Višnja Ranđelović*
Pregledni naučni članak
UDK: 343.211.3-053.6
MEĐUNARODNI STANDARDI REGULISANjA POLOŽAJA MALOLETNIH ŽRTAVA KRIVIČNIH DELA[1]
Rad primljen: 05. 08. 2020.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 24. 09 . 2020.
Humanistički orijentisana shvatanja društva o potrebi šire i intenzivnije zaštite maloletnih lica od vršenja krivičnih dela prema njima, su dovela do sistematskog uređenja krivičnopravne zaštite maloletnih lica u novijim krivičnim zakonodavstvima. Usled uzajamnog uticaja između nacionalnih i međunarodnih legislativnih aktivnosti, i na međunarodnom nivou dolazi do usvajanja mnogobrojnih međunarodnih standarda koji se odnose na regulisanje položaja maloletnih lica onda kada se javljaju kao žrtve krivičnih dela. U radu je dat prikaz međunarodnih akata, univerzalnih i regionalnih (donetih u okviru Evropske unije), čiji je cilj standardizovanje položaja maloletnih lica onda kada se javljaju kao žrtve krivičnih dela. Prilikom formulisanja međunarodnih standarda, primetno je nastojanje da oni odraze razumevanje osetljivosti ličnosti maloletnih lica koja se još uvek nalaze u fazi razvoja i sazrevanja, ali i činjenice da je maloletno lice već doživelo traumu činjenjem krivičnog dela prema njemu, usled čega su neophodni obazrivost u postupanju i specijalizacija organa.
Ključne reči: maloletno lice, žrtva, krivično delo, međunarodni standardi, specijalizacija organa, obazrivost u postupanju.
I UVOD
Propisivanje posebnih krivičnih dela čiji je osnovni cilj zaštita maloletnih lica od povrede ili ugrožavanja telesnog integriteta, zdravlja, polne slobode i drugih dobara, u krivičnim zakonima velikog broja zemalja se vezuje za 19. vek, a već u 20. veku je primetno propisivanje sve većeg broja krivičnih dela radi zaštite maloletnih lica, kada počinje da se govori i o krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica.[2] Međutim, do jednog sistematskog uređenja krivičnopravne zaštite maloletnih lica dolazi tek u novijim krivičnim zakonodavstvima, u okviru kojih se, sa jedne strane, u materijalnom pravu posebna pažnja poklanja slučajevima kada se maloletnici i deca javljaju kao žrtve, odnosno pasivni subjekti pojedinih krivičnih dela, dok se, sa druge strane, u procesnom pravu posebno regulišu situacije u kojima se maloletno lice javlja kao oštećeni, odnosno svedok u krivičnom postupku.[3] Razlog sveobuhvatnog regulisanja krivičnopravne zaštite maloletnih lica se može pronaći u humanistički orijentisanoj potrebi društva da adekvatnije i efikasnije reaguje na povrede i ugrožavanja usmerena prema maloletnim licima, ali i u kriminalno-političkoj strategiji modernih krivičnopravnih sistema.[4] Ovakva shvatanja su se odrazila i u usvojenim međunarodnim standardima maloletničkog pravosuđa, pre svega u Konvenciji o pravima deteta[5] (KPD).
Iako maloletno lice može da bude oštećeno izvršenjem bilo kog krivičnog dela, priroda pojedinih krivičnih dela je takva da ona ostavljaju znatno veće i štetnije posledice po maloletna lica u odnosu na neka druga krivična dela.[6] Kada su u pitanju krivična dela koja za cilj imaju zaštitu maloletnih lica, njihovo propisivanje se može ostvariti na nekoliko načina: 1. propisivanjem posebnih krivičnih dela čiji je cilj ili krivičnopravna zaštita maloletnih lica, ili krivičnopravna zaštita drugih dobara od posebnog značaja za zaštitu maloletnih lica; 2. propisivanjem, u okviru određene grupe krivičnih dela kojom se štite neka dobra, posebnih krivičnih dela koja se mogu učiniti isključivo prema maloletnom licu; 3. propisivanjem posebnih načina izvršenja krivičnih dela onda kada se čine prema maloletniku ili detetu; 4. propisivanjem kvalifikovanih oblika pojedinih krivičnih dela onda kada je osnovni oblik počinjen prema maloletniku ili detetu; i 5. opštom krivičnopravnom zaštitom koja se odnosi na sva, pa i na maloletna lica.[7]
U korak sa navedenim savremenim tendencijama u krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica ide i maloletničko krivično zakonodavstvo Srbije, oličeno u Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica[8] (ZMUKD), čiji treći deo nosi naziv "Posebne odredbe o zaštiti maloletnih lica kao oštećenih u krivičnom postupku". Mogu se izdvojiti dve osnovne specifičnosti ovog dela ZMUKD. Prvo, predviđena je specijalizacija organa nadležnih u postupku onda kada se kao žrtva javlja maloletno lice. Drugo, propisana je obazrivost u postupanju organa u postupku za krivična dela učinjenja na štetu maloletnog lica, kada su oni dužni da vode računa o njegovom uzrastu, svojstvima ličnosti, obrazovanju i prilikama u kojima živi, kojom prilikom posebno moraju da nastoje da izbegnu moguće štetne posledice po njegovu ličnost i razvoj. U tom smislu i saslušanje maloletnih lica će se obaviti uz pomoć psihologa, pedagoga ili drugog stručnog lica (čl. 152. st. 1. ZMUKD). Ovakvo rešenje je posledica razumevanja osetljivosti ličnosti maloletnih lica koja se još uvek nalaze u fazi razvoja i sazrevanja, ali i činjenice da je maloletno lice već doživelo traumu činjenjem krivičnog dela prema njemu.[9]
II MEĐUNARODNI STANDARDI KRIVIČNOPRAVNE ZAŠTITE MALOLETNIH ŽRTAVA KRIVIČNIH DELA
Činjenica da se maloletna lica vrlo često javljaju kao žrtve krivičnih dela, je na međunarodnom nivou uslovila formiranje posebnih standarda regulisanja položaja maloletnih žrtava, koji je odvojen i različit od položaja punoletnih žrtava. Razlog treba pronaći u priznanju međunarodne zajednice da su maloletne žrtve posebno ranjiva kategorija, zbog svog uzrasta i stepena zrelosti, i da njihov položaj, zaštita i pružanje pomoći tokom krivičnog postupka u kome se javljaju kao žrtve, moraju da odražavaju njihovu posebnu ranjivost.
