Jelena Čanović*
Pregledni naučni članak
UDK: 347.955
KARAKTERISTIKE PRAVNIH LEKOVA, POSEBNO U PARNIČNOM POSTUPKU I KROZ POLOŽAJ UMEŠAČA[1]
Rad primljen: 31. 10. 2019.
Rad ispravljen: 21. 11. 2019.
Rad prihvaćen za objavljivanje:21. 11. 2019.
U domaćem parničnom procesnom pravu, pravna priroda pravnih lekova, razlozi pravne sigurnosti i potreba da se pravna zaštita pruži u razumnom roku, uslovili su racionalizaciju sistema pravnih lekova putem višestrukih ograničenja. U radu su istaknuta ta ograničenja, koja se tiču njihovog broja, odluka koje se mogu pobijati, rokova u kojima se mogu izjaviti, kruga lica ovlašćenih na njihovo podnošenje, obima pobijanja, razloga za izjavljivanje i dr. Analizirane su karakteristike pravnih lekova, kao i pretpostavke za njihovo izjavljivanje, koje predstavljaju osnovu za formulisanje različitih kriterijuma prema kojima su izvršene brojne klasifikacije pravnih lekova, koje imaju praktični i doktrinarni značaj. I dok opšte karakteristike pravnih lekova proizlaze iz njihove pravne prirode, Zakonom o parničnom postupku su normirane posebne karakteristike svakog predviđenog pravnog leka. Analiza karakteristika pravnih lekova produbljuje se praćenjem procesnopravnog položaja umešača u fazama postupka iniciranim podnošenjem redovnih i vanrednih pravnih lekova. U tom kontekstu prepoznata su određena sporna pitanja na koja teorija i praksa nisu dale odgovor, odnosno povodom kojih nije zauzet jedinstven stav.
Ključne reči: pravni lekovi, pravna priroda, karakteristike, klasifikacija, procesne pretpostavke, pravni položaj umešača.
I UVODNA RAZMATRANjA O PRAVNOJ PRIRODI PRAVA NA PRAVNI LEK
Pravo na pravni lek, kao fundamentalno ljudsko procesno pravo[2], priznato je i garantovano nacionalnim i međunarodnim pravnim aktima. Apstraktno izdignuto na nivo ustavnog principa, pravo na pravni lek priznato je pravnim subjektima o čijim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanim interesima je odlučivano u postupku pred sudovima, državnim organima i imaocima javnih ovlašćenja.[3] Sadržina ovog supstancijalnog prava određena je procesnim zakonima kroz pravila o pravnim lekovima. Konkretno uređeno, pravo na delotvoran pravni lek u nadnacionalnom regionalnom pravnom okviru priznato je Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda[4].
U građanskom procesnom pravu, pravo na pravni lek izražava se kroz organizacioni princip višestepenosti[5], čime se omogućuje pristup žalbenoj sudskoj instanci. U tom kontekstu pravo na pravni lek se operacionalizuje putem prava na efikasno, tj. dostupno i delotvorno pravno sredstvo namenjeno kontroli sudske odluke i to primarno prvostepene odluke.[6]
Pravo na pristup sudu, kao derivat prava na pravično suđenje, garantovano članom 6 Evropske konvencije, vezuje se prvenstveno za niže sudske instance[7]. Značenje člana 6 Evropske konvencije i praksa nastala njegovom primenom putem ekstenzivnog tumačenja, ukazuje na obavezu da se poštovanje prava na pravično suđenje ocenjuje u odnosu na čitav postupak. Kako je postupak po pravnim lekovima odlučujući za otklanjanje nezakonitosti i nepravilnosti koje su počinili niži sudovi, tako je za ocenu poštovanja prava na pravično suđenje merodavan i taj deo postupka.[8] Ovakva konstatacija ne implicira nužno da pravo na pristup višim sudovima bude izjednačeno sa pravom na pristup prvostepenom sudu. Pristup višim sudskim instancama u različitim pravnim sistemima ograničen je na različite načine, pri čemu su mere ograničenja povezane sa ulogom viših sudskih instanci u nacionalnom pravnom poretku. Prema tome, pitanje ograničenja u pogledu višestepenosti suđenja nije strogo pitanje prava na pristup sudu, već se akcenat stavlja na mere ograničenja pristupa apelacionoj i vrhovnoj sudskoj instanci u kontekstu prava na pravosuđe.[9]
Da bi se postigle dopuštene mere ograničenja koje ne bi osujetile pravo na pravosuđe, odnosno pravo na pravnu zaštitu koje po svojoj ustavno-pravnoj prirodi predstavlja javnopravno ovlašćenje[10], potrebno je da ta ograničenja zadovolje nekoliko kumulativno Ustavom postavljenih kriterijuma za ograničenje ljudskih prava.[11] Prvo, ograničenje mora biti legitimno, što implicira da zakonodavac mora da vodi računa o suštini prava koje se ograničava i o značaju svrhe ograničenja.[12] Drugo, ograničenje mora biti proporcionalno, odnosno zakonodavac mora da vodi računa o odnosu vrste ograničenja sa svrhom ograničenja i da li svrha ograničenja može da se postigne manjim obimom ograničenja prava.[13] Treće, ograničenje mora biti neophodno, što znači propisano u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, ,,u obimu neophodnom da se ustavna svrha zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava“.[14] U tom smislu, ograničenja u pogledu zakonskog uređenja prava na pravni lek i ograničenog pristupa žalbenim instancama ne smeju biti negacija prava na pravnu zaštitu. Kao argument navedenom može se istaći da se pravnozaštitna potreba pravnih subjekata ne iscrpljuje isključivo pravom na tužbu i pravom na sudsku odluku, već se njen domašaj u određenim, zakonom predviđenim slučajevim proširuje i na pravo na pravni lek. Ovako shvaćeno pravo na pravnu zaštitu, koje prema načelu jednakosti u građanskim sudskim postupcima pripada u podjednakoj meri obema strankama, ali i ostalim subjektima postupka, odgovara savremenom konceptu ekstenzivnog tumačenja prava na pravično suđenje koje i samo proizlazi iz opštih principa vladavine prava i pravne sigurnosti, imanentnih demokratskom društvu.
II PRAVNOZAŠTITNA FUNKCIJA I POJAM PRAVNOG LEKA
U skladu sa prethodno analiziranim javnopravnim konceptom o pravu stranke na pravnu zaštitu, zadatak je parničnog suda da u parničnom postupku iniciranom podnošenjem tužbe (usled pravnozaštitne potrebe tužioca), rešava o postavljenom tužbenom zahtevu primenjujući pravilno odgovarajuće procesnopravne i materijalnopravne norme. Uspešno obavljen zadatak parničnog suda ogleda se u donošenju zakonite, a time i pravilne odluke - one koja o dopuštenosti tužbe i osnovanosti tužbenog zahteva sadrži odluku donetu adekvatnom primenom procesnog i materijalnog prava na pravilno utvrđeno činjenično stanje, u parničnom postupku sprovedenom u skladu sa zakonom. Međutim, usled grešaka samog postupajućeg sudije, odnosno veća, parničnih stranaka, kao i drugih parničnih subjekata tokom razvoja postupka u pogledu predlaganja, određivanja, preduzimanja i ocene parničnih radnji, mogu biti donete nezakonite, objektivno nepravilne i nepotpune odluke.[15] One su rezultat propusta da se u procesu suđenja potpuno i pravilno utvrdi činjenično stanje, izvrši pravilan odabir procesnih i materijalnopravnih normi i protumače apstraktna obeležja tih normi kako bi se u procesu sprovođenja postupka i suđenja pravilno primenile. Takve greške ukazuju na pravnozaštitnu funkciju pravnih lekova u parničnom postupku.[16]
Pravni lekovi predstavljaju pravna sredstva kojima stranke ostvaruju pravo na pravni lek.[17] Njima se mogu postići različiti ciljevi koji su neraskidivo povezani na način da proističu jedan iz drugog. Funkcija, odnosno ciljevi pravnih lekova u parničnom postupku generišu njihovu pravnu prirodu. Pravni lek je parnična radnja podnosioca koja sadrži zahtev upućen sudu koji je doneo određenu odluku ili neposredno višem sudu da preispita tu odluku i novom odlukom otkloni njene eventualne nedostatke.[18]
Pravni lekovi omogućavaju kontrolu zakonitosti i pravilnosti suđenja u subjektivnom i objektivnom interesu. U subjektivnom smislu, pravni lek je sredstvo za zaštitu prava i interesa parničnih subjekata (stranaka i umešača) koje ima dominantnu ulogu u funkciji kontrole koja se ostvaruje u instancionom postupku jer omogućava odbranu od nezakonitih i po stranku nepovoljnih odluka usled kojih ona smatra da trpi štetu[19]. Time se perfektuira pružanje pravne zaštite i ostvaruje materijalnopravni poredak. U objektivnom smislu, pravnim lekovima se štiti širi procesnopravni i društveno-politički opšti interes. Uz pomoć njih je potrebno omogućiti da se ostvari zakonitost, jednakost, pravna sigurnost i uspostavi vladavina prava. Sama mogućnost kontrole pravilnosti i zakonitosti suđenja pospešuje efikasniji i kvalitetniji rad sudova prilikom odlučivanja u pojedinačnim slučajevima, što dalje utiče na pojedinačnu odgovornost i angažovanje sudija čije su odluke podložne preispitivanju od strane više sudske instance[20]. Uloga najviše sudske instance ogleda se u tumačenju prava i ujednačavanju sudske prakse nižestepenih sudova, pa konsekventno i u jednakoj primeni prava i ravnopravnosti procesnopravnih subjekata, a time i u opštoj efikasnosti u rešavanju sporova i konačno, afirmaciji pravosuđa.
