Mr Nenad Dugalić*
Pregledni naučni članak
UDK: 330.3(100)
MESTO ZEMALjA BRIKS-a NA GLOBALNOJ EKONOMSKOJ MAPI SVETA
Rad primljen: 01. 07. 2019.
Rad ispravljen: 22. 09. 2019.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 24. 09. 2019.
Akronim 'BRIK' označava Brazil, Rusku Federaciju, Indiju i Kinu. Prvo je skovan 2001. godine od strane Džima O’ Nila, tada šefa globalnih ekonomskih istraživanja u Goldman Saksu, kako bi se upoznali sa njegovim predviđanjem da će te četiri zemlje biti najbrže rastuće ekonomije u razvoju. Kasnije, 2011. godine, pridružuje im se Južna Afrika i grupa je tada nazvana 'BRIKS'. Krajem 20. i početkom 21. veka svih pet zemalja je prošlo kroz veliki institucionalni sistem tranzicije, kao i kroz promene u njihovoj ekonomskoj strukturi. U smislu globalnog značaja, sve zemlje BRIKS-a su članovi grupe G20. Rusija, koja je takođe članica grupe G8, i Kina su stalni članovi Saveta bezbednosti UN-a. U poslednjih nekoliko godina postoje pomaci u multilateralnom fokusu finansijskih institucija, kao što su MMF i Svetska banka, kako bi grupi BRIKS dali značajniju ulogu u donošenju odluka. Još bitnije, trenutna tranzicija grupe BRIKS od statusa primaoca do redovnog donatora pomoći, pomogla je da se održi nivo potrošnje ukupne svetske pomoći i globalnih zdravstvenih programa. U tom kontekstu smanjenje pomoći koja je dolazila u velikom obimu od tradicionalnih zemalja donatora, zbog velike ekonomske i finansijske krize, je doprinelo uspostavljanju novih modela saradnje koji mogu važiti u budućnosti.
Ključne reči: BRIKS, ekonomija, prirodni resursi, globalizacija, politika, kultura.
I POLITIČKO-EKONOMSKA DIMENZIJA GRUPE BRIKS
Globalizacija preoblikuje društvene odnose, iz temelja menja prirodu države, narušava njen suverenitet i menja ustaljeni međunarodni poredak. Polovinom dvadesetog veka, većina zemalja grupe BRIKS je imala centralno-plansku ekonomiju sa značajnom ulogom države. Kasnije, u svim tim zemljama, unutrašnje orijentisane i manje ili više centralno-planske razvojne strategije od 50-ih do 70-ih godina XX veka zamenjene su postepenom integracijom u globalnu ekonomiju 80-ih i 90-ih godina XX veka.[1] Međudržavnu povezanost karakteriše i uspon sve snažnijih nadnacionalnih sila, grupe G-8, Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, čije odluke u velikoj meri oblikuju politički i ekonomski razvoj nacionalnih država.
S tim u vezi, dve su upečatljive osobine političke dimenzije procesa globalizacije:[2]
Prvo, nju predstavlja sve gušća mreža povezanosti, međuzavisnosti političkih zajednica, suverenih država. Mnogo je širi krug ekonomskih, ekoloških, vojnih i kulturnih odnosa, koji više ne mogu da se uređuju isključivo unutar pojedinačnih država. Veća je mreža horizontalne povezanosti nacionalnih država. Uporedo se uzdiže i vertikalna međuzavisnost, piramida nadnacionalnih političkih institucija, oblikuju se forme svetske političke vladavine, odnosno globalni politički režim. Ali, međuzavisnost sama po sebi ne određuje karakter procesa globalizacije, koji može da dobije demokratske ili autoritarne forme.
Drugo suštinsko obeležje savremene političke dimenzije globalizacije, predstavlja nametanje istovetnih formi političkog života, demokratije i ljudskih prava, na sve šire prostore sveta.
