Dr Zoran Čvorović*
Pregledni naučni članak
UDK: 34(470:497.11)"04/14"
RELACIJA U ČLANU 181 DUŠANOVOG ZAKONIKA I U SREDNjOVEKOVNIM RUSKIM PRAVNIM SPOMENICIMA[1]
Rad primljen: 28. 11. 2019.
Rad ispravljen: 03. 12. 2019.
Rad prihvaćen za objavljivanje:09. 12 . 2019.
U radu autor analizira član 181 Dušanovog zakonika o isključivom pravu vladara da sudi u onim predmetima koji su se zbog faktičke zapletnosti konkretnog slučaja ili postojanja pravne praznine prenosili iz redovnih sudova na vladarev sud. U prvom delu rada autor predstavlja stavove pojedinih najznačajnijih komentatora Dušanovog zakonika, koji se međusobno razilaze u zavisnosti od toga da li ustanovu iz člana 181 Zakonika kvalifikuju kao relaciju ili apelaciju. Ove teze, kao i sadržaj samog člana 181 Dušanovog zakonika, autor osvetljava iz perspektive primene ustanove relacije, kao i srodnih procesnih ustanova, u prvom redu suplikacije, u vizantijskom pravu i praksi carskog suda u Vizantiji. Pošto posredstvom relacije vladar prisvaja značajan deo sudske vlasti, propis člana 181 Dušanovog zakonika se analizira poređenjem sa drugim članovima Zakonika, koji, s jedne strane, šire, a s druge strane, sužavaju mogućnosti mešanja vladara u redovni tok sudskog postupka. O ulozi koju je vladar imao u pravosuđu prema Dušanovom zakoniku može objektivno da se sudi tek kada se propisi Dušanovog zakonika o relaciji i suplikacije uporede sa sličnim propisima u drugim slovenskim pravima. Stoga se u radu porede odgovarajući propisi Dušanovog zakonika sa propisima o relaciji i suplikaciji moskovskog i litvansko-ruskog prava.
Ključne reči: relacija, suplikacija, Dušanov zakonik, rusko pravo, vizantijsko pravo.
I O ZNAČAJU ČLANA 181 DUŠANOVOG ZAKONIKA
Propisi Dušanovog zakonika koji omogućavaju vladaru da interveniše u redovni tok sudskog postupka, kada se dovedu u vezu sa onim propisima Dušanovog zakonika koji, nasuprot tome, ograničavaju ulogu vladara u sudskoj vlasti, umnogome mogu da pomognu u rasvetljavanju pitanja pravne prirode srpske srednjovekovne države XIV veka.[2] U propise koji vladaru dodeljuju neka od ekskluzivnih prava u vršenju pravosuđa spada i član 181 Dušanovog zakonika, o čijem sadržaju ne postoji jedinstven stav među piscima koji su komentarisali odredbe Zakonika. Razmimoilaženja u tumačenju ovog propisa su takva da pojedini autori u članu 181 vide apelaciju pred vladarem, dok drugi u istom članu pronalaze pravo vladara da sudi u slučajevima tzv. relacije.
Pravna priroda ustanove iz člana 181 Dušanovog zakonika i dalje je sporna, između ostalog, i zato što se ovaj propis do sada nije dovodio u vezu sa sličnim propisima u onim pravnim sistemima koji su nesporno bili bliski srpskom srednjovekovnom pravu, kako zbog zajedničkog slovenskog običajnopravnog porekla, tako i zbog zajedničkog ugledanja na vizantijsko pravo.[3] Takvo je, pre svega, srednjovekovno pravo Moskovske Rusije, zbog čega propise Dušanovog zakonika o vladarevim ovlašćenjima u pravosuđu teba dovesti u vezu sa sličnim propisima oba Sudebnika i Sabornog uloženija od 1649. godine. Kao što se tačna predstava o pojedinačnoj ustanovi iz člana 181 Dušanovog zakonika može steći tek u okvirima komparativne analize propisa koji uređuju slične ustanove u srodnom moskovskom pravu, tako i položaj vladara u sudskoj vlasti u Dušanovoj državi može objektivno da se oceni samo u uporednopravnim okvirima. Pošto se poslednje pitanje tiče višedecenijske naučne rasprave o tome koliko je srpska država XIV veka bila bliska germansko-romanskoj državnoj formi staleške monarhije,[4] član 181 Dušanovog zakonika treba porediti sa sličnim propisima litvansko-ruskog prava. S jedne strane, reč je o pravu koje ulazi u sastav jedinstvene ruske srednjovekovne pravne baštine, dok se, s druge strane, litvansko-rusko pravo razvijalo pod drugačijim inostranim uticajima nego moskovsko i srpsko srednjovekovno pravo i u okviru države sa potpuno drugačijom organizacijom vlasti.[5]
