Stefan Petrašinović*
Pregledni naučni članak
UDK: 343.8
KUĆNI ZATVOR U SVETLU NAJNOVIJIH IZMENA I DOPUNA ZAKONA O IZVRŠENjU KRIVIČNIH SANKCIJA
Rad primljen: 12. 11. 2019.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 20. 08 . 2020.
Čl. 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija dodat je novi čl. 41a pod nazivom „Postupak po molbi za izvršenje kazne zatvora u prostorijama u kojim stanuje osuđeno lice“. Ovom novelom u Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija (koja je po svojoj pravnoj prirodi i materijalna i procesna), data je mogućnost i nada velikom broju osuđenih lica na kaznu zatvora do jedne godine da se, po njihovoj molbi, do trenutka stupanja na izvršenje izrečene kazne, još jednom preispita osuda i eventualno promeni način izvršenja kazne zatvora u nekom od zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, izvršenjem u prostorijama u kojima osuđeno lice stanuje („kućni zatvor“). U ovom radu autor će ukazati na legitimnost i usklađenost ove novele sa osnovnim načelima krivičnog prava, odnos sa pojedinim odredbama Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku, nameru zakonodavca prilikom njenog uvođenja, kao i na njenu pravnu prirodu.
Ključne reči: Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, izvršenje kazne zatvora, kazna „kućnog zatvora“, osuđeno lice.
I KAZNA „KUĆNOG ZATVORA“ U KRIVIČNOM ZAKONODAVSTVU REPUBLIKE SRBIJE
Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine, po prvi put u naš Krivični zakonik[1] (u daljem teksu: KZ) uvedena je kazna „kućnog zatvora“ (čl. 45. st. 3-5 KZ), ali ne kao posebna vrsta kazne u okviru krivičnih sankcija, već kao modalitet izvršenja kazne zatvora. Drugim rečima, kazna kućnog zatvora je kazna zatvora koja se izvršava u prostorijama u kojima osuđeni živi. Iako ne i formalno, već suštinski, takav način izvršenja kazne znači posebnu kaznu lišenja slobode.[2] Određene nedorečenosti i nejasnoće zakonskih odredbi, otklonjene su Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2012. godine, kada su utvrđeni jasni uslovi i kriterijumi za njeno izricanje. Čl. 45. st. 3. KZ je propisano da ako učiniocu krivičnog dela izrekne kaznu zatvora do jedne godine, sud može istovremeno odrediti da će se ona izvršiti tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinio može očekivati da će se i na taj način ostvariti svrha kažnjavanja, dok je st. 4 propisano da osuđeni kojem je određeno izvršenje kazne zatvora na način predviđen u stavu 3. ovog člana ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje, osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija. Ukoliko osuđeni jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u zavodu za izvršenje kazne zatvora. U čl. 45. st. 5. KZ propisana je jedna zabrana, a to je da se osuđenom za krivično delo protiv braka i porodice koji živi sa oštećenim u istom porodičnom domaćinstvu ne može odrediti izvršenje kazne zatvora na način propisan u stavu 3. ovog člana.
Sam postupak izvršenja kazne kućnog zatvora regulisan je Zakonom o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera[3], kao i Pravilnikom o načinu izvršenja vanzavodskih sankcija i mera[4]. Ovakvo rešenje je sasvim opravdano, imajući u vidu da se sprovodi van zavoda za izvršenje krivičnih sankcija (za razliku od ranijeg rešenja kada je to pitanje bilo regulisano Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija). U skladu sa čl. 20. pomenutog zakona, sud u odluci (presudi) može odrediti da će se kazna kućnog zatvora izvršiti sa ili bez primene elektronskog nadzora, a u zavisnosti od toga da li postoje tehnički uslovi i druge mogućnosti za primenu istog ili ne.[5] Kazna kućnog zatvora predstavlja jednu od alternativnih krivičnih sankcija[6] koja se najčešće izriče u Srbiji. U toku 2018. godine, kućni zatvor u oba modaliteta predstavljao je 61% svih izvršenih alternativnih sankcija i mera, odnosno 1.416 izvršenih kazni kućnog zatvora u 2018. godine.[7] Kućni zatvor, zbog svoje prirode, omogućava veću uključenost zajednice u izvršenje ove alternativne sankcije. Jake veze osuđenog sa zajednicom tokom izvršenja predstavljaju dodatni nivo podrške u reintegraciji i motivišu osuđenog da se menja.[8] Osim toga, njime se izbegavaju negativni efekti zatvorske sredine, osuđeni trpi daleko niži stepen deprivacije i stigmatizacije i nije izložen kriminalnoj infekciji.[9]
II KAZNA „KUĆNOG ZATVORA“ U SVETLU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O IZVRŠENjU KRIVIČNIH SANKCIJA IZ 2019. GODINE
Polazeći od sadržine propisane u čl. 1. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija[10] (u daljem tekstu: ZIKS) i osnovne svrhe izvršenja krivičnih sankcija propisane u čl. 2. (ostvarivanje opšte i individualne svrhe njihovog izricanja u cilju uspešne reintegracije osuđenih lica u društvo), može se zaključiti da se navedeni zakon, kao deo materije krivičnog izvršnog prava, nadovezuje na KZ i služi ostvarivanju osnovne funkcije krivičnog prava-zaštitne funkcije, kroz primenu represivnih mera i sredstava i postizanje specijalne prevencije na učinioce krivičnih dela, posredno i generalne prevencije.
