Novović Dragan*

Pregledni naučni članak

UDK: 341.348"1939/1945"

RATNA ŠTETA I NAKNADA ŠTETE
Kratak osvrt na neka od pitanja vezanih za naknadu ratne štete iz Drugog svetskog rata

Rad primljen: 17. 11. 2019.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 21. 11 . 2019.

 

Ratna šteta uvek pogađa i lična građanska prava. Po završetku Drugog svetskog rata ni ranije jugoslovensko, a posle raspada Jugoslavije ni srpsko zakonodavstvo još uvek nisu dali odgovor na pitanje kako će pojedinci nadoknaditi pretrpljenu ratnu štetu. U ovom radu autor analizira nacionalne i međunarodne propise kojima se regulišu pitanja odgovornosti za štetu, i različite pristupe rešavanja problema naplate potraživanja nastalih po osnovu pričinjene štete u ratu. Na kraju dolazi do zaključka da međunarodno pravo ne sadrži precizne normativne standarde i kriterijume, pa ni instrumente prinude, kojima bi nametnulo isplatu ratne štete državama odgovornim za činjenje iste, već je ta problematika, čini se još uvek, pod uticajem konstelacije odnosa u međunarodnoj zajednici, što nužno vodi primeni jus ad bellum u datoj materiji.

Ključne reči: ratna šteta, naplata ratne štete, Haške konvencije, Ženevske konvencije.

I UVOD

Cilj naknade štete postiže se davanjem povređenoj osobi adekvatne stvari na ime kompenzacije (obično je to novac) za pretrpljenu štetu, koja bi ga vratila u poziciju u kojoj bi bio da se događaj koji je prouzrokovao štetu nije ni desio. Šteta je popravljena kada povređena strana primi sve što je neophodno da se ujednači razlika proistekla iz incidenta koji je uzrokovao štetu[1].

Kako bi se ostvarila kompenzacija, moraju biti kumulativno ispunjena tri uslova: da postoji šteta, da je propisan razlog za odgovornost i da postoji uzročna veza između uzroka odgovornosti i štete.

Pojam štete podrazumeva bilo kakvu povredu prouzrokovanu dobrima i imovini, kao i onima na ličnosti i fizičkom integritetu povređenog.[2]

Propisani razlog za odgovornost (pravne posledice imperativnih i zabranjujućih pravnih normi), je određeni slučaj ili ponašanje, koji u skladu sa zakonodavčevom procenom, stvara odgovornost za naknadu štete. Zakon poznaje različite razloge za obavezu obeštećenja, kao što je kršenje već postojeće ugovorne obaveze, predugovora, ugovora, slučajevi posebne sudske odgovornosti za naknadu štete i delikt kao jedan od najvažnijih slučajeva propisanih razloga za odgovornost.

Delikt[3], u širem značenju pojma, je svako ljudsko ponašanje (činjenje ili nečinjenje) koje je zabranjeno po zakonu. U građanskom pravu, neodobravanje određenog ponašanja je u vezi sa činjenicom da je takvo ponašanje uzrok štete, odnosno, da proizvodi rezultat, koji je takođe zabranjen zakonom. Zbog toga zakon tera one koji su prouzrokovali štetu da je i nadoknade. Kompenzacija je sankcija za kršenje pravnih normi. Zato, delikt je jedan nezakonit akt koji stvara odgovornost. U okviru regulative o odgovornosti za delikt opšte je prihvaćen princip da je to jedno objektivno nekorektno ili nezakonito ponašanje, kojim je dobro, koje je zaštićeno pravnim poretkom, povređeno nekom radnjom. Nezakonito ponašanje je takođe kršenje bilo koje zakonske odredbe, koja štiti određene privatne interese, često nazvane pravnim interesima, koji su povređeni ovim kršenjem. Nepostupanje po zakonu takođe postoji u slučaju kršenja društvene etike, koja se izražava kroz pravila morala i dobre vere.

Pozitivna zakonska pravila čije kršenje predstavlja nezakonito ponašanje, su takođe nepisana pravila marljivosti čije očuvanje nameću, u svakom slučaju, potrebe modernih društvenih poslovanja, podrazumevajući pod tim ukupnost ljudskih aktivnosti u društvenoj zajednici. Konačno, nečinjenje se smatra nezakonitom ranjom ako postoji zakonska obaveza za radnjom, a ona izostane.

Za nastanak građanske odgovornosti za drugoga, nije dovoljna samo potvrda nezakonitosti određenog ponašanja. Potrebno je da se radnja ili izostanak radnje mogu dodeliti volji nekog da dela i ne, tako da je to ponašanje posledica njegove volje. Odgovornost je nečije prekorljivo mentalno stanje protiv svog nezakonitog ponašanja.