A. Univerzalni međunarodni pravni akti
1. Konvencija o pravima deteta
Četiri osnovna principa Konvencije o pravima deteta (princip nediskriminacije, princip najboljeg interesa deteta, pravo deteta na život, opstanak i razvoj i pravo deteta na izražavanje sopstvenog mišljenja) se odnose na svako dete, pa i na dete koje se javlja kao žrtva krivičnog dela.[10] Dakle, sva lica koja u postupku dolaze u kontakt sa maloletnim žrtvama krivičnih dela, moraju u postupanju sa njima da se pridržavaju ova četiri principa.
U odnosu na eventualno učešće maloletnog lica u postupku kao žrtve, najvažnije je dosledno sprovesti njegovo pravo da izrazi sopstveno mišljenje o svim pitanjima koja ga se tiču, a njegovom mišljenju će se posvetiti dužna pažnja u skladu sa njegovim uzrastom i zrelošću (čl. 12. st. 1). Detetu se mora pružiti mogućnost da bude saslušano u svakom sudskom postupku koji ga se tiče, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa (čl. 12. st. 2). Ovo pravo detetu pripada i kada se javlja kao žrtva krivičnog dela, što je posebno odbrazloženo u Opštem komentaru br. 12 Komiteta za prava detata,[11] prema kome se detetu žrtvi krivičnog dela mora pružiti prilika da u potpunosti ostvari svoje pravo da slobodno izrazi svoje mišljenje u skladu sa Smernicama za pravosuđe u stvarima koje uključuju decu žrtve i decu svedoke krivičnih dela. Ovo naročito znači da treba osigurati da deca žrtve krivičnih dela budu konsultovani o svim relevantnim pitanjima koja se odnose na učešće u postupku, i da im bude omogućeno da slobodno, na njima svojstven način, izraze mišljenje i interese koji se odnose na njihovo učešće u sudskom postupku. Ovo njihovo pravo je povezano sa pravom da budu informisani o pitanjima koja se odnose na dostupnost zdravstvenih, psiholoških i socijalnih usluga, na njihovu ulogu u postupku, način ispitivanja, na postojanje mehanizama pomoći u ulaganju prigovora i u učešću u postupku, na dostupnost zaštitnih mera, mogućnost dobijanja reparacije i na odredbe o žalbi.
Sledeća relevantna odredba KPD od značaja za zaštitu maloletnih lica jeste ona kojom se predviđa zaštita deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno zlostavljanje, dok je ono pod brigom roditelja, zakonskih zastupnika ili bilo koje druge osobe koja se brine o detetu (čl. 19. st. 1).
Kao posledica svesti da se maloletna lica često javljaju kao žrtve krivičnih dela, u KPD je uneta i odredba koja se isključivo odnosi na položaj maloletnih žrtava krivičnih dela. Prema ovoj odredbi državama se nameće obaveza da preduzmu sve odgovarajuće mere u cilju podsticanja fizičkog i psihološkog oporavka i društvene reintegracije deteta koje je bilo žrtva svakog oblika zanemarivanja, iskorišćavanja ili zlostavljanja, mučenja ili bilo kog drugog oblika okrutnog, nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja ili oružanog sukoba. Takav oporavak i reintegracija će se vršiti u uslovima koji podstiču zdravlje, samopoštovanje i dostojanstvo deteta (čl. 39), što predstavlja rukovodeći princip u osmišljavanju i realizaciji svih programa za oporavak i reintegraciju.[12] Odredba čl. 39. se može posmatrati kroz njena dva dela, prvi koji se odnosi na preduzimanje mera za oporavak i reintegraciju deteta žrtve, i drugi koji se odnosi na slučajeve i situacije u kojima postoji potreba za primenom takvih mera, kao što je, na primer, postojanje oružanog sukoba.[13]
2. Deklaracija o osnovnim principima pravosuđa u odnosu na žrtve krivičnih dela i zloupotrebe moći
Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1985. godine usvojila Deklaraciju o osnovnim principima pravosuđa u odnosu na žrtve krivičnih dela i zloupotrebe moći[14], u čijoj Preambuli se kao razlog usvajanja navodi činjenica da milioni ljudi širom sveta trpe povrede kao rezultat krivičnih dela i zloupotrebe moći, a da pri tome prava ovih žrtava nisu prepoznata na adekvatan način, i dodatno se suočavaju sa teškoćama kada pomažu u krivičnom gonjenju počinilaca. Iz ovog razloga postoji potreba da se na međunarodnom i nacionalnom nivou usvoje mere putem kojih će se osigurati univerzalno i efektivno priznavanje i poštovanje prava žrtava krivičnih dela i zloupotrebe moći.
