Jovan Vujičić*
Stručni članak
UDK: 347.4
HARDSHIP KLAUZULA*
Rad primljen: 05. 12. 2018.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 25. 12. 2018.
Interes za rešavanje problema promenjenih okolnosti u ugovornim odnosima pokazuju ne samo pravnici, već i privredni subjekti i njihova udruženja. Zbog veoma uske primene međunarodnih i nacionalnih izvora u sudskoj i arbitražnoj praksi, strane, da bi otklonile neizvesnost da li će, kada i u kom pravcu promenjene okolnosti uticati na pravno dejstvo ugovora, najčešće izričito raspodeljuju rizik njihovog nastupanja. U cilju oslobađanja od rutinerstva koje vodi slepom podražavanju i prepisivanju, tj. unošenju u ugovor uobičajenih zaštitnih klauzula, bez potpunog razumevanja njihovog značaja, potrebno je upoznati se sa vrstama, sadržinom i dejstvom ovih klauzula. Proučavanjem unapred ovih pitanja i ugovaranjem odredaba koje odgovaraju okolnostima i potrebama konkretne transakcije mogu se izbeći mnoge štete i nedostaci koji post factum mogu nastati u poslovnoj praksi.
Ključne reči: hardship klauzula, clausula rebus sic stantibus, promenjene okolnosti, međunarodni trgovinski ugovori, Međunarodna trgovinska komora.
I Uvod
Posle zaključenja ugovora, a pre roka određenog za njegovo ispunjenje, mogu nastupiti okolnosti čije posledice nisu obuhvaćene normalnim rizikom na koji se, postupajući sa potrebnom pažnjom, mora računati kod ugovora odnosne vrste, koje mogu dovesti do privremene ili trajne nemogućnosti ispunjenja ili potpuno izokrenuti finansijske proračune i narušiti ekonomsku osnovu na kojoj je pravni posao počivao. Zbog svojih karakteristika, međunarodni trgovinski ugovori posebno su „osetljivi“ na promenu okolnosti pod kojima su zaključeni i od kojih se pošlo pri određivanju međusobnih prava i obaveza strana: obično se zaključuju na duži vremenski period;[1] izvršenje obaveza ugovornika često je podeljeno i vremenski razdvojeno;[2] predmet im je sve složeniji;[3] za postizanje određenih ekonomskih ciljeva nije dovoljan jedan ugovor, već je neophodno zaključiti više međusobno povezanih ugovora; značaj realizacije pojedinih pravnih poslova raste, ne samo za strane ugovornice, već i za države i njihove ekonomije.[4]
Pitanje pravne relevantnosti promenjenih okolnosti nije novo, ali dobija sve veći značaj u savremenom ugovornom pravu.[5] To zahteva da domaće pravo i međunarodna pravila vode računa o njemu, da zauzmu određene stavove, ili ih treba smatrati nepotpunim.[6] Interes za rešavanje ovog problema pokazuju ne samo pravnici, već i privredni subjekti i njihova udruženja. Zbog različitih i, po pravilu, restriktivnih stavova prihvaćenih u nacionalnim pravima, izvorima uniformnog ugovornog prava i međunarodnoj sudskoj i arbitražnoj praksi o mogućnosti i uslovima pružanja pravne zaštite u slučaju promenjenih okolnosti, poslovna zajednica bila je primorana da ustanovi alternativne metode i tehnike prilagođavanja ugovora novonastalim prilikama. U tom smislu preporučuje se „pod hitno“ ugovaranje pažljivo sastavljenih zaštitnih klauzula, kako bi se povećala predvidljivost u poslovanju i izbegli sporovi i skupi sudski postupci koji se mogu pojaviti „niz put“, tokom ispunjenja ugovora, u vezi sa tumačenjem i primenom čl. 79.[7] Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe[8] (Bečka konvencija)[9].[10]
U međunarodnom trgovinskom prometu u širokoj upotrebi su tzv. hardship klauzule, posebno među privrednicima sa dugogodišnjom saradnjom i uzajamnim poverenjem. Konsenzus o „odobravanju olakšica“ u slučaju kada ispunjenje obaveza postane prekomerno teretno uticao je da se održavanje ugovorne ravnoteže smatra načelom lex mercatoriae.[11] Ipak, iako su hardship klauzule česte u međunarodnoj trgovini, one ne predstavljaju međunarodne trgovačke običaje u smislu čl. 9. st. 2. Konvencije,[12] pa će biti pravno relevantne samo ako ih strane izričito ili prećutno ugovore.[13]
II Terminologija
Izraz hardship potiče iz engleskog jezika. Njegovo doslovno značenje bilo bi „teškoća“ ili „otežavajuća okolnost“.[14] U domaćoj literaturi prevodi se i kao „klauzula o nepredvidljivosti“, odnosno „klauzula o promenjenim okolnostima“.[15] Navedeni nazivi, međutim, nisu odgovarajući. Termin „klauzula o nepredvidljivosti“ je protivrečan. Strane ugovaraju ove odredbe upravo da bi izbegle negativne posledice promene okolnosti, promene koju očekuju ili barem uzimaju u obzir mogućnost da do nje dođe. U svakom slučaju, može se reći da su one u vreme zaključenja ugovora imale nekakvu predstavu o mogućoj promeni okolnosti, koja je izražena ugovaranjem ove odredbe. Zbog toga se ne bi moglo reći da je događaj koji je kasnije nastupio za njih bio nepredvidljiv. Osim toga, naziv „klauzula o nepredvidljivosti“ asocira na teoriju imprevizije (théorie de l’imprévision) koju primenjuju upravni sudovi u Francuskoj. Izraz „promenjene okolnosti“ za označavanje hardship klauzule je, pak, neprecizan, s obzirom da se u literaturi neretko koristi i kao zbirni naziv za sve naknadno nastale okolnosti koje utiču na ispunjenje ugovora, bez obzira da li ga onemogućavaju ili „samo“ remete postojeću ugovornu ravnotežu. Polazeći od navedenih primedbi, postoji mišljenje da bi najadekvatniji, iako možda širok, naziv za ono što čini suštinu hardship klauzule bio „klauzula o obavezi pregovaranja o izmeni ugovora usled promenjenih okolnosti“.[16] Osim što je široko poznat u međunarodnoj trgovinskoj praksi,[17] prednost korišćenja ovog izraza je ta da se njime ukazuje na uticaj promenjenih okolnosti na izvršenje ugovornih obaveza, što u stvari i predstavlja suštinu problema, a ne sama promena okolnosti.
III Dopuštenost hardship klauzule i njen odnos prema ostalim zaštitnim odredbama
Kako ove odredbe mogu podrazumevati povoljniji položaj za ugovornu stranu na koju se odnose, u poređenju sa njenim statusom kod pravnog odnosa iste vrste kod kojih takva klauzula nije ugovorena,[18] pitanja njihove dopuštenosti sa stanovišta konkretnog pozitivnog prava[19] i uslova[20] za njihovu primenu su od nesumnjivog praktičnog značaja. U principu, svaka strana je slobodna pri odlučivanju u kom obimu će preuzeti na sebe obaveze i odgovornost. Međutim, u praksi, slabija strana je često usled nepostojanja alternative „primorana“ da prihvati uslove koje, štiteći svoje interese, jednostrano predlaže jača strana. Zakonom o obligacionim odnosima[21] dozvoljeno je ugovaranje različitih odredaba kojima se vrši usklađivanje ugovora sa novonastalim prilikama. Misli se, pre svega, na klauzule o osiguranju vrednosti, kojima se u izvesnom smislu posredno odstupa od prvobitno preuzetih obaveza (u pogledu njihove visine).[22] Valutnom i zlatnom klauzulom (čl. 395)[23] štiti se od promene vrednosti valute plaćanja u odnosu na druge valute, odnosno zlato, dok se indeksnom klauzulom[24] i kliznom skalom (čl. 397)[25] nastoji održati kupovna moć novčanog potraživanja. Imajući to u vidu, može se zaključiti da u našem pravu, načelno, ne postoje prepreke u pogledu dopuštenosti hardship klauzule.[26] Takođe, s obzirom da se strane mogu ugovorom unapred odreći pozivanja na određene promenjene okolnosti,[27] ne vidi se razlog zbog kojeg strane ne bi mogle ugovoriti da će u slučaju promenjenih okolnosti pristupiti pregovorima. Ugovorna odredba o ponovnom pregovaranju ima isti cilj kao ograničavanje razloga za raskidanje ugovora zbog promenjenih okolnosti, pošto ide u prilog njegovom održanju na snazi.[28]
Za razliku od ostalih ugovornih sredstava zaštite u slučaju promenjenih okolnosti koje imaju naglašeni preventivni karakter,[29] hardship klauzula se primenjuje tek kada dođe do nesrazmere uzajamnih davanja. Njen cilj, dakle, nije da spreči neekvivalentnost, već da je otkloni. Pritom, hardship klauzula nema ulogu „automatskog determinatora“ kao prethodno navedene ugovorne odredbe.[30] Hardship klauzulom preuzima se obaveza ponovnog pregovaranja,[31] koje može, ali ne mora, dovesti do raskida ili izmene ugovora, i/ili predviđa se intervencija trećeg lica.[32] Stoga ona uvek podrazumeva određenu sumnju u pogledu krajnje sudbine ugovora. Osim toga, dok ostale zaštitne klauzule postaju operativne u dobro definisanim okolnostima i ne primenjuju se osim u takvim konkretnim slučajevima, hardship klauzula, po pravilu, predstavlja „alat za opštu upotrebu“ koji može da se nosi sa velikim brojem različitih situacija. Razlika je i u obimu njihovog dejstva. Ostale zaštitne klauzule odnose se samo na visinu novčane obaveze, dok se hardship klauzula može primeniti na bilo koji element ugovora, kako bitni tako i sporedni, na koji su promenjene okolnosti uticale, kao npr. na odredbe o vremenu, mestu i načinu ispunjenja.[33] Naravno, ugovorne strane mogu ograničiti njeno dejstvo, u smislu određivanja sastojaka ugovora o kojima se može ponovo pregovarati.