II ČLAN 181 DUŠANOVOG ZAKONIKA
A. Relacija ili apelacija?
Prvi stav člana 181 Dušanovog zakonika, koji je od interesa za ovo istraživanje, u prevodu N. Radojčića na savremeni srpski jezik glasi: „Zapoved carska sudijama: Ako se nađe veliko delo, i ne uzmognu rasuditi ni rešiti, koji bilo veliki sud da bude, da ide od sudija jedan s onom obojicom parničara pred cara.“[6]
Sam Radojčić je u ovom članu video propis o „apelaciji na cara.“[7] Njegovo tumačenje je preuzeo i pisac najnovijeg komentara Dušanovog zakonika, Đ. Bubalo, koji o sadržaju člana 181 veli: „Utvrđuje se pravo apelacije tako što su se predmeti koji sudije ne mogu da reše u redovnom sudskom postupku iznosili pred cara, koji istovremeno nastupa u svojstvu drugostepenog suda i najviše sudske instance.“[8] Da se u ovom slučaju ne radi o apelaciji, već o ustanovi relacije (relatio ad principem), pokazao je u minucioznoj pravnoistorijskoj analizi člana 181 T. Taranovski.[9] Njegove zaključke docnije je preuzeo i dodatno obrazložio A. Solovjev.[10] Prema zapažanju T. Taranovskog ključna razlika između apelacije i relacije sastoji se u tome što se kod relacije sudski predmet na vladaočev sud prenosio na inicijativu samog suda, dok se kod apelacije predmet spora prenosio na inicijativu (žalbu) nezadovoljne stranke.[11] Sadržaj prvog stava člana 181 Dušanovog zakonika ne ostavlja ni najmanje nedoumice da se radi o relaciji, jer se sudski predmeti prenose iz redovnog u vladarev sud zbog toga što ga sudije „ne uzmognu rasuditi ni rešiti.“ U jednom predmetu sudija je mogao da upadne u nesavladive teškoće iz dva razloga: zbog postojanja pravne praznine i zbog faktičke zapletenosti spora.[12] U „oba slučaja jedan od sudija ima da se javi pred cara, a s njim i obe stranke“ i onda, rečju A. Solovjeva, „car, kao vrhovni sudija, ima da presudi parnicu.“[13]
B. Vizantijski uzor
Polazeći pri tumačenju prvog stava člana 181 Dušanovog zakonika od razlike koja postoji između apelacione nadležnosti vladarevog suda od nadležnosti ovog suda u slučajevima relacije, T. Taranovski i A. Solovjev su, zapravo, imali u vidu delokrug rada carskog suda u Vizantiji (τό αύτοκρατοριόν δικαστήριον). Naime, u Vizantiji je jedan sudski predmet mogao da pređe iz nadležnosti redovnog suda u nadležnost carskog sud po osnovu apelacije (έκκλητος), suplikacije (δέησς) i relacije (άναφορά). Uzimajući u obzir one odredbe Vasilika (VII, 1, 16, 17) koje obavezuju sudiju da presudi po zakonu, a ne po carevoj protivzakonitoj naredbi i u kojima je N. Radojčić pronašao uzor-norme članova 171 i 172 Dušanovog zakonika,[14] Zaharija i Skabalanovič su zaljučili kako je u vizantijskom pravu apelacija pred carskim sudom po pravilu zakonom bila dozvoljena, dok su relacija i suplikacija (pravo umoljavanja) u načelu bile zabranjene.[15] Ipak, u praksi se u Vizantiji često događalo da carski sud postupa na osnovu relacije ili suplikacije.[16] Rečju N. A. Skabalanoviča, „nezavisno od toga što su u sudskim stvarima relacije bile zakonom zabranjene, one su se ipak često koristile, tako što su carevi izdavali rešenja (λύσις), lično ili preko lica koja za to ovlaste.“[17] Akte u formi λύσις vizantijski car je izdavao u vezi sa pitanjem koje mu je prethodno postavio državni službenik ili sudija i koje se uvek ticalo nekog konkretnog pravnog slučaja.[18]
Mada je bio mišljenja da je caru Srba i Grka članom 181 Dušanovog zakonika dodeljeno isto pravo relacije koje je imao i car Romeja, T. Taranovski nije prihvatio tezu N. Radojčića da prvi stav ovog člana „nije originalan,“ već da je prepisani „dvadesetreći čl. druge knjige šestog titula Vasilika.“[19] Navdeni propis Vasilika se prema T. Taranovskom „odnosi samo na ius interpretandi, koje su vizantijski carevi rezervisali za vrhovnu vlast, ostavljajući redovnom sudu da na osnovu dobivene odozgo interpretacije sam donese presudu.“ Nasuprot tome, „čl. 181. Duš. zak. propisuje potpunu relaciju i prenosi na vladaoca i donošenje konkretne presude.“[20]
Pogled na vizantijsku praksu čini se da daje pravo N. Radojčiću kada tvrdi kako „shvatanje Taranovskoga ne može se prihvatiti.“[21] Sudski slučajevi zabeleženi u poznatom pravnom priručniku iz XI veka „Pira“ (Pείρα) pokazuju da su se vizantijske sudije često suočavale ne samo sa klasičnim sudijskim problemom tumačenja pravne norme, već i sa problemom izbora važećeg propisa, pošto je istovremeno postojalo više propisa o istom pitanju, koji su donošeni u različčitim vremenima, a neretko su bili i protivrečnog sadržaja.[22] U takvom glomaznom i istorijski višeslojnom pravnom sistemu, u kome do kraja nije bila izvedena ideja hijerarhije pravnih akta, samo je car mogao po osnovu relacije da reši pojedine komlikovane sudske slučajeve. Postupajući istovremeno u svojstvu zakonodavca i vrhovnog sudije, car bi u moru propisa izabrao pravnu normu koja je relevantna za rešenje nekog konkretnog sudskog predmeta ili bi svojom odlukom popunio pravnu prazninu ili bi, pak, dao autentično tumačenje norme koja je bila nejasna redovnom sudu. U svojoj Isagogi patrijarh Fotije navodi čitav niz pravila iz Digesta koja govore o tome da je u sumnjivim slučajevima vizantijski car morao da pruži autentično tumačenje spornog propisa (D. 1. 3. 11, 12) i to tako što bi konkretne propise uvek tumačio „u dobroj nameri“ i sa „istančanim osećajem za pravo“ (D. 1. 3. 23).[23] Za vladavine careva koji su posebno voleli da se bave suđenjem, kakav je bio, primera radi, Konstantin Duka, carski sud kojim je lično presedavao vladar bio je zatrpan predmetima koji su na osnovu relacije ili suplikacije pristizali iz redovnog suda.[24] S druge strane, primer cara Aleksija I Komnina koji je 1095. godine ukinuo pravo suplikacije, smatrajući ga izvorom masovnih zloupotreba,[25] potvrđuje osnovanost tvrdnje N. Radojčića, kako „u Vizantiji su bile sudije raspoložene da što više parnica skinu sebi s vrata i upute caru; carevi su se branili od tog kukavičluka i nikad ne bi mogli dopustiti da se zbog svake nedoumice ide na dvor.“[26]
V. Ozakonjenje vladarske prakse
Pravilno rezonuje T. Taranovski kada tvrdi da je u srednjovekovnoj srpskoj državi potreba za intervencijom vladara u suđenje putem potpune relacije svakako bila veća nego u Vizantiji, kako zbog manjka pravničkog znanja kod srpskih sudija, tako i zbog „primitivnijeg karaktera“ srpskog srednjovekovnog prava.[27] Lesnovska povelja od 1349. godine pokazuje da je vladar u srednjovekovnoj Srbiji odlučivao u slučajevima relacije i pre reforme sudstva koja je 1354. godine izvedena prema vizantijskom obrazcu: I o sѹdѣ što sє nє možє rasѹditь prѣdь єpiskopomь, da grєdє u okviru sveobuhvatne reforme sudstva po vizantijskom obrascu carstvo mi.[28] Takva domaća vladarska praksa je prilikom noveliranja Dušanovog zakonika samo bila zaogrnuta u pravno-tehničko ruho recipiranog vizantijskog propisa.
