Dr Emilija Stanković^*

Stručni članak

UDK: 342.7-055.2(37)(4-672EU)

PORODIČNI FIDEIKOMIS U RIMSKOM PRAVU I NEKIM EVROPSKIM KODIFIKACIJAMA

Rad primljen: 06. 12. 2018.

Rad ispravljen: 23. 12. 2018.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2018.

 

Fideikomisi (fideicommissum) su prvobitno bile želje testatora koje su se odnosile primera radi, na mesto sahrane, na želje povodom sklapanja braka i sl. Tada, takve želje nisu proizvodile nikakvo pravno dejstvo već su stvarale moralnu obavezu za lica kojima su bile upućene. Ovakve molbe testator je upućivao licima koja su stekla nešto iz zaostavštine. Kasnije, počev od Avgusta fideikomisi su dobili pravnu zaštitu i to u slučajevima kada su naloženi u korist određenog lica i da su imovinskog karaktera. Fideikomisi su veoma slični jednom drugom institutu koji takođe potiče iz rimskog prava, legatu. Ipak, legat je institut isključivo imovinskog karaktera, dok fideikomis to nije. Legat je od nastanka zaštićen tužbom, dok fideikomis u početku  to nije. Ove razlike se u Justinijanovom pravu gube i ova dva instituta postaju sinonimi. U postklasičnom pravu nastaje jedan novi institut, porodični fideikomis (fideicommissum familiae relictum), kojom je porodična imovina postala neotuđiva. Dakle, ovim fideikomisom je nalagano da će ubuduće nepodeljenu imovinu dobijati najstariji sin (primogenitura) ili najmlađi sin (ultimogenetura). Svoju punu primenu ovaj institut je dobio u srednjem veku i bio je temelj tog društvenog uređenja. Institut je iz upotrebe uklonjen nakon buržoaske revolucije i nije svojstven modernim pravima. Institut fideikomisa poznaje Austrijski građanski zakonik, kao i Srpski građanski zakonik koji mu je bio izvornik. Buržoaske kodifikacije koje su ovaj institut prihvatile nisu ga dugo primenjivale već je u zavisnosti od situacije bivao ukidan.

Ključne reči: fideikomisi, legati, Avgust, porodični fideikomis, Austrijski građanski zakonik, Srpski građanski zakonik.

I UVOD

Rimljani su pre no drugi antički narodi spoznali i široko koristili institut testamenta. Verovatno da je jedan od razloga bio očuvanje porodične imovine i njeno usmeravanje na potomke, a ne na njbliže agnate, kako je to bilo određeno Zakonom 12 tablica, najstarijom rimskom kodifikacijom. Uz testament je de cuius obično sastavljao i kodicil (codicilli testamentarii) koji je sadržao neke druge želje ostavioca, upućene svom nasledniku, u odnosu na neko drugo lice, poput isplate određene sume novca, davanja neke stvari i sl. Ovaj institut poznat je kao fideikomis (fideicommissum). U radu će biti objašnjen nastanak instituta fideikomisa, kao i njegov razvoj od nezaštićenog do pravom određenog instituta. U postklasičnom rimskom pravu stvoren je i institut porodičnog fideikomisa (fideicommissum familiae relictum), koji čini predmet ovog rada. Njegova recepcija u nekim buržoaskim kodifikacijama je takođe pojava koja zavređuje pažnju i kojoj je dato određeno mesto. Biće predstavljene dve buržoaske kodifikacije koje su za nas važne: Austrijski građanski zakonik i Srpski građanski zakonik i koji su poznavali institut porodičnog fideikomisa. I u ovim kodifikacijama porodični fideikomis je opstao neko vreme da bi potom zbog promenjenih društveno ekonomskih okolnosti bio ukinut. Sve navedeno je obrađeno korišćenjem istorijsko pravnog metoda, kao i poređenjem ovog instituta rimskog prava i njegovog postojanja u Austrijskom i Srpskom građanskom zakoniku.

