojima dolazi do preupućivanja na pravo treće, četvrte itd. države, niti u domaćoj literaturi o tome postoji jedinstveno stanovište[18]. Prema našem mišljenju, niz ovog preupućivanja se prekida, kada kolizione norme neke od država u tom nizu prihvate upućivanje i time potvrde primenu sopstvenog materijalnog prava ili uzvrate na pravo Srbije čije se materijalnopravne norme, shodno čl. 6 st. 2 ZRSZ, imaju primeniti. Ukoliko to nije slučaj, primenjuje se pravo one države koje se dva puta pojavi u nizu preupućivanja, tj. pravo države na koje je uzvratila koliziona norma prava države koja se poslednja pojavila u nizu prepućivanja[19].
U svakom slučaju, ustanova renvoi otvara mogućnost da domaći sud, prilikom raspravljanja zaostavštine ostavioca koji je strani državljanin, primeni (na osnovu čl. 30 st. 1 ZRSZ u vezi sa čl. 6 ZRSZ) strane kolizione norme za nasleđivanje koje usvajaju princip podeljene zaostavštine i koje mogu dovesti do cepanja zaostavštine, tj. situacije u kojoj se na pojedine delove zaostavštine jednog ostavioca primenjuju različita merodavna prava. Pritom, treba istaći da do cepanja zaostavštine ne dolazi uvek kada domaći sud primenjuje strana koliziona pravila koja slede princip podeljene zaostavštine, već to zavisi od konstalacije činjenica (npr. u kojim državama se nalazi nepokretna i pokretna zaostavština, koje državljanstvo ima ostavilac odnosno ge se nalazi domicil ostavioca itd.) na koje se primenjuju ova strana kolizionih pravila, ali i norme o međunarodnoj nadležnosti domaćih sudova u naslednim stvarima[20]. Naročito je važno imati u vidu da sama činjenica, da se jedan deo nepokretne ili pokretne zaostavštine nalazi u stranoj državi, nije presudna za nastanak cepanja zaostavštine, s obzirom da je potrebno prethodno utvrditi da li je domaći sud međunarodno nadležan da raspravlja celokupnu zaostavštinu ili njen deo. Naime, nadležnost domaćih sudova je potpuno isključena za raspravljanje nepokretne zaostavštine stranog državljanina koja se nalazi u inostranstvu (argumentum a contrario iz čl. 72. st. 1 ZRSZ)[21], što znači da domaći sudovi niukom slučaju ne mogu biti u prilici da primenjuju strani lex rei sitae na ovu nepokretnu imovinu (čiju primenu bi naložila strana koliziona norma), tako da do eventualnog cepanja zaostavštine ne može ni doći. Isto važi i za pokretnu zaostavštinu koja se nalazi u inostranstvu (čl. 72 st. 2 ZRSZ)[22].
Imajući ovo u vidu, možemo zaključiti da se kolizionopravno cepanje zaostavštine pred domaćim našim sudovima najčešće javlja kada je ostavilac strani državljanin sa prebivalištem u inostranstvu koji je ostavio nepokretnu i pokretnu zaostavštinu koja se nalazi u Srbiji, a pritom međunarodno privatno pravo države čiji je on državljanin prihvata princip podeljene zaostavštine. Na primer[23], ostavilac A, državljanin SAD sa prebivalištem u Kaliforniji, sačinio je zaveštanje kojim stan u Beogradu, vredan 80 000 evra, ostavlja svome sinu B, a svotu novca, u iznosu od 80 000 evra, koja se nalazi na računu Erstebank ad Novi Sad, ostavlja svojoj ćerki C. Domaći sud, koji je u ovakvoj konstelaciji (u skladu sa čl. 72 ZRSZ) međunarodno nadležan da raspravlja navedenu nepokretnu i pokretnu zaostavštinu ostavioca, određuje merodavno pravo za nasleđivanje primenom kolizione norme iz čl. 30 st. 1 ZRSZ koja upućuje na pravo SAD odnosno (u skladu sa čl. 10 st. 2 ZRSZ[24]) na pravo Kalifornije i to, shodno čl. 6. st. 1 ZRSZ, na njegove kolizione norme. Koliziono pravo Kalifornije polazi od principa podeljene zaostavštine, tako da za nasleđivanje nepokretnosti predviđa primenu lex rei sitae, a za nasleđivanje pokretnih stvari primenu prava domicila ostavioca u vreme njegove smrti[25]. Prema tome, u pogledu nasleđivanja nepokretnih stvari, kalifornijsko koliziono pravo uzvraća, shodno čl. 6 st. 2 ZRSZ, na naše materijalno nasledno pravo koje se na tu zaostavštinu primenjuje, a u pogledu nasleđivanja pokretne zaostavštine prihvata upućivanje (primenjuje se pravo poslednjeg domicila ostavoca, a to je pravo Kalifornije), te je za njeno raspravljanje merodavno kalifornijsko materijalno pravo.
Kao što se može videti, u ovom primeru je tzv. parcijalni (delimični) renvoi uzrokovao kolizionopravno cepanje zaostavštine, koje je dovelo do toga da se na nasleđivanje pokretne zaostavštine primenjuje kalifornijsko pravo, a na nasleđivanje nepokretne zaostavštine domaće (srpsko) pravo.