Istovremeno, na svetskoj političkoj sceni nastaju i simptomi autoritarne svetske vladavine. Problemi sa kojima se vlade suočavaju od ekologije, preko droge, terorizma, ljudskih prava, do strategije privlačenja transnacionalnog kapitala, sve više zahtevaju bližu saradnju između država. To znači, da i zemlje BRIKS-a moraju igrati aktivnu ulogu kada je u pitanju globalno političko i ekonomsko upravljanje i dosledno moraju održavati blisku koordinaciju. Naime, svih pet zemalja BRIKS-a izražavaju veliku zabrinutost zbog činjenice da teroristi sve više koriste proces globalizacije kako bi promovisali svoje ideje i naneli veće štete narodima širom sveta. Najmanje tri od pet zemalja BRIKS-a se suočavaju sa teškom terorističkom pretnjom, gde su Indija i Rusija među prvih 10 zemalja pogođenih terorizmom prema Indeksu globalnog terorizma (4 i 9 mesto), Kina zauzima 23. mesto, dok su Južna Afrika (111) i Brazil (116) relativno sigurni od terorizma.[3] Stoga je veoma važno da zemlje BRIKS-a rade na uspostavljanju zajedničkih principa saradnje u pogledu jedinstvenog načina postupanja u konfliktima širom sveta, kao i stvaranju mehanizama za konsultacije gde mogu da koordiniraju svoje stavove. Posebno je zabrinjavajuće što ekstremističke snage pokušavaju da ostvare bogatstvo upotrebom nacionalnih i religijskih faktora i rasplamsavanjem etničkog nasilja, agresivnim nacionalizmom i separatizmom, propagirajući različite ideje konfrontacije.
Takođe, svih pet zemalja su glavne tranzitne zemlje za trgovinu drogom. Oko 70% tranzita kokaina iz Latinske Amerike u Evropu prolazi kroz Brazil.[4] Kina je zemlja tranzita droge na putu ka Severnoj Americi. Rusija je tranzitna zemlja za avganistansku drogu ka Evropi. Južna Afrika se posmatra kao najomiljenija tranzitna tačka za kokain koji ide iz Andskih država i za heroin iz Avganistana u Evropu.[5] Stoga je jasno, da je trgovina drogom uobičajeni problem za sve zemlje BRIKS-a. Iako se droga ne proizvodi u svim zemljama BRIKS-a, svih pet zemalja ima probleme zbog rastuće upotrebe i tranzita droge. U poslednjih par decenija, međunarodno iskustvo pokazuje da se uzgoj narkotičkih biljaka uglavnom odvija u regionima koji su zahvaćeni niskim nivoom ekonomskog razvoja i lokalnim oružanim sukobima i koji su generalno ili vrlo slabo pod kontrolom vlade. To znači, da problem ne može i ne bi trebalo da bude rešavan samo policijskim merama. Dakle, pouzdano dugoročno rešenje problema uzgoja narkotičkih biljaka ne bi trebalo samo rešavati kroz potražnju u razvijenim ekonomijama, već i osigurati bezbednost i održiv socijalno-ekonomski razvoj nerazvijenih regiona. Ovaj višestruki zadatak zahteva efikasnu međunarodnu saradnju.
Još jedno obeležje političke globalizacije predstavlja širenje demokratkih prava. Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. godine, Konvencije o građanskim, političkim i socijalnim pravima iz 70-ih godina dvadesetog veka, kao i regionalne organizacije: Banjul - povelja o ljudskim pravima i pravima naroda u Africi, Komitet za ljudska prava Organizacije američkih država, OEBS, Evropski sud za ljudska prava, temelji su međunarodnog poretka zaštite ljudskih prava. Najradikalniji zahvat čini Evropska unija koja svojim građanima omogućava da pokrenu spor protiv sopstvene vlade kada krši njihova prava. Sredinom 80-ih godina dvadesetog veka i Amerika čini veliki obrt, raskidajući sa podrškom diktaturama. Lansira se veliki projekat promocije demokratije i stvara planetarna mreža nevladinih organizacija koje taj projekat podržavaju. Nova strategija nastaje u eri uspona narodnih pokreta koji prete obaranjem diktatorskih režima, američkih klijenata, a time i gubitkom njenog uticaja na unutrašnje političke tokove. Cilj političke podrške jeste snažna pomoć demokratskom toku ali i njihovo kanalisanje, ograničavanje socijalnih zahteva radikalizovanih masa. Repertoar političkog intervencionizma je veoma veliki, ali dve tačke oko kojih se kreće su:[6]
Prvo, njegovo središte čini uticaj na lidere političke organizacije, sindikate, ženske i omladinske organizacije i posebno medije. Smatraju da se moderne političke veštine ne mogu naučiti u tradicionalnim društvima i stoga se moraju uneti spolja. Političke lidere regrutuju, usavršavaju i savetuju američki stručnjaci. Sem sticanja veština, materijalni stimulansi pružaju im priliku za sticanje prihoda kakav ne postoji u zemlji.
Drugu tačku predstavlja intervencija u izborni proces. Ako se uzme u obzir da nacionalne vlade mahom bivaju birane pod velikim uticajem spoljnih faktora, može se konstatovati da su to marionetske vlade, bez važnijeg, ionako već umanjenog uticaja na funkcionisanje sopstvenih država.