Definisan je pojam „žrtve“, pod kojim se podrazumevaju sva lica koja su, pojedinačno ili kolektivno, pretrpela štetu, uključujući fizičku ili mentalnu povredu, emocionalnu patnju, ekonomski gubitak ili znatno kršenje osnovnih prava, kroz činjenje ili propuštanje kojim se krše krivični zakoni koji se primenjuju u državama članicama, uključujući i zakone koji zabranjuju zloupotrebu moći u kriminalne svrhe (čl. 1). Pored direktne žrtve, pod pojmom „žrtva“ se podrazumevaju i članovi uže porodice, zatim lica koja su u zavisnom položaju od direktne žrtve, kao i lica koja su pretrpela štetu prilikom pružanja pomoći direktnoj žrtvi u nevolji ili u sprečavanju viktimizacije (čl. 2). Nakon definisanja pojmova, ostale odredbe Deklaracije su podeljene u četiri oblasti koje se donose na pristup pravosuđuju i fer tretman, restituciju, kompenzaciju i pružanje pomoći.
U oblasti koja se odnosi na pristup pravosuđu i fer tretman se kao osnovni princip ističe postupanje sa žrtvom uz saosećanje i poštovanje njenog dostojanstva (čl. 4). Sve žrtve imaju pravo na pristup pravosuđu i brzo i pravično obeštećenje za pretrpljenu štetu putem formalnih ili neformalnih mehanizama, i o tom svom pravu moraju biti obaveštene (čl. 4. i 5). Kako bi se olakšalo da pravosuđe odgovori na sve potrebe žrtava, potrebno je preduzeti sledeće mere: 1. da se žrtve informišu o svojoj ulozi i o svim dešavanjima u postupku; 2. da njihovo mišljenje i interesi budu predstavljeni i razmotreni u određenoj fazi postupka; 3. da im se obezbedi adekvatna pomoć tokom postupka; 4. da se preduzmu mere putem kojih se minimalizuju neugodnosti žrtava, štiti njihova privatnost kada je to potrebno i osigurava njihova bezbednost, kao i bezbednost njihove porodice i svedoka u njihovu korist, od zastrašivanja i odmazde; 5. da se izbegnu nepotrebna odlaganja u postupku i sprovođenju naređenja ili odluka kojima se dodeljuju nadoknade žrtvama (čl. 6).
Okrivljeni ili treća strana odgovorna za njegovo ponašanje, treba, kada je to prikladno, da izvrši pravičnu restituciju žrtvama, njihovim porodicama ili licima koja su u zavisnom položaju od žrtava, što može uključiti povraćaj imovine ili plaćanje za štetu ili gubitak, naknadu troškova nastalih usled viktimizacije, obezbeđivanje usluga i ponovno uspostavljanje prava (čl. 8).
Konačno, pomoć žrtvama obuhvata neophodnu materijalnu, medicinsku, psihološku i socijalnu pomoć putem vladinih, dobrovoljnih, lokalnih i domaćih sredstava, o kom pravu žrtve treba da budu obaveštene, uz obezbeđivanje pristupa ovim vrstama pomoći (čl. 14. i 15). Svi koji u postupku imaju kontakte sa žrtvama, treba da prođu obuku u cilju razumevanja potreba žrtava (čl. 17). Prilikom pružanja usluga i pomoći žrtvama, pažnja treba da se usmeri na one žrtve koje imaju posebne potrebe zbog prirode pretrpljene štete ili faktora kao što su uzrast, pol, religija, invaliditet itd. (čl. 17. u vezi sa čl. 3).
3. Smernice za tretman maloletnika u okviru maloletničkog krivičnog pravosuđa
U Beču se u februaru 1997. godine sastala grupa stručnjaka sa ciljem utvrđivanja programa i plana akcije u pogledu efikasne primene međunarodnih standarda maloletničkog pravosuđa, što je rezultiralo usvajanjem Smernica za tretman maloletnika u okviru maloletničkog krivičnog pravosuđa[15], tzv. Bečkih smernica. Pozivajući se na Deklaraciju o osnovnim principima pravosuđa u odnosu žrtve krivičnih dela i zloupotrebe moći, u Bečkim smernicama je propisano da deci žrtvama treba obezbediti prikladan pristup pravosuđu i pravičnom postupanju, restituciji, kompenzaciji i socijalnoj pomoći (smernica 43). Policija, pravnici, sudije i sudsko osoblje treba da prođu obuku za postupanje u slučajevima u kojima se deca javljaju kao žrtve (smernica 44), a sa detetom žrtvom treba da se postupa sa saosećanjem i uz poštovanje njegovog dostojanstva (smernica 45). Deca žrtve su ovlašćeni na pristup pravosudnim mehanizmima i blagovremeno obeštećenje za pretrpljenu štetu (smernica 45), i imaju pravo na pomoć u zadovoljenju svojih potreba, kao što su zastupanje, zaštita, ekonomska pomoć, savetovanje, usluge zdravstvene i socijalne zaštite, društvena reintegracija i usluge fizičkog i psihološkog oporavka (smernica 46).