Shodno navedenom, cilj ovog zakona je da, ne zalazeći u pravnosnažne odluke suda u vezi postojanja krivičnog dela i izrečene krivične sankcije prema učiniocima krivičnih dela, dosledno izvrši i sprovede u život izrečena krivičnu sankciju i ostvari svrhu izvršenja krivičnih sankcija. U ovoj fazi neposredno se ostvaruje i svrha svake posebne krivične sankcije, tako da izvršenje krivičnih sankcija čini prirodan i logičan završetak procesa proizašlog iz materijalnog i procesnog krivičnog prava.[11] Međutim, zakonodavac je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija[12] iz 2019. godine, odstupio od osnovnog cilja ovog zakona, time što je dao mogućnost sudu da ponovo preispita odluku o kazni, u ovom slučaju kazni zatvora, na taj način što može promeniti modalitet njenog izvršenja i odrediti da se ista izvrši u prostorijama u kojima osuđeno lice stanuje.
Osnovne karakteristike krivičnih sankcija, koje se prevashodno odnose na njihovo izvršenje, značajne za generalno preventivni učinak, i za „generalno zastrašivanje“ i za tzv. pozitivnu generalnu prevenciju, jesu: strogost, izvesnost i blagovremenost.[13] Ovom novelom, dovode se u pitanje osnovne karakteristike krivičnih sankcija, pre svega strogost, a zatim i izvesnost. Svaki potencijalni učinilac krivičnog dela, može poći od toga, da će bez obzira na ishod krivičnog postupka, moći i nakon pravnosnažnosti presude „ublažiti“ svoju osudu. Sasvim je izvesno da je namera zakonodavca prilikom uvođenja ove mogućnosti, prenatrpanost zavoda za izvršenje krivičnih sankcija i shodno načelu ekonomičnosti, smanjenje troškova koje država snosi prilikom boravka osuđenih lica u zavodima.[14] Sa druge strane, zanemaruje se i činjenica da u situacijama izvršenja kazne kućnog zatvora, posebno sa primenom elektronskog nadzora, osuđena lica čekaju neopravdano dugo na izvršenje iste, zbog nedovoljne opremljenosti, neadekvatnih tehničkih uslova i nedovoljnih resursa držanih organa nadležnih za izvršenje ove kazne.
