Milica Marinković*

Pregledni naučni članak

UDK: 343.241(44)(094.5)"1810"

INDIVIDUALIZACIJA KAZNE PREMA FRANCUSKOM KRIVIČNOM ZAKONIKU OD 1810. GODINE

Rad primljen: 11. 10. 2019.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 21. 11. 2019.

 

Predmet rada je individualizacija kazne u francuskom Krivičnom zakoniku od 1810. godine (Code pénal de 1810). Reč je Zakoniku koji je doneo svetsko-istorijsku novinu u razvitku prava – sistem relativno određene kazne – koji će biti presudan za dalji razvitak sistema individualizacije kazne. Pri tom je francuski Krivični zakonik od 1810. godine izvršio najveći uticaj na razvitak evropskog krivičnog materijalnog prava, pošto su njegova rešenja preuzeta u čitavom nizu krivičnih zakonik, od pruskog Krivičnog zakonika do Kaznitelnog zakonika za Kneževinu Srbiju.

Autor analizira višedecenijski proces razvitka ideje i prakse individualizacije kazne u francuskom pravu, od potpune sudijske kaznene arbitrernosti svojstvene predrevolucionarnom pravu, preko sistema apsolutno određene kazne u revolucionarnom Krivičnom zakoniku od 1791. godine do sistema relativno određene kazne iz Krivičnog zakonika od 1810. godine. Autor pokazuje da novina iz 1810. godine predstavlja, zapravo, svojevrsnu sintezu iskustva primene prethodnih formi propisivanja kazne. Posebnu pažnju autor posvećuje problemu sudske individualizacije kazne u okviru kaznenog minimuma i maksimuma koji su ustanovljeni Krivičnim zakonikom od 1810. godine. Iako je sistem relativno određene kazne omogućio individualizaciju kazne, izmirujući je sa načelom legaliteta, početak primene Krivičnog zakonika od 1810. godine je pokazao neke mane ovog sistema. S tim u vezi, autor analizira statistiku krivičnih presuda francuskih sudova druge i treće decenije 19. veka. I najzad, istraživanje problema individualizacije kazne u Krivičnom zakoniku od 1810. godine, autor završava analizom novela ovog zakonika od 1824. i 1832. godine, koje uvode institut ublažavajućih okolnosti kao još jedan instrument za individualizaciju kazne.

Ključne reči: krivično pravo, individualizacija kazne, Krivični zakonik od 1810. godine (Code pénal de 1810), kazneni maksimum i minimum, ublažavajuće okolnosti.

I O pojmu individualizacije kazne

Individualizacija ili kako je pojedini autori nazivaju - personalizacija kazne, predstavlja prilagođavanje krivične sankcije konkretnom krivičnom delu i ličnosti učinioca.[1] U savremenom krivičnom pravu individualizacija je uobičajeni stadijum u izricanju kazne, ali tako nije bilo oduvek. Trebalo je da prođe dosta vekova da bi se uvrežilo shvatanje da je samo individualizovana kazna pravedna, pošto se individualizacijom postiže srazmernost između kazne i težine konkretnog krivičnog dela i krivca. Pri tom se samo obezbeđenjem srazmernosti mogu realizovati svi ciljevi kaznene politike.[2]

Kazna koja je prilagođena krivičnom delu i učiniocu ispunjava mnoge funkcije. Pored represivne, kao primarne i tradicionalne funkcije kazne, ona ima i funkciju specijalne prevencije. Samo ona kazna koja je po meri učinjenog krivičnog dela i učinioca može uticati da se jednom učinjeno delo ne ponovi, dok pogrešna i loše odmerena kazna može lako da dovede do povrata, te da samim tim onemogući resocijalizaciju osuđenika.[3]

Krivičnopravna teorija razlikuje dva tipa individualizacije kazne: zakonsku i sudsku. Zakonska individualizacija podrazumeva da zakonodavac precizira kvantum kazne u odnosu na težinu krivičnog dela i da se, uz to, u zakonu predvide okolnosti koje mogu uticati na visinu kazne. Zakonska norma je opšta i apstraktna, stoga ne može da predvidi sve okolnosti koje će se javiti pri izvršenju konkretnog krivičnog dela, a tiču se kako samog delikta, tako i ličnosti učinioca. Zbog toga se zakonska individualizacija često naziva „lažnom individualizacijom“.[4] Sudska individualizacija se, s druge strane, često smatra „pravom individualizacijom“,[5] jer sudija može dovoljno precizno da odmeri kaznu pošto ima mogućnost neposrednog uvida u činjenice koje se tiču konkretnog krivičnog dela i ličnosti učinioca.[6] Kada samostalno određuje visinu kaznu u okvirima koje je predvideo zakonodavac, sudija ima u vidu postizanje konkretne svrhe kažnjavanja, bilo da je reč o odmazdi, popravljanju, ili zastrašivanju.[7]

II Od feudalne arbitrernosti do revolucionarne apsolutno određene kazne

Većina francuskih predrevolucionarnih zakonika je prepuštala sudijama da slobodno određuju kazne za najrazličitija krivična dela, što je čak podrazumevalo i slobodan izbor smrtne kazne. Od kraja XVII veka postepeno se smanjivala sudijska sloboda u izboru vrste konkretne kazne, kao što se ograničavalo pravo sudija da presudom stvaraju nova krivična dela.[8] Ipak, sudije su i dalje imale veliku slobodu, jer su pri izricanju kazne za jedno krivično delo mogle kumulirati više kazni. Pored toga, sudije su mogle za učinjeno krivično delo izreći smrtnu kaznu, iako nije bila izričito propisana kao jedina kazna za to krivično delo.[9] Ordonanse su većinom regulisale sudski postupak, dok su kazne bile prepuštene „mudrosti sudije“[10] i njegovoj oceni okolnosti konkretnog krivičnog dela i učinioca, budući da ove okolnosti nisu bile zakonski definisane.[11] Sve to, zajedno sa feudalnom statusnopravnom nejednakošću u krivičnom pravu,[12] doprinosilo je utisku o apsolutnoj nepravednosti takvog arbitrernog odmeravanja kazni.

