Boban Vidojević*
Pregledni naučni članak
UDK: 349.2
ARBITRAŽA ZA INDIVIDUALNE RADNE SPOROVE
Rad primljen: 14. 11. 2019.
Rad prihvaćen za objavljivanje: 24. 09. 2020.
Primarni cilj ovog rada je da ukaže na niz prednosti vansudskog rešavanja radnih sporova u odnosu na sudsko, a prvenstveno arbitraže, koju karakteriše meritorno, brzo i kompromisno rešavanje radnih sporova. Usklađivanje interesa socijalnih partnera predstavlja polaznu osnovu u razvoju ovog načina rešavanja radnih sporova. Strane rešavaju spor uz pomoć neutralnog subjekta (arbitra), eksperta u oblasti radnog prava, koji ispunjava sve zakonom propisane kriterijume, što doprinosi, između ostalog, brzom i pravičnom rešavanju ove vrste spora. Arbitraža se smatra neformalnim „civilizovanim metodom“ koji omogućava postizanje socijalne pravde jer dovodi do rešenja sporova na dobrobit obe strane. Efikasnost, stranačka autonomija, ekonomičnost, dobrovoljnost, neformalnost i besplatnost, samo su neke od prednosti ovog metoda. U radu se analiziraju relevantni pravni izvori Republike Srbije, nastojeći da se da odgovor zbog čega je arbitraža za individualne radne sporove najadekvatniji miran metod rešavanja radnih sporova, koje su njene prednosti u odnosu na sudsko rešavanje sporova i na primenu metoda pritiska (štrajk, lock-out), a koji su nedostaci u odnosu na uporedno-pravna rešenja.
Ključne reči: arbitraža, arbitar, neformalnost, stranačka autonomija, dobrovoljnost.
I UVOD
Rešavanje sporova iz oblasti radnih odnosa je odlučujući faktor stabilnosti industrijskog mira i prevencije konflikata. Dakle, suštinski problem ne predstavljaju sami konflikti već metode i način rešavanja istih. Svaka zemlja teži da izgradi sistem u kome će regulisati odnose između rada i kapitala na način koji sprečava nastanak konflikta i iste rešava na način koji pospešuje poverenje socijalnih partnera, a sve u cilju izgradnje i očuvanja socijalnog mira, time i političke stabilnosti jednog društva. Najznačajniji i najobjektivniji oblik eksterne zaštite prava zaposlenih je svakako u sudskom postupku. Međutim, poslednjih godina na značaju (sve više) dobijaju vaninstitucionalni oblici zaštite (alternativno rešavanje radnih sporova), naročito arbitraža kao metod mirnog rešavanja sporova. Arbitraža predstavlja i međunarodno priznato pravo, što se ističe i u čl. 8. Konvenciji MOR br. 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca iz 1982. godine, kojim se propisuje da radnik ima pravo da se žali nekom nepristrasnom telu, kao što je sud, radnički sud, arbitražni komitet ili arbitar.
U domaćoj radnopravnoj regulativi, arbitraža je dvojako uređena – Zakonom o radu, kao opštim zakonom, sa jedne strane i Zakonom o mirnom rešavanju radnih sporova, kao lex specialis sa druge strane.