Međutim, pojavom grupe BRIKS na međunarodnoj, političko-ekonomskoj, sceni, kao novih protagonista visokog rasta i razvoja, dovelo je do toga da Amerika gubi hegemoniju na većini polja u međunarodnim geopolitičkim odnosima. Ekonomska snaga, koja potiče iz veličine njihovih ekonomija, daje im potencijal da utiču na međunarodne odnose. Pored toga, zemlje BRIKS-a imaju i određene karakteristike koje im daju snagu na globalnom nivou, a odnose se, pre svega, na:[7]
- Širok spektar vojnih i političkih resursa, kao i neke kapacitete za oblikovanje međunarodnog poretka, kako regionalno tako i globalno;
- Određeni stepen unutrašnje kohezije i kapaciteta za državnu akciju;
- Verovanje u njihovo pravo na uticajnu ulogu u svetskim poslovima; i
- Sposobnost da se razlikuju od ostalih zemalja u razvoju.
Evidentno je da su zemlje BRIKS-a do sada uspevale da svoju ekonomsku moć iskoriste na međunarodnoj političkoj sceni, iako ekonomska snaga nije obavezan preduslov za globalni uticaj.[8] Takođe, tendencije međunarodnih društveno-ekonomskih tokova ukazuju na konfliktnost i protivurečnost. Dok se, s jedne strane, različita društva homogenizuju, s druge strane, dolazi i do njihove polarizacije i ugrožavanja tradicije, kulture i istorijskog nasleđa. Male i nerazvijene zemlje, suočene sa ovako snažnim procesom, nemaju drugog izbora nego da prihvate pravila globalnog sistema i da pokušaju da minimiziraju negativna, a maksimiraju njegova pozitivna svojstva. Zato grupa BRIKS daje nadu i nerazvijenim zemljama, da kroz zajednički pristup mogu uticati na upravljanje institucijama od globalnog, političkog i ekonomskog značaja.
II ZNAČAJ KULTURE ZA MEĐUDRŽAVNU SARADNjU GRUPE BRIKS
Na međunarodnom globalnom polju delovanja grupe BRIKS, kulturna dimenzija se ispoljava kao jedna od najvidljivijih pojava. „Globalizacija kulture započinje već u 19. veku, ali u sferi elitne, visoke kulture. Uspostavlja se globalna, prevashodno evropska, kulturna tradicija u kojoj ista muzika, slikarstvo i literatura uživaju visok prestiž na mnogim scenama sveta. Popularna, masovna kultura ostaje međutim nacionalna. Tek će moderni elektronski mediji otvoriti vrata kulturnih miljea, pretvarati velike narodne mase u neposredne gledaoce spektakla koji se daju na drugim, dalekim pozornicama. Otvoriće put masovnoj planetarnoj kulturi koja nezadrživo osvaja sva prostranstva sveta.“[9]
Svaka kultura može da se istinski razvija pod uslovom slobodne razmene i prožimanja sa drugim kulturama ali, pod uslovom da sve kulture imaju svoju šansu, da se kulturna razmena vrši na ravnopravnoj osnovi i uzajamnom poštovanju. Dakle, čak i delimično globalizacija povećava važnost različitih nacionalnih kultura.[10] Dok su pre nekoliko decenija poslovni razgovori bili usredsređeni na međunarodnu trgovinu, danas se pažnja poklanja tokovima informacija, tehnologije i robe širom sveta. Razvoj i širenje informacione tehnologije a posebno interneta omogućio je i razvoj globalne ekonomije i globalne konkurencije.[11] Implementacija sporazuma o slobodnoj trgovini (npr. NAFTA), razvoj Evropske unije (EU) i tranzicija mnogih centralno-planskih ekonomija ka otvorenim tržišnim ekonomijama (npr. Rusija, Kina) omogućilo je sve veću globalizaciju poslovanja.[12] Dok se globalizacija poslovanja povećavala, ona nije rezultirala univerzalnim kulturama.[13] Stoga se povećala važnost prepoznavanja i razumevanja uticaja kulturnih razlika u međunarodnim odnosima.
