Dr Veljko Turanjanin*

Pregledni naučni članak

UDK: 341.231.14:343.125-053.2

LIŠENjE SLOBODE MALOLETNIH MIGRANATA SA I BEZ PRATNjE PREMA STAVOVIMA EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA[1]

Rad primljen: 07. 11. 2019.

Rad ispravljen: 22. 11. 2019.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 09. 12. 2019.

 

Autor u radu objašnjava jedno od najproblematičnijih pitanja migrantske krize, a to je lišenje slobode deteta migranta koje nema pratnju na svom migrantskom putu. Položaj migranata u krizi koja je pogodila Evropu sam po sebi nije jednostavan, ali ga čini još težim činjenica da često sa punoletnim migrantima putuju i deca, a najteži aspekt ove pojave svakako čine deca migranti koja putuju bez pratnje. Države koje su najviše pogođene prilivom dece bez pratnje su Grčka i Malta. Članom 5. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda taksativno su navedeni osnovi po kojima neko lice može biti lišeno slobode, a poslednjih godina Evropski sud za ljudska prava je detaljno elaborirao osnov za određivanje pritvora migrantima. Autor u radu je najveću pažnju posvetio stavovima ovog suda kada su u pitanju deca migranti sa i bez pratnje analizirajuće sve presude donete do jula meseca 2019. godine, a o tome koliko je težak njihov položaj dovoljno govori činjenica da je u svim presudama Sud našao povrede konvencijskih prava prilikom njihovog lišenja slobode.

Ključne reči: deca migranti bez pratnje, deca migranti sa pratnjom, lišenje slobode, migrantska kriza, Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, jurisprudencija Evropskog suda za ljudska prava. 

I Uvod

Mediteranska migrantska kriza se ne smiruje. U periodu od 1950.-2010. godine, pak, priroda i karakter ovih migracija se promenila.[2] Italija je dugo godina suočena sa prilivom ilegalnih migranata morem, često organizovanih od strane kriminalnih grupa.[3] Međutim, sudeći po postupcima koji su se vodili i/ili koji se vode pred Evropskim sudom za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud), Grčka i Malta ne zaostaju za Italijom. Sa manjim uspehom, migranti podnose predstavke protiv drugih država, poput zemalja regiona. Takva putovanja su ispunjena opasnostima po život, brodovi često nose mnogo više migranata nego što brod sme da poveze, nemaju standardnu opremu, a ni kapetani često nisu profesionalni moreplovci.[4]

Migranti se nalaze u teškom položaju kako u razvijenim državama, tako i u zemljama u razvoju.[5] Radi se o mešovitim migracijama (mixed migration), pri čemu se ovaj koncept još uvek razvija, obuhvatajući migrante različite nacionalnosti, motiva itd.[6] Međutim, pritisak migracija ne može da oslobodi države njihovih obaveza u vezi sa poštovanjem ljudskih prava.[7] Težište ovog rada biće na mediteranskoj krizi i položaju maloletnih migranata sa i bez pratnje prevashodno sa stanovišta Suda kada je u pitanju lišenje slobode, s tim što su sa sličnim problemima suočene i druge zemlje, poput Australije.[8]

Na početku je neophodno skrenuti pažnju, kako se to navodi u mnogobrojnim presudama, da je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) živ instrument, što može da ima za posledicu da se njene odredbe tumače vremenom na različit način.[9] Najpoznatija presuda u ovoj oblasti datira iz 2012. godine, dočekana kao istorijska od strane branilaca ljudskih prava[10], a u kojoj je skrenuta pažnja na ključne međunarodne akte koji važe u ovoj oblasti (Hirsi Jamaa i drugi protiv Italije, broj 27765/09, 23. februar 2012. godine), u kojoj je Sud našao postojanje povrede članova 3. i 13. Konvencije i člana 4. Protokola 4. uz Konvenciju, pri tom ne zaboravljajući odluku Komisije o nedopustivosti predstavke u predmetu J.H.A. protiv Španije (zbog nepostojanja locus standi podnosilaca predstavke (J.H.A. protiv Španije, broj 323/2007, 21. novembar 2008. godine)). Ovo je prva presuda gde je Sud jednoglasno jednu državu našao odgovornom za kršenje ljudskih prava migranata i izbeglica presretnutih na otvorenom moru i vraćenim u treću državu[11] i predstavlja unapređenje sudske prakse Suda na više polja, poput ekstrateritorijalne primene ljudskih prava i tretmana koji treba pružiti migrantima i azilantima.[12] I kao što je sudija Pinto de Albuquerque primećuje u ovoj presudi, postavljeno je ultimativno pitanje kako Evropa treba da prepozna da migranti imaju pravo da imaju prava.[13] No, pre prelaska na razmatranje problema lišenja slobode maloletnih migranata, neophodno je ukazati na princip non-refoulement-a.

II O principu nevraćanja

Ključni element evolucije EU predstavlja ukidanje unutrašnjih granica i uspostavljanje slobode kretanja, što, međutim, nije praćeno jedinstvenim pravnim sistemom.[14] Osnove savremenog sistema zaštite migranata postavljene su nakon Drugog svetskog rata.[15] Poslednju deceniju, pak, obeležavaju dva različita pristupa migrantskom pitanju, pa na jednoj strani imamo pojačanu militarizaciju i kontrolu granica, uz podizanje ograda, a na drugoj jačanje ljudskih prava i sloboda migranata.[16] Ekonomska kriza i političke promene u pojedinim regijama Afrike i Azije neminovno uzrokuju izazove za Evropu[17], u ovom kontekstu prevashodno migracione. U skladu sa dešavanjima, političari, pravnici, laici oglašavaju se putem društvenih mreža, saopštenja i radova. Međunarodne organizacije širom sveta sagledavaju na koji način ljudska prava mogu da zaštite prava migranata[18], a rasprava o vezi između ljudskih prava i prava migranata od dubokog je značaja.[19] Radi se o zaista velikom problemu i političkom diskursu[20], a pritom, najveća diskusija oko migrantske kontrole se vodi u vezi sa legalnošću aktivnosti potiskivanja (push-backs).[21] Imigracioni sistemi kontrole danas se odlikuju strategijama „ekstrateritorijalnosti“[22], koje prevashodno obuhvataju mere presretanja brodova na otvorenom moru ili u teritorijalnim vodama trećih zemalja i postavljanje imigracionih službenika za sprečavanje ukrcavanja migranata na letove za treću zemlju.[23] Države članice EU koriste niz sredstava za kontrolu svojih granica, koje šire van svojih teritorija.[24] I dok sa jedne strane imamo aktivnosti država oko rešavanja migrantskih pitanja, pojavio se problem do koje mere je Konvencija sredstvo za ekstrateritorijalnu kontrolu imigracije, pogotovo nakon što je presuda Banković i drugi protiv Belgije i drugih dodatno uzburkala more.[25] Kako figurativno tako i u prirodi. 

U Ženevskoj konvenciji o statusu izbeglica iz 1951. godine određuju se situacije u kojima država mora da pruži izbeglički status licima koja traže taj status. Članom 1. Ženevske konvencije određuje se pojam izbeglice, kao lica koje se zbog osnovanog straha od progona na osnovu rase, vere, nacionalnosti, pripadnosti određenoj socijalnoj grupi ili političkog mišljenja, nađe izvan zemlje svoje nacionalnosti i nije u stanju ili, zbog takvog straha, ne želi da koristi zaštitu te zemlje; ili lica koje, pošto nema nacionalnost, a boravi, zbog takvih događaja, izvan zemlje u kojoj je ranije bila naseljena, i ne može ili, zbog takvog straha, ne želi u nju da se vrati. Zatim, prema članu 33. stavu 1. nijedna država ugovornica neće na bilo koji način proterati ili vratiti (refouler)[26] izbeglicu do granice teritorije gde bi mu život ili sloboda bili pod pretnjom po osnovu rase, vere, nacionalnosti, pripadnosti određenoj socijalnoj grupi ili političkog mišljenja. Naravno, međunarodno pravo dozvoljava državama da preduzmu razumne mere u svojim teritorijalnim vodama kako bi se sprečio ulazak brodova koji prevoze ilegalno migrante.[27] Jednostavno, veza između migranata i kontrole migracija je uvek bila tačka sukoba između suverenosti države i međunarodnog prava[28], ali i između prava i politike. Ipak, postojanje međunarodnih ugovora i nacionalnog zakonodavstva kojim se garantuju prava ne znači istovremeno da neće doći do njihove povrede.[29]