Nemaju svi propusti isti značaj za zakonitost postupka i same meritorne odluke, pa su zato za njihovo otklanjanje predviđena različita pravna sredstva. Pojedine greške mogu biti otklonjene u toku razvoja postupka redovnim pravnim lekovima i drugim pravnim sredstvima[21]. Pravo na pravnu zaštitu generiše potrebu da se u jednom trenutku postigne izvesnost o pitanju postojanja pravnog odnosa i subjektivnog prava i njegove realizacije, povodom koga je došlo do parnice.[22] Ova potreba, koja proizlazi iz samog opšteg principa pravne sigurnosti, leži u osnovi ustanova pravnosnažnosti i izvršnosti, pa uprkos propustima, odluka suda može biti osnažena njihovim dejstvima. Kao regulator spornog materijalnopravnog odnosa parničara, odluka suda će izvesno stvoriti novo ili potvrditi postojeće stanje prava i obaveza u okviru tog odnosa. Međutim, određeni propusti su takvi da vređaju subjektivni interes parničara i opšti interes u meri koja dopušta ispitivanje zakonitosti i pravilnost odluke pod određenim uslovima i nakon pravnosnažnosti odluke vanrednim pravnim lekovima i drugim predviđenim pravnim sredstvima[23]. Konačno, i sam princip pravne sigurnosti bio bi negiran ukoliko bi, kao posledica neprilagođenog pravnog poretka, nezakonito suđenje dovelo parnične subjekte u nepovoljniji materijalni i procesni položaj nakon pravnosnažno okončanog postupka.[24]
U srpskom parničnom procesnom pravu pravna priroda pravnih lekova određuje se u skladu sa istaknutim subjektivnim i objektivnim ciljevima. Razlozi pravne sigurnosti i ekonomičnosti postupka uslovili su racionalizaciju sistema pravnih lekova putem višestrukih ograničenja koja se tiču njihovog broja, odluka koje se mogu pobijati, rokova u kojima se mogu izjaviti, kruga lica ovlašćenih na njihovo podnošenje, sadržine, odnosno obima pobijanja, kao i razloga za izjavljivanje i dr. Pravni lekovi klasifikuju se prema različitim kriterijumima u vrste, zakonom se uslovljava njihova dopuštenost i osnovanost preko procesnih i meritornih pretpostavki i predviđaju druge karakteristike kojima se konačno određuje domašaj njihovog delovanja.
III KARAKTERISTIKE I KLASIFIKACIJA PRAVNIH LEKOVA
Opšte, zajedničke karakteristike pravnih lekova diktirane su njihovom pravnom prirodom. Pravni lek je dispozitivna parnična radnja koju može podneti stranka i/ili umešač i inicijalna radnja kojom se pod određenim uslovima pokreće postupak po pravnom leku. On se podnosi protiv odluke za koju stranka ili umešač tvrdi da je nezakonita, sa ciljem da se otklone u njoj i povodom nje učinjene nepravilnosti i isprave nedostaci. To znači da je pravni lek voljna, izričita, ofanzivna i posredna parnična radnja koja sadrži zahtev da instancioni sud ukine ili preinači pobijanu meritornu odluku i promeni njom predviđenu ili stvorenu pravnu situaciju. On redovno sadrži stvarni ili procesni predlog povodom drugostepene odluke o tužbenom zahtevu. Pravni lek predstavlja do određenog trenutka opozivu parničnu radnju i redovno se podnosi sudu koji je doneo prvostepenu odluku[25]. Mogućnosti izjavljivanja pojedinog pravnog leka, odricanja od prava na pravni lek i opozivanja već izjavljenog pravnog leka, vezane su za različite prekluzivne, objektivne i subjektivne rokove.
Pravni lekovi se mogu klasifikovati[26] prema različitim kriterijumima, u čijoj osnovi se nalazi normativna kvalifikacija, odnosno pozitivna zakonska rešenja kojima su određene posebne karakteristike pojedinih pravnih lekova, kao i pretpostavke za njihovu dopuštenost i osnovanost. Te karakteristike diktiraju kvalitet primene pravnog leka, koji mora biti podoban da omogući sudovima da ispitaju i otklone eventualne nepravilnosti.
Najveći procesnopravni značaj ima podela na redovne i vanredne pravne lekove. Redovnim pravnim lekovima se pobijaju nepravnosnažne sudske odluke i to su prema Zakonu o parničnom postupku[27]: žalba protiv presude, žalba protiv rešenja i prigovor protiv platnog naloga (predviđen u posebnom parničnom postupku izdavanja platnog naloga). Vanrednim pravnim lekovima se pobijaju pravnosnažne sudske odluke i oni su prema Zakonu o parničnom postupku: revizija protiv presude (kao i posebna revizija), revizija protiv rešenja, predlog za ponavljanje postupka i zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude. Specifična pravna priroda predloga za vraćanje u pređašnje stanje opredeljuje zakonsku i teorijsku obradu ovog posebnog pravnog sredstva van okvira pravnih lekova[28] i postojećih klasifikacija. Pored ove, u teoriji procesnog prava su izvršene i druge brojne klasifikacije pravnih lekova.
Prema kriterijumu obaveznosti dostavljanja pravnog leka protivnoj stranci na odgovor (načela kontradiktornosti), pravni lekovi se dele na jednostrane i dvostrane. Dvostrani pravni lekovi su oni koji se obavezno dostavljaju protivnoj stranci na odgovor. Jednostrani pravni lekovi su oni kod kojih sud odlučuje na osnovu spisa predmeta i podneska kojim je izjavljen pravni lek, kao i priloga prvostepenog suda i stranke koja je izjavila pravni lek, bez obaveštavanja protivne stranke. Od ove, potrebno je razlikovati podelu na jednostranačke i dvostranačke pravne lekove[29], izvršenu prema kriterijumu ovlašćenja za njihovo podnošenje. U našem pravu, po pravilu svi pravni lekovi su dvostranački, uz izuzetak zahteva za preispitivanje pravnosnažne drugostepene presude, koji može biti dvostranački iniciran ali je za njegovo podnošenje ovlašćen isključivo Republički javni tužilac.
Prema kriterijumu uticaja pravnog leka na nastupanje odnosno sprečavanje pravnosnažnosti i/ili izvršnosti odluke, pravni lekovi se dele na suspenzivne i nesuspenzivne. Suspenzivni pravni lekovi, ukoliko su dopušteni, sprečavaju nastupanje dejstava, pravnosnažnosti i/ili izvršnosti odluke protiv koje su podneseni. Takvi su, po pravilu, redovni pravni lekovi uz određene izuzetke.[30] Nesuspenzivni pravni lekovi su oni čije podnošenje ne sprečava nastupanje pravnosnažnosti i/ili izvršnosti odluke koja se pobija. Takvi su, po pravilu, vanredni pravni lekovi.
Prema kriterijumu kompetencije suda koji odlučuje o pravnom leku, pravni lekovi se dele na devolutivne i remonstrativne. Devolutivni pravni lekovi su oni o čijoj osnovanosti odlučuje sud višeg stepena od onog koji je doneo pobijanu odluku. [31] Pri tome, o dopuštenosti pravnog leka u ovom slučaju mogu odlučivati i prvostepeni i druostepeni sud. Remonstrativni pravni lekovi su oni o čijoj dopuštenosti i osnovanosti odlučuje sud koji je doneo prvostepenu odluku.
Prema kriterijumu mogućnosti da se pravni lek namenjen pobijanju određene odluke, odmah i neposredno podnese protiv te odluke, pravni lekovi se dele na samostalne i nesamostalne. Samostalni (posebni) pravni lekovi su oni kojima se direktno napada odluka na koju je pravni lek usmeren. Nesamostalni (vezani) pravni lekovi su oni koji su formalno uslovljeni time što se mogu podneti samo zajedno sa samostalnim pravnim lekom, protiv neke naredne, konačne odluke, uz koju se mogu vezati. To znači da se vezanim pravnim lekom pobija odluka (rešenje) sadržana u odluci koja se pobija posebnim pravnim lekom (presuda). Obzirom da se ne mogu podneti odmah i neposredno nakon donošenja sporne odluke, za njih je karakteristična neizvesnost u pogledu vremena i mogućnosti korišćenja.[32] U parničnom postupku, sve vrste presuda se mogu pobijati samostalno žalbom, dok kada su u pitanju rešenja razlikujemo tri vrste: rešenja koja se mogu pobijati samostalnom žalbom protiv rešenja, rešenja koja se mogu pobijati vezanom žalbom protiv presude i rešenja protiv kojih žalba nije dopuštena. Odluka o troškovima postupka, sadržana u izreci presude ima karakter rešenja, pa se može se pobijati samostalnom žalbom protiv rešenja ili vezanom žalbom protiv presude.