Idejnu osnovu za donošenje Krivičnog zakonika od 1791. godine dali su filozofi prosvetitelji druge polovine XVIII veka.[13] Iz ugla prosvetiteljskih ideja „činilo se najhitnijim ukidanje sudijske arbitrernosti i ublažavanje surovosti kazni. Surove i arbitrerne kazne bile su izraz i glavne ideje starog prava; znamo do kakvih je zloupotreba to dovodilo“.[14]

Prvi francuski krivični Zakonik propisao je osam kazni, a kao izraz načela legaliteta izričito je zabranio primenu svake kazne koja nije bila predviđena u Zakoniku.[15] Pri tom je primenjen tzv. sistem apsolutno određene kazne. Zakonik je propisao ne samo vrstu, nego i visinu kazne za svako krivično delo. Sistem apsolutno određene kazne došao je kao prirodan odgovor na predrevolucionarnu arbitrernost u sferi kažnjavanja. Bilo kakva sudijska sloboda prilikom izricanja kazne evocirala je negativne uspomene na feudalno krivično pravo, pa je kaznena jednakost shvaćena u apsolutnom smislu. Tako se u želji da se eliminiše proizvoljnost i arbitrernost otišlo u drugu krajnost. Izvršenje jednog krivičnog dela povlačilo je uvek istu kaznu, bez mogućnosti prilagođavanja kazne konkretnom krivičnom delu i učiniocu.[16] Sudije su postale „ništa više od prostog instrumenta za primenu kazne“.[17] Takav sistem određenja kazne ubrzo se pokazao „preteranim“ i „ponovo je izazvao osećaj nepravde“.[18] Jednakost u zakonu predstavljala je „nejednakost u patnji“.[19]

Komisija za donošenje novog Zakonika obrazovana je 7. žerminala IX godine (28. mart 1801), a njeni članovi bili su istaknuti pravnici na čelu sa predsednikom krivičnog odeljenja Kasacionog suda Vjejarom (Vieillard). Po nalogu samog Napoleona zakonodavna komisija je sastavila 14 ključnih pitanja na koje je Državni savet trebalo da odgovori prilikom izrade zakonskog projekta. Jedno od tih pitanja, dvanaesto po redu, bilo je posvećeno individualizaciji kazne i bilo je formulisano na sledeći način: „Da li sudije treba da imaju izvesnu slobodu prilikom primene kazne? Da li treba da postoji maksimum i minimum koji bi im dopuštali mogućnost izricanja kazne u dužem ili kraćem trajanju u zavisnosti od okolnosti?“[20] Na ovo pitanje u Savetu je dat pozitivan odgovor bez diskusije.[21]

III Zakonska individualizacija kazne u Krivičnom zakoniku od 1810. godine

A. Promenljive kazne u nepromenljivim okvirima

Krivični zakonik od 1810. godine (Code pénal de l'empire français) pokušao je da izmiri predrevolucionarnu skoro potpuno neograničenu sudsku individualizaciju kazne sa doslednim poštovanjem, s jedne strane, načela legaliteta kazne, a, s druge strane, principa da kazna bude srazmerna težini učinjenog krivičnog dela. Umesto predrevolucionarne apsolutne arbitretnosti, Krivični zakonik od 1810. godine je doneo elasticitet i fleksibilnost u kažnjavanju.[22] Sudije su stekle moć izvesnog prilagođavanja kazne krivičnom delu, ali to i dalje nije značilo da su objektivne i subjektivne okolnosti izvršenja krivičnog dela mogle uticati na krivičnu odgovornost i samim tim na kaznu. Krivična odgovornost je i dalje, u skladu sa idejama klasične krivičnopravne škole, kojoj je pripadao Zakonik iz 1791. godine, bila zasnovana na slobodnoj volji učinioca.[23] Kako je sećanje na „stari režim“ (Ancien régime) i arbitrernost tadašnje kaznene politike bilo i dalje živo, u delu naučne javnosti je postojala bojazan da će se davanjem slobode sudijama da odmeravaju kaznu u predviđenom kaznenom rasponu otvoriti put zloupotrebama.[24]

Krivični zakonik od 1810. godine je na više mesta eksplicitno predviđao obavezu izricanja isključivo onih kazni koje su propisane u Zakoniku, ali su one bile određene u rasponu između strogo fiksiranih i nepromenjivih kaznenih minimuma i kaznenog maksimuma koji su ograničavali sudijinu „moć doziranja kazne“.[25] Kazneni maksimum imao je ulogu da „štiti interese optuženog, ako niko ne zahteva pomilovanje“, dok je kazneni minimum trebalo da „zaštiti interese društva“ i da „kao logična posledica principa legaliteta očuva čvrstinu represije“.[26] Rečju jednog od najznačajnijih francuskih krivičara iz XIX veka, Rejmona Saleja (Raymond Saleilles), stvoren je sistem „promenljivih kazni u nepromenljivim okvirima“.[27] Adrijano Kavana je pisao da je „sudija zadržao određenu količinu diskrecione vlasti, ali u okvirima ingenioznog sistema koji je dopuštao zakonodavcu da za svako krivično delo odredi vrstu, oštrinu, trajanje i stepen kazne. Samo u okvirima propisanim zakonom, to jest između kaznenog minimuma i maksimuma godina zatvora predviđenih zakonom, imao je sudija moć da dejstvuje i odluči o krajnjoj meri kazne“.[28] Sudija nije mogao izreći kaznu ispod zakonskog minimuma, niti blažu po vrsti od one predviđene Zakonikom. Okolnosti krivičnog dela su mogle varirati, ali samo krivično delo po svojoj prirodi i društvenoj opasnosti (gravité sociale) ostaje isto.[29]

Minimum i maksimum bio je predviđen gde god je to zbog prirode kazne bilo moguće. Trajne kazne kao što su smrtna kazna, prinudni rad u neograničenom trajanju ili gubitak građanskih prava, tzv. građanska smrt, nisu mogle da budu propisane u formi relativno određenih kazni. Što se tiče građanske smrti, ona je po svojim efektima simulirala prirodnu smrt, pa je osuđeni bio lišen svih građanskih prava, osim prava na puku fizičku egzistenciju.[30]