Čl. 41a ZIKS nosi naziv „Postupak po molbi za izvršenje kazne zatvora u prostorijama u kojim stanuje osuđeno lice“. Iz naziva možemo zaključiti se da je zakonodavac više poklonio pažnju samom postupku, tj. procesnom aspektu promene načina izvršenja kazne zatvora, nego materijalnim uslovima za to, što apsolutno može dovesti do arbitrernog i neutemeljenog odlučivanja. Subjekt prava na podnošenje molbe je svako osuđeno lice na kaznu zatvora do jedne godine, a rok za podnošenje ove molbe je ograničen na vremenski period nakon pravnosnažnosti presude do stupanja na izvršenje kazne zatvora (st. 1.). O molbi odlučuje sudija za izvršenje suda koji je doneo prvostepenu presudu, odnosno ukoliko je presudu doneo osnovni sud, odluku donosi sudija za izvršenje neposredno višeg suda (st. 2.). Funcionalno nadležan za odlučivanje o molbi je sudija za izvršenje. Međutim, možemo zaključiti da je u svakom slučaju stvarno nadležan viši sud (jer isti kao stvarno nadležan sudi za određena krivična dela iz svoje nadležnosti kao prvostepeni sud, a uvek je neposredno viši sud u odnosu na osnovni sud), pa je jednostavnije nomotehnički bilo navesti da o molbi odlučuje sudija za izvršenje višeg suda. Ostale odredbe ovog člana takođe se odnose na sam postupak odlučivanja o molbi i to u vezi ostvarivanja načela kontradiktornosti, donošenja odluke, izjavljivanja pravnog leka i nadležnosti za odlučivanje po pravnom leku, kao i o dva modaliteta i uslovima samog izvršenja kazne kućnog zatvora.[15] Jedini materijalni uslov za promenu načina izvršenja kazne zatvora je predviđen kao obaveza sudiji za izvršenje da će prilikom donošenja odluke po molbi „voditi računa“ da li se promenom načina izvršenja kazne zatvora može ostvariti svrha kažnjavanja (čl. 41a st. 4. ZIKS).
III POSTUPAK ODLUČIVANjA O MOLBI OSUĐENOG
Do pokretanja postupka promene načina izvršenja kazne zatvora dolazi na osnovu molbe osuđenog lica (a svakako i njegovog branioca, iako nije eksplicitno navedeno). Pre donošenja odluke, sudija za izvršenje pribaviće mišljenje javnog tužioca (čl. 41a st. 3. ZIKS). Imajući u vidu stvarnu nadležnost sudije za izvršenje sadržanu u čl. 34. ZIKS, ovaj postupak se može podvesti pod generalnu normu da isti odlučuje i u „drugim slučajevima predviđenim zakonom“, čime je njegova nadležnost isuviše proširena. Postavlja se pitanje, da li sudija za izvršenje o molbi odlučuje isključivo na osnovu pismene dokumentacije (same molbe, eventualno dostavljenih dokaza, spisa predmeta u vezi osude, dopisa ili izveštaja suda koji je stvarno i mesno nadležan za izršenje kazne zatvora u slučaju pružanja obaveštenja da li je osuđeni stupio na izvršenje u zavodu i tsl.) ili na osnovu održanog ročišta na kome će se osuđeni usmeno izjasniti o činjenicama i dokazima važnim za donošenje sudske odluke (čl. 38. st. 1. ZIKS). U svakom slučaju, iako uvođenje ovog instituta po ZIKS nema nikakvog opravdanja u našem pozitivnom pravu, smatramo da ni odlučivanje na osnovu samo pismene dokumentacije, a ni na osnovu održavanja ročišta (poput nekog kvazikrivičnog postupka), ne daje dovoljne garancije za zakonitu i pravilnu odluku suda. Zapravo, zakonodavac nije uopšte naveo na koji način će se doneti odluka i na bazi kojih činjenica i dokaza. Osim toga, u toku celog postupka, i o podnetoj molbi i u žalbenom postupku od strane vanraspravnog veća istog suda donosi se odluka, bez preciziranja u formi koje odluke. Naime, odluka se donosi u formi rešenja, a kako se u krivičnom postupku kazna kućnog zatvora izriče isključivo presudom (kao meritornom odlukom), time se još više degradiraju osnovna načela krivičnog i krivično procesnog prava. Osim toga, zakonodavac je predvideo dvostepenost u odlučivanju. Međutim, odlučivanje po izjavljenoj žalbi, koja se podnosi u roku od tri dana od dana prijema odluke preko sudije za izvršenje, u nadležnosti je istog suda koji je odlučivao o molbi, tačnije, o žalbi odlučuje vanraspravno veće istog suda. Za razliku od poslednjeg, u krivičnom postupku o žalbi na prvostepenu presudu u pogledu odluke o krivičnoj sankciji (tako i kazne kućnog zatvora) uvek odlučuje neposredno viši sud, čime se doprinosi svestranijoj i celishodnijoj proveri prvostepene sudske odluke.