IV Odnos hardship klauzule prema sudskom raskidanju ili izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti
U vezi sa odnosom hardship klauzule i ostalih pravnih sredstava zaštite načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, postavlja se i pitanje njenog odnosa prema sudskom raskidanju ili izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti. Da li ugovaranje hardship klauzule isključuje obraćanje sudu? Svakako da bi intervencija suda bez prethodnog vođenja pregovora bila preuranjena,[34] međutim, ako su pregovori bili bezuspešni, strana koja se poziva na promenjene okolnosti mogla bi naknadno da zahteva ostvarenje svog prava sudskim putem. Takođe, moguća je i sutuacija da nastupe okolnosti koje nisu predviđene ugovorom ili da odnosi koji proisteknu iz promena nisu potpuno regulisani. Pravo ugrožene strane da naknadno zahteva izmenu ili raskid ugovora predstavlja još jedno sredstvo pritiska na drugu stranu da u toku pregovora postupa savesno i ispunjava druge obaveze.[35] Veća angažovanost u nastojanju da se postigne saglasnost može se obezbediti i određivanjem da će ugovor prestati da važi ako se pregovori završe bez uspeha.[36]
Jedini izuzetak od pravila da se pogođena strana može obratiti sudu u slučaju neuspeha ponovnih pregovora postoji kada je ugovoreno da će spor rešiti treće lice.[37] Takva mogućnost postoji u našem pravu, jer ako prodavac i kupac mogu poveriti određivanje cene trećem licu (ZOO, čl. 465), onda mu mogu poveriti i prilagođavanje ugovora novonastalim prilikama. U tom slučaju odluka trećeg obavezuje ugovarače i nezadovoljna strana ne bi mogla zahtevati raskid ili izmenu ugovora sudskim putem.[38]
Ponovni pregovori mogu biti i uspešno okončani. Njihov ishod tada će biti potpuno nov ugovor, izmena i/ili dopuna starog ili, pak, njegov raskid. Kada su uslovi ugovora izmenjeni, postavlja se pitanje da li među stranama postoji obligacija koja svoj osnov ima u prvobitnom ugovoru ili smo već na terenu novacije.[39] Ukoliko se izmene odnose na vreme, mesto ili način ispunjenja, među ugovornicima i dalje postoji stara obligacija. Međutim, kada se radi o izmenama koje se odnose na bitne elemente ugovora, razlikovanje je u praksi prilično nepouzdano, pogotovo ako animus novandi nije u sporazumu izričito izražena. Prema shvatanju koje je u francuskoj literaturi dobilo pozitivne ocene, ako novi i stari predmet služe ostvarivanju istog cilja za strane, može se smatrati da oni imaju istu subjektivnu potrošnu vrednost i da među stranama postoji stara obligacija.[40]
Hardship klauzule se sve češće koriste i kod ugovora bez elementa inostranosti, naročito u onim pravnim sistemima u kojima je mogućnost raskidanja ili izmene ugovora zbog promenjenih okolnosti svedena u uske okvire izuzetka, koji važi samo za pojedine ugovore, kao što je to slučaj u francuskom pravu. Pored toga, nacionalna pravila o promenjenim okolnostima su u velikoj meri uopštena, što ostavlja prostor za različita tumačenja i neizvesnost ugovornih strana u pogledu čitavog niza pitanja koja se u praksi mogu postaviti. Tako se one u savremenom pravu pridružuju korpusu pravnih sredstava zaštite načela jednake vrednosti uzajamnih davanja.
V Opšte karakteristike hardship klauzule
Ugovaranje hardship klauzule, kao izbor da se ugovor „oslobodi“ ograničenja koja potiču iz nacionalnih prava,[41] zahteva da se ona jasno, precizno i detaljno reguliše. Takođe, potrebno je obezbediti i unutrašnju konzistentnost čitavog ugovora, u smislu usklađivanja ostalih odredaba sa hardship klauzulom.[42] Uređenje uslova pod kojima će se hardship klauzula primeniti spada u domen slobode ugovaranja. Formulacija hardship klauzule varira od ugovora do ugovora, jer je neophodno prilagoditi je odnosnoj trgovačkoj grani i specifičnostima konkretne transakcije. Ipak, postoje neke opšte karakteristike ove klauzule. Najčešće je podeljena na dva dela. U prvom delu, ugovorne strane definišu pretpostavku koja će predstavljati „okidač“ za primenu ove klauzule, dok u drugom delu, određuju njeno pravno dejstvo. Da bi hardship klauzula bila pravno zadovoljavajuća (legally satisfactory), osim spiska posebnih događaja (laundry list), neophodno je da sadrži i završnu generalnu odredbu (catch-all provision), stilizovanu da pokrije događaje koji nisu izričito navedeni. Ovo zbog toga jer je jedno od bitnih obeležja promenjenih okolnosti da se svi pojavni oblici ne mogu unapred predvideti.[43] U tom smislu, strane nisu uvek u stanju da procene šta se sve može desiti tokom ispunjenja, a ponekad nemaju ni strpljenja, niti vremena za ocenu svih eventualnosti u vreme zaključenja ugovora.[44] Nabrajanje okolnosti nikada ne može biti potpuno, s tim što treba imati u vidu da ista okolnost u jednom slučaju može, a u drugom ne mora imati karakter oslobađajuće okolnosti.[45] Zbog toga ovakva kombinacija može izazvati i teškoće pri tumačenju i primeni klauzule. Npr. u određivanju da li je enumeracija data samo primera radi[46] i, prema tome, mora ispunjavati predviđene opšte uslove u svakom konkretnom slučaju ili se smatra da je katalog iscrpan i da su okolnosti koje su u njemu navedene u skladu sa opštom definicijom.[47] Strane ugovorom mogu i isključiti pojedine okolnosti, tako da, ako nastupe, pogođena strana se na njih ne može pozvati.
Drugi aspekt hipoteze hardship klauzule sastoji se u opisivanju uticaja koji promena okolnosti ima na ispunjenje ugovora. Po pravilu, potrebno je da je usled promene okolnosti došlo do veće nesrazmere uzajamnih davanja. U međunarodnoj trgovinskoj praksi koriste se različite formulacije. Tako se pretpostavka da je ugovorna ravnoteža bitno narušena izražava rečima: „teret osetno teži od onoga predviđenog ugovorom“, „disproporcionalna šteta za drugu stranu“, „korist nesrazmerna obavezama“, „preterana materijalna šteta“ „bitno poremećena ekonomska baza ugovora“, „ispunjenje ugovora dovelo bi do nepravičnih posledica za ugovorne strane“, „predstavlja nepravičan teret“, „ugovor treba da bude izvršen u duhu pravičnosti“, „nekorektnost u odnosu na drugu ugovornu stranu“, „ako uslovi tržišta postanu takvi da prodajna cena bude manja od . . . (navodi se broj ili procenat)“, „ako cena premaša godišnju stopu od . . .“, „ako ima za posledicu povlačenje garancije banke“ itd.[48] Navedeni primeri mogli bi se podeliti u dve grupe. Prvu bi činili slučajevi otežanog ispunjenja u kojima su troškovi izvršenja obaveze povećani, dok bi u drugoj grupi bili slučajevi u kojima zbog promene okolnosti dolazi do smanjenja vrednosti protivčinidbe.
