Mr Nenad Dugalić*
Stručni članak
UDK: 339.9(-779)
OSNOVNI MEHANIZMI NACIONALNE EKONOMSKE POLITIKE U SLUŽBI PODSTICAJA KONKURENTNOSTI INDUSTRIJE ZEMALjA U RAZVOJU
Rad primljen: 26. 04. 2019.
Rad ispravljen: 28. 05. 2019.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 29. 05. 2019.
Ekonomska politika, pored makroekonomske stabilizacije ima zadatak da podstiče pozitivne promene u privrednom sistemu, a da blagovremeno i efikasno spreči ili umanji negativne posledice. Međutim, upravo su danas nacionalne države ograničene u sprovođenju svojih funkcija. Međunarodni finansijski sistem je premrežio nacionalna finansijska tržišta putem dobro organizovanih ugovora, koji se odnose na suštinska ekonomska, politička i socijalna pitanja savremenog sveta. Zato se, umesto državne uvodi finansijska disciplina od strane međunarodnih finansijskih institucija. One kao moćni akteri sa sopstvenim interesima isprepletanim na globalnom, nadnacionalnom planu, sada već pletu mrežu budućih odnosa. Za neoliberale, sasvim je normalno da nacionalne države, u procesu globalizacije prepuštaju svoj ekonomski suverenitet tržištu. Ova tržišna koncepcija našla je svoju primenu u mnogim zemljama koje su pod pritiskom „međunarodne celovitosti“, demontirale u bukvalnom smislu reči, preko noći, svoje dotadašnje društvene sisteme i redukovale ekonomske funkcije svojih država u njima (treći svet i tranzicione ekonomije). Mnoge države primenjujući takozvanu „šok terapiju“ doživele su veliko ekonomsko nazadovanje, što se pokazalo kao loše. Zato zemlje u razvoju moraju sačuvati svoj ekonomski suverenitet i preko instrumenata ekonomske politike podići socijalnu strukturu društva.
Ključne reči: ekonomska politika, konkurentnost, globalizacija, međunarodne finansije, liberalizacija.
I REGULATIVA NA MEĐUNARODNOM FINANSIJSKOM TRŽIŠTU
Proces globalizacije savremenih finansijskih tržišta omogućava da se nacionalna finansijska tržišta integrišu u globalno-svetsko tržište. Njihovo bitno obeležje je stalno kreiranje novih finansijskih instrumenata i brisanje granica između nacionalnih tržišta, što predstavlja odgovor finansijskih tržišta na promene u okruženju.[1] Tako se, privrednim subjektima pruža mogućnost da dolaze do slobodnih finansijskih sredstava i izvan granica svoje nacionalne privrede. Međutim, zbog sve većeg uticaja globalizacije na nacionalna finansijska tržišta, postavlja se problem kompatibilnosti regulative između različitih zemalja, pa se javlja potreba njihovog međusobnog usklađivanja. Pod uticajem međunarodnih finansijskih institucija, pre svega, MMF i SB, poslednjih nekoliko godina savremena finansijska tržišta karakteriše jačanje deregulacionih tokova, tj. smanjenje uloge države u regulisanju finansijskih tržišta. Sve više se razvijaju različita regulativna tela u okviru pojedinih segmenata finansijskog tržišta, na čiji rad najveći uticaj imaju ekonomski najrazvijenije zemlje.
Posredno ili neposredno, međunarodne finansije narušavaju moć nacionalnih ekonomskih politika. Do toga dolazi iz sledećih razloga:[2]
1. Mobilnost kapitala i uspon internacionalizovanih tržišnih struktura ugrožava nacionalnu regulativu;
2. Deregulacija i internacionalizacija;
3. Nacionalna monetarna politika suštinski gubi svoju autonomnost, jer više ne može biti okrenuta prema domaćim realnim agregatima, nego prema međunarodnim tokovima kapitala;
4. U globalizovanom finansijskom prostoru države samostalno više nisu dovoljno moćne i moraju se udruživati u međunarodnu makroekonomsku koordinaciju.
Ekonomska politika obuhvata složena pitanja održavanja opšte ravnoteže i stimulisanja ekonomskog rasta. U savremenim uslovima procesa globalizacije, koji se označava nosiocem privrednog rasta, nije moguće jednu nacionalnu privredu držati izolovanu od svetskih kretanja. „Ekonomska politika može biti inspirisana programom liberalizacije ekonomskih odnosa sa inostranstvom, što podrazumeva brže ili sporije uklanjanje i smanjenje intenziteta zaštitne politike. Na prelazu iz nižih u više faze razvoja presudnu ulogu ima balansirana primena programa zaštite i liberalizacije, sa tendencijom jačanja elemenata liberalizacije u sistemu spoljnoekonomskih odnosa“.[3] Pri tome, jasno je da samo postepena liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa, uz jasan zaštitni sistem, vodi ka uspešnijem pozicioniranju na svetskom tržištu.