II NASTANAK I RAZVOJ FIDEIKOMISA (FIDEICOMMISSUM)

Rimljani su u skladu sa svojom pragmatičnom prirodom pokušavali, a u najvećem broju slučajeva i uspevali, da na praktičan način reše većinu pitanja koja su se pred njih postavljala. Čini se, da je tako bilo i u oblasti nasleđivanja. Pre no drugi antički narodi su shvatili prirodu i karakter svojine kao i potrebu njenog očuvanja i prenošenja na potomke. Potvrdu takvog stava možemo naći u stvaranju i širokoj upotrebi najstarijeg rimskog testamenta, calatis comitis, koji je pravljen pred skupštinom. Naime, još Zakon 12 tablica u jednoj svojoj odredbi kaže: „Kako (paterfamilijas) odredi o svojoj imovini i o tutorstvu, neka to bude zakon.“^[1] Ostaviti testament za Rimljane je bila obaveza, te je umreti bez njega smatrano velikom nesrećom. Stoga je jedna od težih kletvi bila kazna Jupitera ukoliko lice umre bez testamenta. Ova odredba je od strane našeg profesora Stojčevića tumačena kao odraz ili bolje rečeno dokaz, brige Rimljana o svojoj imovini, ostvarenju želje da imovinu ostave deci i izbegavanju zakonskog naslednog reda, po kome bi imovina pripadala najbližem agnatu (bratu).^[2] Drugi antički narodi, Jevreji, Grci, stari Germani i Sloveni nisu poznavali institut testamenta, dok su Egipćani poznavali nešto nalik na testament.^[3] Testamentom je de cuius određivao šta će se dogoditi sa njegovom imovinom nakon smrti i to putem imenovanja naslednika. Uz testament su Rimljani često ostavljali i kodicile (codicilli testamentarii), u kojima su bile sadržane želje ostavioca (de cuius) u pogledu raspolaganja imovinom za slučaj smrti, koje nisu mogle sadržati imenovanje naslednika, jer je to po pravilima rimskog prava bilo moguće učiniti jedino testamentom.^[4] Kodicili su mogli biti testamentom potvrđeni (codicilli testamento confirmati) ili nepotvrđeni (codicili non confirmati).^[5] Po pravilima klasičnog prava fideikomisi su svoje mesto našli u nepotvrđenim kodicilima (codicili non confirmati).^[6]   U kodicilima su najčešće bili sadržani fideikomisi (fideicommissum). Fideikomisi su se za razliku od legata mogli naći i u nepotvrđenim kodicilima.^[7] Forma kodicila se menjala vremenom, te je od neformalnog pismena prerastao u javnu ispravu. Justinijanovo zakonodavstvo je za sačinjavanje kodicila zahtevalo prisustvo pet svedoka.^[8]

U početku je fideikomis (fideicommissum) bio neformalno izražena molba ostavioca svom nasledniku, da izvrši neke njegove želje, poput isplate određene sume novca, davanja neke stvari ili čak prenosa svojine na čitavoj zaostavštini nekom drugom licu.^[9] Dugo, sve do Avgusta, ovakva molba je bila moralne, a ne pravne prirode. Kako su pored Rimljana i pergrini mogli davati i dobijati u fideikomis, Gaj pretpostavlja da fideikomis vuče poreklo iz ius-gentium-a.^[10]  Počev od Avgusta fideikomis postaje pravni institut dobijajući zaštitu pred pretorom (praetor fidecommissarius) u ekstraordinarnom postupku. U provincijama spor je rešavan kod upravnika provincija.^[11]

Fideikomisi su nakon što su dobili pravnu zaštitu i postali poseban institut nastavili svoj razvoj. Budući da se institut fideikomisa razvio uz legat on je često vezivan za njega, a i često mu se približavao. Ipak, već u klasičnom pravu razlike između legata i fideikomisa postaju znatne:“Velika je razlika između ostavljanja putem fideikomisa i neposrednog legiranja.“^[12] Sastavljanje fideikomisa bilo je oslobođeno forme, a mogli su biti sastavljeni na bilo kojem jeziku (ne samo na latinskom).^[13] Fideikomis je mogao biti opozvan i za to takođe nije bila potrebna specijalna forma.^[14] Fideikomisi su mogli biti ustanovljeni u korist bilo kog lica,^[15] a čak su se i fisku^[16], ukoliko je dobio zaostavštinu koja nije imala naslednike, mogli narediti fideikomisi.^[17]

Rimljani su poznavali više vrsta fideikomisa, pa tako i univerzalni fideikomis (fideicommissum hereditatis), koji je za predmet imao deo zaostavštine ili celokupnu zaostavštinu, odnosno kojim je nasledniku nalagano da celu imovinu (zaostavštinu) preda nekom trećem licu.^[18] Ispunjenje ovakvog fideikomisa je zapravo značilo postavljanje nekog trećeg lica za naslednika.

