Milan Davidović*

Pregledni naučni članak

UDK: 341.645(4)

341.231.14(4)

ZLOUPOTREBA PRAVA NA POJEDINAČNU PREDSTAVKU EVROPSKOM SUDU ZA LjUDSKA PRAVA

Rad primljen: 21. 02. 2019.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 04. 04. 2019.

Autor se u radu bavi zloupotrebom procesnog prava na pojedinačnu predstavku Evropskom sudu za ljudska prava. Analizom odluka Suda autor dolazi do definicije procesne zloupotrebe pred Evropskim sudom za ljudska prava. U radu su detaljno studirani kriterijumi Suda koji konstituišu zloupotrebu u konkretnim slučajevima.

Ključne reči: Evropski sud za ljudska prava, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zloupotreba prava na predstavku, procesna zloupotreba.

I Uvod

A. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - materijalnopravni aspekt

U Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda[1] (Rim, 4. novembar 1950.) u prvom delu (Deo I) propisana su ljudska prava i osnovne slobode. Propisana je obaveza poštovanja ljudskih prava. Naime, države Visoke strane ugovornice jemče svakome u svojoj nadležnosti prava i slobode određene u Delu I Konvencije.[2] U narednim odredbama Konvencije i njenih protokola propisana su prava i zabrane. Tako, Konvencija i protokoli garantuju: pravo na život; pravo na pravično suđenje u građanskim i krivičnim postupcima; pravo na slobodu i bezbednost ličnosti; pravo na slobodu izražavanja; pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; pravo na slobodu udruživanja; pravo na slobodu okupljanja; pravo na efikasan (delotvoran) pravni lek; pravo na mirno uživanje imovine; pravo na slobodne izbore. S druge strane, Konvencija i protokoli uz nju zabranjuju: mučenje i nečovečno ili ponižavajuće postupanje i kažnjavanje; ropstvo ili ropski položaj i prinudni rad; diskriminaciju u uživanju prava i sloboda garantovanih Konvencijom; proterivanje sopstvenih državljana od strane države ili sprečavanje njihovog ulaska u zemlju; kolektivno proterivanje stranaca.

Konvencija poznaje koncept zloupotrebe prava. Član 17. Konvencije nosi naslov „Zabrana zloupotrebe prava”, tekst člana glasi: „Ništa u ovoj Konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom”. U članu 18. Konvencije, pod naslovom „Granice korišćenja ograničenja prava” propisano je: „Ograničenja navedenih prava i sloboda koja su dozvoljena ovom Konvencijom neće se primenjivati ni u koje druge svrhe sem onih zbog kojih su propisana”.

B. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - procesnopravni aspekt

Samo propisivanje, darivanje prava nije dovoljno. Mora da postoji garancija da će ona biti i poštovana. Deo II Konvencije odnosi se na konstituisanje i rad Evropskog suda za ljudska prava. U članu 19. Konvencije propisano je: „Da bi se obezbedilo poštovanje obaveza iz Konvencije i protokola uz nju koje su prihvatile Visoke strane ugovornice, ustanovljava se Evropski sud za ljudska prava, u daljem tekstu „Sud". Sud će raditi kao stalni organ”.

Sedište suda je u Strazburu u Francuskoj. Postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava pokreće se pojedinačnim (individualnim) ili međudržavnim predstavkama.[3] Pojedinačnom predstavkom ESLjP-u može da se obrati bilo koje lice ili grupa lica koja smatraju da im je neka od država koje su prihvatile Konvenciju uskratila neko od prava koja su garantovana Konvencijom. Svoje prigovore prema nekoj od država podnosioci upućuju ESLjP-u u obliku pismene predstavke, čime započinje postupak pred Sudom. Osim Konvencijom, postupak pred Sudom uređen je i Poslovnikom Suda, kojeg je doneo sam Sud, na osnovu Konvencije i protokola donetih uz nju. Uslovi prihvatljivosti,[4] da Sud uzme predmet u rad su sledeći: treba da je povređeno ljudsko pravo ili osnovna sloboda zaštićena Konvencijom ili protokolima uz nju; povreda je učinjena odlukom javne vlasti; iscrpljena su sva pravna sredstva koja pruža državni poredak države članice (u protivnom predstavka će biti odbačena[5]); ako protiv pravnosnažne presude postoji domaći pravni lek, podnosilac predstavke može doći pred ESLjP tek po iscrpljivanju domaćih pravnih sredstava; zaštitu je izuzetno moguće dobiti i ako nije u potpunosti iscrpljen domaći pravni put, ako postoji povreda prava na pravično (pošteno) suđenje, npr., ako sud nije odlučio u razumnom roku; potrebno je da se lice koje zahteva otklanjanje povrede obratilo ESLjP unutar predviđenog prekluzivnog roka od četiri[6] meseca od konačne domaće odluke.[7] Država je dužna: a) da zaustavi povredu Konvencije in concreto; b) da popravi posledice povrede (najčešće novčanom naknadom, obnovom postupka); v) da spreči ponavljanje sličnih povreda, ako treba i izmenom zakonodavstva. ESLjP može da dosudi pravičnu naknadu, ali za to moraju da budu ispunjene određene pretpostavke: a) potrebno je da utvrdi povredu nekog od prava zaštićenih Konvencijom; b) mora da postoji oštećeni; v) da unutrašnje pravo države omogućava samo delimičnu naknadu za posledice povrede Konvencije utvrđene presudom; g) pravična naknada mora biti nužna.[8]

Sud ne postupa po pojedinačnoj predstavci koja je: a) anonimna, ili b) u suštini istovetna s predstavkom koju je Sud već razmatrao, ili koja je već podneta nekoj drugoj međunarodnoj instanci radi ispitivanja, odnosno rešavanja, a ne sadrži nove relevantne činjenice.[9] Sud u svakoj fazi postupka može da proglasi neprihvatljivom i odbaci, odnosno izbriše sa liste predmeta svaku pojedinačnu predstavku za koju utvrdi da je nespojiva s odredbama Konvencije ili protokola uz nju, da je očigledno neosnovana, ili da predstavlja zloupotrebu prava na predstavku.[10]

Konvencija, dakle, u procesnim odredbama sadrži princip zabrane zloupotrebe procesnih prava.

II Koncept procesne zloupotrebe u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava

A. Pojam zloupotrebe prava na pojedinačnu predstavku Evropskom sudu za ljudska prava

U odredbi člana 35. stav 3. Konvencije govori se o zloupotrebi prava na pojedinačnu predstavku Evropskom sudu za ljudska prava. Jezičkim tumačenjem ove odredbe moglo bi se zaključiti da je ovde reč o zloupotrebi subjektivnog procesnog prava podnosioca na podnošenje inicijalnog akta. Međutim, nije tako. Praksa Evropskog suda za ljudska prava pokazuje da se pod formulacijom „zloupotreba prava na predstavku” misli, ustvari, na zloupotrebu subjektivnih procesnih prava podnosioca predstavke (stranke koja je nosilac aktivne legitimacije pred Sudom) u toku celog postupka pred Sudom, u bilo kojoj fazi postupka. Dakle, pod ovim pojmom treba razumeti zloupotrebu svake procesne radnje vršenja subjektivnog procesnog prava podnosioca predstavke, kako inicijalnim aktom, tako i drugim radnjama vršenja subjektivnih procesnih prava (sve pisane i usmene izjave podnosioca u toku postupka koje se odnose na njegov zahtev).

Podnosilac predstavke je u potpunosti odgovoran za ponašanje svog advokata ili bilo kojeg drugog lica koje ga zastupa pred Sudom. Bilo koji propust od strane zastupnika u načelu se može pripisati samom podnosiocu predstavke, te može uzrokovati odbacivanje predstavke zbog zloupotrebe prava (Bekauri protiv Gruzije (prethodni prigovori), stavovi 22.-25.; Migliore i drugi protiv Italije (odluka)).[11] Štaviše, do zloupotrebe procesnih prava od strane pravnog zastupnika podnosioca predstavke može doći i u slučajevima kada podnosioca predstavke nema, faktički i ne postoji, već se punomoćnik pojavljuje pred Sudom u ime nepostojećih ili preminulih lica.[12]

Evropski sud za ljudska prava je u brojnim odlukama koje se odnose na zloupotrebu prava na predstavku više puta ponovio šta smatra zloupotrebom procesnog prava. Koncept „zloupotrebe“, u smislu člana 35. stav 3. Konvencije, se „... mora razumeti u njegovom uobičajenom značenju u skladu sa opštom pravnom teorijom – naime, štetne primene jednog prava u druge svrhe, a ne u svrhe za koje je osmišljeno. Shodno tome, svako ponašanje podnosioca predstavke koje je očigledno suprotno svrsi prava na pojedinačnu predstavku kako je predviđeno Konvencijom i koje sprečava propisno funkcionisanje Suda ili propisno vođenje postupka pred njim predstavlja zloupotrebu prava na predstavku (kurziv M.D.)“.[13]

U svojim brojnim odlukama Sud je, takođe, naveo da je zloupotreba prava na pojedinačnu predstavku izuzetna stvar, izuzetna pojava. Odbacivanje predstavke na osnovu zloupotrebe prava predstavlja izuzetnu, vanrednu meru Suda.

Tako, Sud je u Presudi naveo: „Sud podseća da se, iako je upotreba uvredljivog jezika u postupcima pred Sudom bez sumnje neprikladna, predstavka može odbaciti zbog zloupotrebe samo u izuzetnim okolnostima (kurziv M.D.) (videti, npr. Akdivar i drugi protiv Turske, presuda od 16. septembra 1996. godine, Izveštaji o presudama i odlukama 1996-IV, str. 1206, stavovi 53-54; Varbanov protiv Bugarske, br. 31365/96, stav 36, ECHR 2000-H; Asenov i drugi protiv Bugarske, odluka Komisije od 27. juna 1996. godine, Odluke i izveštaji (DR) 86-B, str. 54)“.[14]

Zato se eventualno postojanje zloupotrebe prava na pretstavku mora utvrditi u posebnim okolnostima svakog konkretnog predmeta (in concreto).

Deo obrazloženja Odluke Suda: „Sud primećuje da se predstavka može jedino odbaciti zbog zloupotrebe u smislu člana 35. stav 3. Konvencije u izvanrednim okolnostima (kurziv M.D.), kao što su, na primer, kada je predstavka namerno zasnovana na činjeničnom stanju u kome se izostavljaju ili izvrću događaji od centralnog značaja (vidi, na primer, Akdivar i drugi protiv Turske, 16. septembar 1996. godine, st. 53-54, Izveštaji o presudama i odlukama 1996-IV; Varbanov protiv Bugarske, broj 31365/96, stav 36., ECHR 2000-X; i Assenov i drugi protiv Bugarske, odluka Komisije od 27. juna 1996. godine, Odluke i izveštaji (DR) 86-B, str. 54).

Iako propust podnosioca predstavke da dostavi sva dokumenta koja bi Vlada, ili čak Sud, smatrala relevantnim za konačno razmatranje jednog predmeta, ne bi trebalo predstavljati per se zloupotrebu prava na predstavku, u posebnim okolnostima konkretnog predmeta (kurziv M.D.), Sud mora da oceni važnost činjenica koje podnosilac predstavke nije izneo“.[15]

Do utvrđivanja da je konkretno procesno postupanje aktivno legitimisane strane zloupotreba procesnog prava, odnosno, zloupotreba prava na predstavku, dolazi najčešće po prigovoru suprotne strane. Dakle, ako tužena država smatra da je podnosilac zloupotrebio pravo na predstavku, ona o tome mora da obavesti Sud i da mu skrene pažnju na relevantne informacije koje poseduje, kako bi Sud mogao da izvede odgovarajuće zaključke.