Kao što vidimo, jedan od bazičnih principa u ovoj oblasti jeste upravo princip nevraćanja, na koji ukazuje UNHCR u Napomeni o međunarodnoj zaštiti izbeglica od 13. septembra 2001. godine, naglašavajući da se radi o ključnom principu zaštite otelotvorenog u Konvenciji, na koji nije dozvoljena bilo kakva rezerva.[30] U značajnom smislu ovaj princip je logičan nastavak prava da se traži azil, priznatom u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, koji je počeo da se smatra pravilom međunarodnog običajnog prava obavezujućeg za sve države. Uz to, međunarodno humanitarno pravo uspostavlja nevraćanje kao temeljnu komponentu apsolutne zabrane mučenja i okrutnog, nečovečnog ili ponižavanjućeg postupanja ili kažnjavanja. Dužnost da se ne vrati (refouler) priznata je i kao primenjiva na izbeglice bez obzira na formalno priznavanje njihovog statusa, tako da očigledno uključuje tražioce azila o čijem statusu još nije odlučeno. Podrazumeva sve mere koje se mogu pripisati državi, a koje bi mogle imati delovanje vraćanja tražioca azila ili izbeglice na granice teritorija gde bi im život ili sloboda bili pod pretnjom, ili gde bi bili izloženi riziku progona. To uključuje odbijanje na granici, presretanje i indirektno vraćanje (refoulement), bilo pojedinca koji traži azil ili u situacijama masovnog priliva. Iako na prvi pogled može da deluje da vraćanje nekog broda na otvoreno more ne mora dovesti do refoulment-a, jer brod teoretski može da plovi u bilo koju državu na svetu koja ima more, stvar je daleko komplikovanija.[31] Veoma je značajna i Rezolucija 1812 Saveta Evrope iz 2011. godine o presretanju i spašavanju na moru tražilaca azila, izbeglica i neregularnih migranata.[32] Iako pojedine države zaključuju međusobne ugovore kojima na neki način pokušavaju da zaobiđu pravila međunarodnog prava, ista se ne mogu staviti van snage na taj način. Recimo, Italija i Libija su zaključile u periodu 2000-2012. godine više tajnih ugovora, od kojih su se pojedini odnosili na kontrolu krijumčarenja migranata u Italiju i njihovog slanja nazad u Libiju[33], a slične ugovore Italija je zaključila i sa Tunisom. Ugovor je stavljen van snage [34], da bi dva meseca nakon presude bio zaključen novi, koji obavezuje Libiju da ojača kopnene i morske granice, a da Italija pruži tehničku pomoć, opremu i obuku libijskih službenika.[35] Ipak, u periodu od 06. maja do 06. novembra 2009. godine 834 lica su vraćena u Libiju, 23 u Alžir[36], a generalno posmatrano, sa evropskih granica poslednjih godina vraćeno je na hiljade migranata.[37] Kada su u pitanju maloletnici, za ova razmatranja je, pak, od velikog značaja Direktiva 2005/85 kojom je predviđeno da organi državne vlasti moraju da izbegavaju određivanje pritvora maloletniku.

III Osnovne postavke lišenja slobode za migrante

Član 5. Konvencije garantuje da svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti, a da niko ne može biti lišen slobode osim u taksativno nabrojanim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Ovaj član se odnosi na zaštitu svakog lica, što je Sud potvrdio u presudi Nada protiv Švajcarske (Nada protiv Švajcarske, broj 10593/08, stav 224, 12. septembar 2012. godine). Većina država EU omogućava lišenje slobode migrantima po njihovom ulasku u zemlju. Lišenje slobode, pak, najčešće određuje granična policija.[38] Ustanovljavanje globalne slike o lišenju slobode migranata smatra se ekstremno teškim.[39] Osnovi za lišenje slobode su u Konvenciji iscrpno navedeni i lice ne može biti lišeno slobode van nabrojanih osnova (videti Saadi protiv Velike Britanije, broj 13229/03, stav 43, 29. januar 2008. godine). Za ova razmatranja značajna je tačka f stava 1. člana 5. Konvencije, kojim je propisano zakonito hapšenje ili lišenje slobode lica da bi se sprečio njegov neovlašćeni ulazak u zemlju, ili lica protiv koga se preduzimaju mere u cilju izgona ili ekstradicije. Drugim rečima, dozvoljeno je lišenje slobode stranaca u kontekstu imigracione kontrole. U pomenutoj presudi Saadi protiv Velike Britanije Sud je prvi put objasnio značenje ove tačke, smatrajući da sve dok država ne odobri ulazak bilo kojeg stranca u zemlju, njegov ulazak se smatra nezakonitim. Određivanje pritvora licu koje želi da uđe u zemlju, a za šta još nema dozvolu, može biti zakonito u smislu Konvencije. Ipak, pritvor mora da bude kompatibilan sa sveukupnom svrhom člana 5. koji obezbeđuje da niko ne sme proizvoljno da bude lišen slobode (Saadi protiv Velike Britanije, stav 66). Nadovezujući se na ovaj stav, sud je u predmetu Suso Musa protiv Malte zauzeo stav da pitanje u kom momentu prvi deo člana 5. Konvencije prestaje da se primenjuje (jer je pojedincu odobreno formalno odobrenje za ulazak ili boravak) u velikoj meri zavisi od nacionalnog prava (Suso Musa protiv Malte, broj 42337/12, stav 97, 23. jul 2013. godine).[40]

Lišenje slobode mora da bude zakonito, a kada je u pitanju zakonitost pritvora, uključujući i pitanje postupka propisanog zakonom, Konvencija u osnovi upućuje na nacionalno zakonodavstvo i predviđa obavezu da se poštuju materijalna i procesna pravila konkretnog zakonodavstva. Međutim, poštovanje domaćeg zakonodavstva nije dovoljno, nego svako lišenje slobode mora da zaštiti pojedinca od proizvoljnosti. Dakle, čak i u slučaju da je neko lišenje slobode u skladu sa nacionalnim zakonom koji reguliše datu materiju, to još uvek ostavlja prostor da lišavanje slobode bude proizvoljno, a samim tim i suprotno Konvenciji. Drugim rečima, nijedan pritvor koji je proizvoljan ne može biti kompatibilan sa članom 5. Konvencije, pri čemu se pojam proizvoljnosti proteže van neusklađenosti sa domaćim pravom, tako da lišenje slobode može da bude u saglasnosti sa domaćim zakonodavstvom, ali da je i dalje suprotno Konvenciji (Saadi protiv Velike Britanije, stav 67; Mahamed Jama protiv Malte, stav 139). Za ova razmatranja su takođe značajni i stavovi koje je Sud zauzeo u presudama A. i drugi protiv Velike Britanije i Louled Massoud protiv Malte. Naime, da bi se izbeglo da neki pritvor bude označen kao proizvoljan, on mora biti određen u dobroj veri. Zatim, mora biti usko povezan sa osnovima za određivanje pritvora. Mesto i uslovi u kojima je lice pritvoreno moraju da budu primereni imajući u vidu činjenicu da se ova mera primenjuje ne na lica koja su izvršila krivično delo već na strance koji su, često u strahu za sopstveni život, pobegli iz svoje zemlje, pri čemu dužina pritvora ne sme da prelazi vreme koje je razumno neophodno za svrhu zbog koje je određen (A. i drugi protiv Velike Britanije, broj 3455/05, stav 164, 19. februar 2009. godine; Louled Massoud protiv Malte, broj 24340/08, stav 62, 27. jul 2010. godine). U nastavku rada elaboriraćemo ukratko do sada donete presude u vezi sa lišenjem slobode maloletnih migranata sa i bez pratnje.