[16] Nepotpunost zakonskog rešenja se ogleda i u tome što nije predviđen ni imperativni, ni instruktivni rok odlučivanja o molbi. U tom slučaju, neefikasnost i neažurnost suda, kao i neodlučivanje suda u razumnom roku, može dovesti do situacije da sud ispituje molbu, koja je inače podneta u zakonskom roku, nakon stupanja osuđenog na izvršenje kazne zatvora u zavodu za izvršenje krivičnih sankcija. Tada se postavlja pitanje, da li osuđeni gubi status lica koja mogu tražiti promenu načina izvršenja kazne zatvora koju predviđa ZIKS. Smatramo da u tom slučaju osuđeni ne smeju trpeti posledice propusta na strani suda. Ukoliko je osuđeni podneo molbu u zakonom propisanom roku, istovremeno je stekao pravo da se o njegovoj molbi odlučuje i nakon stupanja osuđenog na izvršenje u zavodu. Ne postoji zakonska smetnja da se, ukoliko se molba osuđenog usvoji, vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora do trenutka pravnosnažnosti rešenja kojim je usvojena molba, uračuna u kaznu kućnog zatvora.[17]
IV USKLAĐENOST ZAKONSKOG REŠENjA SA OSNOVNIM NAČELIMA KRIVIČNOG PRAVA I POJEDINIM ODREDBAMA KRIVIČNOG ZAKONIKA
Promena načina izvršenja kazne zatvora po ZIKS (iako zakonodavac govori o promeni načina izvršenja, suštinski može se govoriti o izricanju kazne kućnog zatvora) za osude na kaznu zatvora do jedne godine je u direktnoj suprotnosti sa načelom zakonitosti, načelom legitimnosti, načelom pravednosti i srazmernosti, kao i odredbama kojima je regulisan institut kazne zatvora (pre svega normom iz čl. 45. st. 3. KZ). Naime, lex certa, kao jedan od segmenata načela zakonitosti, zahteva da krivičnopravne norme u što većem mogućem obimu budu precizne i određene. Odnosno, predstavlja zahtev zakonodavcu da zakonski tekst jezički mora sadržati visok stepen (standard) preciznosti, određenosti u predviđanju inkriminacija i krivičnih sankcija.[18] Propisivanjem obaveze sudiji za izvršenje da će voditi računa da li se promenom načina izvršenja kazne zatvora može ostvariti svrha kažnjavanja[19] (čl. 42. KZ), bez predviđanja nekih bližih uslova i kriterijuma, ukazuje na nepreciznost i neodređenost ove odredbe.[20] Osim toga, olako se derogiraju pojedine odredbe KZ i to pre svega odredba čl. 45. st. 3 kojom je propisano da ako učiniocu krivičnog dela izrekne kaznu zatvora do jedne godine, sud može istovremeno odrediti da će se ona izvršiti tako što će je osuđeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje ukoliko se s obzirom na ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo držanje posle učinjenog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinio može očekivati da će se i na taj način ostvariti svrha kažnjavanja. Samim tim, sudija za izvršenje nema obavezu da ispituje i ove ostale navedene činjenice i okolnosti. Takođe, na ovaj način se dovodi u pitanje i pravna sigurnost, jer može do doći do arbitrernosti u odlučivanju. Kazna kućnog zatvora je isključivo rezervisana za predmet krivičnog postupka (rešavanje krivične stvari, a samim tim i izricanja adekvatne i srazmerne krivične sankcije) pred nadležnim sudom u zakonito sprovedenom krivičnom postupku, te ne može biti predmet ocene i istovremeno „izrečena“ nakon pravnosnažnosti presude od strane za to nekompatibilnog sudije za izvršenje (imajući u vidu njegovu stvarnu nadležnost iz čl. 34. ZIKS[21]). Pitanje je da li će promena načina izvršenja kazne zatvora biti pravedna i srazmerna učinjenom delu u konkretnom slučaju[22]. Smatramo da je odgovor na ovo pitanje negativan. Razlog tome leži u činjenici da sud prilikom presuđenja, odnosno izricanja i odmeravanja kazne zatvora, utvrđuje sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti i ostvaruje neposredan uvid u ostale okolnosti koje ukazuju na to da li će u konkretnom slučaju kazna kućnog zatvora biti pravedna i srazmerna učinjenom delu. Sudija za izvršenje, po pravilu, ne ostvaruje neposredni kontakt sa osuđenim licem, već na osnovu raspoloživog materijala u spisima predmeta i na bazi već prethodno utvrđenih činjenica odlučuje, a samim tim ostaje uskraćen za odgovore na pojedina pitanja. Neopravdano je uvođenje takve mogućnosti, da se može promeniti izvršenje kazne zatvora, bez obzira što je postavljena granica odlučivanja za osude na kaznu zatvora do jedne godine, zaobilaženjem celokupnog krivičnog postupka i angažovanja državnog aparata, a samim tim i osnovnih odredbi kojima je propisana kazna kućnog zatvora.