Pored uslova koji se odnosi na poremećaj ugovorne ravnoteže, potrebno je da promenjene okolnosti budu „nepredvidljive“, odnosno takve da se nisu mogle razumno uzeti u obzir u vreme zaključenja ugovora.[49] Time se odražava tradicionalno shvatanje prema kome izuzetak od načela dužnosti ispunjenja slobodnom voljom preuzetih obaveza može biti ustanovljen jedino na osnovu nedostatka koji postoji u samoj volji. Postavlja se pitanje da li se propust strana da ovaj zahtev izričito ugovore može tumačiti kao prećutna namera da ponovni pregovori i, eventualni, raskid ili izmena ugovora budu uslovljeni isključivo poremećajem ugovorne ravnoteže. Ako bi to bio slučaj, zanemarila bi se osnovna vrednost ovog elementa, a to je njegova preventivna uloga.[50] Može se pretpostaviti da bi strane neoprezno i olako preuzimale velike rizike, računajući da će kasnije moći da izdejstvuju raskid ili izmenu ugovora. Time bi se pogodovalo pravnoj nesigurnosti i pružala podrška nesavesnom i nepoštenom postupanju. Zbog toga, u duhu pozitivnopravnih rešenja problema promenjenih okolnosti, pozivanje na klauzulu treba usloviti i dodatnim pretpostavkama.[51] To znači da se strana pogođena promenjenim okolnostima ne može pozvati na klauzulu, s jedne strane, ako je, s obzirom na pažnju koja se od nje zahteva, bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti[52] i, s druge strane, čak i ako nije bila dužna da te okolnosti uzme u obzir, ako ih je mogla izbeći ili savladati.[53] Ako je opasnost bila „predviđena“, strana mora sa dužnom pažnjom preduzeti sve razumne mere kako bi sprečila njen uticaj na ispunjenje ugovora. Najpre, da događaj ne nastupi, a ako je on bio neizbežan, onda otklanjanjem njegovih posledica. Činjenica da je hardship klauzula ugovorena u izvesnom smislu podrazumeva da su strane bile svesne rizika budućih događaja koji mogu narušiti ravnotežu interesa. Postavlja se stoga pitanje ispunjenosti uslova da okolnosti budu takve da ih strana koja se na njih poziva nije bila dužna u vreme zaključenja ugovora uzeti u obzir, naročito ako hardship klauzula sadrži spisak događaja. U praksi se, međutim, strane opredeljuju za ove klauzule upravo zbog toga što ne mogu predvideti da li će i kada neki događaj nastupiti i kako će uticati na ispunjenje ugovora.
Hardship klauzulom obično se izričito zahteva od strane pogođene promenjenim okolnostima da obavesti drugu stranu o promeni okolnosti i njenom uticaju na ispunjenje ugovora. U tom slučaju potrebno je predvideti formu i sadržinu obaveštenja, vremenski okvir i pravne posledice njegovog nepoštovanja, da li se pošiljalac može pozvati na obaveštenje samo ako ono stigne adresatu u utvrđenom roku ili je za to dovoljno da je obaveštenje poslato na način koji se smatra odgovarajućim u datim okolnostima (rizik prenosa). Uz to može se ugovoriti da po proteku određenog objektivnog roka prestaje pravo pozivanja na promenjene okolnosti. Npr. obaveštenje dato nakon šest meseci od datuma kada su okolnosti nastupile biće bez pravnog dejstva. Najosetljivije pitanje u ovoj fazi je kako utvrditi da li hardship situacija zaista postoji. To neće uvek biti ni jednostavno, niti lako, jer su kriterijumi koji se koriste u klauzuli često neprecizni. Takođe, postoji i rizik da će druga strana pokušati da izbegne ponovne pregovore. U svakom slučaju, ugovorom može biti predviđeno da će, ako se strane ne sporazumeju, obavezujuću odluku doneti treće lice.
Ako strane u toku ponovnih pregovora ne postignu sporazum, ugovor će ostati na snazi takav kakav je, osim ako je izričito određeno da će se smatrati raskinutim. Kako lošu veru na strani jednog od ugovornika nije uvek lako utvrditi i kako je trajna nesaglasnost i nakon lojalnih pregovora realna mogućnost, potrebno je predvideti pravne posledice za slučaj da se strane ne sporazumeju. One se u literaturi nazivaju i sankcijama „bez kojih bi hardship klauzula jedva bila vredna papira na kome je zapisana“.[54] Na ovaj način ističe se njihova funkcija, ne samo da ponude alternativna rešenja, već i da podstaknu ugovorne strane da sporna pitanja reše među sobom, „prijateljskim dogovorom“.[55]
VI ICC Hardship Clause 2003
Pregovaranje o hardship klauzuli podrazumeva rad na samoj srži ugovora, budući da je potrebno „pomiriti“ i dovesti u sklad osnovna načela ugovornog prava, s jedne strane, načela dužnosti ispunjenja obaveza i slobode ugovaranja, a s druge strane, načela pravičnosti, savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja. Zbog toga je važno da one budu izbalansirane i da se podjednako primenjuju na obe ugovorne strane.[56] Da bi olakšala proces njihovog sastavljanja, Međunarodna trgovinska komora (International Chamber of Commerce – ICC) je izradila i zainteresovanim licima preporučila ICC Force Majeure Clause 2003 i ICC Hardship Clause 2003.[57][58] Klauzule su date odvojeno jedna od druge. Ovo je učinjeno iz dva razloga. Prvo, odredbe kojima se predviđaju pravne posledice više sile se češće koriste od odredaba o promenjenim okolnostima, zbog čega se smatralo da bi se činjenjem da obe klauzule funkcionišu automatski inkorporisanjem mogla obeshrabriti upotreba Force Majeure klauzule.[59] Drugo, klauzule se primenjuju u različitim slučajevima i imaju različito pravno dejstvo, pa bi stoga trebalo da budu odvojene.[60] Naravno, obe klauzule mogu biti sastavni deo istog ugovora. Njihova osnovna karakteristika sadržana je u činjenici da su to model klauzule koje nisu podobne sa samoprimenu (self-applying). Da bi bile primenjene, moraju biti ugovorene, ili izričito ili upućivanjem.[61] Mogu se primeniti na bilo koji ugovor. Međutim, vrlo često ovako široko formulisane odredbe moraju se prilagoditi posebnim okolnostima konkretnog ugovora. Može se dogoditi da one ne budu pogodne za određenu robu ili određene vrste poslova. Otuda, ugovornici treba da budu veoma oprezni kada se njima služe.[62] Iako se strane podstiču da u ugovore unose klauzule sa njihovim punim nazivom, očekuje se da će se svako pozivanje na ICC Force Majeure Clause, odnosno ICC Hardship Clause, u nedostatku dokaza koji govore suprotno, smatrati pozivanjem na ove klauzule.[63]
ICC Hardship Clause 2003 značajno se razlikuje od ICC 1985 Hardship odredaba. ICC 1985 Hardship odredbe nisu bile date u obliku jedinstvene tipske klauzule na koju bi se strane u ugovoru jednostavno mogle pozvati. Strane su morale da ih izričito ugovore i da ih upotpune prema svojim potrebama. Tom prilikom, ugovornici su, inter alia, morali i da izaberu jednu od četiri mogućnosti koja se odnosi na dejstvo promenjenih okolnosti.[64] Klauzula sada daje jednu formulaciju sa jasnim alternativnim posledicama. Prema „sopstvenom priznanju“, u njoj se kombinuju elementi čl. 1467. Italijanskog građanskog zakonika i čl. 6.2.2 UNIDROIT Načela za međunarodne trgovinske ugovore.[65]
Na početku, kao i u UNIDROIT Načelima, Načelima evropskog ugovornog prava i Nacrtu zajedničkog okvira za upućivanje,[66] naglašava se da je strana ugovornica dužna da izvrši svoje ugovorne obaveze, čak i ako su događaji učinili ispunjenje teretnijim nego što se moglo razumno očekivati u vreme zaključenja ugovora.[67] S jedne strane, ovaj stav je nepotreban u smislu da se na hardship situaciju može pozvati samo ako je zadovoljen rigorozni test sadržan u st. 2. klauzule, i to bi bio slučaj bez obzira da li st. 1. postoji ili ne. S druge strane, smatralo se da se izričitim izražavanjem načela pacta sunt servanda tribunalima jasno ukazuje da se st. 2. može primeniti samo ako su njegovi uslovi striktno ispunjeni, budući da predstavlja izuzetak od redovnog zahteva za ispunjenje obaveze (exceptiones sunt strictissimae interpretationis).[68] S tim na umu, u st. 1. koristi se fraza „teretnije nego što se moglo razumno očekivati u vreme zaključenja ugovora“ (u kom slučaju se obaveze moraju izvršiti), dok je u st. 2. upotrebljen zahtevniji izraz „prekomerno teretno“ (kada se može odobriti „olakšanje“). Dakle, prag za primenu hardship klauzule je viši od samog povećanja troškova ispunjenja, odnosno smanjenja vrednosti protivprestacije. Izabrana kvalifikacija je ista kao u Načelima evropskog ugovornog prava (excessively onerous).[69] Pored toga, mora se raditi o događaju koji je van razumne kontrole pogođene strane, za koji se nije moglo razumno očekivati da bude uzet u obzir u vreme zaključenja ugovora, i da strana nije mogla razumno izbeći ili savladati događaj ili njegove posledice.