Međutim, i pored toga što kulturna globalizacija podrazumeva rastuću međupovezanost i preklapanje kulturoloških obrazaca života, ona znači širenje zapadnih vrednosti na čitav svet.[14] Posredstvom masovnih medija i zahvaljujući ulaganju znatnih finansijskih sredstava, danas se vrši velika difuzija kulturnih vrednosti, a naročito proizvoda za masovno zabavu. S obzirom da kultura i stvaralaštvo nemaju, niti treba da imaju, granica, ta činjenica prirodno se smatra pozitivnom jer unapređuje ljudsku komunikaciju i obogaćuje ljudski duh, širi saznanja o stvaralaštvu uma i duha i doprinosi upoznavanju ljudi i naroda. Ta, u samoj svojoj prirodi humanistička i progresivna misija koja je imanentna kulturi i stvarnim vrednostima, često je, degradirana sadržajima koji ne retko dominiraju izvezenim produktima kulture i zabave. Takva vrsta kulture i umetnosti predstavlja naročito kod mladih ljudi, idealističke predstave a udobnom životu bez rada i sticanja imetka na lak, često nedozvoljen način. Oni koji raspolažu moćnim masovnim medijima isključivi su u zastupanju slobodnog protoka ideja i vrednosti, bez spremnosti da uvaže realnosti uslova života u velikom broju zemalja. Takva globalizacija kulture nije ništa drugo do novi oblik kulturnog imperijalizma, u čijoj osnovi leži univerzalizacija ideologije konzumerizma po zapadnom modelu.[15] Ova kulturna dominacija oslanja se naravno na vojnu, ekonomsku i tehnološku dominaciju SAD-a. Američka globalna moć se sprovodi preko globalnog sistema koji je isključivo projektovan od strane Amerike tako da odslikava unutrašnje američko društvo.[16] Posredstvom globalnih komunikacijskih mreža, američka kultura se nastoji predstaviti kao planetarna. “Globalizacija kulture izaziva duboki pesimizam o kulturnoj sudbini sveta koji homogeno propada. Ona Ameriku čini omraženom, jer probajte, ako možete da je opišete na neki drugi način - globalizacija je, sve u svemu, širenje američke kulture, ideja, proizvoda, zabave i politike”.[17] U tom smislu i globalizacija u kulturi predstavlja ideološku konstrukciju, iza koje se krije neoliberalizam koji odbija sve vidove kontrole a prihvata jedino svoju unutrašnju kontrolu u uskim centrima odlučivanja.
Centralno mesto i ulogu u međukulturnoj saradnji država imaju transnacionalne korporacije. Preko njih se vrši najmasovnija razmena informacija, radio i televizijskog programa, programa za obrazovanje, proizvodnja i prevodi knjiga, distribucija vizuelnih pomagala, kompjutera, bioskopskih filmova, opreme, podataka itd. Strateško ponašanje korporacija je pod uticajem institucionalnog okruženja države iz koje potiču. Da bi se stekla konkurentska prednost na međunarodnom tržištu korporacije moraju poznavati kulturne vrednosti svojih klijenata. Znajući da su kritični resursi za ostvarivanje korporacijskog uticaja finansijski kapital (koga korporacije imaju u velikom obimu), tehnološki kapital (poseduju najsavremeniju opremu) i ljudski kapital, korporacije, zauzimajući svoj hegemonistički stav, ne obaziru se preterano na kulturu primaoca svojih proizvoda i usluga. Upravo, u takvoj neravnopravnoj utakmici osnovni ljudski kapital nalazi se u pretežno nerazvijenim zemljama, zemljama u razvoju kao i u zemljama u usponu (BRIKS grupa) u kojima živi većina čovečanstva. Njima se izvoze tuđe ideologije da bi se ograničilo ili onemogućilo drugačije mišljenje i drugačija ideološka opredeljenja.[18] Nude se surogati takozvane masovne kulture i nameće određeni pogled na svet kako bi se lakše i nesmetano manipulisalo svešću masa u tim zemljama u političke svrhe.
Međutim, da bi se izbegli ovakvi uticaji, umesto toga, fokus se može prebaciti na jedan od najtrajnijih oblika kulturne razmene, kontakt među ljudima. U svetu globalizacije, široko rasprostranjeni turizam može biti način da se poveća kontakt između građana zemalja BRIKS-a. Promovisanje turizma odlučno bi pomoglo da se intenziviraju već postojeći kulturni tokovi. Iako su neke zemlje u grupi BRIKS, kao što su Indija i Kina, imale kulturni uticaj jedne na drugu vekovima, kultura i turizam su dve oblasti koje tek treba da pronađu pravo mesto među zemljama BRIKS-a. To je posebno neophodno prvenstveno zbog različitih jezika, životnih stilova i prehrambenih navika. Ovo se spominje i u deklaraciji iz Nju Delhija, u kojoj se govori o podsticanju i širenju saradnje i komunikacije, razmene i kontakata među ljudima, uključujući i oblast mladih, obrazovanje, kulturu, turizam i sport.[19] Čak i na bilateralnom nivou, kultura i turizam su prepoznati kao alati za podsticanje dublje integracije BRIKS ekonomija. Takođe, prepoznata je i potreba za saradnjom u organizaciji međudržavne obuke za stručnjake iz oblasti zaštite kulturnih dobara. Ovo naglašava potrebu za korišćenjem kreativnih kulturnih industrija i zajednički razvoj kulturnih politika kao i razmena iskustava u procesu razvoja.[20]
Kultura i turizam će i dalje ostati dobra sprega u ukupnoj saradnji između zemalja BRIKS-a, a snažni, strateški, ekonomski i diplomatski odnosi će samo poboljšati njihovu međusobnu saradnju.
