Milica Sovrlić^*

Stručni članak

UDK: 347.9(497.11)

AKTUELNOST EDIKTA NE QUIS IN SUGGRUNDA U SAVREMENOM SRPSKOM PRAVU

Rad primljen: 04. 12. 2018.

Rad ispravljen: 23. 12. 2018.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2018.

Prema pravilima rimskog prava neodržavanje spoljnjih delova objekata ili postavljanje različitih predmeta na njima bilo je sankcionisano. Primenjujući princip odbjektivne odgovornosti odgovorno lice se za stvoreno stanje opasnosti kažnjavalo novčanom kaznom. Ni danas nisu retke situacije da prilikom prolaska gradskim ulicama uočavamo neobezbeđenje saksije na terasama, fasade koje prete da otpadnu, neučvršćenje reklame i slično. Iz tog razloga, pitanje odgovornosti za ugrožavanje bezbednosti građana i njihove imovine ne gubi na aktuelnosti.

Autor u radu polazi od pravila rimskog prava kako bi ukazao na istorijsko-pravni aspekt odgovornosti, a potom analizira zakonske i podzakonske akte domaćeg prava, koji su okosnica teme.

Ključne reči: rimsko pravo, Srpski građanski zakonik, pozitivno pravo Srbije, zgrada, održavanje, sankcije.

I UVOD

U današnje vreme, organizovanje života je uglavnom skoncentrisano na urbane sredine i višespratnice kao stambenim rešenjem. Kontinuirano održavanje zgrada spada u važno pitanje, jer usled delovanja brojnih spoljašnjih i unutrašnjih faktora vremenom dolazi do njihovog oštećenja. Pravilno održavanje podmiruje potrebe lica koja u njima žive, doprinosi sigurnosti prolaznika, ali i opštoj uređenosti gradskih sredina. Međutim, u našim prilikama ovo je i dalje aktuelna tema. Naime, poznato je građevinsko stanje mnogih starijih stambeno-poslovnih objekata, kao i nezainteresovanost da se problem ruiniranosti reši. Prosečno nizak životni standard i kultura „besplatnog“ stanovanja dovela je do toga da se u održavanje stambenih zgrada i stanova ulaže manje^[1]. U Srbiji, do početka svojinske transformacije, stanovi u višespratnim stambenim zgradama i svi zajednički delovi zgrade, kao i zgrade u celini bili su u društvenoj svojini, a o održavanju stambenih zgrada brinula je država.^[2] Dakle, stanari osim o svom posebnom delu, nisu morali voditi računa o stanju objekta u kojem su živeli. Međutim, iako je došlo do svojinske transformacije i pojave nekoliko projekata masovne stanogradnje, dileme o kvalitetu stanovanja velikog broja ljudi na malom prostoru iznova se otvaraju.^[3] Održavanje svih delova zgrade je od višestruke važnosti. U prvom redu, redovna održavanja doprinose stabilnosti i funkcionlasnosti, ali ne treba zanemariti ni vizuelni momenat, makar kada je reč o zgradama koje se nalaze u gradskim zonama koje su označene kao ekstra zone. Međutim, činjenica je da se korisnicima stambenih objekata mogu pripisati postupci, koji za posledicu mogu imati stvaranje ozbiljne opasnosti po lica i njihovu imovinu. Reči može biti ne samo o tome što se spoljni delovi ne održavaju i saniraju, već i o tome što se mnoge stvari postavljaju na spoljne delove, a da se ne vodi računa o tome da li su u takvom položaju bezbedne. Brojni propisi predviđaju da se o tome itekako mora voditi računa, ali svakodnevnica očigledno ne prati normativu, te postojanje saksija koje nisu obezbeđene, trošne zgrade kod kojih fasada ili crepovi prete da otpadnu ili u zimskim uslovima neuklanjanje ledenica i lavina snega sa krovova nisu neuobičajena pojava.

U radu smo analizirali sledeća pitanja: šta se podrazumeva pod održavanjem spoljnih delova zgrade, ko su subjekti obaveze održavanja i kakve sankcije pogađaju odgovorne subjekte. Normativnu okosnicu pored Zakon o stanovanju i održavanju zgrada^[4] čine drugi zakoni i podzakonski akti koje je bilo nužno analizirati posebno kada je reč o odgovornosti. Pored analize pozitivnih propisa, osvrćemo se na pravno uređenje odgovornosti za držanje stvari u opasnom položaju po pravilima rimskog prava kako bismo ukazali na istorijsko-pravni aspekt odgovornosti. Edikt ne quis in suggrunda, koji je uređivao ovu odgovornost primenjivao se na slučajeve kada su se različite stvari nalazile na visini. Stvari su se u takvom položaju nalazile ili usled neodržavanja objekata ili usled ugrađivanja i oslanjanja na spoljne strane i svakog trena su mogle da padnu.