Pristup paravičnoj i adekvatnoj kompenzaciji treba da bude omogućen svakom detetu žrtvi kršenja ljudskih prava, posebno žrtvi torture i drugog okrutnog, nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, uključujući silovanje i seksualno zlostavljanje, nezakonito ili arbitrarno lišenje slobode, neopravdano pritvaranje i nesprovođenje pravde (smernica 48).
U sudskom postupku treba izbegavati direktan kontakt između deteta žrtve i okrivljenog u svim fazama postupka u najvećoj mogućoj meri, a otkrivanje identiteta deteta žrtve medijima treba da bude zabranjeno kada je neophodno zaštiti njegovu privatnost (smernica 49.). Podstiče se izmena nacionalnih krivično-procesnih propisa u smeru video snimanja detetovog svedočenja i dozvoljavanja izvođenja tog snimka kao dokaza u postupku (smernica 50.).
Kako bi se adekvatno odgovorilo na potrebe deteta žrtve u postupku, njega treba informisati o njegovoj ulozi u postupku i upoznati ga sa pravilima samog krivičnog postupka, treba dozvoliti da mišljenje i interesi deteta žrtve budu izloženi po svim pitanjima koja ga se lično tiču, i treba preduzeti mere za minimalizovanje odlaganja u postupku, za zaštitu privatnosti, i, kada je to neophodno, za zaštitu od zastrašivanja i odmazde (smernica 51).
4. Smernice za pravosuđe u stvarima koje uključuju decu žrtve i svedoke krivičnih dela
Sastavni deo aktivnosti Ujedinjenih nacija na planu regulisanja položaja žrtava krivičnih dela, jesu i Smernice za pravosuđe u stvarima koje uključuju decu žrtve i svedoke krivičnih dela[16]. Smernice je usvojio Ekonomsko-socijalni savet 2005. godine, pozivajući se na činjenicu da su deca kao žrtve i svedoci krivičnih dela posebno ranjivi, pa im je potrebna posebna zaštita, pomoć i podrška koja je prikladna njihovom uzrastu, stepenu zrelosti i posebnim potrebama radi sprečavanja daljih tegoba i trauma koje mogu biti posledica njihovog učešća u krivičnom postupku. Takođe, Smernice su rezultat priznavanja ozbiljnih fizičkih, psiholoških i emocionalnih posledica krivičnog dela i viktimizacije po decu žrtve i svedoke, pogotovo u slučajevima seksualne eksloatacije, ali i činjenice da je učešće dece žrtava i svedoka nekada neophodno radi efektivnog krivičnog gonjenja, pogotovo kada je dete žrtva ujedno i jedini svedok.
Smernice odražavaju primere dobre prakse zasnovane na savremenim saznanjima i međunarodnim i regionalnim normama, standardima i principima, i treba da budu imlementirane u skladu sa relevantnim nacionalnim zakonodavstvom i sudskim postupcima, uz uvažavanje pravnih, socijalnih, ekonomskih, kulturoloških i geografskih prilika (čl. 1. i 2). Ovo treba da bude ključni razlog za države da svoje nacionalno zakonodavstvo prilagode Smernicama, koje iako predstavljaju "meko pravo" nude niz dobrih rešenja u regulisanju položaja dece žrtava i svedoka krivičnih dela.[17]
Smernice su zasnovane na saznanju da milioni dece širom sveta trpe povrede kao posledice krivičnih dela, da njihova prava nisu adekvatno priznata i da trpe dodatne teškoće kada učestvuju u krivičnom postupku, kao i da su deca ranjiva i zato zahtevaju posebnu zaštitu u skladu sa svojim uzrastom, stepenom zrelosti i individualnim posebnim potrebama, gde su devojčice posebno ranjive i mogu se susresti sa diskriminacijom u svim fazama postupka (čl. 7. a), b) i c)). Potrebno je osigurati da deca žrtve dobiju jednaku zaštitu u svim državama, imajući u vidu različitosti pravnih sistema i tradicija, ali i činjenicu da su krivična dela sve više transnacionalna u svojoj prirodi (čl. 7. k)). Osnovni principi koje treba poštovati u odnosu na decu žrtve krivičnih dela jesu pravo na dostojanstvo, pravo na nediskriminaciju, najbolji interes deteta koji uključuje njegovo pravo na zaštitu i skladan razvoj, i pravo na učešće u postupku (čl. 8). Pravo na učešće u postupku predstavlja pravo deteta da slobodno izrazi svoje mišljenje i da doprinese odlukama koje utiču na njenog život, uključujući one koje se donose u bilo kom sudskom postupku, kao i da se njegovo mišljenje uzme u obzir u skladu sa njegovim sposobnostima, uzrastom, intelektualnom zrelošću i razvojnim kapacitetima (čl. 8. d)). Osnovni principi Smernica ustvari oslikavaju četiri osnovna principa na kojima počiva KPD, i jedan od osnovnih pristupa koji se provlači kroz sve odredbe Smernica jeste postupanje sa decom žrtvama na osetljiv način koji je po meri deteta. Taj osetljiv način podrazumeva da se, sa jedne strane, deci žrtvama pruža zaštita, i da se, sa druge strane, istovremeno poštuju njihove potrebe i prava.[18]
Zatim je data definicija "deteta žrtve i svedoka", prema kojoj se ova fraza odnosi na decu i adolescente, mlađe od 18 godina, koji su žrtve ili svedoci krivičnih dela, bez obzira na njihovu ulogu u izvršenju krivičnog dela ili u krivičnom gonjenju navodnog počinioca ili grupe počinilaca (čl. 9. a)). "Po meri deteta" označava pristup koji uvažava pravo deteta na zaštitu i detetove individualne potrebe i gledišta (čl. 9. d)).