U uporednopravnoj teoriji, pored navedenih, sreću se i druge klasifikacije pravnih lekova koje u nacionalnom kontekstu imaju doktrinarni, ali ne i praktični značaj. Tako, prema kriterijumu mogućnosti pobijanja i obima preispitivanja[33], pravni lekovi mogu biti ograničeni i potpuni. Ograničeni pravni lekovi su pravilo, jer su zakonom predviđena ograničenja u pogledu obima i razloga pobijanja, mogućnosti isticanja meritornih zahteva, novih činjenica, dokaza i prigovora, odluka koje se mogu pobijati pravnim lekom, vremena pobijanja i lica ovlašćenih na podnošenje pravnog leka. Ovakva ograničenja motivisana su pravno-političkim razlozima. Potpuni pravni lek, shvaćen kao instrument apsolutnog ovlašćenja da se neograničeno preispituju odluke, nigde nije prihvaćen u osnovnoj formi, ali se u segmentu razloga za izjavljivanje potpunim pravnim lekom smatra onaj kojim se odluka može pobijati zbog zakonskih razloga bez ograničenja (zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja).[34] Prema kriterijumu predloga izreke drugostepene odluke koja je sadržana u podnesku kojim se pravni lek izjavljuje, razlikuju se ukidni (kasatorni) i preinačujući (reformacijski) pravni lekovi. S obzirom na normativna rešenja srpskog prava, prema kojima predlog u pogledu sadržine drugostepene odluke nije obavezujući za sud koji odlučuje u postupku po pravnom leku[35], ova podela nema praktični značaj. U našem pravu, podela na ukidna i preinačujuća ovlašćenja vezuju se za delatnost drugostepenog suda.[36] Prema kriterijumu mogućnosti da se jedan pravni lek, u okviru tekućeg roka za njegovo podnošenje, podnese jednom ili više puta sukcesivno, pravni lekovi se dele na jednokratne i višekratne. U srpskom pravu pravni lekovi nisu zakonom određeni kao jednokratni ili višekratni. Analizom zakonskih rešenja i mišljenja teorije mogla bi se dati prednost stavu da pravo na pravi lek dopušta mogućnost njegovog sukcesivnog podnošenja u predviđenom roku, što se tumači kao njegova blagovremena dopuna.[37] Na kraju, u nekim pravnim sistemima pravni lekovi bi se mogli klasifikovati na one koji su dopušteni u određenom roku protiv odluka koje se uvek dostavljaju strankama i drugim učesnicima u pisanom obliku uz obrazloženje, i pravne lekove koje je potrebno prethodno najaviti, a za koje je karakteristično da je potrebno izraziti nameru pobijanja određene odluke odmah na ročištu na kome je javno objavljena, jer će u suprotnom odluka biti pismeno dostavljena bez obrazloženja i bez roka za njeno pobijanje.[38]
IV PROCESNE PRETPOSTAVKE ZA IZJAVLjIVANjE PRAVNIH LEKOVA
Mogućnost podnošenja pravnih lekova, ali i obaveza suda da o zahtevu sadržanom u pravnom leku meritorno odluči, uslovljene su predviđenim procesnim pretpostavkama koje se tiču dopuštenosti i meritornim pretpostavkama koje se tiču osnovanosti pravnih lekova, odnosno zahteva i predloga koji su u njima sadržani. Analizom ovih pretpostavki zaokružuje se analiza pravne prirode pravnih lekova preko njihovih karakteristika.
Za dopuštenost pravnog leka, potrebno je da budu ispunjene opšte i posebne procesne pretpostavke koje ispituje prvostepeni sud kome se pravni lek podnosi, ali i drugostepeni sud kome se pravni lek prosleđuje, a koji na njih moraju da paze po službenoj dužnosti. Te opšte, ali i za svaki pravni lek specifične pretpostavke, tiču se podobnosti pravnog leka uopšte (tj. mogućnosti da se određeni pravni lek može izjaviti protiv odluke određene vrste), forme i sadržine podneska kojim se pravni lek izjavljuje (tj. urednost pravnog leka), blagovremenosti (tj. izjavljivanja pravnog leka u određenom roku), procesne legitimacije (ovlašćenja) i postojanja pravnog interesa parničnog subjekta za izjavljivanje pravnog leka.
Uređujući formu i sadržinu žalbe, zakonodavac, u cilju demokratičnosti procesnog sistema koji kao osnovnu ideju nalaže pristupačnu i delotvornu pravnu zaštitu svima[39], svoja rešenja bazira na minimalnim zahtevima koji moraju biti ispunjeni da bi bio ispunjen uslov urednosti i potpunosti pravnog leka. Tako, pored opštih elemenata koje je neophodno da sadrži svaki podnesak[40], pravni lek treba da sadrži i specifične elemente[41]: označenje odluke koju stranka pobija, izjavu iz koje se vidi obim pobijanja, istaknute razloge pobijanja sa liste predviđenih i potpis podnosioca. Zakonom je propisan poželjan sadržaj pravnog leka, pri čemu nedostatak elemenata koji se tiču obima i razloga pobijanja ne ishoduje automatski odbacivanje pravnog leka kao nedopuštenog usled nepotunosti i neurednosti, već, ukoliko su ispunjene ostale procesne pretpostavke koje se tiču dopuštenosti, drugostepeni sud meritorno odlučuje o zahtevu sadržanom u pravnom leku ispitujući raloge na koje prema zakonu pazi po službenoj dužnosti i u obimu prema delu u kome stranka koja se žali nije uspela u sporu, odnosno u celosti ukoliko se žale obe stranke.
Zakonom su takođe predviđeni rokovi za izjavljivanje svakog pravnog leka. Ti rokovi su istaknuti u obrazloženju odluke koja se dostavlja strankama i drugim licima koja mogu izjaviti pravni lek, što se vezuje za procesnu pretpostavku blagovremenosti, odnosno za karakteristiku prekluzivnosti pravnih lekova. Izjavljivanje pravnog leka nakon proteka predviđenog roka dovodi do donošenja rešenja o odbacivanju pravnog leka.
Što se tiče procesne legitimacije za izjavljivanje pravnog leka, to mogu biti stranke u parničnom postupku, ali i druga lica: univerzalni sukcesori, obični umešači ukoliko to nije u suprotnosti sa parničnim radnjama stranke na čijoj strani su se umešali, umešači sa položajem jedinstvenog suparničara nezavisno od volje stranke na čijoj strani su se umešali, umešači sui generis u opštem interesu, zakonski zastupnici i punomoćnici stranaka ukoliko je to u granicama njihovih ovlašćenja predviđenih zakonom ili voljom zastupanog lica. U incidentnim postupcima (tkzv. uzgrednim postupcima koji se vode kao parnica u parnici) procesnu legitimaciju za izjavljivanje pravnog leka imaju lica koja su funkcionalne stranke u tom postupku.
Uz ovlašćenje za izjavljivanje pravnog leka, vezuje se i pravni interes kao načelno pozitivna procesna pretpostavka dopuštenosti pravnog leka. Zakonom o parničnom postupku, u okviru odredaba kojima se uređuje pitanje dopuštenosti u užem smislu (zakonski termin je dozvoljenost) žalbe protiv presude[42], žalbe protiv rešenja[43] i revizije[44], propisano je da su ovi pravni lekovi nedozvoljeni ukoliko lice koje je izjavilo neki od njih nema pravni interes za preduzimanje ove parnične radnje. Institutu pravnog interesa posredno je potvrđen značaj procesne pretpostavke i zakonskim odredbama kojima su predviđena ovlašćenja i granice ispitivanja prvostepene presude koja se pobija pravnim lekom.[45] Međutim, u Zakonu o parničnom postupku sadržane su i odredbe koje ovom institutu daju značaj meritorne pretpostavke za osnovanost pravnog leka. Tako, odredbama kojima su taksativno predviđeni razlozi za ponavljanje postupka, pravni interes kao konstitutivni element razloga za izjavljivanje ovog pravnog leka posredno je određen kao očekivanje da se donese povoljnija odluka usled dozvoljene upotrebe novih činjenica i dokaza[46], kao i određenih povoljnih odluka redovnih sudova[47], Ustavnog suda[48] i Evropskog suda za ljudska prava[49]. Prema tome, pravni interes za izjavljivanje pravnog leka ima ono ovlašćeno, tj. procesno legitimisano lice čija se specifična pravnozaštitna potreba oslanja na mogućnost donošenja povoljnije odluke.[50] Postojanje pravnog interesa sud ocenjuje tako što upoređuje tužbeni zahtev sa izrekom presude, pa on postoji u slučaju kada nije usvojen tužbeni zahtev stranke u celini, zbog čega stranka smatra da je odluka izrečena na njenu štetu.[51] I dok se pitanje pravnog interesa ispituje u subjektivnom kontekstu preko položaja stranke, običnog i suparničarskog umešača, za ulogu javnog tužioca kao umešača sui generis, odnosno stranke po dužnosti u postupku povodom zahteva za preispitivanje pravnosnažne presude, vezuje se pitanje pravnog interesa kao opšteg, predviđenog pravnim standardom ,,povrede zakona na štetu javnog interesa“.[52] Konačno, zakonskim rešenjima, kojima je regulisana posebna (vanredna) revizija, odnosno revizija po dopuštenju, određena je specifična veza između pojedinačnog i javnog interesa. Naime, postupak po vanrednoj reviziji je specifičan prvenstveno zbog izuzetne mogućnosti da se inicira revizijom koja bi inače bila nedozvoljena povodom drugostepene odluke koja se pobija, ali i dela razloga pobijanja. Shodno pravilima kojima je normirana redovna revizija, ako je revizija prima facie nedozvoljena, stranka očigledno ne bi mogla očekivati za sebe povoljniju odluku njenim izjavljivanjem, jer bi takva revizija po redovnom toku stvari bila odbačena odlukom prvostepenog suda. U tom smislu težnja za ostvarivanjem pojedinačnog interesa stranke koja je izjavljuje ne zadovoljava u potpunosti uslove za pokretanje postupka po vanrednoj reviziji.[53] Posebnost postupka po vanrednoj reviziji ogleda se upravo u isključivom ovlašćenju Vrhovnog kasacionog suda, da dozvoljenost ove revizije vezuje za ocenu postojanja javnog interesa, pa tako ,,pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava“[54] opravdavaju mogućnost preispitivanja zakonitosti i pravilnosti konačne odluke.
Pitanje pravnog interesa[55] za izjavljivanje pravnog leka predstavlja značajno i kompleksno pitanje, s obzirom na mešovitu prirodu, čija svojstva daju osnova za njegovo ispitivanje kao procesne, ali i meritorne pretpostavke za dopuštenost i osnovanost pravnog leka. Produbljenu analizu upotpunjuje i praćenje položaja umešača u parničnom postupku u fazama postupka iniciranim izjavljivanjem redovnog i vanrednog pravnog leka.