III PROBLEM NASTANKA PROTIVREČNOSTI PRAVNIH NORMI KOD KOLIZIONOPRAVNOG CEPANjA ZAOSTAVŠTINE
Nastanak protivrečnosti pravnih normi vezuje se za situaciju kada se više merodavnih pravnih poredaka, čije materijalnopravne norme nisu međusobom usklađene, primenjuje na različita povezana pravna pitanja koja proističu iz jednog činjeničnog stanja sa elementom inostranosti[26]. U takvoj situaciji kombinovana primena normi ovih pravnih poredaka može voditi materijalnopravnom rezultatu koji odstupa od rezultata koji bi se dobili, kada bi se bilo koji od njih u celini primenio na celokupno činjenično stanje, tj. na sva pravna pitanja koja iz tog činjeničnog stanja proističu. Ovakvi materijalnopravni rezultati se u teoriji i praksi međunarodnog privatnog prava nazivaju protivrečnostima pravnih normi koje se, po pravilu, uklanjaju metodom prilagođavanja[27].
U gore prikazanom primeru kolizionopravnog cepanja zaostavštine dolazi do nastanka protivrečnosti pravnih normi, ukoliko se dosledno primeni kalifornijski princip podeljene zaostavštine. Naime, ako se pridržavamo pravila da se, prilikom sprovođenja principa podeljene zaostavštine koje predviđa strano (kalifornijsko) koliziono pravo, nasleđivanje svakog dela zaostavštine (u skladu sa pravom koje je za taj deo merodavno) raspravlja samostalno, tj. odvojeno od ostalih delova zaostavštine (na koja se primenjuju druga merodavna prava), nepokretna i pokretna zaostavština jednog lica se mora raspraviti potpuno odvojeno prema normama pravnih poredaka koji su za njih merodavni. To, u našem primeru, znači da nepokretnu zaostavštinu, tj. stan u Beogradu u vrednosti od 80 000 evra, nasleđuje sin ostavioca prema merodavnom srpskom naslednom pravu, i to na osnovu zaveštanja, s tim što bi ćerka mogla, u skladu sa našim pravom[28], a u pogledu nepokretne zaostavštine u Beogradu (koja se razmatra samostalno, kao da je jedina!), da zahteva nužni deo u iznosu od jedne polovine njenog zakonskog dela (40 000/2=20 000 evra). U krajnjem rezultatu raspravljanja nepokretne zaostavštine prema srpskom pravu, sin bi dobio nasledni deo u vrednosti od 60 000 evra, a ćerka iznos od 20 000 evra. S druge strane, i pokretna zaostavština, tj. svota novca od 80 000 evra, raspravlja se samostalno u skladu sa merodavnim pravom Kalifornije. Kalifornijsko pravo, međutim, ne daje pravo na nužni deo odrasloj deci ostavioca[29], tako da ćerka nasleđuje, na osnovu zaveštanja, celokupnu svotu u iznosu od 80 000 evra, dok sin od ove sume ne dobija ništa (jer prema pravu Kalifornije nema pravo na nužni deo). U konačnom rezultatu kombinovane primene srpskog i kalifornijskog prava, nasledni deo ćerke iznosi 100 000 evra (20 000 + 80 000), a sinov 60 000 evra, što drastično odstupa od volje ostavioca izražene u njegovom zaveštanju (koji je podelio svoju zaostvštinu sinu i ćerki na jednake delove – svakome po deo u iznosu od 80 000 evra). Međutim, ako bi se na celokupnu nepokretnu i pokretnu zaostavštinu ostavioca primenilo samo (isključivo) pravo Srbije, ispoštovala bi se njegova poslednja volja i sin i ćerka bi nasledili na jednake delove na osnovu zaveštanja ostavioca. Do istog rezultata bi se došlo i primenom prava Kalifornije na celokupnu zaostavštinu ostavioca.
Prema tome, usled kombinovane primene našeg i kalifornijskog prava, ćerka je dobila više odnosno sin je dobio manje, nego što bi dobili kada bi se bilo koje od ovih prava primenilo na slučaj u celini, što znači da je nastala protivrečnost pravnih normi. Parcijalni renvoi nije, dakle, samo direktan uzročnik kolizonopravnog cepanja zaostavštine, već je posredno i uzročnik nastanka protivrečnosti pravnih normi. Takođe, važno je istaći da se protivrečnosti pravnih normi kod kolizionopravnog cepanja zaostavštine najčešće javljaju (kao što je slučaj u našem primeru) prilikom utvrđivanja prava na nužni deo i obračunavanja njegovog iznosa, kao i prilikom uračunavanja poklona (koje je ostavilac učinio nekom od naslednika za života) u nasledni deo[30] (kojem nažalost u ovom radu ne posvećujemo pažnju).
IV UKLANjANjE PROTIVREČNOSTI PRAVNIH NORMI PRIMENOM PRILAGOĐAVANjA
A. Uopšte o primeni metode prilagođavanja
Već smo istakli da se protivrečnosti pravnih normi koje su nastale kombinovanom primenom dva ili više merodavnih pravnih poredaka na slučaj sa elementom inostranosti uklanjaju, po pravilu, primenom prilagođavanja koje predstavlja osobeno metodološko sredstvo međunarodnog privatnog prava. Prilagođavanje se vrši tako što se modifikuju postojeće ili stvaraju nove kolizione ili merodavne materijalnopravne norme sa ciljem da se, umesto nastale protivrečnosti pravnih normi, dobije pravični materijalnopravni rezultat koji je prihvatljiv za sve involvirane merodavne pravne poretke[31]. U biti, svrha ove korekcije se ogleda u ostvarenju onih ciljeva koji su zajednički svim merodavnim pravnim porecima, a koji se nisu mogli ostvariti zbog njihove kombinovane primene na dati slučaj[32].