U odnosu na samo učešće deteta žrtve u postupku, detaljno su regulisana njegova sledeća prava: pravo da se sa njim postupa na dostojanstven način i sa saosećanjem, pravo na zaštitu od diskriminacije, pravo da bude informisano, pravo da se čuje i njegov glas i da izrazi svoje mišljenje i interese, pravo na efektnu pomoć, pravo na privatnost, pravo na zaštitu od teškoća tokom sudskog postupka, pravo na bezbednost, pravo na reparaciju i pravo na specijalne preventivne mere.
Pravo deteta da se sa njim postupa na dostojanstven način i sa saosećanjem podrazumeva da tokom sudskog postupka moraju da se uzmu u obzir lične prilike i trenutne potrebe, uzrast, pol, invaliditet i stepen zrelosti deteta, i da se poštuje njegov fizički, mentalni i moralni integritet, što znači da sa svakim detetom treba da se postupa kao sa individuom sa posebnim potrebama, željama i osećanjima (čl. 10. i 11). Kako bi se ovo ostvarilo, zatim kako bi se što manje ometao privatni život deteta i kako bi se izbegle dalje teškoće po njega u postupku, njegovo ispitivanje i druge vrste istražnih radnji treba da sprovode obučeni stručnjaci na osetljiv način, uz njegovo poštovanje (čl. 12. i 13).
Pravo na zaštitu od diskriminacije podrazumeva da pristup pravosuđu ali i usluge podrške tokom postupka treba da budu dostupne svakom detetu bez ikakve diskriminacije po osnovu rase, boje, pola, jezika, religije, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog, etničkog ili društvenog porekla, svojine, invaliditeta, rođenja ili drugog statusa (čl. 15. i 16). Ipak, u određenim slučajevima, posebne usluge i zaštita će morati da se pruže detetu na osnovu pola ili prirode krivičnog dela učinjenog prema detetu, kao što je seksualno nasilje (čl. 17). U ovom delu Smernica je sadržana i jedna vrlo važna odredba, koja odražava savremena shvatanja o sposobnostima deteta, prema kojoj uzrast deteta ne treba da bude smetnja njegovom pravu na učešće u postupku, jer svako dete treba da se tretira kao sposoban svedok za ispitivanje, i ne treba se pretpostavljati da je njegovo svedočenje nevažeće ili nepouzdano samo na osnovu njegovog uzrasta, dokle god njegov uzrast i zrelost omogućavaju davanje razumnog i verodostojnog iskaza, sa ili bez pomaganja u komunikaciji ili druge pomoći (čl. 18).
Pravo na informisanje označava pravo deteta žrtve, njegovih roditelja, staratelja i pravnih predstavnika da od svog prvog susreta sa sudskim postupkom budu adekvatno i neodložno obavešteni o svim oblicima pomoći koji im stoje na raspolaganju, o oblicima zaštite, o pravilima postupka, kao i o toku konkretnog postupka i svim odlukama koje se u njemu donose (čl. 19. i 20).
U skladu sa pravom deteta da se čuje njegov glas i da izrazi svoje mišljenje i interese, stručnjaci treba da se postaraju da omoguće da dete žrtva izrazi svoje mišljenje i interese u odnosu na svoje učešće u postupku, svoju bezbednost u odnosu na okrivljenog, način na koji želi da svedoči i na ishod postupka (čl. 21).
Pravo na efektnu pomoć podrazumeva pravo deteta žrtve, ali i članova njegove porodice kada je to prikladno, da ima pristup pomoći od strane stručnjaka, što može da obuhvata finansijske, pravne, zdravstvene, socijalne, obrazovne usluge ili usluge savetovanja, usluge fizičkog ili psihološkog oporavka, kao i usluge neophodne za detetovu reintegraciju (čl. 22). Stručnjaci treba da razviju i primene mere kojima se olakšava detetu da svedoči u svim fazama postupka, što može uključiti i stručnjaka za decu žrtve i svedoke koji će odgovoriti na njihove posebne potrebe, osobu za podršku tokom svedočenja kao što je prethodno navedeni stručnjak ili član porodice, ili postavljanje staratelja za zaštitu pravnih interesa deteta kada je to potrebno (čl. 25).
Pravo na privatnost deteta žrtve je od primarnog značaja i podrazumeva da podaci o učešću deteta u sudskom postupku moraju da budu zaštićeni, što se može ostvariti njihovom poverljivošću ili zabranom njihovog obelodanjivanja koje može voditi identifikovanju deteta koje kao žrtva učestvuje u postupku (čl. 26. i 27). U tom smislu mogu se preduzeti razne mere, kao što je, na primer, isključenje javnosti ili medija tokom detetovog svedočenja (čl. 28).