     Zanimljivo je da kod pojedinih krivičnih dela sudije nisu imale slobodu odmeravanja kazne, već je Zakonik nalagao primenu maksimuma. Jedno od takvih krivičnih dela bila je zloupotreba službenog položaja ministara i drugih javnih službenika, za koje je članom 118 bio predviđen prinudni rad u određenom trajanju.[31] Iz člana 19 vidi se da je maksimum ove kazne iznosio 20 godina.[32] Članom 140 bio je, takođe, predviđen maksimalni iznos iste kazne za krivotvorenje državnih pečata i oznaka za plemenite metale.[33] Nošenje lažnih sertifikata, pasoša i putnih isprava uvek je povlačilo maksimalnu kaznu predviđenu za ova krivična dela ukoliko bi učinioci bili skitnice i prosjaci.[34]

B. Okolnosti u biću krivičnog dela

Zakonsko odmeravanje kazne ili rečju Tome Živanovića, „odmeravanje in abstracto“,[35] bilo je nova pravna ustanova, prihvaćena sa rezervom zbog straha od obnove predrevolucionarne sudijske arbitrernosti. Zbog toga su, između ostalog, i okolnosti koje su uticale na visinu kazne bile drugačije regulisane od načina na koji se to čini u savremenom krivičnom pravu.[36] Neke od ovih okolnosti, koje su nazivane otežavajućim (circonstances aggravantes), bile su predviđene samim Krivičnim zakonikom od 1810. godine. Pokušaj da se predvide apsolutno sve okolnosti ugledni sudija Renje (Regnier), u to vreme ministar pravde, nazivao je „iluzornom perfekcijom“. Njegovom rečju, zakonodavac bi trebalo pri propisivanju krivičnih dela da odredi samo glavne okolnosti, a uz to „treba odrediti minimum i maksimum koji bi sudiji dali mogućnost da koliko-toliko upotrebi svoju savest i uverenje“.[37]

Zakonodavac okolnosti nije nabrojao u jednom članu i prepustio sudiji da ocenjuje da li postoje u konkretnom slučaju. Umesto toga, krivična dela kod kojih su bile propisane ovakve okolnosti bila su formulisana kao kvalifikovana krivična dela: osnovni oblik krivičnog dela bio je posebno propisan, a otežavajuća okolnost bila je inkorporirana u biće kvalifikovanog ili, kako je to govorio Žozef Tiso (Joseph Tissot), „povezanog“[38] krivičnog dela.

Tako je, primer radi, član 379 Krivičnog zakonika od 1810. godine sadržao opštu definiciju krivičnog dela krađe, navodeći kako se pod krađom smatra svako prevarno pribavljanje tuđe stvari, ali član 381 je predviđao da se u slučaju postojanja neke od pet okolnosti: da je krađa počinjena noću, da su je izvršile dve ili više osoba, da su učinioci bili naoružani, da su pri izvršenju korišćene merdevine ili lažni ključevi ili da je krađa bila učinjena uz upotrebu nasilja ili pretnji upotrebom oružja, kazna pretvara u smrtnu.[39] Narednim članom 382 je propisano izricanje prinudnog rada u neograničenom trajanju u slučaju kada su prilikom krađe oštećenom nanete povrede koje su ostavile ožiljke.[40] I kod krivičnog dela silovanja otežavajuće okolnosti su zapravo bile inkorporirane u kvalifikovane oblike ovog krivičnog dela. Dok se osnovni oblik kanjavao robijom, silovanje deteta mlađeg od 15 godina ili silovanje od strane lica koje je nad žrtvom imalo autoritet kažnjavalo se prinudnim radom – u prvom slučaju u ograničenom, a u drugom slučaju u neograničenom trajanju.[41] Osnovni oblik protivpravnog lišenja slobode (čl. 341) kažnjavao se prinudnim radom u ograničenom trajanju, ali ukoliko bi takvo lišenje slobode trajalo duže od jednog meseca odgovorno lice bi bilo osuđeno na prinudni rad u neograničenom trajanju (čl. 342). Kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela koji je sadržao okolnosti još teže od prethodnog bio je regulisan članom 344: ako se krivac lažno predstavljao kao policajac, ako je uhapšenome prećeno smrću ili je bio podvrgnut torturi sledila mu je smrtna kazna.

 

 

V. Sudska individualizacija kazne pod Zakonikom od 1810. godine

Okolnosti koje su utkane u biće krivičnog dela služile su da opišu jedan stepen krivice koji bi se, Ortolanovom rečju, mogao nazvati „apsolutnom krivicom“.[42] Za razliku od okolnosti koje su bile ugrađene u bića posebnih krivičnih dela, Krivični zakonik od 1810. godine nije predviđao okolnosti koje bi sudija trebalo da koristi prilikom odmeravanja kazne između kaznenog minimuma i kaznenog maksimuma. Pojedini teoretičari, među kojima je bio i Fosten Eli (Faustin Hélie), smatrali su neophodnim da okolnosti „ostanu nedefinisane iz razloga što je previše teško predvideti ih i definisati“.[43] Uz to, Žan-Mari Emanuel Legravran (Jean-Marie Emmanuel Legraverend) je bio mišljenja da bi se zakonodavac „pokazao nepravednim kada bi sudiji otkazao pravo povećanja ili smanjenja kazne u određenom rasponu“.[44] Ove okolnosti Artur Dežarden (Arthur Desjardins) nazivao je „tobožnjim ublažavajućim okolnostima.“[45] Kao i kod „pravih“ ublažavajućih okolnosti, koje su kasnije uvedene[46], sudija je bio gospodar odluke o izricanju teže ili lakše kazne. Međutim, za razliku od „pravih“ ublažavajućih okolnosti, kod kojih je sudija mogao da spusti izrečenu kaznu i ispod minimuma predviđenog zakonom, kod „tobožnjih“ ublažavajućih okolnosti kazna je mogla samo da se približi kaznenom minimumu.