II POJAM I VRSTE RADNIH SPOROVA
A. Pojam radnog spora
Istorija radnih sporova je prilično duga. Njeni začeci zapaženi su još krajem feudalizma, ali se njihov nastanak konkretno vezuje za 19. vek i pojavu i razvoj ugovora o radu. Radni sporovi predstavljaju jednu od najbitnijih tema ne samo radnog prava, već prava uopšte. Suprotstavljenost interesa u ovoj oblasti izaziva niz posledica, koje dejstvuju na više nivoa- prema pojedincu, preduzeću, privrednoj grani, pa i na čitavu ekonomiju jedne države. U teoriji je prisutna široka lepeza uskih i sveobuhvatnih, obimnih definicija, ali ćemo u radu navesti samo neke. Tako je, na primer, profesor Aleksandar Baltić, u svojoj knjizi „Osnovi radnog prava FNRJ“, naveo da su radni sporovi u stvari sporovi koji nastaju između radnika (nameštenika), odnosno službenika i organizacije (poslodavca), povodom povrede prava ili neposrednih ličnih interesa priznatih pravnim propisima (zakonom, uredbom ili drugim normativnim aktom), kolektivnim ugovorom ili ugovorom o radu, za čije rešavanje je nadležan određeni organ”. Sa druge strane imamo prilično jednostranu definiciju koja radni spor definiše kao „sudski spor u kome je predmet spora ostvarivanje ili zaštita prava radnika iz rada ili po osnovu rada“. Obe definicija se prevashodno fokusiraju na individualni radni spor, i isključuju postojanje kolektivnih radnih sporova, pa ih to čini nepotpunim.
Annie de Roo (Eni de Ru) i Rob Jagtenberg (Rob Jagtenberg), čuveni po jednoj od najkvalitetnijih studija o rešavanju radnih sporova u Evropi, za radne sporove kažu da su to “....svi sporovi proizašli iz zaključenja, dejstva i raskida individualnog ugovora o radu i/ili kolektivnih ugovora o radu.”[1] Na mane ove definicije i oni sami ukazuju, jer isključuju sporove iz socijalnog osiguranja i izjednačavaju ugovor o radu sa radnim odnosom, što bi i imalo potporu u zapadnim zemljama, gde je ugovor o radu kao sinonim za radni odnos prilično zastupljen. Neizostavna je i definicija profesora Borivoja Šunderića, koji kaže da “radni spor nastaje između stranaka radnog odnosa (individualnog ili kolektivnog) onda kada jedna stranka činjenjem ili nečinjenjem onemogućava ostvarivanje prava ili vrši povredu prava ili, pak, interesa zasnovanog na pravu druge stranke ili kad se suprotstavlja zahtevu druge strane za izmenu postojećih ili utvrđivanje novih prava i obaveza, odnosno uslova rada”.[2]
B. Vrste radnih sporova
Pravna nauka i praksa poznaju niz podela radnih sporova, koji se razlikuju od zemlje do zemlje, u zavisnosti od razvijenog društveno–ekonomskog i političkog sistema. Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova (u daljem tekstu: ZMRRS)[3] iz 2004. godine, navodi podelu na individualne i kolektivne radne sporove.
1. Individualni radni spor
Koreni individualnih radnih sporova zapaženi su još u rimskom pravu. U savremenom smislu, ova vrsta spora nastala je početkom 19. veka, prvobitno u Francuskoj, a potom i u drugim zemljama Evrope. To se u Srbiji dešava početkom 20. veka, kad se stvara i razvija radno zakonodavstvo i radno sudstvo, zahvaljujući čemu dolazi do izdvajanja individualnih radnih sporova kao zasebnih sporova. Individualni radni spor je spor između radnika, kao pojedinca i poslodavca povodom nepriznavanja ili povrede kakvog individualnog (pojedinačnog) prava iz radnog odnosa ili neposrednog ličnog interesa zasnovanog na pravu ili povodom povrede radne obaveze iz radnog odnosa utvrđene pravnim propisima.[4] Pod individualnim pravima iz radnog odnosa podrazumevaju se prava koja se pojedinačno ostvaruju, poput prava na dnevni, nedeljni i godišnji odmor, pravo na zaradu i druga prava, koja se, sledstveno pomenutom, pojedinačno i štite. ZMRRS, prvobitno je pod individualnim radnim sporom podrazumevao samo spor povodom otkaza ugovora o radu i isplate minimalne zarade. Međutim, izmenama iz 2009. godine, predmet individualnog radnog spora je proširen, tako da se pod individualnim radnim sporom, u smislu ovog Zakona, smatra spor povodom: a) otkaza ugovora o radu, b) ugovaranja i isplate minimalne zarade, v) diskriminacije i zlostavljanja na radu, g) naknade troškova za ishranu u toku rada, d) naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, đ) isplate jubilarne nagrade i e) isplate regresa za godišnji odmor.[5]
Individualni radni sporovi se često podudaraju sa kolektivnim radnim sporovima. Jasnu granicu je teško postaviti, posebno zbog iskazane solidarnosti, u situacijama kada sindikat nađe da su povredom individualnog prava povređeni i kolektivni interesi radnika.