Kako bi se realizovalo pravo deteta na zaštitu od teškoća tokom sudskog postupka, stručnjaci treba da pruže pomoć i budu uz dete žrtvu u svim fazama postupka, da ih informišu o svim fazama postupka, da isplaniraju njihovo učešće u postupku da se postaraju da suđenje počne što je pre moguće, osim ukoliko je odlaganje u najboljem interesu deteta, kao i da sama istraga bude ekspeditivna onda kada se dete javlja kao žrtva ili svedok krivičnog dela (čl. 29. i 30. a), b) i c)). Ovo dalje podrazumeva da postupak bude po meri deteta, uključujući prostorije za saslušanje koje su prilagođene deci, interdisciplinarne usluge za decu žrtve objedinjene na istom mestu, sudnicu modifikovanu po meri deteta, pauze tokom detetovog svedočenja, saslušanje zakazano za deo dana koji je u skladu sa uzrastom i zrelošću deteta, odlazak deteta u sud samo kada je to neophodno i primenu drugih mera koje olakšavaju detetovo svedočenje (čl. 30. e)). Stručnjaci takođe treba da primene mere koje će osigurati ograničenje broja saslušanja deteta žrtve ili svedoka, što može uključiti i audio ili video snimanje njegovog saslušanja, zatim njegovu zaštitu od unakrsnog ispitivanja od strane okrivljenog, kao i da način njegovog ispitivanja bude po meri deteta (čl. 31).
Kada je ugrožena bezbednost deteta žrtve ili svedoka, ono ima pravo na mere zaštite kao što su izbegavanje direktnog kontakta sa okrivljenim, zabrana prilaska, određivanje pritvora okrivljenom ili jemstva uz obavezu izbegavanja kontakta sa žrtvom ili svedokom, kućni pritvor, pružanje detetu zaštite od strane policije ili drugih agencija (čl. 32-34).
Dete žrtva ima pravo na reparaciju u cilju njegovog potpunog obeštećenja, reintegracije i oporavka, što može uključiti restituciju od strane okrivljenog, pomoć od strane programa za kompenzaciju žrtvama, ili naknadu štetu u parnici. Kada je moguće, treba nadoknaditi i troškove socijalne i edukativne reintegracije, medicinskog tretmana, psihološke pomoći i pravnih usluga (čl. 35-37).
Kako su deca žrtve i svedoci posebno osetljivi i podložni ponovnoj viktimizaciji, stručnjaci treba da razviju posebnu strategiju i mere intervencije, u vidu mera specijalne prevencije, u slučajevima kada postoji opasnost da do njihove ponovne viktimizacije zaista dođe (čl. 38-39).
B. Regionalni međunarodni pravni akti
Na nivou Evropske unije se takođe čine napori da se položaj žrtava krivičnih dela reguliše na način kojim se priznaje njihov status žrtava i sva prava koja taj status povlači. U tom pravcu je usmerena i zakonodavna aktivnost, oličena, pre svega, u Evropskoj konvenciji o kompenzaciji žrtvama nasilnih krivičnih dela[19], koju je usvojio Savet Evrope 1983. godine. Prema ovoj Konvenciji, pravo na kompenzaciju imaju lica koja su pretrpela ozbiljne telesne povrede ili narušavanje zdravlja kao direktnu posledicu namernog nasilnog krivičnog dela, kao i lica koja su u zavisnom položaju od osobe koja je umrla usled takvog krivičnog dela (čl. 2. st. 1). Ova lica imaju pravo na kompenzaciju i u slučaju da počinilac ne može biti krivično gonjen ili kažnjen (čl. 2. st. 2). Kompenzacija najmanje treba da pokrije gubitak zarade, medicinske i bolničke troškove i troškove sahrane, gubitak izdržavanja u odnosu na lica koja su u zavisnom položaju u odnosu na žrtvu (čl. 4). Nakon toga je razrađena šema kompenzacije, kao i obaveza za države da sarađuju radi ostvarivanja prava na kompenzaciju koje reguliše ova Konvencija.