Pritom je u odredbama Dušanovog zakonika vidljiv isti paradoksalan odnos prema pravu vladara da putem relacije i suplikacije preuzima i rešava predmete iz nadležnosti redovnih sudova koji je bio svojstven vizantijskom zakonodavstvu i sudskoj praksi. S jedne strane, odredbom člana 72 Dušanovog zakonika dopušta se pravo suplikacije svakome „ko u nevolji dođe na dvor carev,“ dok član 181 daje pravo caru da putem potpune relacije preuzme i reši „veliko delo,“ koje „ne uzmognu rasuditi ni rešiti“ sudije redovnog suda.[29] S druge strane, iz članova 110 i 175 Dušanovog zakonika se vidi da svaki sudija ima svoju tačno određenu mesnu nadležnost („oblast“), pa se, s tim u vezi, članom 175 zabranjuje parničarima da zaobilaze mesno nadležnog sudiju i svoj spor iznose neposredno pred sudiju na „dvoru carevom.“[30] U zabrani iz člana 175 vidi se, kako ističe A. Solovjev, „borba protiv starog shvatanja da svako iznese svoju parnicu pred sud vladaočev.“[31]
III RELACIJA U RUSKOM PRAVU
A. Vanredna sudska vlast moskovskog vladara: „velikie dela“ i „čelobitie“
Članom 2 Sudebnika od 1497. godine obavezivale su se sudije centralnog bojarskog suda (tj. Bojarska duma u svojstvu suda) da u okviru svoje nadležnosti postupaju po tužbama svih lica nezavisno od njihovog društvenog statusa (A kakov žalobnik k boяrinu priidet, i emu žalobnikov ot sebe ne otsыlati, a davati vsemь žalobnikom uprava v vsemь, kotorыm prigože). Istovremeno se u istom članu predivđa obaveza sudija bojarskog suda da sudski predmet o kome iz nekog razloga ne mogu da odluče prenesu moskovskom velikom knezu (A kotorogo žalobnika a neprigože upraviti, i to skazati velikomu knяzю).[32] Prema tumačenju M. F. Vladimirskog-Budanova sintagma neprigože upraviti odnosi se na one tužbene zahteve koji „iniciraju zakonodavno pitanje,“ pa je zato o njima jedino mogao da odluči moskovski veliki knez kao zakonodavac.[33] Sledstveno, prema Sudebniku od 1497. godine sudski predmet se prenosio putem potpune relacije na vladarev sud u situacijama u kojima redovni sud zbog postojanja pravne praznine nije mogao da odluči o tužbenom zahtevu. Inače, član 2 spada u malobrojnu grupu propisa Sudebnika koji nisu preuzeti iz ranijih partikularnih izvora prava iz epohe udeonih kneževina.[34] Stoga su očigledni tragovi vizantijskog pravnog uticaja u propisu koji definiše suđenje kao javno-pravnu obavezu bojara, a ne više kao njihovu stalešku fiskalnu privilegiju, kao i u propisu o pravu vladara da sudi u slučajevima relacije. Taj uticaj je posebno bio snažan tokom vladavine donosioca Sudebnika od 1497. godine, velikog moskovskog kneza Ivana III.[35]
U članu 7 novog Sudebnika od 1550. godine preuzeto je pravilo iz prethodnog Sudebnika o pravu vladara da sudi u slučajevima relacije: „a kotoromu budet žalobniku, bez gosudareva vedoma upravы učiniti ne močno, ino čelobitьe ego skazati carю gosudarю.“ Ovaj propis je u novom Sudebniku bio praćen kaznom pada u carevu nemilost (bыti ot gosudarя v opale) onog sudije koji ne postupi po podnetoj tužbi, niti tužioca uputi na vladarev sud kada zbog faktičke zapletnosti predmeta spora ne može sam da presudi.[36] Da se propis člana 7 Sudebnika od 1550. godine isključivo odnosio na slučajeve koji su bili faktički komplikovani za sudije nižih sudova, pokazuje član 98 Sudebnika koji se odnosi na slučajeve u kojima nije moglo da se presudi zbog postojanja pravne praznine. Pošto je prethodnim članom 97 novi Sudebnik proglašen za jedini izvor prava u Moskovskom carstvu, sledećim članom „se prvi put u ruskom pravu detaljno reguliše postupak popunjavanja pravnih praznina.“ Kada se pred nižim upravno-sudskim organom pojavi sporno pitanje koje nije moglo da se reši na osnovu propisa Sudebnika od 1550. godine (A kotorыe budut dela novыe, a v sem Sudebnike ne napisanы...), takav predmet bi se putem relacije predavao na rešenje caru i Bojarskoj dumi (te dela s gosudareva dokladu i so vseh boar prigovoru veršaetsя). Presuda koja je doneta u tom slučaju imala je karakter presedana, koji je u stručnoj administraciji centralnih administrativno-sudskih uprava (prikaz) uobličavan u dogmatsku formu partikularnih zakona (ukaz). Ovi ukazi su prema naredbi člana 98 dopisivani uz osnovni tekst Sudebnika od 1550. godine (i te dela v sem Sudebnike pripisыvati), pa su tako nastajale knjige ukaza pojedinih uprava (Ukaznыя knigi prikazov).[37]