Istovremeno, proces globalizacije svetske privrede neizostavan je u stvaranju ekonomske politike savremene države, a posebno u zemljama u razvoju i onih koje su u procesu tranzicije. Dolazi do uspostavljanja privatne svojine, tržišne privrede, političkog stranačkog pluralizma i pravne države.[4] Pošto se internacionalizuju trgovina, investicije i finansijski tokovi, globalizacija naročito utiče na konkurentsku poziciju zemalja u razvoju. Te zemlje, kao i veći broj privrednih subjekata, moraju težiti izvoznoj orijentaciji, kako bi se obezbedio dinamičan rast deviznog priliva, ali i potrebnih uvoznih inputa, posebno tehnologije i drugih faktora neophodnih za dinamiziranje proizvodnje. Naravno, da bi se postigao ovakav razvoj, on mora biti praćen adekvatnim merama ekonomske politike. To podrazumeva unapređenje konkurentskog ambijenta konkretne nacionalne privrede, kao i stabilne makroekonomske uslove privređivanja i liberalizaciju trgovine. Na taj način se stvara povoljna klima za efikasno funkcionisanje privrede i ukupan privredni razvoj.
Međutim, intenziviranje liberalnih aktivnosti ne podrazumeva da sve treba prepustiti tržištu i odbaciti značajnu ulogu koju ima država, u smislu podrške određenim prioritetnim sektorima privrede. Ona se odnosi na ulaganja u one privredne sektore za koje privatni kapital nije zainteresovan. Reč je o infrastrukturnim objektima koji su neophodni tom istom privatnom kapitalu za njegovu veću investicionu efikasnost. Ipak, treba reći da je suverenost nacionalne ekonomske politike ograničena zbog samih uslova privređivanja na svetskom tržištu, što sa sobom nosi određene probleme pri izgradnji stabilne i jake nacionalne privrede.
Kreatori ekonomske politike, posebno u tranzicionim zemljama i zemljama u razvoju, moraju veoma delikatno da se odnose prema institucionalnoj strukturi. Ne samo da treba uvažavati rigidnosti koje ona proizvodi u procesu tržišnih reformi, već treba stvarati one institucionalne aranžmane kroz koje će i njihove prednosti maksimalno da budu iskorišćene. Ilustrativan u tom smislu može biti primer japanske „just-in-time“ proizvodne filozofije. „Radi se o institucionalnoj inovaciji, koja je sa jedne strane stvorila proizvodni sistem bez premca u toj oblasti proizvodnje, a koja je istovremeno tako dizajnirana da se besprekorno uklapa u kulturni obrazac poznat kao „duh starog Japana“. To je ostvareno nizom beneficija radnicima, kojima se na primer, garantovalo stalno zaposlenje, specifičan sistem nagrađivanja, učešće u profitu, razne elemente zaštite na radu, socijalno osiguranje. Sve to dovelo je do veoma visoke motivisanosti radnika da se maksimalno angažuju u složenom fleksibilnom sistemu proizvodnje“.[5] Takođe, česti su i primeri gde je neformalni institucionalni pritisak, oslonjen na široke slojeve stanovništva, doveo do radikalne promene ekonomske politike i vraćanje na onaj modalitet koji je primereniji kulturnom miljeu tog društva.
Adekvatna ekonomska politika mora voditi brigu o institucijama u savremenim uslovima privređivanja. To znači da institucionalno prilagođavanje treba da bude izbalansirano, da se ne ide u destrukciju zatečenih institucija, dok nove, primerene tržišnoj privredi ne budu dovršene i funkcionalno osposobljene. „Očuvanje starih institucija, ma koliko anahronih, nosi rizik generisanja interesa i moći za očuvanjem starog, ali je i to bolje nego stvaranje institucionalnog vakuma koji vodi urušavanju sistema“.[6] Međutim, postoje i operativne mere kojima može da se utiče na inoviranje postojećih institucija i na formiranje tržišnog mentaliteta kod ekonomskih aktera. To mogu da budu aktivnosti na boljoj zaštiti svojinskih prava, stvaranju okruženja stimulativnog za preduzetništvo, kao i stvaranju uslova za nastanak novih, posebno malih i srednjih preduzeća.
Savremenu praksu političkih i ekonomskih odnosa u svetu karakteriše globalizacija ekonomske politike, koja podrazumeva prenos dela ekonomskog suvereniteta zemalja na međunarodne institucije i asocijacije. U međunarodnim ekonomskim odnosima postoje odgovarajuća pravila ponašanja i politika međunarodnih ekonomskih asocijacija (MMF, SB, EU, STO), pa svoju ekonomsku politiku svaka zemlja mora usklađivati sa njihovim pravilima i politikom.