IV Lišenje slobode dece sa pratnjom u jurisprudenciji Evropskog suda za ljudska prava

Pred Sudom su se do sada vodili brojni postupci u cilju zaštite prava migranata, ali poseban akcenat se stavlja na zaštitu prava maloletnih migranata, sa i bez pratnje. U tom pravcu posebno je osetljivo pitanje lišenja slobode. Zbog obima rada ovde će biti objašnjeno samo pitanje lišenja slobode prema članu 5. Konvenciji, dok problematika uslova u pritvoru potpada pod član 3. Konvencije, o čemu neće biti reči, iako je poznato da migranti trpe različite oblike nasilja prilikom pokušaja da pređu državnu granicu.[41]

Na prvom mestu, prema stavu Suda u presudi Popov protiv Francuske, mera pritvora mora da bude proporcionalna cilju koji imaju organi vlasti, a to je najčešće sprovođenje odluke o deportaciji. Međutim, organi vlasti moraju pre svega da uzimaju u obzir najbolji interes deteta, što je stav celokupne međunarodne zajednice i dokumenata, počev od Konvencije o pravima deteta. Najbolji interes deteta se ogleda i u održavanju porodice i razmišljanju o alternativama pritvoru (Popov protiv Francuske, broj 39472/07 i 39474/07, stavovi 140-141, 19. januar 2012. godine).

U predmetu Muskhadzhiyeva i drugi protiv Belgije, troje maloletne dece je lišeno slobode zajedno sa njihovom majkom u zatvorenom tranzitnom centru. Predstavka je uložena zbog nezakonitog lišenja slobode i neefikasnosti pravnog leka, budući da su udaljeni iz Belgije pre nego što je sud doneo odluku po pravnom leku. Sud je zauzeo stav da su podnosioci predstavke bili u situaciji u kojoj je načelno bilo moguće odrediti pritvor, ali da, međutim, to ne znači da je istovremeno pritvor prema njima bio zakonit.[42] Budući da su deca bila smeštena u zatvorenom centru koji je bio namenjen punoletnim licima i koji nije bio prilagođen njihovoj krajnjoj ranjivosti, iako su bili u pratnji majke, došlo je do kršenja njihovog prava na slobodu i sigurnost. Pritvor određen prema njihovoj majci bio je, pak, zakonito određen (Muskhadzhiyeva i drugi protiv Belgije, broj 41442/07, stav 74, 19. januar 2010. godine). Zanimljiv stav Sud je zauzeo povodom pravnog leka. Naime, prema stavu Suda nije sporno da je kasacioni sud Belgije doneo odluku nakon vraćanja migranata u Poljsku, ali su pre toga dva suda nadležna de jure i de facto ispitala zahtev bez odlaganja, dok su migranti još bili u Belgiji, te budući da je dovoljno da samo jedan sud ispita žalbu, pod uslovom da postupak ima sudsku prirodu i da pojedincu pruža dovoljno garancije ne postoji povreda člana 5. stava 4. Konvencije (Muskhadzhiyeva i drugi protiv Belgije, stavovi 82-85). Dakle, Sud je zauzeo ispravan stav kako kada je u pitanju određivanje pritvora tako i problem pravnog leka. Ukratko, da bi nekom licu bio povređen član 5. stav 4. Konvencije neophodno je da odluka nije ispitana ni u jednoj instanci. U konkretnom slučaju, dva suda su pre vraćanja migranata ispitala tu odluku, tako da nije postojala povreda ovog stava člana 5. Konvencije.[43]

Predmet Kanagaratnam protiv Belgije se odnosio na pritvor majke i njeno troje maloletne dece u zatvorenom centru za ilegalne strance koji čekaju proterivanje. Aplikanti su predstavku uložili radi nezakonitog i arbitrernog lišenja slobode. Slično kao u prethodnom predmetu, Sud je opravdano stao na stanovište da je pritvor bio nezakonit, jer smeštanje dece u zatvoreni centar namenjen punoletnim strancima, koji je neprilagođen njihovoj krajnjoj ranjivosti, ne predstavlja dovoljnu garanciju dečijeg prava na slobodu. Činjenica da su deca bila u pratnji majke ne menja takav zaključak (Kanagaratnam protiv Belgije, broj 15297/09, stavovi 93-95, 13. decembar 2011. godine).[44]

U već pomenutom predmetu Popov protiv Francuske došlo je do administrativnog lišenja slobode tražilaca azila sa dvoje maloletne dece. Sud je došao do zaključka da je povređen član 5. Konvencije u pogledu dece, jer francuski organi nisu uzeli u obzir njihovu posebnu situaciju niti su tražili neko drugo rešenje osim administrativnog pritvora. Iako je stalno ponavljan stav Suda da pre svakog određivanja pritvora prevashodno treba da se ispita mogućnost primene alternativnih mera, do toga, u praksi, na žalost ne dolazi. Zatim, neosporna je činjenica da u ovakvim slučajevima određivanje pritvora roditeljima automatski vuče za sobom i lišenje slobode dece. U ovom slučaju, roditelji su imali pravo da traže preispitivanje odluke o određivanju pritvora po članu 5. stavu 4. Konvencije, dok su deca, pak, zapala u pravnu prazninu, te nisu mogla da koriste ovaj pravni lek. U ovom slučaju nisu postojale naredbe za proterivanje dece koje bi mogle da se ospore na sudu niti je prema njima određen administrativni pritvor, usled čega sudovi nisu mogli da ispitaju zakonitost njihovog prisustva u pritvoru. Samim tim, deca nisu uživala zaštitu koju pruža Konvencija (Popov protiv Francuske, stav 124). Ciara Smyth smatra da je nakon ove presude uspostavljeno pravilo da je pozicija međunarodnog prava takva da je obavezno lišenje slobode maloletnih migranata nedozvoljeno, pri čemu može doći do istog, ali samo na osnovu procene svakog pojedinog slučaja, uzimajući u obzir najbolji interes deteta i činjenicu da do određivanja pritvora može doći samo u slučaju da su iscrpljene sve druge alternative, tj. sloboda maloletnih migranata je pravilo, a lišenje slobode izuzetak.[45] Na žalost, praksa je pokazala da je lišenje slobode pravilo.

Slično činjenično stanje je i u predmetu A.V. i drugi protiv Francuske, gde je Sud došao do istog zaključka. Sud je ponovo naglasio da je situacija dece suštinski povezana sa situacijom njihovih roditelja, od kojih se ne bi smela razdvajati u najvećoj mogućoj meri. Ta veza je u interesu dece i ima za posledicu da kada su roditelji stavljeni u pritvor, i deca budu de facto lišena slobode. To lišavanje slobode proizilazi iz legitimne odluke roditelja da imaju vlast nad svojom decom i da ih ne poveravaju na negu trećim licima. Međutim, okruženje u kojem se deca tada nalaze predstavlja izvor strepnje i napetosti koji im može naneti ozbiljnu štetu (A.V. i drugi protiv Francuske, broj 11593/12, stav 122, 12. jul 2016. godine). Sud dalje zaključuje da će prisustvo deteta u pratnji roditelja biti u skladu sa članom 5. stavom 1. Konvencije samo u situaciji u kojoj su državni organi proverili da se nijedna druga mera koja uključuje lišenje slobode ne može sprovesti, osim pritvora (A.V. i drugi protiv Francuske, stav 123). Identičan stav je Sud zauzeo i u predmetima R.K. protiv Francuske i R.M. protiv Francuske. Kao što vidimo, Sud je u datim, predmetima trasirao smernice u kojima treba da se kreće odlučivanje nacionalnih vlasti povodom lišenja slobode meloletnih migranata. Međutim, u predmetima A.M. i drugi protiv Francuske i R.C. i V.C. protiv Francuske nije došlo do povrede ovog člana, jer su francuski organi pokušali da nađu manje prinudnu meru. Drugim rečima, traženje alternativa lišenju slobode jeste u skladu sa ponašanjem državnih organa koje zahteva Konvencija.