ICC Hardship Clause 2003, kao ni ICC Force Majeure Clause 2003, nije ograničena na situacije u kojima su događaji koji čine ispunjenje preterano teretnim nastupili posle zaključenja ugovora (supervening, subsequent events). Stoga bi strana mogla da se pozove na klauzulu kada jednostavno nije znala, niti je morala znati za postojanje događaja u vreme zaključenja ugovora (initial, existing events).[70] Međutim, ukoliko strane žele da se klauzula primenjuje isključivo na događaje nastale nakon zaključenja ugovora, one to mogu predvideti, budući da u ICC Hardship Clause 2003 ne postoji ništa što ograničava njihovu slobodu u tom smislu.[71]
Što se tiče pravnih posledica, hardship situacija razultira dužnošću obe strane „da sednu za sto“ kako bi, u razumnom roku od pozivanja na klauzulu, pregovarale o alternativnim ugovornim uslovima koje razumno dozvoljavaju posledice događaja.[72] Drastično odstupanje od UNIDROIT Načela, Načela evropskog ugovornog prava i Nacrta zajedničkog okvira za upućivanje sastoji se u tome što je u ICC Hardship Clause 2003 predviđeno samo da, u slučaju bezuspešnih pregovora, „strana koja se poziva na ovu klauzulu ima pravo na raskid ugovora“ (the party invoking this Clause is entitled to termination of the contract).[73] Ovo pravilo čini se „nesrećnim izborom“ pošto se njime ne pruža pravi podsticaj stranama (ili barem onoj u nepovoljnom položaju) da ulože najbolje napore kako bi se usaglasile.[74] Raskid ugovora treba da bude poslednje pravno sredstvo (ultimum remedium) i najgori scenario, dostupan samo onda kad su sve mogućnosti za očuvanje ugovora iscrpljene (favor contractus), osim ako strans nemaju interes da ugovor opstane ni sa izmenjenim uslovima.[75] U ICC Hardship Clause 2003 nije dat odgovor na brojna pitanja koja raskid ugovora u praksi može pokrenuti. Pre svega, da li je reč o sudskom ili vansudskom raskidu? Ako se tumačenjem zaključi da su se strane opredelile za vansudski raskid ugovora,[76] dalja pitanja se odnose na ocenu ispunjenosti uslova za raskid, realizaciju, kao i pravne posledice raskida.[77]
U ICC Hardship Clause 2003 nije predviđeno obraćanje sudu (arbitraži) ako strane tokom pregovora ne postignu sporazum. Smatralo se da klauzulom treba ohrabriti strane da rade na sopstvenim rešenjima, umesto da se izričito stipuliše mogućnost ograničenog upućivanja predmeta tribunalu.[78] Ocenjeno je da bi postojanje posebne odredbe o rešavanju sporova u hardship slučajevima, koja bi postojala uz opštu odredbu o rešavanju sporova, moglo izazvati nepotrebnu i nepoželjnu konfuziju.[79]
VII Zaključak
Interes za rešavanje problema promenjenih okolnosti u ugovornim odnosima pokazuju ne samo pravnici, već i privredni subjekti i njihova udruženja. Zbog veoma uske primene međunarodnih i nacionalnih izvora u sudskoj i arbitražnoj praksi, strane, da bi otklonile neizvesnost da li će, kada i u kom pravcu promenjene okolnosti uticati na pravno dejstvo ugovora, najčešće izričito raspodeljuju rizik njihovog nastupanja. Da bi olakšala proces njihovog sastavljanja, Međunarodna trgovinska komora je izradila i zainteresovanim licima preporučila ICC Hardship Clause 2003. Prilikom formulisanja hardship klauzule, kao vodič mogu poslužiti i odredbe čl. 6.2.1 – 6.2.3 UNIDROIT Načela. Kako bi se uzele u obzir posebne karakteristike određene transakcije, međunarodni trgovinski ugovori često sadrže mnogo preciznije i detaljnije odredbe. U odsustvu potrebe za zaštitom potrošača, međunarodna trgovina predstavlja idealno okruženje za slobodan razvoj ugovornih struktura.[80] Hardship klauzula treba da bude izbalansirana i da se podjednako primenjuje na obe ugovorne strane. Koliko će to u praksi biti ostvareno, ostaje pitanje ravnoteže i smisla za meru, kako „pomiriti“ i dovesti u sklad osnovna načela ugovornog prava, s jedne strane, načela dužnosti ispunjenja obaveza i slobode ugovaranja, a s druge strane, načela pravičnosti, savesnosti i poštenja i jednake vrednosti uzajamnih davanja. U svakom slučaju, prilikom sastavljanja hardship klauzule neophodno je, u što je moguće većoj meri, izbegavati nedorečenosti i nejasnoće. Savršena odredba, koja odgovara svim okolnostima, svakako da ne postoji, ali se zato njenim pažljivim formulisanjem mogu rešiti barem neke teškoće u praksi, dok će druge neizbežno nastaviti da se pojavljuju s obzirom na neizvesnost povezanu sa predviđanjem budućnosti.
Jovan Vujičić*
Hardship Clause
Summary
Interest in solving the problem of changed circumstances in contractual relationships is shown not only by lawyers, but also by economic entities and their associations. Due to the very narrow application of international and national sources in the court and arbitration practice, the parties, in order to eliminate the uncertainty about whether or not, when and in what direction the changed circumstances affect the legal effect of the contract, most often explicitly allocate the risk of their occurrence. In order to free the routine approach that leads to blind stimulation and rewriting, i.e. entering into the contract of the usual safeguard clauses, without a complete understanding of their importance, it is necessary to become familiar with the types, content and effect of these clauses. By examining these issues in advance and contracting provisions appropriate to the circumstances and needs of specific transactions can be avoided many damages and deficiencies that may arise post factum in business practice.
Key words: hardship clause, clausula rebus sic stantibus, changed circumstances, international commercial contracts, International Chamber of Commerce.
* Asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, jvujicic@jura.kg.ac.rs.
* Rad je napisan u okviru projekta Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije.
[1] Naravno, ukoliko je vreme trajanja ugovornog odnosa duže, veći je rizik da će se okolnosti promeniti. U tom smislu se u zvaničnom komentaru UNIDROIT Načela za međunarodne trgovinske ugovore (International Institute for the Unification of Private Law (UNIDROIT), UNIDROIT Principles of International Commercial Contracts, Rome, 2016; dalje u fusnotama: UNIDROIT Načela) ukazuje da će pravila kojima se reguliše hardship situacija obično biti relevantna za dugoročne ugovore, iako njihova primena nije izričito isključena u odnosu na druge vrste ugovora. Vid. UNIDROIT Načela, Komentar 5. uz čl. 6.2.2, 222.
[2] Za razliku od transakcija koje se ispunjavaju istovremeno i odjednom (one shot transaction), a koje su nekada predstavljale dominantan oblik poslovne aktivnosti. Takav je npr. slučaj kod prodaje sa plaćanjem u gotovu, gde se vrši obostrana predaja stvari i novca iz ruke u ruku.
[3] Dok se ranije međunarodna trgovina u suštini zasnivala na izvozu i uvozu robe, sada sve više uključuje i razmenu usluga, transfer tehnologija i uspostavljanje zajedničkih poslovnih poduhvata radi izvršenja određenih ekonomskih operacija.
[4] Vid. UNIDROIT 1983, Study L – Doc. 24; Progressive Codification of International Trade Law: Proposed Rules on Hardship with Introduction and Explanatory Report (prepared by Prof. Dr. D. Maskow of the Institut für ausländisches Recht und Rechtsvergleichung, Potsdam–Babelsberg); Rome, February 1983, 1, http://www.unidroit.org/english/documents/ 1983/study50/s-50-024-e.pdf, datum posete: 30.11.2018.
[5] Zbog porasta trgovine, intenzivne internacionalizacije privrednog života i širenja tržišta pojačana je međuzavisnost, kako između pojedinih država, tako i njihovih privrednih subjekata i ekonomskih procesa. Neverovatan napredak u komunikacijama i transportu obezbedio je gotovo trenutni pristup udaljenim regionima. „Bio izolacionista ili internacionalista, niko ne može osporiti da se zemlja ubrzano smanjuje.“ (S. D. Slater, Overcome by Hardship: The Inapplicability of the UNIDROIT Principles’ Hardship Provisions to CISG, Florida Journal of International Law No. 2, Vol. 12 (Summer 1998), 235) Pri proizvodnji i isporuci samo jednog artikla učestvuje mahom veći broj kooperanata i ako samo jedan „zataji“ može doći do zaustavljanja čitavog ciklusa i ozbiljnih problema i teškoća u ispunjenju već preuzetih obaveza. Zbog toga se poremećaji u jednom delu sveta mogu kao lančana reakcija preneti na ugovorni odnos između lica koja se nalaze na sasvim drugom kraju planete. Ovakva situacija čini ugovor još kompleksnijim i „težim za upravljanje“.