II STRUKTURNA EKONOMSKA POLITIKA KAO FAKTOR RAZVOJA POJEDINIH INDUSTRIJSKIH SEKTORA
Tokom osamdesetih godina XX veka u literaturi počinje sve više da se piše o strukturnoj ekonomskoj politici. Strukturna politika podrazumeva kombinaciju monetarne rigidnosti i fiskalne fleksibilnosti. Strukturna politika kombinuje tržišnu fleksibilnost u otklanjanju postojećih distorzija u relativnim cenama, deviznim kursevima i kamatama. Uspeh strukturne politike treba vezati za neuspehe monetarno-deviznih prilagođavanja koja promenama deviznih kurseva i kamata nisu uspela da zemlje dužnike oslobode krize dugova tokom osamdesetih godina XX veka. U želji da u sferi privrede otklone uska grla, na jednoj, a da u finansiranju javnih delatnosti eliminišu budžetski deficit, s druge strane, države su pribegle preduzimanju mera koje na unutrašnjem planu treba da otklone disparitete cena, a na spoljašnjem da omoguće liberalizaciju trgovine. Ovome treba dodati i mere usmerene na aktivnosti jačanja fleksibilnosti i oslobađanja od šokova, bilo svetskih, monetarnih ili domaćih fiskalnih.[7] Načela strukturne ekonomske politike su: privremenost, postepeno ukidanje viška proizvodnih kapaciteta i eliminisanje protekcionizma u uvozu.[8]
Politika prestrukturiranja predstavlja pragmatičan odgovor visoko razvijenih zemalja na izmenjen pristup privrednom razvoju u vremenu najintenzivnijih tehnoloških prodora. Po pravilu, politika prestrukturiranja je u pojedinim državama realizovana etapno. U prvoj fazi akcenat je na javnim ulaganjima i državnoj zaštiti, a u drugoj na deregulaciji i jačanju tržišnih odnosa. Ovaj oblik ekonomske politike podrazumeva strukturno prilagođavanje pojedinih industrijskih sektora zahtevima tražnje, odnosno preferencijama potrošača, prilagođavanje relativnih cena i proizvodnih faktora, uvođenje novih, propulzivnih tehnologija, promenu lokacija proizvodnje. U uslovima ozbiljnih poremećaja na tržištu ono nije sposobno samo da obavlja alokaciju proizvodnih resursa. Po ovom tumačenju, deformacije tržišta su obima koji sputava efikasnu alokaciju resursa, pa je logično neophodna državna intervencija. Kada se neka industrijska grana podrži od strane države, broj privatnih preduzeća koja ulažu u njih će se povećati.[9]
S tim u vezi, najeksplicitniji primer vrlo uspešne strukturne, pre svega industrijske politike, nalazimo kod Južne Koreje, koja je za kratko vreme prešla put od vrlo nerazvijene do srednje razvijene industrijske zemlje. Strategija industrijskog i privrednog razvoja Južne Koreje je zasnovana na državnoj intervenciji. Razvoj je najpre započet supstitucijom uvoza da bi u novije vreme, na bazi korišćenja ekonomije obima i tzv. strategije ekspanzije izvoza, razvijana brodogradnja, petrohemija, automobilska i tekstilna industrija, elektronika. U cilju sprovođenja ove strategije razvoja korišćena je politika zaštite sa složenim sistemom kvantitativnih ograničenja i carina, koje su primenjivane selektivno i bile različitog nivoa, uz postojanje brojnih i vrlo raznovrsnih olakšica.[10] Politika podsticanja izvoza u Južnoj Koreji je temeljena na:[11]
1. Politici realnog deviznog kursa,
2. Neograničenom, bescarinskom uvozu intermedijarnih intputa za izvoznu proizvodnju (proizvođačima se garantuje slobodan uvoz inputa namenjenih izvoznoj proizvodnji),
3. Finansiranju izvoza kroz automatsko odobravanje bankarskih kredita za obrtna sredstva, namenjenih izvoznoj aktivnosti u celini,
4. Povremenom racioniranju investicionih kredita uslovljavanjem njihovog odobravanja izvoznom orijentacijom investitora,
5. Mehanizmu spoljnotrgovinskih dozvola zasnovanom na izvoznim ostvarenjima,
6. Osnivanju velikih trgovinskih kompanija,
7. Sistemu vezivanja izvoza i uvoza,
8. Sistemu postavljanja izvoznih ciljeva i zadataka,
9. Mesečnim sastancima posvećenim promociji izvoza.
U okviru finansijsko-kreditnog sistema, vršene su reforme poreskog i bankarskog sistema, koje su državi omogućile neposrednu kontrolu nad celokupnim finansijsko-monetarnim sistemom zemlje. Na taj način, država je mogla određivati kamatne stope, priliv, odliv inostranog kapitala i investicije. To je državi omogućilo da od početka 70-ih godina XX veka izvoznicima daje dugoročne kredite pod izrazito povoljnim uslovima. U politici priliva inostranog kapitala država takođe ima ključnu ulogu. U Južnoj Koreji tokom 70-ih godina XX veka, oko dve trećine inostranih sredstava su predstavljala zajednička ulaganja. Tom prilikom država postavlja vrlo stroge zahteve u vezi platnog bilansa, transfera tehnologije, zapošljavanja domaćeg stanovništva, usaglašenosti sa razvojnim planovima i potrebama zemlje. U proveravanju investicionih zahteva iz inostranstva, država (vlada) koristi „sistem pozitivnog spiska“ prema kome su svi sektori zatvoreni za inostrane investicije, ukoliko to nije drugačije naznačeno. Dakle, južnokorejska država je, zahvaljujući merama industrijske politike, uspela da ostvari potpunu kontrolu nad prilivom inostranog kapitala i, što je još važnije, usmeri ga u pravcu ostvarenja najvažnijih planskih opredeljenja.