Za razliku od prethodnog velikokneževskog Sudebnika, prema carskom Sudebniku o sudskom predmetu koji je prenet putem relacije zbog postojanja pravne praznine nije odlučivao sam vladar, već je on to činio zajedno sa članovima Bojarske dume. Ova odredba predstavlja, kako ističe M. F. Vladimirski-Budanov, jasan dokaz da je prema tekstu Sudebnika od 1550. godine redovni moskovski zakonodavac bio bicefalnog sastava, jer su ga činili car i Bojarska duma.[38] Pritom je važno istaći da se na osnovu takve strukture zakonodavnog organa ne može izvući zaključak o Moskovskoj državi kao staleškoj monarhiji, pre svega zbog toga što se u Bojarsku dumu ulazilo ne samo na osnovu porodičnog porekla i društvenog statusa (bojari i kneževi), već od XVI veka i na osnovu službenih titula koje su dodeljivali vladari (dumni dvorjani i dumni dijaci).[39]
Da je vladar u Moskovskom carstvu bio vrhovni izvor pravde i milosti i istovremeno vrhovni nadzornik nad radom uprave i sudstva, pokazao je car Ivan IV Vasiljevič kada je po donošenju Sudebnika formirao kancelariju za prijem vanrednih žalbi (čelobitie), kao preteču posebnog centralnog resora – Uprave za žalbe (Čelobitnый prikaz).[40] Na taj način se svim podanicima Carstva, nezavisno od njihovog društvenog statusa, davalo pravo suplikacije vladaru, koji je na osnovu monarhijskih prerogativa uzimao u razmatranje pojedine predmete.[41] Radi se o istom onom pravu koje je prema članu 72 Dušanovog zakonika garantovano svim podanicima cara Stefana Dušana.[42] Organizacija Uprave za žalbe (Čelobitnый prikaz) u Moskovskom carstvu nedvosmisleno pokazuje da je u Moskovskom carstvu postupak ostvarenja prava na suplikaciju bio uređen prema vizantijskom obrascu, pošto je u Vizantiji molbe (δέησς) upućene caru primala posebna uprava, na čelu sa nekom vrstom državnog sekretara – ό έπί τώυ δεήσεωυ, koja je radila u sastavu carske kancelarije – protoaskirita.[43]
Prema svedočanstvu sačuvanom u letopisu, car Ivan IV Vasiljevič je 1565. godine izdao ukaz kojim je službenicima u pojedinim upravama (prikazi) naloženo da sude i vrše upravu „po starini,“ a da u slučajevima „bolšihъ dѣlehъ“ predmet prenesu bojarima. Međutim, bojari nisu sami donosili odluku o predmetu koji je putem relacije bio preuzet iz nadležnosti sudsko-administrativne uprave, već su prema letopisu „velikie dela“ iznosili pred vladara i zajedno sa njim donosili odluku o konkretnom slučaju.[44] M. A. Đakonov zaključuje, kako je „određenje pojma veliko delo prepušteno razumevanju samih zemskih bojara, kao i shvatanju sudija u upravama (prikazima).“[45] Čini se da pod pojmom „veliko delo,“ koji opominje na „veliko delo“ iz člana 181 Dušanovog zakonika, treba podvesti sve upravne i sudske predmete koje administrativno-sudski aparat pojedinih centralnih uprava (prikazi) nije mogao da reši zbog faktičke komplikovanosti ili zbog postojanja pravne praznine.[46] Da je ovakvo tumačenje izraza „veliko delo“ opravdano, pokazuje, između ostalog, odgovor moskovskog zakonodavca na jedno od zakonodavnih pitanja koje je postavljeno 23. jula 1641. godine, a u kome stoji: „A za nыnešnimi za rospravnыmi i vpred za vsяkыmi za zemskimi za bolьšimi za spornыmi delami, v kotorыh spornыh delah v prikazah boяre i sudьi ukaz ne učinяt, ukazal gosudar teh spornыh del slušeti boяrom... A kotorыh samыh bolьših del boяre ne veršat, i o teh deleh ukazal gosudarь dokladыvati sebя gosudarя.“[47]
Upravo je ovaj odgovor zakonodavca kasnije poslužio kao osnova za sastavljanje člana 2 X glave Sabornog uloženija od 1649. godine. Tim propisom prve ruske kodifikacije bilo je predviđeno da se sudski predmet o kome nije mogla da odluči nadležna sudsko-administrativna uprava, bilo iz razloga faktičke zapletenosti slučaja ili zbog postojanja pravne praznine, prenosio u formi potpune relacije vladaru i Bojarskoj dumi (A spornыe dela, kotorыh v prikazeh začem budet nemoщno, vznositь is prikazov v doklad k gosudarю i velikomu knяzю Alekseю Mihailoviču vseя Rusii, i k ego gosudarevыm boяrom).[48]
Kao što se u Dušanovom zakoniku nalaze, s jedne strane, odredbe koje omogućavaju vladaru da putem suplikacije (čl. 72) i relacije (čl. 181) interveniše u redovni tok suđenja, a s druge strane odredbe koje zabranjuju parničarima da se, zaobilazeći mesno nadležnog sudiju, neposredno obraćaju sudiji na „dvoru carevom“, tako se i u Sabornom uloženiju nalazi, uz odredbu o relaciji, i propis kojim se pod pretnjom kazne batinanja ili zatvora zabranjivalo podnošenje tužbenog zahteva neposredno caru (čl. 20. gl. X).[49] Radi se zapravo o novoj, obimnijoj i pravnotehnički razrađenijoj, redakciji propisa poslednjeg stava člana 7 Sudebnika od 1550. godine, kojom se pod pretnjom kazne zatvora zabranjivalo pojedincima da neosnovanim molbama „dosađuju caru“ ( A kotoroй žalobnik bьet čelom ne po delu i boяre emu otkažut, i tot žalobnik učnet biti čelom, dokučati gosudarю, i togo žalobnika vkinuti v tюrmu).