III PRIRODNI RESURSI - KLjUČNA KOMPONENTA EKONOMSKOG RASTA I RAZVOJA GRUPE BRIKS
Početkom novog milenijuma zemlje BRIKS-a su imale važnu ulogu u prevazilaženju globalne finansijske i ekonomske krize i dale su značajan doprinos u oporavku globalne ekonomije. Ekonomske politike održivog rasta i razvoja zemalja BRIKS-a omogućile su stvaranje novih radnih mesta, smanjenje siromaštva i veću socijalnu uključenost. Takav ekonomski položaj zemalja BRIKS-a je bio moguć, s obzirom na njihovo veliko bogatstvo prirodnim resursima. Prirodni resursi su postali ključna komponenta ekonomskog razvoja zemalja BRIKS-a, kao i značajan faktor prilikom formiranja strategija za njihove spoljne politike. Činjenica je, da su prilikom sprovođenja nacionalnih ekonomskih politika zemlje BRIKS-a koristile prirodne resurse kako za domaće ekonomske, tako i za međunarodno-diplomatske ciljeve. Međutim, sposobnost države da koristi prirodne resurse u diplomatske svrhe zavisi i od njenog domaćeg institucionalnog kapaciteta da kontroliše ekonomsku aktivnost u tim sektorima[21], kao i od njene sposobnosti da kombinuje resurse sa drugim diplomatskim sredstvima kada pregovara sa drugim državama.[22] To znači, da vlade kontrolišu one industrije koje crpe inpute iz prirodnih resursa kroz selektivnu politiku intervencije, kako bi se postigli određeni nacionalni ciljevi, koji ne bi mogli biti ostvareni ako bi proizvodni proces bio ostavljen tržišnim mehanizmima.
Dakle, resursni nacionalizam je oblik ekonomskog nacionalizma i obično je u suprotnosti sa „resursnim liberalizmom“ - strategijom u kojoj vlade izbegavaju da intervenišu i umesto toga promovišu upotrebu tržišnih mehanizama za eksploataciju resursa.[23] Pored toga, zajedničko u politici resursa za sve zemlje BRIKS-a jeste državno vlasništvo nad resursnim industrijama, koje se javlja u određenoj meri u svim zemljama grupacije. Uprkos globalnom trendu privatizacije koji je počeo još 90-ih godina 20. veka, većina zemalja BRIKS-a nastavlja da čuva rudarski i energetski sektor za preduzeća u državnom vlasništvu. Državno vlasništvo je skoro univerzalno u industriji nafte i gasa grupe BRIKS, sa državnim preduzećima, bilo monopolističkim ili većinskim akterima u Brazilu, Kini, Indiji i Rusiji. Državna preduzeća, takođe, dominiraju u industriji uglja u Kini i Indiji. Primera radi, u ovim zemljama državna preduzeća su 2012. godine zajedno proizvela 4,1 milijardu tona uglja, što je bilo oko 60% svetske proizvodnje iste godine.[24] Takođe, državna preduzeća imaju dominantno prisustvo i u kineskoj metalnoj industriji, što je povezano sa njenom 'veliko-zahvatnom' politikom državnog vlasništva u strateškim industrijskim sektorima.[25] Slično je i u sektorima industrije boksita, rude gvožđa i bakra, gde su rudarske kompanije deo grupacije 'Navratna' koja je centralno preduzeće javnog sektora.[26] Među zemljama BRIKS-a, samo su ruski i južnoafrički rudarski sektori u potpunosti u privatnom vlasništvu. Kao rezultat toga, industrije koje zavise od resursa, u zemljama BRIKS-a su uglavnom pod kontrolom vladinih agencija, a ne privatnih rudarskih i energetskih firmi.