[6] C. Schmitthoff, Frustration of International Contracts of Sale in English and Comparative Law, u: Some Problems of Non-Performance and Force Majeure in International Contracts of Sale, Helsinki, 1961. Nav. prema Đ. Čobeljić, Promenjene okolnosti u privrednom i građanskom pravu (clausula rebus sic stantibus), Beograd, 1972, 6.
[7] Član 79. glasi: „1. Kad jedna strana ne izvrši neku od svojih obaveza ona neće odgovarati zbog neizvršenja ako dokaže da je do neizvršenja došlo zbog smetnje koja je bila van njene kontrole i da od nje nije bilo razumno očekivati da u vreme zaključenja ugovora smetnju uzme u obzir, da izbegne ili savlada takvu smetnju ili njene posledice. 2. Ako je neizvršenje jedne strane posledica neizvršenja nekog trećeg lica koje je ta strana angažovala da izvrši ugovor u celini ili delimično, ta strana se oslobađa odgovornosti samo: a) ako bi bila oslobođena na osnovu prethodnog stava; i b) ako bi lice koje je ona angažovala bilo oslobođeno i kad bi se odredbe tog stava primenile na njega. 3. Oslobođenje predviđeno ovim članom dejstvuje za vreme dok smetnja traje. 4. Strana koja nije izvršila svoje obaveze dužna je da obavesti drugu stranu o smetnji i uticaju smetnje na njenu mogućnost da izvrši obavezu. Ako obaveštenje ne stigne drugoj strani u razumnom roku pošto je strana koja nije izvršila obaveze saznala ili morala saznati za smetnju, ta strana odgovara za štetu do koje je došlo zbog neprijema obaveštenja. 5. Ništa u ovom članu neće sprečiti bilo koju stranu da se koristi bilo kojim drugim pravom, izuzev da zahteva naknadu štete prema ovoj Konvenciji.“
[8] United Nations Convention on Contracts for the International Sale of Goods; A/CONF.97/18, Annex I (dalje u fusnotama: Bečka konvencija ili Konvencija).
[9] Konvencija je usvojena na diplomatskoj konferenciji koja je održana u Beču (Austrija) od 10. marta do 11. aprila 1980. godine. Otuda i naziv Bečka konvencija.
[10] Vid. J. M. Bund, Force Majeure Clauses: Drafting Advice for the CISG Practitioner, Journal of Law and Commerce No. 2 (Symposium – Ten Years of the United Nations Sales Convention), Vol. 17 (1997-1998), 383, 387, 393, 405. i dalje; J. Rimke, Force majeure and hardship: Application in international trade practice with specific regard to the CISG and the UNIDROIT Principles of International Commercial Contracts, Pace Review of the Convention on Contracts for the International Sale of Goods, Kluwer, 1999-2000, 241. i 243, http://cisgw3.law.pace.edu/cisg/biblio/rimke.html, datum posete: 30.11.2018.
[11] A. G. Doudko, Hardship in Contract: The Approach of the UNIDROIT Principles and Legal Developments in Russia, Uniform Law Review No. 3, Vol. 5 (2000), 484. Pravilo je lex mercatoriae da činidbe na finansijskom planu ostanu uravnotežene i zato u skoro svakom međunarodnom ugovoru cena se određuje prema uslovima koji postoje u vreme zaključenja ugovora uz pozivanje na parametre kojima se odražavaju varijacije vrednosti različitih elemenata koji čine predmet ispunjenja. (Vid. ICC Award No. 2291/1975, Clunet 1976, 989, https://www.trans-lex.org/202291/_/icc-award-no-2291-clunet-1976-at-989-et-seq/, datum posete: 30.11.2018) Međutim, u drugoj odluci, Arbitražni sud Međunarodne trgovinske komore odbio je primenu UNIDROIT Načela, sa obrazloženjem, između ostalog, da hardship pravila, „barem trenutno“, ne odgovaraju međunarodnoj trgovačkoj praksi, koju bi arbitraža morala da u uzme u obzir čak i kada su strane izabrale konkretno nacionalno pravo kao merodavno za njihov ugovor. (Vid. ICC arbitration, Case no. 8873, 1997, Uniform Law Review No. 4, Vol. 4 (1999), 1010) Kako u međunarodnoj arbitražnoj praksi postoji tendencija posmatranja UNIDROIT Načela kao oličenja opštih načela međunarodnog prava i trgovačkih običaja, ovakve odluke mogu se smatrati kao „neizbežne borbe kojima se štiti odstupnica“. (A. G. Doudko, op. cit., 508) U vezi sa tim, Arbitražni sud Međunarodne trgovinske komore je, u predmetu Islamic Republic of Iran v Cubic Defense Systems, Inc., upućujući na primenu hardship doktrine, istakao da je u mnogim pravnim sistemima ustanovljen izuzetak od osnovnog načela pacta sunt servanda zbog toga što to zahtevaju poštenje i pravda kada se okolnosti bitno promene zbog događaja koje u vreme zaključenja ugovora nije bilo razumno uzeti u obzir i koji su bili van kontrole pogođene strane. Iako se usvojeni koncepti u velikoj meri razlikuju, ideja pružanja pravne zaštite u slučaju promenjenih okolnosti je široko prihvaćena kao opšte pravno načelo i kao takva može biti primenjena u konkretnom slučaju čak i ako ne čini deo merodavnog prava. Vid. ICC arbitration, Case no. 7365/FMS (final award) 05.05.1997, Uniform Law Review No. 3, Vol. 4 (1999), 797-798.
[12] „Sem drukčijeg sporazuma, smatra se da su strane prećutno podvrgle svoj ugovor ili njegovo zaključenje običaju koji im je bio poznat ili morao biti poznat i koji je široko poznat u međunarodnoj trgovini i redovno ga uzimaju u obzir ugovorne strane u ugovorima iste vrste u odnosnoj trgovačkoj grani.“
[13] I. Schwenzer, Article 79, u: Schlechtriem & Schwenzer Commentary on the UN Convention on the International Sale of Goods (CISG) (ed. I. Schwenzer), Fourth Edition, New York, 2016, 1153.
[14] Vid. M. Đurđević, Obaveza pregovaranja o izmeni ugovora usled promenjenih okolnosti – klauzule „Hardship“, Pravni život br. 9-10, 1993, 1211; Đ. Bolanča Kekez, Pravni značaj klauzule rebus sic stantibus u privatnom pravu, Pravna riječ br. 43, god. XII (2015), 308; D. Tallon, Hardship, u: Towards a European Civil Code (eds. A. Hartkamp et al.), Third Fully Revised and Expanded Edition, Nijmegen, 2004, 500.
[15] Vid. P. Šulejić, Značaj promenjenih okolnosti u ugovorima međunarodnog privrednog prava, Privredno-pravni priručnik br. 6, 1990, 3. i dalje.
[16] M. Đurđević, Obaveza pregovaranja o izmeni ugovora..., 1211-1212.
[17] Zbog toga je u UNIDROIT Načelima, u engleskoj, francuskoj i italijanskoj verziji, termin „hardship“ izabran za označavanje onoga što se u različitim pravnim sistemima priznaje „pod maskom“ drugih koncepata, kao što su: eng. frustration, nem. Wegfall der Geschäftsgrundlage, fr. imprévision, ital. eccessiva onerosità sopravvenuta itd. U španskoj verziji koristi se u zagradi, uz izraz „excesiva onerosidad“ (jezici na kojima je do sada dostupan zvaničan prevod izdanja iz 2016. godine). Vid. UNIDROIT Načela, Komentar 2. uz čl. 6.2.1, 218.
[18] Ovo važi za sve klauzule neodgovornosti, pa njihovo prisustvo u korist jedne strane je, najčešće, izraz njenog ekonomskog preimućstva u konkretnom poslovnom odnosu. Poseban vid egzoneracije predstavlja ugovorno proširenje pojma „više sile“. Klauzule o okolnostima koje sprečavaju izvršenje ugovora postale su najraširenije sredstvo i način ugovaranja oslobođenja od odgovornosti. (Vid. A. Ćirić, Klauzule neodgovornosti u uporednom pravu i njihova zloupotreba, u: Zloupotreba prava (ur. R. Kovačević Kuštrimović), Niš, 1996, 162. i dalje; A. Ćirić, Klauzule egzoneracije u svetlu Principa evropskog i uporednog ugovornog prava, u: Načela evropskog ugovornog prava i jugoslovensko pravo: prilog harmonizaciji domaćeg zakonodavstva (priredio R. D. Vukadinović), Kragujevac, 2001, 227. i dalje) Osnovni cilj hardship klauzula nije, međutim, samo isključenje ili ograničenje odgovornosti za neispunjenje ili neuredno ispunjenje preuzetih obaveza, već prvenstveno predviđanje obaveze ponovnog pregovaranja u cilju prilagođavanja ugovora promenjenim okolnostima.