Iako u domaćoj literaturi[33] postoje oprečna stanovišta, smatramo da je metod prilagođavanja dopušten u našem međunarodnom privatnom pravu, te da je osnov za modifikaciju kolizionih i materijalnopravnih normi odnosno korekciju rezultata njihove primene sadržan u ustavnopravnim principima jednakosti[34] (tj. zabrane diskriminacije) i vladavine prava[35], koji čine temelj ljudskih i manjinskih prava garantovanih ustavom i imaju za cilj ostvarenje pravde i pravičnosti u svakom konkretnom slučaju[36]. To, zapravo, znači da bi organ primene prava (sud) mogao, pozivajući se na ustavnopravne principe jednakosti i vladavine prava, da prilagodi odnosno koriguje pravnu normu (odnosno pravne norme) čija bi doslovna primena vodila rezultatu koji je očigledno nepravedan (nepravičan) i koji obezvređuje opravdana očekivanja stranaka[37]. Očigledno nepravedan rezultat vređa ustavnopravni princip jednakosti i mogao bi se odrediti kao rezultat primene pravnih normi koji vodi nejednakom tretmanu istih ili sličnih činjeničnih stanja odnosno jednakom tretmanu različitih činjeničnih stanja. Rezultat dobijen u našem primeru, prema kojem je sin kao naslednik dobio manji nasledni deo zbog kombinovane primene merodavnih naslednih statuta, upravo predstavlja povredu principa jednakosti, jer se sin kao naslednik nalazi u nejednakom položaju u odnosu na „sina-naslednika“ koji bi dobio veći deo zaostavštine kada bi se na ceo slučaj (tj. celokupnu zaostavštinu) primenio bilo jedan bilo drugi nasledni statut (bilo srpsko bilo kalifornijsko pravo)[38]. S druge strane, ustavnopravni princip vladavine prava ima za cilj da uspostavi takav pravni poredak koji strankama pruža mogućnost da predvide posledice svog ponašanja i obezebeđuje pravnu sigurnost koja se se ogleda u zaštiti njihovih opravdanih (legitimnih) očekivanja[39]. Imajući ovo u vidu, sin kao naslednik (iz našeg primera) legitimno očekuje da dobije veći deo zaostavštine odnosno nasledni deo koji mu je otac zaveštanjem namenio, što mu svakako obezbeđuju oba nasledna statuta (i srpsko i kalifornijsko pravo), ako bi se bilo koji od njih primenio na celokupnu zaostavštinu. Međutim, kombinovana primena srpskog i kalifornijskog prava na različite delove zaostavštine vodi rezultatu prema kojem on dobija manji deo od očekivanog. Na ovaj način su izneverena njegova opravdana očekivanja kao naslednika, ali i ostaviočeva očekivanja da njegova zaostavština bude podeljena naslednicima u skladu sa njegovim zaveštanjem, što znači da je princip vladavine prava zakazao u vršenju svoje funkcije[40]. Otuda, prilagođavanje kolizionih i/ili materijalnopravnih normi, koje bi se sprovelo u našem primeru, treba da dovede do rezultata koji je u skladu sa ovim ustavnopravnim principima, a koji bi glasio da sin dobija deo zaostavštine koji mu je ostavilac zaveštanjem dodelio, što uostalom „žele“ oba merodavna nasledna statuta.
Imajući u vidu da se koriguju kolizione odnosno merodavne materijalnopravne norme, prilagođavanje može biti kolizionopravno (modifikacija odnosno menjanje kolizionih normi ili stvaranje novih kolizionih normi sa ciljem da se ponovo odredi merodavno pravo) i materijalnopravno (modifikacija odnosno ograničavanje ili dopunjavanje polja primene merodavnih materijalnopravnih normi, njihova svesna ne primena ili stvaranje novih materijalnopravnih normi)[41]. Koje od ova dva načina prilagođavanja treba primeniti, utvrđuje se na osnovu tzv. principa zakona najmanjeg otpora[42], koji je prihvaćen i u domaćoj literaturi[43] i koji, u osnovi, pruža određene smernice kojima se sudovi rukovode prilikom primene prilagođavanja u svakom konkretnom slučaju. Ovaj princip nalaže da organ primene prava, čim utvrdi postojanje protivrečnosti pravnih normi u slučaju sa elementom inostranosti, mora vrednovati sve međunarodnoprivatnopravne i materijalnopravne interese u datom slučaju i, pritom, žrtvovati slabije interese u korist jačih kako bi pristupio prilagođavanju onih (kolizionih ili materijalnopravnih) normi koje su za to najpogodnije[44]. Takođe, potrebno je uzeti u obzir uzroke nastanka protivrečnosti pravnih normi, jer oni neretko mogu ukazati koji način prilagođavanja je najpodesniji, kao i voditi računa da prilagođavanje ne prouzrokuje nove protivrečnosti pravnih normi u konkretnom slučaju i da njegovo preduzimanje bude u skladu sa osnovnim i najvišim principima domaćeg pravnog poretka[45]. Međutim, važno je ponovo istaći da princip zakona najmanjeg otpora daje samo opšte smernice za preduzimanje prilagođavanja koje se, u teoriji i praksi, neretko na različite načine tumače, što ima za posledicu predlaganje različitih rešenja za iste slučajeve[46]. Uprkos tome, najvažnije je da sva predložena rešenja dovedu do istog rezultata, a to je uklanjanje protivrečnosti pravnih normi i dobijanje pravičnog materijalnopravnog rezultata kojim se postiže cilj čije ostvarenje žele svi involvirani merodavni pravni poreci u konkretnom slučaju.