Za odmeravanje kazne između kaznenog minimuma i maksimuma sudija je koristio objektivne i subjektivne okolnosti konkretnog krivičnog dela. „Zaista je očigledno“, pisao je Fernan Šene (Fernand Chesney), „da se isto nedelo može činiti više ili manje ozbiljnim, više ili manje kažnjivim, prema tome da li ga je počinilo dete ili čovek u razumnim (l'âge de raison) godinama, da li ga je počinila inteligentna ili osoba slabijeg rasuđivanja, da li ga je počinio učen čovek koji je imao odlično obrazovanje ili nesrećnik koji je od malena imao samo loše primere pred svojim očima i koji je dobijao samo pogubne pouke“.[47] Okolnosti koje su u svakom konkretnom slučaju uticale na odmeravanje kazne sudija je mogao da pronađe u priručnicima koji su služili kao smernice za rad sudija. Jedan od ovih priručnika uopšteno pominje da su te okolnosti bile veoma raznovrsne i ticale su se „ kako ličnosti subjekta, tako i objekta krivičnog dela, uzroka krivičnog dela, namere učinioca, vremena radnje, mesta, načina, predmeta, količine ili iznosa stvari koja je povod izvršenja, ishoda, tj. posledica i rezultata nedela, broja optuženih ili okrivljenih“[48]

Rečju Adolfa Šavoa (Adolphe Chaveau),[49] porota i sudija moraju razmatrati okolnosti i moralne aspekte konkretnog krivičnog dela. Naime, porota ove činjenice ocenjuje „u apsolutnom smislu, a sudija u relativnom; porota radi otkrivanja konstitutivnih elemenata krivičnog dela, sudija radi procene važnosti te činjenice; porota, jednom rečju, da bi potvrdila optužnicu, sudija da bi ocenio težinu krivičnog dela koje se optuženome stavlja na teret“.[50] Dakle, iste okolnosti koje su sačinjavale biće krivičnog dela bile su korišćene i kod sudijskog odmeravanja kazne između kaznenog minimuma i maksimuma. O njihovom postojanju odlučivala je porota, a o njihovom uticaju na visinu kazne u predviđenom kaznenom rasponu - sudija. Jednom rečju, posle donošenja Krivičnog zakonika od 1810. godine sudije više nisu samo izricale kaznu, kao što je to bilo u vreme važenja Krivičnog zakonika od 1791, već je tom izricanju prethodilo sudijsko odmeravanje.[51]

G. Problemi sudske individualizacije kazne u praksi

Iako su sudije i porota slobodno mogli da vrše procenu okolnosti koje su uticale na visinu kazne, novi kazneni sistem je i dalje bio „preterano krut“.[52] Sudije su mogle da izriču kazne u rasponu između kaznenog minimuma i maksimuma, ali je taj raspon bio neadekvatan kada se uzme u obzir sveukupna strogost kazni u Krivičnom zakoniku od 1810. godine.[53]

Zbog visoko postavljenog kaznenog minimuma porota je često odbijala da uzme u obzir otežavajuće okolnosti čak i kada su bile dokazane, da ne bi dodatno pooštravala kaznu optuženome.[54] Neretko su porotnici i sudije birali između dve mogućnosti: da osude optuženog na kaznu koja bi, po njihovom mišljenju, bila prekomerna i koja bi se „gadila njihovom osećaju za pravdu“ ili da optuženog, uprkos dokazima, potpuno oslobode krivice.[55] Porotnici i sudije su često pribegavali ovoj drugoj mogućnosti. Po rečima Emila Garsona, zakodavac je vršio „nasilje nad sudijama i porotnicima“ koje „nije moglo proći nekažnjeno.[56] U praksi se pokazalo da propisivanje preterano strogih kazni u želji da se pojača represija zapravo dovodi do slabljenja represije, zato što se kazne ne izriču.[57] Rečju Rejmona Saleja, kaznena teorija Krivičnog zakonika iz 1810. godine bila je „jednostavna i logična“, ali i „surova i detinjasta“,[58] usled čega se javila potreba za njegovom reformom.

IV Uvođenje ublažavajućih okolnosti

Ublažavajuće okolnosti (circonstances atténuantes) omogućavale su sudiji izricanje kazne ispod zakonskog minimuma. U literaturi[59] se često nalazi da su ublažavajuće okolnosti uvedene velikom reformom Krivičnog zakonika od 1832. godine. Ipak, zametak ublažavajućih okolnosti postojao je u prvobitnoj verziji Krivičnog zakonika od 1810. godine. Naime, član 463 dozvoljavao je izricanje kazne zatočenja (emprisonnement) u iznosu i nižem od šest dana ukoliko pričinjena šteta nije prelazila 25 franaka, a okolnosti su to opravdavale. Pod istim uslovima je i novčana kazna mogla biti izrečena u iznosu ispod 16 franaka. Sud je kaznu zatočenja i novčanu kaznu mogao izreći zajedno, ali i odvojeno, jednu ili drugu, u kom slučaju nisu mogle biti blaže od policijskih kazni.[60] Međutim, ovo je bio jedini slučaj ublažavanja kazne u prvobitnoj verziji Krivičnog zakonika od 1810. godine. Ostatak Zakonika je bio veoma strog i uz to neefikasan. Ublažavajuće okolnosti je, stoga, trebalo uvesti kao korektiv previsoko postavljenog kaznenog minimuma.[61]

Sledeći korak u zakonskoj individualizaciji kazni učinjen je zakonom od 25. juna 1824. godine.[62] Zbog brojnih oslobađajućih presuda koje su „skandalizovale javnost“, a do kojih je dolazilo usled odbijanja porote da osudi optuženog na kaznu koja je previše stroga u odnosu na društvenu opasnost krivičnog dela, ovim Zakonom je za jedan manji broj slučajeva bilo omogućeno izricanje kazne blaže od zakonskog minimuma. Ova mogućnost je postojala samo kod čedomorstva za koje je bila kriva majka, izvesnih oblika krađe i kod ranjavanja koje bi prouzrokovalo nesposobnost za rad.[63] Uz to, Zakon od 1824. godine doneo je i promenu u oceni okolnosti. Do tada je porota bila ta koja je odlučivala o tome da li postoje okolnosti koje opravdavaju izricanje privilegovanog oblika krivičnog dela koji bi za sobom povlačio i blažu kaznu, dok je Zakonom od 1824. godine ova uloga dodeljena sudiji. Međutim, pošto porota nije znala, niti je mogla da zna kakvu će odluku doneti sudija i da li će naći da okolnosti opravdavaju ublažavanje kazne ispod zakonskog minimuma, porota je i dalje po inerciji pribegavala donošenju odluka o oslobađanju od krivice.[64] Reforma je bila „stidljivo“ i loše sprovedena i sistem ublažavajućih okolnosti se morao usavršiti.[65]