Ali, pre svega, dužnost je Suda, a ne tužene države, da nadzire poštovanje procesnih obaveza koje su podnosiocu predstavke nametnute Konvencijom i Poslovnikom Suda.

Deo obrazloženja Odluke Suda: „Sud najpre podseća da ga odsustvo Vladinog inicijalnog prigovora u vezi sa zloupotrebom prava na predstavku ne sprečava da to ispituje proprio motu. Na kraju krajeva, Sud, a ne tužena Vlada je taj koji prati poštovanje procesnih obaveza iz Konvencije i Pravilnika od strane podnosioca. Sud, prema tome, ima i pravo i obavezu da nadzire to poštovanje uzimajući u obzir sve relevantne informacije, bilo da su one obezbeđene od strane samih stranaka ili su na drugi način javno dostupne“.[16]

Dakle, procesna zloupotreba u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava je procesna radnja aktivno legitimisane strane koja je zasnovana na normama pravnih akata kojima su propisana procesna prava te strane, ali u konkretnom slučaju nije vršenje prava zbog postojanja okolnosti koje je čine očigledno suprotnom svrsi prava na pojedinačnu predstavku, i time škodljivom funkcionisanju Suda, postupku pred njim ili drugome, koja se sankcioniše od strane Suda nepružanjem zaštite, odnosno proglašenjem neprihvatljivom i odbacivanjem predstavke.

B. Kriterijumi za utvrđivanje (vidovi) zloupotrebe prava na predstavku Evropskom sudu za ljudska prava

Zloupotreba prava, pa i procesna zloupotreba, ne postoji in apstracto, već samo u konkretnom ispoljavanju, u svojim kriterijumima, vidovima.

Procesna zloupotreba je procesna radnja vršenja subjektivnog procesnog prava preduzeta na osnovu norme objektivnog prava kojom je pravo dato titularu, ali nije vršenje prava zbog postojanja okolnosti koje je čine škodljivom drugim učesnicima u postupku ili samom postupku.

Dakle, koji su kriterijumi za utvrđivanje procesne zloupotrebe u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava?

Radnje zloupotrebe prava na pojedinačnu predstavku pred Evropskim sudom za ljudska prava mogu da se klasifikuju u nekoliko tipičnih oblika (vidova). Evropski Sud za ljudska prava[17] izdvaja sledeće oblike zloupotrebe prava na predstavku u postupku pred tim Sudom; to su: 1) dovođenje Suda u zabludu; 2) uvredljive formulacije; 3) kršenje načela poverljivosti postupka prijateljskog poravnanja; 4) predstavka je očigledno zlonamerna ili je lišena bilo kakve realne svrhe; 5) ostali slučajevi zloupotrebe prava na predstavku.

U nastavku izlaganja zadržaćemo izloženu klasifikaciju kriterijuma (vidova) procesnih zloupotreba, pri tom ćemo pokušati da ih podvedemo pod opšte kriterijume zloupotrebe prava.[18]

1. Zloupotreba prava na predstavku informacijama                                            koje dovode Sud u zabludu

Zadatak Suda je utvrđivanje istine u svakoj konkretnoj stvari koja je izneta predstavkom pred njega. Nijedan Sud ne trpi neistinu. U tom cilju podnosilac predstavke je dužan da obaveštava Sud o svim okolnostima relevantnim za predstavku i odluku po njoj.[19]

Podnosilac vrši zloupotrebu prava na predstavku onda kada je ona svesno zasnovana na neistinitim činjenicama u cilju obmane Suda, dovođenja Suda u zabludu.

Iz obrazloženja brojnih odluka Suda u kojima je utvrđeno postojanje ovog oblika zloupotrebe može se utvrditi da zloupotreba prava na predstavku dovođenjem Suda u zabludu postoji u sledećim slučajevima:

1. predstavka je svesno bazirana na netačnim činjenicama i lažnim izjavama; ovde spadaju slučajevi: a) podnošenje predstavke pod lažnim identitetom[20] (vidi Drijfhout protiv Holandije (odluka), stavovi 27-29), b) falsifikovanje dokumenata koji su poslati Sudu (vidi, npr., Bagheri i Maliki protiv Holandije (odluka), broj 30164/06, 15. maj 2007. godine, i Poznanski i drugi protiv Nemačke (odluka), broj 25101/05, 3. jul 2007. godine);

2. važne informacije i dokumenti su u predstavci namerno izostavljeni, bez obzira da li su oni poznati od samog početka[21] (vidi Kerechashvili protiv Gruzije (odluka), broj 5667/02, 2. maj 2006. godine), ili su u toku postupka nastali novi značajni događaji (vidi F. protiv Španije (odluka), broj 13524/88, 12. april 1991. godine; Predescu protiv Rumunije, broj 21447/03, stavovi 25-27, 2. decembar 2008. godine; i Tatalović i Đekić protiv Srbije, broj 15433/07, 29. maj 2012. godine);[22]

3. osim očigledno svesnih i namernih dovođenja Suda u zabludu, zloupotrebu prava na predstavku mogu predstavljati i nepotpune, pa samim tim pogrešne informacije koje zavaravaju, obmanjuju, posebno ako se predmetna informacija tiče same suštine slučaja, a nije dato dovoljno (razumno) objašnjenje zbog čega nije saopštena Sudu[23]-[24] (vidi Hüttner protiv Nemačke (odluka), broj 23130/04, 9. jun 2006. godine; Poznanski i drugi, citiran u gornjem tekstu; i Predescu, citiran u gornjem tekstu, stavovi 25-26).[25]

Prva dva osnova su apsolutnog karaktera, naime, predstavke koje sadrže svesno netačne činjenice i/ili svesno lažne izjave, takođe predstavke u kojima su važne informacije i dokumenti namerno izostavljeni svakako će biti odbačene kao zloupotreba prava na predstavku Sudu.[26]

Ovaj vid zloupotrebe prava na predstavku se manifestuje u dovođenju Suda u zabludu svesnim predočavanjem netačnih činjenica, svesnim davanjem lažnih izjava, odnosno namernim izostavljanjem iz predstavke važnih informacija i dokumenata. Psihički odnos podnosioca predstavke karakteriše se svešću prema procesnoj radnji i procesnoj posledici zloupotrebe. Ponašanje podnosioca predstavke u ovakvim slučajevima zloupotrebe može da se ispolji kroz činjenje (svesno unošenje u predstavku netačne činjenice i/ili lažne izjave), i kao nečinjenje (namerno, svesno propuštanje da se u predstavku unesu važne informacije i dokumenti).

Nameran pokušaj da se Sud obmane mora uvek biti utvrđen sa dovoljnom izvesnošću, pošto sama sumnja neće biti dovoljna da se predstavka proglasi nedopuštenom zbog zloupotrebe prava na predstavku (vidi Melnik protiv Ukrajine, broj 72286/01, stavovi 58-60, 28. mart 2006. godine, i Nold protiv Nemačke, broj 27250/02, stav 87., 29. jun 2006. godine).[27]

Svesno zasnivanje predstavke na netačnim činjenicama i lažnim izjavama, takođe, svesno izostavljanje važnih informacija i dokumenta u predstavci su procesne radnje preduzete u nameri škođenja drugome (animus nocendi), odnosno činjenja štete drugom učesniku u postupku i/ili Sudu, odnosno postupku. Zato smatramo da je sa aspekta kriterijuma zloupotrebe u izloženim slučajevima reč o zloupotrebi šikanoznim vršenjem subjektivnog procesnog prava na predstavku (pravo se vrši svesnim iznošenjem neistinitog činjeničnog stanja u nameri škođenja, odnosno činjenja štete drugom učesniku u postupku ili Sudu, odnosno postupku).

Međutim, treći osnov je relativnog karaktera i može, a ne mora dovesti do odbacivanja predstavke na osnovu zloupotrbe prava na nju. Ova vrsta zloupotrebe prava na predstavku dovođenjem Suda u zabludu može biti izvršena i omaškom (nenamerno), kada podnosilac predstavke na samom početku ne obavesti Sud o nekom činiocu koji je od suštinskog značaja za ispitivanje predmeta (Al-Nashif protiv Bugarske, stav 89; Kerechashvili protiv Gruzije (odluka)). Neće se kvalifikovati kao zloupotreba prava na podnošenje predstavke svako ponašanje podnosioca kojom je pokušao da Sudu uskrati saznanja o bilo kojim činjenicama, već samo o onim za koje oceni da su imale presudan uticaj na donošenje pravilne odluke Suda. Dakle, Sud neće odbaciti predstavku na osnovu zloupotrebe prava dovođenjem Suda u zabludu nepotpunim informacijama ukoliko utvrdi, stane na stanovište a) da informacija koju je podnosilac pokušao da uskrati Sudu nije bila značajna informacija koja se odnosi na samu suštinu njegovog predmeta;[28] [29] b) da podnosilac predstavke nije pokušao da namerno dovede Sud u zabludu svojim podnescima sa nepotpunim informacijama.[30] [31]

Sa aspekta kriterijuma zloupotrebe, ovde je reč o zloupotrebi nerazumnim vršenjem subjektivnog procesnog prava na predstavku (pravo se vrši iznošenjem nepotpunih, dakle pogrešnih informacija o suštini stvari, koje zavaravaju, obmanjuju, pri tom ne postoji razumno objašnjenje zbog čega je tako postupljeno, i to škodi Sudu, odnosno postupku).

Škođenje (odnosno šteta) kao posledica zloupotrebe jeste pre svega škođenje postupku. Škođenje je kako ono koje je aktuelno, tako i ono koje je moguće, verovatno. Sud je to rekao na sledeći način: „U vreme kada je Sud pozvan da se bavi ogromnim brojem slučajeva koji pokreću posebno ozbiljna pitanja ljudskih prava, on ne može da priušti sebi da ulaže napor na pitanja koje je očigledno rešila sama Tužena država, i koja, prema tome, nisu u skladu sa njegovom pravom misijom, a to je da obezbedi poštovanje ozbiljnih obaveza prema Konvenciji koje su države ugovornice preuzele. Sud nalazi da propust podnosioca predstavke da ga obavesti o činjenici od presudne važnosti za odlučivanje o njegovom slučaju predstavlja zloupotrebu prava na predstavku“.[32] [33]

Međutim, u slučajevima procesne zloupotrebe šikanoznim vršenjem subjektivnog procesnog prava na predstavku postoji, kao posledica zloupotrebe, i potencijalna materijalna šteta za tuženu državu koja se ogleda u novčanoj vrednosti eventualno dosuđenoj i isplaćenoj na ime pravične naknade i troškova postupka.

Čak i kada je presuda Suda o osnovanosti predstavke već postala pravnosnažna, a naknadno se utvrdi da podnosilac predstavke skrivao činjenicu koja bi bila relevantna za ispitivanje predstavke, Sud može da preispita svoju presudu putem postupka revizije (propisanog pravilom 80. Poslovnika Suda) i odbaci predstavku zbog zlouporabe prava na predstavku (Gardean i S.C. Grup 95 SA protiv Rumunije (revizija), stavovi 12.-22.). Revizija presude moguća je samo ako tužena Vlada razumno nije mogla da ima saznanja o spornoj činjenici u vreme ispitivanja predmeta od strane Suda, te ako Vlada podnese zahtev za reviziju u roku od šest meseci od dana sticanja saznanja o toj činjenici, u skladu s pravilom 80. stav 1. (Grossi i drugi protiv Italije (revizija), stavovi 17.-24.).