U prošlosti, zakonodavac je skoro na identičan način predviđao mogućnost promene načina izvršenja kazne zatvora do jedne godine Zakonom o izmenama i dopunama ranije važećeg Zakona o izvršenju krivičnih sankcija iz 2011. godine[23], ali je nakon toga donošenjem sadašnjeg ZIKS iz 2014. godine ta mogućnost derogirana.
V PROMENA NAČINA IZVRŠENjA KAZNE ZATVORA NAKON PRAVNOSNAŽNOSTI PRESUDE PO ZAKONIKU O KRIVIČNOM POSTUPKU
Predmet Zakonika o krivičnom postupku[24] (u daljem teksu: ZKP) je utvrđivanje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka (čl. 1. st. 1. ZKP). Drugim rečima, osnovni zadatak krivičnog procesnog prava (čiji je osnovni izvor ZKP) jeste rasvetljenje i rešavanje krivične stvari i primena materijalnog prava na tako rasvetljenu i rešenu krivičnu stvar.[25] Samo činjenice i okolnosti koje su utvrđene na osnovu izvedenih dokaza na glavnom pretresu (kao centralnoj fazi krivičnog postupka), mogu dovesti do ostvarivanja pravne sigurnosti i garancija pravne države da se učiniocu krivičnog dela izrekne adekvatna i srazmerna krivična sankcija propisana KZ. Pored redovnog krivičnog postupka, zakonodavac je predvideo mogućnost ponavljanja pravnosnažno okončanog krivičnog postupka u korist okrivljenog, po vanrednom pravnom leku-zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka (čl. 470-481 ZKP). Između ostalog, kao jedan od razloga za ponavljanje krivičnog postupka predviđeno je i to da se krivični postupak može ponoviti ako se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi kojih nije bilo kada je izricana kazna zatvora ili sud za njih nije znao iako su postojali, a oni bi očigledno doveli do blaže krivične sankcije (čl. 473. tač. 6 ZKP). Shodno tome, na ovaj način sva osuđena lica na kaznu zatvora do jedne godine imaju mogućnost preispitivanja svoje osude u pogledu izrečene kazne i, uslovno rečeno, promene načina izvršenje kazne zatvora u prostojima u kojim ta lica stanuju, pod uslovom da iznesu nove činjenice ili nove dokaze, a koje se imaju ceniti u smislu čl. 45. st. 3. KZ. Ali i tada, posledica usvajanja zahteva osuđenog za ponavljanje krivičnog postupka je određivanje novog glavnog pretresa na kome će se svestranom i celokupnom ocenom svih iznesenih novih činjenica i dokaza utvrditi da će se kroz izricanje kazne kućnog zatvora ostvariti svrha kažnjavanja, a koja svakako suštinski predstavlja blaži oblik lišenja slobode (blažu krivičnu sankciju) od kazne zatvora, imajući u vidu da se izvršava u prostorijama u kojima osuđeni stanuje (što je svakako lagodnije i povoljnije od uslova u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija) i omogućava velike pogodnosti za osuđenog (npr. odlazak na posao, pohađanje nastave tokom redovnog školovanja, obavljanje sezonskih poljoprivrednih radova, itd.).[26]
VI ZAKLjUČAK
Od trenutka uvođenja kazne kućnog zatvora u naše krivično zakonodavstvo do današnjeg dana, primetno je da je ista u velikoj meri opravdala svoj cilj i svrhu uvođenja (rasterećenje zavoda za izvršenje krivičnih sankcija i relativno smanjenje troškova države, uz istovremeno postizanje specijalne i generalne prevencije, kao i veću uključenost zajednice u reintegraciju i resocijalizaciju osuđenog u društvo), s obzirom da se često izriče učiniocima za lakše ili relativno lakše oblike kriminaliteta i ne naizlazi na veće poteškoće u direktnoj primeni.