Prva sveobuhvatna reforma Krivičnog zakonika od 1810. godine izvršena je 1832. godine. Pored ostalog, ovom novelom su uvedene za sva krivična dela ublažavajuće okolnosti koje su omogućavale izricanje kazne ispod zakonskog minimuma, a ne kao do tada samo za neveliki broj delikata. Odredbe člana 463 Zakonika od 1810. godine koje su ranije omogućavale ublažavanje samo kazne zatočenja i novčane kazne proširene su na sve kazne koje je Krivični zakonik poznavao. Novi član 463 nije nabrajao pojedinačna krivična dela kod kojih je sudija mogao da ublaži kaznu, već je bilo regulisano ublažavanje svake vrste kazne bez obzira na to za koje krivično delo je konkretna kazna bila predviđena.[66] Još jedna mana Zakona od 1824. godine je ispravljena, pa je i porota bila ta koja imala pravo da konstatuje i uvaži ublažavajuće okolnosti, a ne samo sudija.[67] Zahvaljujući ublažavanju kazni sudiji i poroti je data mogućnost da pronađu još precizniju razmeru između krivične odgovornosti i kazne.[68]

Međutim, ublažavajuće okolnosti kojima se kazna spuštala ispod zakonskog minimuma nisu bile propisane Krivičnim zakonikom, pa je na poroti i sudiji bilo da ocene da li u svakom konkretnom slučaju postoje okolnosti koje bi to spuštanje opravdale. Argumenti za davanje poroti i sudiji prava (i obaveze)[69] da diskreciono procene da li u konkretnom slučaju postoje ublažavajuće okolnosti bili su isti kao u slučaju okolnosti koje su služile za odmeravanje kazne između minimuma i maksimuma: sudija je na licu mesta u svakom konkretnom slučaju mogao da se uveri u „dobru prošlost osuđenog, loše obrazovanje, nedostatak zrelosti, uzrast, kajanje, motive koji objašnjavaju njegovo delinkventno ponašanje, odsustvo predumišljaja, očaj i nemaštinu, uticaj saučesnika, nepoznavanje zakona, nedovršenost krivičnog dela, mali značaj štete ili činjenicu da je šteta nadoknađena...“[70] To je „činilo da sudije i porotnici budu deo zakonodavnog procesa“, budući da im se davala mogućnost umanjivanja zakonom propisane kazne ukoliko nađu da je kazneni minimum prestrog.[71]

Uvođenje instituta ublažavajućih okolnosti imalo je za rezultat „izmenu kazne bez izmene prirode krivičnog dela,“[72] pa su, sledstveno tome, za zločine umesto ispaštajućih i popravnih bile izricane popravne i policijske kazne.[73] Zahvaljujući ublažavajućim okolnostima sudije su postale neograničene[74] u spuštanju kazne ispod zakonskog minimuma, čime se u velikoj meri vratila predrevolucionarna arbitretnost,[75] ali ovaj put ne na štetu optuženog.

Koliko je ova reforma bila uspešnija u odnosu na reformu iz 1824. godine pokazivali su i statistički podaci. Do 1832. godine broj oslobađajućih presuda koje je porota donosila zbog neadekvatnog kaznenog raspona neprestano je rastao: iz ovog razloga je 1826. godine bilo oslobođeno 38% optuženih, 1827, 1828. i 1829. godine 39%, 1830. godine 41%, a 1832. godine samo do 28. aprila, kada su izmene Zakonika stupile na snagu oslobođeno je 46% optuženih. Od stupanja na snagu ovih izmena statistika se preokrenula, pa je broj oslobađajućih presuda počeo polako da opada. Tako je godine 1832. i 1833. oslobođeno je 41% optuženih, 1834. godine 40%, 1835. godine 39%, 1836. godine 36%, 1837. godine 37%, 1839. godine 35%, 1840. godine 33%.[76] „Blagotvorna inovacija“, kako su nazivane ublažavajuće okolnosti, ne samo da nije naškodila represiji, nego ju je učinila pravednijom i efikasnijom.[77]

V Zaključak

Individualizacija kazne u francuskom krivičnom pravu prošla je dug put od feudalnog prava do modernog Krivičnog zakonika od 1810. godine. Tokom 50 godina od vladavine poslednjeg Luja do 1832. godine Francuska je isprobala sve načine određivanja kazne, od potpuno arbitrernog, preko apsolutnog, do relativnog sistema. Mane arbitrernog sistema bile su predmet kritike filozofa-prosvetitelja. Ovaj sistem bio je u potpunoj suprotnosti sa načelima zakonitosti i pravne jednakosti; uz to kazne su često bile ne samo nepravične, već i nepotrebno surove. Apsolutni sistem određenja kazne predstavljao je reakciju revolucionarnog zakonodavca na predrevolucionarnu sudijsku arbitrernost. Pri tom se zbog zakonske dogmatizacije načela pravne jednakosti u krivičnom pravu, izgubile iz vida subjektivne i objektivne okolnosti konkretnog krivičnog dela i učinioca. Zbog izostanka bilo kakve mogućnosti da se kazna prilagodi učiniocu i izvršenom krivičnom delu jednakost u zakonu dovela je do nejednakosti u praksi. Relativni sistem određivanja kazne, kao važna krivično-pravna novina koju je po prvi put u istoriji prava doneo Krivični zakonik od 1810. godine, pokazao se kao pogodan srednji put. Taj sistem je kombinovao pozitivne strane arbitrernog i apsolutnog sistema, dok su istovremeno negativne strane oba sistema bile mnogo manje izražene. Reforma Krivičnog zakonika od 1810. godine, koja je najpre delimično sprovedena 1824. godine, a potom i u širem obimu 1832. godine, korigovali je relativni sistem određenja kazne novim institutom ublažavajućih okolnosti. Ove okolnosti su koje su značajno povećale opseg sudijske slobode, ali ne na uštrb načela zakonitosti i pravne jednakosti, kao što je to bilo u predrevolucionarnom krivičnom pravu. Tako su sudije i porota postali aktivni saradnici u stvaranju krivičnog zakona radi njegove pravednije primene i efikasnije represije. Ipak, već tada je krivičnopravna nauka izrazila rezervu prema novom načinu određenja kazne, pošto je velika sudijska sloboda u izricanju kazne u sistemu relativno određene kazne i ublažavajućih okolnosti zahtevala sudiju kvalitetnog pravničkog obrazovanja i visoke pravne svesti.