V Lišenje slobode dece bez pratnje u jurisprudenciji Evropskog suda za ljudska prava

Nešto veći broj predmeta koji su vođeni pred Sudom tiče se maloleltnih migranata bez pratnje. Na samom početku ovih razmatranja skrenućemo pažnju na jedno od najboljih zapažanja o položaju deteta koje daje Sud u presudi Mubilanzila Mayeka i Kaniki Mitunga protiv Belgije, koji naglašava da se mora imati u vidu da je ekstremna ranjivost deteta odlučujući faktor u ovakvim predmetima i da ima prednost nad statusom ilegalnih migranata (Mubilanzila Mayeka i Kaniki Mitunga protiv Belgije, broj 13178/03, stav 55, 12. oktobar 2006. godine). U ovom slučaju došlo je kako do lišenja slobode u trajanju od skoro dva meseca, u centru za punoletna lica, petogodišnje migrantkinje, državljanke Konga, koja je trebalo da se nađe s majkom, koja je stekla status izbeglice u Kanadi, tako i do njene kasnije repatrijacije.[46] Iako je predstavka podnesena od strane dve aplikantkinje, u konkretnom slučaju je samo jedna bila lišena slobode, te je Sud već na početku skrenuo pažnju da samo lice lišeno slobode može biti smatrano žrtvom u smislu člana 5. Konvencije (Mubilanzila Mayeka i Kaniki Mitunga protiv Belgije, stav 96). U konkretnom slučaju nije bila sporna činjenica da je aplikantkinja bila zakonito lišena slobode. Konkretna situacija se podvela pod član 5. stav 1f Konvencije, kojim je propisano zakonito hapšenje ili lišenje slobode lica da bi se sprečio njegov neovlašćeni ulazak u zemlju, ili lica protiv koga se preduzimaju mere u cilju izgona ili ekstradicije. Zakon koji se primenjuje treba da bude dovoljno dostupan, primenljiv i predvidiv.[47] Sud je u nizu presuda jasno naglasio da mora postojati veza između osnova za lišenje slobode i mesta i uslova izdržavanja pritvora (primera radi, Ashingdane protiv Velike Britanije, 8225/78, stav 44, 28. maj 1985. godine; Aerts protiv Belgije, 61/1997/845/1051, stav 46, 30 jul 1998. godine). Sud je skrenuo pažnju na činjenicu da je dete bilo zatvoreno u centru namenjenom ilegalnim migrantima pod istim uslovima kao i odrasli migranti. Ovi uslovi svakako nisu bili prilagođeni položaju ekstremne ranjivosti u kome se našlo dete bez pratnje (Mubilanzila Mayeka i Kaniki Mitunga protiv Belgije, stav 103). Stoga je Belgija povredila član 5. stav 1f Konvencije, budući da njen pravni sistem nije dovoljno zaštitio pravo na slobodu aplikantkinje. Istovremeno, aplikantkinji u ovom slučaju nije bilo dopušteno ni pravo da izjavi pravni lek protiv odluke o deportaciji, u smislu člana 5. stava 4. Konvencije, kojim je predviđeno da svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito. Budući da se radi o lex specialis-u u odnosu na član 13. Konvencije, koji predviđa pravo na delotvoran pravni lek, belgijski organi nisu ispunili svoje obaveze ni prema ovom stavu, jer deportacija nije izjednačena sa hitnim puštanjem na slobodu, te su na još jedan način povređena konvencijska prava.

Potom, član 5. stav 4. Konvencije nije ispoštovan ni u predmetu Bubullima protiv Grčke.[48] U ovom predmetu radilo se o maloletnom albanskom državljaninu, koji je živeo u Grčkoj s ujakom koji je vršio roditeljsko pravo. Međutim, uhapšen je od strane imigracione policije koja je protiv njega pokrenula postupak deportacije zbog toga što nije imao važeću boravišnu dozvolu. Odveden je u pritvor, a nakon što je doneta odluka o deportaciji, zadržan je u pritvoru zbog opasnosti od bekstva. O ukidanju pritvora odlučivalo se 14 dana. Sud je doneo odluku u korist aplikanta, smatrajući da pravni lekovi koji su bili dostupni aplikantu nisu ispunjavali kriterijum hitnosti (Bubullima protiv Grčke, 41533/08, stav 31, 28. oktobar 2010. godine). Vremenski period u kom se odlučivalo o ukidanju pritvora nije ispunio navedeni zahtev, a Sud je oslonac našao u predmetu Kadem protiv Malte, u kom je zauzet stav da period od 17 dana nije ispunjavao kriterijum hitnosti (Kadem protiv Malte, broj 55263/00, 09. januar 2003. godine). Odlučivanje o pritvoru mora biti hitno, te se stoga u potpunosti slažemo sa Sudom u pogledu navedene odluke.

Hronološki posmatrano, sledeći predmet u ovom nizu je Rahimi protiv Grčke, u kome je Sud takođe našao povredu člana 5.[49] U ovom slučaju maloletni migrant bez pratnje stavljen je u pritvor u centar za punoletna lica. Iako je u centru zadržan svega dva dana, Sud je zauzeo stav da grčki organi nisu uzeli u razmatranje najbolji interes deteta niti njegovu situaciju kao migranta bez pratnje. Takođe, nije razmotrena čak ni alternativa pritvoru, koja bi bila dovoljna da osigura deportaciju. Navedeni faktori su stoga doveli u sumnju dobru veru prilikom određivanja pritvora (Rahimi protiv Grčke, broj 8687/08, stav 109, 05. april 2011. godine).[50] U suštini, Sud je ovde opravdano elaborirao svoje stavove koje je zauzeo kada su u pitanju maloletni migranti sa pratnjom. Ono što je u ovom predmetu problematičnije jeste povreda stava 4. ovog člana, zbog niza nepravilnosti grčkih organa. Naime, maloletniku je praktično bilo nemoguće da dođe do advokata, zatim brošura koja je sadržavala informacije o dostupnim pravnim lekovima bila je napisana na jeziku koji maloletnik nije razumeo, iako je njegovo saslušanje sprovedeno na maternjem jeziku, a na kraju je maloletnik registrovan s pratnjom. Suštinski, sve i da su aplikantu bili dostupni pravni lekovi, Sud u ovom predmetu nije došao do zaključka da je isti mogao i da ih iskoristi (Rahimi protiv Grčke, stav 120).

Do sličnog zaključka Sud je došao i u predmetu Housein protiv Grčke. Naime, i u ovom predmetu maloletno lice bez pratnje je smešteno u centar za punoletna lica počev od 02. juna 2011. godine sve do 28. jula iste godine. Ni u ovom slučaju grčki organi nisu uzeli u obzir činjenicu da se radi o maloletniku bez pratnje niti su preispitali mogućnost da li se svrha može postići blažom merom, iako je, dok je tekao postupak, stigao predlog da se maloletnik prebaci u centar prilagođen njegovim potrebama (Housein protiv Grčke, broj 71825/11, stavovi 75-77, 83, 24. oktobar 2013. godine). Naravno, prekršen je član 5. Konvencije, te nema potrebe da se vraćamo na razloge za to, a koji su u suštini identični kao u prethodnoj presudi.

Predmet Mohamad protiv Grčke je karakterističan po tome što je u vreme hapšenja podnosilac predstavke, irački državljanin, bio maloletnik bez pratnje, koji je dostigao doba punoletstva u pritvoru. Sud je utvrdio povredu člana 5. stava 1. zbog toga što su grčki organi držali maloletnika u pritvoru ne obazirući se na njegov status maloletnika bez pratnje, a nakon što je stekao punoletstvo produžili su mu pritvor bez preduzimanja bilo kojeg koraka u pravcu njegovog ukidanja (Mohamad protiv Grčke, broj 70586/11, stav 85, 11. decembar 2014. godine). Stav Suda je i ovde jasan i nemoguće je ne složiti se sa istim.