V PROCESNOPRAVNI POLOŽAJ UMEŠAČA U POSTUPKU PO PRAVNIM LEKOVIMA
Specifičnosti procesnopravnog položaja umešača u parničnom postupku, u zavisnosti od vrste mešanja, vezane su za njegovu ulogu pomagača i kontrolora stranke na čijoj strani se meša, odnosno ulogu jedinstvenog suparničara sa strankom kojoj se pridružuje. Priroda odnosa između umešača i stranke, kao i priroda interesa koji se u parnici štite, između ostalog i ustanovom mešanja, određuju procesnopravni položaj umešača koji nije jedinstven.[56] Umešač je procesni subjekt koji posle stranaka ima najznačajniju procesnopravnu ulogu u parničnom postupku[57], iako je njegov položaj po prirodi nesamostalan i promenljiv. Shodno svojoj ulozi i pravnom interesu za mešanje, umešač ima specifična procesna ovlašćenja u parničnom postupku. Njegov procesnopravni položaj u fazama postupka iniciranim podnošenjem pravnih lekova određen je prvenstveno prema vremenskom momentu mešanja, a onda i objektivno, kako u pogledu mogućnosti da u određenim rokovima preduzima parnične radnje, tako i u smislu dejstva tih radnji na tok postupka. S obzirom na dejstvo presude prema umešaču, ali shodno tome i na značaj radnji umešača[58], razlikuju se obični (zavisni) i suparničarski (samostalni) umešač, pri čemu Zakon o parničnom postupku posebnim odredbama reguliše položaj javnog tužioca kao umešača sui generis.
Prema zakonskoj definiciji običnog umešača: ,,lice koje ima pravni interes da u parnici koja teče među drugim licima jedna od stranaka uspe, može da se pridruži ovoj stranci“.[59] Njegov procesnopravni položaj najpre je vremenski određen predviđenim intervalom za mešanje, pa tako ,,umešač može da stupi u parnicu u toku celog postupka sve do pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu, kao i u toku postupka nastavljenog izjavljivanjem vanrednog pravnog leka.“[60], pri čemu on ,,mora da prihvati parnicu u onom stanju u kakvom se nalazi u trenutku kada se umeša u parnicu“. Dalje, njegove procesnopravne mogućnosti objektivno su određene zakonom priznatim ovlašćenjima za podnošenje predloga i preduzimanje ostalih parničnih radnji u rokovima koji važe za stranku kojoj se pridružio.[61] Posebno je normirano ovlašćenje umešača da izjavi vanredni pravni lek ukoliko je stupio u parnicu do pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu.[62] Ovakva zakonska rešenja zahtevaju nekoliko napomena kada su pitanju karakteristike pravnih lekova u kontekstu položaja umešača.
Umešač je treće lice koje dobrovoljno stupa u tekuću parnicu, na sopstvenu inicijativu ili nakon što ga je stranka obavestila o parnici uz poziv da joj se pridruži.[63] Da bi se treće lice umešalo u tuđu parnicu potrebno je da na ročištu ili podneskom[64] dâ izjavu o stupanju u parnicu, pri čemu ovaj podnesak sadrži zahtev za mešanje. Ova izjava i zahtev mogu se podneti istovremeno sa podneskom kojim treće lice preduzima prvu parničnu radnju u tekućoj parnici koju je stranka propustila da preduzme, odnosno podneskom kojim preduzima parničnu radnju zajedno sa glavnom strankom na čijoj se strani meša.[65] Izjava o mešanju, ukoliko je sud ne odbaci kao nedopuštenu ima konstitutivno dejstvo, pa tako treće lice može da stekne status umešača i bez sudske odluke kojom se mešanje dopušta.[66] Međutim, ukoliko sud iz zahteva za mešanje, koji bi trebalo da sadrži činjenice i dokaze koji ukazuju na postojanje pravnog interesa za mešanje kao meritorne pretpostavke[67], utvrdi da pravni interes ne postoji, on će doneti rešenje kojim se učešće umešača odbija. Pored toga, i stranke mogu osporiti pravo umešaču da učestvuje u postupku zbog nedostatka pravnog interesa, pri čemu će sud o ovom pitanju odlučiti u incidentnom postupku i doneti odluku kojom se umešaču odbija ili dozvoljava učešće.[68] Incidentni (prethodni) postupak[69], u kome se odlučuje o dopuštenosti i osnovanosti mešanja kao o glavnom pitanju, predstavlja svojevrsnu parnicu u parnici u kojoj umešač ima ulogu stranke. Obzirom da umešač od davanja izjave o mešanju, odnosno prijave učešća može da preduzima parnične radnje, od odluke u ovom prethodnom postupku zavisi dejstvo preduzetih umešačevih radnji u tekućoj parnici koja se vodi između originernih stranaka.[70] Svakako, do pravnosnažnosti rešenja kojim se učešće umešača odbija, ,,umešač može da učestvuje u postupku i njegove parnične radnje ne mogu da se isključe.[71] Sve ovo primenjuje se i kada je u pitanju položaj umešača u postupku po pravnim lekovima.
Zakonom je određeno da ,,protiv odluke suda kojom se dozvoljava učešće umešača nije dozvoljena posebna žalba“, što implicira da je moguće da stranka koja je bila učesnik incidentnog postupka, tj. koja se mešanju protivila može izjaviti vezanu žalbu, odnosno odluku pobijati žalbom protiv konačne odluke. U našoj teoriji i praksi do sada nije razmatrano značajno pitanje da li jedan umešač ima pravo da osporava učešće drugom umešaču na istoj ili suprotnoj stranačkoj poziciji. Kako Zakon o parničnom postupku, pravo da ospori mešanje daje stranci, dosledno jezičko tumačenje zakonskog teksta navodi nas na zaključak da je samo stranka ovlašćena da podnese zahtev za odbacivanje ili odbijanje mešanja[72], odnosno da obe stranke mogu biti učesnici incidentnog postupka u kome se odlučuje o učešću umešača. Ukoliko bi se ovoj odredbi pripisalo drugačije tumačenje i dozvolilo umešaču koji je prvi stupio u parnicu da ospori mešanje drugom umešaču koji je kasnije stupio u parnicu, spor umešača o njihovim pravnim interesima u okviru incidentnog postupka uveo bi strane interese u glavni postupak i time ga neopravdano odložio i finansijski značajno opteretio.[73] Kako se u incidentnom postupku, koji ima prirodu međupostupka, obrađuju sporne relevantne činjenice i po potrebi izvode dokazi, čini se nedvosmislenim da njegovi učesnici mogu biti samo stranka koja osporava mešanje i pretendovani umešač.
S obzirom na momenat davanja izjave o stupanju u parnicu, postavlja se pitanje nadležnosti za ispitivanje dopuštenosti i osnovanosti mešanja. Iz analize teorije procesnog prava, koja se nije detaljnije bavila ovim pitanjem, izdvaja se mišljenje da se podnesak, koji sadrži izjavu o stupanju u parnicu i zahtev za mešanje, podnosi uvek prvostepenom sudu nezavisno od stadijuma u kome se postupak nalazi[74], pri čemu se ne precizira koji sud je nadležan da odlučuje o mešanju. Čini se da praksa stoji na stanovištu da o mešanju uvek odlučuje prvostepeni sud.[75] I dok ovakav stav sledi logiku mešanja u prvostepenom postupku, povodom mešanja u postupku po pravnim lekovima, čini nam se, da je potrebno je donekle ga relativizirati. Naime, redovni i vanredni pravni lekovi izjavljuju se podnescima preko prvostepenog suda koji je nadležan da ispita njihovu dopuštenost (blagovremenost, potpunost i dozvoljenost)[76], što bi analogno važilo i za podnesak kojim se istovremeno izjavljuje pravni lek i prijavljuje mešanje. Međutim, iz razloga procesne ekonomije, bilo bi svrsishodno da, ukoliko se spisi predmeta usled već izjavljene žalbe nalaze pred većem apelacionog suda, odnosno usled već izjavljene revizije pred većem Vrhovnog kasacionog suda, ovi sudovi odluče o osnovanosti mešanja.[77] Ukoliko bi prvostepeni sud u stadijumu postupka po redovnom ili vanrednom pravnom leku, tražio povraćaj spisa radi odlučivanja o osnovanosti mešanja, pa nakon toga spise vratio sudu koji odlučuje o pravnom leku, došlo bi do nepotrebnog odugovlačenja postupka.[78] Uzimajući u obzir navedene razloge, smatramo da bi, po uzoru na nemačko pravo, trebalo predvideti de lege ferenda da se mešanje prijavljuje postupajućem sudu (prvostepenom ili sudu pravnog leka), odnosno da o mešanju odlučuje sud kod koga se spisi predmeta nalaze u trenutku davanja izjave o mešanju.