2. Zloupotreba prava na predstavku korišćenjem uvredljivih formulacija

Postoji zloupotreba prava na podnošenje predstavke ukoliko podnosilac u svojoj prepisci sa Sudom koristi posebno ljutit, uvredljiv, preteći ili provokativni jezik – bilo da je reč o formulacijama koje se odnose na tuženu državu, njenog zastupnika, vlasti tužene države, sam Sud, njegove sudije, njegov Sekretarijat ili njegovo osoblje (Řehák protiv Češke Republike (odluka); Duringer i Grunge protiv Francuske (odluka); Stamoulakatos protiv Ujedinjenog Kraljevstva (odluka)).

Sa aspekta kriterijuma zloupotrebe, ovde se radi o zloupotrebi nemoralnim vršenjem subjektivnog procesnog prava na predstavku koje, pri tom, škodi drugome. Škođenje, kao posledica zloupotrebe, se podrazumeva, jer Sud ne štiti zahtev koji je zasnovan na uvredama, provokacijama, pretnjama Sudu, drugoj strani ili trećim licima. Takvo vršenje procesnog prava škodi, pre svega, postupku (Sudu), ali i drugim učesnicima u postupku.

Ovo je vrlo relativan kriterijum. Nije dovoljno da formulacije korišćene u predstavci budu samo oštre, polemičke ili sarkastične; one moraju da prevrše „granice normalne, pristojne i zakonite kritike“ da bi bile smatrane zloupotrebom (Di Salvo protiv Italije (odluka), Apinis protiv Latvije (odluka); za suprotan primer, vidi Aleksanyan protiv Rusije, stavovi 116-118).[34] Dakle, da bi ih Sud kvalifikovao kao zloupotrebu prava na predstavku, uvredljive formulacije i izjave u predstavci, odnosno podnescima kojima se podnosilac obraćao Sudu moraju da budu „uvredljive“ ili po kvalitetu, ili po kvantitetu koji dostizanjem „kritične mase“ prerasta u kvalitet. U svojim brojnim odlukama Sud je, neprihvatajući zapažanja Vlade da se u uvredljivim izjavama podnosioca i/ili njegovog punomoćnika stiču osnovi za odbačaj predstavke na osnovu zloupotrebe prava, naveo da primedbe podnosioca predstavke, iako neprikladne i stoga za žaljenje, nisu dostigle minimalni prag uvredljivosti i učestalosti koji bi ih činio zloupotrebom prava na predstavku.

Deo obrazloženja Presude Suda: „U komentarima na zapažanja i potraživanja podnosioca predstavke za pravično zadovoljenje, Vlada je osporila dopuštenost predstavke na osnovu toga što je podnosilac predstavke zloupotrebio pravo na predstavku. Vlada je tvrdila da je podnosilac predstavke koristio uvredljiv jezik kojim je vređao vlasti Tužene države, posebno Zastupnika. Vlada se posebno pozvala na podnosiočev opis zapažanja Vlade za koja je naveo da su „perfidna“ i „nemarno bizarna“. Sud smatra da primedbe podnosioca predstavke, iako neprikladne i, stoga za žaljenje, nisu dostigle minimalan prag uvredljivosti i učestalosti koji bi ih činio zloupotrebom prava na predstavku (videti Omerović protiv Hrvatske (broj 2), broj 22980/09, stav 33, 5. decembar 2013. godine). Ova primedba Vlade se, prema tome, mora takođe odbaciti“.[35]

Sud ovaj kriterijum, očigledno, ceni objektivno, dakle sa opšteg aspekta uvredljivosti, tako da emocionalna ispoljavanja podnosioca predstavke, kod kojih nema namere vređanja, ili je ona u drugom planu, zanemarljiva, neće biti kvalifikovana kao zloupotreba prava na predstavku.[36]

Ako tokom postupka podnosilac predstavke prestane da pribegava uvredljivim primedbama, pošto ga je Sud na to prethodno i zvanično upozorio, ako izričito povuče takve primedbe ili ako ponudi izvinjenje, ta predstavka neće biti odbačena kao predstavka kojom je zloupotrebljeno pravo (Chernitsyn protiv Rusije, stavovi 25-28).

3. Zloupotreba prava na predstavku kršenjem načela poverljivosti postupka prijateljskog poravnanja

Ako Sud proglasi predstavku prihvatljivom, on a. nastavlja ispitivanje predmeta zajedno s predstavnicima stranaka i, ako je to potrebno, preduzima istragu, za čije će mu efikasno sprovođenje države u pitanju pružiti sve potrebne olakšice; b. stavlja se na raspolaganje stranama u sporu kako bi se postiglo prijateljsko poravnanje zasnovano na poštovanju ljudskih prava ustanovljenih Konvencijom i protokolima uz nju.[37] Postupak koji se vodi na osnovu stava 1.b. poverljive je prirode.[38]

Može se smatrati zloupotrebom prava na podnošenje predstavke ako je podnosilac predstavke namerno prekršio obavezu poverljivosti pregovora za postizanje prijateljskog poravnanja, koja je strankama nametnuta članom 38. stav 2. Konvencije i pravilom 62. stav 2. Poslovnika Suda. Posledica ove procesne zloupotrebe je odbacivanje predstavke (Miroļubovs i drugi protiv Letonije, stav 66; Hadrabová i drugi protiv Češke Republike (odluka); Popov protiv Moldavije, stav 48).

Sa aspekta kriterijuma zloupotrebe, ovde se radi o zloupotrebi protivciljnim vršenjem subjektivnog procesnog prava na predstavku koje, pri tom, škodi drugome. Procesno pravo na prijateljsko poravnanje, koje je uslovljeno poverljivošću, vrši se prezentovanjem javnosti (najčešće u cilju reklamerstva, sticanja publiciteta, omalovažavanja tužene države). Sud ne štiti takvo vršenje prava, već ga tretira kao zloupotrebu.

Tako, u obrazloženju svoje Odluke Sud je rekao: „15. Lokalne dnevne novine „Glas javnosti“ objavile su 6. aprila 2009. godine članak pod naslovom: „Skadar na Bojani“. U tom članku novinar je dao kratak rezime činjenica predmeta i otkrio tačan iznos koji je predložio Sekretarijat Suda radi obezbeđenja prijateljskog poravnanja. Posebno je navedeno da je drugi podnosilac predstavke izjavio da „je Sud u Strazburu kaznio Srbiju sa 4.900 evra, ali da ovaj iznos nije isplaćen [drugom podnosiocu predstavke]“.

16. Dnevne novine „Blic“ su 1. jula 2009. godine objavile članak pod naslovom „Čekaju na stan već 17 godina“, u kome je novinar opisao svoj razgovor sa drugim podnosiocem predstavke koji je ponovo dao rezime činjenica predmeta i naveo da je „2007. godine pokrenuo parnicu kod Suda u Strazburu, koji je kaznio državu Srbiju sa 4.900 evra zbog preterane dužine predmeta Đorđević“.

17. Druge dnevne novine „Tablod“ objavile su 1. aprila 2010. godine članak pod naslovom: „Kvadratura do Strazbura“. U ovom članku novinar je dao rezime činjenica domaćeg postupka podnosilaca predstavke i naveo, između ostalog: „Slavoljub Carić, zastupnik Srbije pred Sudom u Strazburu, u podnesku od 6. oktobra 2008. godine priznao je da su [podnosioci predstavke] pretrpeli štetu zbog neaktivnosti srpskog pravosuđa, i ponudio naknadu u iznosu od 4.900 evra. Ovaj novac će biti isplaćen iz budžeta poreskih obveznika, naime, zajednički od strane svih srpskih građana“....

20. Vlada je 6. jula 2009. godine obavestila Sud da je drugi podnosilac predstavke za dve lokalne novine otkrio detalje procesa prijateljskog poravnanja u toku (vidi stavove 15 i 16. u gornjem tekstu). Ona je dalje konstatovala princip poverljivosti pregovora o prijateljskom poravnanju, čija bi povreda mogla, u određenim okolnostima, opravdati zaključak da je predstavka nedopuštena na osnovu zloupotrebe prava na predstavku....

22. Podnosioci predstavke su 31. decembra 2010. godine priznali da su prekršili pravila poverljivosti, ali su tvrdili da su to učinili nenamerno i neznajući. Oni su takođe izneli da je zastupnik „hipokrit, neprofesionalan i da je postupao u lošoj nameri“, i da „je zloupotrebio svoj položaj predstavnika“ i čije bi podneske „trebalo uzimati sa dodatnom pažnjom“....

27. Sud podseća da su, prema članu 39. stav 2. (član 38. stav 2. pre 1. juna 2010. godine) Konvencije, pregovori o prijateljskom poravnanju poverljivi. Pravilo 62 stav 2. Poslovnika Suda propisuje da se u parnici ne može pozivati niti oslanjati ni na jedno pisano ili usmeno saopštenje niti na ponudu ili ustupak u okviru prijateljskog poravnanja. Ovo pravilo je apsolutno i ne dozvoljava pojedinačnu ocenu koliko se detalja može otkriti (vidi Lesnina Veletrgovina d.o.o. protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije (odluka), broj 37619/04, 2. mart 2010. godine). Štaviše, ne može se isključiti da bi povreda principa poverljivosti mogla, u određenim okolnostima, opravdati zaključak da je predstavka nedopuštena na osnovu zloupotrebe prava na predstavku (vidi, između ostalog, Hadrabová protiv Češke Republike (odluka), broj 42165/02, 25. septembar 2007. godine; Popov protiv Moldavije, (broj 1), broj 74153/01, stav 48., 18. januar 2005. godine; i Benjocki i drugi protiv Srbije (odluka), br. 5958/07, 6561/07, 8093/07 i 9162/07, 15. decembar 2009. godine).

28. Ako se vratimo na predmetni slučaj, Sud primećuje da su o predlozima Sekretarijata za prijateljsko poravnanje podnosioci predstavke govorili u javnosti i štampi otkrili iznose o kojima je reč i inicijative koje su preduzete. Dalje se primećuje da je iz obaveštenja priloženog zajedno sa dopisom Suda od 3. septembra 2008. godine jasno da je priroda svih pregovora o prijateljskim poravnanjima strogo poverljiva. Podnosioci predstavke su, prema tome, morali da poštuju ovaj zahtev. U svakom slučaju, oni nisu pružili nikakvo ubedljivo opravdavanje što to nisu učinili. S obzirom na gore navedeno, Sud smatra da takvo ponašanje predstavlja povredu pravila poverljivosti, što se takođe može smatrati zloupotrebom prava na predstavku kako je predviđeno članom 34. Konvencije.