U predmetu Abdullahi Elmi i Aweys Abubakar protiv Malte Sud je, nadovezujući se na shvatanje izraženo u Mubilanzila Mayeka i Kaniki Mitunga protiv Belgije veoma lepo skrenuo pažnju na činjenicu da deca imaju specifične potrebe koje su posebno povezane sa njihovim godinama i nedostatkom nezavisnosti, te statusom tražioca azila, pri čemu Konvencija o pravima deteta ohrabruje države da preduzmu odgovarajuće mere da detetu koje želi da dobije izbeglički status pruži zaštitu i humanitarnu pomoć, bilo da je dete samo ili u pratnji roditelja (Abdullahi Elmi i Aweys Abubakar protiv Malte, broj 25794/13 i 28151/13, stav 103, 22. novembar 2016. godine).[51] U ovom slučaju prvi podnosilac predstavke je ilegalnim putem stigao na Maltu brodom, nakon čega je registrovan od strane imigracione policije. Organe vlasti je obavestio da ima 16 godina. Prilikom ispitivanja nije bio prisutan prevodilac, te su mu u razgovoru pomogli drugi ilegalni migranti koji su govorili engleski jezik. Pritvoren je, a uručena mu je brošura o pravilima i obavezama u pritvoru na arapskom jeziku, koji aplikant nije razumeo. Drugi aplikant je istim putem na Maltu stigao petnaest dana kasnije. Prilikom ispitivanja je naveo da ima 17 godina, a uručena mu je ista brošura na arapskom jeziku, koji ni ovaj podnosilac predstavke nije govorio. Nakon toga je pritvoren. Sud je i u ovom predmetu potpuno opravdano našao povrede člana 5. stavova 1. i 4. Konvencije. Suštinski posmatrano, podnosioci predstavke su ostali u pritvoru i više meseci nakon što je utvrđeno da su maloletni. Iako u ovom slučaju nije sporno da je određivanje pritvora bilo usko povezano sa osnovima za pritvor, koji se u ovom slučaju bazirao na sprečavanju neovlašćenog ulaska, kašnjenja nakon utvrđivanja starosti podnosilaca predstavke izazvale su ozbiljnu sumnju u dobru veru organa vlasti, pogotovo uzevši u obzir činjenicu da organi vlasti ni u jednoj fazi nisu utvrđivali alternativu pritvoru (Abdullahi Elmi i Aweys Abubakar protiv Malte, stav 146). Do koje mere pojedina zakonodavstva imaju loša rešenja pokazuje Sud s vremena na vreme kada se ne upušta u razmatranja pojedinih predmeta, već konstatuje povredu samo se pozivajući na starije predmete povodom istog pitanja. U konkretnom slučaju Sud je smatrao da su pravni lekovi dostupni podnosiocima predstavke neefektivni i nedovoljni za potrebe člana 5. stava 4. Konvencije, uz pozivanje na stavove zauzete u predmetima Mahamed Jama protiv Malte i Mohamed Ismaaciil i Abdirahman Warsame protiv Malte.

Poslednje dve presude kada je u pitanju određivanje pritvora maloletnim migrantima bez pratnje datiraju iz 2019. godine. Uprkos intenzivnoj praksi Suda u ovoj oblasti, ispostavlja se da kako vreme teče tako države čine sve veći broj povreda konvencijskih prava, o čemu svedoče upravo ove dve presude. Na prvom mestu, u predmetu H.A. i drugi protiv Grčke, organi vlasti potonje države lišili su slobode devet maloletnih migranata bez pratnje, pri čemu su ih držali u policijskim stanicama u periodima između dvadeset i jednog i trideset i tri dana. Nakon toga su prebačeni u prihvatni centar, a potom u posebne ustanove za maloletnike. Sud je zaključio da smeštanje maloletnika u policijske stanice može da se smatra lišavanjem slobode koje nije bilo zakonito. Javni tužilac koji je po zakonu bio njihov staratelj nije kontaktirao sa advokatom niti je uložio žalbu radi ukidanja pritvora kako bi se ubrzao njihov transfer do odgovarajućih objekata (H.A. i drugi protiv Grčke, broj 19951/16, stavovi 207 i 212, 28. februar 2019. godine). Primetno je da je Sud širio zaštitu migranata kroz jurisprudenciju, ali to ne opravdava kršenja ljudskih prava od strane državnih organa.[52] Iako je ova presuda doneta nakon drugih presuda protiv Grčke koje smo razradili, jasno je da se ponašanje državnih organa nije promenilo uprkos konstatovanju kršenja ljudskih prava.

Na drugom mestu, u predmetu Sh. D. i drugi protiv Grčke, Austrije, Hrvatske, Mađarske, Severne Makedonije, Srbije i Slovenije, pet migranata bez pratnje starosti između 14 i 17 godina su ušli u Grčku 2016. godine. Maloletni migranti su smešteni u zaštitni pritvor u policijskim stanicama. Sud je već na početku odbacio predstavku protiv Austrije, Hrvatske, Mađarske, Severne Makedonije, Srbije i Slovenije kao očigledno neosnovane. Međutim, u konkretnom slučaju prilikom određivanja pritvora grčki organi vlasti nisu objasnili zbog čega su podnosioci predstavke prvo bili smešteni u policijskim stanicama umesto u alternativnim privremenim smeštajima, zbog čega je Sud ponovo zaključio da su grčke vlasti povredile član 5. Konvencije. (Sh. D. i drugi protiv Grčke, Austrije, Hrvatske, Mađarske, Severne Makedonije, Srbije i Slovenije, broj 14165/16, stav 69, 13. jun 2019. godine). Dakle, Sud konstantno ponavlja zahtev da se mora tražiti alternativa pritvoru, dok države konstantno izbegavaju ovu obavezu. Stav Sud je jasan i u skladu sa svim načelima međunarodnog prava. Ova presuda jasno pokazuje i na težnju podnosilaca predstavki da traže odgovornost svih država kroz koje su prošli na svojoj migrantskoj ruti, što, ukoliko zaista nije došlo do povrede prava, vodi proglašenju dela predstavke očigledno neosnovanom. Iako nije sporno da se državni organi nalaze pred velikim problemima u migrantskim predmetima, ljudska prava se nalaze na prvom mestu. Stoga je i ova presuda u skladu sa tendencijom Suda da, iako u potpunosti razumevajući probleme država koje se suočavaju pred talasom migracija, prepoznaje i upozorava na povrede prava garantovanih Konvencijom.

VI Zaključak

Drugu polovinu XX i početak XXI veka obeležili su talasi migracija, koji se kreću sa istoka na zapad, od siromašnijih ka bogatijim državama. Migracioni tokovi su različiti, a trase se menjaju u zavisnosti od stava pojedinih država prema migrantima. Kao što je poznato, od migracija nije pošteđena ni Srbija, iako svakako ne pripada državama koje predstavljaju krajnju destinaciju za migrante nego samo tranzicionu zemlju. Izuzetaka, naravno, ima. S jedne strane, Italija je najizloženija talasu migracija koji dolazi sa mora, najčešće iz Libije i Tunisa. Pokušaj italijanskih vlasti da zaustave migracije sklapanjem ugovora sa dotičnim državama nije urodio plodom. Predstavke koje su podnete Sudu protiv Italije su bile uspešne, posmatrano sa strane migranata, kojima je Sud priznao kršenje Konvencijom zagarantovanih prava. S druge strane, pak, Grčka i Malta su države koje su takođe pogođene migracijama, a sudeći po presudama Suda, u ovim državama je do sada došlo do najtežih povreda konvencijskih prava deci migrantima sa i bez pratnje. Iako postoji mnoštvo međunarodnih i nacionalnih dokumenata, u kojima se ističe da u svim postupcima gde se pojavljuju deca njihov najbolji interes mora biti osnovna ideja vodilja, praksa je pokazala da nije uvek tako. Poštovanje ljudskih prava ovoj kategoriji podnosilaca predstavki bilo je daleko od potrebnog nivoa, što pokazuju presude koje smo analizirali u radu. Iako bi se moglo zaključiti da će kroz godine koliko traje migrantska kriza doći do pomaka, te da će države Saveta Evrope ozbiljnije da uzmu u obzir stavove Suda po ovim pitanjima, praksa je pokazala da to nije tako. Čak i u najnovijim presudama iz 2019. godine Sud zauzima stav da lišenje slobode dece bez pratnje i dalje nije u skladu sa zakonom. Navedeno zaista otvara pitanje razloga za, moglo bi se čak reći, toliku nezainteresovanost za poštovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda. Ipak, bez obzira na sve probleme koje nosi migrantska kriza i sa kojima se države suočavaju, mora se maksimalno voditi računa o tom jedinstvenom i univerzalnom delu populacije – o deci. 

 

 

 

Veljko Turanjanin, LLD*

UNACCOMPANIED MIGRANT MINORS DETENTION BEFORE THE EUROPEAN CONVENTION ON HUMAN RIGHTS AND FUNDAMENTAL FREEDOMS

Summary

The author deals with the one of the most problematic issues of the migrant crisis, namely the deprivation of liberty of a unaccompanied migrant minor in his or her migrant journey. The situation of migrants in the crisis that has hit Europe is not easy in itself, but it is made even more difficult by the fact that children often travel with adult migrants, and the most difficult aspect of this phenomenon is certainly unaccompanied migrant children. The countries most affected by the influx of unaccompanied children are Greece and Malta. Article 5 of the European Convention on Human Rights and Fundamental Freedoms lays down the grounds on which a person may be deprived of his liberty, and in recent years the European Court of Human Rights has elaborated in detail the basis for ordering detention of migrants. The author has paid the greatest attention to the views of this Court when it comes to unaccompanied migrant children analyzing all the judgments rendered by July 2019, and the difficulty of their position is sufficiently illustrated by the fact that the Court found violations of convention rights in all judgments in their deprivation of liberty.