Većina zemalja BRIKS-a primenjuje ograničenja vezana za trgovinu resursima, koja se koriste za kontrolu i regulisanje izvoza resursa kako bi se dao prioritet lokalnim ekonomskim interesima. Kina, Rusija i Indija primenjuju porez na izvoz važnih energenata ili mineralnih proizvoda, koji funkcioniše kao de fakto subvencija za lokalne industrijske korisnike. Oni, takođe, direktno ograničavaju količinu resursnih proizvoda koji se mogu izvoziti. Kina primenjuje izvozne kvote na mnoge mineralne proizvode, ruska vlada kontroliše sve izvore energije kroz državno vlasništvo nad svojom cevovodnom infrastrukturom i dve indijske pokrajinske vlade su pre par godina u potpunosti zabranile izvoz rude gvožđa.[27] Južna Afrika, takođe, primenjuje zahteve za preradu, u 2010 godini donela je novu licencnu politiku koja diskriminiše izvoz sirovina kako bi podstakla lokalnu preradu metala.[28] Od svih zemalja BRIKS-a, samo Brazil ne primenjuje nikakva trgovinska ograničenja za izvoz resursa.
Ova trgovinska ograničenja funkcionišu kao oblik podrške industrijskoj politici za lokalna proizvodna preduzeća, smanjenjem cena lokalnih sirovina ispod svetskog nivoa (izvozne takse) ili direktnim obavezivanjem za lokalnu preradu minerala (preko kvota i zahteva za preradu). Takođe, sve zemlje BRIKS-a, u velikoj meri subvencionišu domaće cene energije. Dugi niz godina, Indija je subvencionisala cene nafte za domaćinstva, Kina je koristila kontrolu cena kako bi smanjila domaće cene nafte i električne energije, a ruski Gasprom mora da snabdeva gasom lokalne potrošače po potcenjenim cenama. Posle napuštanja energetskih subvencija krajem devedesetih godina 20. veka, Brazil ih je ponovo uspostavio 2008. godine putem politike koja zahteva da Petrobras snabdeva rafinisanim uljem domaće tržište po sniženim cenama.[29] Veličina ovih šema je značajna, u 2012. godini vlade BRIKS-a su kolektivno obezbedile 124 milijarde dolara subvencija za energiju, što je u Indiji i Rusiji predstavljalo značajan procenat i BDP-a i vladinih prihoda.[30]
Ekonomske interesne grupe, kao što su industrijske firme, mala preduzeća i domaćinstva imaju koristi od subvencionisane energije, što predstavlja populističku politiku koju je teško smanjiti ili reformisati.[31] Kao što je pokazalo ne tako davno iskustvo u Kini i Indiji, pokušaji vlada da smanje subvencije su razvodnjeni ili napušteni, s obzirom na pritisak opozicije i lobiranja od strane ugroženih poslovnih interesa.[32]
Bogatstvo resursima je očigledno vrlo značajna komponenta zemalja BRIKS-a u međunarodnim odnosima. Sve zemlje BRIKS-a poseduju velike količine minerala i energije, i kroz primenu pristupa nacionalne politike koriste ovo bogatstvo kako bi kreirale nacionalne razvojne i diplomatske strategije. Resursni nacionalizam je uobičajena karakteristika koja se ispoljava u svim BRIKS ekonomijama. Zaista, bogatstvo resursima i nacionalne politike zasnovane na njima su jedan od retkih zajedničkih faktora, pored veličine ekonomija i statusa zemalja u usponu, koji ujedinjuju grupu BRIKS. Iako se specifične mere u ekonomskoj politici razlikuju od zemlje do zemlje, sve države u grupi BRIKS značajno održavaju regulatornu kontrolu nad svojom rudarskom i energetskom industrijom putem intervencionističkih političkih alata. Naime, okviri nacionalne politike resursa potkrepljuju tvrdnju o statusu BRIKS-a kao resursne supersile, jer visoki nivoi vladine kontrole omogućavaju tim državama da iskoriste resurse za postizanje određenih domaćih razvojnih i međunarodnih diplomatskih ciljeva.