Čini se da teorija i praksa stoje na istom stanovištu da se iz kriminalno-političkih razloga u bližoj budućnosti kazna kućnog zatvora i formalno uvede u KZ kao posebna vrsta kazne, a ne da samo predstavlja modalitet izvršenja kazne zatvora. Postoje određena mišljenja da se primena ove kazne treba proširiti, na taj način što će se pomeriti granica u pogledu visine izrečene kazne zatvora, sa sadašnjeg zakonskog rešenja od godinu dana na više godina (dve ili tri).
Ono što je sigurno, formalnim uvođenjem kazne kućnog zatvora u KZ, onemogućili bi se pokušaji zakonodavca, da se kroz odredbe drugih zakona, najpre odredbi ZIKS (kao što je to učinjeno poslednjom izmenom i dopunom ovog zakona, a i ranijom), derogiraju osnovna načela krivičnog prava i osnovni instituti KZ. Ne postoji nikakvo opravdanje i utemeljenje u pozitivnom pravu, to što je zakonodavac poslednjom izmenom i dopunom ZIKS, omogućio određenoj kategoriji osuđenih lica da zahtevaju „promenu“ načina izvršenja kazne zatvora. Ukoliko je namera zakonodavca bila da rastereti zavode za izvršenje krivičnih sankcija i smanji troškova, jedno od rešenja mogla bi da bude amnestija tih lica. Na kraju, smatramo da ZKP jedini predviđa pravilan i zakonit način eventualne mogućnosti promene načina izvršenja kazne zatvora nakon pravnosnažnosti presude.
Stefan Petrašinović *
HOUSE ARREST IH THE LIGHT OF THE LATEST AMENDMENTS TO THE LAW ON THE ENFORCEMENT OF CRIMINAL SANCTIONS
Summary
Art. 3 of the Law on amendments to the Law on Execution of Criminal Sanctions, a new Art. 41a. entitled “Procedure for petition to execute imprisonment in the premises of the convicted person”. This amendment to the Law on Execution of Criminal Sanctions (which is both substantive and procedural in nature) gives the possibility and hope to a large of sentenced persons to imprisonment for up to one year, by their request, by the time they enter the sentence, re-examines the conviction and possibly changes the manner in which the prison sentence is served in one of the penitentiary institutions by executing it in the premises where the convicted person resides (“house arrest”). In this paper, the author will point out the legitimacy and compliance of this novelty with the basic principles of criminal law, the relationship with the certain provisions of the Criminal Code and the Code of Criminal Procedure, the intention of the legislator in its introduction, as well as its nature.
Key words: Law on Execution of Criminal Sanctions, imprisonment, “house arrest”, convicted person.
* Saradnik u nastavi Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu,
spetrasinovic@jura.ac.kg.rs
[1] Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19)
[2] Z. Stojanović, Krivično pravo-opšti deo, 23. izdanje, Beograd, 2016, 295. Više o tome vid. M. Škulić, Kućni zatvor (samostalna kazna ili način izršenja kazne zatvora, u: Alternativne krivične sankcije (regionalna krivična zakonodavstva, iskustva u primeni i mere unapređenja) (ur. S. Bejatović, I. Jovanović), Misija OEBS-a u Srbiji, Beograd 2018, 31-56.
[3] Zakon o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera („Službeni glasnik RS“, br. 55/14 i 87/18)
[4] Pravilnik o načinu izvršenja vanzavodskih sankcija i mera („Službeni glasnik RS“, br. 55/14)
[5] I u čl. 424 st. 2. Zakonika o krivičnom postupku je propisano da ako je optuženi osuđen na kaznu zatvora do jedne godine, u presudi se može navesti da će se kazna zatvora izvršiti u prostorijama u kojima osuđeni stanuje, sa ili bez primene elektronskog nadzora.
[6] Više o tome vid. S. Soković, B. Simonović, Alternativne krivične sankcije: osnovna zakonska obeležja i iskustva u primeni, u: Aktuelna pitanja krivičnog zakonodavstva (normativni i praktični aspekt) (ur. S. Bejatović), Srpsko udruženje za krivično pravnu teoriju i praksu, “INTERMEX“ - Beograd, Zlatibor-Beograd 2012, 380-393.