 

 

 

Milica Marinković*

INDIVIDUALISATION OF PUNISHMENT ACCORDING TO THE FRENCH PENAL CODE OF 1810

Summary

The subject of this paper is the individualization of penalty in the French Penal code of (Code pénal de 1810). It is a Code that brought a very important innovation in comparative legal history – a relative system of penal determination – that will be crucial for further development of system of penal determination. Thereto, the French Penal code of 1810 had the greatest influence in the development of European substantive criminal law, because the whole array of penal codes, from the Prussian to the Serbian Criminal code of 1860, adopted its solutions. The author analyses the multi-decade process of development of the idea and practice of the individualization of criminal punishment in French criminal law, starting from the complete judicial arbitrariness that characterized pre-Revolutionary law to the absolute system of penal determination brought by the Penal code of 1791, and from the absolute system to relative system of penal determination present in the Penal code of 1810. The author shows that the innovation from 1810 actually represents a sui generis synthesis of the various experiences gained over decades of application of previously mentioned forms of penal determination. Special attention is paid to the problem of judicial individualization of penalty between penal minimum and maximum established by the Penal code of 1810. Although the relative system of penal determination enabled the individualization of penalty by reconciling it with the principle of legality, the start of the implementation of the Penal code of 1810 brought up some weak points of this system. In regard to that, the author analyses the statistics of convictions made by French courts in second and third decade of the 19th century. At last, the research of the problem of individualization of penalty in the Penal code of 1810 the author complete by analyzing the Penal code Reform Bills of 1824 and 1832, that introduced the institute of extenuating circumstances as one of the instruments for the individualization of penalty.

Key words: criminal law, individualization of penalty, Penal code of 1810 (Code pénal de 1810), penal minimum and maximum, extenuating circumstances.

 

 

 


* Doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, milica.marinkovic93@yahoo.com

[1] Z. Stojanović, Krivično pravo – opšti deo, Beograd, 2013, 315, T. Živanović, Osnovi krivičnog prava, opšti deo, II knjiga, Beograd, 1937, 327.

[2] T. Živanović, op.cit., 325-328, 441-444.

[3] A. Roy, Étude du principe d’individualisation en matière pénale, thèse de doctorat, Lyon, 2016, 8

[4] A. Roy, op. cit., 9, R. Saleilles, L’individualisation de la peine, étude de criminalité sociale, troisième édition, Paris, 1927, 201.

[5] A. Roy, op. cit., 10.

[6] R. Saleilles, op. cit., 206, 207, Z. Stojanović, op. cit., 314, 315.

[7] T. Živanović, op. cit., 329, 331.

[8] A. Roy, op. cit., 12. Ipak, tokom XVI i XVII veka i dalje su postojali slučajevi kada su sudovi izricali smrtnu kaznu učiniocima dela koja nisu bila inkriminisana u zakonima ili običajima. Ovakve odluke donosili su npr. Pariski parlament 1545. i Parlament Bordoa 1527. i 1533. godine. Pored toga, zabeleženi su slučajevi izricanja smrtne kazne za krivična dela za koja je zakoni i običaji nisu predviđali, kao što su incest (Parlament u Tuluzu) ili zloupotreba položaja, za koje delo je Pariski parlament osudio jednog sveštenika na smrt. C. Seruzier, Précis historique sur les codes français, Paris, 1845, 77, 78

[9] A. Roy, op. cit., 12. Primera radi, krivično delo trovanja bilo je regulisano većim brojem zakona, ali nijedan nije propisivao jedinstvenu kaznu za ovo krivično delo, pa su sudovi imali slobodu pri odabiru kazne. A. du Boys, Histoire du droit criminel de la France depuis de XVI jusqu’au XIX siècle, comparé avec celui de l’Italie, de l’Alemagne et de l’Angleterre, troisième partie, Paris, 1874, 83. Ako je smatrao da ima prostora za ublažavanje, sudija je mogao to učiniti, iako se to retko dešavalo. Važnije od toga je da je sudija kaznu takođe mogao pooštriti i u tom pooštravanju doći i do smrtne kazne. R. Saleilles, op. cit., 46, 47.

[10] C. Seruzier, op. cit., 77.

[11] Okolnosti koje su mogle uticati na vrstu i visinu kazne su nastajale u praksi i bile su veoma šarolike. Zabeleženo je da su neke od njih bile: ludilo, demecija, glad, ljubavna strast, „osetljive godine“ (age tendre), ekstremna starost, nerazboritost, rođačka ljubav, prostota i „neotesanost“ (rusticité), pol, sažaljenje (commiseration), priznanje, dostojanstvo optuženog, talenat optuženog, krajnja oskudica, poslušnost nadređenome, dobra reputacija optuženog, a prilikom suđenja jednom vojniku za neposlušnost generalu kao olakšavajuća okolnost je iskorišćen srećan događaj pobede nad neprijateljem. Prema tome, sudijska sloboda pri odmeravanju kazne je bila izuzetno velika. A. du Boys, op. cit., 19-36.

[12] Statusnopravna nejednakost u krivičnom pravu postojala je još od ranog srednjeg veka, pa se može naći i u prvim „varvarskim“ zakonicima germanskih plemena, kakav je Salijski zakonik. Takvo stanje je opstalo u Francuskoj sve do Revolucije. Prvi i drugi stalež (plemstvo i sveštenstvo) bili su krivičnopravno privilegovani u odnosu na treći stalež. A. Roy, op. cit., 12.