IV ZAKLjUČAK
Pet zemalja koje čine grupu BRIKS postale su primer za promene u svetskom uticaju i ekonomskom rastu. Sve one su uživale značajan i održiv ekonomski rast u poslednje dve decenije. Ovaj rast je podstaknut povećanom tražnjom za prirodnim resursima i industrijskim proizvodima, ali su zemlje BRIKS-a takođe razvile industrije sa dodatnom vrednošću kroz značajna ulaganja u obuku i obrazovanje. Takođe, postojale su značajne i brze kulturne i društvene promene, uključujući strukturu porodice i velike ruralne migracije. Zemlje BRIKS-a imaju zajedničku političku strategiju da prošire pokrivenost socijalnim osiguranjem, a dinamičko ekonomsko okruženje olakšalo je napore za postizanje tog cilja. Za većinu zemalja postoji i demografski uzlet, kao podsticaj za delovanje mlade populacije sa rastućom radnom snagom, olakšavajući uvođenje podsticajnih mera. Iako BRIKS zemlje imaju mnoštvo zajedničkih karakteristika, napori za proširenje funkcionišu u veoma različitim okruženjima za svaku zemlju posebno. Trenutni okvir socijalne zaštite svake zemlje odražava u velikoj meri njenu istoriju, kao i ciljeve i odnos prema socijalnoj sferi. Kultura, institucionalne i populacione politike se veoma razlikuju. Naime, u poslednjih pola veka, sve zemlje BRIKS-a su doživele značajne transformacije u svojim društvima, pri čemu se najviše pomeraju iz ekonomija sa značajnim državnim prisustvom ka slobodnijem tržišnom ekonomskom okruženju. Zemlje BRIKS-a će se u budućnosti suočavati sa različitim ekonomskim, demografskim i društvenim promenama, kao i sa spoljnim pritiscima u celini.
Nenad Dugalić, LLM*
THE POSITION OF BRICS COUNTRIES IN THE GLOBAL ECONOMIC MAP OF THE WORLD
Summary
Globalization transforms social relations,fundamentally changes the nature of the state, violates its sovereignty and changes the established international order. The division of the world into the rich and the poor and the aspiration of the most developed countries for domination presents,undoubtedly one of the greatest dangers for humanity and its future. It is natural and necessary that every nation has the desire and aspires to present itself to the other nations in the best light, to introduce the results of its own creativity, to introduce them to the essence of their ideas and aspirations. Nevertheless, the world is confronted with tendencies and practices of harsh imposition of values, ideological indoctrination and all kinds of forms of spiritual violence. Political and economically powerful countries, by spreading and imposing their ideology, their views on the world and the hyperproduction of their cultural creations, suffocate the culture of small and economically underdeveloped countries, impose clichés and myths, create a state of spiritual erosion of one and the dominance of other values. While, on the one hand, different societies are homogenized, on the other hand, the polarization occurs endangering their tradition, culture and spiritual heritage.
However, with the appearance of the BRICS group on the global scene, as new protagonists of high growth and development, America has been losing hegemony in most of the fields in international geopolitical relations. The economic power, which derives from the size of their economies, gives them the potential to influence world events. It is therefore very important that BRICS countries mutually work to establish the common principles of cooperation regarding the unique way of dealing with conflicts around the world, as well as creating consultation mechanisms where they can coordinate their attitudes.
At the beginning of the new millennium, the BRICS countries played an important role in overcoming the global financial and economic crisis and have made a significant contribution to the recovery of the global economy. The economic policies of sustainable growth and development of the BRICS countries have enabled the creation of new workplaces, poverty reduction and greater social inclusion. Such an economic position of the BRICS countries was possible, considering their great wealth of natural resources. Specifically, national resource policy regimes support a claim on the status of BRICS as resource superpower, as high levels of government control allow these countries to use those resources in order to achieve certain domestic developments and international diplomatic goals. Apparently, resource wealth is a very important component of BRICS countries in international relations.
Key words: BRICS, economics, natural resources, globalization, politics, culture.
* Predavač strukovnih studija na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija, Beograd, sonenesa10@gmail.com
[1] J. Cassiolato, B. Lundvall, BRICS: New Delhi Summit 2012: Stability, security and prosperity, Newsdesk Communications, 2012., http: //www.newsdeskmedia.com, datum posete: 10. 06. 2019.
[2] M. Pečujlić, Globalizacija, dva lika sveta, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2002, 83.
[3] Institute for Economic and Peace, Global Terrorism Index: capturing the impact of terrorism for the last decade, IEP, Sudney, 2012, http://goo.gl/M1Ln7g, datum posete: 14. 06. 2019.
[4] UNODC - United Nations Office on Drugs and Crime, World Drug Report: 2013. Vienna: UNDOC, 2013, http://goo.gl/d8AOBi, datum posete: 15. 06. 2019.
[5] Federal Drug Control Service of the Russian Federation, Digest as of 29 February 2012. Moscow: FDCS, 2012, http://goo.gl/cmRTXD, datum posete: 16. 06. 2019.
[6] W. Robinson, Globalization and Democracy, Cambridge University Press, Cambridge, 2005, 88.
[7] P. Subacchi, New power centres and new power brokers: Are they shaping a new economic order? International Affairs, 84(3), 2008, 485-498.