B. Primena prilagođavanja kod cepanja zaostavštine nastalog usled primene renvoi – kolizionopravno ili materijalnopravno prilagođavanje?
Kada je reč o uklanjanju protivrečnosti pravnih normi kod kolizionog cepanja zaostavštine koje je nastalo usled primene ustanove renvoi, izbor odgovarajućeg načina prilagođavanja takođe zavisi od konkretizacije opštih smernica koje nalaže princip zakona najmanjeg otpora. Pritom, treba imati u vidu da je ustanova renvoi dovela do kolizionog cepanja zaostavštine koji se (sam po sebi), takođe, smatra uzrokom protivrečnosti pravnih normi[47]. Ovo je naročito važno istaći zato što je u literaturi zastupljeno mišljenje da se protivrečnost pravnih normi, koja je uzrokovana ustanovom renvoi, po pravilu uklanja kolizionopravnim prilagođavanjem[48], dok se protivrečnost pravnih normi, koja je uzrokovana cepanjem zaostavštine, rešava materijalnopravnim prilagođavanjem[49]. Prema tome, u našem slučaju imamo dva uzroka nastanka protivrečnosti pravnih normi koji su međusobno povezani i uslovljeni, tako da može biti sporno kojeg od njih treba smatrati odlučujućim, što svakako utiče na izbor odgovarajućeg načina prilagođavanja. Iz tog razloga je moguće predložiti više rešenja[50].
Materijalnopravno prilagođavanje je moguće, u našem primeru, sprovesti barem na dva načina. Najpre, moguće je izbeći primenu normi o nužnom delu našeg prava (tj. svesno ne primeniti ove norme) i raspodeliti ostaviočevu zaostavštinu, prema srpskom i kalifornijskom pravu, potpuno u skladu sa njegovim zaveštanjem. Drugi način bi bio da se a priori smatra da zaveštanje ne postoji i da se svaki deo zaostavštine raspodeli prema normama o zakonskom nasleđivanju onog naslednog statuta koji je za njega merodavan, što u krajnjem rezultatu, takođe, vodi do podele zaostavštine na jednake delove među naslednicima[51]. Mišljenja samo da ovaj drugi način treba odbaciti, jer zadire u slobodu raspolaganja ostavioca, tj. ima za posledicu da se zaveštanje (koje je inače punovažno prema normama i srpskog i kalifornijskog prava) smatra nepostojećim, čime se grubo vređaju materijalnopravni interesi ostavioca.
Kada je reč o kolizionopravnom prilagođavanju, ono se u našem primeru može vršiti modifikovanjem postojećeg kolizionopravnog mehanizma. Pod modifikacijom treba razmeti korekciju kolizione norme iz čl. 30 ZRSZ (koja u našem primeru nije preporučljiva), korekciju primene ustanove renvoi iz čl. 6 ZRSZ i kolizionih normi stranog prava koje se na osnovu renvoi primenjuju, kao i stvaranje nove (samostalne) kolizione norme za dati slučaj. Cilj modifikacije postojećeg kolizionopravnog mehanizna jeste da se iznova odredi jedno merodavno pravo koje bi se primenilo na celokupnu pokretnu i nepokretnu zaostavštinu, što u našem primeru znači da preduzeto kolizionopravno prilagođavanje treba da ima za rezultat primenu jednog od involviranih naslednih statuta (srpsko ili kalifornijsko pravo) na nasleđivanje celokupne zaostavštine.
Do primene kalifornijskog prava na celokupnu zaostavštinu može doći, ako se zanemari čl. 6 ZRSZ, tj. ako se uopšte ne primeni ustanova renvoi[52]. Na ovaj način se kolizionopravnim prilagođavanjem eliminiše uzrok zbog kojeg je došlo do cepanja zaostavštine i nastanka protivrečnosti pravnih normi, tako da se kalifornijsko pravo primenjuje na nasleđivanje celokupne pokretne i nepokretne zaostavštine, što bi vodilo rezultatu da naslednici (sin i ćerka ostavioca) nasleđuju zaostavštinu potpuno u skladu sa zaveštanjem.
Do primene srpskog prava na celokupnu zaostavštinu (putem kolizionopravnog prilagođavanja) moguće je doći stvaranjem nove ad hoc kolizione norme. Jedna takva koliziona norma bi mogla glasiti: pošto se celokupna (nepokretna i pokretna) zaostavština nalazi u Republici Srbiji za čije je raspravljanje međunarodno nadležan srpski sud, na njeno nasleđivanje, a radi uklanjanja protivrečnosti pravnih normi, primenjuje se pravo Srbije. Primena našeg naslednog prava bi, takođe, vodila rezultatu da naslednici nasleđuju zaostavštinu ostavioca u skladu sa njegovim zaveštanjem.