III PORODIČNI FIDEIKOMIS (FIDEIKOMMISSUM FAMILIAE RELICTUM) U RIMSKOM PRAVU

Porodični fideikomis (fideikommissum familiae relictum) je posebna vrsta fideikomisa znana još Rimljanima, kao institut postklasičnog prava. Za razumevanje ove posebne vrste fideikomisa neophodno je objašnjenje supstitucije koja je institut značajan u naslednom pravu. Naime, kod fideikomisa je supstitucija bila dozvoljena i primenjivana u mnogo širem obimu nego što je to slučaj kod nasleđa ili legata. Tako je ostavilac mogao odrediti da ukoliko prvi fideikomisar umre, određena stvar ili imovina prelaze na drugog, potom na trećeg ili četvrtog fideikomisara.^[19] Ova vrsta supstitucije naziva se fideikomisarna supstitucija (supstitutio fideicommissum). Poseban oblik ove, fideikomisarne supstitucije jeste porodični fideikomis (fideikommissum familiae relictum), čija je svrha  bila da imovina ostane u krugu porodice. U vreme stvaranja porodičnog fideikomisa on je bio propisan samo za agnate, kasnije je primenjivan i na članove kognatske porodice, dok je Justinijan svojim pravilima propisao da u nedostatku rođaka to može biti i bračni drug.^[20]  Za takve fideikomise nije bio izgrađen neki posebni nasledni red, već je svaki imalac fideikomisa određivao kome će to pravo nakon njega ostati.^[21] Međutim, predmet fideikomisa se nije smeo ni poslovima inter vivos, kao ni poslovima mortis causa predati bilo kom drugom licu, morao je ostati u porodici. Ukoliko bi ova zabrana bila prekršena, najbliži srodnik po aktuelnom računanju stepena srodstva je mogao stvar tražiti za sebe.^[22] Tek je Justinijan jednom svojom Novelom (Novelae) 159, propisao da je porodični fideikomis u četvrtoj generaciji slobodan.

IV PORODIČNI FIDEIKOMIS (FIDEIKOMMISSUM FAMILIAE RELICTUM) U SREDNjEVEKOVNOM PRAVU

Porodičnim fideikomisom je trebalo obezbediti da imovina ostane neokrnjena u krugu određene porodice. Iako originarno institut rimskog prava mnogo širu primenu doživeo je u feudalnom pravu. Neki autori smatraju da se počeci takvog porodičnog fideikomisa javljaju u Španiji, Italiji, nemačkim i austrijskim zemljama, te da u svakoj od njih poseduju određene specifičnosti.^[23] Tako je za osnivanje porodičnog fideikomisa u Španiji bila potrebna dozvola vladara. Ovakva dozvola nije bila potrebna za ustanovljenje porodičnog fideikomisa u Italiji, čak se može reći da je bio u domenu privatne iicijative. Što se tiče porodičnog fideikomisa u nemačkom i austrijskom pravu, pojedini autori zastupaju stav da je reč o orginalnom institutu starog nemačkog prava.^[24] Zapravo oni su tvrdili da je u starom nemačkom pravu postojala težnja da se određeni delovi imovine sačuvaju za porodicu na taj način što bi imovinu nakon smrti uzeo u državinu njegov najbliži rođak. Taj deo imovine imao je sasvim drugi tretman od imovine koju bi držalac stekao kao svoju i sa kojom je mogao samostalno raspolagati.

Želja da se imovina sačuva u okviru porodica, naročito onih moćnih, uglednih i bogatih bila je naročito izražena kada su putem recepcije u nemačko pravo počela prodirati pravila rimskog prava o slobodi testiranja. Tim pravilima dozvoljavana je potpuna sloboda testiranja izuzev nužnog naslednog dela. Ta pravila su dodatno uznemirila  članove plemićskih porodica i izazvala strah da će njihova imovina biti usitnjena, kao i da će se naći u rukama onih koji nemaju plemićsko poreklo. Takav sled stvari bi značio umanjenje moći ili čak i nestajanje pojedinih plemićskih porodica. Kako su po pravilima organizacije feudalne države, najmoćnije plemićke porodice imale autonomiju i u raspolaganju porodičnom imovinom, one su ustanovile institut koji je bio veoma sličan fideikomisu i sa istim ciljem. Institut je plemstvo osnovalo kao protivtežu prodiranja pravila rimskog naslednog prava o slobodi testiranja. Ustanovljenje ovakvog instituta koji je ostavljao velike zemljišne komplekse u krugu jedne porodice imao je i negativne posledice. Ovim načinom su veliki kompleksi zemljišta stavljani van prometa što nije bilo dobro za privredni razvoj i trgovinu.  Iz svih ovih razloga država je vodila računa o ovakvom fideikomisu pa je i odobrila njegovo postojanje. Za ustanovljenje fideikomisa dugo nije bilo potrebno odobrenje vladara. Leopold I je svojim dekretom od 02.10.1674. godine, propisao da se fideikomis ima zabeležiti kod zemaljskog maršalskog suda u posebne za to određene knjige (Weisboten protokol), a kod drugih sudova u zemljišne knjige.^[25] Dakle, za ustanovljenje fideikomisa nije bila potrebna odluka vladara ili bilo kog drugog državnog organa, ali je bilo neophodno evidentirati to u javnim knjigama. Ovakvo stanje stvari promenjeno je nakon donošenja Zakona od 23.01.1763. godine, po kome je za ustanovljenje porodičnog fideikomisa u austrijskim zemljama bila potrebna odluka vladara. Nakon donošenja pomenutog zakona donošene su i druge naredbe koje su se odnosile na fideikomise. Većinu tih pravila, redaktori Austrijskog građanskog zakonika donetog 1811. godine, su usvojili.