[7] Prema statističkim podacima o izvršenim alternativnim sankcijama i merama za 2018. godinu Probacione službe Ministarstva pravde Republike Srbije.
[8] M. Matić Bošković, J. Kostić, Kućni zatvor:iskustva u primeni, u: Izmene u krivičnom zakonodavstvu i statusu nosilaca pravosudnih funkcija i adekvatnost državne reakcije na kriminalitet (međunarodni pravni standardi i stanje u Srbiji) (ur. S. Bejatović), Srpsko udruženje za krivično pravnu teoriju i praksu, “INTERMEX“ – Beograd, Zlatibor-Beograd 2019, 223.
[9] M. Janković, Kućni zatvor, u: Ljudska prava između ideala i izazova sadašnjosti (ur.M. Krvavac), Pravni fakultet Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Kosovska Mitrovica 2016, 573-574.
[10] Zakon o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“, br. 55/14 i 35/19)
[11] S. Soković, Izvršenje krivičnih sankcija, Beograd, 2008, 13.
[12] Zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“, br. 35/19)
[13] S. Soković, Izvršenje krivičnih sankcija-mogućnosti i perspektive, u: Aktuelna pitanja krivičnog zakonodavstva (normativni i praktični aspekt) (ur. L. Kron, B. Knežić), Kriminal i državna reakcija: fenomenologija, mogućnosti i perspektive, Beograd 2011, 312.
[14] U obrazloženju Predloga Zakona o izmenama i dopunama ZIKS, predlagač (Ministarstvo pravde Republike Srbije) je naveo da je plan predloga propisivanje novih alternativnih mera kojima se menja način izvršenja kazne zatvora, kao i proširenje nadležnosti sudije za izvršenje (između ostalog i donošenje odluke da se izrečena kazna zatvora u trajanju do jedne godine, izvršava u prostorijama u kojima osuđeni stanuje (kućni zatvor)).
[15] U st. 3. je propisano da će sudija za izvršenje pre donošenja odluke pribaviti mišljenje javnog tužioca, u st. 5. je propisano da će u odluci kojom se usvaja molba iz stava 1. ovog člana, sudija za izvršenje odrediti da se izvršenje kazne zatvora u prostorijama u kojima osuđeni stanuje određuje uz primenu mere elektronskog nadzora ili bez njegove primene, u st. 6. je propisano da će pre donošenja odluke stava 5. ovog člana, sudija za izvršenje voditi računa o tehničkim mogućnostima izvršenja kazne, kao i o drugim okolnostima od značaja za njeno izvršenje, u st. 7. je propisano da protiv odluke sudije za izvršenje iz stava 2. ovog člana, osuđeni i javni tužilac mogu izjaviti žalbu vanraspravnom veću istog suda, preko sudije za izvršenje koji je doneo prvostepenu odluku, u roku od tri dana od dana prijema odluke, u st. 8 je propisano da o žalbi na odluku sudije za izvršenje odlučuje vanraspravno veće istog suda, shodnom primenom zakona koji uređuje krivični postupak i u st. 9 je propisano da na izvršenje kazne zatvora do jedne godine u prostorijama u kojima osuđeni stanuje na način određen u odluci iz stava 5. ovog člana, shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje izvršenje vanzavodskih sankcija i mera.
[16] Neretka je situacija, pogotovo u višim sudovima sa manjim brojem sudija, da vanpretresno veće čine sudije koji godišnjim rasporedom predsednika suda nisu raspoređeni da sude u krivičnom odeljenju, već u drugim odeljenjima poput izvršnog, parničnog itd. Tada se neformalno odluka po žalbi svodi isključivo na odluku sudije krivičara, koju drugi član/ovi podrže.
[17] Suprotno tome Viši sud u Kruševcu u rešenju SIK 99/19 od 15.10.2019. godine (neobjavljeno). U obrazloženju rešenja, između ostalog, navodi se da „kako je branilac podneo molbu da osuđeni izdržava kaznu zatvora dana 25.09.2019. godine, te kako je osuđeni stupio na izdržavanje kazne zatvora dana 08.10.2019. godine, to je sudija za izvršenje našao da u vreme odlučivanja o podnetoj molbi (15.10.2019. godine) osuđeni više nema status lica koje nije stupilo na izvršenje kazne zatvora, a koji status mu daje pravo na podnošenje i odlučivanje o molbi i u tom smislu molba branioca osuđenog je neosnovana“.