II PRIMENA EDIKTA NE QUIS IN SUGGRUNDA

Prema pravilima rimskog prava postojala je odgovornost za štetu nastalu izbacivanjem nečega iz prostorija i odgovornost za stvorenu opasnost, koja se temeljila na opasnom položaju koji je stvar zauzimala (saksije sa zasadom, oštećeni krovni pokrivač, ledenice). Razlozi za uvođenje ovih kvazideliktnih odgovornosti u osnovi su se nalazili u nerešenim infrastrukturnim i stambenim problemima, kao i nemarnim ponašanjima rimskih građana. Iako se rimskoj tehnici i umešnosti građenja ne može prigovoriti (izgradnja vodovodne i kanalizacione mreže, puteva, itd.), slika urbanih sredina u prvim vekovima rimske države nije bila nalik onoj kasnije. Ulice su bile prilično uske za savremene standarde i sa gustim rasporedom stambenih i poslovnih objekata. Istureni balkoni na zgradama sa suprotnih strana tih ulica su bili toliko blizu jedan drugom da su stanari sa suprotnih strana mogli da se rukuju.^[5] Pored toga, postojali su i mnogi problemi komunalne prirode (odlaganje različitih vrsta otpada, svakodnevna buka). Završetak punskih ratova za Rimljane je značio promenu u načinu privređeivanja, ali i znatne promene u oblasti prava, društvenog i svakodnevnog života. Usled primata robnonovčanih odnosa mnogi su se doselili u Rim odlučujući da se bave trgovinom, bankarskim poslovima i sl. Međutim, u grad su došli i svi oni mali veleposednici koji su usled promena propali, povećavajući time broj siromašnog rimskog naroda (misera plebs).^[6] Usled povećanja broja stanovnika rešavanje pitanja stambenog fonda bilo je neminovno. Nedostatak kuća i stanova za život ljudi najčešće je rešavan izgradnjom insula (insulae). Ovi antički neboderi bili su namenjeni za stanovanje građana lošeg ekonomskog stanja. Nasuprot njima, bogatiji građani su živeli u domusu (domusu), koji je donekle bio simbol klasne pripadnosti. Komfor stana u višespratnicama i sprat na kojem se stanovalo zavisio je od zarade. „Dok su stanovi na prvom spratu prostrani i prilično skupi, što se više penje, stanovi su skromniji, sve do malih soba, tankih, krhkih zidova u potkrovlju“.^[7] Da bi obezbedili komforno stanovanje, u skučenim stanovima insula, stanari su često stvari postvljali na spoljnje zidove ili nesmotreno stvari izbacivali na ulicu. Činilo se da je ,,u svakom otvorenom prozoru bilo smrti dok se prolazilo noću“.^[8] Rečju, „stambena situacija u Rimu krajem republike je bila takva da se nešto moralo učiniti radi obezbeđenja javnih puteva i sigurnosti građana“.^[9] Iz ovih razloga, intervenisao je pretor, koji je doneo dva edikta. Reč je o ediktima ne quis in suggrunda i de his qui deicerint vel effuderint.^[10] Oba edikta su doneta u periodu republike i imali su cilj da zaštite lica i njihovu imovinu prilikom svakodnevnih prolazaka rimskim ulicama.

Donošenjem edikta ne quis in suggrunda pretor je sankcionisano ponašanja čija je posledica bila potencijalno škodljiva situacija, tj. ,,ako bi samo postojala mogućnost da se naškodi bilo bi mesta ediktu“.^[11] Shodno tome, pretor je imperativno propisao, „Neka niko na krovnim gredama ili na krovu, iznad onog mesta kuda se obično prolazi ili gde se stoji, nema postavljeno ono što padom može naškoditi. Ko bi učinio suprotno ovome, daću protiv njega tužbu na osnovu činjeničnog stanja na deset zlatnika“.^[12] Dakle, zabrana se odnosila na postavljenje stvari u položaj koji se smatrao  opasnim. Da li se stvar nalazila u položaju koji nije bio bezbedan procenjivalo se objektivno. Stoga, poziciono, stvar je bila opasna ukoliko se nalazila na visini i ukoliko je bila dovoljno teška.