[50] Ovu zabranu treba dovesti u vezu sa „formiranjem stalnog i jednoobraznog sudskog sistema u celoj državi, sa kojim se otpočelo posle donošenja prvog i drug Sudebnika, da bi u Uloženiju taj proces dobio završni oblik.“ Sledstveno, u tim okvirima „car je mogao da istupa samo u tačno određenom svojstvu ili vrhovnog sudije ili poslednjeg utočišta pravičnosti i milosti.“ [51] Pojavu propisa kojim se ograničavala sudska vlast ruskog cara, L. Tihomirov je objašnjavao potrebama organizacione specijalizacije i rasterećenja vladara usled teritorijalnog širenja ruske države i povećanja i usložnjavanja poslova koje je na sebe preuzimala jedna država-imperija u nastajanju. Neminovna posledica takvog procesa bila je birokratizacija državne organizacije, a birokratija je uvek težila da u sudskim poslovima spreči neposredno opštenje vladara i naroda, pa i propisima kao što je ovaj o zabrani neposrednog obraćanja parničara vladaru.[52]
B. Litvansko-rusko pravo: bez ustanove relatio ad principem
Kao i u Sudebniku od 1550. godine, tako je i u Litvanskom statutu, najznačajnijem pravnom spomeniku Velike Kneževine Litve koji je bio napisan na ruskom jeziku,[53], državni zakon proglašen za jedini izvor prava. U prvoj odredbi treće redakcije Statuta od 1588. godine nalaže se da se „svim stanovnicima Velike Kneževine Litve mora suditi na osnovu ovog jednog pisanog i od nas objavljenog prava“ (1, 1).[54] Proklamovanje načela zakonitosti je neminovno otvorilo pitanje načina popunjavanja pravnih praznina prilikom rešavanja konkretne upravne ili sudske stvari. U litvansko-ruskom pravu u XVI veku ovaj problem nije rešavan pomoću ustanove relatio ad principem, kao što je to bio slučaj u moskovskom pravu. Umesto vladara, pravne praznine je popunjavao sam sudeći sudija i to tako što je prema prvoj redakciji Statuta od 1529. godine spor rešavao na osnovu običajnog prava (6, 25), dok je prema trećoj redakciji Statuta sudija bio ovlašćen da reši slučaj „po savesti,“ imajući u vidu slične slučajeve i „primere iz drugih hrišćanskih prava (4, 54)“ [55]
Ključ za razumevanje propisa litvansko-ruskog prava o popunjavanju pravnih praznina nalazi se u odredbi člana 1 četvrtog odeljka Litvanskog statuta od 1588. godine, prema kome je za doživotnog sudiju lokalnog zemskog suda mogao biti izabran samo pripadnik šljahte (plemstvo). Naime, veliki knez je birao za sudiju jednog od četiri kandidata koje u jednom okrugu (povetы) predloži šljahta, između lica koja su morala biti starosedeoci Velike Kneževine Litve i okruga ispred koga se kandiduju, a odlikuju se „pobožnošću“, „pismenošću“ i „poznavanjem prava.“[56] Isključivo iz redova šljahte bile su birane i sudije drugih sudova, kao što je to bilo u slučaju lokalnog tzv. gradskog suda[57] ili Glavnog tribunala Velike Kneževine Litve, koji je kao centralni apelacioni sud osnovan 1581. godine i bio sastavljen od četrdesetčetvorice sudija-plemića.[58]
Stalešku privilegiju prema kojoj je jedino plemić mogao da sudi plemiću, pripadnici šljahte su u Velikoj Kneževini Litvi izborili još poveljom o privilegijama velikog kneza Aleksandra I od 1492. godine. Tim dokumentom, koji je svojevrsna Pacta Conventa litvansko-ruskog prava, bile su položene pravne osnove za organizaciju svih grana vlasti, pa i sudske, na strogom poštovanju principa feudalne mešovite vlade.[59] Sledstveno, nepostojanje ustanove relatio ad principem u Litvanskom statutu od 1588. godine i sudijsko popunjavanje pravnih praznina bili su samo logična posledica ugovornog formiranja vlasti i staleških privilegija plemstva, a ne izraz ideje o vrhovnoj vlasti koja je ograničena opštim pravom. Nepostojanje ustanove relatio ad principem bio je samo još dokaz nemoći vladara i svemoći plemstva u Velikoj Kneževini Litvi, koja je po svemu reprezentativni primer staleške monarhije u završnoj fazi razvitka ovog tipa državne organizacije.[60]
IV ZAVRŠNI OSVRT
Kada se sadržaj prvog stava člana 181 Dušanovog zakonika osvetli iz uporedne perspektive delokruga rada carskog suda u Vizantiji i srednjovekovnih ruskih propisa koji uređuju postupak rešavanja sudskih predmeta u slučaju njihove faktičke zapletenosti ili postojanja pravne praznine, onda jasno proizilazi da se u navedenom propisu Dušanovog zakonika ne radi o apelaciji, kako su mislili N. Radojčić i Đ. Bubalo, već o pravu vladara da odlučuje u sudskim stvarima po osnovu potpune relacije (relatio ad principem), kako su to tvrdili T. Taranovski i A. Solovjev.