2. Kolektivni radni spor
Nastanak i evolucija kolektivnih radnih prava vezuje se za 20. vek. Razvoj kolektivnih radnih sporova, u celini, možemo podeliti na dve faze: a) sudsku fazu, kada su u razvoju kolektivnih radnih sporova sudovi igrali najznačajniju ulogu i b) “fazu zakonskog regulisanja”, kada zakonsko regulisanje ove vrste sporova dolazi do punog izražaja.
Kolektivnim radnim sporom se smatra spor između sindikata, većine zaposlenih, a pod određenim uslovima i saveta zaposlenih, na jednoj strani, i poslodavca, udruženja poslodavaca, u pojedinim zemljama i privredne komore, odnosno trgovačke komore, na drugoj strani, povodom povrede ili ugrožavanja, odnosno povodom uređivanja, primene ili tumačenja opštih kolektivnih prava, obaveza ili interesa iz rada i po osnovu rada, utvrđenih zakonom ili drugim aktom, koji se, po pravilu, rešava mirnim putem ili u postupku pred nadležnim sudom, a izuzetno putem štrajka, lokauta i drugih oblika pritisaka.[6]
Subjekti kolektivnog radnog spora, nasuprot individualnom radnom sporu, su poslodavac, ili poslodavačko udruženje i sindikat, većina zaposlenih, odnosno savet zaposlenih, a predmet, kolektivna prava, obaveze i interes. U kategoriju kolektivnih prava zaposlenih spadaju pravo na sindikalno organizovanje, pravo na kolektivno pregovaranje, pravo na participaciju i pravo na kolektivnu akciju.
III ARBITRAŽA
A. Pojam, značaj i prednost arbitraže u odnosu na sudsko rešavanje radnih sporova
«Pred arbitre se izlazi u nadi da se sve neće izgubiti,
ali spremni na to da se sve neće ni dobiti.»
(Ciceron)
Etimologija pojma arbitraže vezuje se za latinsku reč arbiter - izabrani sudija, odnosno arbitrary - presuđivati kao izabrani sudija.[7] U prenesenom smislu, arbitraža se može definisati kao metoda mirnog rešavanja radnih sporova, kod koga se neutralni subjekt, jedan ili više njih (arbitar), angažuje da donese meritornu odluku koja treba da bude osnov rešenja sukoba. Odluka koja se donosi, pravno je obavezujućeg karaktera i njome se pravnosnažno okončava radni spor. Nastanak arbitraže je posledica nezadovoljstva zbog strogog, skupog, sporog i neizvesnog sudskog postupka. Ona se vremenom toliko razvijala, da je od nepriznate i fakultativne institucije, danas dostigla pravno regulisan položaj i opstaje paralelno sa državnim institucijama.[8] Arbitraža predstavlja miran, pravedan i civilizovan metod rešavanja sukoba, gde su izraženi principi pravičnosti, dobrovoljnosti, fleksibilnosti, efikasnosti i ekonomičnosti, kao i princip interesne ravnoteže strana u sporu. Kao ultima ratio, odnosno krajnje sredstvo, koristi se tek onda kad se iscrpe sve ostale predviđene metode mirnog rešavanja, tj. nakon neuspelo okončanog mirenja i posredovanja. Za razliku od mirenja i posredovanja, arbitraža je formalniji metod, gde je akcenat stavljen na treće, neutralno lice, a ne na strane u sporu kojima miritelj, odnosno posrednik, pomažu da se nagode.