Deo zakonodavne aktivnosti Saveta Evrope jeste i Okvirna odluka o položaju žrtava u krivičnim postupcima[20] iz 2001. godine. Prema ovoj Odluci žrtvom se smatra fizičko lice koje je pretrpelo štetu, uključujući fizičku ili mentalnu povredu, emotivne patnje ili ekonomski gubitak, direktno prouzrokovan činjenjem ili propuštanjem koje predstavlja kršenje krivičnog prava države članice (čl. 1. a)). Ostale odredbe ove Odluke se odnose na pravo žrtava na učešće u postupku, da se čuje i njihov glas, da budu obaveštene o svim relevantnim informacijama, na pomoć prilikom učešća u postupku, zatim pravo na zaštitu i posebnu zaštitu u slučaju posebno ranjivih žrtava, i pravo na kompenzaciju. Kako su ove odredbe sadržinski veoma slične odredbama prethodno analiziranih dokumenata, nećemo ih posebno navoditi i obrazlagati. Ipak, značajno je pomenuti da je u praksi Evropskog suda za ljudska prava često pozivanje na ovu Odluku onda kada se kao žrtva javlja maloletno lice, i u tom smislu je ovaj Sud zauzeo stav da je postojanje maloletstva na strani žrtve krivičnog dela dovoljan osnov za njeno svrstavanje u "posebno ranjive žrtve" prema navedenoj Odluci.[21]
Smernice Komiteta ministara Saveta Evrope o pravosuđu po meri deteta[22] takođe predviđaju i postupanje sa decom koju treba saslušati kao žrtve ili svedoke krivičnih dela. Tako se predlaže da decu žrtve saslušavaju obučena stručna lica, i to u najpovoljnijoj atmosferi i najpogodnijim uslovima, uz vođenje računa o njihovom uzrastu, zrelosti i nivou razumevanja, kao i eventualnim teškoćama u komunikaciji (smernica 64). Podstiče se audio-vizuelno snimanje saslušanja deteta žrtve (smernica 65). Broj saslušanja deteta treba ograničiti u što većoj meri, dužinu saslušanja treba prilagoditi uzrastu deteta i rasponu njegove pažnje (smernica 67), a kada je potrebno više od jednog saslušanja, poželjno je da se saslušanja sprovode od strane istog lica (smernica 66). Preporučuje se izbegavanje neposrednog kontakta, suočavanja ili interakcije između deteta žrtve i navodnih počinilaca, osim ukoliko dete to zahteva (smernica 68), a deci treba omogućiti da u postupku svedoče bez prisustva navodnog počinioca (smernica 69). Zatim su predviđene neke smernice koje se odnose na verodostojnost iskaza deteta, prema kojima manje formalni pristup svedočenju deteta, kao što je, na primer, njegovo oslobađanje dužnosti polaganja zakletve, ne treba da prejudicira neverodostojnost njegovog iskaza (smernica 70), niti činjenica njegovog uzrasta unapred da obeleži njegov iskaz kao nevaljan ili nepouzdan (smernica 73). Sudiji treba ostaviti mogućnost da dozvoli detetu da ne svedoči (smernica 72), a u slučaju uzimanja iskaza od deteta žrtve treba nastojati da se ono obavi u objektima napravljenim po meri deteta i okruženju prilagođenom deci (smernica 74).
IV ZAKLjUČAK
Humanistički orijentisana shvatanja društva o potrebi šire i intenzivnije zaštite maloletnih lica od vršenja krivičnih dela prema njima, su dovela do sistematskog uređenja krivičnopravne zaštite maloletnih lica u novijim krivičnim zakonodavstvima. Usled uzajamnog uticaja između nacionalnih i međunarodnih legislativnih aktivnosti, i na međunarodnom nivou dolazi do usvajanja mnogobrojnih međunarodnih standarda koji se odnose na regulisanje položaja maloletnih lica onda kada se javljaju kao žrtve krivičnih dela.
Međunarodni standardi, koji najčešće na objedinjen način regulišu položaj i maloletnih žrtava i maloletnih svedoka,[23] se suštinski mogu podeliti na krovne standarde koji se moraju primenjivati i kada se maloletno lice javlja kao žrtva i kada se javlja kao svedok, i one koji se primenjuju onda kada maloletno lice učestvuje u postupku kao žrtva, odnosno onda kada se u postupku javlja kao svedok.
Krovni standardi koji se moraju primenjivati i u odnosu na maloletne žrtve i u odnosu na maloletne svedoke jesu: 1. poštovanje prava na dostojanstvo, prava na nediskriminaciju, najboljeg interesa deteta i prava da se čuje i njegov glas, kao četiri osnovna principa KPD; 2. specijalizacija organa nadležnih u postupku i svih koji tokom postupka na bilo koji način dolaze u kontakt sa maloletnim licem, u smislu posedovanja posebnih znanja iz oblasti prava deteta i krivičnopravne zaštite maloletnih lica; 3. obazrivost u postupanju sa maloletnim licem, koje mora da bude "po meri deteta", odnosno prilagođeno njegovom uzrastu, zrelošću i drugim ličnim svojstvima i prilikama u kojima živi; 4. zabrana mučenja ili bilo kakvog nehumanog ili okrutnog postupanja ili kažnjavanja.
Osnovni standardi primenjivi u odnosu na maloletne žrtve jesu: 1. pravo na pristup pravosuđu; 2. pravo da u postupku, samostalno ili preko pravnog predstavnika, iznesu svoje mišljenje i interese o svim pitanjima koja ih se lično tiču; 3. pravo da budu informisani o svom pravu na učešće u postupku kao žrtve, o ostalim pravima koje ono povlači, kao i o toku samog postupka i svim odlukama koje se u njemu donose; 4. pravo na pomoć tokom postupka, koja u odnosu na maloletna lica može, između ostalog, da obuhvati i stručnu pomoć psihologa i pedagoga; 5. pravo na mere zaštite kada postoji opasnost po bezbednost žrtve ili njene porodice; 6. pravo na zaštitu privatnosti; 7. pravo na reparaciju zbog povrede nastale učinjenim krivičnim delom.
Višnja Ranđelović *
INTERNATIONAL STANDARDS FOR REGULATION OF THE POSITION OF JUVENILE VICTIMS OF CRIMINAL OFFENCES
Summary
Humanistically oriented understandings of the society about the need for wider and more intensive protection of juveniles from committing criminal offences against them, have led to the systematic regulation of criminal law protection of juveniles in recent criminal legislations. Due to the mutual influence between national and international legislative activities, numerous international standards are adopted at the international level, which refer to the regulation of the position of juveniles when they appear as victims of criminal offences. The paper presents international acts, universal and regional (adopted within the European Union), whose goal is to standardize the position of juveniles when they appear as victims of criminal offences. When formulating international standards, there is a noticeable effort to reflect the understanding of the sensitivity of the personality of juveniles who are still in the phase of development and maturation, but also the fact that the juvenile has already experienced trauma by committing a criminal offence against him, which requires prudence in handling and specialized organs.