Poslednji zahtev za odgovornost za naknadu štete je postojanje opravdane uzročne veze između nezakonitog i odgovornog ponašanja i štete. Prema preovlađujućem mišljenju, opravdavajuća veza treba da bude podesna, a kao takva postoji kada prema poukama zajedničkog iskustva i logike, radnja ili odsustvo radnje, u vreme i pod uslovima pod kojima se desila, može, prema objektivnom predviđanju i prema uobičajenog toku događaja (bez mešanja drugih, potpuno nepredviđene ili beznačajne i neobične okolnosti) da prouzrokuje štetu (teorija prikladnog uzroka).[4]

II ŠTETA U SRPSKOM PRAVU

A. Istorijski osvrt na propise

Srbija ima dugu pravnu tradiciju i kulturu. Nomokanon Svetog Save i Zakonik cara Dušana mogu poslužiti kao karakteristični primeri za to, nastali na osnovama evropske civilizacije i podržani pravnom svešću ljudi tokom dugotrajne okupacije od strane Turaka. Srbija je bila četvrta zemlja, posle Francuske, Austrije i Holandije, koja je donela građanski zakonik i to 1844. godine usvajanjem zakonika koji je napisao Jovan Hadžić.[5] Poslednji zakonik iz oblasti građanskog prava, koji je usvojilo Savezno veće Skupštine SFRJ je Zakon o obligacionim odnosima objavljen 30. marta 1978. i koji je stupio na snagu 1. oktobra 1978.[6]

B. Odgovornost za štetu u srbijanskom pravu

U principu, srbijansko pravo poznaje dva oblika odgovornosti: ugovornu i vanugovornu (deliktnu) odgovornost. Osnovna razlika između ugovorne i vanugovorne odgovornosti za naknadu nanete štete u vezi je sa postojanjem ili nepostojanjem obaveze koja prethodi odgovornosti za štetu. Kod delikata odgovornost proizilazi iz jednog samog po sebi nezakonitog akta, dok kod ugovora ona proizilazi iz povrede uslova samog ugovornog odnosa. Samim tim, kod delikta može biti više ljudi odgovornih za nastalu štetu: i onih koji su izvršili takve radnje i onih koji su na neki način povezani, pa tako imamo 'odgovornost za druge' i pravu odgovornost. U tom smislu, deliktna odgovornost deluje erga omnes[7]. Vanugovorna odgovornost je mnogo širi pojam: pod njim se podrazumeva kompletno obeštećenje (obična šteta i izgubljena dobit), a kada je šteta nastala vršenjem krivičnog dela sa umišljajem onda je obeštećenje posebno i prati subjektivnu vrednost - praetium affestionis. Kod deliktne odgovornosti bitno je i to da ona dovodi do pune kompenzacije štete.

Dakle, deliktna odgovornost postoji u tri slučaja: po osnovu krivice (ponekad se naziva i odgovornost za svoje postupke), odgovornost za druge i objektivna odgovornost (odgovornost za štetu od opasne stvari i delatnosti). Neminim laedere je opšta norma, kojom se zabranjuje nanošenje štete. ZOO uvodi ovu zabranu koristeći osnovne principe: „Svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta“.[8] Ova opšta norma sankcionisana je posebnom odredbom: „Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice“.[9] Međutim, odgovornost za naknadu štete može postojati i bez krivice[10].

Srbijansko pravo određuje štetu na sledeći način: „Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).“[11] U definisanju štete, naša literatura obično se veže za „umanjenje“ nečije imovine, prava ili lica, kao i izgubljenu dobit, koja se mogla očekivati[12]. U suštini, ovo je parafraziranje definicije iz Austrijskog građanskog zakonika imajući u vidu da Srpski građanski zakonik nije imao odredbu kojom se definiše šteta. U svom Nacrtu Zakona o obligacijama i ugovorima, profesor Konstantinović definisao je štetu ne samo kao umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog uvećanja, „već i kršenje zakonitog interesa kao i povrede ličnih prava: slobode, časti, ugleda, stidljivosti, ličnog i porodičnog mira i drugih ličnih vrednosti kao i nanošenje fizičkog i psihičkog bola“ (materijalna i nematerijalna šteta). Zakon o obligacijama daje definiciju štete: umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Materijalna šteta pogađa direktno imovinu oštećenog i umanjuje je (obična šteta), i indirektno (izmakla dobit) kada je sam štetni događaj sprečio imovinu da se uveća.

Šteta uvek pogađa i lična građanska prava. Naknada se uvek može izraziti u novčanom ekvivalentu. Kao što je već rečeno, šteta može da bude materijalna i nematerijalna. Materijalne štete su poremećaji uzrokovani deliktom. Kad je obična šteta u pitanju, postoji direktan poremećaj, a kad je u pitanju izgubljena dobit poremećaj je indirektan. Ipak, moguće je uspostaviti pređašnje stanje ako štetnik ili odgovorno lice da deo svoje imovine u ovu svrhu. Što se tiče nematerijalne štete, uspostavljanje ravnoteže je specifično jer nije u pitanju materijalna ravnoteža kao u prethodnom slučaju, već nematerijalna, psihička ravnoteža. Odavde dolaze različiti principi koji se tiču naknade štete. Dakle, u svim ovim slučajevima nanošenja štete, ta povreda se može pretvoriti u novčani ekvivalent. Ova mogućnost novčanog izražavanja povrede je bitan preduslov za olakšanje ispravljanja posledica delikata. Konačno, odgovornost za naknadu štetu nanete deliktom može se uspostaviti ako postoje tri uslova: a) šteta; b) odgovornost osobe čiji su postupci izazvali štetu; i 3) kauzalnost[13].