Protiv rešenja prvostepenog suda kojim se odbacuje izjava o mešanju, odnosno protiv rešenja kojim se odbija učešće umešača, dozvoljena je posebna žalba jer Zakonom nije izričito isključena.[79] Pravni interes za žalbu protiv ovih odluka imalo bi, svakako, treće lice kome je uskraćeno mešanje, ali i stranka na čijoj strani je uskraćeno mešanje, iako nije bila učesnik incidentnog postupka, kako zbog uskraćene ,,pomoći“ tako i zbog nemogućnosti naknadnog isticanja intervencijskog dejstva presude u kasnijoj parnici.[80] Kako je treće lice (pretendovani umešač) funkcionalno samostalna stranka u postupku u kome se odlučuje o mešanju kao o glavnom pitanju, ono može izjaviti žalbu na rešenje i kada se stranka svog prava na žalbu odrekla ili od izjavljene žalbe odustala.[81] Obzirom da treće lice do pravnosnažnosti rešenja kojim se odbija njegovo učešće ima položaj umešača, ukoliko žalbu samo izjavi stranka na čijoj strani se meša, to ne znači da on opoziva svoju izjavu o učešću, već je moguće da ne izjavljuje žalbu jer se slaže sa razlozima žalbe stranke i ne želi da prouzrokuje dodatne troškove.[82] Ukoliko bi o mešanju odlučio drugostepeni sud, situacija bi bila drugačija jer protiv rešenja drugostepenog suda nije dozvoljena žalba, a revizijom se mogu izuzetno pobijati samo rešenja drugostepenog suda kojima se postupak pravnosnažno okončava.[83]
Što se tiče ovlašćenja običnog umešača za izjavljivanje pravih lekova u glavnom postupku (parnici koja teče između inicijalnih stranaka), njegove mogućnosti su uslovljene vremenom stupanja u parnicu i držanjem glavne stranke (na čijoj strani se meša). Ukoliko je umešač stupio u parnicu do donošenja prvostepene odluke, ovlašćen je da izjavi žalbu protiv te odluke kojom se rešava spor. Pravo na učešće umešača u postupku kao suštinski element uključuje i pravo na informisanost, odnosno pravo da mu se dostave odluke kako bi se neposredno upoznao sa njihovom sadržinom.[84] Iz Zakona nesumnjivo sledi da umešač može izjaviti žalbu u roku predviđenom za stranku na čijoj strani se meša.[85] Deficit zakonske regulative koja ne predviđa poseban rok umešača za žalbu od trenutka dostavljanja odluke njemu, može otvoriti prostora za povredu prava na pravično suđenje.[86] Iz perspektive člana 6 Evropske konvencije, shodno njegovom pravnom položaju i ulozi u parničnom postupku, potrebno je umešaču obezbediti mogućnost da koristi predviđena ovlašćenja prvenstveno putem urednog dostavljanja.[87]
Parnične radnje umešača, pa time i izjavljeni pravni lekovi, imaju za stranku kojoj se pridružio pravno dejstvo ako nisu u suprotnosti sa njenim radnjama.[88] U teoriji procesnog prava većinsko stanovište je da žalba umešača proizvodi dejstvo i sprečava/odlaže pravnosnažnost odluke koja se pobija iako pomognuta stranka ne pobija prvostepenu odluku. Propuštanju stranke da izjavi žalbu ne daje se značenje radnje suprotne sadržine, već odricanje od prava na žalbu i odustanak od izjavljene žalbe moraju biti izričiti. Obzirom da dejstvo umešačevih radnji zavisi od držanja pomognute stranke, kao i da se žalbeni podnesak umešača dostavlja i stranci kojoj se pridružio, ima mišljenja[89] da inicijalno ne bi trebalo negirati dejstvo određenim načelno povoljnim i opozivim radnjama umešača, jer je stranka svakako u mogućnosti da naknadno izričito ili konkludentno liši dejstva parnične radnje umešača koje joj nisu po volji. Značajno je istaći i pitanje mogućnosti umešača da odustane od izjavljene žalbe, u slučaju kada stranka nije izjavila žalbu. Ako povodom žalbe umešača u ovom slučaju nastaje situacija kao da je žalbu izjavila sâma stranka, sporno je da li umešač naknadnom radnjom odustanka od pravnog leka može stranku da dovede u nepovoljnu situaciju.[90]
Umešač može podneskom izjaviti žalbu i istovremeno prijaviti učešće davanjem izjave o stupanju u parnicu i isticanjem zahteva za mešanje. Ukoliko je podnesak podnet u roku za žalbu koji važi za stranku uz koju stupa u parnicu, žalba se može smatrati blagovremenom. U prilog ovakvom tumačenju ističe se da treće lice položaj umešača stiče trenutkom davanja izjave u stupanju u parnicu, pri čemu odmah može preduzimati parnične radnje koje se ne mogu isključiti sve do pravnosnažnosti rešenja kojim se njegovo učešće odbija. Međutim, može se problematizovati pitanje dejstva preduzetih umešačevih radnji povodom odluke kojom se njegovo učešće pravnosnažno odbija. Iako je osnovano mišljenje da ne mogu imati dejstvo parnične radnje trećeg lica za koje je utvrđeno da nije imalo pravo da učestvuje u parnici[91], ne sme se prenebregnuti racio uređenja instituta mešanja - zajedničko delovanje sa strankom u parnici, na njenoj strani i u njenom interesu. Kako je u ovom slučaju žalba trećeg lica, koje je izgubilo položaj umešača, parnična radnja povoljna za pomognutu stranku, smatramo da bi stranka trpela štetu ukoliko bi žalba izgubila dejstvo ex tunc. Čini nam se opravdano mišljenje da parnična radnja može održati dejstvo ako je stranka tu radnju prihvatila kao svoju[92], odnosno ako se sa njom izričito ili prećutno saglasila pre pravnosnažnosti odluke o odbijanju mešanja.[93] Što se tiče vremenske diskrepance između odluke o dopuštenosti i osnovanosti mešanja sa jedne strane i odluke o izjavljenom pravnom leku sa druge strane, ovo pitanje tiče se kompetencije za odlučivanje povodom eventualnog spora o učešću umešača (incidentnog postupka). Ako bi se de lege ferenda usvojio predlog prema kome je za njegovo rešavanje nadležan apelacioni sud, taj sud bi trebalo to da učini u okviru žalbenog postupka, odmah po prijemu spisa predmeta. S obzirom na trenutnu situaciju, odnosno da je praksa zauzela stav da je to u nadležnosti prvostepenog suda, ukoliko se u budućnosti ostane pri ovom stavu, trebalo bi de lege ferenda predvideti zastoj postupka po pravnom leku[94], koji se u prvoj fazi odvija pred prvostepenim sudom, do donošenja[95]/pravnosnažnosti[96] odluke tog suda o učešću umešača u incidentnom postupku, koji bi shodno tome bilo poželjno sprovesti prema načelu hitnosti.[97]
Kada je u pitanju postupak po vanrednim pravnim lekovima, Zakonom je predviđeno da umešač može stupiti u parnični postupak i u toku postupka ,,nastavljenog izjavljivanjem vanrednog pravnog leka“[98], pri čemu je ovlašćen da izjavi vanredni pravni lek samo ako je ,,stupio u parnicu do pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu“[99]. Primena ovakve odredbe može se pratiti u tri situacije. U prvoj, treće lice može da prijavi učešće i stekne status umešača u fazi postupka po vanrednom pravnom leku koji je izjavilo ovlašćeno lice (stranka, drugi obični umešač, umešač sa položajem jedinstvenog suparničara, javni tužilac i drugi). U drugoj, treće lice koje pretenduje da stekne položaj umešača nakon pravnosnažnosti odluke o predmetu spora nije ovlašćeno da izjavi vanredni pravni lek. Drugim rečima, nisu dopušteni revizija i predlog za ponavljanje postupka trećeg lica koje tek izjavljivanjem vanrednog pravnog leka želi da stupi u postupak kao obični umešač. Međutim, čini nam se da treću situaciju zakonodavac nije uzeo u obzir prilikom regulisanja položaja umešača u postupku po vanrednom pravnom leku, tako da bi se povodom nje mogla relatizovati analizirana odredba. Naime, moguće je da umešač stupi u parnični postupak u fazi koja je nicirana npr. predlogom za ponavljanje postupka koji je izjavilo ovlašćeno lice (za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka). Ukoliko se učešće umešača prihvati kao dopušteno i osnovano, po okončanju postupka po predlogu za ponavljanje, pred prvostepenim ili drugostepenim sudom, umešač bi bio ovlašćen da u predviđenom roku izjavi žalbu protiv nove prvostepene odluke, odnosno reviziju protiv nove drugostepene odluke, ukoliko bi ovi pravni lekovi bili dopušteni za stranku na čijoj strani se umešao.[100] Za razliku od običnog umešača, umešač sa položajem jedinstvenog suparničara, obzirom da se dejstvo presude na njega neposredno odnosi, ima šira procesna ovlašćenja u parnici. Tako, on ,,ima pravo da izjavi pravne lekove i u parnici u kojoj nije učestvovao kao umešač bez svoje krivice“[101].
Pravo na pravnu zaštitu, u najširem kontekstu shvaćeno kao pravo na pravosuđe u konkretnom slučaju, generiše niz drugih prava, odnosno javnopravnih ovlašćenja i dužnosti za subjekte parničnog postupka. Povodom prava na pravnu zaštitu nastaje javnopravni odnos između pojedinca i države, iz koga proističe niz procesnih ovlašćenja stranaka, ali i dužnost suda da u parničnom postupku postupa prema zakonom određenim procenopravnim i materijalnopravnim pravilima. Parametar funkcionalnosti pravosuđa ogleda se upravo u delatnosti suda da omogući pravnu jednakost tako što će odgovoriti na pravnozaštitnu potrebu pojedinca pravilnom i jednakom primenom prava u postupku suđenja. Zakonom predviđeni procesni instrumenti i sama struktura parničnog postupka, trebalo bi da garantuju donošenje pravilnih i zakonitih odluka u svakom pojedinačnom slučaju. Međutim, kako su subjektivne i objektivne okolnosti, koje mogu osujetiti ostvarivanje pravosudnih zadataka, brojne i samo donekle predvidive, potrebno je omogućiti adekvatnu kontrolu rada pravosudnih organa. Shodno tome, pojedinačni interesi stranaka, umešača i drugih lica na koje se odnose sudske odluke, ali i opšti javni interes, opravdavaju korišćenje procesnih mogućnosti koje se tiču zahteva za preispitivanje i eventualno ukidanje i preinačenje odluka kojima se neposredno ugrožavaju i povređuju subjektivna građanska prava, a time posredno i objektivni pravni poredak. U prilog tome govori i pravna priroda prava na pravnu zaštitu koja nesumnjivo upućuje na stav da se pravnozaštitna potreba pravnih subjekata ne zadovoljava samo pravom na tužbu i povodom nje pravom na prvostepenu sudsku odluku, već i pravom na pravni lek. Ovakav koncept odgovara zahtevima pravne sigurnosti, ali i sadržini sâmog prava na pravično suđenje normiranog članom 6 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Pravna priroda prava na pravni lek, može se analizirati sa dva aspekta. Prvo, kao što smo istakli, pravo na pravni lek proizlazi iz opšteg konteksta prava na pravnu zaštitu. Drugo, pravo na pravni lek predstavlja ljudsko procesno pravo, izdignuto na nivo javnopravnog ovlašćenja i garantovano najvišim nacionalnim i međunarodnim izvorima prava. Pravo na pravni lek je određeno funkcionalno i supstancijalno, kroz organizacioni princip višestepenosti suđenja i preko instituta pravnih lekova. S obzirom na različite greške i propuste suda, stranaka i drugih procesnih subjekata u postupku, koje mogu uticati na donošenje nezakonite odluke usled neprimene ili nepravilne primene određene materijalnopravne ili procesnopravne norme, potrebno je predvideti različita pravne lekove, adekvatne njihovoj pravnozaštitnoj funkciji.