Key words: juvenile, victim, criminal offence, international standards, specialization of organs, prudence in handling.
* Asistent Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, vmilekic@jura.kg.ac.rs
[1] Rad je rezultat istraživanja na projektu Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu: „Usklađivanje pravnog sistema Srbije sa standardima Evropske unije“, koji se finansira iz sredstava Fakulteta.
[2] F. Hirjan, M. Singer, Maloljetnici u krivičnom pravu, Globus, Zagreb, 1987, 227.
[3] M. Škulić, Maloletnici kao učinioci i kao žrtve krivičnih dela, Beograd, 2003, 368.
[4] Ibid., 369.
[5] Konvencija o pravima deteta, Rezolucija br. 44/25 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 20. novembra 1989. godine.
[6] S. Soković, S. Bejatović, Maloletničko krivično pravo, Kragujevac, 2009, 210.
[7] M. Škulić, op.cit., 370.; slično: Prema Simović-Hiber krivična dela koja za cilj imaju zaštitu maloletnih lica se mogu podeliti na: 1. krivična dela kod kojih je status maloletstva isključiv osnov postojanja krivičnog dela; 2. krivična dela kod kojih je maloletstvo okolnost koja od osnovnog oblika stvara kvalifikovani; 3. krivična dela koja su u finkciji supstitucije ili pojačavanja mera izvorno porodičnopravnog karaktera (npr. nedavanje izdržavanja). I. Simović-Hiber, Krivična dela na štetu dece i maloletnika (ili maloletnog lica), u: Krivičnopravna pitanja maloletničke delinkvencije, međunarodni naučni skup, Beograd, 21-22. mart 2008. godine, Srpsko udruženje za krivičnopravnu teoriju i praksu, 70.
[8] Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Službeni glasnik RS, br. 85/2005.
[9] Perić, O., Komentar Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Beograd, 2007, 262.
[10] U Konvenciji o pravima deteta, kao i u većini drugih međunarodnih akata, se umesto termina „maloletno lice“ koristi termin „dete“ (eng. child), pa je u cilju naučne doslednosti važno pojasniti da se pod terminom „dete“ u KPD smatra „svako ljudsko biće koje nije navršilo 18 godina života, ukoliko se, po zakonu koji se primenjuje na dete, punoletstvo ne stiče ranije“. U tom smislu i termin „dete“ i termin „maloletno lice“ se odnose na lice koje nije navršilo 18 godina starosti.
[11] General Comment No. 12 (2009), The right of the child to be heard, United Nations, Committee on the Rights of the Child, CRC/C/GC/12, 20 July 2009, par. 62-64.
[12] G. Van Bueren, The International Legal Protection of Children in Armed Conflict, The International and Comparative Law Quarterly, vol. 43, no. 4, 1994, 823.; R. Hodgkin, P. Newell, Implementation Handbook for the Convention on the Rights of the Child, UNICEF, 2007, 596-597.
[13] B. V. Nylund, International Law and the child victim of armed conflict - Is the "First Call" for children?, The International Journal of Children`s Rights, no. 6, 1998, 28.
[14] Declaration of Basic Principles of Justice for Victims of Crime and Abuse of Power, United Nations General Assembly, A/RES/40/34, 29 November 1985.
[15] Guidelines for action on children in the criminal justice system, United Nations, Economic and Social Council, Resolution 1997/30, 21 July 1997.
[16] Guidelines on Justice in Matters involving Child Victims and Witnesses of Crime, United Nations, Economic and Social Council, ECOSOC Resolution 2005/20, 22 July 2005.
[17] I. Stevanović, Posebne mere zaštite deteta u krivičnom postupku, Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, br. 3, 2017, 78.
[18] A. Beijer, T. Liefaard, A Bermuda Triangle? Balancing Protection, Participation and Proof in Criminal Proceedings affecting Child Victims and Witnesses, Utrecht Law Review, vol. 7, issue 3, 2011, 80.
[19] European Convention on the Compensation of Victims of Violent Crimes, Council of Europe, European Treaty Series - No. 116, Strasbourg, 24 October 1983.
[20] Council Framework Decision on the standing of victims in criminal proceedings, Council of Europe, 2001/220/JHA, 15 March 2001.
[21] European Court of Human Rights, Pupino Judgment of the Court (Grand Chamber), Case C-105/03, 16 June 2005, par. 53.
[22] Smernice o pravosuđu po meri deteta, Savet Evrope, Komitet ministara, usvojene 17. novembra 2010. godine na 1.098. zasedanju zamenika ministara.
[23] Više o maloletnim licima kao svedocima krivičnih dela: V. Ranđelović, The status of juvenile witnesses in juvenile criminal legislation of Serbian and EU standards, u: Towards a better future, democracy, EU integration and criminal justice (eds. G. Ilik, A., Stanojoska), vol. II, Faculty of Law - Kicevo, University "St. Kliment Ohridski" - Bitola, Bitola, 2019, 211-222.
* Assistant, Faculty of Law, University of Kragujevac.