V. Ratno obeštećenje – pravni okvir ratnih sukoba

Srbijansko pravo iscrpno i detaljno uređuje pitanje kompenzacije za nastalu štetu, dozvoljavajući takav zahtev oštećenog do pune naknade. Ono u uređenju naknade štete polazi od same naredbe u pravnoj normi da se štite pravna dobra ljudi od bilo kakvih napada trećeg lica, čak i nenamernih. Uznemirujući porast šteta uzrokovanih sredstvima koje je tehnološki napredak poslednjih decenija doneo ljudima, u vezi sa porastom zahteva za sigurnošću i zaštitom zakonskih prava od bilo kakvih napada, uzdrmao je tradicionalnu funkciju deliktne odgovornosti, njenu detaljnu regulativu i suprotstavljenost kao jednog od najvažnijih slučajeva ligitimne odgovornosti.

Stvari, međutim, nisu tako jasne i jednostavne u slučaju ratnih reparacija. Nacionalna zakonodavstva, pa ni srpsko zakonodavstvo nisu odgovorila na pitanje kako i ko će nadoknaditi ratnu štetu oštećenima.

III PROBLEMI NAPLATE RATNE ŠTETE

Pitanje ratne odštete je posebno kontroverzno i komplikovano iz više razloga.[14] Kraj Drugog svetskog rata dočekao je sve zemlje učesnice uništenim. I za pobednike i za pobeđene ljudski i materijalni gubici su bili skoro neprocenjivi. Tradicionalno, poraženi snose teret reparacionih zahteva pobednika, koji mogu imati zastrašujuće posledice. Jedan od razloga koji su i doveli do Drugog svetskog rata, bili su okrutni uslovi primirja i teške reparacije nametnute Nemačkoj posle Prvog svetskog rata. Ranije moćna Nemačka predstavljena je od strane svojih saveznika kao jedina odgovorna za rat i, samim tim, bila je optužena za moralno ponižavanje, ekonomsko uništenje i društvenu izolaciju. U svojoj knjizi Ekonomske posledice mira,1999, britanski ekonomista Keins kritikovao je Versajski ugovor (mirovni ugovor kojim je okončan Prvi svetski rat) zbog „banditskih reparacija“ koje bi, po njegovoj oceni, mogle da dovedu do novog rata. Nemci, zapravo, nisu nikada prihvatili u svojim umovima ovaj mirovni ugovor što je vrlo mudro iskoristio Adolf Hitler, propovedajući vojnu ekspanzionu politiku Nemačke koja bi otklonila posledice poraza, osvetila se neprijateljima i stvorila od Nemačke najveću silu u Evropi.

Druga bitna stvar u vezi ratnih reparacija je finansijska nemoć da se obnovi sve što je tokom rata uništeno i da se nadoknadi šteta svim građanima. To se odrazilo na značajne ugovore potpisane od savezničkih snaga kojima se uređivalo pitanje ratnih reparacija[15].

I treće podjednako važno pitanje, je ono najočiglednije: koji zakon treba primeniti? S obzirom da su u ratu umešane najmanje dve zemlje, šta bi bio pravni okvir po kome bi se rešavali zahtevi i potraživanja oštećenih? Da li je moguća primena nacionalnog prava ili smo upućeni isključivo na teren međunarodnog prava? I šta je tačno predviđeno međunarodnim pravom?

Tradicionalni pristup pretpostavlja da su pojedinačna potraživanja u vezi sa ratom uređena mirovnim ugovorima ili njihovim ekvivalentima. Po drugom stanovištu, pojedinačni zahtevi u vezi rata tretiraju se kao pojedinačni zahtevi protiv stranih vlada podneti u uslovima mira. Treće stanovište izjednačava u potpunosti ratne zahteve sa zahtevima u vezi ljudskih prava uopšte. Svako od tri stanovišta stvara posebne implikacije poštujući mehanizme predstavljanja zahteva u vezi sa ratom. Tradicionalni pristup rešavanja ratnih potraživanja mirovnim ugovorima vezuje pojedinačna i potraživanja vlada sa konceptom reparacija i traži njihovo rešavanje na bazi vlada - vlada u širem okviru mirovnih aranžmana, naravno u mirovnim ugovorima. Drugi pristup, koji ne pravi razliku između zahteva postavljenih u miru i u ratu, zahtevao bi da se potraživanja u vezi rata tretiraju u skladu sa pravilima diplomatske zaštite, i jedan takav zahtev mogla bi da postavi samo vlada. Tek treće stanovište, poistovećujući potraživanja u vezi rata sa potraživanjima u vezi ljudskih prava, predviđa da bi pogođeni pojedinac mogao da podigne zahtev pred nacionalnim sudom u zemlji koja nije optužena.[16]

A. Međunarodno ratno pravo i šteta

Rat, kao međunarodni fenomen, predmet je međunarodnog javnog prava. To je karakteristika svetske istorije koja se neprekidno ponavlja, i to kako drevne tako i moderne; iz tog razloga pravila su uređenja zakonom, čiji je cilj ublažavanje katastrofalnih posledica rata. Javno pravo rata razlikuje ius ad bellum i ius in bello[17]. Jus ad bellum odnosi se na zakonitost ili nezakonitost upotrebe sile u međunarodnim odnosima, ako je rat uopšte opravdan[18]. Ius in bello sadrži pravne principe koji se primenjuju na zaraćene strane i u vezi je sa ograničenjima u upotrebi sile tokom neprijateljstva. Ovi pravni principi postoje bez obzira na to da li su zaraćene strane u ratu, opravdanom ili ne.[19] Čak i kad je rat potpuno neopravdan, javno pravo se primenjuje na države učesnice.