Najzad, kolizionopravno prilagođavanje je moguće vršiti i korigovanjem kalifornijskih kolizionih normi za nasleđivanje (koje se primenjuju na osnovu čl. 6 st. 1 ZRSZ), koje bi se ogledalo u odstupanju od doslednog sprovođenja principa podeljene zaostavštine kalifornijskog prava koje nalaže da se svaki deo zaostavštine raspravlja samostalno prema pravu koje je za njega merodavno. Ovo odstupanje bi se sprovelo tako što bi domaći sud, prilikom raspravljanja nepokretne zaostavštine prema srpskom pravu, trebalo da uzme u obzir rezultat raspravljanja pokretne zaostavštine prema kalifornijskom pravu, tj. da uzme u obzir da ćerka, u skladu sa kalifornijskim pravom, nasleđuje novac od 80 000 evra u celosti. Uzimanje u obzir ovog rezultata (dobijenog raspravljanjem pokretne zaostavštine prema kalifornijskom pravu) znači da dolazi do njegovog supsumiranja pod dispoziciju materijalnopravne norme srpskog prava koja uređuje pravo na nužni deo (čl. 40 ZON) i koja se (zajedno sa ostalim normama ZON-a) primenjuje na nasleđivanje nepokretne zaostavštine[53]. To, dalje, znači da ćerka dobija deo zaostavštine (prema kalifornijskom pravu) čiji iznos daleko prevazilazi iznos nužnog dela, tako da njen zahtev za nužnim delom na nepokretnoj zaostavštini (na koju se primenjuje srpsko pravo) treba odbiti u celini. Sprovođenjem prilagođavanja na ovaj način sud bi, u krajnjem rezultatu, raspodelio zaostavštinu potpuno u skladu sa zaveštanjem ostavioca, bez ikakvog korigovanja materijalnopravnih normi srpskog i kalifornijskog prava, kao i pravila o renvoi iz čl. 6 ZRSZ, a uz minimalnu korekciju principa podeljene zaostavštine kalifornijskog prava (tj. minimalnu korekciju kolizionih normi za nasleđivanje kalifornijskog prava). Time bi se dobio materijalnopravni rezultat koji oba involvirana merodavna prava (srpsko i kalifornijsko pravo) žele, čime se uklanja protivrečnost pravnih normi.
Imajući u vidu princip zakona najmanjeg otpora, smatramo da je poslednji prikazani način kolizionopravnog prilagođavanja najpogodniji za uklanjanje protivrečnosti pravnih normi u našem primeru, s obzirom da zahteva manje korekcije pravnih normi u cilju postizanja željenog rezultata od svih ostalih predloženih rešenja i naročito vodi računa o interesima ostavioca koji se ogledaju u poštovanju njegove poslednje volje izražene u njegovom zaveštanju.
V ZAKLjUČAK
Kolizionopravno cepanje zaostavštine, koje ima za posledicu primenu više nacionalnih prava na različite delove zaostavštine jednog lica, može nastati usled primene ustanove renvoi (uzvraćanje i preupućivanje iz čl. 6 ZRSZ) i to kada naša koliziona norma za nasleđivanje (čl. 30. st. 1 ZRSZ) uputi na strani pravni poredak čije kolizione norme za nasleđivanje prihvataju princip podeljene zaostavštine. Pritom, do cepanja zaostavštine na ovaj način obično dolazi kada je ostavilac strani državljanin sa prebivalištem u inostranstvu koji je ostavio nepokretnu i pokretnu zaostavštinu koja se nalazi u Srbiji, s obzirom da je u ovakvoj konstalaciji činjenica moguće da domaći sud bude međunarodno nadležan (u skladu sa čl. 72 ZRSZ) za raspravljanje i pokretne i nepokretne zaostavštine ostavioca na koju se (zbog primene stranih kolizionih normi koje slede princip podeljene zaostavštine) primenjuju dva različita nacionalna prava (po pravilu, domaće pravo na nepokretnu zaostavštinu i strano pravo na pokretnu zaostavštinu). Ova kombinovana primena dva pravna poretka na različite delove zaostavštine jednog ostavioca neretko uzrokuje nastanak tzv. protivrečnosti pravnih normi koje su, najčešće, povezane sa utvrđivanjem prava na nužni deo i obračunavanjem njegovog iznosa. Protivrečnosti pravnih normi se uklanjaju metodom prilagođavanja koja podrazumeva modifikaciju odnosno korekciju postojećih ili stvaranje novih kolizionih ili merodavnih materijalnopravnih normi sa ciljem da se, umesto nastale protivrečnosti pravnih normi, dobije pravični materijalnopravni rezultat koji je prihvatljiv za sve involvirane merodavne pravne poretke. Iz gore prikazanog hipotetičkog primera jasno se može videti kako nastaju protivrečnosti pravnih normi kod kolizionopravnog cepanja zaostavštine usled primene ustanove renvoi, te na koje načine je moguće preduzimanjem prilagođavanja ukloniti ove neželjene rezultate. Načelno, može se zauzeti stav da modifikacija primenjenog kolizionopravnog mehanizma (kolizionopravno prilagođavanje), koja podrazumeva minimalnu korekciju primene kolizionih normi stranog prava koje prihvataju princip podeljene zaostavštine, predstavlja najpogodniji način za uklanjanje protivrečnosti pravnih normi u prikazanom primeru i dobijanje materijalnopravnog rezultata koji „žele“ oba merodavna nasledna statuta.
Slavko Đorđević, LLD*
SCISSION OF SUCCESSION ESTATE IN THE CONFLCIT OF LAWS CAUSED BY RENVOI AND AVOIDANCE OF CONTRADICTION OF LEGAL NORMS
Summary
In Serbian private international law the so called scission of succession estate and application of several national laws to the different parts of deceased’s estate may be caused by renvoi (Art. 6 Serbian PIL Act). It may particularly happen when the conflict rule on succession of Art. 30 Serbian PIL Act refers to the foreign law whose conflict of law rules accept the concept of plurality of succession (scission of estate) which implies application of lex rei sitae to immovable property and application of personal law of deceased to movable property. In this paper author analyses the phenomena of scission of estate and institute of renovi by which scission could be caused, deals with the problem of contradictions of legal norms which arises as a consequence of application of two or more succession statutes and explains how these contradictions may be avoided by using the adaptation method of private international law.
Key words: principle of plurality of succession (scission of estate); renvoi; contradiction of legal norms; adaptation.
* Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, slavko@jura.kg.ac.rs
** Rad je napisan u okviru projekta Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije.
[1] Nakon usvjanja Uredbe br. 650/2012 o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i prihvatanju javnih isprava u naslednim stvarima kao i stvaranju evropskog sertifikata o nasleđivanju (OJ L 201, 27.7.2012, 107–134) , princip jedinstvene zaostavštine važi u državama članicama EU (osim u Danskoj, Velikoj Britaniji i Irskoj). Opšte kolziono pravilo iz čl. 22 st. 1 ove uredbe predviđa primenu prava države poslednjeg uobičajenog boravišta ostavioca na njegovu celokupnu zaostavštinu, bez obzira na vrstu stvari koje ulaze u njen sastav i gde se one nalaze.
[2] Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (ZRSZ), Službeni list SFRJ, br. 43/82 i 72/82, Službeni list SRJ, br. 46/96, Službeni glasnik RS, br. 46/2006 – dr. zakon.
[3] T. Varadi et al, Međunarodno privatno pravo, Beograd, 2007, 340; M. Stanivuković, P. Đundić, Međunarodno privatno pravo, posebni deo, Novi Sad, 2008, 196.
[4] Vid. S. Frank, Länderbericht USA, in: Erbrecht (Hrsg. W. Burandt, D. Rojahn), 2. Aufl., 2014, 1675; za Englesku i Vels vid. D. Solomon, Länderbericht England und Wales, in: Erbrecht (Hrsg. W. Burandt, D. Rojahn), 2. Aufl., 2014, 1468-1469; vid. i uporednopravni pregled kod E. M. Derstadt, Die Notwendigkeit der Anpassung bei Nachlaßspaltung im internationalen Erbrecht, Baden-Baden, 1998, 19 i dalje, 49 i dalje; M. Petrović, Sukobi zakona kod testamentalnog nasleđivanja, magistarski rad, Kragujevac, 1985, 15 i dalje.
[5] Vid. čl. 20 st. 1 Zakona o međunarodnom privatnom pravu i međunarodnom građanskom postupku Turske iz 2007. godine (turski ZMPP na engleskom jeziku dostupan je na http://jafbase.fr/docAsie/Turquie/Private%20international%20law%20Turkey.pdf, datum posete: 05.12.2018.).
[6] Tako je bilo u Belgiji prema čl. 78 st. 1 Zakona o međunarodnom privatnom pravu Belgije iz 2004. godine (belgijski ZMPP na engleskom jeziku dostupan je na https://sociedip.files.wordpress.com/2013/12/belgica-the-code-of-private-international-law-2004.pdf, datum posete: 05.12.2018.).
[7] U SAD i Engleskoj nepokretnosti se nasleđuju prema lex rei sitae, a pokretne stvari prema pravu poslednjeg domicila ostavioca (za SAD vid. S. Frank, op. cit., 1675; za Englesku i Vels vid. D. Solomon, op. cit., 468-1469, kao i na https://e-justice.europa.eu/content_which_law_will_apply-340-ew-maximizeMS_EJN-en.do?member=1#toc_3_7, datum posete: 05.12.2018.).
[8] Tako je u Turskoj. Čl. 20 st. 1 ZMPP Turske iz 2007. godine predviđa da je za nasleđivanje merodavno pravo poslednjeg državljanstva ostavioca, ali da se na nasleđivanje nepokretnosti koje se nalaze u Turskoj primenjuje tursko pravo.
[9] Vid. J. Kropholler, Internationales Privatrecht, Tübingen, 2001, 416-417; B. von Hoffmann, K. Thorn, Internationales Privatrecht, München, 2007, 419; E.M. Derstadt, op. cit., 19; V. Henle, Kollisionsrechtliche Nachlaßspaltung im deutsch-französichen Rechtsverkehr, Müchen, 1975, 4; H. Batiffol, P. Lagarde, Droit international Prive, Bd II, 1983, Rn 634; S. Đorđević, Prilagođavanje u međunarodnom privatnom pravu, doktorska disertacija, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2010, 283. Vid. i nemačku i francusku sudsku praksu: KG, 13.5.1912, KGJ 42, 141; BGH, 5.6.1957, BGHZ 24, 352; BGH, 5.4.1968, BGHZ 50, 63; BayObLG, 9.11.1993, FamRZ 1994, 723; OGH, 9.10.1986, IPRax 1988, 37; Trib. civ. de la Seine, 27.12.1906, Rev. Crit. 1907, 398.
[10] Vid. BGH, 5.6.1957, BGHZ 24, 352, 355; BayObLG, 9.11.1993, FamRZ 1994, 723,724-725; LG Berlin, 21.11.1994, FamRZ 1995, 757; Trib.civ de la Seine, 27.12.1906, Rev. Crit. 1907, 398; Trib.civ.Papeete 7.3.1975, Rev.crit.dr.int.pr. 1976, 674.
[11] Vid. S. Đorđević, Prilagođavanje, 285.
[12] Vid. čl. 3 ZRSZ koji predviđa da međunarodni ugovori imaju prednost u odnosu na odredbe ZRSZ-a.
[13] Čl. 43 Ugovora o pružanju pravne pomoći u građanskim, porodičnim i krivičnim stvarima sa Mongolijom iz 1981, Službeni list SFRJ, MU br. 7/82.
[14] Čl. 37 Ugovora između FNR Jugoslavije i Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika o pravnom pomoći u građanskim, porodičnim i krivičnim stvarima iz 1962. godine, Službeni list FNRJ, Dodatak br. 5/63.