[13] Ovaj Zakonik predstavljao je realizaciju krivičnopravnih načela proklamovanih dve godine ranije Deklaracijom prava čoveka i građanina. D. Nikolić, Francuski krivični zakonik iz 1791. godine, u: Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu (ur. S. Stojičić), br. 31, 1991, 111. Kao odgovor na predrevolucionarnu arbitrernost, Deklaracija prava čoveka i građanina, propisala je da je „zakon isti za sve, bilo da štiti, bilo da kažnjava“. Takođe je bilo proklamovano Fojerbahovo načelo legaliteta krivičnog dela i kazne. La Déclaration des Droits de l'Homme et du Citoyen, čl. 6, 7, 8, https://www.elysee.fr/la-presidence/la-declaration-des-droits-de-l-homme-et-du-citoyen, datum posete: 3.1.2019, M. Pavlović, Razvitak prava, Kragujevac, 2013, 164-166, 194, 195.

[14] R. Saleilles, op. cit., 51.

[15] „Sve kazne koje su trenutno u upotrebi, sem onih koje su propisane gore, ukinute su“. Code pénal de 1791, Paris, L’imprimérie de Prault, 1790, čl. 35, glava prva. https://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k6532512s/f1.image datum posete: 20.9.2019.

[16] Prvi francuski Krivični zakonik je zapravo bio u suprotnosti sa prethodno donetim Zakonima od 16. i 24. avgusta 1790. godine koji su u čl. 21 nalagali odmeravanje kazne tako da bude potpuno srazmerna izvršenom krivičnom delu. Lois des 16 et 24 août 1790 sur l'organisation judiciaire, http://mafr.fr/fr/article/lois-des-16-et-24-aout-1790-sur-lorganisation-judi/ datum posete: 12.11.2018.

[17] R. Saleilles, op. cit., 53; M. Pavlović, op. cit., 202.

[18] A. Roy, op. cit., 32.

[19] R. Saleilles, op. cit., 57.

[20] C. Seruzier, op. cit., 84.

[21] Za tranksripte mišljenja članova komisije na temu uvođenja kaznenog minimuma i maksimuma vid.: J. S. G. Nypels, Le droit pénal français progressif et comparé. Code pénal de 1810, Paris, 1864, 10-12.

[22] R. Saleilles, op. cit., 55.

[23] Ibid., Klasična krivičnopravna škola zastupala je objektivnu teoriju krivične odgovornosti po kojoj je krivac imao potpuno slobodnu volju i, samim tim, slobodno odabrao da izvrši krivično delo. U skladu sa tim je i kažnjavan kaznom koja nije zavisila od subjektivnih okolnosti krivičnog dela. A. Roy, op. cit., 13, T. Živanović, op. cit., 243, 244

[24] E. Garçon, Le droit pénal, origines, évolution, état actual, Paris, 1922, 94.

[25] R. Saleilles, op. cit., 51, 53.

[26] E. Garçon, op. cit., 94.

[27] R. Saleilles, op. cit., 55.

[28] S. Solimano, Les précédents européens au XVIIIe siècle du Code pénal de 1810, Bicentenaire du Code pénal 1810-2010, Paris, 2010, 54.

[29] R. Saleilles, op. cit., 56.

[30] Da je građanska smrt zaista simulirala prirodnu smrt najbolje ilustruje činjenica da je u trenutku izricanja ove kazne otvarano nasleđe. Osuđeni nije mogao testamentalno da raspolaže imovinom stečenom nakon izvršenja ove kazne. Umesto toga, ona je pripadala državi. Objašnjenje za ovu strogu odredbu je bilo logično - nasleđe je već jednom otvoreno u trenutku izricanja kazne građanske smrti, pa ga nije moguće ponovo otvoriti kada nastupi biološka smrt. J. Bressolles, Le Tribunat et le Code civil, Revue Critique de Legislation et de Jurisprudence, no. 9, 1880, 391.

[31] Code penal de l'Empire français (Code penal), Paris, 1810, čl. 118

[32] Code pénal, čl. 19

[33] Code pénal, čl. 118, 140

[34] Code pénal, čl. 281. Ovo nisu jedini primeri, maksimalne kazne predviđali su i članovi 57, 58, 288, 438, 442, 450 itd.

[35] T. Živanović, op. cit., 328.

[36] U današnje vreme postoje dva pristupa zakonodavnom regulisanju okolnosti krivičnog dela koje utiču na visinu kazne. Jedan način je taksativno navođenje ovih okolnosti, a drugi je uopšteno navođenje. Na primer, savremeni srpski Krivični zakonik sadrži u čl. 54 samo okvirno navedene okolnosti koje sudija ima da ceni prilikom odmeravanja kazne. Čl. 54a sadrži i mržnju kao okolnost koja je uvek otežavajuća. Z. Stojanović, op. cit., 317, Krivični zakonik, prečišćeni tekst, čl. 54, 54a, https://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/eli/rep/sgrs/skupstina/zakon/ 2005/85/6/reg datum posete 3.10.2019.

[37] J. S. G. Nypels, op. cit., 11, 12.

[38] J. Tissot, Des circonstances tant aggravantes qu’atténuantes, Revue critique de législation et de jurisprudence, no. 3, 1858, 331.

[39] Code pénal, čl. 379, 381.

[40] Code pénal, čl. 382.

[41] Code pénal, čl. 331-333.

[42] M. Ortolan, De la révision du Code d’instruction criminelle – Avis de la Faculté de droit de Paris, Revue de législation et de jurisprudence, tome quartième, 1847, 214.

[43] F. Hélie, De l’amelioration de la loi criminelle, Revue critique de législation et de jurisprudence, no. 7, 1855, 539. Krivičar Nipel (Nypels) smatrao je da je bolje da procena okolnosti krivičnog dela bude prepuštena „mudrosti sudije, koji ima informacije pred očima, koji saslušava svedoke, koji ispituje optuženog i može da oceni sve okolnosti koje utiču na pooštravanje ili olakšavanje kazne na način koji je potreban za izricanje pravične kazne“. J. S. G. Nypels, op. cit., 66.