Jus in bello je tradicionalno podeljeno u tzv. ''haško pravo'', koje čine pravila (običajna ili pisana) koja se odnose na sredstva i načine izvođenja vojnih akcija u okviru oružanih sukoba (npr. zabrana izuzetno razornog oružja) i ''ženevsko pravo'' koje čini humanitarno pravo (npr. zaštita ne-boraca)[20].

Pravila kojima se uređuje rat su običajne i ugovorne prirode. Najvažniji ugovori su: Pariska deklaracija iz 1856.[21], koja zabranjuje piratstvo, Ženevske konvencije iz 1864. i 1906. o zaštiti povređenih,[22] Haška konvencija iz 1899.[23] koja je izmenjena 1907., i Deklaracije i Sporazumi o raznim pitanjima ratnog prava iz 1907.,[24] Ženevska konvencija o zatvorenicima, ranjenima i obolelima[25] i Dodatni protokoli.[26]

Pri kraju 19. veka, takmičenje između imperijalističkih država za kontrolu izvora sirovina i investicionih fondova, dovela je do akutnih neslaganja između njih postao je vidljiv strah od svetskih sukoba. Tako, Haške konvencije izražavaju želju da države budu što uzdržanije od upotrebe sile i da one treba da primenjuju mirna sredstva za rešavanje svojih sporova. Osnovne odrede Haške konvencije iz 1907. propisuju obavezu izbegavanja nasilja i mirnog rešavanja sporova (član 1), i ako to okolnosti dozvoljavaju medijaciju jedne ili više prijteljskih sila (član 2).

Još veći napredak u ograničavanju mogućnosti ratovanja, postigao je Pakt Lige nacija koji propisuje (član 12), da države članice, kad se među njima pojavi spor koji bi mogao da vodi ratu, treba da ga iznesu pred arbitražu ili neku zakonsku instituciju ili pred Savet Lige nacija (u buduće SLN). Štaviše, obavezuje države članice, u svakom slučaju, da ne započinju rat pre isteka perioda od tri meseca od proglašenja arbitraže ili odluke suda ili od izveštaja SLN. I konačno propisuje koji sporovi su podobni za arbitražu ili zakonski aranžman (sporovi oko tumačenja konvencija, oko pitanja međunarodnog prava, itd.).

Pobedničke sile Drugog svetskog rata, uključile su u Povelju Ujedinjenih nacija (UN)[27] mirovni sporazum kao osnovni princip rešavanja međunarodnih sporova. „Sve članice rešavaju svoje sporove mirnim putem tako da mir u svetu, sigurnost i pravda ne budu povređeni“ (član 2, tačka 3),: „sve članice se u međusobnim odnosima uzdržavaju od pretnje silom ili upotrebe sile“ (tačka 4).

Povelja UN ovlašćuje Savet bezbednosti da utvrdi da li postoji pretnja miru, ometanje mira ili agresivna radnja i da predlaže ili odlučuje o merama koje treba preduzeti, u skladu sa čl. 41. i 42, da obezbedi ili obnovi mir u svetu i sigurnost (čl. 39). Povelja zabranjuje upotrebu sile i stvari oružja od strane članica UN (čl. 2, t. 4.), ali dozvoljava upotrebu oružja od strane političkog instrumenta UN, Saveta bezbednosti (čl. 39.). Ovim pravilima Povelje pravo na upotrebu sile preneto je sa članica Organizacije na kolektivno telo, na Savet bezbednosti.

Postoji razlika između upotrebe sile od strane države i upotrebe sile od strane kolektivnog tela. Dok države primenjuju silu radi zadovoljenja svojih interesa, Savet bezbednosti primenjuje silu radi očuvanja ili obezbeđenja mira i sigurnosti u Svetu (čl. 39.), rečju radi ostvarenja zajedničkog interesa svih članica UN.

Primena odgovornosti od strane UN suočava se sa problemima koji izviru iz statutarnih odredaba. U praksi, države koje objave nezakonit rat, prema Povelji osim usmenih osuda ne trpe materijalne sankcije. Ovo se dešava zbog toga što je međunarodno pravo - uprkos svom razvoju u postratnom periodu - i dalje na početku (lex imperfecta), sve dok ne postoji element prinude učinioca, kako bi se vratila prethodna pravna situacija ili kako bi se sprečile ofanzivne nezakonite radnje. To je urođeni nedostatak međunarodnog prava i jer je, na kraju, međunarodna politika ta koja primenjuje (preko UN) ius ad bellum u današnjem svetu.

Pobedničke sile Drugog svetskog rata potpisale su 1945. u Londonu sporazum kojim je ustanovljen Međunarodni vojni sud, gde bi oni koji su odgovorni za zločine protiv mira, rata i čovečanstva trebali da budu osuđeni. Sud je radio u Nirnbergu od 1945. do 1946. i presudio 24 - orici nacističkih vođa zajedno. Ali nije istovremeno osudio Nemačku. Sličan sud oformljen je i funkcionisao je u Japanu od 1946. do 1948. godine.