U srpskom parničnom procesnom pravu, pravna priroda pravnih lekova, razlozi pravne sigurnosti i potreba da se pravna zaštita pruži u razumnom roku, uslovili su racionalizaciju sistema pravnih lekova putem višestrukih ograničenja. Ta ograničenja tiču se njihovog broja, odluka koje se mogu pobijati, rokova u kojima se mogu izjaviti, kruga lica ovlašćenih na njihovo podnošenje, sadržine, odnosno obima pobijanja kao i razloga za izjavljivanje i dr. Karakteristike pravnih lekova, kao i pretpostavke za njihovo izjavljivanje, predstavljaju osnovu za formulisanje različitih kriterijuma prema kojima su izvršene brojne klasifikacije pravnih lekova, koje imaju praktični i doktrinarni značaj. I dok opšte karakteristike pravnih lekova proizlaze iz njihove pravne prirode, Zakonom su normirane posebne karakteristike svakog predviđenog pravnog leka. Tako, Zakonom su predviđene opšte i posebne procesne pretpostavke, za dopuštenost pojedinog pravnog leka, ali i meritorne pretpostavke koje se tiču osnovanosti pravnog leka. Time se zaokružuje određivanje osobenosti i domašaja pojedinih pravnih lekova.
Analizu karakteristika pravnih lekova produbljuje praćenje procesnopravnog položaja umešača u postupku po pravnim lekovima. U tom kontekstu potrebno je prvo sagledati specifičnosti procesnopravnog položaja umešača uopšte u parničnom postupku. Priroda odnosa između umešača i stranke, priroda interesa koji se u parnici štite, značaj procesnopravne uloge umešača i njegova procesna ovlašćenja određuju njegov pravni položaj, koji je po prirodi nesamostalan i promenljiv. Pravni položaj umešača uopšte, pa i u fazama postupka iniciranim podnošenjem redovnih i vanrednih pravnih lekova određen je vremenski, prema momentu mešanja, i objektivno, u pogledu mogućnosti da preduzima određene radnje i dejstva tih radnji. U radu su istaknuta određena pitanja na koja teorija i praksa nisu dale odgovor, odnosno povodom kojih nije zauzet jedinstven stav. Tako, među brojnim pitanjima koja se tiču specifičnosti incidentnog postupka u kome se odlučuje o osnovanosti i dopuštenosti mešanja, kao sporno smo istakli pitanje ovlašćenja umešača da drugom umešaču ospori mešanje na istoj ili suprotnoj stranačkoj poziciji. Uzimanjem u obzir različitih argumenata, čini se da učesnici incidentnog postupka u ovom slučaju mogu biti samo stranka koja osporava mešanje i umešač, što ukazuje na negativan odgovor. Takođe, analizirali smo ovlašćenja učesnika incidentnog postupka da izjave pravne lekove povodom odluka donetih u tom postupku. Kao izuzetno značajno, istakli smo pitanje nadležnosti suda za ispitivanje dopuštenosti i osnovanosti mešanja, vezano za različite situacije u kojima se može naći umešač koji tek u postupku po pravnim lekovima prijavljuje mešanje. Iz teorije procesnog prava izdvaja se većinski stav da se podnesak kojim se prijavljuje mešanje podnosi uvek prvostepenom sudu, nezavisno od stadijuma postupka (dakle, i u postupku po pravnim lekovima), pri čemu je praksa u malom broju objavljenih odluka ovaj stav dopunila ocenom da je taj sud nadležan i za odlučivanje o mešanju. U nedostatku normativnog rešenja, analizirajući nemačko pravo i razloge pro et contra u kontekstu domaćeg prava, priklonili smo se stavu da bi trebalo predvideti de lege ferenda da se mešanje prijavljuje postupajućem sudu (prvostepenom ili sudu pravnog leka), odnosno da o mešanju odlučuje sud kod koga se spisi predmeta nalaze u trenutku davanja izjave o mešanju. Pored toga, analizirali smo dejstva umešačeve parničnih radnji povodom izjavljivanja pravnih lekova. Tako, žalba umešača ima suspenzivno dejstvo iako pomognuta stranka ne pobija prvostepenu odluku, s obzirom da je ona načelno povoljna i opoziva parnična radnja koju stranka može naknadno izričito ili konkludentno da liši dejstva ukoliko joj nije po volji. U situaciji u kojoj umešač podneskom izjavljuje žalbu i istovremeno prijavljuje mešanje, problematizovali smo dejstvo žalbe povodom rešenja kojim se učešće umešača pravnosnažno odbija. Uz to smo vezali i prethodno analizirano pitanje kompetecije suda za odlučivanje o dopuštenosti i osnovanosti mešanja. S obzirom na trenutnu situaciju normative i prakse, odnosno da je praksa zauzela stav da je to u nadležnosti prvostepenog suda, čini nam se da bi u interesu umešača, ali i pomognute stranke, trebalo de lege ferenda predvideti zastoj postupka po pravnom leku, koji se u prvoj fazi (po pitanju dopuštenosti) odvija pred prvostepenim sudom, do donošenja/pravnosnažnosti odluke tog suda o učešću umešača u incidentnom postupku, koji bi shodno tome bilo poželjno sprovesti prema načelu hitnosti. Ukoliko sud odluči o odbijanju mešanja, pomognuta stranka bi mogla da održi dejstvo umešačeve žalbe u svom interesu, tako što bi je prihvatila kao svoju, pre pravnosnažnosti te odluke. Na kraju, analizom domašaja zakonske odredbe o ovlašćenju umešača da izjavi vanredni pravni lek samo ako se umešao do pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu, uočili smo situaciju povodom koje bi se izuzetno moglo relativizovati ovakvo rešenje. Ukoliko bi se umešaču dozvolilo stupanje u parnični postupak nakon pravnosnažnosti presude, u fazu kojom je postupak nastavljen izjavljivanjem vanrednog pravnog leka (npr. predloga za ponavljanje postupka), umešač bi shodno svojim ovlašćenjima mogao da izjavi pravni lek protiv nove odluke donete u prvom ili drugom stepenu. Za razliku od običnog, umešač sa položajem jedinstvenog suparničara ima znatno šire procesne mogućnosti u postupku po pravnim lekovima.
Jelena Čanović*
CHARACTERISTICS OF LEGAL REMEDIES ESPECIALLY IN CIVIL PROCEDURE AND THROUGH THE POSITION OF THE INTERVENER
Summary
In domestic civil procedural law, the legal nature of legal remedies, the reasons for legal security, as well as need for providing judicial protection within a reasonable time have led to rationalization of the legal remedy system through multiple restrictions. The paper highlights these restrictions regarding their number, contestable decisions, deadlines within which they can be declared, the circle of persons authorized to file them, the scope of rebuttal, reasons for filing, etc. The characteristics of legal remedies, as well as the assumptions for their declaration are analyzed in this paper, considering that these characteristics and assumption represent the basis for formulating different criteria according to which numerous classifications of legal remedies have been made, which also have practical and doctrinal importance. While the general characteristics of legal remedies derive from their legal nature, the Civil Procedure Act regulates the specific characteristics of each envisaged legal remedy. The analysis of the characteristics of remedies is deepened by monitoring the procedural position of the intervener in the stages of the procedure initiated with filing of regular and extraordinary remedies. In this context, certain controversial issues have been identified to which theory and practice have not answered, or on which they have not taken a unified position.
Keywords: remedies, legal nature, characteristics, classification, procedural assumptions, legal position of the intervener.
* Asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, jcanovic@jura.kg.ac.rs
[1] Rad je napisan u okviru projekta Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije.
[2] G. Stanković, Građansko procesno pravo, Prva sveska, Parnično procesno pravo, Bograd, 2013, 502.
[3] ,,Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu“. Čl. 36, st. 2 Ustava Republike Srbije (,,Službeni glasnik RS“ br. 98/2006).
[4] U čl. 13 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (koja je potpisana 1950. godine u Rimu, a stupila na snagu 1953. godine nakon ratifikacije država članica Saveta Evrope, vid. Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnih protokola br. 11, 4, 6, 7, 12 i 13, (,,Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 9/2003, 5/2005 i 7/05 – ispr. I ,,Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“ br. 12/2010, u daljem tekstu: Evropska konvencija) koji nosi naziv ,,pravo na delotvorni pravni lek“ predviđeno je da: ,,Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred domaćim vlastima, bez obzira na to da li su povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.“. Međutim, akcesornost ovog prava uslovljava lica da se na njegovu povredu pozivaju samo u vezi sa povredom određenog supstancijalnog prava iz Evropske konvencije. Pored toga, autonomni karakter prava na pravni lek nalaže državama potpisnicama, pored obaveze da u unutrašnjem pravnom poretku obezbede svakom licu delotvorno pravno sredstvo protiv povreda normi sadržanih u Evropskoj konvenciji, i obavezu da sud i kada ne nađe povredu supstancijalnog prava iz konvencije proveri da li nacionalno pravo sadrži odredbe o delotvornom pravnom sredstvu u konkretnom slučaju. Vid. A. Jakšić, Evropska konvencija o ljudskim pravima, komentar, Beograd, 2006, 331-332.