[19] Strane mogu isključiti primenu Bečke konvencije ili, pod rezervom odredbi čl. 12, odstupiti od bilo koje od njenih odredbi ili izmeniti njihovo dejstvo. Konvencija, čl. 6. Više o dispozitivnom karakteru Bečke konvencije vid. R. D. Vukadinović, Međunarodno poslovno pravo: opšti i posebni deo, Kragujevac, 2012, 389. i dalje.
[20] Prema stepenu određenosti okolnosti čijim se nastupanjem (ukoliko imaju predviđene posledice) aktivira obaveza ponovnog pregovaranja, razlikuju se specijalne i generalne klauzule. Kod prvih se te okolnosti nabrajaju, dok se kod drugih to vrši na uopšten način. Generalne klauzule se najčešće koriste kao dodatak specijalnim, tako što se posle nabrajanja dodaje izraz „i sve druge okolnosti iste vrste“.
[21] Zakon o obligacionim odnosima (ZOO), Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89; Službeni list SRJ, br. 31/93; i Službeni list SCG, br. 1/2003 – Ustavna povelja.
[22] Njima se poverioci novčanih dugova štite od obezvređivanja novca. To su sporazumi po kojima se dugovana suma revalorizuje pomoću činilaca koji imaju za osnovicu unutrašnju ili funkcionalnu vrednost novca. Vid. J. Radišić, Obligaciono pravo: opšti deo, 7. izdanje, Beograd, 2004, 65; Report of the Secretary-General: clauses protecting parties against the effects of currency fluctuations (A/CN.9/164, 20 March 1979), u: Yearbook of the United Nations Commission on International Trade Law, 1979, Vol. X, 48-60; V. Krulj, Pravna dejstva monetarnih promena i međunarodna plaćanja, Beograd, 1963, 37-129.
[23] „Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.“ Valutni rizik je naročito veliki u državama poput Srbije, čija je nacionalna valuta dugoročno posmatrano nestabilna, a ne primenjuje se politika fiksnog deviznog kursa, odnosno dopušta se njegovo tržišno prilagođavanje. Potrebno je istaći da se valutnom klauzulom rizik ne uklanja, on i dalje postoji, samo su mu izloženi oni dužnici koji prihode ostvaruju u dinarima ili nekoj drugoj valuti koja nije valuta obaveze. Tako u slučaju deprecijacije dinara raste onaj deo prihoda dužnika koji odlazi na vraćanje glavnice i plaćanje kamate. B. Begović, Pravno-ekonomska analiza finansijskog posredovanja bankarskog sektora u Srbiji: slučaj ugovora o kreditu, Pravo i privreda br. 4-6, 2016, 325-326.
[24] Član 396. („Indeksna klauzula“) osnovnog teksta ZOO (Službeni list SFRJ, br. 29/78 od 26. maja 1978. godine), koji je stupio na snagu 1. oktobra 1978. godine, glasio je: „Ništava je odredba ugovora kojom se iznos novčane obaveze u domaćem novcu vezuje za promene cena dobara, roba i usluga izraženih indeksom cena utvrđenim od strane ovlašćene organizacije (indeksna klauzula), ali će biti punovažna ako je izabrani indeks u neposrednoj ekonomskoj vezi sa predmetom posla tako da nema spekulativni značaj ili je takva odredba ugovorena radi obezbeđenja životnog standarda ugovorne strane.“ Član 396. i naslov iznad njega brisani su izmenama objavljenim u Službenom listu SRJ, br. 31/93 od 18. juna 1993. godine (stupile na snagu osmog dana od dana objavljivanja), tako da je ugovaranje indeksnih klauzula dozvoljeno bez ikakvih ograničenja. Rizik kupovne moći (rizik inflacije) postoji isključivo ukoliko su i izvori sredstava i kreditni plasmani u nacionalnoj valuti. Ukoliko su, pak, izvori i plasmani (nominalno ili efektivno, indeksiranjem putem valutne klauzule) u stranoj valuti, ne postoji rizik inflacije. Inflacija u zemlji porekla valute je irelevantna. Taj rizik, eventualno, može snositi onaj od koga su ta sredstva pozajmljena. B. Begović, op. cit., 327.
[25] „U ugovorima u kojima se jedna strana obavezuje da izradi i isporuči određene predmete dozvoljeno je ugovoriti da će cena zavisiti od cena materijala i od rada, kao i drugih elemenata koji utiču na visinu troškova proizvodnje, u određeno vreme na određenom tržištu.“
[26] M. Đurđević, Obaveza pregovaranja o izmeni ugovora..., 1213.
[27] Osim ako je to u suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja. Vid. ZOO, čl. 136.
[28] M. Đurđević, Izmene ugovora, Pravo i privreda br. 4-6, 2018, 636.
[29] Ž. S. Đorđević, Problem ekvivalentnosti u obligacionom pravu, Beograd, 1958, 72. i dalje.
[30] M. Đurđević, Obaveza pregovaranja o izmeni ugovora..., 1218. Zaštitne klauzule su „dizajnirane“ tako da se u slučaju promene pariteta valute ispunjenja prema valorimetru, menja i broj novčanih jedinica koje je dužnik dužan isplatiti. Potreba njihovog ugovaranja postoji jer se načelom monetarnog nominalizma isključuje odgovornost dužnika za pad vrednosti novca.
[31] Više o ponovnim pregovorima (renegotiations) vid. J. Vujičić, Obaveza pregovaranja u slučaju promenjenih okolnosti, u: Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije (ur. S. Đorđević), Knj. 5, Kragujevac, 2017, 335-346.
[32] Ukoliko je predviđeno pregovaranje uz posredovanje trećeg lica, neophodno je označiti posrednika i precizirati njegova ovlašćenja. Npr. da li će biti ovlašćen samo da predloži nacrt izmene, odnosno dopune ugovora ili će imati ovlašćenje da donese odluku koju će strane biti dužne da poštuju.
[33] M. Đurđević, Obaveza pregovaranja o izmeni ugovora..., 1218.
[34] Ako bi zahtev za izmenu ili raskid ugovora bio podnet, a da prethodno ponovni pregovori nisu pokušani, odnosno razumni rok nije istekao, sud ne treba da ga odbije, već da zastane sa postupkom i uputi stranke na pregovore. (Vid. Ch. Brunner, Force Majeure and Hardship under General Contract Principles: Exemption for Non- Performance in International Arbitration. Alphen aan den Rijn, 2009, 488-489; ICC International Court of Arbitration, Arbitral Award 10021, 2000, tač. 33, http://www.unilex.info/case.cfm?pid =2&do=case&id=832&step=FullText, datum posete: 18.06.2018) Eventualno, može se propisati da će sud takav zahtev odbaciti kao preuranjen, mada bi to rešenje bilo suviše formalističko.
[35] Gledišta u uporednom pravu o pitanju pravnog uređenja samih pregovora, bez obzira da li će ugovor biti zaključen ili će se pregovarači „razići neobavljenog posla“, nisu jedinstvena. Načelno stanovište u anglosaksonskom pravu je da strane zadržavaju potpunu slobodu sve do zaključenja ugovora, dok se u znatnom broju kontinentalno-evropskih država smatra da pregovori treba da se odvijaju u okviru određenih pravila. Pravni sistemi se razlikuju i po tome što su u jednima dužnosti strana u toku pregovaranja uređene zakonom, dok su u drugima formulisane u sudskoj praksi. Više o tome vid. M. V. Orlić, Zaključenje ugovora, Beograd, 1993, 26. i dalje.
[36] M. Đurđević, Obaveza pregovaranja o izmeni ugovora..., 1220.
[37] Ibid., 1219.
[38] Ibid.
[39] Ibid., 1221. Pravni značaj razlikovanja ova dva sporazuma sastoji se u tome što se kod sporazuma sa novacionim dejstvom mogu postaviti pitanja koja se načelno ne postavljaju kod novelirajućeg sporazuma. Npr. da li posle prestanka primarnog ugovora postoje prava koja su obezbeđivala glavno potraživanje ili se i ona gase, kakva je pravna sudbina akcesornih obaveza itd. Vid. M. Đurđević, Izmene ugovora, 632.
[40] M. Ghozi, La modification de l'obligation par la volonté des parties, Paris, 1987, 30. № 60. Nav. prema M. Đurđević, Obaveza pregovaranja o izmeni ugovora..., 1222.
[41] E. Ch. Zaccaria, The Effects of Changed Circumstances in International Commercial Trade, International Trade and Business Law Review, Vol. 9 (2005), 158.