1998. potpisana je Rimska konvencija (stupila na snagu 1.7.2002.), kojom je osnovan stalni Međunarodni krivični sud, sa ovlašćenjima protiv onih koji su počinili ratne zločine i uopšte zločine iz domena međunarodnog prava (npr.genocid), među kojima objavu nezakonitog rata. Osmišljeno je da se ovaj novi sud sastoji od sudija iz zemalja koje nisu umešane u određeni rat, kako bi se pravda zadovoljila nezavisno od političkih iskustava.

IV OSNOVANOST ZAHTEVA SRBIJE ZA RATNU ODŠTETU IZ DRUGOG SVETSKOG RATA OD NEMAČKE

Tokom nemačke okupacije, jugoslovensko ne-boračko stanovništvo na teritoriji Srbije je nasilno uništavano od strane nemačkih trupa. Cena ovog rata u ljudskim i materijalnim gubicima bila je strahovito velika. Obzirom da žrtvama sa teritorije Srbije šteta koju su pojedinačno pretrpeli u Ratu nikada nije isplaćena, postavlja se više pitanja: Da li je danas moguće pokrenuti sudske postupke protiv Nemačke za štetu prouzrokovanu srpskom narodu?; Da li se nadležnost za suđenje može zasnovati pred srpskim sudovima kao što je bio slučaj u Grčkoj?; Da li zahtevi srpskih državljana uopšte mogu biti izneti protiv savremene države Nemačke? Da bi se bar približno moglo odgovoriti na ova pitanja koja su neraskidivo vezana sa političkom, a ne isključivo pravnom problematikom, neophodno bi bilo mnogo više prostora nego što obim jednog ovakvog rada dopušta. Umesto toga u ovom radu ćemo razmotriti pravni aspekt nemačke okupacije jugoslovenskog pravnog poretka u Drugom svetskom ratu, kao i obaveze i odgovornost okupacionih vlasti prema građanima/civilima na okupiranim teritorijama i njihove privatne imovine.

A. Okupirane teritorije prema javnom ratnom pravu

1. Obaveze okupacionih vlasti

Zločini protiv ne-boraca dogodili su se kada je Jugoslavija i u okviru nje Srbija bila pod nemačkom okupacijom. Rečeno je[28] da je pojam ratne okupacije povezan sa vojnim prisustvom okupatora, koje se proteže kroz vreme van obične vojne operacije. Ovo produženo upravljanje stranom teritorijom uzrokuje, prema međunarodnom pravu, posebne obaveze okupatora, pored povrede svoje primarne obaveze da ne upotrebljava oružanu silu za okupaciju strane teritorije.[29]

Jedna od pravnih posledica vojne okupacije je i ta da su, imajući u vidu činjenicu da ne dolazi do promene suvereniteta već samo do privremene promene nosioca nekih njenih aspekata, prava i obaveze okupatora tokom upravljanja okupiranom teritorijom uređena međunarodnim pravom.

Pravila međunarodnog prava koja uređuju vojnu okupaciju sadržana su u Regulativi o zakonima i običajima rata na kopnu, koja je doneta na IV Haškoj konvenciji 19. Oktobra 1907 (u daljem tekstu Regulativa). Haška regulativa je ugovorni tekst, koji podleže ratifikaciji od strane država. Haška pravila su opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava koja čine međunarodni običaj[30]. I međunarodni i nacionalni sudovi su došli do ovog zaključka. Tako Međunarodni vojni sud u Nirnbergu u svojoj presudi od 1. oktobra 1946. konstatovao je povodom IV Haške konvencije iz 1907 da su „1939, pravila postavljena u Konvenciji, na koje se čl. 6. Povelje odnosi, priznata od strane svih civilizovanih nacija i prihvaćena kao deklaracija zakona i običaja rata“. Osim toga i Međunarodni vojni sud Dalekog istoka, u presudi iz 1948. prihvatio je IV Hašku konvenciju kao ''dobar dokaz običajnog prava naroda''.[31]

Regulativa, u trećem delu, čl. 42-46, sadrži pravila koja uređuju obaveze okupatora u odnosu prema vladi okupirane teritorije. Prema ovim odredbama teritorija se smatra okupiranom „kada je pod vlašću neprijateljskih kopnenih snaga“ (čl. 42.), što se nesumljivo odnosilo i na Jugoslaviju odnosno Srbiju kao njenu federalnu jedinicu. Okupator prema ovim odredbama ima delimičnu privremenu upravnu vlast na okupiranim teritorijama i, kao takav, razvija ''privremeno pravo da vlada teritorijom i njenim stanovništvom''[32], odgovoran je umesto suverene države, čiju vlast u stvari vrši, da dela u interesu populacije i teritorije, koju naziva ''reprezentativnom''. Prema tome, on samo ima faktičku vlast, kao rezultat vojne akcije i iz tog razloga subjekt je regulative javnog prava ratovanja (ius in bello). U okviru ove funkcije, država koja je okupator (čl. 43. Regulative), ima ovlašćenje i obavezu da „preduzme sve mere koje od nje zavise, kako bi što je moguće više sačuvala i obnovila javni red i javni život i to, sve dok ne postoji prepreka, pridržavajući se zakona okupirane države“. U ovoj materiji, uglavnom su umešana dva interesa: prvo, očuvanje sigurnosti i reda u regionu i, drugo, očuvanje interesa populacije na toj teritoriji. Jedna od primarnih obaveza okupatora je garancija humanog tretiranja građana okupirane teritorije. U svakom slučaju, prema zakonu okupacije, ne treba dati prednost interesima okupatora.[33] Ovo je jedna obaveza koja je nametnuta međunarodnim pravom. Obaveza javnog prava ratovanja je ublažavanje ljudske patnje što je više moguće tokom okupacije. Iz ovog razloga, okupator je odgovoran i kao čuvar administracije na okupiranoj teritoriji i postojećeg prava suverene države, sve dok pitanje nacionalnog suvereniteta bude konačno uređeno mirovnim sporazumom. Svrha ius in bello je da pravno obaveže zaraćene strane, čak i tokom rata, kako bi na taj način stvorilo okolnosti za brz i korektan mirovni sporazum. Iz ovog razloga, mirovno pravo treba primenjivati na okupiranu teritoriju što je duže moguće.