[15] S. Đorđević, Prilagođavanje, 260-265, 285.
[16] Čl. 6 ZRSZ glasi: „Ako bi prema odredbama ovog zakona trebalo primeniti pravo strane države, uzimaju se u obzir njegova pravila o određivanju merodavnog prava.
Ako pravila strane države o određivanju merodavnog prava uzvraćaju na pravo Srbije, primeniće se pravo Srbije, ne uzimajući u obzir pravila o određivanju merodavnog prava“
[17] Vid. i up. M. Dika et al., Komentar Zakona o međunarodnom privatnom i procesnom pravu, Beograd, 1991, 27; S. Đorđević, Z. Meškić, Međunarodno privatno pravo, opšti deo, Kragujevac, 2016, 48; T. Varadi et al., op. cit., 146; A. Jakšić, Međnarodno privatno pravo, Beograd, 2008, 302; M. Stanivuković, M. Živković, Međunarodno privatno pravo, opšti deo, Beograd, 2008, 279-280.
[18] Prema jednom stanovištu, u ovoj situaciji treba prihvatiti tzv. renvoi u jednom koraku (single renvoi), što znači da treba primeniti materijalno pravo države na koju upute kolizione norme prvoupućenog prava (T. Varadi, Međunarodno privatno pravo, Novi Sad, 1990, 77 i dalje; M. Petrović, Renovi u uporednom pravu i ZRSZ, u: Dvadeset godina Zakona o međunarodnom privatnom pravu (ur. M. Živković), Niš, 2004, 51). Ovom rešenju se (s pravom) prigovara da narušava međunarodnu harmoniju odlučivanja koja predstavlja jedno od osnovnih načela međunarodnog privatnog prava čijem ostvarenju upravo ustanova renovi i služi, te ga zato treba odbaciti (vid. više S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 51). Prema drugom stanovištu, prekida lanca upućivanja treba rešiti sistemskim tumačenjem normi ZRSZ, tj. čl. 6 st. 1 ZRSZ treba tumačiti u vezi sa čl. 9. ZRSZ, prema kome pravo strane države treba primeniti prema smislu i pojmovima koje ono sadrži, pa kada naša koliziona norma uputi na pravo strane države, tada njeno koliziono pravo, uključujući i njeno pravilo o renvoi, treba primeniti isto onako kako bi ga primenio sud te strane države, osim u slučaju uzvraćanja na domaće pravo kada se primenjuje čl. 6. st. 2 ZRSZ (tako M. Dika et al., op. cit., 23 i dalje, 29). Ovo rešenje, koje se u velikoj meri poklapa sa teorijom stranog suda, treba odbaciti iz razloga što celokupan domaći kolizionopravni mehanizam čini zavisnim od toga kakav stav o renvoi ima pravo prvoupućene države. Za tako nešto nema uporišta u ZRSZ, pa stoga smatramo da odredbe čl. 6 ZRSZ „zaslužuju“ autonomno tumačenje koje bi se odnosilo na sva pitanja u vezi sa ustanovom renvoi, bez uzimanja u obzir pravila stranog prava o renvoi (vid. S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 51-52).
[19] S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 48-50.
[20] Vid. čl. 71-73 ZRSZ.
[21] M. Dika et al., op cit., 239; S. Đorđević, O problemima nekoordiniranog raspravljanja zaostavštine jednom lica u različitim pravnim porecima, u: Pravni sistem Srbije i standardi Evropske unije i Saveta Evrope (ur. S. Bejatović), Kragujevac, 2010, 379.
[22] Ibid.
[23] Sličan primer (sa nešto drugačijim činjenicama), ali u kontekstu cepanja zaostavštine usled primene domaćih normi o međunarodnoj sudskoj nadležnosti u naslednim stvarima, vid. kod S. Đorđević, O problemima nekoordiniranog raspravljanja zaostavštine, 382-383.
[24] O primeni čl. 10 ZRSZ u vezi sa čl. 6 ZRSZ kod upućivanja na složeni pravni poredak koji nema jedinstvena pravila međunarodnog privatnog prava niti jedinstvena pravila za rešavanje unutrašnjeg sukoba zakona (kao što je slučaj sa SAD) vid. S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 56-57; M. Dika et al., op. cit., 44-45. Čl. 10 ZRSZ glasi: „Ako je merodavno pravo države čiji pravni poredak nije jedinstven, a pravila ovog zakona ne upućuju na određeno pravno područuje u toj državi, merodavno pravo određuje se prema pravilima tog pravnog poretka.
Ako se merodavno pravo države čiji pravni poredak nije jedinstven ne može utvrditi na način predviđen u stavu 1 ovog člana, merodavno je pravo područja u toj državi s kojim postoji najbliža veza.“
[25] O merodavnom pravu za nasleđivanje i principu podeljene zaostavštine u SAD vid. M. Rosenberg, P. Hay, R. J. Weintraub, Conflict of Laws, Cases and Materials, tenth edition, Westbury N.Y., 757 i dalje.
[26] Vid. i up. S. Đorđević, Prilagođavanje, 10 i dalje, 52 i dalje; S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 155-156; G. Dannemann, Die ungewollte Diskriminierung in der internationalen Rechtsanwendung, Tübingen, 2004, 220 i dalje, 419 i dalje; D. Looschelders, Die Anpassung im internationalen Privatrecht, Heidelberg, 1995, 134 i dalje; A. Jakšić, op. cit., 277 i dalje; M. Stanivuković, M. Živković, op. cit., 367 i dalje.
[27] Ibid.