[5] Vid. B. Poznić, V. Rakić-Vodinelić, Građansko procesno pravo, Beograd, 2015, 166.
[6] Ibid.
[7] B. Poznić, V. Rakić-Vodinelić, op.cit., 504.
[8] A. Jakšić, Evropska konvencija o ljudskim pravima, op.cit., 192.
[9] Up. B. Poznić, V. Rakić-Vodinelić, op.cit., 504.
[10] Ibid., 73; A. Jakšić, Građansko procesno pravo, Beograd, 2012, 57.
[11] Up. Ibid., 505. U čl. 20. Ustava propisano je: ,,Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava.“ (st. 1). ,,Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati.“ (st. 2). ,,Pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.“ (st. 3).
[12] B. Poznić, V. Rakić-Vodinelić, op.cit., 505.
[13] Ibid.
[14] Ibid.
[15] Up. M. Dika, Građansko parnično pravo, X. knjiga, Pravni lijekovi, 1.
[16] Up. M. Dika, Pravni lijekovi, op.cit., 1-2.
[17] G. Stanković, op.cit., 502.
[18] Up. M. Dika, Pravni lijekovi, op.cit., 4.
[19] Ibid., 2.
[20] Ibid.
[21] Npr. predlogom za vraćanje u pređašnje stanje.
[22] Up. B. Poznić, V. Rakić-Vodinelić, op.cit., 499.
[23] Npr. tužbom za poništaj sudskog poravnanja.
[24] B. Poznić, V. Rakić-Vodinelić, op.cit., 504.
[25] To važi za žalbu (čl. 377 ZPP-a), reviziju (čl. 409 ZPP-a), predlog za ponavljanje postupka (čl. 429 ZPP-a. Izuzetak predstavlja zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude donete u drugom stepenu.
[26] Autor u radu sažeto analizira klasifikacije pravnih lekova istaknute u značajnijoj domaćoj i hrvatskoj udžbeničkoj i monografskoj literaturi. Up. B. Poznić, V. Rakić-Vodinelić, op.cit., 470; G. Stanković, op.cit., 504; M. Dika, Pravni lijekovi, op.cit., 7-18; S. Triva, M. Dika, Građansko parnično procesno pravo, Zagreb, 2004, 660-662.
[27] Zakon o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014); u daljem tekstu: Zakon, u daljim fusnotama: ZPP.
[28] Analizirajući složenu pravnu prirodu instituta vraćanja u pređašnje stanje, autori iznose različite argumente pro et contra kvalifikovanja predloga za vraćanje u pređašnje stanje kao pravnog leka. Čini se da manji broj autora smatra da je reč o specifičnom pravnom leku kome je cilj otklanjanje različitih posledica stranačkog propuštanja, pa tako i nezakonitih i nepravilnih sudskih odluka koje takođe mogu biti posledica propuštanja parničnih radnji. Prema tome, predlog za vraćanje u pređašnje stanje može biti redovni, ali i vanredni pravni lek, obzirom da se pod određenim uslovima može izjaviti pre i nakon pravnosnažnosti sudske odluke. Tako, G. Stanković, op.cit., 504; G. Stanković, S. Lazić, Predlog za vraćanje u pređašnje stanje, Pravna riječ, Banja Luka, 24/2010, 383; S. Zuglia, Građanski parnični postupak FNRJ, Školska knjiga, Zagreb, 1957, 512, navedeno prema S. Triva, M. Dika, op.cit., 660. Suprotno ovakvom stavu, veći broj autora smatra da predlog za vraćanje u pređašnje stanje ne treba kvalifikovati kao pravni lek, već kao specifično pravno sredstvo koje neposredno ima za cilj da omogući stranci naknadno preduzimanje propuštene parnične radnje, a tek posredno je usmereno na ukidanje sudske odluke koja je posledica propuštanja stranke. Tako, B. Poznić, Komentar zakona o parničnom postupku, Beograd, 2009, 871; M. Dika, Pravni lijekovi, op.cit., 8; S. Triva, M. Dika, op.cit., 660. O predlogu za vraćanje u pređašnje stanje kao pravnom sredstvu nezavisno od instituta pravnih lekova izjašnjavaju se i B. Poznić, V. Rakić-Vodinelić, op.cit., 276; A. Jakšić, Građansko procesno pravo, op.cit., 260.
[29] M. Dika, Pravni lijekovi, op.cit., 12.
[30] Izuzetke predstavljaju prigovor protiv platnog naloga i žalba protiv presude kojom se fizičkom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi iznos od 300 evra u dinarskoj protivvvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja odluke, odnosno žalba protiv presude kojojm se preduzetniku ili pravnom licu nalaže isplata potraživanja čija glavnica ne prelazi iznos od 1000 evra u dinarskoj protivvvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja odluke, jer ove odluke ne odlažu izvršenje. Takođe, ukoliko se u presudi nalaže samo naknada troškova postupka u visini koja ne prelazi pomenute iznose, žalba protiv rešenja o naknadi troškova postupka ne odlaže izvršenje. Čl. 368 ZPP-a.
[31] B. Poznić, V. Rakić-Vodinelić, op.cit.,470.
[32] M. Dika, Pravni lijekovi, op.cit., 12.
[34] Ibid.
[35] Npr. kada je u pitanju odlučivanje po žalbi: ,,Drugostepeni sud nije vezan predlogom iz žalbe kako treba da odluči.“ čl. 387, st. 4 ZPP-a.
[36] Vid. čl. 387, 415-417 ZPP-a.
[37] Propuštanje stranke da se u prvom žalbenom podnesku pozove na sve žalbene razloge, odnosno ne izjavi da pobija presudu u celini, ne povlači istovremeno dejstvo fikcije o delimičnom odricanju stranke od prava na pravni lek u pogledu obima i razloga pobijanja. Kako je odricanje (pa i delimično) od prava na žalbu neopoziva parnična radnja, tako ona mora biti preduzeta eksplicitno. Vid. čl. 369 ZPP-a.
[39] Ibid., 663.
[40] Vid. čl. 98 ZPP-a.
[41] Vid. čl. 370 ZPP-a.
[42] Čl. 378 ZPP-a.
[43] Prema čl. 402 ZPP-a, u postupku po žalbi protiv rešenja shodno se primenjuju odredbe ZPP-a koje se odnose na žalbuu protiv presude, što važi i za pitanje dopuštenosti žalbe.
[44] Čl. 410 ZPP-a.
[45] U čl. 386, st. 1 ZPP-a predviđeno je da: ,,Drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će da zaključi da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici.“. Up. M. Dika, Pravni lijekovi, op.cit., 52.
[46] ,,Postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može da se po predlogu stranke ponovi (...) ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla da bude doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku“. Čl. 426, st. 1, tač. 10 ZPP-a.
[47] ,,Postupak koji je odlukom suda pravnosnažno okončan može da se po predlogu stranke ponovi“ ako ,,stranka stekne mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je ranije među istim strankama doneta o istom zahtevu“, ili ,,se odluka suda zasniva na drugoj odluci suda ili na odluci nekog drugog organa, a ta odluka bude pravnosnažno preinačena, ukinuta, odnosno poništena“ ili ,,je naknadno pred nadležnim organom na drugačiji način pravnosnažno, odnosno konačno rešeno prethodno pitanje na kome je sudska odluka zasnovana“. Čl. 426, st. 1, tač. 7-9 ZPP-a.
[48] Takođe, postupak se može ponoviti ukoliko ,,je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke. Čl. 426, st. 1, tač. 11 ZPP-a.
[49] Na kraju, postupak se može ponoviti ukoliko ,,stranka stekne mogućnost da upotrebi odluku Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava, a to je moglo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke“. Čl. 426, st. 1, tač. 12 ZPP-a.
[50] M. Dika, Pravni lijekovi, op.cit., 52-53.
[51] G. Stanković, op.cit., 506.
[52] Čl. 421, st. 2 ZPP-a.
[53] M. Dika, Pravni lijekovi, op.cit., 53.
[54] Čl. 404, st. 1 ZPP-a.
[55] O složenoj prirodi pravnog interesa uopšte, opširnije vid. u: N. Opatić, Pravni interes u građanskom parničnom postupku, Zagreb, 2002, 3, 8-10, dostupno na: http://www.pravnadatoteka.hr/pdf/Pravni%20interes%20u%20gradjanskom%20parnicnom% 20postupku.pdf, posećeno 10. 03. 2019. godine.
[56] I. Turčić, Položaj i uloga običnog umješača u parnici, Pravnik 45(90)/2011, 105.
[57] Umešaču, kao procesnom subjektu, pripada deleko veći krug ovlašćenja nego drugim trećim licima (npr. zastupnika, svedoka, veštaka...) koja učestvuju u parničnom postupku. Vid. V. Rakić, Poređenje položaja oštećenog u krivičnom i položaja umešača u parničnom postupku, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 6/1997, 794. Njegova uloga podrazumeva da u postupku preduzima parnične radnje u svoje ime i u interesu stranke, a radi zaštite sopstvenog interesa povezanog sa uspehom stranke. Up. G. Stanković, Intervencijsko dejstvo pravnosnažne presude prema umešaču, u: Savremene tendencije u razvoju pravnih sistema država u regionu (ur. Marijana Dukić-Mijatović), Novi Sad, 2012, 314.