Jednako važno pitanje je i obaveza okupatora da poštuje zakonodavstvo okupirane države. Okupirajuće snage dužne su da poštuju (član 42), sa izuzetkom potpune nemogućnosti, važeće zakonodavstvo na okupiranoj teritoriji. Osim toga, kao što je gore pomenuto, vojna okupacija ne dovodi do ukidanja ili do promene suvereniteta i zato ne dovodi ni do ukidanja važeđih zakona u okupiranoj državi. Apelacioni sud u Atini, u slučaju grčke okupacije teritorija u Maloj Aziji, presudio je da „...tokom vojne okupacije, zakonodavstvo okupirane zemlje primenjivalo se u celini (...) osim odredaba koje su bile u suprotnosti sa zakonima o javnom redu (okupatora) ili kadgod postoji nesavladiva prepreka u primeni domaćeg prava“[34]. Karakteristična je odluka Vrhovnog suda Grčke iz 1928., koja se tiče bugarske okupacije grčkih teritorija, koja je ponavljana u skoro svim kasnijim odlukama grčkih sudova, čak i danas. „...samo zbog okupacije jednog dela teritorije neke zemlje od strane druge zemlje kao akta ratovanja, okupirani deo više nije deo teritorije te zemlje, ali zakoni na snazi na početku okupacije ne ukidaju se niti suspenduju (...) već ostaju na snazi, ukoliko ih okupatorska vlast ne ukine ili suspenduje...“[35]

2. Obaveza okupacione vlasti prema civilnom stanovništvu

Jedan od ciljeva nacističke Nemačke, između ostalog, bio je sistematsko pogubljenje i istrebljenje etničkih grupa, koje su smatrane niže vrednim, bez pravljenja razlike između vojnika i ne-boraca, pod očiglednim kršenjem osnovnih pravnih principa u vezi rata. Sve to rezultiralo je veoma niskom primenom pozitivnopravnih odredaba Regulative, koje su težile efikasnoj zaštiti ne-boraca od okupatorskih snaga. Iz ovog razloga, ti osnovni principi zaštite neboračkog stanovništva sadržani u IV Ženevskoj konvenciji iz 1949, koji su već bili opšteprihvaćeni u javnom običajnom pravu, dobili su mesto i u pisanom pravu. Samim tim bila je neophodna veća zaštita neboraca kroz međunarodno pozitivno pravo.

Haške konvencije, koje su tokom Drugog svetskog rata predstavljale srž okupacionog prava, sadrže pravila međunarodnog javnog prava koja uređuju jedan apsolutni minimum zaštite neboraca na okupiranoj teritoriji. Kao što je već rečeno, ovo se može objasniti trenutnim položajem neboračkog stanovništva na okupiranim teritorijama u vreme zaključenja Konvencije. Štaviše, okupatorska država, već tada, morala je da okupacionu vlast zasnuje na osnovama priznatih osnovnih principa međunarodnog običajnog javnog prava. Slična regulativa postoji i u prologu Haške konvencije: „u nadi, da će kasnije biti moguće izdavanje kompletnijeg zakona o pravu ratovanja, ugovorne strane smatraju da je celishodno razjasniti da u slučajevima kada nema predostrožnosti u usvojenim odredbama, stanovništvo i oni koji ratuju ostaju pod zaštitom i dominacijom osnovnih principa međunarodnog javnog prava, koji su nastali primenom običaja od strane zemalja potpisnica, zakona humanosti i zahtevima opšte svesti“.

Prema tome, odgovornost okupirajućih snaga obuhvata više od proste zaštite javnog reda i bezbednosti, kao što je rečeno. Okupator je dužan da obezbedi primenu najprikladnijih mera za regulisanje javnog života na okupiranim teritorijama i jednoličan svakodnevni život, s obzirom na ratne uslove. U ovoj obavezi nalazi se zaštita ljudskih prava civila na okupiranim teritorijama.