U Dušanovoj državi, kao i u Vizantiji i u Moskovskoj Rusiji (XV-XVII vek), vladar je zadržao za sebe pravo da odlučuje u slučajevima relacija, jer je pre svega kao zakonodavac bio prinuđen da rešava one sudske predmete koji zbog brojnih nedostataka srednjovekovnog zakonodavstva nisu mogli biti rešeni od strane redovnih sudija. Pritom sa osnovanošću se može pretpostaviti da je potreba za vladarevom intervencijom po osnovu relacije u sudskoj praksi srpske i moskovske države bila veća nego u Vizantiji, što zbog brojnih pravnih praznina, a što zbog slabog pravničkog obrazovanja sudija.
Uporedna analiza propisa Dušanovog zakonika o relaciji i suplikaciji i odgovarajućih propisa iz pravnih spomenika Moskovske Rusije pokazuje i na primeru ovih ustanova veliku bliskost ta dva pravna sistema, čak i na nivou istovetnog izraza - velikie dela - za komplikovane sudske predmete koji su se u formi relacije prenosili sa redovnog na vladarev sud. Za razliku od Dušanovog zakonika, u moskovskim zakonskim spomenicima, počev od Sudebnika cara Ivana IV Vasiljeviča, u slučajevima relacije nije rešavao sam car, već je on to činio zajedno sa Bojarskom dumom. Ova činjenica se ne može, međutim, uzeti kao dokaz staleškog karaktera Moskovske države, pre svega zbog načina na koji se od XVI veka popunjavao sastav Bojarske dume. Uključivanje Bojarske dume po osnovu relacije u suđenja pre se može objasniti potrebom organizacione specijalizacije i rasterećenja vladara usled teritorijalnog širenja ruske države, te povećanja i usložnjavanja poslova koje je na sebe preuzimala jedna država-imperija u formiranju. Da takve potrebe, po svemu sudeći, nisu postojale u srpskoj državi XIV veka i moskovskoj državi XV veka pokazuju član 181 Dušanovog zakonika i član 2 Sudebnika velikog kneza Ivana III, koji suđenja u slučajevima relacije isključivo prepuštaju vladaru.
Dušanova i Moskovska država primile su od Vizantije svojevrsni napeti i na prvi pogled protivrečni odnos koji se izražavao u istovremenom postojanju propisa koji jemče zakonitost sudskog postupka i zabranjuju neposredno obraćanje vladarevom sudi i propisa koji su omogućavali da pojedini sudski predmeti po osnovu prava umoljavanja (suplikacije) i relacije pređu sa redovnog na vladarev sud. Ova prividna kontradiktornost došla je kao logična posledica, s jedne strane, dominantno javno-pravnog karaktera srpske države XIV veka i moskovske države XVI i XVII veka, a s druge strane, državno-pravnog monizma na kome je bila ustrojena organizacija vlasti svih država vizantijskog civilizacijskog kruga. U takvim državama, kako je upozoravao još N. Radojčić, svi državni organi, pa i vladar, bili su podređeni zakonu, pa se otuda u njihovim pravima nalaze propisi o zabrani neposrednog obraćanja vladarevom sudu i o nezavisnosti sudija i zakonitosti sudskog postupka. U strogo hijerarhijski uređenom poretku u kome je zakon bio izvor vladalačke vlasti, kakav je postojao u Vizantiji, a sa čijim se preuzimanjem pokušalo u Dušanovoj državi i u Moskovskoj Rusiji, vladar kao jedini zakonodavac i vrhovni izvor pravde i milosti zadržava za sebe pravo da odlučuje u slučajevima suplikacija i relacija. To što se i u Dušanovoj državi i u Moskovskoj Rusiji pravo umoljavanja (suplikacija) garantovalo svim podanicima, samo potvrđuje tezu, pre svega N. Radojčića, da Srbija u XIV veku nije imala onakve privilegovane staleže kakvi su postojali u germansko-romanskim feudalnim državama.
Drugačija je bila situacija u staleškim monarhijama, kakva je Velika Kneževina Litva, čije pravo po jeziku pripada ruskoj pravnoj baštini. U Litvi je organizacija svih grana vlasti, pa i sudske, bila izvedena na ugovornim i dualističkim osnovama feudalne mešovite vlade i uz strogo poštovanje staleških privilegija šljahte (plemstvo), koje su bile ujemčene vladarskim poveljama o privilegijama iz XV i XVI veka. Takvom tipu organizacije vlasti nije odgovarala ustanova relatio ad principem, pa je zato prema Litvanskom statutu sudija, a ne vladar, bio ovlašćen da reši predmet u slučaju postojanja pravnih praznina. Pošto su sudovi isključivo bili sastavljeni od pripadnika šljahte, ovakav način popunjavanja pravnih praznina bio je samo još jedan dokaz političke snage plemstva, s jedne strane, i političke slabosti vladara u staleškoj monarhiji, s druge strane.