U oblasti politike razvoja tehnologija osnovno opredeljenje Južne Koreje je bila apsorpcija i asimilacija, uvezene tehnologije kroz sopstvene istraživačko-razvojne sektore i vladine institucije. Ukazivanjem na ovih nekoliko važnijih mera industrijske politike korišćenih u Južnoj Koreji, implicitno se nameće zaključak da je industrijska politika u vrlo dinamičnom razvoju Južne Koreje (naročito u poslednje dve-tri decenije) imala vrlo značajno mesto. Između dve krajnosti, odnosno zemalja koje uopšte nemaju industrijsku politiku i zemalja u kojima je industrijska politika jedan od značajnih faktora uspeha, nalazi se mnogobrojnija grupa zemalja, koja je takođe heterogena, kako u pogledu vladajućeg sistema, tako i u pogledu mesta industrije, odnosno industrijske politike.[12]
Smisao strukturne politike se temelji ne samo na ekonomskim, već na mnogo širim društvenim razmišljanjima. Ona uvažava različitost interesa pojedinih društvenih grupa, a takođe i suprotstavljenost interesa pojedinih privrednih grana i različitih regiona. „U suštini, strukturna politika je usmerena na dinamiziranje stope privrednog rasta. U širem kontekstu ovde se ima u vidu i politika promocije malih i srednjih preduzeća, politika stimulisanja tehnoloških promena, smanjenja socijalnih izdataka, itd. Poseban aspekt strukturne politike odnosi se na internacionalni karakter privređivanja i neophodnost ubrzanja i jačanja internacionalnih tokova robe, kapitala, tehnologije i posebno finansijskih sredstava“.[13] Ovde treba pomenuti i nastojanje savremene države da na najrazličitije načine obezbedi povećanje efikasnosti javnog sektora. Po pravilu, strukturna politika je dugoročnog karaktera. Gledano na kratak rok, ona pokušava da istakne fleksibilnost tržišta i da ublaži mogućnost ispoljavanja najrazličitijih šokova.
Ako bismo postavili pitanje, kakva je zapravo uloga države u privrednom razvoju jedne zemlje, nesumnjivo, odgovor bi bio da je ona značajna. U stvari, država u svojim rukama drži i formulisanje ali i implementaciju strategije razvoja kao i mehanizme za kontrolu ostvarivanja određenih zadataka sadržanih u datoj strategiji.[14] Činjenica da glavnu odgovornost za funkcionisanje nacionalne ekonomije imaju nacionalne vlasti, upućuje na nužnost postojanja stabilne pravne države.
U uslovima nedovoljno razvijenog tržišta, država ima zadatak da sprovodi strukturnu politiku koja će stimulisati formiranje industrijskih sektora. Na taj način država može da kontroliše priliv SDI, tako što će omogućavati stvaranje odgovarajućih uslova za njihovo pospešivanje. Tako raste poverenje među potencijalnim investitorima u državu i njenu regulativu i, umesto povlačenja države iz ekonomije, dolazi do njenog jačanja a sve u cilju stvaranja uslova za ekonomski razvoj na tržišnim osnovama.
Država ima obavezu da, merama i instrumentima ekonomske politike i institucionalnim rešenjima, stvara konkurentski poredak i da ga podržava. Ona uređuje pravila igre i okvirne uslove u okviru kojih se može odvijati slobodna tržišna utakmica. Pri tome ne treba izbaciti iz vida činjenicu da međunarodna konkurencija uslova privređivanja ograničava suverenost nacionalne ekonomske politike, prisiljavajući zemlje da se u sve većoj meri rukovode principima međunarodnih tržišta.[15] Istovremeno, raste značaj i neophodan uticaj multinacionalnih i nadnacionalnih institucija koje su nastale pod uticajem integracionih procesa.
III BALANS IZMEĐU REGULACIJE I DEREGULACIJE U SFERI BUDžETSKE POLITIKE
Integracija u svetske ekonomske tokove, iako nudi ogromne mogućnosti razvoja u svetskim okvirima, podrazumeva uslove uključivanja u svetske integracije koji nisu jednaki za sve zemlje. Neke države brže postaju deo svetske privrede u odnosu na druge i za njih to znači višu stopu rasta i razvoja. Međunarodna komponenta privrednog razvoja podrazumeva i dinamiziranje privrednih aktivnosti, te je poboljšanje ekonomskih performansi praćeno pozitivnim rezultatima u svim drugim oblastima.[16] U suprotnom, zatvorenost ekonomskih politika i ignorisanje impulsa sa svetske scene podrazumeva opadanje privrednih aktivnosti, pad životnog standarda, monetarne poremećaje, što sve dublje vodi negativnom spiralom u nove probleme. Jasno je, dakle, da su mogućnosti koje sa sobom donosi globalizacija neodvojive od različitih rizika, počev od monetarne nestabilnosti, preko opasnosti od eksploatacije usled formiranja novih odnosa snaga na svetskom tržištu, pa sve do gubljenja nacionalnog državnog suvereniteta.