V PORODIČNI FIDEIKOMIS (FIDEIKOMMISSUM FAMILIAE RELICTUM) I AUSTRIJSKI GRAĐANSKI ZAKONIK

Austrijski građanski zakonik u delu koji se odnosi na nasledno pravo sadrži odredbe o institutu fideikomisa, § 618-§ 646. Srpski građanski zakonik, kome je Austrijski građanski zakonik bio izvornik, takođe sadrži odredbe o fideikomisu. Samo što je taj broj znatno manji,  § 465-§ 468.

Shodno § 618 Austrijskog građanskog zakonika: „Fideikomis (porodični fideikomis) jeste naređenje, po kome je izvesno imanje oglašeno za neotuđivo dobro porodično za sva buduća ili za nekolika pokoljenja.“^[26] Za ustanovljenje porodičnog fideikomisa bila je potrebna dozvola zakonodavne vlasti, kao i sačinjavanje spiska svih stvari koji mora biti overen i ostavljen u sudu na čuvanje.^[27] Dakle, za postojanje porodičnog fideikomisa je bilo potrebno donošenje posebnog zakona (odobrenja) i tek nakon toga ugovor o ustanovljenju porodičnog fideikomisa postaje važeći. Porodični fideikomis mogao je biti ustanovljen testamentom ili nekim drugim pravnim poslom. Pored osnovnog cilja uspostavljanja porodičnog fideikomisa, očuvanja porodične imovine, ne retko se mogu naći želje ili čak zahtevi za ugovorenim staleškim brakom.^[28] Ukoliko bi ova želja bila prenebregnuta dolazi do gubitka prava na fideikomis. Do razrešenja od fideikomisa može doći ukoliko nema nade da će biti bilo kakvog potomstva, koje bi moglo biti pozvano na fideikomis. Uz ovaj uslov bilo je potrebno imati i pristanak vlasnika koristi, kao i svih očekivalaca, koji će se oglasom pozvati na saslušanje staraoca potomstva i odobrenje suda.^[29] Fideikomis može i prestati, a to se događa kada propadne fideikomisno dobro, ili ako su izumrle, bez nade na potomstvo, sve loze koje bi po zaveštaočevoj naredbi dolazile na fideikomisno dobro.^[30]

VI PORODIČNI FIDEIKOMIS (FIDEIKOMMISSUM FAMILIAE RELICTUM) I SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK

Iako je Srpski građanski zakonik rađen po ugledu na Austrijski građanski zakonik i često nekritički nazivan skraćenom verzijom tog Zakonika, i na institutu fideikomisa se može videti da ta konstatacija nije u potpunosti tačna. Naime, ne samo što je znatno manji broj paragrafa kojima se reguliše institut fideikomisa, već postoje i druge razlike koje su očigledne već u samoj definiciji. „Ako bi pak jedan zaveštalac opredelio, da njegovo izvesno imanje npr. kuća, njiva, livada, baština itd. na više kolena u rodbini njegovoj ostati mora, niti se bez vanredne nužde na drugog preneti može, to će ostati stalno, i prelaziće po opredeljenju njegovom, ili na prvorođenog, ili najmlađeg, ili najstarijeg od familije.“^[31] Sadržajno razlike nema, ali Srpski građanski zakonik nije za uspostavljanje porodičnog fideikomisa zahtevao dozvolu zakonodavne vlasti. Dalje se naglašava da je ovakvo raspolaganje dozvoljeno samo licu koje je imovinu samo steklo.^[32] Srpski građanski zakonik za porodični fideikomis koristi i termin „zavetina“.