3. Obaveza poštovanja privatne imovine građana na okupiranim teritorijama

Jedno od osnovnih pravila ustanovljeno Haškom regulativom iz 1907 je obaveza okupatora da poštuju privatnu imovinu građana na okupiranoj teritoriji, da se „...čast i porodično pravo, život civila i njihova imovina (...) moraju poštovati (član 46). Uprkos opštoj primenljivosti odredaba IV Haške konvencije iz 1907, postoji niz odluka nacionalnih sudova, koje ih prihvataju kao opšte priznata pravila međunarodnog prava.[36]

Treba istaći da napadi na ličnu imovinu građana okupirane države, od strane okupatora, mogu biti direktni (kao što je npr. konfiskacija od strane vojnih okupatorskih vlasti) i indirektni (npr. prinuđivanje civila da proda svoju imovinu po ponižavajućoj ceni okupatorskim vlastima ili telima na koja oni upute). To pored ostalog, mogu biti posredno pljačkanje usvajanjem proizvoljnog kursa marke, sistematska primena kliringa, itd.

Nepoštovanje međunarodnopravne obaveze okupatorske države da poštuje privatnu imovinu građana okupirane države, ima dve direktne posledice: a) privatna imovina koja je objekt direktnog ili indirektnog napada izjednačava se sa ukradenom, odnosno imovinom koja je uzeta od zakonitog vlasnika,[37] i b) odgovornost za naknadu prouzrokovane štete pada na teret okupatora. „Zaraćena strana koja prekrši odredbe Regulative (koja je izmenjena Konvencijom) biće odgovorna ako postoji razlog (s' il y lieu) za naknadu štete, i takođe će biti odgovorna za svaku radnju koju izvrši pripadnik njenih vojnih snaga“ (član 3. IV Haške konvencije iz 1907). Treba napomenuti da fraza ''ako postoji razlog'' nije klauzula fleksibilnosti, već naglašavanje da mora postojati šteta na imovini.[38]

Po završetku rata, prema opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava koje je bilo na snazi tokom nemačke okupacije Jugoslavije od 1941 do 1944, kao i danas, Nemačka je odgovorna za naknadu štete po osnovu napada na privatnu imovinu jugoslovenskih i državljana Republike Srbije kao njene federalne jedinice. Međutim, ostalo je otvoreno pitanje mogućnosti naplate te štete na bilo koji drugi način osim sporazumom između vlada dve države.

V ZAKLjUČAK

Odgovornost za naknadu štete uvek postoji kada između štetnikove radnje i nastale štete postoji uzročno posledična veza. Posledica utvrđene odgovornosti za nastanak štete ogleda se u obavezivanju štetnika da nastalu štetu i nadoknadi. Dok je u unutrašnjem pravu relativno lako sprovesti postupak za utvrđivanje odgovornosti za nastanak štete i za isplatu obeštećenja, dotle je pitanje naplate ratne odštete veoma konktroverzno i komplikovano. Nakon završetka Drugog svetskog rata sile pobednice nisu osudile Nemačku na plaćanje ratnih reparacija već su pitanja obeštećenja regulisale mirovnim ugovorima. Međutim, između Nemačke i Jugoslavije ugovor o miru nikada nije zaključen pa su oštećeni građani iz Srbije kao pravne sledbenice Jugoslavije, ostali uskraćeni za naplatu obeštećenja za štetu koju su pretrpeli. Međunarodno pravo uprkos svom razvoju u posleratnom periodu i dalje je na početku kada je u pitanju naplata ratnog obeštećenja, jer ne postoje propisana pravila sa elementima prinude ili prinudne naplate prema odgovornima za prouzrokovanu štetu. To je urođeni nedostatak međunarodnog prava koje je uslovljeno odnosom snaga u svetu i političkim odlukama za primenu jus ad bellum u današnjem svetu.

 

 

 

Dragan Novović *

WAR DAMAGES AND COMPENSATION
A brief overview of some of the issues related to WWII compensation for war damage

Summary

War damage always affects personal civil rights. At the end of the Second World War, neither the legislation of the former Yugoslavia nor the Serbian legislation, after the breakup of Yugoslavia, had yet answered the question of how individuals would compensate for war damage suffered. In this paper, the author analyzes national and international regulations governing liability for damages, and various approaches to solving the problem of collecting war claims. Finally, it is concluded that international law does not contain elements of coercion against war-makers and states responsible for paying war damages, and that international policy on the relation of forces in the world applies jus ad bellum.

Key words: War damage, War damages collection, Hague conventions, Geneva conventions.

 

 

 


* Advokat u Advokatskoj kancelariji „Novović“ i akademika Srpske Kraljevske akademije naučnika i umetnika (SKANU), adv.novovic@gmail.com

[1] A. K. Georgiades; Ugovorno pravo opšti deo, deo I, 2007, 345.

[2] A. Manesis, Civil libertis, 1982, 116.

[3] Deligiannis – Kornilakis, Posebno ugovorno pravo III, 1992, 101.

[4] Deligiannis – Kornilakis, op. cit., 170, pod E, Spiliotopoulos Priručnik javnog prava, 2002, 237; V.S.1136/1980 NoB 1981, 522; V.S. 316/1982 NoB 1983, 1571; V.S.913/1988 Ell. Dni 1989, 1331; V.S.1320/1988 NoB 1987, 906.

[5] O. Antić, Obligaciono pravo, Beograd, 2008.

[6] „Službeni list SFRJ“ 29/78, Amandmani su doneti 1985, 1989, 1993; „Sl. list“ SFRJ br. 39/85 i 59/89; „Sl. listu“ SRJ 31/93. Sa nekim izmenama ZOO je primenjivan u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Ovo dokazuje visok kvalitet rada prof. Mihajla Konstantinovića i uopšte beogradske i srbijanske pravne škole u celini.