O svakojakim opasnostima svedoči i Juvenal u svojim Satirama pišući o ,,različitim i raznolikim rizicima noći“^[13]. U tom smislu je zapisao  „…kako se visoko dižu zgrade, odatle te može ubiti svakojaki crep, ako sa prozora padaju probušene ili izobličene posude, kojom težinom udaraju trotoar skoro ga probuše…”^[14]

S obzirom na brojne interese koje je trebalo zaštiti namera pretora bila je da obuhvati širok krug lica na koje se odnosila zabrana postavljanja stvari u opasan položaj. Iz tog razloga, ediktom je bilo propisano  ,,neka niko (ne quis)“. ,,Neka niko“ se odnosilo na sve, bilo stanare, bilo vlasnike zgrade, bilo da tu stanuju bilo da ne stanuju, ali koji imaju nešto postavljeno.^[15] U cilju zaštite bilo je propisano da se smatra da ima postavljeno i onaj koji sam nije postavio, ali trpi ono što je postavljeno od strane drugog.^[16] Ovo je značilo da se kažnjavalo ne samo aktivno postupanje već i svako pasivno držanje lica koje se po odredbama edikta smatralo odgovornim. Tako, ,,ukoliko rob postavi, a gospodar trpi ono što je postavljeno, gospodar će odgovarati ne po osnovu noksalne tužbe, već u svoje ime“.^[17] Međutim, ukoliko bi se dogodilo da stvar padne i nekom naškodi onda se tužba podizala protiv onoga koji je stvar zaista postavio, a ne protiv onoga koji je tu stanovao. Problem ovakvih situacija bila je identifikacija pasivno legitimisanog subjekta, jer ,,ne može se sa sigurnošću utvrditi da je držao nešto postavljeno onaj koji je postavio, sem ako nije bio vlasnik zgrade ili stanar“.^[18]

Po osnovu actio de positis vel suspensis odgovornim licima izricana je novčana kazna od 10 zlatnika.^[19] Actio de positis vel suspensis mogao je inicirati svako ko bi primetio opasnost (actio popularis).  Međutim, u konkurenciji istovetnih zahteva, pretor je davao prednost licu čiji je interes najpre trebalo zaštititi.^[20] Kazna od 10 zlatnika bila je propisana prema Justinijanovom pravu, dok je ranije, lice od vlasnika objekta na ime kazne moglo dobiti 10.000,00 sestercija. Ovako visoko opredeljene novčane kazne kao i činjenica da se za otklanjanje opasnosti koristila actio popularis ukazuju na ideju preventivnog delovanja, ali i zaštite opšteg interesa. Uostalom, u samom ediktu je  bilo propisano ,,niko ne negira da je korisno što je pretor ovo propisao, u opštoj je koristi da se putevima prolazi bez straha i opasnosti“.^[21]

III RECEPCIJA EDIKTA U SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK

Donošenjem građanskog zakonika 1844. godine, Srbija se uvrstila među evropske zemalje koje su imale kodifikaciju građanskog prava. Kodifikatorski poduhvat je sam po sebi bio veoma vredno dostignuće malene Srbije koja je tek stasavala kao država.^[22] Izvornik građanskom zakoniku bio je Austrijski građanski zakonik (AGZ), a Srbija je postala deo germanske pravne porodice. Iako postoji spor o tome da li je Jovan Hadžić, pisac SGZ-a, zaista bio idejni tvorac pojedinih rešenja ili prepisivač AGZ-a, činjenica je da iz izvornika nije preuzet samo mali broj odredbi. Međutim, s obzirom na Hadžićevo pravničko znanje i obrazovanje nemoguće je zamisliti da prilikom izrade Zakonika pored izvornika nije koristio i orginalne tekstove rimskog prava.^[23] Naime, svi do tada doneti građanski zakonici su počivali na rimskom pravu, te je i SGZ bio prožet romanističkim idejama. Generalno, čitav istorjiski život Srba protekao je u domovini rimskog prava,^[24] a koje se u odredbama naših zakonika našlo posredno. Prvi kanal kroz koji su u Srbiju prodrle naredbe i ideje rimskog prava jeste Fotijev Nomokanon, koji je preveo sv. Sava.^[25] Međutim, nakon perioda turske okupacije, rimsko pravo u našoj pravnoj tradiciji oživljava i to upravo putem austrijskog prava. Kao što je dobro poznato, u onoj meri u kojoj je SGZ predstavljao vernu recepciju AGZ-a, ovaj je, opet, predstavljao recepciju rimskog prava.^[26] Stoga, uzimajući u obzir srpsku pravnu tradiciju i uticaje pod kojima se razvijala, sasvim opravdano možemo govoriti o recepciji edikta ne quis in suggrunda u SGZ-u. Pored pravne tradicije, razlog za recepciju ovog rimskog edikta bio je vanvremenski karakter njegovih odredbi. Iako je ondašnja Srbija u stambenim i drugim građevinskim rešenjima bila drugačija u odnosu na antički Rim, uređenje postavljanja stvari u prostoru na način da ne ugrožavaju lica bilo je potrebno ako ništa drugo onda zbog mogućih nesmotrenih ljudskih postupaka. Stoga, među odredbama SGZ-a našle su se i one koje su regulisale odgovornost za ugrožavanje lica položajem stvari. U §814 Zakonika bilo je propisano sledeće: ,,Ako je stvar kakva gde god nameštena, ili obešena, da lako pasti ili drukče koga osakatiti može; onda svaki ima pravo tu predstojeću opasnost policajnoj vlasti javiti, koja će izvideti i ukloniti.“ Ukoliko uporedimo ovaj paragraf SGZ-sa izvornikom naićićemo na isti pristup i identičnu formulaciju. Naime, u §1319 AGZ-a bilo je propisano: ,,Ako zbog verovatne opasnosti da neka stvar, obešena ili nameštena na kavom mestu, kuda se prolazi, ne padne i prolaznike ne ošteti, niko još nema prava tužiti sudu, ali svaki ima prava radi opšte bezbednosti, dostaviti opasnost političkoj vlasti“.