[8] N. Haibin, BRICS in Global Governance: A Progressive Force? Dialogue on Globalisation, Friedrich Ebert Stiftung, April, New York, 2012.
[9] M. Auge, Non-places Introduction to the anthropolgy of supermodernity, Verso, London, 1995, 77.
[10] K. Leung, R.S. Bhagat, N.R. Buchan, M. Erez, C.B. Gibson, Culture and international business: recent advances and their implications for future research, Journal of International Business Studies, 36(4), 2005, 357-358.
[11] M.A. Hitt, R. D. Ireland, R.E. Hoskisson, Strategic Management: Competitiveness and Globalization, seventh edition, Thomson South - Western, Cinsinnati, 2007.
[12] M.A. Hitt, D. Ahlstrom, M.T. Dacin, E. Levitas, L. Svobodina, The institutional effects on strategic alliance partner selection in transition economies: China versus Russia, Organization Science 15(2), 2004, 173-185.
[13] K. Leung, R.S. Bhagat, N.R. Buchan, M. Erez, C.B. Gibson, op. cit., 357-358.
[14] C. Chase-Dunn, Globalization: A World-System Perspective, Journal of the World-System, Cambridge, 1999, 190.
[15] D. Ramsaran, V. Price, Globalization: A Critical Framework for Understanding Contemporary Sosial Processes, Working Paper, London, 2003, 15-32.
[16] Z. Bžežinski, Velika šahovska tabla, CID, Podgorica, 1999, 21.
[17] P. Tojbni, Ko se boji globalne kulture, Plato, Beograd, 2003, 253.
[18] B. Mićović, Specijalni rat i novi svetski poredak, Dečije novine, Gornji Milanovac, 2004, 90.
[19] New Delhi BRICS 2012, Fourth BRICS Summit-Delhi Declaration, March 2012, http://www. Bricsindia.in/delhi-declaration.html, datum posete: 20. 06. 2019.
[20] J. F. Mbaye, New colonialists, the good, the bad, and the ugly: BRICS relevance to the African creative economy, 2012, http://www.arteriaInetwork.org/uploads/2012/02/Jane_ Mbaye.pdf., datum posete: 21. 06. 2019.
[21] A.N. Stulberg, Well-Oiled Diplomacy: Strategic manipulation and Russia’s Energy statecraft in Eurasia, Albany: State University of New York Press, New York, 2007.
[22] P. Rutland, Russia as an Energy Superpower, New Political Economy, 13(2), 2008, 203-210.
[23] J. D. Wilson, Resource nationalism or resource liberalism? Explaning Australia’s approach to Chinese investment in its minerals sector’, Australian Journal of International Affairs, 65(3), 2011, 283-304.
[24] Enerdata, Global Energy and CO2 Database, http://www.enerdata.net/enerdatauk/ knowledge/subscriptions/database/energy-market-data-and-co2-emissions-data.php. 2013, datum posete: 21. 06. 2019.
[25] S. Green, G. S. Liu, China’s industrial reform strategy: retreat and retain, in: S. Green, G.S. Liu (eds.), Exit the Dragon? Privatisation and State Controlin China, Blackwell Publishing, Oxford, 2005.
[26] Department of Public Enterprises, List of Maharatna, Navratna and Miniratna CPSEs, India, December 2013, http://dpe.nic.in/publications/list_of_maharatna_navratna-and_miniratna, datum posete: 21. 06. 2019.
[27] Reuters, India imposes 5 pct export duty on iron ore pellets, 2014, http:/in.reuters.com/article/2014/01/28/india-iron-idINL3NOL202U20140128, datum posete: 21. 06. 2019.
[28] F,T. Cawood, An investigation of the potencial impact of the new South African Mineral and Petroleum Resources Royalty Act, Journal of The Southern African Institute of Mining and Metallurgy, 111, 2011, 443-453.
[29] A. de Oliveira, T. Laan, Lessons learned from Brazil’s experience with fossil-fuel subsidies and their reform, International institute for Sustainable Development, Geneva, 2010.
[30] International Energy Agency, Energy Subsidies Database, 2014, htttp://www.worldenergyoutlook.org/resources/energysubsidies/, datum posete: 22. 06. 2019.
[31] D.G. Victor, The Politics of Fossil - Fuel Subsidies, International Institute for Sustainable Development, Manitoba, 2009.
[32] G. Dansie, M. Lanteigne, I. Overland, Reducing energy subsidies in China, India and Russia: Dilemmas for decision makers, Sustainability, 2(2), 2010, 475-493.
* Lecturer, High school of professional business studies Belgrade.