Zoran Čvorović, LLD*
RELATIO IN THE ARTICLE 181 OF THE DUSHAN’S CODE AND IN MEDIEVAL RUSSIAN LEGAL SOURCE
Summary
In the paper, the author analyzes the regulation of Article 181 of the Dushan’s Code on the exclusive right of the ruler to judge in those cases which, due to the factual complexity of a particular case or the existence loophole in the law, were transferred from regular courts to the ruler's court. In the first part of the paper, the author presents the views of some of the most important commentators on the Dushan’s Code, which differ from one another depending on whether they qualify the institution referred to in Article 181 of the Code as a relation or an appeal. These theses, as well as the content of Article 181 of the Dushan’s Code itself, the author illuminates from the perspective of the application of the institution of relation, as well as of related procedural institutions, in the first instance of supplication, in Byzantine law and the practice of the Byzantine ruler's court. Since the ruler appropriates a significant part of the judicial power through the relation, the regulation of Article 181 of the Dushan’s Code is analyzed by comparison with other articles of the Code, which, on the one hand, broaden, and on the other, narrow the possibilities of the ruler’s interference with the regular course of court proceedings. The role that the ruler played in the judiciary under the Dushan’s Code can only be objectively judged when the provisions of the Dushan’s Code of relation and supplication are compared with similar regulations in other Slavic laws. Therefore, the paper compares the relevant regulations of the Dushan’s Code with those of the relation and supplication of Moscow and Lithuanian-Russian law.
Key words: relation, supplication, Dushan’s code, Russian law, Byzantine law.
* Vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, zcvorovic@jura.kg.ac.rs
[1] Rad je napisan u okviru projekta Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije.
[2] N. Radojčić, Sudije i zakon u srednjevekovnoj Srbiji i u Ugarskoj, Letopis Matice srpske 305, sv. 1-2, 1925, 63-68.
[3] Z. Čvorović, Dušanov zakonik u ruskom ogledalu, Beograd, 2018, 43-44.
[4] N. Radojčić, Sudije i zakon u srednjevekovnoj Srbiji i u Ugarskoj, 53-63.
[5] Z. Čvorović, Načelo zakonitosti u pravu Moskovske Rusije XVI i XVII veku, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu LXVI, br. 1/2018, 208.
[6] N. Radojčić, Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354., Beograd, 1960, 137-138. Razlike u tekst prvog stava člana 181 između pojedinih rukopisa Dušanovog zakonika su minimalne. Dušanov zakonik, priredio Đ. Bubalo, Beograd, 2010, 115.
[7] N. Radojčić, Dušanov zakonik i vizantisko pravo, Zbornik u čast šeste stogodišnjice Zakonika cara Dušana, Beograd, 1951, 74.
[8] Dušanov zakonik, priredio Đ. Bubalo, 218.
[9] T. Taranovski, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, Beograd, 1996, 716-717.
[10] A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godina, Beograd, 1980, 321-322; A. Solovjev, Istorija slovenskih prava, Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka, Beograd, 1998, 511.
[11] T. Taranovski, op. cit., 718.
[12] T. Taranovski, op. cit., 717-718; A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godina, 321-322.
[13] A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godina, 322.
[14] N. Radojčić, Snaga zakona po Dušanovu Zakoniku, Glas SKA CX, Beograd, 1923, 137-138.
[15] K. E. Zachariä von Lingenthal, Geschichte des griechisch-römischen Rechts, Berlin, 1892, 356; N. A. Skabalanovič, Vizantiйskoe gosudarstvo i Cerkov v XI v., Sankt-Peterburg, 2010, 498.
[16] K. E. Zachariä von Lingenthal, op. cit., 357; N. A. Skabalanovič, op. cit., 498.
[17] N. A. Skabalanovič, op. cit., 498.
[18] Vizantiйskie akti, Pravoslavnaя Эnciklopediя, http://www.pravenc.ru/text/158424.html, datum posete: 20. 11. 2019.
[19] N. Radojčić, Iz doba cara Dušana, Letopis Matice srpske 315, Prilozi 2, 1928, 42.
[20] T. Taranovski, op. cit., 717.
[21] N. Radojčić, Dušanov zakonik i vizantisko pravo, 74.
[22] Tako je, primera radi, u „Piri“ navden zanimljiv slučaj diskusije među sudijama carskog suda oko izbora propisa koji je regulisao postupak donošenja sudske presude kada dođe do preglasavanja između članova sudskog veća. U Vasilikama su se nalazila dva protivrečna propisa koja su regulisala ovo proceduralno pitanje. Stariji propis iz Digesta prediviđao je da će sadržaj presude odgovarati stavu većine članova sudskog veća, dok je mlađi propis iz Justinijanovih Novela predviđao da je svaki sudija, kada se razmimoilaze njihovi stavovi, bio dužan da svoje gledište iznese u pismenoj formi. Iako je reč o na prvi pogled o kontradiktornim odredbama, prema tumačenju sudije, čuvenog pravnika i glavnog junaka „Pire“, Evstatija, mlađi propis nije ukinuo stariji, već su oba istovremeno važila i u XI veku. Presuda bi odgovarala stavu većine ukoliko se nezadovoljna strana ne bi žalila ili ukoliko bi apelaciona instanca potvrdila stav većine. Međutim, apelacioni sud je mogao svojom presudom da prihvati gledište preglasane manjine sudija veća prvostepenog suda i tada se ne bi primenjivao propis koji prednost daje većini. E. Э. Lipšic, Zakonodatelьstvo i юrisprudenciя v Vizantii v IX XI vv, Leningrad, 1981, 137, 170-171.