[44] J. M. Legraverend, Traité de la législation criminelle en France, tome 1, Bruxelles, 1839, 23.

[45] A. Desjardins, Théorie des excuses en droit criminel, Paris, 1858, 83.

[46] Ublažavajuće okolnosti su uvedene reformama od 1824. i 1832. godine. Vid. odeljak „Uvođenje ublažavajućih okolnosti“.

[47] F. Chesney, Circonstances atténuantes, excuses et faits justificatifs, Revue critique de législation et de jurisprudence, no. 23, 1894, 285.

[48] M. F. Duverger, Manuel des juges d’instruction, tome 1, Niort-Paris, 1839, 141.

[49] Adolf Šavo (1802-1868) bio je istaknuti francuski advokat. Tokom života bio je član advokatskih komora u Poatjeu i Parizu, advokat pri Državnom savetu i Kasacionom sudu. Bio je profesor Administrativnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Tuluzu. Jedan je od osnivača „Žurnala administrativnog prava“ (Journal du droit administratif). https://data.bnf.fr/fr/12456154/adolphe_chauveau/ datum posete 22.9.2019; http://www.journal-du-droit-administratif.fr/?p=128 datum posete 22.9.2019.

[50] A. Chaveau, Code pénal profressif ; commentaire sur la loi modificatif du Code pénal, Paris, 1832, 17, 18.

[51] Pošto sudija nije bio vezan nikakvim pravilima prilikom odmeravanja kazne, u francuskoj literaturi se ovakvo odmeravanje kazne često označavalo izrazom l’arbitration, čime se želela istaći veza sa predrevolucionarnom praksom kažnjavanja. J. M. Carbasse, Rapport introductif, Bicentenaire du Code pénal 1810-2010, Paris, 2010, 26.

[52] E. Garçon, op.cit., 93.

[53] S. J. Barrows, Penal Codes of France, Germany, Belgium and Japan, Reports prepared for The International Prison Commission, Washington, 1901, 12.

[54] Ibid.

[55] E. Garçon, op.cit., 93.

[56] Ibid.

[57] Ibid.

[58] R. Saleilles, op.cit., 58

[59] S. J. Barrows, op.cit., 12, A. Roy, op.cit., 14 itd.

[60] Zatočenje je bila kazna za prestupe, tako da je cela velika grupa ozbiljnih krivičnih dela, zločini, ostala bez mogućnosti ublažavanja kazne. Code pénal, čl. 463.

[61] I kazneni maksimum je bio visoko postavljen, ali zakonodavac se zadovoljio rešavanjem problema previsoko postavljenog kaznenog minimuma. F. Hélie, op.cit., 542.

[62] Loi du 25 juin 1824, contenant diverses modifications au Code penal (Loi du 25 juin 1824), n° 676 de la 7e série du Bulletin des Lois, 1824.

[63] Loi du 25 juin 1824, čl. 5-8. Upravo kod ovih krivičnih dela se pokazalo da je kazneni minimum bio previsoko postavljen, usled čega su bile brojne oslobađajuće presude i u slučajevima kada su svi dokazi upućivali na to da je optuženi kriv. R. Saleilles, op. cit., 13.

[64] S. J. Barrows, op. cit., 12.

[65] A. Esnault, Du role du législateur dans la fixation de la peine, thèse pour le doctorat, Paris, 1900, 47.

[66] J. B. Duvergier, Code pénal annoté : édition de 1832, Paris, 1833, 78.

[67] Ibid.

[68] C. L. von Bar, History of Continental Criminal Codes, Boston, 1916, 339.

[69] H. E. Boyle, Extenuating Circumstances in French Law, Juridical Review, no. 18, 1906-1907, 260.

[70] A. Ponseille, L’individualisation des peines en droit pénal français : partition mineure pour un principe majeur, Analele Universitatii din Bucuresti: Seria Drept, 2015, 18. Herbert Bojl je isticao da je nemoguće unapred predvideti sve ublažavajuće okolnosti, ali da je „očigledno da je čovek koji ukrade od drugoga čisto radi zadovoljenja sopstvene želje daleko više kriv nego onaj koji krade da bi zadovoljio svoju i glad svoje porodice“. H. E. Boyle, op.cit., 260.

[71] A. Ponseille, op.cit., 18. Sudija je mogao reći: „Ja sam uveren da je taj čovek kriv za zločin koji mu se stavlja na teret; ali takođe sam uveren da je taj čovek žrtva nesrećnih okolnosti; da mu nedostatak svesti skopčan sa njegovim uzrastom ili smetnjama u rasuđivanju nije dozvolio da shvati svu ozbiljnost svojih postupaka; jednom rečju, da je zakon, neobično, dužan da ublaži svoju strogost“. A. F. Couturier de Vienne, Études historiques et critiques sur la légistlation civile et criminelle en France, Paris, 1843, 319.

[72] H. E. Boyle, op.cit., 259.

[73] Krivični zakonik od 1810. godine je sadržao trodeobu krivičnih dela i odgovarajuću trodeobu kazni. Najtežoj grupi krivičnih dela, zločinima, odgovarale su ispaštajuće i popravne kazne, prestupima su odgovarale popravne kazne, a najlakša krivična dela, istupi, bila su kažnjavana policijskim kaznama. Zakonik je na više mesta zabranjivao izricanje kazni koje sam ne propisuje za svako krivično delo, ali zahvaljujući ublažavajućim okolnostima to je postalo moguće. Code pénal, čl. 1, 6, 7, 8, 9, 464.

[74] Član 463. reformisanog Zakonika je propisivao koja vrsta kazne se izriče umesto koje vrste kazne (npr. prinudni rad u ograničenom trajanju je bio propisan kao ublažena kazna za privremeni rad u neograničenom trajanju), ali ne i koja je granica do koje se kazna može ublažiti u smislu kvantuma. A. Ponseille, op.cit., 18, J. B. Duvergier, op.cit., 78

[75] F. Hélie, op.cit., 542.

[76] A. F. Couturier de Vienne, op.cit., 319, 320.

[77] Ibid., 320.

* PhD candidate, University of Kragujevac, Faculty of Law.