Key words: unaccompanied minor, detention, migrant crisis, European Court of Human Rights, European Convention on Human Rights and Fundamental Freedoms.

 

 


* Docent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, vturanjanin@jura.kg.ac.rs.

[1] Rad je napisan u okviru projekta Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije.

[2] H. Haas, Mediterranean migration futures: Patterns, drivers and scenarios, Global Environmental Change, 2011, 60.

[3] A. Pascale, Migration Control at Sea: The Italian Case. In &. V. B. Ryan, Extraterritorial Immigration Control: Legal Challenges, Leiden-Boston: Martinus Nijhoff Publishers, 2010, 283.

[4] A. Klug, Strengthening the Protection of Migrants and Refugees in Distress at Sea through International Cooperation and Burden-Sharing, International Journal of Refugee Law, 2014, Vol. 26, No. 1, 2014, 49.

[5] K. Ogg, Protection from ‘Refuge’: On What Legal Grounds Will a Refugee Be Saved from Camp Life?, International Journal of Refugee Law, Vol. 28, No. 3, 2016, 385.

[6] M. Sharpe, Mixed Up: International Law and the Meaning(s) of “Mixed Migration”, Refugee Survey Quarterly, vol. 37, 2018, 116–138.

[7] V. Moreno-Lax, HirsiJamaa and Others v Italy or the Strasbourg Court versus Extraterritorial Migration Control?, Human Rights Law Review, vol. 12, no. 3, 2012, 598.

[8] A. Schloenhardt, & C. Craig, ‘Turning Back the Boats’: Australia’s Interdiction of Irregular Migrants at Sea, International Journal of Refugee Law, Vol. 27, No. 4, 2015, 536–572, M. Marmo, & M. Giannacopoulos, Cycles of judicial and executive power in irregular migration, Comparative Migration Studies, vol. 5, 2017, 5, C. Henderson, Australia’s Treatment of Asylum Seekers: From Human RightsViolations to Crimes Against Humanity, Journal of International Criminal Justice, vol. 12, 2014, 1161-1181.

[9] D. Mekbrajd, Ljudska prava u krivičnom postupku: praksa Evropskog suda za ljudska prava, Beograd: Savet Evrope, 2009, 17; E. Bjorge, Right for the Wrong Reasons: Silih v Slovenia and Jurisdiction Ratione Temporis in the European Court of Human Rights, The British Yearbook of International Law, Vol. 83, No. 1, 2013, 120.

[10] I. Mann, Maritime Legal Black Holes: Migration and Rightlessness in International Law, The European Journal of International Law Vol. 29. No. 2, 2018, 357.

[11] M. Giuffre, Watered-down Rights on the High Seas: Hirsi Jamaa and Others V Italy (2012). The International and Comparative Law Quarterly, Vol. 61, No. 3, 2012, 729.

[12] I. Papanicolopulu, Hirsi Jamaa v. Italy, The American Journal of International Law, Vol. 107, No. 2, 2013, 420.

[13] A. L. Hirsch, & N. Bell, The Right to Have Rights as a Right to Enter: Addressing a Lacuna in the International Refugee Protection Regime, Hum Rights Rev, vol. 18, 2017, 418.

[14] V. Mitsilegas, Solidarity and Trust in the Common European Asylum System, Comparative Migration Studies, vol. 2, no. 2, 2014, 182.

[15] A. Betts, Survival Migration: Failed Governance and the Crisis of Displacement. Ithaca-London: Cornell University Press, 2013, 10.

[16] K. F. Aas, & H. O. Gundhus, Policing Humanitarian Borderlands: Frontex, Human Rights and the Precariousness of Life, Brit. J. Criminol. vol. 55, 2015, 1.

[17] J. L. Černič, The European Court of Human Rights, Rule of Law and Socio-Economic Rights in Times of Crises, Hague J Rule Law, vol. 8 , 2016, 237.

[18] D. J. Cantor, Reframing Relationships: Revisiting the Procedural Standards for Refugee Status Determination in Light of Recent Human Rights Treaty Body Jurisprudence, Refugee Survey Quarterly, vol 34 , 2014, 79.

[19] C. Harvey, Time for Reform? Refugees, Asylum-seekers, and Protection Under International Human Rights Law, Refugee Survey Quarterly, vol 34, 2014, 44, K. McConnachie, Refugee Protection and the Art of the Deal, Journal of Human Rights Practice, vol. 9, 2017, 191.

[20] M. H. Meçe, Risk Factors of the Irregular Migratory Waves on the Western Balkan Route: Implications in the European Union Countries. In E. Balica, & V. Marinescu, Migration and Crime: Realities and Media Representations, Bucharest: Palgrave Macmillan, 2018, 45.

[21] N. Markard, The Right to Leave by Sea: Legal Limits on EU Migration Control by Third Countries, The European Journal of International Law Vol. 27 no. 3, 2016, 591–592.

[22] B. Ryan, Extraterritorial Immigration Control: What Role for Legal Guarantees? In B. Ryan, & V. Mitsilegas, Extraterritorial Immigration Control: Legal Challenges, Leiden-Boston: Martinus Nijhoff Publishers, 2010, 3.

[23] A. Klug, & T. Howe, The Concept of State Jurisdiction and the Applicability of the Non-refoulement Principle to Extraterritorial Interception Measures. In B. Ryan, & V. Mitsilegas, Extraterritorial Immigration Control: Legal Challenges, Leiden-Boston: Martinus Nijhoff Publishers, 2010, 69-70.

[24] C. Costello, Courting Access to Asylum in Europe: Recent Supranational Jurisprudence Explored, Human Rights Law Review, vol. 12, no. 2, 2012, 290.

[25] E. Brouwer, Extraterritorial Migration Control and Human Rights: Preserving the Responsibility of the EU and its Member States. In B. Ryan, & V. Mitsilegas, Extraterritorial Immigration Control: Legal Challenges, Leiden-Boston: Martinus Nijhoff Publishers, 2010, 213.

[26]Ovaj princip datira još iz 1933. Godine. Vid. J. H. Bhuiuon, Protection of Refugees throgh the Principle of Non-Refoulement. In R. Islam, & J. H. Bhuiyan, An Introduction to International Refugee Law,. Leiden-Boston: Martinus Nijhoff Publishers, 2013, 101.

[27] D. Guilfoyle, Shipping Interdiction and the Law of the Sea, Cambridge: Cambridge University Press, 2009, 222.

[28] T. Gammeltoft-Hansen, Access to Asilum: International Refugee Law and the Globalization of Migration Control. Cambridge: Cambridge University Press, 2011, 11.

[29] O tome i H. Storey, The Meaning of “Protection” within the Refugee Definition, Refugee Survey Quarterly, vol 35, 2016, 20.

[30] O pravnoj prirodi ovog principa vid. K. Greenman, A Castle Built on Sand? Article 3 ECHR and the Source of Risk in Non-Refoulement Obligations in International Law, International Journal of Refugee Law, Vol. 27, No. 2, 2015, 264–296.

[31] D. Guilfoyle, Shipping Interdiction and the Law of the Sea, Cambridge: Cambridge University Press, 2009, 222.

[32]1. Nadziranje južnih granica Evrope postalo je regionalni prioritet.  Evropski kontinent mora da se nosi s relativno velikim prilivom migracionih tokova morskim putevima iz Afrike, koji do Evrope uglavnom dolaze preko Italije, Malte, Španije, Grčke i Kipra.

2. Migranti, izbeglice, tražioci azila i drugi rizikuju živote da bi došli do južnih granica Evrope, uglavnom na nesigurnim plovilima. Ta putovanja, uvek ilegalna, uglavnom brodovima koji ne plove pod bilo kakvom zastavom, izlažu ih riziku da padnu u ruke krugovima krijumčara i trgovaca migrantima, te odražavaju očaj putnika koji nemaju na raspolaganju nikakav zakonit, a prvenstveno nikakav sigurniji način da dođu do Evrope.