Dakle, odgovornost za postavljanje stvari u prostoru na način koji dovodi do ugrožavanja lica (prolaznika) i njihove imovine bila je uređena na osnovu principa edikta Ne quis in suggrunda. Ovim ediktom utemeljen je pravni okvir odgovornosti za stvoreno stanje opasnosti odnosno kažnjavanje i za situacije koje mogu da naškode. Izvor opasnosti bila je stvar čiji se štetni potencijal zasnivao na položaju koji je zauzimala prostoru. Međutim, ono što je primetno i u čemu AGZ i SGZ odstupaju u odnosu na rimsko pravo jeste određenje pasivne legitimacije. Premda se to ne navodi izričito kao u AGZ-u, prema § 814 SGZ-a niko ne može biti tužen^[27]. Ukoliko je neka stvar tako postavljena da se njen položaj smatra opasnim  trebalo je samo prijaviti nadležnim organima, koji će je ukoloniti. Prema pravilima rimskog prava odgovorno lice se za stvoreno stanje opasnosti kažnjavalo vrlo visokim novčanim kaznama.

IV POZITIVNO PRAVO SRBIJE

A. Održavanje spoljnih delova zgrade

Pojam zgrade u našem pravu je široko shvaćen. Određuje se s obzirom na građevinske elemente i namenu. Prema Zakon o stanovanju i održavanju zgrada pod zgradom treba podrazumevati objekat sa krovom i spoljnjim zidovima, izgrađena kao samostalna upotrebna celina koja pruža zaštitu od vremenskih i spoljnjih uticaja, a namenjena je za stanovanje, obavljanje neke delatnosti ili za smeštaj^[28]. Međutim, u zakonu je napravljeno odstupanje od polaznih kriterijuma za opredeljenje zgrade, te pod pojmom zgrade treba podrazumevati i nadstrešnice, skloništa, pa i podzemne garaže. Na ovako shvatnje pojma zgrada nailazimo i u Zakonu o planiranju i izgradnji, gde se u odeljku Pojmovi navodi da se zgradama smatraju i objekti koji imaju krov, ali nemaju (sve) zidove (npr. nadstrešnica), kao i objekti koji su pretežno ili potpuno smešteni ispod površine zemlje (skloništa, podemne garaže i sl.).^[29] Ostavljajući po strani opravdanost pisanja zakonskih odredbi na ovaj način, zgrada pored stepena funkcionalnosti, koji se određuje shodno nameni,  treba da odgovara i uslovima bezbednosti kako za one koji zgradu koriste tako i za one koji se nađu u blizini kao slučajni prolaznici. Iz toga razloga, od važnosti je preduzimanje odgovarajućih mera i aktivnosti po pitanju održavanja.

Aktivnosti na održavanju zgrade mogu se vršiti kroz 1) hitne intervencije, 2) tekuće održavanje i 3) investiciono održavanje.^[30] Sem hitnih inervencija, za koje je jasno da zahtevaju trenutno preduzimanje efikasnih mera, ostala dva oblika održavanja, tj. obim i dinamika aktivnosti uređeni su aktom koji donosi nadležno ministarstvo. Konkretno, reč je o Pravilniku o vrsti, obimu i dinamici tekućeg i investicionog održavanja zgrada i načinu sačinjavanja programa održavanja,^[31]koji donosi Ministarstvo građevinarsta, saobraćaja i infrstrkture. Tekuće održavanje zgrade ima za cilj da spreči ili ukloni oštećenja koja nastaju upotrebom, dok su investiciona održavanja usmerena na poboljšanje uslova korišćenja zgrade. Predmet tekućeg i investicionog održavanja zgrade su zajednički delovi zgrade, odnosno građevinski elementi, uređaji, oprema i instalacije u zgradi.^[32] Međutim, konkretne mere preduzimaju se tek nakon što se proveri stanje pojedinih elemenata. Pravilnikom su propisani vremenski intervali provere stanja. Primera radi, fasadni zidovi, tj. završna obrada (fasada i fasadna obloga) se proveravaju na period od 5 do 7 godina, a krovni pokrivač kao i završeci iznad krovnih ravni na period od 3 do 4 godine. Međutim, pojedine aktivnosti na tekućem održavanju moraju se preduzeti i pre. Reč je o aktivnostima koje se preduzimaju radi sprečavanja štetnih posledica po život i zdravlje ljudi, životnu sredinu, ili imovinu veće vrednosti i koje imaju prioritet u tekućem održavanju zgrade. Imaju se u vidu aktivnosti koje obuhvataju: skidanje i popravku elemenata fasade i krova za koje se utvrdi da ugrožavaju bezbednost ljudi i imovine (maltera, fasadnih obloga, krovnog pokrivača i dr.)^[33] kao i aktivnosti skidanja ili popravke oštećenih delova balkona, terasa, lođa i stepeništa zgrade za koje se utvrdi da ugrožavaju bezbednost ljudi i imovine.^[34]