[18] I. Simović-Hiber, Načelo zakonitosti i legitimnosti krivičnog zakonodavstva, u: Aktuelna pitanja krivičnog zakonodavstva (normativni i praktični aspekt) (ur. S. Bejatović), Srpsko udruženje za krivično pravnu teoriju i praksu, “INTERMEX“ - Beograd, Zlatibor-Beograd, 2012, 372.
[19] U okviru opšte svrhe krivičnih sankcija (čl. 4. st. 2. KZ), svrha kažnjavanja je: 1) sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela; 2) uticanje na druge da ne čine krivična dela; 3) izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona; 4) ostvarivanje pravednosti i srazmernosti između učinjenog dela i težine krivične sankcije (ovo poslednje je dodato Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2019. godine sa početkom primene od 01.01.2020. godine).
[20] Zakonodavac je mogao da propiše, iako ne baš kao najsrećnije rešenje, kao dodatne kriterijume - postojanje okolnosti iz čl. 45. st. 3. KZ za koje sud nije znao u momentu presuđenja.
[21] Sudija za izvršenje štiti prava pritvorenika, osuđenika, lica kojem je izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, obaveznog lečenja narkomana ili obaveznog lečenja alkoholičara kada se sprovodi u zavodu, nadzire zakonitost u postupku izvršenja krivičnih sankcija i obezbeđuje ravnopravnost i jednakost ovih lica pred zakonom. Sudija za izvršenje odlučuje i o: zaštiti prava po pritužbi pritvorenika i zahtevu za sudsku zaštitu osuđenika, lica kojem je izrečena izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, obaveznog lečenja narkomana ili obaveznog lečenja alkoholičara kada se sprovodi u zavodu; zaštita prava osuđenika odlučivanjem o žalbi protiv odluke upravnika zavoda ili direktora Uprave, u slučajevima predviđenim ovim zakonom; u drugim slučajevima predviđenim zakonom.
[22] U vezi sa poslednjom izmenom i dopunom KZ iz 2019. godine, sa odloženom primenom od 01.01.2020. godine, obaveza sudije za izvršenje u okviru svrhe kažnjavanja biće i ispitivanje ostvarivanja pravednosti i srazmernosti između učinjenog dela i težine krivične sankcije.
[23] Navedenim zakonom je čak bila proširena mogućnost primene promene načina izvršenja, jer je promena mogla uslediti i nakon stupanja osuđenog lica na izvršenje kazne zatvora, a i krug subjekata prava na podnošenje, tada predloga, je bio proširen (osuđeni, javni tužilac i direktor Uprave). Osim toga, u prvom stepenu, o predlogu je odlučivao predsednik suda koji je doneo prvostepenu presudu, dok je o žalbi na odluku odlučivao predsednik neposredno višeg suda (čl. 174e tada važećeg ZIKS-a).
[24] Zakonik o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19).
[25] S. Bejatović, Krivično procesno pravo, Treće izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd, 2014, 33.
[26] Tako npr. Osnovni sud u Trsteniku u presudi K.br.16/17 od 02.03.2017. godine (neobjavljeno). Navedenom presudom, u ponovljenom krivičnom postupku, ostavljene su na snazi prvostepena i drugostepena presuda kojima je okrivljeni osuđen zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz čl. 121. st. 1. KZ na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci, s tim što je odredio da se izrečena kazna sada ima izvršiti u prostorijama u kojima okrivljeni stanuje. U obrazloženju se, između ostalog, navodi da su „ispunjeni uslovi iz (tada važećeg) čl. 45. st. 4. KZ, te da raniji život okrivljenog, njegovo držanje posle učinjenog krivičnog dela, njegov stepen krivice, a posebno njegovo zdravstveno stanje koje nije cenjeno ni prilikom ranijeg odmeravanja kazne kako od strane ovog suda tako i od strane drugostepenog suda, da okrivljeni izrečenu kaznu zatvora izdrži u prostorijama u kojima stanuje i da će se na taj način ostvariti svrha njegovog kažnjavanja“.
* Teaching associate, Faculty of Law, University of Kragujevac.