Međutim, ekonomska politika upravo ima tu obavezu da nalazi optimalni balans između tržišta i državne regulative. Država je prinuđena da preko budžetske politike smanjuje poreze i da svojim merama stalno otklanja niz ograničenja i suvišnu regulativu. Ipak, preterana deregulacija može dovesti do negativnog uticaja na privredu i stanovništvo, pa je neophodno neprestano tražiti ravnotežu između liberalizacije i regulacije.[17]
Savremene tržišne privrede preko budžeta angažuju i troše vrlo velike iznose svog bruto nacionalnog proizvoda. „Sve do tridesetih godina učešće državnih rashoda u domaćem proizvodu bilo je ispod 20%, da bi do njihove eskalacije došlo posle Drugog svetskog rata, a posebno 60-ih i 70-ih godina, kada je njihovo učešće u domaćem proizvodu poraslo i na preko 50%. Pri tome je značajno istaći da su društveni rashodi rasli znatno brže od stope rasta domaćeg proizvoda. Taj proces rasta budžetskih rashoda nastavio se i tokom 80-ih godina, uprkos oživljavanju neoliberalnih koncepcija i insistiranju na deregulaciji i privatizaciji“.[18]
Svojom budžetskom politikom država vrši preraspodelu nacionalnog dohotka, menja strukturu i obim državne potrošnje i utiče na privredni razvoj. U kratkom roku visina javne (državne) potrošnje nije direktno povezana sa veličinom bruto domaćeg proizvoda. Može se dogoditi da javna potrošnja raste a da se veličina bruto domaćeg proizvoda smanjuje, odnosno stagnira, a i suprotno, da iznos bruto domaćeg proizvoda raste a da se veličina javne potrošnje smanjuje. Međutim, dugoročno posmatrano kontinuirano smanjenje bruto nacionalnog proizvoda mora dovesti do smanjenja javne potrošnje.
Budžet je vrlo značajan instrument delovanja na društvene i političke odnose u svakom društvu, budući da se njime prikupljaju i distribuiraju ogromna finansijska sredstva. Stoga se oko budžeta i budžetske politike sukobljavaju mnogi, u osnovi protivurečni, socijalni i politički interesi u svakom društvu.
Evidentna je direktna povezanost budžeta sa kretanjima u privredi, budući da budžet ima neposredan uticaj na pojedine ekonomsko-političke mere. Uticaj budžeta dolazi do izražaja preko delovanja prihoda i rashoda na proizvodnju, potrošnju, cene, investicije i slično. U principu, budžetska politika i njeni ekonomski ciljevi dolaze do izražaja kroz dejstvo budžeta na alokaciju resursa, kao i kroz redistributivnu i stabilizacionu funkciju budžeta.[19]
Uticaj pojedinih instrumenata i mera budžetske politike na realizaciju zadovoljavajuće stope privrednog rasta i stabilnosti cena proizilazi iz jednostavne činjenice da formiranje javnih prihoda i izvršenje javnih rashoda deluje na promenu ponašanja pojedinih ekonomskih aktera, a time i na oblikovanje osnovnih makroekonomskih veličina.[20]
Aktivnosti usmerene u pravcu realizacije stabilizacione i razvojne funkcije su intervencionističke državne mere kojima se nastoji obezbediti potrebna društvena efikasnost razvoja. Nerazumevanje ovih funkcija savremene države može biti izražena kočnica ekonomskom i društvenom prosperitetu. Uloga države, kada je u pitanju budžetska politika, odnosi se na stvaranje i poboljšavanje uslova za funkcionisanje fiskalnog i monetarnog sistema. U tim oblastima, država svojim instrumentima vodi makroekonomsku politiku održavanja opšte domaće i spoljnotrgovinske ravnoteže. Kroz svoju zakonodavnu ulogu, država je direktno uključena u proces kreiranja i funkcionisanja institucionalnih elemenata, koji manje ili više pogoduju ekonomskom rastu i razvoju. Praksa je pokazala, da je razvoj institucija tržišne privrede bio direktno povezan sa razvojem fiskalnih potreba države. Zapravo, u cilju stvaranja povoljnijeg ambijenta za funkcionisanje tržišnog mehanizma, bolje alokacije resursa, kao i poboljšanje uslova za privlačenje stranih investicija, država je primorana da smanjuje poreze i da stalno otklanja nepotrebnu regulativu. Na takve mere države utiču i međunarodne finansijske institucije, što znači da je i u ovoj, izvorno državnoj funkciji, znatno ograničen suverenitet.
IV ULOGA CENTRALNE BANKE
Centralna banka je najvažnija finansijska institucija u okviru nacionalne države, zadužena za monetarnu stabilnost. Ona treba da koordinira mere monetarne politike sa merama fiskalne politike.[21] Politika centralne banke utiče na kamatne stope, količinu kredita i novčanu masu, što pak neposredno utiče ne samo na finansijska tržišta već i na ukupnu proizvodnju i inflaciju. Da bismo razumeli ulogu centralne banke na finansijskim tržištima i u celokupnoj privredi, moramo najpre znati ko kontroliše centralnu banku i određuje njene aktivnosti.