Obaveza održavanja spoljnih delova zgrade uređuje se i odlukama o komunalnom redu. Jedna od opštih obaveza iz domena uređenosti grada je održavanje spoljnih delova zgrade. Odluke o komunalnom redu propisuju da su spoljni delovi zgrade svi elementi fasade, krov, dimnjak, oluk i olučne cevi, terasa, balkoni, lođa, prozor, vrata, izlog i drugi otvori na zgradi, nadstrešnica i drugi spoljnji elementi zgrade. Za nas su posebno interesantni elementi fasada, terase, balkoni i nadstrešnice, jer se na njih primenjuje tekuće održavanje, koje ukoliko se ne preduzima prvenstveno dovodi do ugrožavanja ljudi i imovine. Međutim, ukoliko pojedini delovi otpadnu odgovara se po principima objektivne odgovornosti za štetu. Pored toga, pojedini spoljni delovi su podobni da se na njima drže određeni predmeti čiji položaj takođe dovodi u pitanje bezbednost. Naime, na prozorima, terasama, lođama i balkonima zgrada mogu se držati odgovarajuće posude sa biljnjim zasadom, ali se vrši tako da se ne oštećuje zgrada ili njeni posebni delovi i ne ugrožava bezbednost građana, odnosno iste mora da budu osigurane od pada.^[35]

Konačno, održavanje spoljnih delova zgrade je dvojako. S jedne strane obuhvata obavezu držanja spoljnih delova urednim (zabranjeno je lepiti plakte, iscrtavati grafite odnosno preduzimati druge aktivnosti koji utiču na vizuelni identitet zgrade), a s druge, preduzimanje aktivnosti u cilju obezbeđenja nivoa funkcionalnosti i bezbednosti (srediti fasadu, crep, dimnjake), što je, s obzirom na moguće posledice, svakako važniji segment obaveze održavanja.

B. Subjekti obaveze održavanja

Subjekti koji imaju obavezu održavanja zgrade mogu biti različiti, polazeći od toga da li je zgrada u svojini jednog lica ili se ima u vidu etažno vlasništvo. Iz tog razloga, obavezu održavanja zgrade na način da od zgrade odnosno posebnih delova ne preti opasnost imaju vlasnik, ukoliko je jedno lice isključivi vlasnik svih delova zgrade, vlasnici posebnih delova, za porodične kuće, stambena zajednica preko svojih organa ili profesionalni upravnik kome su povereni poslovi upravljanja, u stambenoj zgradi koja ima zajedničke delove zgrade i najmanje dva posebna dela čiji su vlasnici različita lica, vlasnici posebnih delova preko svojih organa, u zgradama koje nemaju nijedan poseban deo namenjen za stanovanje.^[36]

Vlasnik posebnog dela odnosno vlasnik samostalnog dela zgrade dužan je da održava zajednički deo zgrade koji čini sastavni deo njegovog posebnog dela, odnosno samostalnog dela zgrade i da učestvuje u troškovima održavanja i upotrebe zajedničkih delova zgrade i katastarke parcele na kojoj se zgrada nalazi.^[37] Iz ove zakonske odredbe proizilazi da je vlasnikova obaveza dvojaka, ali kvalitativno različita. On ima obavezu da preduzima faktičke radnje koje su usmerene ka održavanju, ali i da učestvuje u troškovima održavanja. Visina nakande^[38] koju je u obavezi da da svaki vlasnik na ime učešća u troškovima održavanja određuje se odlukom stambene zajednice. Međutim, iznos ne može biti niži od iznosa propisanog aktom o tekućem održavanjau zgrada koji donosi jedinici lokalne samouprave.^[39] Ovde se ima u vidu izdvajanje iznosa na mesečnom nivou i koji je nemenjen samo za tekuće održavanje,^[40] jer novčana sredstva za investiociona održavanja ne obezbeđuju se na ovaj način. Ukoliko obavezna lica ne organizuju održavanje zgrade, nadležni organ jedinice lokalne samouprave poveriće posao održavanja zgrade organizaciji kojoj je povereno obavljanje poslova od javnog interesa.^[41] Inače, stambene zajednice mogu poveriti održavanje zgrade ugovorom pravnim licima ili preduzetnicima koji se bave poslovima održavanje zgrada.