29. U svetlu gore navedenih zapažanja, Sud nalazi da je prikladno da predstavku odbaci, samo na osnovu ovoga, u celini, u skladu sa članom 35. stav 3. i 4. Konvencije“.[39]

Da bi se odredilo da li je podnosilac predstavke prekršio obavezu poverljivosti, moraju se definisati granice te obaveze. Ona se uvek mora tumačiti u svetlosti svoje opšte svrhe, odnosno omogućavanja što lakšeg postizanja prijateljskog poravnanja kroz pružanje zaštite strankama i Sudu od mogućeg pritiska. Ne postoji apsolutna i bezuslovna zabrana pokazivanja pismena koja se odnose na prijateljsko poravnanje bilo kojem trećem licu ili razgovora o njima. Ako bi se prihvatilo tako široko i rigorozno tumačenje, postojala bi opasnost ugrožavanja zaštite zakonitih interesa podnosioca predstavke, npr., on ne bi mogao da zatraži stručni savet u slučaju kada ima ovlašćenje za zastupanje ili sam sebe zastupa pred Sudom. Sem toga, bilo bi isuviše teško, ako ne i sasvim nemoguće, da Sud kontroliše striktno poštovanje jedne takve zabrane.

Ono što Konvencija (član 38. stav 2.) i Poslovnik Suda (pravilo 62. stav 2.) zabranjuju strankama jeste objavljivanje informacija o kojima je reč, npr., preko medija, ili u prepisci u koju bi mogao da ima uvid veliki broj ljudi, ili na neki drugi način (Miroļubovs i drugi protiv Letonije, stav 68). S tih razloga, zloupotrebu prava na predstavku u ovom kontekstu može predstavljati onaj vid ponašanja kod koga postoji određeni stepen težine i ozbiljnosti.[40]

Treba naglasiti da se ovde ne radi o slučajevim odbijanja podnosioca predstavke da započne ili nastave pregovore o uslovima postizanja prijateljskog poravnanja,[41] takođe o slučajevima odbijanja podnosioca predstavke da potpiše postignuto prijateljsko poravnanje. Pri tom nema značaja da li je podnosilac odbio da zaključi prijateljsko poravnanje sa vlastima tužene države u postupku na nacionalnom nivou, ili sa vlastima tužene države na nivou postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava. Sud je u više svojih odluka podvukao da treba praviti razliku između, s jedne strane, predloga izjavljenog u toku poverljivog postupka postizanja prijateljskog poravnanja,[42] i, sa druge strane, jednostrane ponude koju su podnele vlasti tužene države u toku otvorenog i raspravnog postupka pred Sudom. U prvom slučaju, svaka izjava i predlog su strogo poverljivi, u drugom – ne postoji obaveza poverljivosti.[43]

Da bi bilo ocenjeno kao zloupotreba predstavke, obelodanjivanje poverljivih informacija mora biti namerno. Neposredna odgovornost podnosioca predstavke za to obelodanjivanje uvek mora biti ustanovljen sa dovoljnim stepenom izvesnosti; nije dovoljna samo sumnja (ibid., st. 66 in fine).[44]

4. Zloupotreba prava na predstavku, jer je predstavka očigledno zlonamerna ili je lišena bilo kakve realne svrhe

Podnosilac predstavke zloupotrebljava pravo na predstavku ako Sudu neprestano podnosi zlonamerne i očigledno neosnovane predstavke koje su slične nekoj predstavci koju je isti podnosilac uložio ranije i koja je već proglašena neprihvatljivom (M. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (odluka); Philis protiv Grčke (odluka)).[45]

U ovom osnovu postoji nekoliko kriterijuma procesne zloupotrebe.

a. Zloupotreba prava na predstavku, jer je očigledno zlonamerna

Sa aspekta kriterijuma zloupotrebe, ovde je reč o zloupotrebi šikanoznim vršenjem subjektivnog procesnog prava na predstavku isključivo ili pretežno u nameri škođenja drugome (animus nocendi). Sud ne štiti zahtev koji je „zlonameran“, koji je iznet pred njega sa namerom da se vršenjem prava na predstavku nanese šteta („zlo“) drugome.

Takve su predstavke, npr., u kojima se zahtev podnosioca odnosi na beznačajno malu vrednost, te je očigledno da je podnet u nameri šikane Suda ili tužene države.

U Bock protiv Nemačke (odluka) podnosilac predstavke se žalio zbog dužine parničnog postupka koji je poveo radi naknade troškova nekog dijetetskog preparata koji mu je prepisao lekar, za iznos od 7,99 evra. Sud je primetio da je već zatrpan izuzetno velikim brojem predstavki po kojima je postupak u toku i koje otvaraju ozbiljna pitanja iz oblasti ljudskih prava, naglasivši da postoji nesrazmera između trivijalnosti navedenih činjenica i upotrebe sistema zaštite po Konvenciji, s obzirom na beznačajnost iznosa o kome je reč (uključujući tu i poređenje između tog iznosa i plate podnosioca predstavke) kao i na činjenicu da se postupak o kome je reč ne odnosi ni na kakav farmaceutski proizvod u smislu leka, već na dijetetski preparat. Sud je takođe ukazao na to da postupci kao što je taj postupak samo doprinose tome da domaći sudovi budu pretrpani predmetima, što samo doprinosi jednom od uzroka prekomerne dužine postupka.

Iz ovih razloga, predstavka je odbačena kao zloupotreba prava na predstavku.[46] [47]

Nakon što je 1.6.2010. stupio na snagu protokol broj 14 ovakve predstavke se rešavaju na osnovu člana 35 stav 3 (b) Konvencije (nepostojanje značajne štete za podnosioca predstavke).[48]

Kada je reč o šikanoznim predstavkama svakako treba citirati obrazloženje Odluke Suda u predmetu Mihailo Petrović protiv Srbije.

„Sud podseća da član 34. Konvencije zahteva da bi pojedinačni podnosilac predstavke trebalo da tvrdi da je stvarno oštećen povredom koju navodi. Taj član za pojedince ne ustanovljava neku vrstu actio popularis za tumačenje Konvencije; on pojedincima ne dozvoljava da se žale na pravo ili na neku određenu odluku in abstracto samo zato što oni smatraju da je suprotna Konvenciji. U principu, on nije ni dovoljan podnosiocu predstavke da tvrdi da se samim postojanjem nekog zakona povređuju njegova prava prema Konvenciji; neophodno je da taj zakon bude primenjen na njegovu štetu (Klass i drugi podnosioci predstavke protiv Nemačke, presuda od 6. septembra 1978. godine, stav 33., serija A broj 28). Sud je prihvatio da podnosilac predstavke može biti potencijalna žrtva. Međutim, da bi mogao da tvrdi da je žrtva u takvoj situaciji, podnosilac predstavke mora da pruži razuman i ubedljiv dokaz verovatnoće da će doći do povrede koja pogađa njega lično; sama sumnja ili nagađanje nisu dovoljni (videti generalno Senator Lines GMBH protiv Austrije, Belgije, Danske, Finske, Francuske, Nemačke, Grčke, Irske, Italije, Luksemburga, Holandije, Portugala, Španije, Švedske i Ujedinjenog Kraljevstva (odluka), broj 56672/00, 10. mart 2004. godine, sa daljim pozivanjima, posebno na gore navedenu presudu Klass i drugi podnosioci predstavke).

U vezi sa konceptom „zloupotrebe“, u smislu člana 35. stav 3. Konvencije, on se mora razumeti u njegovom uobičajenom značenju u skladu sa opštom pravnom teorijom – naime, štetne primene jednog prava u druge svrhe, a ne u svrhe za koje je osmišljeno. Shodno tome, svako ponašanje podnosioca predstavke koje je očigledno suprotno svrsi prava na pojedinačnu predstavku kako je predviđeno Konvencijom i koje sprečava propisno funkcionisanje Suda ili propisno vođenje postupka pred njim predstavlja zloupotrebu prava na predstavku (videti Miroļubovs i drugi podnosioci predstavke protiv Latvije, broj 798/05, st. 62 i 65., 15. septembar 2009. godine). Sud dalje podseća da ta zloupotreba može predstavljati cilj koji se želi postići predstavkom (kurziv M.D.) (videti, iako u veoma različitom činjeničnom kontekstu, Koch protiv Nemačke, broj 1270/61, odluka Komisije od 8. marta 1962. godine, Godišnjak 5, str. 134-136), i konstatuje da „uznemiravajuće manifestacije neodgovornosti i lakomislen odnos prema Sudu“, koji predstavljaju nepoštovanje, mogu takođe dovesti do odbacivanja predstavke u smislu zloupotrebe (kurziv M.D.) (videti Radnička partija Gruzije protiv Gruzije (odluka), broj 9103/04, 22. maj 2007. godine). Najzad, Sud ne može imati zadatak, kao telo osnovano prema Konvenciji da obezbeđuje poštovanje obaveza koje su Visoke strane ugovornice preuzele u vezi sa Konvencijom, da se bavi ponavljanjem neosnovanih i svadljivih pritužbi, čime se stvara nepotreban posao koji je nesaglasan sa njegovim stvarnim funkcijama (videti, mutatis mutandis, u vezi sa prethodnom Komisijom, M protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 13284/87, odluka Komisije od 15. oktobra 1987. godine, Odluke i izveštaji (DR) 54, str. 214).

Ako se vratimo na predmetne predstavke, Sud konstatuje da je: (a) 3. marta 2010. godine Predsednik Drugog odeljenja odlučio da podnosiocu predstavke, advokatu, zabrani da zastupa klijente pred Sudom, i u to vreme i ubuduće; (b) razlog za to je, inter alia, to što je podnosilac predstavke u konkretnom slučaju, postupajući kao pravni zastupnik u stotinama drugih predmeta, podneo predstavke u ime preminulih lica, sa ovlašćenjem koje je potpisao u njihove ime posle njihove smrti u najmanje jednom slučaju; (v) uprkos tome što je obavešten o gore navedenoj zabrani, podnosilac predstavke u predmetnom slučaju nastavio je da postupa u ime podnosilaca predstavke, nekada kao njihov zastupnik, a nekada samo pripremajući podneske za Sud, ali svaki put tražeći naknadu honorara, iako mu je bilo dobro poznato da Sud neće razmatrati takve zahteve; (g) 9. decembra 2010. godine Sekretarijat Suda uputio dopis Advokatskoj komori Beograda, obavestivši je o ponašanju podnosioca predstavke; (d) u dopisu od 18. januara 2011. godine, predsednik navedene komore, inter alia, uočio da je podnosilac predstavke verovatno prekršio važeće profesionalne moralne standarde, zbog čega će biti obaveštena disciplinska tela udruženja; (đ) podnosilac predstavke od tada nastavio da Sudu dostavlja stotine novih predstavki, svaki put navodeći sebe kao podnosioca predstavke, ali pozivajući se u činjeničnom stanju / žaleći se na događaje i postupke koji se jasno odnose na druga lica; i (g) u očiglednom pokušaju da održi sličnost svog sopstvenog „statusa žrtve“, podnosilac predstavke dodao još jednu pritužbu u vezi sa gubitkom lične zarade, iako nejasno i bez ikakvog obrazloženja.

S obzirom na gore navedeno i sasvim suprotno činjenici da su pritužbe podnosioca predstavke zbog drugih lica očigledno nesaglasne sa Konvencijom, kao i sa protokolima uz nju, ratione personae, ostaje činjenica da je njegovo ponašanje počev od 3. marta 2010. godine imalo prvenstveno za cilj osujećenje odluke Suda da mu se ograniči zastupanje klijenata pred Sudom, što po sebi predstavlja nepoštovanje Suda i mora se, kao takvo, smatrati drskom zloupotrebom prava na pojedinačnu predstavku (kurziv M.D.). U vreme kada je Sud pozvan da se bavi mnogim predmetima koji postavljaju ozbiljna pitanja ljudskih prava, on ne može dozvoliti trošenje svojih napora na stvari koje su očigledno izvan njegove stvarne misije, a to je da osigura poštovanje uzvišenih obaveza u vezi sa Konvencijom koje su Države ugovornice preuzele.