[58] B. Poznić, op. cit., 512.
[59] Čl. 215, st. 1 ZPP-a.
[60] Čl. 215, st. 2 ZPP-a.
[61] Up. čl. 217, st. 1 ZPP-a.
[62] Čl. 217, st. 2 ZPP-a.
[63] O položaju običnog umešača vid. u J. Čanović, Specifičnosti pravnog položaja običnog umešača u parničnom postupku, Pravni život, 11/2018, 737.
[64] Čl. 215, st. 3 ZPP-a.
[65] Slično: I. Turčić, op.cit., 109.
[66] J. Čanović, op.cit., 746.
[67] U teoriji procesnog prava je sporno da li se uopšteno pravni interes smatra procesnom ili meritornom pretpostavkom. Kada govore o pravnom interesu za podnošenje deklaratorne tužbe, B. B. Poznić, V. Rakić-Vodinelić (op.cit., 54, 303) ističu da on ima ,,značaj procesne pretpostavke“. Međutim, kada je reč o pravnom interesu za mešanje, većinski je stav teorije da on predstavlja meritornu pretpostavku. Up. G. Stanković, op.cit., 173; B. Poznić, op.cit., 516; L. Ude, Civilno procesno pravo, Uradni list Republike Slovenije, Ljubljana, 2002, 107, 116; M. Dika, Građansko parnično procesno pravo, IV. knjiga, Stranke, njihovi zastupnici i treći u parničnom postupku, Zagreb, 2008, 270; Jauernig/Hess, Zivilprozessrecht, 30. Auflage, München, 2011, 336-337.
[68] Ukoliko prijava mešanja nije konkluzivna, a nijedna stranka ne osporava mešanje, sud može doneti odluku i bez sprovođenja incidentnog postupka, odnosno bez raspravljanja., M. Dika, Stranke, njihovi zastupnici i treći u parničnom postupku, op.cit., 273.
[69] B. Poznić, op.cit., 516 piše o ,,incidentnom sporu“, dok M. Dika, Pravni lijekovi, op.cit., 51, piše o ,,incidentalnom postupku“. U nemačkoj i austrisjkoj doktrini nailazimo i na termin koji se prevodi i kao incidentni ili intermedijalni postupak (koji suštinski predstavlja prethodni posupak, međupostupak, odnosno parnicu u parnici). Vid. član 18 Ősterreichische Zivilprozessordnung (u daljem tekstu: austrijski ZPO); Deixler-Hűber, A., Der Nebenintevenient-ein prozessuales Chamȁleon?, Zak, 2009/81, 46, dostupno na sajtu: https://lesen.lexisnexis.at/_/der-nebenintervenient-ein-prozessuales-chamaeleon/artikel/zak/2009/3/Zak_2009_03_065.html
[70] O zavisnom dejstvu umešačevih radnji vid. u J. Čanović, op.cit., 749-751.
[71] Čl. 216, st. 2 ZPP-a.
[72] Up. Čl. 216, st. 1 ZPP-a i čl. 18, st. 2 austrijskog ZPO-a.
[73] O ovom pitanju izjasnila se i praksa austrijskoih sudova. Vrhovni sud Austrije (Der Oberste Gerichtshof, u daljem tekstu: OGH) zauzeo je stav da obični (tkzv. sporedni) umešač ne može da podnese zahtev za odbijanje mešanja drugog umešača, niti može da uloži žalbu protiv rešenja kojim mu se dozvoljava učešće. Na to su legitimisane samo inicijalne stranke. Vid. odluku OGH 2. 9. 2008, 8 OB 100/08a, pravna baza Zivilrecht Aktuell, dostupna na: https://lesen.lexisnexis.at/_/kein-antragsrecht-des-nebenintervenienten-auf-zurueckweisung-ein/artikel/zak/2009/3/Zak_2009_03_081.html. Kako obični umešač nema pravo da pokreće postupke, već to pravo ima stranka uz koju stupa u parnicu, tako u slučaju da se stranka složila sa stupanjem novog običnog umešača, odnosno mešanju nije protivila, umešač koji je ranije stupio nema pravo da traži odbijanje njegovog učešća. U suprotnom, umešač bi imao položaj jedinstvenog suparničara. Up. Deixler-Hűber, A., op.cit., 47. U domaćoj objavljenoj sudskoj praksi nismo pronašli stav na ovu temu. Međutim, naišli smo na stav sudske prakse povodom drugog uzgrednog postupka koji se vodi unutar započete parnice, a koji nas navodi na analogno tumačenje problema ovlašćenja umešača da pokreće adhezione i incidentne postupke. Tako: ,,Obzirom da umešač nema svojstvo stranke, nego učesnika u parničnom postupku, nema ni legitimaciju da podnese predlog za određivanje privremene mere.“ Rešenje Privrednog apelacionog suda, Pž 6076/2015(2) od 7.10.2015. godine, pravna baza Paragraf Lex.
[74] G. Stanković, op.cit., 173; B. Poznić, op.cit., 51; I. Turčić, op.cit., 110.
[75] ,,Ako lice koje nije stranka u parničnom postupku izjavi žalbu na presudu prvostepenog suda ističući da ima pravnog interesa za učešće u parnici, tada je prvostepeni sud dužan da utvrdi da li postoje uslovi za učešće tog lica u svojstvu umešača na strani tuženog, a potom da odluči o dozvoljenosti njegove žalbe.“ Iz Rešenja Višeg suda u Čačku, Gž. 144/13 od 20. 3. 2013. godine, pravna baza ING-PRO. ,,Kada je umešač izjavio da stupa u parnicu po završetku glavne rasprave, u žalbenom postupku, odluku o tome da li postoji interes umešača da učestvuje u sporu donosi prvostepeni sud, a ne drugostepeni.“ Iz Rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž. 1640/04 od 20. 12. 2004. godine, pravna baza ING-PRO.
[76] Vid. fusnotu 22.
[77] U čl. 70 Deutsche Zivilprocessordnung, (u daljem tekstu: nemački ZPO) propisano je da se mešanje prijavljuje prvostepenom, odnosno sudu pravnog leka (drugostepenom i revizijskom sudu), u zavisnosti od trenutka mešanja. Ovakvo rešenje omogućuje da o mešanju odlučuje postupajući sud u trenutku prijave mešanja, tj. sud kod koga se spisi predmeta nalaze. Po uzoru na nemačko pravo moglo bi se, iz razloga celishodnosti, de lege ferenda urediti vođenje incidentnog postupka o mešanju pred žalbenim instancama.
[78] U slučaju kada treće lice prijavljuje učešće nakon pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu u postupku po vanrednom pravnom leku, bilo bi necelishodno da revizijski sud čeka odluku prvostepenog suda o dozvoljenosti mešanja kako bi odlučivao o reviziji koju je iizjavilo ovlašćeno lice. I. Turčić, op.cit., 133.
[79] Čl. 399, st. 1 ZPP-a.
[80] M. Dika, Stranke, njihovi zastupnici i treći u parničnom postupku, op.cit., 275.
[81] B. Poznić, op.cit., 516.
[82] Ibid.
[83] Čl. 420, st. 1 ZPP-a.
[84] B. Poznić, op.cit., 520. Deixler-Hűber, A., op.cit., 47.
[85] Ovakvo tumačenje potvrdila je i sudska praksa: ,, Umešač je ovlašćen da izjavi žalbu protiv presude u roku u kome to može izjaviti stranka kojoj se pridružio, što podrazumeva da zakonski rok za izjavljivanje žalbe umešaču počinje teći od dostavljanja otpravka presude stranci.“. Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž 915/2015(1) od 30.7.2015. godine, pravna baza Paragraf Lex.
[86] Deixler-Hűbner, A., Die Nebenintervention im Zivilprozeß, Wien, 1993, 199.
[87] Bitnu povredu odredaba parničnog postupka predstavlja kako propuštanje prvostepenog suda da dostavi odluku umešaču, tako i postupanje drugostepenog suda koji odlučuje o žalbi protiv presude koja nije dostavljena umešaču, jer se u oba slučaja uskraćuje umešaču pravo na žalbu. Up. B. Poznić, op.cit., 520.
[88] Čl. 217, st. 4 ZPP-a.
[89] Up. A. Deixler-Hűbner (3/2009), op.cit., 47.
[90] B. Poznić, op.cit., 520.
[91] Ibid., 517.
[92] S. Triva, M. Dika, op.cit., 453. Autori kao izuzetak navode i radnje umešača koje su preduzete pre nastupanja činjenica koje su osnov za donošenje rešenja o odbijanju mešanja.
[93] B. Poznić, op.cit., 517.
[94] Pri čemu nije potreban zastoj postupka po pravnom leku ukoliko je prima facie uočen procesni nedostatak koji dovodi do odbacivanja žalbe kao neblagovremene, nepotpune ili nedozvoljene, kao i ukoliko se pomognuta stranka već odrekla prava na žalbu ili odustala od već izjavljene žalbe.
[95] Ukoliko je odluka pozitivna, odnosno ako sud repenjem dozvoli učešće umešača.
[96] Ukoliko je odluka negativna, odnosno ako sud rešenjem odbije učešće umešača.
[97] Prvostepeni sud može zastati sa postupkom samo kada je to propisano zakonom (vid. čl. 227, st. 1 ZPP-a), što ovde nije slučaj.
[98] Čl. 215, st 2 ZPP-a.
[99] Čl. 217, st 2 ZPP -a.
[100] Up. M. Dika, Pravni lijekovi, op.cit., 50.
[101] Čl. 219, st. 2 ZPP-a. Drugim rečima, umešač može inicirati postupak po vanrednom pravnom leku i u parnici u kojoj do nastupanja pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu nije prijavio učešće, a to mu se ne može pripisati u krivicu.
* Assistant, Faculty of Law, University of Kragujevac.