Aktivnosti na tekućem održavanju, koji se izvode radi sprečavanja štetnih posledica po život i zdravlje ljudi, životnu sredinu ili imovinu veće vrednosti  preduzimaju se bez odlaganja, u zavisnosti od vrste oštećenja ili kvara, a najkasnije u roku od 30 dana od nastanka oštećenja ili kvara.^[42] Pored ovoga, aktivnosti kojima se neposredno ugrožava život, zdravlje i sigurnost ljudi izvršavaju se bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 sati od saznanja za opasnost. Od svih mera koje odgovorna lica treba da preduzmu, istakli bismo onu koja se odnosi na obezbeđenje ugroženog prostora (trotora, prilaznih staza) u okruženju zgrade. Naime, postoji obaveza da se upozoravajućom ogradnom barijerom sa znakom upozorenja ukaže na ugroženost bezbednosti ljudi i imovine, usled delova sklonih padu sa stambene zgrade, kao i ledenica. Međutim, nismo sigurni da se ovaj postupak u praksi manifestuje na propisan način odnosno retki su oni koji  se u potpunosti pridržavaju zakonskih obaveza.

Pored ovoga, vlasnici posebnih delova u zgradi su obavezni da vode računa i o tome kakve predmete drže na svojim balkonima ili terasama i da li postavljanje takvih predmeta zadovoljava kriterijum bezbednosti. Naime, položaj određene stvari, koja inače, po svojoj prirodi i svojstvima nije opasna, može je učiniti opasnom.^[43] Sudeću po zakonskim propisima, odgovornost postoji i izlazi iz domena građanske odgovornosti.  Samo držanje ili postavljanje stvari u opasan položaj je teži oblik kršenja društevne discipline i spada u domen prekršajne odgovornosti.

V.  Sankcije

Tekuće održavanje ima za cilj da obezbedi zgrade funkcionalnim, a sekundarno i bezbednim. Potreba za propisivanjem sankcija za nevršenje održavanja posledica je činjenica da to što se zajednički delovi zgrade nalaze u svojini vlasnika stanova u njoj, ipak nije dovoljna garancija njihove zainteresovanosti za očuvanje zgrade.^[44] Stanari često nemarno postupaju kada je o ovome reč. Dodatni problem jeste i to što se ne izdvajaju finasijska sredstva koja se namenjuju za održavanje. Zakonski tekstovi koji se odnose na ovu materiju neodržavanje zgrada ili postavljanje predmeta na spoljnim delovima sankcionišu novčanim kaznama. ZoSiOZ predviđa novčane kazne za fizička lica, kao vlasnike posebnih delova zgrade, ukoliko nisu učestvovali u održavanju zajedničkih delova ili nisu izdvajali iznos za održvanje, a imali su obavezu da postupe po rešenju nadležnog inspektora.^[45] Mogućnost izricanja novčane kazne ostavljena je i za stambenu zajednicu. Novačne kazne su u rasponu od 50.000 do 2.000.000 dinara.^[46] Pored novčane kazne, kao poslednje mere, ZoSiOZ ustanovio je nadležnost građevinskog i komunalnog inspektora po pitanju održavanja, što možemo smatrati takođe nekim vidom sankcionisanja. U okviru svojih nadležnosti imaju pravo i obavezu da vrše provere odnosno dužnost da izdaju naloge o pridržavanju propisa. Građevinski inspektor će u vršenju nadzora, ukoliko ustanovi da je stanje zgrade takvo da bi moglo dovesti do štetnih posledica, doneti rešenje o zabrani korišćenja zgrade ili dela zgrade. Takođe, donetim rešenjem će utvrditi način izvršenja rešenja, a odgovorna lica su u obavezi da omoguće nesmetano preduzimanje radova^[47]. Stoga, tek ukoliko stambena zajednica ne postupi na napred opisan način dolazi u obzir novčana kazna.