[7] O. Antić, op. cit., 444 i dalje.

[8] Zakon o obligacionim odnosima, Član 16.

[9] Isto, Član 154, tačka 1.

[10] Isto, Član 154, tačka 2. i 3.

[11] Isto, Član 155.

[12] O. Stanković, Kompenzacija, Beograd, 1998.

[13] O. Antić, op. cit., 454.

[14] A. Gattini, U kojoj meri su državni imunitet i sudska nesposobnost glavne prepreke pojedinačnih zahteva za naknadu štete?, Žurnal međunarodnog krivičnog pravosuđa, 2003, 348, 358-359.

[15] R. Dozer, ''Nagodba o zahtevima u vezi rata: da li međunarodno pravo priznaje privatno pravo žrtava na tužbu? Lekcije nakon 1945'', Berkeley, Žurnal međunarodnog prava, 2002, 296, 317.

[16] Ibid, 296-297.

[17] M. Frostad: Jus in bello posle 11. septembra 2001: Veza između jus ad bellum i jus in bello i zahtevi za dobijanje statusa ratnog zarobljenika, izdavač Nomow, 2005.

 [18] C. Stahn: ''Jus ad bellum'', ''jus in bello''...''jus oist bellum'' - Promišljanje o koncepciji prava oružane sile, Evropski žurnal međunarodnog prava 17 (2006), 921.

[19] A. Orakhelashvili: Preklapanje i konvergencija: Interakcija između Jus ad bellum i jus in bello, Žurnal o sukobu bezbednosnog prava 12 (2007), 157.

[20] G. Mintsis, Ratni zločini i naknada štete, 1998, Naučni godišnjak Armenopulos 24 (2003), 176.

[21] Deklaracija pomorskog prava. Pariz, 16.april 1856, Britanski državni papiri 1856, vol.LXI, 155-158.

[22] Konvencija o poboljšanju uslova ranjenika i bolesnika u suvozemnom ratu. Ženeva, 22. avgust 1864, D.Schnidler i J.Toman, Pravo oružanih sukoba, Martinus Nihjoff 1988, 280-281, 285-288.

[23] N, Martinus, Završni akt međunarodne mirovne konferencije, Hag, 1899, 69-93, D. Schnidler i J. Toman, Pravo oružanih sukoba, 1988, 50-51, 289-292.

[24] Ibid, 53-59.

[25] Završni akt diplomatske konferencije u Ženevi, 12. avgust 1949, Konvencija (III) o tretmanu ratnih zarobljenika. Ženeva, 12. avgust 1949, Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949, Međunarodni komitet crvenog krsta, Ženeva, str. 75-152, Konvencija (IV) o zaštiti civila tokom rata. Ženeva, 12. avgust 1949, Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949, Međunarodni komitet crvenog krsta, Ženeva, 153-221.

[26] Dodatni protokoli Ženevskih konvencija od 12. avgusta 1949, Međunarodni komitet crvenog krsta, Ženeva, 1977, 123-124.

[27] Povelja Ujedinjenih nacija, Ujedinjene nacije, 24. oktobar 1945. Serija ugovora Ujedinjenih nacija 1 XVI.

[28] K. Ioannou, Pravno mišljenje o nemačkim reparacijama, NoB 37, 1526

[29] K. Tenekidou – G. Tenekidou, Occupatio bellica. Pravna priroda vojne okupacije, Atina, 1945, N. Masourides, Pravni poredak tokom i nakon ratne okupacije, Atina, 1945, D. Evrigenis, Pitanja vojnog okupacionog prava, Solun, 1959, S. Perakis, Vojna okupacija u savremenom međunarodnom pravu (A), Atina – Komotini, 1990; O. Debbash, Vojna okupacija, Pariz, 1962; Ch.Rousseau, Pravo oružanih sukoba, Pariz, 1983, 133 i dalje; A. Roberts, Šta je vojna okupacija?, Britanski godišnjak međunarodnog prava 1984 (55), 249 i dalje.

[30] J. M. Henckaerts, Međunarodno humanitarno pravo kao običajno međunarodno pravo, Kvartalna anketa izbeglica, 21 (2002), 186.

[31] L. Oppenheim – H. Lauterpatch, Međunarodno pravo, vol. II., Sporovi, Rat i neutralnost, 7. izdanje, London-Njujork-Toronto, 1953, 822 i dalje.

[32] Ibid, 436.

[33] Ibid, 434, 437.

[34] Apelacioni sud u Atini, Presuda 22/1928, th 38, 428.

[35] Vrhovni sud Grčke 167/1928, th.38, 627.

[36] Odluka italijanskog Kasacionog suda od 15. juna 1951, slučaj Ambriola, Izveštaji međunarodnog prava 1951, str.690-693. Naglašavamo da Italija nije potvrdila IV Hašku konvenciju.

[37] Ad hoc presuda Kasacionog suda Francuske od 7. decembra 1955, Pregled javnog prava i političkih nauka 1956, 1008.

[38] K. Efstathiadis, Sankcije zbog povreda pravila ratovanja, Atina, 1943, i objavljivanje u Studijama međunarodnog prava, vol. II, Atina 1959, 321. Naglašavamo da Grčka nije ratifikovala IV Hašku konvenciju.

* Attorney at Law Office Novović, Academic at SRASA.