U tim okolnostima, prikladno je da se predmetne predstavke u konkretnom predmetu odbace u celini, u skladu sa članom 35. stav 3 (a) i 4. Konvencije“.[49]

Samo na prvi pogled bi se moglo reći da se ovde radi o zloupotrebi prava na predstavku osujećenjem, nepoštovanjem već donetih odluka Suda. Ustvari, radi se o šikanoznom vršenju procesnog prava sa namerom nanošenja štete tuženoj državi (zloupotrebom postupka, odnosno, celog postupka pred Sudom fabrikovanjem slučajeva, predstavki u ime nepostojećih podnosilaca, sa ciljem da se od tužene države naplati novac eventualno dosuđen na ime pravične naknade i sudskih troškova).

b. Zloupotreba prava na predstavku, jer je lišena bilo kakve realne svrhe

Sud će utvrditi da postoji zloupotreba prava na predstavku ako utvrdi da podnosilac nema pravni interes da podnese ili ostane pri podnetoj predstavci (zahtevu). Ovaj osnov je apsolutan. Razlozi podnosioca treba da budu bez interesa i po objektivnim i po subjektivnim merilima (što je i logično, zbog afekcijalnih vrednosti).

Deo obrazloženja Odluke Suda: „Predmetni slučaj tiče se navodnog propusta preduzeća u društvenoj svojini da plati podnositeljki 65 evra na ime duga po osnovu plate i 815 evra na ime troškova parničnog i izvršnog postupka. Sud ne može a da ne uoči nesrazmeru između malog iznosa glavnog duga i visokih troškova nastalih usled širokog korišćenja sudskog postupka.

Ceneći subjektivni značaj postupka za podnositeljku, Sud primećuje da je ona stvarno odbila izvršenje presude donete u njenu korist, propuštajući da preuzme dužnikovu zaplenjenu imovinu, čija je vrednost procenjena na 845 evra. Dakle, uprkos podnositeljkinim suprotnim tvrdnjama, njeno ponašanje pokazuje očigledno odsustvo interesa za ishod postupaka (kurziv M.D.). Sud, stoga, zaključuje da podnositeljka objektivno nije pretrpela bilo kakvu znatnu štetu kao rezultat navodne povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda“.[50]

v. Zloupotreba prava na predstavku, jer je predstavka slična predstavci koju je podnosilac uložio ranije i koja je već proglašena neprihvatljivom

Evropski sud za ljudska prava neće razmatrati, već će utvrditi da je reč o zloupotrebi prava, predstavku koja je već bila predmet razmatranja tog Suda, ili predmet razmatranja druge međunarodne instance, naročito Komiteta za ljudska prava organizacije Ujedinjenih nacija.

Ponovljena predstavka znači da je podnosilac već predao tu predstavku protiv iste države, iz istih razloga koji su već bili predmet razmatranja, kako po pitanju prihvatljivosti, tako i u suštini (povreda principa res iudicata).[51]

Na isti način će se postupiti i sa predstavkom koja je već podneta nekoj drugoj međunarodnoj instanci radi ispitivanja, odnosno rešavanja, a ne sadrži nove relevantne činjenice (povreda principa ne bis in idem).

5. Ostali slučajevi zloupotrebe prava na predstavku

Kriterijumi koje smo izložili predstavljaju najčešće na osnovu kojih Sud u konkretnom slučaju utvrđuje da postoji zloupotreba prava na predstavku.

Polazeći od date definicije zloupotrebe prava na predstavku, koja je, opet, koncept osmišljen od samog Suda izražen u njegovim brojnim odlukama, dakle – da je zloupotreba prava na predstavku štetno vršenje subjektivnog procesnog prava od strane podnosioca u druge svrhe, a ne u svrhe za koje je osmišljeno, koje je očigledno suprotno svrsi prava na predstavku kako je predviđeno Konvencijom i koje sprečava propisno funkcionisanje Suda ili propisno vođenje postupka pred njim – mogu se sagledati i druga procesna ponašanja podnosioca koja, u suštini, predstavljaju zloupotrebu prava na predstavku Evropskom Sudu za ljudska prava.

Ponekad se presude i odluke Suda, kao i predmeti koji su pred njim još u razmatranju, koriste u svrhe političkih govora u državama ugovornicama. Predstavka koja je inspirisana željom za sticanje publiciteta ili propagande nije samo iz tog razloga zloupotreba prava na predstavku (McFeeley i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva (odluka), kao i Khadzhialiyev i drugi protiv Rusije, stavovi 66-67). Međutim, može se govoriti o zloupotrebi ako podnosilac predstavke, motivisan političkim interesima, daje štampi ili televiziji intervjue u kojima ispoljava neodgovoran i frivolni stav prema postupcima koji se vode pred Sudom (Georgian Labour Party protiv Gruzije).[52]

Ovaj kriterijum može se podvesti pod zloupotrebu protivciljnim vršenjem procesnog prava, ali i pod zloupotrebu šikanoznim vršenjem prava na predstavku (ukoliko se može kvalifikovati pod vršenje prava sa namerom škođenja, nanošenja štete tuženoj državi omalovažavanjem).

III Zaključci

Postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava je specifičan, osoben. Ova osobenost proizilazi iz činjenica da je ovaj Sud jedini i jedinstven, te da sam kreira postupak po kome učesnici u postupku postupaju pred njim.

Evropska konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u svom procesnom delu, poznaje pojam procesne zloupotrebe. Institut je određen kroz propisivanje sankcije, naime, u članu 35. stav 3. i 4. Konvencije propisano je da Sud u svakoj fazi postupka može da proglasi neprihvatljivom i odbaci, odnosno izbriše sa liste predmeta svaku pojedinačnu predstavku za koju utvrdi da je nespojiva s odredbama Konvencije ili protokola uz nju, da je očigledno neosnovana, ili da predstavlja zloupotrebu prava na predstavku.

Pojam procesne zloupotrebe izgrađen je kroz praksu Suda.

Procesna zloupotreba u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava je procesna radnja aktivno legitimisane strane koja je zasnovana na normama pravnih akata kojima su propisana procesna prava te strane, ali u konkretnom slučaju nije vršenje prava zbog postojanja okolnosti koje je čine očigledno suprotnom svrsi prava na pojedinačnu predstavku, i time škodljivom funkcionisanju Suda, postupku pred njim ili drugome, koja se sankcioniše od strane Suda nepružanjem zaštite, odnosno proglašenjem neprihvatljivom i odbacivanjem predstavke.

Okolnosti konkretnog slučaja (kriterijumi) koji konstituišu, određuju procesnu zloupotrebu u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava su:

- protivciljno vršenje procesnog prava (zloupotreba prava na predstavku kršenjem načela poverljivosti postupka prijateljskog poravnanja; zloupotreba prava predstavkom koja se koristi u političke svrhe, ili je inspirisana željom za sticanje publiciteta ili propagande);

- nerazumno vršenje procesnog prava (zloupotreba prava na predstavku iznošenjem nepotpunih, pogrešnih informacija o suštini stvari, koje zavaravaju, obmanjuju, a pri tom ne postoji razumno objašnjenje zbog čega je tako postupljeno);

- nemoralno vršenje procesnog prava (zloupotreba prava na predstavku korišćenjem uvredljivih formulacija);

- šikanozno vršenje procesnog prava (zloupotreba prava na predstavku informacijama koje svesno dovode Sud u zabludu u nameri škođenja Sudu, drugoj strani; zlonamerne predstavke, koje su podnete Sudu u nameri škođenja drugome, Sudu, drugoj strani, što je očigledno iz okolnosti da se zahtev podnosioca odnosi na beznačajno malu vrednost; fiktivne predstavke koje se odnose na nepostojeća lica i nepostojeće povrede prava, čiji je jedini cilj nanošenje štete tuženoj državi naplatom pravične naknade i troškova postupka koje bi Sud eventualno dosudio);

- bezinteresno vršenje procesnog prava (podnosilac nema pravni interes da podnese ili ostane pri podnetoj predstavci);

- kršenje principa res iudicata, odnosno principa ne bis in idem (predstavka podnosioca je već bila predmet razmatranja Suda, ili je predmet razmatranja druge međunarodne instance).

Ovakvo vršenje subjektivnog procesnog prava na predstavku Evropskim sudom za ljudska prava nije vršenje prava, već procesna zloupotreba, jer je suprotno svrsi prava na pojedinačnu predstavku kako je predviđeno Konvencijom.

Posledica utvrđivanja od strane Suda da je podnosilac predstavke izvršio radnju zloupotrebe prava na predstavku jeste proglašavanje predstavke neprihvatljivom, odnosno nedopuštenom i njeno odbacivanje, odnosno, brisanje sa liste pojedinačnih predstavki.

Milan Davidović*

ABUSES OF THE RIGHT OF AN INDIVIDUAL APPLICATION BEFORE THE EUROPEAN COURT OF HUMAN RIGHTS

Summary

In this paper the author deals with the abuses of the proceeding rights to an individual application before European Court of Human Rights. Analysing the Court decisions, the author becomes to a definition of the proceeding abuses in the European Court of Human Rights. In this paper the author detailed studied the criteria of the Court which are constitutive for the abuses in the cases.

Key words: European Court of Human Rights, Convention, abuses of the rights of application, abuses the proceeding.

---

* Sudija Višeg suda u Kraljevu, milan.davidovic@kv.vi.sud.rs

[1] „Službeni list Srbije i Crne Gore – Međunarodni ugovori“, broj 9/2003.

[2] Član 1 Konvencije.

[3] U Srbiji se za inicijalni akt podnosioca Evropskom sudu za ljudska prava koristi termin „predstavka“. Termin je upotrebljen kako u službenim prevodima osnovnih normativa (Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, protokoli uz nju, Poslovnik Evropskog suda za ljudska prava), tako i u službenim prevodima odluka Suda objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Najzad, termin „predstavka“ je odomaćen i u tekstovima srpskih autora koji se odnose na naučnu obradu rada i odluka Suda. Isti termin upotrebljava se u pravnoj terminologiji Crne Gore.

     U hrvatskoj pravnoj terminologiji za označavanje istog koristi se termin „zahtjev“. Za istu stvar u pravnoj termonologiji Bosne i Hercegovine upotrebljava se izraz „aplikacija“, a može se sresti i izraz „apelacija“.

     Smatramo da termin „predstavka“, kao oznaka za inicijalni akt podnosioca u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava, nije najsrećniji sa aspekta srpskog jezika. Etimoliški, prestavka se može označiti kao predmet, sredstvo kojim podnosilac predstavlja, prezentira, opisuje drugome predmet, lice, odnos između lica ili događaj.

     Ispravniji izraz, po našem mišljenju, jeste „zahtev“, jer inicijalni akt podnosioca jeste zahtev, traženje (vršenje subjektivnog procesnog prava traženja) od Suda da utvrdi postojanje faktičkog i pravnog stanja povrede, kršenja od strane države nekog prava ili slobode podnosioca propisane Konvencijom.

[4] U principu, uslovi prihvatljivosti ispituju se samo u odnosu na pojedinačne predstavke.