Međutim, nadzor nad spoljnim delovima zgrade u jednom segmentu je u nadležnosti komunalne policije i komunalnog inspektora. Komunalni policajci su zaduženi za održavanje komunalnog reda dok komunalni inspektor vrši inspekcijiski nadzor i u okviru svojih ovlašćenja vrši provere i izdaje naloge za preduzimanje konkretnih postupaka. Komunalni inspektor može doneti rešenje kojim nalaže da se spoljnji delovi zgrade održavaju u urednom stanju, odnosno da naloži da se sa prozora, terase, lođa ili balkona uklone stvari i predmeti koji narušavaju izgled zgrade, oštećuju zgradu i ugrožavaju bezbednost građana.^[48] Ukoliko utvrdi povredu komunalnog reda ovlašćen je, kao i komunalni policajac, da izda prekršajni nalog i obavesti druge nadležne organe da preduzmu mere iz svoje nadležnosti.^[49] Ovde se nema u vidu nadležnost po pitanju održavanja zgrade funkcionlnom, već urednom, a merama nadležnih organa predupređuje se šteta, koja može da nastane padom postavljenih stvari.

Na nužnost pažljivog postupanja prilikom postavljanja predmeta na zgradama ukazuju i o odredbe Zakona o javnom redu i miru.^[50] U zakonu je članom 10. sankcionisano novčanom kaznom ili radom u javnom interesu stvaljanje ili držanje predmeta i uređaja ispred zgrade ili ograde, odnos na zgradi ili ogradi, a ukoliko se time ugrožava sigurnost građana ili im može naneti štetu. Sudska praksa prekršajnih sudova jasno je razgraničila uslove za postojanje ovog prekršaja. Radnja izvršenja sastoji se kako u aktivnom tako i pasivnom držanju odgovornog subjekta. Iz tog razloga, prekršaj će postojati kada neko postvlja predmete u opasan položaj ili drži opasne predmete. Mesto izvršenja su stambene ili stambeno poslovne zgrade odnosno ulica. Smatraju da pod ulicom treba podrazumevati javni prostor u naselju u kome se redovi ili skupina zgrada nalazi sa jedne ili sa obe strane puta dajući mu izgled ulice. Ulica nije samo kolovoz, već i deo prostora između kuća koji podrazumeva trotora, biciklističku stazu, zelene površine, parkin prostor i sl.^[51]Da bi postojao ovaj prekršaj uslov je da predmet odnosno uređaj, zbog načina kako je stavljen odnosno kako se drži podoban da ugrozi neka lica ili da nanese štetu imovini. Predmeti se mogu postavljati na samoj zgradi ili ogradi. Primera radi, postavljanje reklama ili isticanje firmi koje nisu dovoljno pričvršćene, postvaljanje saksija na sims prozora bez zaštitne ogradice i sl. ^[52]

Konačno, učinci zaštite od opasnosti od pada različitih predmeta sa zgrade mogu se ostvariti i na osnovu odredbe čl. 156. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima.^[53] Naime, prema ovoj odredbi ZOO-a svako može da zahteva da se ukloni izvor opasnosti od kojeg preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizlazi uznemiravanje ili opasnost štete, ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama. Međutim, o odgovornosti za štetu koja bi nastala padom stvari isključivo bi se odlučivalo primenom odredbi ZOO-a u kojem se nalaze opšta pravila o odgovornosti za štete od opasne stvari (gde spadaju i stvari na visini).^[54]