[28] Vid. čl. 40 st. 3 Zakona o nasleđivanju (ZON), Službeni glasnik RS, br. 46/95, 101/2003 – odluka USRS i 6/2015.
[29] Prema sec. 6570 Probate Code Kalifornije, deca ostavioca imaju zakonska nasledna prava samo ukoliko su ona nesvesno isključena iz nasleđa putem testamenta. To se naročito odnosi na situacije kada su deca rođena nakon sastavljanja testamenta. Ostalim odredbama ovog akta (Sec. 6510, 6520, 6540) se, uprkos postojanju testamenta, štite nadživeli supružnik, maloletna deca i delimično osobe koje su finansijski bile zavisne od ostavioca. Odrasla i finansijski samostalna deca, koje je ostavilac putem testamenta isključio iz nasleđivanja, nemaju prava na nužni deo. O ovom kalifornijskom pravnom aktu vid. više kod E. M. Derstadt, op. cit., 140; vid. i S. Đorđević, O problemima nekoordiniranog raspravljanja zaostavštine, 384, fn. 31.
[30] Vid. više kod E. M. Derstadt, op. cit., 138 i dalje. O problemima obračunavanja nužnog dela i uračunavanja poklona u situacijama kada o različitim delovima zaostavštine odlučuju sudovi različitih država vid. S. Đorđević, O problemima nekoordiniranog raspravljanja zaostavštine, 382 i dalje.
[31] S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 165; D. Looschelders, op. cit., 164 i dalje, 195 i dalje; G. Dannemann, op. cit., 429 i dalje; J. Kropholler, op. cit., 237-238; G. Kegel, K. Schurig, Internationales Privatrecht, 8. Aufl., München, 2000, 361.
[32] Vid. S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 165; G. Dannemann, op. cit., 446.
[33] U prilog primene prilagođavanja vid. A. Jakšić, Pravna sigurnost u međunarodnom privatnom pravu i problem prilagođavanja, Pravni život br. 11-12, 1994, 2039 i dalje; S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 162-164; S. Đorđević, O dopuštenosti prilagođavanja u međunarodnom privatnom pravu Srbije, u: Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima EU (ur. B. Vlašković), Kragujevac, 2013, 545 i dalje, 549 i dalje; S. Đorđević, Prilagođavanje, 139 i dalje. Protiv načelne primene prilagođavanja vidi M. Stanivuković, M. Živković, op. cit., 372.
[34] Čl. 21 Ustava Republike Srbije, Službeni glasnik, br. 98/2006.
[35] Čl. 3 Ustava Republike Srbije.
[36] Vid. i up. G. Dannemann, op. cit., 346 i dalje (koji je razvio stanovište o prilagođavanju kao ustavnopravnoj obavezi sudova u nemačkom pravnom porektu, a koje smo mi prihvatili i redefinisali u skladu sa našim pravnim porektom, vid. S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 162-164; S. Đorđević, Prilagođavanje, 137 i dalje).
[37] S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 162-163; M. Kostić, Generalna klauzula odstupanja od mjerodavnog prava, doktorska disertacija, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2001, 27 i dalje.
[38] Vid. S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 162; up. G. Dannemann, op. cit., 365-369.
[39] Vid. i up. S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 162-163; S. Đorđević, O dopuštenosti, 551-552; R. Lukić, B. Košutić, Uvod u pravo, Beograd, 2003, 64; G. Dannemann, op. cit., 376-378; B. Czempiel, Das bestimmbare Deliktsstatut – Zur Zurechnung im internationalen Deliktsrecht, Berlin, 1997, 27.
[40] S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 163; S. Đorđević, O dopuštenosti, 552.
[41] Vid. više kod S. Đorđević, Prilagođavanje, 24-26, 162 i dalje, 176 i dalje.
[42] Ovaj princip je razvio nemački profesor Gerhard Kegel (Gerhard Kegel). Vid. G. Kegel, Internationales Privatrecht, 4. Aufl., München, 1977, 148; G. Kegel, K. Schurig, op. cit., 362. Dalju „razradu“ ovog principa dao je G. Dannemann, op. cit., 435, 437.
[43] Vid. A. Jakšić, op. cit., 280; S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 164-165; S. Đorđević, Prilagođavanje, 162.
[44] G. Kegel, K. Schurig, op. cit., 362.
[45] Vid. G. Dannemann, op. cit., 436; S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 165.
[46] Tako S. Đorđević, Z. Meškić, op. cit., 165. O različitim shvatanjima i tumačenjima principa zakona najmanjeg otpora vid. S. Đorđević, Prilagođavanje, 158-162, 165 i dalje.
[47] S. Đorđević, Prilagođavanje, 262; G.Dannemann, op. cit., 286, 474.
[48] G. Dannemann, op. cit., 474-475.
[49] E. M. Derstadt, op. cit., 186; D. Looschelders, op. cit., 366; G. Dannemann, op. cit., 326.
[50] Vid. i up. S. Đorđević, Prilagođavanje, 262-265.
[51] Up. E. M. Derstadt, op. cit., 186-187; D. Looschelders, op. cit., 366; OLG Köln, 8.8. 1960, IPRspr. 1964765, Nr. 72, 225.
[52] O primeni prilagođavanja kod uklanjanja protivrečnosti koje su uzrokovane ustanovom renvoi vid. G. Dannemann, op. cit., 474-475; S. Đorđević, Prilagođavanje, 262, 263-264.
[53] Vid. i up. S. Đorđević, O problemima nekoordiniranog raspravljanja zaostavštine, 385.
* Associate Professor, Faculty of Law, University of Kragujevac.