Za razliku od američkog Sistema federalnih rezervi (FED), koji je decentralizovan u 12 regionalnih centralnih banaka u privatnom vlasništvu, centralnu banku u drugim razvijenim zemljama predstavlja jedna centralizovana jedinica. FED je u mnogome nezavisan za jednu vladinu agenciju i predstavlja jednu od najnezavisnijih centralnih banaka u svetu. Međutim, FED nije oslobođen političkih pritisaka. Da bi se razumelo ponašanje FED-a, mora se imati na umu da javna podrška aktivnostima koje on sprovodi ima veoma važnu ulogu.[22] Zato je politika komunikacije centralne banke, u bilo kojoj zemlji, suočena sa zadatkom da prenosi neophodne informacije jasno i sa odgovarajućim naglaskom na suštinu. Transparentnost znači da se odluke monetarne politike moraju preneti društvu, a ne da budu ostavljene centralnoj banci. Pored toga, kada centralna banka često nije sigurna u sistemske rizike, rizikuje da okrnji svoj ugled onda kada njena intervencija nije opravdana ili kada ne uspe da deluje u vezi sa nečim zašta se kasnije ispostavi da je bila sistemska kriza.[23]
Ranije su Federalne rezerve bile daleko nezavisnije od skoro svih ostalih centralnih banaka, osim nemačke i švajcarske centralne banke. Sada je novoosnovana Evropska centralna banka daleko nezavisnija od FED-a. Veću nezavisnost ostvarile su i centralna banka Velike Britanije i centralna banka Japana, koje su sada na jednakom nivou kao i FED, a i centralne banke zemalja poput Novog Zelanda, Švedske i zemalja evrozone ostvarile su takođe veću nezavisnost. Na suprotnom polu, institucionalnu nezavisnost nije imala ni centralna banka u socijalističkim zemljama. Centralna banka u ovom obliku ekonomske organizacije bila je deo vlade.[24] Teorija i praksa nam ukazuju da nezavisnije centralne banke kreiraju bolju monetarnu politiku, tj. podstiču takav trend.
Pošto je cilj monetarne politike manje ili više eksplicitno utvrđen i u zakonodavstvima nacionalnih država, moglo bi se reći da centralna banka nema ciljnu nezavisnost. Savremeni koncept nezavisnosti centralne banke je njena operacionalna nezavisnost, odnosno sposobnost da samostalno utvrđuje skup instrumenata monetarne politike za regulisanje količine novca u opticaju. To, sa druge strane znači, da drugi državni organi ne smeju uticati na izbor ovih instrumenata i na njihovu primenu, niti ih stavljati van snage. U ovome je smisao odredbe Ugovora o osnivanju EU, u kome se kaže da „u vršenju nadležnosti i obavljanju poslova i dužnosti prenesenih ugovorima i Statutom ESCB i ECB, ni Evropska centralna banka, niti nacionalna centralna banka, niti bilo koji član njihovih organa odlučivanja, ne sme tražiti niti primati uputstva od institucija, organa, službi ili agencija Unije, od bilo koje vlade države članice ili bilo kog drugog organa. Institucije, organi, službe i agencije Unije, kao i vlade država članica obavezuju se da će poštovati ovo načelo i da neće nastojati da utiču na članove organa odlučivanja Evropske centralne banke ili nacionalnih centralnih banaka u obavljanju njihovih poslova.“[25]
Da bi se ostvarila ovakva nezavisnost centralne banke, njen zakonski i faktički položaj mora biti takav da joj obezbeđuje diskreciono pravo u izboru instrumenata i ciljeva monetarne politike, ali i slobodu u donošenju odluka o monetarnoj politici, van uticaja državnih organa. Pošto centralna banka ima i druge funkcije, njena operativna nezavisnost mora biti orijentisana i na onemogućavanje uticaja međunarodnih finansijskih institucija i tržišnih aktera kao što su komercijalne banke, na vođenje ukupne kreditno-monetarne politike.
Zagovarači nezavisne centralne banke smatraju da će makroekonomski učinak biti bolji što je centralna banka nezavisnija. Naime, kad se centralne banke rangiraju počev od najzavisnije pa do najnezavisnije, vidi se da je učinak po pitanju inflacije najbolji u onim zemljama u kojima su centralne banke najnezavisnije.[26] Iako se čini da veća nezavisnost centralne banke utiče na nižu stopu inflacije, to se ne postiže na račun slabijeg realnog ekonomskog učinka. Zemlje koje imaju nezavisne centralne banke neće imati ništa veću stopu nezaposlenosti ili veće fluktuacije proizvodnje nego zemlje u kojima su centralne banke manje nezavisne.
Nezavisnost centralne banke, ne znači da ona ne treba da ima u vidu ciljeve ekonomske politike uopšte, niti da je ona samostalna grana u podeli vlasti. „Monetarna vlast, na čijem čelu je Centralna banka, poseban je oblik vlasti u sistemu podele vlasti. Centralna banka, kao deo izvršne vlasti, ostvaruje nezavisnost samo ako istovremeno zakonodavnoj vlasti odgovara za ostvarivanje svojih funkcija i ako svoje funkcije vrši na način koji omogućava ekonomskim subjektima i javnosti da shvate i razumeju proces donošenja njenih odluka“.[27] Upravo, asimetričnost informacija u monetarno-kreditnoj oblasti, predstavlja komparativnu prednost centralne banke i ključni faktor njene nezavisnosti. Pokušaj uticaja na odluke o monetarnoj politici drugih državnih organa, pretpostavljalo bi da oni raspolažu sa mnogo više informacija u datoj oblasti, što nije slučaj.