V ZAKLjUČAK

Održavanje zgrade u celini, a posebno njenih spoljnjih delova je kod nas još uvek aktuelna tema. Razlog tome, može biti i to što je do skora briga o održavanju zgrada bila na državi. Zgrade su uglavnom bile u društvenoj svojini, te je kao relikt prošlosti ostala navika da stanari o tome ne moraju voditi računa. Zapravo, jedina briga im je bio stan u kojem žive. Pored toga, ne možemo zanemariti loš životni standar, ali i određeni stepen bezobzirnosti i nemarnosti stanara prema zajednici i prostoru u kojem žive. Problem neodržavanja objekata i postvalja različitih predmeta na spoljnjim zidovima nije problem današnjice. Naime, još je rimsko pravo predviđalo odgovornost po principima kavzideliktne odgovornosti, za sva lica koja su nesmotreno izbacivala stvari na ulicu iz svojih stanova ili su postavljali predmete na spoljne zidove i terase koje su okrenute ka ulici. Postavljeni predmeti su svakog trenutka mogli da padnu i povrede slučajne prolaznike. Slične situacije postoje i danas. Često možemo uočiti na tersama neobezbeđene saksije, oštećene krovne elemente, fasade, ili u zimskim uslovima ledenice i snežne naslage, koje prete prolaznicima. Ove stvari posebno postaju opasne usled vremenskih nepogoda (jaki vetrovi, obilne kiše), jer se stepen nestabilnosti povećava. Kroz rad smo dokazali da postoji odgovornost i pre nego što šteta nastupi odnosno odgovornost za potencijalnu šteti. Štetni potencijal jesu stvari na spoljnim delovima višespratnica bilo da su posledica neodržavanja objekta ili su postavljene. Uzimajući u obzir pozitivno pravno naše zemlje radi se o prekršajnoj odgovornosti i novčanom kažnjavanju odgovornih subjekata. Pošli smo od zgrada kao najčešćih stambenih rešenja. Ukazali smo na normativne okvire, koji predviđaju obavezu održavanja, i na kraju ukazali na to da neodržavanje zgrade, ukoliko ostavimo po strani pitanje funkcionalnosti samog objekta, predstavlja izvor opasnosti za nastanak štete. Načelno, održavanje zgrade ima dvojaki karakter. S jedne strane podrazumeva držanje zgrade urednom kako ne bi došlo do promene vizuelnog identiteta, a s druge, preduzimanje svih mera i aktivnosti čiji je cilj obezbeđenje funkcionalnosti zgrade što se najčešće odvija kroz tekuća i investiciona održavanja. Dugoročno gledano, i jedan i drugi tip neodržavanja mogu imati ozbiljne posledice po stanje objekta, te predizimanje aktivnosti na održavanju ne odgovaraju samo interesima stanara, već i interesima svih članova lokalne zajednice. Zakonski propisi upućuju na to da obavezu održavanja imaju vlasnici posebnih delova, stambena zajednica odnosno upravnik ili druga lica kojima se može poveriti posao održavanja. Nepostupanje po zakonskim odredbama se kažnjava novčanim kaznama. Međutim, u neku ruku se i ovlašćenja građevinskog i komunalnog inspektora mogu smatrati svojevrsnim sankcijama. Naime, oni imaju pravo i obavezu da proveravaju stanja stambenih objekata, ali isključivo obavezu da donose rešenja kojima nalažu preduzimanje mera, a sve u cilju poštovanja propisa. Tek ukoliko se ne postupi po njihovim nalozima u obzir dolaze novčane kazne. Međutim, ukoliko bi stvari pale i načinile štetu odgovaralo bi se po principima odgovornosti za štetu od opasne stvari. Ima se u vidu pad bilo koje stvari sa objekta, odnosno nije od značaja da li se radi o stvari koja je posledica tekućeg neodržavanja (pad oronule fasade) ili o postavljenoj stvari (pad neobezbeđene saksije sa cvećem).  

 Takođe, ukazali smo na istorijsko-pravni aspekt ove odgovornosti tako što smo analizirali odredbe rimskog edikta ne quis in suggrunda. Ovaj edikt, donet u periodu republike, uređivao je odgovornost za samo držanje stvari u opasnom položaju. Odgovorno lice (vlasnik objekta) se po principima objektivne odgovornosti kažnjavao novčanom kaznom. Smatrao se odgovornim ne samo ukoliko je sam postvio stvar, već i ukoliko opasnu stvar nije uklonio odnosno ukoliko je trpeo ono što je neko drugi postavio. Ukazujući na istorijski aspekt ove odgovornosti ukazali smo i na poreklo ove odgovornosti u našem pravu. Srpski građanski zakonik je recipirao rimski edikt na šta ukazuje odredba ,,Ako je stvar kakva gde god nameštena, ili obešena, da lako pasti ili drukče koga osakatiti može; onda svaki ima pravo tu predstojeću opasnost policajnoj vlasti javiti, koja će izvideti i stvar ukloniti.“ Međutim, odgovornost za stvorenu opasnost u našem pravu nije relikt prošlosti. Naprotiv, vidimo da je ovaj vid odgovornosti zastupljen i danas, a zbog specifičnog činjeničnog stanja na kojem se temelji i vrlo aktuelan.  Put od rimskog prava, preko SGZ-a ukazuje na evolutivni razvoj ove odgovornosti, a ideja koja je dominirala u rimskom pravu: zaštita lica i njihove imovine prilikom svakodnevnih prolazaka ili šetnji ostala je i danas. Stoga, sasvim je moguće govoriti o aktuelnosti edikta ne quis in suggrunda u srpskom pravu.

Milica Sovrlić^*

PRESSENCE OF THE EDICT NE QUIS IN SUGGRUNDA IN MODERN SERBIAN LAW

Summary

In Roman law absence of maintenance of the external parts of objects or the placement of various objects on them was sanctioned. The principle of the objective responsibility was applied and the responsible person was punished with a fine for the created state of danger. Even today when passing through the city we can see the plants on the terraces that are not secured, the facades that threaten to fall off, and the broken billboards, etc. For this reason, the issue of responsibility for endangering the safety of citizens and their property is always a priority. To point out historical aspect of legal responsibility, the author in his work starts from Roman law rules, and then analyzes domestic laws  which are the backbone of the topic.

Key words: Roman law, Serbian Civil Code, Serbian positive laws, buildings, maintenance, sanctions.