[42] Npr. ako ugovor sadrži i odredbe o garanciji ispunjenja i hardship klauzulu, njegovo pravno dejstvo može biti nejasno. Ovaj potencijalni problem može se izbeći navođenjem da „garancija podleže hardship klauzuli“ (This warranty is subject to the hardship clause).
[43] C. M. Schmitthoff, Hardship and intervener clauses, The Journal of Business Law, March 1980, u: Clive M. Schmitthoff’s Select Essays on International Trade Law (ed. Ch.-J. Cheng), Dordrecht-Boston, 1988, 419.
[44] Najčešće, glavni interes strana je da reše ekonomske aspekte ugovora, ostavljajući „pravna pitanja“, koja mogu smatrati neprijatnim, ali neizbežnim delom pregovora, da budu „užurbano“ razmotrena na kraju. Želja da se posao započne što pre može uticati i da strane potcene važnost poklanjanja dužne pažnje sastavljanju odgovarajuće hardship klauzule kojom se mogu preduprediti sporovi kada promenjene okolnosti nastupe. Vid. E. Ch. Zaccaria, op. cit., 158. i 174.
[45] D. Popov, Promenjene okolnosti i oslobođenje od odgovornosti (viša sila) kod ugovora o prodaji robe, Zbornik Matice srpske za društvene nauke br. 80 (1986), 79.
[46] U tom slučaju obično se koristi fraza „uključujući, ali ne ograničavajući se na“ (including, but not limited to).
[47] Vid. u tom smislu P. Pichonnaz, Article 7.1.7, u: Commentary on the UNIDROIT Principles of International Commercial Contracts (PICC) (ed. S. Vogenauer), Second Edition, Oxford, 2015, 870.
[48] P. Šulejić, Značaj promenjenih okolnosti..., 7.
[49] Iako tanana, razlika između ovih formulacija nesporno postoji. (K. Dolović Bojić, „Promenjene okolnosti“ u praksi domaćih sudova, Pravo i privreda br. 4-6, 2018, 677; P. Šulejić, Institut promenjenih okolnosti u novim izvorima međunarodnog privrednog prava, Pravo i privreda br. 7-8, 1995, 9; I. Jankovec, Ugovorna odgovornost, Beograd, 1993, 208) Za primenu pravila o promenjenim okolnostima nije neophodno da događaj nije bilo moguće predvideti u apstraktnom, filozofskom smislu. Dovoljno je da je u pitanju događaj koji je bio toliko malo verovatan da razumna lica ne vide potrebu da izričito raspodele rizik njegovog nastupanja, iako bi uticaj koji bi mogao imati bio toliko značajan da bi strane pregovarale o tome da je događaj bio verovatniji. (P. Trimarchi, Commercial Impracticability in Contract Law: An Economic Analysis, International Review of Law and Economics No. 1, Vol. 11 (May 1991), 65; J. M. Perillo, Force Majeure and Hardship Under the UNIDROIT Principles of Internationals Commercial Contracts, Tulane Journal of International and Comparative Law, Vol. 5 (Spring 1997), 23) Gotovo sve što se ikada desilo bilo je na neki način predvidljivo, budući da obično postoje podaci koji omogućuju kredibilnu procenu, pa ipak, to ne znači da zbog toga ne može biti pravno relevantno. Moguća je i obrnuta situacija. Na to se ukazuje u Predlozima za sastavljanje Hardship odredaba Međunarodne trgovinske komore, sledećim primerom. Ugovorom su bile predviđene kontinuirane isporuke leda po fiksnoj ceni. U normalnim okolnostima, isporučilac dobija led iz obližnjeg zamrznutog jezera. Dogodilo se, međutim, da je zima bila neobično blaga zbog čega se jezero nije dovoljno zaledilo. Jedini način da prodavac ipak izvrši isporuku bio je taj da veštački proizvede led. No, to bi enormno povećalo njegove troškove. Iako prodavac nije mogao predvideti da se jezero te zime neće zamrznuti, strogo govoreći, mogao je to uzeti u obzir. (Vid. Force Majeure and Hardship, ICC Publication No. 421, Paris, 1985, Hardship provisions – Drafting suggestions, Komentari i napomene, tač. 3) „Predvidljivošću“ nije obuhvaćen samo određeni događaj, već i njegov značaj, odnosno, preciznije, obim njegovog negativnog uticaja na ispunjenje ugovora. U tom smislu, prilikom utvrđivanja da li je mogućnost promene okolnosti bila takva da je razumno mogla biti uzeta u obzir u vreme zaključenja ugovora, neophodno je razlikovati „blagu“ od „akutne“ promene okolnosti. (E. McKendrick, Article 6.2.2, u: Commentary on the UNIDROIT Principles of International Commercial Contracts (PICC) (ed. S. Vogenauer), Second Edition, Oxford, 2015, 818. Vid. takođe Principles, Definitions and Model Rules of European Private Law: Draft Common Frame of Reference (DCFR), Prepared by the Study Group on a European Civil Code and the Research Group on the Existing EC Private Law (Acquis Group), Edited by Christian von Bar, Eric Clive and Hans Schulte-Nölke, and Hugh Beale, Johnny Herre, Jérôme Huet, Peter Schlechtriem, Matthias Storme, Stephen Swann, Paul Varul, Anna Veneziano and Fryderyk Zoll (dalje u fusnotama: Nacrt zajedničkog okvira za upućivanje), model pravilo III – 1:110 st. 3(b): dužnik nije u to vreme [kada je obaveza nastala] uzeo u obzir, niti se moglo razumno očekivati da je uzme u obzir, mogućnost ili razmeru te promene okolnosti.) Tako se u literaturi navodi primer ugovora zaključenog 1914. godine na period od 60 godina. Izbijanje rata, tj. nekoliko ratova, bilo je predvidljivo, ali njihovo produženo trajanje, kao i proporcije njihovih posledica, svakako, se ne mogu smatrati takvima. Vid. J. M. Perillo, op. cit., 17.
[50] Postoji i shvatanje da je praktičan značaj „testa predvidljivosti“ veoma ograničen, zbog čega bi preuveličavanje njegove vrednosti dovelo samo do neopravdanog povećanja sudijske diskrecije. Predlaže se da se visok nivo pravne nesigurnosti umanji primenom transparentnijih kriterijuma, kao što je analiza raspodele rizika, kojom se sa više preciznosti utvrđuje prava, pre nego čisto hipotetička, namera ugovornih strana. Vid. A. G. Doudko, op. cit., 499. i 501.
[51] M. Đurđević, Obaveza pregovaranja o izmeni ugovora..., 1216.
[52] Okolnosti koje je strana u vreme zaključenja ugovora bila dužna da uzme u obzir odrazile su se ili su se mogle odraziti na sadržinu ugovora. Radilo bi se, dakle, o propustu u sopstvenoj sferi na koji se nemarna strana ne može pozvati, prema opštem pravnom načelu da se niko ne može pozivati na svoj propust u vlastitu korist. Ž. Šmalcelj, Nekoliko problema klauzule „rebus sic stantibus“ u sudskoj praksi, Privreda i pravo br. 11, 1971, 21.
[53] M. Đurđević, Obaveza pregovaranja o izmeni ugovora..., 1217.
[54] C. M. Schmitthoff, Hardship and intervener clauses, 420. Neophodno je predvideti pravne sankcije i za slučaj da se jedna strana ne odazove pozivu na pregovore, inače će hardship klauzula imati ozbiljnu prazninu.
[55] E. Ch. Zaccaria, op. cit., 155.
[56] M. Livanos Cattaui, Secretary General of ICC, Foreword to ICC Force Majeure Clause 2003 and ICC Hardship Clause 2003, ICC Publication No. 650, 3.
[57] Ove klauzule su rezultat opsežne rasprave unutar Komisije za trgovinsko pravo i praksu Međunarodne trgovinske komore, a naročito unutar Operativne grupe za Force Majeure i Hardship, kojom je predsedavao prof. Jan Ramberg (Švedska). Glavni redaktor bio je prof. Charles Debattista (Ujedinjeno Kraljevstvo). Radnu grupu činili su još prof. Filip de Ly (Holandija), Alexis Mourre (Francuska), René von Samson-Himmelstjerna (Nemačka), Fabian von Schlabrendorff (Nemačka) i Peter Delargy (Francuska). (Vid. M. Livanos Cattaui, Secretary General of ICC, Foreword to ICC Force Majeure Clause 2003 and ICC Hardship Clause 2003, ICC Publication No. 650, 3) Međunarodna trgovinska komora je prethodno 1985. godine objavila Klauzulu o višoj sili (o oslobođenju od odgovornosti) (Force majeure (exemption) clause) i Hardship odredbe – Predlozi za sastavljanje (Hardship provisions – Drafting suggestions). Vid. Force Majeure and Hardship, ICC Publication No. 421, Paris, 1985.