 

VII DALjA SUDBINA PORODIČNOG FIDEIKOMISA (FIDEIKOMMISSUM FAMILIAE RELICTUM)

Porodični fideikomis je najčešće korišćen u feudalnom pravu, tako što je feudalno dobro ostavljano najstarijem sinu (sistem primogeniture), s tim što je njegova obaveza bila da ga neokrnjenog preda u nasleđe svom najstarijem sinu, tj. ostaviočevom unuku i tako dalje. Porodični fideikomis je u srednjevekovnom pravu služio da bi se očuvao feud u krugu porodice. Na taj način je pored očuvanja porodične imovine štićen i čuvan uticaj koji je porodica imala, kako politički tako i ekonomski. Opis takvog stanja stvari nalazimo i kod velikih pisaca poput Getea.^[33] Putem porodičnih fideikomisa su pored očuvanja imovine i uticaja moćnih feudalnih porodica usporavani pravni promet i ekonomski razvoj jer su veliki kompleksi zemlje i drugih dobara bili izuzeti iz pravnog prometa. Zato ne čudi činjenica da  buržoaska revolicija ukida porodične fideikomise i zabranjuje njihovo dalje ustanovljenje. Prva građanska kodifikacija Code civil ne poznaje institut porodičnog fideikomisa kao ni građanske kodifikacije zemalja čiji su kodeksi rađeni po ugledu na njega. Institut porodičnog fideikomisa je ukinut i u austrijskom pravu (1939. godine), kao što je slučaj i u nemačkom pravu.

Srpski građanski zakonik budući da je rađen po ugledu na Austrijski građanski zakonik kao što je već rečeno sadržao je odredbe o porodičnom fideikomisu.

U Jugoslaviji je Ustavom iz 1921. godine ukinut je institut porodičnog fideikomisa. Tada su naravno postavljena brojna pitanja od kojih je najvažnije bilo šta sa već postojećim porodičnim fideikomisima jer je diranje u njih značilo  povredu stečenih prava. Profesor Aranđelović, smatra da su fideikomisi ukinuti Ustavom, danom njegovog stupanja na snagu i da za njihovo konačno ukidanje nije potrebno donositi nikakve nove propise. Ovakav stav imao je i Kasacioni sud u Beogradu.^[34] Porodični fideikomisi su definitivno ukinuti Zakonom o likvidaciji porodičnih fideikomisa donetim 1934. godine.

VIII ZAKLjUČAK

Porodični fideikomis nastao je u rimskom postklasičnom pravu i još tada mu je cilj bio očuvanje porodične imovine. Zapravo on je omogućio da porodična imovina de facto postane neotuđiva. Ovim fideikomisom je nalagano da će ubuduće nepodeljenu imovinu dobijati najstariji ili najmlađi sin. Svoj procvat institut porodičnog fideikomisa doživljava u sednjevekovnom pravu. Buržosaka revolucija ukida ovaj institut ali ga jedino Code civil izbacuje iz upotrebe. Austrijski građanski zakonik, kao i Nemački građanski zakonik su poznabali i regulisali institut porodičnog fideikomisa. Izmene i dopune tih kodifikacija su institut porodičnog fideikomisa ukinule što je i logično s obzirom na činjenicu da za takvom vrstom pravila nije bilo potrebe.   Srpski građanski zakonik je takođe poznavao porodični fideikomis što je razumljivo kada se zna da je rađen po ugledu na Austrijski građanski zakonik. Naravno da je kasnije, 1921. godine institut porodičnog fideikomisa ukinut jer je prestala da postoji potreba za takvim institutom zbog promenjenih  društvenih okolnosti.

 

 

 

Emilija Stanković, LLD^ˣ

Family fideicommissum in Roman law and some European codifications

Summary

Originally, fideicommissum represented the wish of the testator related to, for example, the place of burial, or the  wish related to  concluding marriage, etc.  Such wishes in those times were not legally binding, but rather  created moral obligation  for  the persons to whom they were directed to execute them. It was a wish, or a request  made by the testator to be  fulfilled by the persons who inherited his estate. Later on, it was  Augustus who instituted  fideicommissum as legally binding by favouring it in particular cases related to property rights. Fideicommissum was very similar to one other institution which also originated from Roman law, the legate. However, this institution exclusively referred to property, which was not the case with fideicommissum. These distinctions were lost in Justinian's Code where they became synonyms. In postclassical law, another institution emerged, called family fideicommissum (fideicommissum familiae relictum), which made  family property inalianable. Thus, this fideicommissum ordered that family property be inherited by the eldest son (primogenitura), or the youngest son (ultimogenetura). This institution  was fully applied in the Middle Ages becoming the  basis of the  social order of those times. It was  abolished by  bourgeois revolution and  was not accepted later on in modern legislations. Fideicommissum was the part of Austrian Civil Code, as well as  Serbian Civil Code which originated from it.

Key words: Fideicommissum, legate, Augustus, family fideicommissum, Austrian Civil Code,  Serbian Civil Code