Međutim, nezavisnost centralne banke nije i ne može biti apsolutna, jer odluke centralne banke imaju veoma veliki uticaj, kako na ponašanje ekonomskih činilaca, tako i na život građana. Ukoliko centralna banka ne vodi računa o stanju u realnom sektoru, posebno imajući u vidu ciklično kretanje privrede i druge mere ekonomske politike, moguće je da monetarnom politikom doprinese produbljivanju ekonomskih kriza. Na ovo je posebno ukazao Milton Fridman, optužujući federalni sistem rezervi da je pogrešnom monetarnom politikom doprineo razbuktavanju ekonomske krize 1929. godine, jer nije na vreme obezbedio likvidnost bankarskom sektoru, kako bi se prebrodila kriza nastala krahom Njujorške berze.[28]
Ipak, monetarna suverenost u uslovima globalizacije je dosta narušena. Suvereno pravo države da reguliše sva pitanja koja se odnose na emitovanje novca i vođenje monetarne politike prenosi se na nivo globalne, zajedničke suverenosti. Takav je slučaj sa Evropskom Unijom. Kada se upoređuje jedinstvena monetarna politika koju sprovodi ECB i nezavisne fiskalne politike zemalja članica, nastaje problem kod definisanja načina i mogućnosti usaglašavanja njihovih ciljeva. Osnovni cilj monetarne politike ECB je obezbeđenje stabilnosti na srednji rok, dok se nezavisnim fiskalnim politikama zemalja članica monetarne unije mora delovati na podsticanje rasta outputa. U tom kontekstu, nezavisnost centralne banke je potrebna i predstavlja sredstvo za snižavanje inflacije i obezbeđivanje uslova za stabilan ekonomski rast i povećanje zaposlenosti, kao i sprovođenje strukturnih promena u bankarskom sektoru. To su i ciljevi reformi monetarno-kreditnog sistema, ne samo u zemljama u razvoju, već i svake ekonomski suverene nacionalne države.
V ZAKLjUČAK
Nameće se zaključak, da ekonomska politika u procesu globalizacije podrazumeva da svaka nacionalna država, neminovno mora izgraditi sopstvenu nacionalnu strategiju razvoja ekonomije. Takva strategija razvoja bi trebalo, između ostalog, da odredi kako kreirati ekonomsku politiku koja treba da minimizira negativne uticaje procesa globalizacije. Strategija bi tačno pozicionirala mesto i ulogu svakog pojedinačnog privrednog i neprivrednog aktera u izgradnji nacionalne ekonomije. To podrazumeva uključivanje u međunarodne tokove, pre svega, kroz izgradnju otvorenijeg sistema nacionalne ekonomije i na toj osnovi ostvarivanje učešća putem sopstvenih privrednih subjekata koji su motivisani za obavljanje poslovnih aktivnosti na međunarodnom tržištu rada, usluga, tehnologije i kapitala. Pri svemu tome, morala bi da bude jasno istaknuta ekonomska opravdanost neophodnosti institucionalne infrastrukture, bez koje ne bi mogla da se izgradi privreda, zasnovana na tržišnim principima. Zato, samo u slučaju kada postoji jasna ekonomska politika, moguće je razviti privredu i povećati njenu konkurentnost.
Međutim, ekonomske politike su sve manje u nadležnosti država, odnosno vlada i njihovih institucija, s obzirom na pritiske koji dolaze od međunarodnih finansijskih organizacija ali i transnacionalnih korporacija. Zemljama u razvoju se postavljaju uslovi trgovine, obaveza uspostavljanja slobodnog tržišta iako mnoge od njih nisu spremne da izdrže konkurenciju, preporučuje se tržišni sistem slobodnih cena, mada je poznato da takav sistem više ne postoji ni u razvijenim zemljama. Ipak, država ima obavezu da, merama i instrumentima ekonomske politike i institucionalnim rešenjima, stvara konkurentski poredak i da ga podržava. Ona uređuje pravila igre i stvara uslove u okviru kojih se može odvijati slobodna tržišna utakmica. Pri tome, ne treba izbaciti iz vida činjenicu da međunarodna konkurencija uslova privređivanja ograničava suverenitet nacionalne ekonomske politike, prisiljavajući zemlje u razvoju da se u sve većoj meri rukovode principima međunarodnih tržišta.