[58] Prilikom formulisanja hardship klauzule, kao vodič mogu poslužiti i odredbe čl. 6.2.1-6.2.3 UNIDROIT Načela. Vid. UNIDROIT Načela, Komentar 8. uz Preambulu, 6. i Komentar 7. uz čl. 6.2.2, 222.
[59] ICC Force Majeure Clause 2003 and ICC Hardship Clause 2003, ICC Publication No. 650, Napomena a) uz ICC Hardship Clause 2003, 16.
[60] Ibid.
[61] Ibid., 7. i 15.
[62] Vid. Introduction to Force Majeure and Hardship, ICC Publication No. 421, Paris, 1985.
[63] ICC Force Majeure Clause 2003 and ICC Hardship Clause 2003, ICC Publication No. 650, 7. i 15.
[64] Vid. Force Majeure and Hardship, ICC Publication No. 421, Paris, 1985, Hardship provisions – Drafting suggestions.
[65] ICC Force Majeure Clause 2003 and ICC Hardship Clause 2003, ICC Publication No. 650, Napomena b) uz ICC Hardship Clause 2003, 16. U prethodnoj verziji bilo je navedeno da ni jedan ni drugi skup odredaba nije vezan za bilo koji poseban pravni sistem. Vid. Introduction to Force Majeure and Hardship, ICC Publication No. 421, Paris, 1985.
[66] Vid. UNIDROIT Načela, čl. 6.2.1; Principles of European Contract Law, Parts I and II – Combined and Revised, Prepared by The Commission of European Contract Law – Chairman: Professor Ole Lando, Edited by: Ole Lando and Hugh Beale, The Hague, 2000. (dalje u fusnotama: Načela evropskog ugovornog prava), čl. 6:111 st. 1; Nacrt zajedničkog okvira za upućivanje, model pravilo III – 1:110 st. 1.
[67] Vid. ICC Hardship Clause 2003, st. 1.
[68] ICC Force Majeure Clause 2003 and ICC Hardship Clause 2003, ICC Publication No. 650, Napomena c) uz ICC Hardship Clause 2003, 16.
[69] Načela evropskog ugovornog prava, čl. 6:111 st. 2.
[70] ICC Force Majeure Clause 2003 and ICC Hardship Clause 2003, ICC Publication No. 650, Napomena d) uz ICC Hardship Clause 2003, 17.
[71] Ibid.
[72] Vid. ICC Hardship Clause 2003, st. 2.
[73] Vid. ICC Hardship Clause 2003, st. 3. Osim modaliteta predviđenog u ICC Hardship Clause 2003, načelno, moguća su još dva sistema u pogledu rešenja u slučaju neuspeha u pregovorima. Prema prvom, klauzulom se predviđa ovlašćenje strane pogođene promenjenim okolnostima (ili ovlašćenje obeju strana) da pokrenu postupak za rešavanje spora. (Vid. npr. Model Contracts for Small Firms – Legal Guidance for Doing International Business, International Trade Centre, Geneva, 2010) Najčešće je reč o arbitražnom tribunalu koji je određen arbitražnom klauzulom sadržanom u istom ugovoru, ali se može raditi i o posebnom metodu rešavanja sporova predviđenom za slučaj promenjenih okolnosti, u okviru opšte odredbe o rešavanju sporova. U svakom slučaju, rešavanje spora od strane „trećeg lica“ treba da bude dostupno nakon kratkog vremenskog perioda u kome su strane „dale sve od sebe“ da samostalno pregovaraju (npr. svaka strana se može obratiti arbitražnom tribunalu ako sporazum nije postignut u roku od 30 dana od dana upućivanja zahteva za pregovore). Posebno je značajno, kako sa stanovišta materijalnog, tako i sa stanovišta procesnog prava, izričito predvideti ovlašćenje arbitara da izmene ili raskinu ugovor u arbitražnoj klauzuli, odnosno klauzuli o promenjenim okolnostima kojom se upućuje na arbitražnu klauzulu. U suprotnom, arbitražna odluka kojom je ugovor izmenjen od strane arbitara koji za to nisu imali ovlašćenje, može biti izložena riziku da bude poništena prema lex arbitri, a priznanje i izvršenje takve odluke može biti odbijeno prema Njujorškoj konvenciji. (Više o tome vid. J. Perović, Raskid i izmena ugovora kao pravne posledice promenjenih okolnosti, Pravo i privreda br. 4-6, 2012, 640. i dalje) Prema drugom sistemu, u slučaju neuspeha u pregovorima, ugovoru se pruža još jedna „šansa“, odlaganjem ispunjenja za određeni vremenski period. Dužinu roka, po pravilu, određuju strane ugovornice, pri čemu ili utvrđuju konkretni period vremena (npr. 30 dana, dva meseca i sl.) ili se opredeljuju za standard razumnog roka. Ukoliko promenjene okolnosti traju i po proteku ugovorenog roka, ugovor se može raskinuti. Može se predvideti da pravo na raskid ugovora ima samo strana pogođena promenjenim okolnostima ili samo druga strana, a moguće je da pravo na raskid imaju obe ugovorne strane. Vid. Ibid., 643.
Prema ICC 1985 Hardship odredbama, ako se u roku od 90 dana od podnošenja zahteva za izmenu ugovora strane ne sporazumeju, klauzula se može nastaviti jednom od četiri predložene mogućnosti: 1. ugovor ostaje u važnosti onako kako je prvobitno bio zaključen; 2. svaka strana se može obratiti Stalnom komitetu Međunarodne trgovinske komore za regulisanje ugovornih odnosa tražeći da ovaj imenuje treće lice (ili veće od tri člana) u skladu sa odredbama Pravilnika Međunarodne trgovinske komore o uređivanju ugovornih odnosa. Treće lice će ugovornim stranama dati svoje mišljenje o tome da li su ispunjeni uslovi predviđeni za izmenu ugovora [kada događaji koje ugovorne strane nisu mogle predvideti bitno narušavaju ravnotežu ugovora, stvarajući preterano težak teret za jednog ugovornika u pogledu izvršenja njegove ugovorne obaveze]. Ako jesu, ono će preporučiti da se ugovor pravično izmeni kako bi se sprečilo da bilo koja ugovorna strana pretrpi preteranu štetu. Mišljenje i preporuka trećeg lica nisu obavezni za ugovornike. Ugovornici će savesno razmotriti mišljenje i preporuke trećeg lica u skladu sa pomenutim pravilima o uređivanju ugovornih odnosa. Ako ugovorne strane ne uspeju tom prilikom da se sporazumeju o izmeni ugovora, ugovor će ostati u važnosti onakav kakav je bio prvobitno zaključen; 3. svaka strana može izneti ovo pitanje pred arbitražu ako je arbitraža bila ugovorena, ili podneti tužbu nadležnom sudu ako ništa drugo nije rešeno; 4. svaka strana može se obratiti Stalnom komitetu Međunarodne trgovinske komore za regulisanje ugovornih odnosa, tražeći da ovaj imenuje treće lice (ili veće od tri člana) u skladu sa odredbama Pravilnika Međunarodne trgovinske komore o uređivanju ugovornih odnosa. Treće lice će u ime ugovornih strana odlučiti da li su ispunjeni uslovi predviđeni za izmenu ugovora. Ako jesu, ono će izmeniti ugovor na pravičnoj osnovi kako bi se sprečilo da bilo koja od ugovornih strana pretrpi preteranu štetu. Odluka trećeg lica obavezuje ugovornike i smatra se sastavnim delom ugovora.
[74] C. Kessedjian, Competing Approaches to Force Majeure and Hardship, International Review of Law and Economics No. 3, Vol. 25 (September 2005), 425.
[75] Ibid.
[76] Up. „Thus, where paragraph 3 does not work, either because the performing party fails to offer alternative terms or because the non-performing party fails unreasonably to accept them, then the likelihood is that a claim will be made, either for termination brought by the party invoking the Clause or for breach of contract brought by the other party. That claim would go to arbitration or litigation under the general dispute resolution terms in the contract, for example by reference to any of the dispute resolution services provided by ICC.“ (Istakao J. V.) ICC Force Majeure Clause 2003 and ICC Hardship Clause 2003, ICC Publication No. 650, Napomena e) uz ICC Hardship Clause 2003, 17.
[77] Vid. J. Perović, op. cit., 643.
[78] ICC Force Majeure Clause 2003 and ICC Hardship Clause 2003, ICC Publication No. 650, Napomena e) uz ICC Hardship Clause 2003, 17.
[79] Ibid.
[80] Vid. K. P. Berger, The relationship between the UNIDROIT Principles of International Commercial Contracts and the new lex mercatoria, Uniform Law Review No. 1 (Symposium „International Uniform Law Conventions, Lex Mercatoria and UNIDROIT Principles“, Verona University (Italy), Faculty of Law, 4-6 November 1999), Vol. 5 (2000), 166.
* Assistant, Faculty of Law, University of Kragujevac.