3. Mada je broj dolazaka morem u poslednjih nekoliko godina drastično opao, što je rezultiralo promenom ruta migracije (naročito prema kopnenoj granici između Turske i Grčke), Parlamentarna skupština, podsećajući, između ostalog, na svoju Rezoluciju 1637 (2008.) o ljudima koji u Evropu putuju brodom: o mešovitim migracionim tokovima morskim putem u južnu Evropu, još jednom iskazuje svoju istinsku zabrinutost merama koje se preduzimaju kao odgovor na dolazak tih mešovitih migracionih tokova morskim putem. Mnogi koji se na moru nađu u nevolji budu spašeni, a mnogi koji pokušavaju doći do Evope budu vraćeni, ali lista incidenata s fatalnim ishodom – predvidivih koliko i tragičnih – duga je i trenutno skoro svakodnevno postaje duža.

4. Nadalje, nedavni dolasci u Italiju i Maltu nakon nemira u Severnoj Africi potvrđuju da Evropa mora uvek biti spremna da se suoči s velikim prilivom neregularnih migranata, tražilaca azila i izbeglicana svoje južne obale.

5. Skupština primećuje da mere za rešavanje ovih pomorskih dolazaka otvaraju brojne probleme, od kojih su posebno zabrinjavajući:

5.1. uprkos nekoliko relevantnih međunarodnih instrumenata primenljivih na ovo područje, koji na zadovoljavajući način uspostavljaju prava i obaveze država i pojedinaca primenjive na ovo područje, čini se da se razlikuju tumačenja njihovog sadržaja. Neke države ne slažu se u pogledu prirode i opsega svojih odgovornosti u konkretnim situacijama, a neke države dovode u pitanje primenu principa nevraćanja na otvoreno more;

5.2. mada u slučaju presretanja na moru apsolutni prioritet jeste brzo iskrcavanje spašenih na “sigurno mesto”, pojam “sigurn omesto”, kako se čini, ne tumače sve države članice na isti način. Međutim, jasno je da pojam “sigurno mesto” ne bi trebalo da bude ograničen samo na fizičku zaštitu ljudi, već mora sadržavati i poštovanje njihovih osnovnih prava;

5.3. razilaženja ove vrste direktno ugrožavaju živote ljudi koji se spašavaju, naročito time što se odgađaju ili sprečavaju mere spasavanja, te postoji verovatnoća da će odvratiti pomorce od spašavanja ugroženih na moru. Nadalje, to može rezultirati kršenjem principa nevraćanja u pogledu određenog broja ljudi, uključujući i neke kojima treba međunarodn azaštita;

5.4. mada Evropska agencija za upravljanje operativnom saradnjom na vanjskim granicama država članica Evropske unije (FRONTEX) igra sve značajniju ulogu u presretanju na moru, ne postoje adekvatne garancije poštovanja ljudskih prava i obaveza koje proizilaze iz međunarodnog prava i prava Evropske unije, u kontekstu zajedničkih operacija koje Agencija koordinira; (zbog svoje uloge koja je otišla daleko od poštovanja ljudskih prava, FRONTEX je višestruko kritikovan u naučnoj i stručnoj javnosti (Aas i Gundhus, 2015))

5.5. na kraju, takvi dolasci morskim putem nesrazmeran teret stavljaju na zemlje koje se nalaze na južnim granicama Evropske unije. Daleko je od toga da se ostvario cilj pravednije raspodele odgovornosi i veće solidarnosti među evropskim zemljama u sferi migracija.

6. Situaciju usložnjava činjenica da su ti migracioni tokovi mešovite prirode, te, shodno tome, traže specijalizovane i prilagođene odgovore, senzibilizovane u pogledu zaštite, u skladu sa statusom spašenih. Da bi se na dolaske putem mora odgovorilo adekvatno i u skladu s releventnim međunarodnim standardima, države u svojim politikama i aktivnostima vezanim za upravljanje migracijama moraju uzeti u obzir i taj aspekt.

7. Skupština podseća države članice na obaveze koje imaju po međunarodnom pravu, uključujući Evropsku konvenciju o ljudskim pravima (ETS br. 5), Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravu mora iz 1982, te Ženevsku konvenciju o statusu izbeglica iz 1952, i naročito ih podseća na princip nevraćanja i pravo na traženje azila. Skupština naglašava obaveze država potpisnica Međunarodne konvencije o sigurnosti života na moru iz 1974. I Međunarodne konvencije o pomorskom traganju i spašavanju.

8. Na kraju i iznad svega, Skupština podseća države članice da imaju i moralnu i pravnu obavezu da spašavaju ugrožene na moru bez i najmanjeg odgađanja, te nedvosmisleno naglašava tumačenje koje je dala Kancelarija Visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR), koje kaže da se princip nevraćanja podjednako primenjuje na otvorenom moru. Otvoreno more nije područje gde su države izuzete od svojih pravnih obaveza, uključujući one koje proizilaze iz međunarodnog prava ljudskih prava i međunarodnog izbegličkog prava.

9. Shodno tome, Skupština poziva države članice, kad obavljaju operacije pomorskog nadzora, bilo u kontekstu sprečavanja krijumčarenja i trgovine ljudima ili u vezi s upravljanjem granicama, bilo u vezi s izvršavanjem svoje de jure ili de facto jurisdikcije, da učine sledeće:

9.1. da bez izuzetka i bez odgađanja izvršavaju svoje obaveze spašavanja ugroženih na moru;

9.2. da osiguraju da njihove politike rada i aktivnosti u upravljanju granicom, uključujući mere presretanja, priznaju mešovit sastav tokova ljudi koji pokušavaju da pređu pomorske granice;

9.3. da garantuju svim presretnutim licima čovečno postupanje i sistematično poštovanje ljudskih prava, uključujući princip nevraćanja, bez obzira na to da li su mere izvršene unutar njihovih teritorijalnih voda, teritorijalnih voda druge države na osnovu ad hoc bilateralnog sporazuma, ili na otvorenom moru;

9.4. da se uzdrže od bilo kakvih postupaka koji bi mogli predstavljati direktno ili indirektno vraćanje, uključujući i na otvorenom moru, u skladu s UNHCR-ovim tumačenjem ekstrateritorijalne primene tog principa, te u skladu s relevatnim presudama Evropskog suda za ljudska prava;

9.5. da kao prioritetnu aktivnost obave brzo iskrcavanje spašenih na “sigurno mesto”, te da “sigurno mesto” tumače kao mesto gde se mogu zadovoljiti neposredne potrebe iskrcanih, a da se ni na koji način ne ugroze njihova osnovna prava, jer pojam “sigurnost” prevazilazi granicu puke zaštite od fizičke opasnosti, te mora uzeti u obzir i dimenziju osnovnih prava u pogledupredloženog mesta iskrcavanja;

9.6. da garantuju pristup pravičnoj i efektivnoj proceduri azila za one koji budu presretnuti, a kojima treba međunarodn azaštita;

9.7. da garantuju pristup zaštiti i pomoći, uključujući proceduru azila, onima koji su presretnuti, a žrtve su trgovine ljudima ili postoji rizik da to postanu;

9.8. da osiguraju da smeštaj presretnutih – uvek isključujući maloletnike i ranjive kategorije – bez obzira na njihov status, u objekte za zadržavanje uvek bude uz odobrenje sudskih vlasti, te da se dešava samo kad je neophodan i po osnovama propisanim zakonom, kad ne postoji druga odgovarajuća alternativa, te da takav smeštaj zadovoljava minimalne standarde i principe određene Rezolucijom Skupštine br. 1707 (2010.) očuvanju tražilaca azila i neregularnih migranata u Evropi;

9.9. da suspenduju sve bilateralne sporazume koje su eventualno zaključile s trećim zemljama, ako se njima primereno ne garantuju ljudska prava presretnutih, naročito pravo na pristup proceduri azila, te kad bi oni mogli predstavljati kršenje principa nevraćanja, i da zaključe nove bilateralne sporazume koji će konkretno sadržavati takve garancije ljudskih prava i mere za njihovo redovno i efektivno praćenje;

9.10. da potpišu i ratifikuju, ako to već nisu uradile, gorepomenute relevatne međunarodne instrumente, te da uzmu u obzir Smernice za postupanje s licima spašenim na moru, koje je iz dala Međunarodna pomorska organizacija (IMO);

9.11. da potpišu i ratifikuju, ako to već nisu uradile, Konvenciju Saveta Evrope o akciji protiv trgovine ljudima (CETS br. 197) i tzv. “Protokole iz Palerma” uz Konvenciju Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organiziranog kriminala (2000.);

9.12. da osiguraju da operacije nadzora pomorskih granica i mere kontrole granica ne pogađaju specifičnu zaštitu koja se po međunarodnom pravu daje ranjivim kategorijama u koje spadaju izbeglice, apatridi, žene i deca bez roditeljske pratnje, migranti, žrtve trgovine ljudima ili potencijalne žrtve, ili žrtve mučenja i traume.