     Predstavke koje podnose države radi zaštite ljudskih prava, baš zbog ovog svog velikog značaja, ne podležu oceni prihvatljivosti od strane Komiteta, kao što je to slučaj s predstavkama koje podnose pojedinci (član 28. Konvencije). Državne predstavke, kao oznaka kolektivnih garancija ljudskih prava i njihovog objektivnog karaktera, automatski se registruju i razmatraju pred odgovarajućim većem. U tom slučaju veće koje je konstituisano u tu svrhu imenuje dva izvestioca iz reda svojih članova i raspravlja o prihvatljivosti određene državne predstavke (član 35. Poslovnika Suda). Razlika između međudržavnih predstavki u odnosu na pojedinačne je u tome što se država protiv države može da se žali na zakonodavne mere ili neku praksu apstraktno, ne dokazujući njihov štetni efekt po samu državu podnosioca predstavke. Pojedinac, pak, mora da dokaže da ga određena mera direktno i lično pogađa, tj. onemogućava u korišćenju prava i sloboda iz Konvencije. Druga specifičnost međudržavne predstavke je što se ona dostavlja na odgovor tuženoj strani pre donošenja odluke o prihvatljivosti, dok kod pojedinačnih predstavki to nije slučaj. Vid.: D. Šago, Uvjeti dopuštenosti pokretanja postupka pred Europskim sudom za ljudska prava u Strasbourgu, Zb. Pravnog fakulteta Sveučilišta Rijeka (1991) v. 37, br. 1 (2016), 589-621.

[5] Član 35. stav 1. Konvencije.

[6] Ovaj rok je ranije bio šest meseci od dana donošenja pravnosnažne odluke kojom je povređeno pravo podnosioca. Izmena roka na četiri meseca izvršena je donošenjem protokola broj 15 kojim se menja Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. U „Službenom glasniku Republike Srbije – Međunarodni ugovori“ broj 10/2015 objavljen je Zakon o potvrđivanju Protokola broj 15 kojim se menja Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a primenjuje se od 19. maja 2015. godine.

[7] Član 35. stav 1. Konvencije.

[8] Član 41. Konvencije.

[9] Član 35. stav 2. Konvencije.

[10] Član 35. stav 3. i 4. Konvencije.

[11] Deo obrazloženja Odluke Suda: „U predmetnom slučaju, uprkos nekoliko pokušaja Suda da stupi u kontakt sa njim, advokat podnosioca nije pokazao razumnu marljivost u zaštiti i ostvarivanju podnosiočevih interesa po pravilima kontradiktornog sistema. Sud smatra, da se u ovim okolnostima ne može više smatrati da podnosilac želi da nastavi postupak, u smislu člana 37 § 1 (a) Konvencije“ (Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Marković protiv Srbije, predstavka br. 49335/07 od 14. januara 2014. godine. Prevod odluke nije objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“).

[12] Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mihailo Petrović protiv Srbije, predstavka br. 56551/11 od 18. oktobra 2011. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 89/2011 od 25. novembra 2011. godine.

[13] Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mihailo Petrović protiv Srbije, Ibid.

[14] Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Felbab protiv Srbije, predstavka br. 14011/07 od 14. aprila 2009. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 35/2009 od 12. maja 2009. godine, stav 56.

[15] Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Miladin Milošević protiv Srbije, predstavka br. 20037/07 od 5. jula 2010. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 58/2011 od 5. avgusta 2011. godine, stavovi 39 i 40.

[16] Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Zarubica i dr. protiv Srbije, predstavka br. 35044/07 od 18. juna 2015. godine. Prevod odluke nije objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“).

[17] Savet Evrope / Evropski sud za ljudska prava: Praktični vodič kroz uslove prihvatljivosti, 2011, 32, elektronski izvor, dostupno na: http://www.echr.coe.int/ Documents/Admissibility_guide_SRP.pdf, pristup 1.12.2015.

[18] „Pluralitet vidova zloupotrebe prava (nedopuštenog vršenja prava), koji je u stanju da dokumentuje istorijskopravna i uporednopravna analiza, sačinjen je, koliko vidim, bar od osam različitih vidova zloupotrebe prava, što znači da postoji osam različitih konstituensa, kriterijuma nedopuštenog vršenja prava. Prema tome, bar osam razloga navodi pravne poretke da zabranjuju vršenje prava. Zanemarujući za sada njihove istorijskopravne i uporednopravne različitosti u pojedinostima, ti vidovi zloupotrebe prava jesu: šikanozno vršenje prava; beskorisno vršenje prava; nesrazmerno vršenje prava; protivciljno vršenje prava; neprimereno vršenje prava; protivrečno vršenje prava; nemoralno vršenje prava; nepravično vršenje prava”. Vid.: V. V. Vodinelić, Takozvana zloupotreba prava, Beograd, 1997, 4.

[19] Pravilo 47. stav 6. Poslovnika Suda.

[20] Deo obrazloženja Odluke Suda: „Ako se vratimo na predmetne predstavke, Sud konstatuje da je: (a) 3. marta 2010. godine Predsednik Drugog odeljenja odlučio da podnosiocu predstavke, advokatu, zabrani da zastupa klijente pred Sudom, i u to vreme i ubuduće; (b) razlog za to je, inter alia, to što je podnosilac predstavke u konkretnom slučaju, postupajući kao pravni zastupnik u stotinama drugih predmeta, podneo predstavke u ime preminulih lica, sa ovlašćenjem koje je potpisao u njihove ime posle njihove smrti u najmanje jednom slučaju...“. Vid.: Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mihailo Petrović protiv Srbije, predstavka br. 56551/11 od 18. oktobra 2011. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 89/2011 od 25. novembra 2011. godine.

[21] Deo obrazloženja Odluke Suda: „Sud prema tome konstatuje da je podnosilac predstavke, čak i da nije dostavio lažne informacije, pokušao da lažno predstavi svoj predmet kao jednostavan, očigledan slučaj neizvršenja pravosnažne presude. Zato on u činjeničnom stanju nije naveo nijednu smetnju za svoje vraćanje na posao, a posebno ne svoju krivičnu osudu zbog zloupotrebe službenog položaja na koji je tražio da bude vraćen, što je, tokom celog perioda navodnog neizvršenja, smetnja za njegovo zaposlenje ili zaposlenje svakog drugog lica u Ministarstvu“. Vid.: Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Miladin Milošević protiv Srbije, predstavka br. 20037/07 od 5. jula 2010. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 58/2011 od 5. avgusta 2011. godine, stav 42.

[22] „Sud podseća da prema Pravilu 47. stav 6. Poslovnika Suda podnosioci predstavke obaveštavaju Sud o svim okolnostima relevantnim za predstavku. On dalje podseća da se predstavka može odbaciti zbog zloupotreba prava prema članu 35. stav 3. Konvencije, između ostalih razloga, ako je svesno zasnovana na neistinitim činjenicama (videti Verbanov protiv Bugarske, broj 31365/96, stav 36., ECHR 2000-x; Ŕehák protiv Republike Češke (odluka), broj 67208/01, 18. maj 2004. godine; Popov protiv Moldavije (broj 1), broj 74153/01, stav 48., 18. januar 2005. godine; i Kérétchachvili protiv Gruzije (odluka), broj 5667/02, 2. maj 2006. godine). Nepotpune i prema tome informacije koje zavaravaju mogu takođe predstavljati zloupotrebu prava na predstavku, posebno ako se informacije odnose na samu suštinu predmeta i ako nema dovoljnog objašnjenja za propust da se takve informacije saopšte (videti Hūttner protiv Nemačke (odluka), broj 23130/04, 9. jun 2006. godine; Poznanski i drugi protiv Nemačke (odluka), broj 25101/05, 3. jul 2007. godine; i Predescu protiv Rumunije, broj 21447/03, st. 25 - 26, 2. decembar 2008. godine).

     Daleko od toga da se od podnosioca predstavke očekuje da u svojoj predstavci iznese sve moguće informacije o predmetu. Njegova je dužnost, međutim, da predstavi bar one suštinske činjenice koje ima na raspolaganju i za koje mora da zna da su od značaja za Sud da bi mogao da pravilno proceni slučaj (kurziv M.D.). Međutim, svaki takav propust ne mora značiti da je došlo do zloupotrebe prava na predstavku (videti, na primer, Al-Nashif protiv Bugarske, broj 50963/99, st. 88 - 89, 20. jun 2002. godine).

     Ako se vratimo na predmetni slučaj, Sud primećuje da su se u predstavci koja je podneta 4. aprila 2007. godine podnosioci predstavke žalili na povredu prava na pristup sudu zato što je Vrhovni sud odbacio njihovu žalbu na reviziju na osnovu toga što nisu opredelili vrednost predmeta spora. Sud je 23. novembra 2010. godine prosledio Tuženoj vladi predstavku podnosilaca u vezi sa pristupom sudu.

     Sud je saznao za ponavljanje postupka pred Vrhovnim sudom tek iz zapažanja Vlade. Suprotno tvrdnjama podnosilaca predstavke, Sud smatra da se ova informacija odnosi na samu suštinu njihove pritužbe. Posebno, kao posledica njihovog zahteva za ponavljanje postupka, Vrhovni sud se bavio osnovanošću njihove revizije, mada ju je odbio kao očigledno neosnovanu, čime im je omogućio pristup sudu prilikom utvrđivanja njihovih građanskih prava i obaveza. Prema tome, s obzirom na važnost propusta podnosilaca predstavke za pravilno rešavanje ovog predmeta, Sud smatra da je takvo ponašanje bilo suprotno svrsi prava na predstavku, kako je predviđeno članom 34. Konvencije.

Proizlazi da ovaj deo predstavke mora biti odbačen zbog zloupotrebe prava na predstavku shodno članu 35. st. 3. i 4. Konvencije (kurziv M.D.)“. Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Tatalović i Đekić protiv Srbije, predstavka br. 15433/07 od 29. maja 2012. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 65/2012 od 6. jula 2012. godine.

[23] Deo obrazloženja Odluke Suda: „Sud dopušta da je relevantna odluka doneta pošto je predstavka podneta Sudu, i da podnosilac predstavke nije mogao očigledno naslutiti da će Ustavni sud preispitati svoju raniju odluku u vezi sa relevantnim pravom i praksom u tom trenutku... Podnosilac predstavke je, međutim, primio relevantnu odluku 14. novembra 2011. godine. Sud ističe da prema Pravilu 47 stav 6. Poslovnika Suda „podnosioci predstavki obaveštavaju Sud o... svim okolnostima relevantnim za predstavku“. Od podnosilaca predstavki se svakako ne očekuje da u svojim predstavkama iznose sve moguće informacije o slučaju. Njihova je dužnost, međutim, da predstave bar suštinske činjenice, koje imaju na raspolaganju, a koje su očito važne kako bi Sud mogao da predmet pravilno oceni. U konkretnom predmetu, podnosilac predstavke, uprkos tome što ga je zastupao punomoćnik u postupku pred Sudom, ne samo da je propustio da obavesti Sud o predmetnoj odluci, već nije dostavio ni blagovremeno objašnjenje zašto je propustio da to učini“. Vid.: Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Komatinović protiv Srbije, predstavka br. 75381/10 od 29. januara 2013. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 19/2013 od 27. februara 2013. godine.