Nenad Dugalić, LLM*
BASIC MECHANISMS OF NATIONAL ECONOMIC POLICY AS A STIMULUS OF COMPETITIVENESS OF THE DEVELOPING COUNTRIES INDUSTRIES
Summary
At the present stage of the process of globalization, national economies cannot remain only passive observers of its movement, but must actively participate and become an equal subject in the market game. Regardless of its own, both innate and acquired defects, the market cannot be omitted from the process of globalization. Therefore, the role of national states must concentrate on creating a favorable macroeconomic environment for intensifying the growth of the domestic economy on one, apropos, to the strengthening of its foreign positions, on the other side. In this context, national states should retain their legislative, organizational and control powers, not with the aim of eliminating the market, but vice versa, to direct it in the desired directions. National states have small, or almost no, options for their choice. Establishing a global free market is a political project in the interest of the wealthy developed capitalist countries. The main conclusion of this study should be a mandatory task, especially for the small and undeveloped economies to develop its own strategy of economic and social development. The starting premises would be: the pace of economic growth, the degree of openness of the economy, the real possibility to engage in global processes, etc., and only then, the concept for their integration into the world economy can be built. The synthesis of the economic and social component can further conceive the strategy of liberalization, that is, competitiveness. At the same time, it could be possible to work on the formation of regional integration units for better protection of the national economic interests in general, or protecting domestic enterprises in competition with the TNC, in particular. Regional integration unities, as stronger than national ones, can more successfully fight for more equal treatment at the international level. Therefore, the process of globalization that is realized by linking special societies that are organized as states (most often national ones) should not be carried out by abolition, but by state cooperation. The abolition of national states would present a basis for destroying the culture of peoples and nations, erasing their traditions, and in that context limiting the possibility of expressing the special features and integrity of their citizens. The vision of the globalized world should seek a new balance of forces and influences that will be based on an open and fruitful dialogue and full respect for the dignity of others, or in other words respecting the cultural specifics of each nation.
Key words: economic policy, competitiveness, globalization, international finance, liberalization.
* Predavač strukovnih studija na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija, Beograd, sonenesa10@gmail.com
[1] M. Kulić, I. Stojanović, Metode globalizacije svetskog tržišta i delovanje transnacionalnih kompanija (TNK), Ekonomske teme br. 2, 2003, 70.
[2] A. Gračanac, Globalizacija, država, alijanse, Ekonomske teme br. 2, 2003, 17.
[3] M. Bošnjak, Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom kao osnovni element strategije razvoja, u: Ekonomsko finansijski odnosi sa inostranstvom - moguće alternative u funkciji obnove i razvoja jugoslovenske privrede, Naučno društvo ekonomista Jugoslavije, Beograd, 1999, 49.
[4] D. Ž. Marković, Sociološke marginalije o tranziciji, Ekonomske teme br. 1/2, 1995, 10.
[5] T. Ozawa, Veblen’s Theories of "Latecomer Advantage" and the "Machine Process": Relevancy for Flexible Production, Journal of Economic Issues, vol. 38, no. 2, 2004, 386.
[6] Lj. Madžar, Ostvarivost reformi s obzirom na njihove domete - skica za jednu teoremu nemogućnosti, Ekonomski anali, br. 159, 2003, 16-17.
[7] J. Bajec, Lj. Joksimović, Savremeni privredni sistemi, Beograd, 1997, 81.
[8] M. Božić, Ekonomska politika, Niš, 2002, 10.
[9] Lj. Savić, M. Lutovac, Novi koncept industrijske politike u Evropskoj uniji, Ekonomske ideje i praksa br. 25, 2017, 9.
[10] B. Stamenković, Industrijska politika u cilju podsticanja izvozne konkurentnosti - iskustva novo-industrijalizovanih ZUR, Industrija br. 4, 1986.
[11] B. Stamenković, Industrijska politika podsticanja izvozne konkurentnosti - iskustvo Južne Koreje, Industrija br. 2, 1989, 53-68.
[12] N. Savić, Industrijska politika zemalja u razvoju. Beograd, 2001, 67.
[13] P. De Grauwe, Ekonomija Monetarne unije. Novi Sad, 2004, 117-136.
[14] World Bank, The Road to Stability and Prosperity in South Eastern Europe, A Regional Strategy Paper, Washington, 2000.
[15] V. Leković, Konkurentnost privreda zemalja u tranziciji u uslovima globalizacije, Ekonomske teme br. 1/2, 2005, 206.
[16] P. J. Wadell, The National Interest, Tainted Transnactions, New York, 2004, 24.
[17] V. Leković, Ekonomija: filozofija, sistem, politika. Kragujevac, 2000, 206.
[18] Ibid., 231.
[19] R. Musgrave, Teorija javnih finansija, Beograd, 1973, 5-27.
[20] S. Cvetanović, D. Jovović, I. Mladenović, Strategijske politike evropskih integracija, Niš, 2007, 128.
[21] M. Erić, M. Babin, M. Crnobrnja, Efekti očuvanja monetarnog suvereniteta Srbije, Srpska politička misao br. 3, 2017, 102.
[22] V. Woodward, Maestro: Greenspan's Fed and the American Boom, New York, 2000.
[23] G. Prasanna, S. Hyun-Song, Transparency and Financial Stability, Financial Stability Review no 15, 2003, 102.
[24] V. Vasilьevič Lavrov, Finansii i kredit, Finansii, Moskva, 1997, 362.
[25] Prečišćen tekst Ugovora o funkcionisanju Evropske unije, član 130 (raniji član 108 UEZ), http://www.azzk.me/1/doc/Ugovor_o_funkcionisanju_EU.pdf, datum posete: 15.02.2019.
[26] A. Alesina, L. H. Summers, Central Bank Independence and Macroeconomic Performance: Some Comparative Evidence, Journal of Money, Credit and Banking no 2, 1993, 151.
[27] A. Grigorьevič Bratko, Centralьnый bank v bankovskoй sisteme Rossii, Moskva, 2001, 140.
[28] M. Friedman, Capitalism and Freedom, Chicago, 1982, 41-45.
* lecturer, High school of professional business studies Belgrade.