10. Skupština je zabrinuta nedostatkom jasnoće u pogledu odgovornosti država Evropske unije, odnosno FRONTEX-a, te odsustvom adekvatnih garancija poštovanja osnovnih prava i međunarodnih standarda u okviru zajedničkih opreacija koje koordinira ta agencija. Dok Skupština pozdravlja predloge koje je Evropska unija predstavila u smislu izmene pravila vezanih zarad te agencije, s ciljem jačanja punog poštovanja osnovnih prava, smatra ih neadekvatnim i bilo bi joj drago da se Evropskom parlamentu poveri demokratski nadzor nad aktivnostima agencije, naročito kad se radi o poštovanju osnovnih prava.

11. Skupština takođe smatra da je neophodno da se uloži napor da se isprave primarni uzroci koji navode očajna lica da život izlažu riziku ukrcavanjem na brodove za Evropu. Skupština poziva sve države članice da pojačaju svoje napore na promociji mira, vladavine zakona i prosperita u zemljama porekla potencijalnih imigranata i tražilaca azila.

12. Konačno, u svetlu ozbiljnih izazova koje priobalnim zemljama postavlja neregularni pomorski priliv ljudi, Skupština poziva međunarodnu zajednicu, naročito IMO, UNHCR, Međunarodnu organizaciju za migracije (IOM), Savet Evrope i Evropsku uniju (uključujući FRONTEX i Evropsku kancelariju za podršku azilu) da učine sledeće:

12.1. da pruže svu potrebnu pomoć tim državama, u duhu solidarnosti i podele odgovornosti;

12.2. da pod pokroviteljstvom IMO-a ulože zajedničke napore da osiguraju konzistentan i harmonizovan pristup međunarodnom pomorskom pravu kroz, između ostalog, sporazum o definiciji i sadržaju ključnih pojmova i normi;

12.3. da ustanove međuagencijsku grupu, s ciljem izučavanja i rešavanja najvažnijih problema u polju pomorskog presretanja, uključujući pet problema identifikovanih u ovoj rezoluciji, te s ciljem uspostavljanja jasnih prioriteta u politici rada, davanja usmerenja državama i drugim relevantnim akterima, te praćenja i ocene korišćenja mera pomorskog presretanja. Tu grupu bi trebalo da čine članovi IMO-a, UNHCR-a, IOM-a, Saveta Evrope, FRONTEX-a i Evropske kancelarije za podršku azilu.

[33] A. T. Gallaghe, & F. David, The international law of migrant smuggling, Cambridge: Cambridge University Press, 2014,7, J. Hessbruegge, Introductory note to the European Court of Human Rights: Hirsi Jamaa et al. v. Italy, International Legal Materials, vol. 51, 2012, 423. O krijumčarenju i rutama opširno vid. u P. Tinti, & T. Reitano, Migrant, Refugee, Smuggler, Savior. Oxford: Oxford University Press, 2017.

[34] A. Pera, The residence permit for third-country nationals who are victims of human traffiking: A double-face instrument between compliance strategy and protection of human rights, Journal of Financial Crime, Vol. 24 No. 2, 2017, 358.

[35] T. Gammeltoft-Hansen, International Refugee Law and Refugee Policy: The Case of Deterrence Policies, Journal of Refugee Studies, Vol. 27, No. 4, 2014, 586.

[36] M. Giufrré, State Responsibility Beyond Borders: What Legal Basis for Italy’s Push-backs to Libya?, International Journal of Refugee Law, Vol. 24, No. 4, 2013, 697.

[37] G. Bevilacqua, Exploring the Ambiguity of Operation Sophia Between Military and Search and Rescue Activities. U G. Andreone, The Future of the Law of the Sea: Bridging Gaps Between National, Individual and Common Interests, Rome: Springer Open, 2017, 168.

[38] G. Cornelisse, Immigration Detention and Human Rights Rethinking Territorial Sovereignty. Leiden-Boston: Martinus Nijhoff Publishers, 2010, 8.

[39] L. Fiske, Human Rights, Refugee Protest and Immigration Detention, London: Palgrave Macmillan, 2016, 191.

[40] Pogledati dodatno u: L. Harta, We Only Do What's Necessary: Detention of Asylum Seekers in European Law, Common Law Review, vol. 15, 2018, 46.

[41] J. Jeandesboz, EU Border Control: Violence, Capture and Apparatus. In Y. Jansen, R. Celikates, & J. d. Bllois, The Irregularization of Migration in Contemporarz Europe: Detention, Deportation, Drowning, London - New York: Rowman & Littlefield International, 2015, 87.

[42] O tome i u: C. Costello, Human Rights and the Elusive Universal Subject: Immigration Detention under International Human Rights and EU Law, Indiana Journal of Global Legal Studies 19, no. 1, 2012, 278.

[43] Važno je spomenuti da je Sud i kroz ove presude razvijao koncept ranjivosti. Videti: A. Beduschi, Vulnerability on Trial: Protection of Migrant Children's Rights in the Jurisprudence of International Human Rights Courts, Boston University International Law Journal, vol. 36, no. 1, 2018, 59.

[44] I u Muskhadzhiyeva i drugi protiv Belgije i u Kanagaratnam protiv Belgije Sud postepeno razvija koncept ranjivosti, ali se smatra da je na tom polju ključna presuda Mubilanzila Mayeka i Kaniki Mitunga protiv Belgije, o kojoj će biti reči nešto kasnije. T. Morochovic, The Weight of Vulnerability: A Comparative Analysis of the Significance of Particular Vulnerability Attributes under EctHR Jurisprudence in Situations of Extreme Vulnerability concerning Migrants, Exeter Law Review, vol. 44, 2017, 96.

[45] C. Smyth, Is the Right of the Child to Liberty Safeguarded in the Common European Asylum System, European Journal of Migration and Law, vol. 15, no. 2, 2013, 119. Videti i: E. K. Blondal, O. M. Arnardottir, Non-Refoulement in Strasbourg: Making Sense of the Assessment of Individual Circumstances, Oslo Law Review, vol. 5, no. 3, 2018, 168.

[46] Videti: M. Bossuyt, Judges on Thin Ice: The European Court of Human Rights and the Treatment of Asylum Seekers, Inter-American and European Human Rights Journal, vol. 3, no. Issues 1-2, 2010, 4.

[47] X. Ruedin, Aliens' and Asylum Seekers' Detention under Article 5(1)(f) ECHR, Swiss Review of International and European Law, vol. 20, no. 4, 2010, 487.

[48] Na osnovu presuda koje će biti analizirane jasno je da Grčka ima većih problema sa sistemom azila. Videti dodatno u: L. Karamanidou, L. Schuster, Realizing One's Rights under the 1951 Convention 60 Years on: A Review of Practical Constraints on Accessing Protection in Europe, Journal of Refugee Studies 25, no. 2, June 2012, 169-192

[49] O uslovima u pritvoru u ovom slučaju videti u: L. Lavrysen, European Asylum Law and the ECHR: An Uneasy Coexistence, Goettingen Journal of International Law, vol. 4, no. 1, 2012, 197-242.

[50] Ova presuda se često stavlja u rang sa Popov protiv Francuske. Videti: F. Ippolito, The Contribution of the European Courts to the Common European Asylum System and Its Ongoing Recast Process, Maastricht Journal of European and Comparative Law, vol. 20, no. 2, 2013, 271.

[51] Sud je i u presudi Tarakhel protiv Švajcarske napomenuo da uslovi prijema za decu koja traže azil moraju biti prilagođeni njihovom uzrastu, kako se ne bi stvorile situacije stresa i anksioznosti, sa naročito traumatičnim posledicama (Tarakhel protiv Švajcarske, broj 29217/12, stav 99, 04. novembar 2014. godine).

[52] A. Sinha, Defining Detention: The Intervention of the European Court of Human Rights in the Detention of Involuntary Migrants, Columbia Human Rights Law Review, vol. 50, no. 3, 2019, 223.

* Assistant Professor, Faculty of Law, University of Kragujevac.