[24] Deo obrazloženja Odluke Suda: „Sud primećuje da su se podnosioci prituživali jer pravnosnažne presude donete u njihovu korist protiv preduzeća u društvenoj svojini nisu izvršene. Međutim, oni su povukli njihove zahteve za izvršenjem ovih presuda između 5.4.2005. godine i 9.8.2013. godine, što je dovelo do konačnog okončanja izvršnog postupka. Potpuno ćutanje podnosilaca o okončanju izvršnog postupka za vreme dok su podržavali svoje tvrdnje da presude nisu izvršene usled restrukturiranja dužnika, ne može se tumačiti, po mišljenju Suda, kao ništa drugo nego kao propust da se iznesu informacije u vezi sa samom suštinom predstavki. Imajući u vidu važnost propusta podnosilaca da otkriju ovu informaciju za pravilnu odluku u predmetnim slučajevima, Sud nalazi da je ovakvo ponašanje bilo u suprotnosti sa svrhom prava na pojedinačnu predstavku, kako je predviđeno članom 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Imajući u vidu gore iznete navode, ima razloga da se predstavke odbace zbog zloupotrebe prava na predstavku, saglasno članu 35. st. 3. i 4. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda“. Vid.: Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanković i drugi protiv Srbije, predstavka br. 80131/12 od 3. februara 2015. godine.

[25] Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Komatinović protiv Srbije, predstavka br. 75381/10 od 29. januara 2013. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 19/2013 od 27. februara 2013. godine.

[26] Deo obrazloženja Odluke Suda: „Sud primećuje da je u predmetnom slučaju podnosilac svoju predstavku podneo 14.9.2010. godine žaleći se da presuda Opštinskog suda od 25.11.1999. godine nije izvršena. Sud primećuje da je 14.6.2002. godine podnosilac potpisao sporazum prebivši, između ostalog, svoje potraživanje iz presude sa potraživanjem svog dužnika prema trećem licu. Podnosilac nije podneo nikakav dokaz da je sporazum o namirenju bio poništen ili menjan na bilo koji način. Stoga, podnosiočevo potraživanje iz presude je izvršeno. Međutim, podnosiočevo potpuno ćutanje o sporazumu o namirenju i njegova tvrdnja da presuda nije izvršena, po mišljenju Suda, ne može se tumačiti na drugi način već kao propust da se otkriju informacije u vezi sa samom suštinom predstavke. Imajući u vidu važnost propusta podnosioca da otkrije ovu informaciju za pravilno donošenje odluke u predmetnom slučaju, Sud nalazi da je takvo ponašanje bilo suprotno svrsi prava na individualnu predstavku, kao što je predviđeno članom 34. Konvencije. U pogledu gore iznetog, odgovarajuće je da se predstavka odbaci u celosti zbog zloupotrebe prava na predstavku, shodno članu 35. stav 3. i 4. Konvencije“. Vid.: Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu D. Marinković protiv Srbije, predstavka br. 57771/10 od 10. juna 2014. godine.

[27] Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Komatinović protiv Srbije, predstavka br. 75381/10 od 29. januara 2013. godine, objavljena u „Službenom glasniku RS“ br. 19/2013 od 27. februara 2013. godine.

[28] Deo obrazloženja Presude Suda: „Vlada je dalje tvrdila da je podnosilac predstavke zloupotrebio pravo na predstavku time što Sudu nije dostavio sve činjenice relevantne za njegovu pritužbu. Posebno, podnosilac predstavke propustio je da obavesti Sud da je mogao da predloži novi popis dužnikove imovine.

     Ako se vratimo na predmetni slučaj, Sud primećuje da se od podnosioca predstavke nije tražilo da zahteva novi popis imovine u izvršnom postupku... Shodno tome, njegov propust da to učini nije bio značajna informacija koja se odnosila na samu suštinu njegovog predmeta. U tim okolnostima, Sud smatra da nema osnova da zaključi da je podnosilac predstavke zloupotrebio pravo na pojedinačnu predstavku“. Vid.: Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dragi Petrović protiv Srbije, predstavka br. 80152/12 od 20. oktobra 2015. godine, stavovi 18 i 21.

[29] Deo obrazloženja Presude Suda: „Sud podseća da se predstavka može odbaciti kao neprihvatljiva prema članu 35. stav 3. Konvencije ako se svesno zasniva na netačnim izjavama (videti Varbanov protiv Bugarske, broj 31365/96, stav 36., ECHR 2000-X, ili Rehak protiv Republike Češke, (odluka), broj 67208/01, 18. maj 2004. godine). Sa druge strane, ako neki podnosilac predstavke propusti da dostavi sva dokumenta koja bi Vlada, ili čak i Sud, smatrala relevantnim za konačno razmatranje nekog predmeta, to ne bi trebalo per se da predstavlja zloupotrebu prava na predstavku (videti Milošević protiv Srbije (odluka), stav 40., broj 20037/07, 5. jul 2011. godine). Sud dalje primećuje da propust na koji se Vlada pozvala izgleda da nije od bilo kakve važnosti za utvrđivanje okolnosti predmetnog slučaja. Prema tome, ova tvrdnja se mora odbaciti“. Vid.: Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Adamović protiv Srbije, predstavka br. 41703/06 od 2. oktobra 2012. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 100/2012 od 19. oktobra 2012. godine, stav 35.

[30] Deo obrazloženja Presude Suda: „U vezi sa drugom primedbom, iako je podnosilac predstavke zaista mogao biti određeniji u predstavci oko ishoda izvršnog postupka, jer se radi o informaciji koja mu je bila poznata od početka (videti Kerechashvili protiv Gruzije (odluka), broj 5667/02, 2. maj 2006. godine, i suprotno od Al-Nashif protiv Bugarske, broj 50963/99, stav 89, 20. jun 2002. godine; videti takođe, uopšteno, Miroļubovs i drugi protiv Latvije, broj 798/05, stavovi 62. i 65, 15. septembar 2009. godine), Sud konstatuje da je podnosilac predstavke dostavio Sudu, zajedno sa obrascem predstavke, primerke svih presuda u relevantnim parničnim postupcima. U tim okolnostima, prihvatajući važnost te informacije, Sud smatra da podnosilac predstavke nije pokušao da namerno dovede Sud u zabludu svojim podnescima (videti stav 59. u gornjem tekstu; videti takođe Hüttner protiv Nemačke (odluka), broj 23130/04, 9. jun 2006. godine, i Predescu, broj 21447/03, stavovi 25–26, 2. decembar 2008. godine).

Proizlazi da se prigovori Vlade u vezi sa nadležnošću ratione personae i zloupotrebom prava na predstavku moraju odbiti“. Vid.: Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Krstić protiv Srbije, predstavka br. 45394/06, od 10. decembara 2013. godine, stavovi 61 i 62.

[31] Deo obrazloženja Presude Suda: „U ovom predmetu Sud ne smatra da je podnositeljica dostavljanjem svih relevantnih dokumenata koji se odnose na buku i druge oblike uznemiravanja koji su navodno dolazili iz prostora trgovačkog društva u stan podnositeljice, kao i dokumenata koji se odnose na pokušaje da se spriječi svako daljnje takvo uznemiravanje, zlouporabila svoje pravo na pojedinačni zahtjev. Sud također ne smatra da je podnositeljica namjerno uskratila obavijest vezano uz trgovinu, budući da je ta informacija proizlazila iz dokumenata dostupnih Sudu i u svakom slučaju ona nije od središnje važnosti za njezine prigovore, koji se pretežito odnose na uznemiravanje iz bara. Pored toga, ne može se smatrati da je podnositeljica argumentirajući svoj slučaj na bilo koji način zlouporabila svoja prava. Dokumenti koje je podnositeljica dostavila i svi njezini navodi s tim u vezi su dio spora između stranaka vezano uz navodnu povredu prava podnositeljice iz članka 8. Konvencije. Kao takvi, na njih se stranke mogu očitovati i Sud ih može prihvatiti ili odbaciti, ali se sami po sebi ne mogu smatrati zlouporabom prava na pojedinačni zahtjev.

Stoga se prigovor Vlade mora odbiti“.

     Vid.: Presuda Europskog suda za ljudska prava u predmetu Udovičić protiv Hrvatske, zahtjev br. 27310/09, od 24. travnja 2014. godine, stavovi 125 i 126. Elektronski izvor, dostupno na

https://uredzastupnika.gov.hr/UserDocsImages//dokumenti/Presude%20i%20odluke//UDOVI%C4%8CI%C4%86,%20prijevod%20presude.pdf, pristup 25.12.2015.

[32] Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Komatinović protiv Srbije, predstavka br. 75381/10 od 29. januara 2013. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 19/2013 od 27. februara 2013. godine.

[33] Takođe, vidi deo obrazloženja Odluke Suda: „U vreme kada je Sud pozvan da se bavi mnogim predmetima koji postavljaju ozbiljna pitanja ljudskih prava, on ne može dozvoliti trošenje svojih napora na stvari koje su očigledno izvan njegove stvarne misije, a to je da osigura poštovanje uzvišenih obaveza u vezi sa Konvencijom koje su Države ugovornice preuzele“. Vid.: Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mihailo Petrović protiv Srbije, predstavka br. 56551/11 od 18. oktobra 2011. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 89/2011 od 25. novembra 2011. godine.

[34] Deo obrazloženja Presude Suda: „Vlada je istakla da je advokat podnosioca predstavke dao uvredljive i neodgovarajuće komentare u svojim zapažanjima koji predstavljaju zloupotrebu prava na predstavku, u smislu značenja člana 35. stav 3. Konvencije. On je posebno opisao Vladine podneske u vezi sa činjenicama i/ili pravne argumente kao „primitivne“, „podmukle“ i „lukave“, i dodao da ih je mogao pripremiti samo „neko ko je video Pravni fakultet sa ulice“. Vlada je, stoga, pozvala Sud da predstavku proglasi nedopuštenom ili, alternativno, da liši advokata podnosioca predstavke prava da ga „dalje“ zastupa.

     Sud podseća da se, iako je upotreba uvredljivog jezika u postupcima pred Sudom bez sumnje neprikladna, predstavka se može odbaciti zbog zloupotrebe samo u izuzetnim okolnostima (videti, npr. Akdivar i drugi protiv Turske, presuda od 16. septembra 1996. godine, Izveštaji o presudama i odlukama 1996-IV, str. 1206, stavovi 53-54; Varbanov protiv Bugarske, br. 31365/96, stav 36, ECHR 2000-H; Asenov i drugi protiv Bugarske, odluka Komisije od 27. juna 1996. godine, Odluke i izveštaji (DR) 86-B, str. 54). Tačno je, takođe, da se u određenim izuzetnim slučajevima uporna upotreba uvredljivog ili provokativnog jezika od strane podnosioca predstavke protiv Tužene vlade može smatrati zloupotrebom prava na predstavku (videti, najnovije, Duringer i Grunge protiv Francuske (odluka), broj 61164/00 i 18589/02, ECHR 2003-II, kao i Stamoulakatos protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 27567/95, odluka Komisije od 9. aprila 1997. godine; L. R. protiv Austrije, citirana u prethodnom tekstu; X protiv Nemačke, br. 2724/66, odluka Komisije od 10. februara 1967. godine; X i Y. protiv Nemačke, br. 2625/65, odluka Komisije od 30. septembra 1968. godine, Izveštaji 28, str. 26-42). U predmetnom slučaju, međutim, Sud smatra da, iako su izjave advokata podnosioca predstavke neprikladne, preterano emotivne i jasno za žaljenje, one se ne svode na takve okolnosti koje bi opravdale odluku o proglašenju predstavke nedopuštenom zbog zloupotrebe prava na predstavku (videti, uz odgovarajuće izmene, Chernitsyn protiv Rusije (odluka), broj 5964/02, 8. jul 2004. godine) ili, zapravo, da se predstavnik podnosioca predstavke liši prava da predstavlja svog klijenta u predmetnom slučaju, posebno s obzirom na činjenicu da su sporne izjave date u završnim zapažanjima podnosioca predstavke.