[23] I. P. Medvedev, Pravovaя kulьtura Vizantiйskoй imperii, https://azbyka.ru/otechnik/ Istorija_Tserkvi/pravovaja-kultura-vizantijskoj-imperii/1_5, datum posete: 19. 11. 2019.
[24] N. A. Skabalanovič, op. cit., 499.
[25] Ibid., 498.
[26] N. Radojčić, Iz doba cara Dušana, Letopis Matice srpske 315, Prilozi 2, 43.
[27] T. Taranovski, op. cit., 718.
[28] A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godina, 322.
[29] A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godina, 235-236, 321-322; N. Radojčić, Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354., 137-138; Dušanov zakonik, priredio Đ. Bubalo, 174.
[30] Z. Mirković, Sudije „carstva mi“ Dušanovog zakonika, Zakonik cara Stefana Dušana - Zbornik radova sa naučnog skupa povodom 650 godina od proglašenja Dušanovog zakonika, Beograd, 2005, 22;
[31] A. Solovjev, Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354. godina, 267, 318.
[32] Rossiйskoe zakonodatelьstvo X-XX vekov, t. 2., Otv. red. A. D. Gorkiй, Moskva, 1984, 54-55; R. B. Kazakov, Sudebnik 1497 goda, Voprosы istorii 2000/3, 142, https://www.hse.ru/data/2012/06/17/1255487655/%D0%9A%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%20%D0%A0.%D0%91.%20%D0%A1%D1%83%D0%B4%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%B8%D0%BA%201497%20%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B0.pdf, datum posete: 27. 11. 2019.
[33] M. F. Vladimirskiй-Budanov, Hrestomatiя po istorii russkago prava, Vыpusk vtoroй, Kiev – S. Peterburg, 1887, 83.
[34] M. F. Vladimirskiй-Budanov, Obzor istorii russkago prava, Petrograd – Kiev, 1915, 215-216.
[35] L. Tihomirov, Monarhističeskaя gosudarstvennostь, Častь tretья, Moskva, 1905, 36-37; Z. Čvorović, Obim vlasti prvih samodržavnih vladara kod Srba i Rusa, Srpska kraljevstva u srednjem veku, Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa u čast obeležavanja 800 godina od krunisanja Stefana Nemanjića (Prvovenčanog), Kraljevo, 2017, 184 i dalje; Z. Čvorović, Dušanov zakonik u ruskom ogledalu, 54.
[36] M. F. Vladimirskiй-Budanov, Hrestomatiя po istorii russkago prava, 120.
[37] Z. Čvorović, Načelo zakonitosti u pravu Moskovske Rusije XVI i XVII veku, 203; M. F. Vladimirskiй-Budanov, Obzor istorii russkago prava, 219-220.
[38] M. F. Vladimirskiй-Budanov, Hrestomatiя po istorii russkago prava, Vыpusk vtoroй, 178.
[39] M. F. Vladimirskiй-Budanov, Obzor istorii russkago prava, 162; Z. Čvorović, Dušanov zakonik u ruskom ogledalu, 52-57.
[40] Z. Čvorović, Načelo zakonitosti u pravu Moskovske Rusije XVI i XVII veku, 205-206.
[41] L. Tihomirov, op. cit., 72-73.
[42] Dušanov zakonik, priredio Đ. Bubalo, 174; A. Solovjev, Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka, 511.
[43] N. A. Skabalanovič, op. cit., 303, 498.
[44] M. A. Dьяkonov, Očerki obщestvennogo i gosudarstvennogo stroя drevneй Rusi, Leningrad, 1926, 364.
[45] Ibid., 365.
[46] N. Radojčić, Zakonik cara Stefana Dušana 1349. i 1354., 137; Dušanov zakonik, priredio Đ. Bubalo, 114.
[47] Zakonodatelьnыe pamяtniki russkogo centralizovannogo gosudarstva XV-XVII vekov, Podgotovka teksta L. I. Ivinoй, Leningrad, 1987, 183.
[48] Ibid., 31, 183-184; K. D. Kavelin, Graždanskoe pravo. Istoriя russkogo sudoustroйstva, Gosudarstvo i obщina, Moskva, 2013, 269.
[49] Zakonodatelьnыe pamяtniki russkogo centralizovannogo gosudarstva XV-XVII vekov, 33.
[50] Rossiйskoe zakonodatelьstvo X-XX vekov, t. 2., 98; Rossiйskoe zakonodatelьstvo X-XX vekov, t. 3. Otv. red. A. G. Manьkov, Moskva, 1985, 291.
[51] Zakonodatelьnыe pamяtniki russkogo centralizovannogo gosudarstva XV-XVII vekov, 188.
[52] L. Tihomirov, op. cit., 68-73.
[53] I. I. Lappo, Litovskiй statut 1588 goda, Tom I, Kaunas, 1934, 137.
[54] Z. Čvorović, Načelo zakonitosti u pravu Moskovske Rusije XVI i XVII veku, 209.
[55] Ibid.; Statuta Vяlikaga knяstva Litoŷskaga 1588, Tэkstы, Davednik, Komentarьi, Minsk, 1989, 391.
[56] Statuta Vяlikaga knяstva Litoŷskaga 1588, 374.
[57] Ovaj sud nije sudio stanovnicima gradova, već pripadnicima šljahte, a naziv potiče otuda što su ovi sudovi zasedali u zamku – v grode. T. I. Dovnar, N. M. Юraševič, Istoriя gosudarstva i prava Belarusi, Minsk, 2005, 122.
[58] T. I. Dovnar, N. M. Юraševič, op. cit., 120-123; I. I. Lappo, op. cit., 116.
[59] T. I. Dovnar, N. M. Юraševič, op. cit., 93.
[60] I. I. Lappo, op. cit., 122.
* Associate Professor, Faculty of Law, University of Kragujevac.