     Proizilazi da se preliminarna primedba Vlade mora odbiti“.

     Vid.: Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Felbab protiv Srbije, predstavka br. 14011/07 od 14. aprila 2009. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 35/2009 od 12. maja 2009. godine, stavovi 55-57.

[35] Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mećava protiv Srbije, predstavka br. 47922/08 od 20. maja 2014. godine, stavovi 21-23.

[36] Deo obrazloženja Presude Suda: „Vlada je osporila dopuštenost ovog prigovora na temelju zlouporabe prava na podnošenje zahtjeva od strane podnositelja. Vlada je navela da su podnositelji upotrijebili krajnje uvredljiv jezik u njihovom zahtjevu, kojim se omalovažava čast i ugled Republike Hrvatske i njezinih građana te premašuju granice normalne, civilizirane i legitimne kritike.

Napose, Vlada se poziva na tvrdnje podnositelja da „takav slučaj ne može nastati čak ni u najprimitivnijim državnim zajednicama u Africi“ te da Republika Hrvatska „ima dva pravna poretka, javni i tajni (prvi ne funkcionira zbog toga što potonji djeluje, i to savršeno, u svim dijelovima javnosti i pravnog poretka tužene države“.

Vlada je također prigovorila optužbama podnositelja da je Republika Hrvatska odgovorna za „planirani organizirani zločin istrebljenja [njihove] cjelokupne obitelji“ te za „nacionalni šovinizam, etničko čišćenje kroz najperfidnije oblike postupanja suda i drugih državnih tijela... dok pred prvostupanjskim sudom... čekaju istovremeni [postupci] protiv počinitelja nekoliko istodobno počinjenih kaznenih djela, a kojega tužena država štiti i ne dopušta kazneni postupak protiv njega, tako da se ne otkriju tragovi zločina tužene države kao sudionika u svim tim kaznenim djelima...“.

Podnositelji zahtjeva se u vezi s time nisu očitovali.

Sud ponavlja da se zahtjev može odbiti na temelju zloporabe ako se svjesno temelji na neistinama (vidi predmet Akdivar i drugi protiv Turske, 16. rujna 1996, stavci 53-54, Izvješća o presudama i odlukama 1996-IV; I.S. protiv Bugarske (odl.), br. 32438/96, 6. travnja 2000.; i Varbanov protiv Bugarske, br. 31365/96, § 36., ECHR 2000-X). Pored toga, uporno korištenje uvredljivog ili provokativnog jezika od strane podnositelja može se smatrati zloporabom prava podnošenja zahtjeva u smislu članka 35. stavka 3. Konvencije (vidi predmet Manoussos protiv Češke Republike i Njemačke (odl.), br. 46468/99, 9. srpnja 2002.; Duringer i drugi protiv Francuske (odl.), br. 61164/00 i 18589/02; i Stamoulakatos protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 27567/95, odluka Komisije od 9. travnja 1997.).

U pogledu ovog predmeta, Sud primjećuje da izjave koje su naveli podnositelji, a Vlada ih je citirala, odražavaju njihov emocionalni stav naspram ponašanja vlasti u njihovom predmetu (kurziv M.D.). Te su izjave vrijednosne prosudbe, i kao takve ne mogu biti smatrane „neistinitima“ (vidi predmet Aleksanyan protiv Rusije, br. 46468/06, § 118., 22. prosinca 2008.). Mora se priznati da su neke od tvrdnji podnositelja bile provokativne i neprikladne te su stoga za žaljenje, no ukupno uzevši, Sud smatra da ne prelaze prag uvredljivosti i učestalosti koji bi ih učinio zloporabom zahtjeva.

Vid.: Presuda Europskog suda za ljudska prava u predmetu Omerović protiv Hrvatske, zahtjev br. 22980/09, od 5. prosinca 2013. godine, stavovi 28-33. Elektronski izvor, dostupno na https://sljeme.usud.hr/usud/prakES.nsf/94b579567876f9fcc1256965002d1bf4/d4ae1 591d3af5940c1257ad40041903c/$FILE/OMEROVI%C4%86%20(2),%20presuda.pdf, pristup 26.12.2015.

[37] Član 38. stav 1. Konvencije.

[38] Član 38. stav 2. Konvencije.

[39] Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Baucal-Đorđević i Đorđević protiv Srbije, predstavka br. 38540/07 od 2. jula 2013. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 64/2013 od 24. jula 2013. godine.

[40] Za konkretne primere primene ovog načela vidi, kada je reč o slučaju u kome je predstavka odbačena, Hadrabová i drugi protiv Češke Republike (odluka), gde su podnosioci predstavke u svojoj prepisci sa ministarstvom pravde sopstvene zemlje od reči do reči citirali predloge za prijateljsko poravnanje koje je formulisao Sekretarijat Suda, što je dovelo do toga da njihova predstavka bude odbačena kao zloupotreba prava na predstavku. Za primer slučaja u kome je ustanovljeno da je predstavka prihvatljiva, vidi Miroļubovs i drugi protiv Letonije, gde nije sa sigurnošću utvrđeno da su sva trojica podnosilaca predstavke bila odgovorna za obelodanjivanje poverljivih podataka, što je za posledicu imalo to da Sud odbaci prethodni prigovor Vlade.

[41] Član 39. Konvencije.

[42] Član 38. stav 2. Konvencije, član 62. stav 2. Poslovnika Suda.

[43] E. V. Rяbceva, Zloupotreblenie pravom na podaču žalobы v Evropeйskiй sud po pravam čeloveka, Meždunarodnый naučno-praktičeskiй юridičeskiй žurnal „Evraziйskaя advokatura“ № 1 (2) 2013.

[44] Deo obrazloženja Odluke Suda: „Zrenjaninske novine“, lokalne dnevne novine, su 26. juna 2008. godine objavile jedan članak pod naslovom: „Suđenja duža od decenije?“. U ovom članku novinar je opisao razgovor sa g. D. Radinom, zastupnikom podnosilaca predstavki. Posebno je naglašeno da je g. Radin izjavio da je Sudu dostavio oko četrdeset predmeta u vezi sa prekomernom dužinom parnica u Srbiji, kao i zbog nepostojanja delotvornog domaćeg pravnog leka u vezi sa tim. On je dalje otkrio, inter alia, imena podnosilaca predstavki u predmetne četiri predstavke, izneo kratak prikaz činjeničnog stanja u odnosnim predmetima, i saopštio precizne iznose koje je predložio Sekretarijat Suda radi zaključenja prijateljskog poravnanja.

     „Dnevnik“, regionalne dnevne novine, je isti članak objavio na svojoj Internet stranici 13. jula 2008. godine. Navedene novine su 14. jula 2008. godine objavile ovaj članak u štampanoj verziji pod naslovom: „Država plaća, bez prava na žalbu“.     ...

     Dopisom od 18. jula 2008. godine, Vlada je dostavila kopiju članka objavljenog u „Zrenjaninskim novinama“ od 26. juna 2008. godine (vidi pod D. Ostale relevantne činjenice u gornjem tekstu). Ona je dalje primetila da je g. Radin time ozbiljno prekršio pravila poverljivosti i „zloupotrebio“ postupak pred Sudom „kako bi promovisao samog sebe“. U zaključku, Vlada je pozvala Sud da predmetne predstavke „skine sa svoje liste predmeta“ ili da zastupnika podnosilaca predstavki „isključi“ iz „svih daljih postupaka“.     ...

     Ako se vratimo na predmetne predstavke i s obzirom na gore navedeno, Sud primećuje: (a) podnosioci predstavke su u javnosti raspravljali o predlozima Sekretarijata za prijateljsko poravnanje, a njihov zastupnik je kasnije štampi otkrio detalje istih; (b) u informaciji na srpskom, koja je priložena zajedno sa dopisom Suda od 5. juna 2008. godine, jasno je navedeno da je priroda svih prijateljskih poravnanja strogo poverljiva; (v) podnosioci predstavke su stoga, a time i njihov zastupnik, trebali da se pridržavaju ovog zahteva; i (g) oni su konačno propustili da proslede ubedljivo opravdanje zašto to nisu učinili. Prema tome, takvo ponašanje predstavlja kršenje pravila poverljivosti, što se, takođe, mora smatrati zloupotrebom prava na predstavku. U tim okolnostima, prikladno je da se prekine primena člana 29. stav 3. Konvencije i odbace, samo po ovom osnovu, sve četiri predstavke, u celini, u skladu sa članom 35. st. 3. i 4. Konvencije“.

     Vid.: Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Benjocki i drugi protiv Srbije, predstavke br. 5958/07, 6561/07, 8093/07 i 9162/07 od 15. decembra 2009. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 4/2010 od 29. januara 2010. godine.

[45] Savet Evrope / Evropski sud za ljudska prava: Praktični vodič kroz uslove prihvatljivosti, 2011., 34, elektronski izvor, dostupno na: http://www.echr.coe.int/ Documents/Admissibility_guide_SRP.pdf, pristup 1.12.2015.

[46] Vid.: Bock v. Germany, no. 22051/07, ECtHR (Fifth Section), Decision of 19.01.2010., elektronski izvor, dostupno na http://freecases.eu/Doc/CourtAct/4548597, pristup 15.11.2017.

[47] Savet Evrope / Evropski sud za ljudska prava, Praktični vodič kroz uslove prihvatljivosti, 2011, 34, elektronski izvor, dostupno na http://www.echr.coe.int/ Documents/Admissibility_guide_SRP.pdf, pristup 1.12.2015.

[48] Što, primetićemo, nije isti kriterijum, konstituens zloupotrebe.

     Naime, u Bock v. Germany radi se o šikani, „parničenju“, postupku koji je pokrenut pred Sudom samo u nameri škođenja (animus nocendi), maltretiranja drugoga (Suda, tužene države).

     „Nepostojanje značajne štete za podnosioca predstavke“, odnosno nepostojanje pravnog interesa, kao neophodnog elementa subjektivnog prava, pa i subjektivnog procesnog prava, jeste poseban, samostalan vid zloupotrebe prava (zloupotreba bezinteresnim vršenjem prava), koji je objektivno koncipiran (nebitno je da li kod titulara prava postoji animus nocendi; zloupotrebu konstituiše činjenica da subjektivnom pravu titulara nedostaje interes koji se štiti tim pravom).

[49] Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mihailo Petrović protiv Srbije, predstavka br. 56551/11 od 18. oktobra 2011. godine, objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 89/2011 od 25. novembra 2011. godine.

[50] Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Spasić protiv Srbije, predstavka br. 21477/13 od 3. februara 2015. godine. Prevod odluke nije objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

[51] E. V. Rяbceva, Zloupotreblenie pravom na podaču žalobы v Evropeйskiй sud po pravam čeloveka, Meždunarodnый naučno-praktičeskiй юridičeskiй žurnal „Evraziйskaя advokatura“ № 1 (2) 2013.

[52] Savet Evrope / Evropski sud za ljudska prava, Praktični vodič kroz uslove prihvatljivosti, 2011., 34-35, elektronski izvor, dostupno na http://www.echr.coe.int/ Documents/Admissibility_guide_SRP.pdf, pristup 1.12.2015.

* Judge of the Higher Court Kraljevo.