Izvorno, o pravnoj prirodi arbitraže formirala su se dva suprotna stanovišta (teorije) materijalnopravna (ugovorna) i procesnopravna (jurisdikciona).[9] Sa aspekta materijalnopravne teorije, arbitraža se tretira kao organ strana(k)a, gde je osnov arbitražni sporazum iz koga arbitri crpe sva svoja ovlašćenja, dok suprotna procesnopravna teorija tretira arbitražu kao izabrani sud, pravosudni organ kome država delegira prerogative državnog pravosuđa. Generalno, nemoguće je potpuno osporiti ni jednu ni drugu teoriju, pa je najbolje posmatrati arbitražu kao jednu mešovitu tvorevinu, koja je u radnom pravu bliža materijalnopravnoj teoriji. Zakonska rešenja u vezi sa arbitražom u Republici Srbiji regulisana su dvojako, tačnije i Zakonom o radu i Zakonom o mirnom rešavanju radnih sporova.
U smislu rečenog, Zakon o radu u čl. 194. predviđa zaštitu pojedinačnih prava i navodi da se opštim aktom i ugovorom o radu može predvideti postupak sporazumnog rešavanja spornih pitanja između poslodavca i zaposlenog, gde sporna pitanja rešava arbitar, koga sporazumom određuju strane u sporu.[10] Sa druge strane, arbitraža u smislu ZMRRS podrazumeva institucionalni metod rešavanja sporova u okviru i pred Agencijom za mirno rešavanje radnih sporova. ZMRRS definiše arbitražu kao postupak u kome arbitar odlučuje o predmetu individualnog radnog spora[11] i okončava ga rešenjem koje je pravnosnažno i izvršno danom dostavljanja stranama usporu.[12]
B. Vrste arbitraže
Podela se može izvršiti po osnovu različitih kriterijuma. Ukoliko se kao principium divisionis uzme pricip obaveznosti, odnosno neobaveznosti pristupanja arbitraži, razlikujemo:[13] a) dobrovoljnu (fakultativnu) arbitražu i b) obaveznu (zakonsku) arbitražu.
1. Dobrovoljna arbitraža
Dobrovoljna arbitraža se još naziva i ugovornom, što nas navodi na ključni pojam ove vrste arbitraže-saglasnost volja strana u sporu koje imaju mogućnost da se slobodnom voljom sporazumeju oko izbora arbitra odnosno arbitražnog rešavanja spora i domena dejstva arbitražne odluke, tačnije da li će prihvatiti arbitražnu odluku kao obavezujuću ili ne. Dokle god postoji element dobrovoljnosti, arbitraža se neće smatrati obaveznom. Dobrovoljna arbitraža čija odluka nije obavezujuća, tretira se kao savetodavna arbitraža.[14]
2. Obavezna arbitraža
Pod obaveznom arbitražom se, prema vladajućem shvatanju, podrazumeva arbitraža kod koje su strane dužne da pristupe arbitraži i da poštuju njenu odluku.[15] Ova vrsta arbitraže nosi sa sobom niz kontradiktornosti, koji se ogledaju u isključenju osnovnih principa na kojima se bazira mirno rešavanje radnih sporova, kao što su dobrovoljnost i autonomija stranaka. Stranke jedino zadržavaju pravo izbora arbitra pred kojim će se voditi postupak.
3. Pravna arbitraža
Pravna arbitraža odnosi se na postupak rešavanja sporova povodom primene i tumačenja prava iz kolektivnog ugovora ili radnog zakonodavstva. Ova vrsta arbitraže prisutna je u svim zemljama u kojima je razvijeno kolektivno pregovaranje. Naročito je zastupljena u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi.[16]
4. Interesna arbitraža
Interesna arbitraža nadležna je za rešavanje interesnih kolektivnih radnih sporova koji za predmet imaju spor povodom zaključivanja ili revizije kolektivnog ugovora. Karakteristično za ovu arbitražu je sloboda kreacije koju ima arbitar. On postupa po principu pravičnosti, ex equoet bono, uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, pritom se prvenstveno fokusirajući na ekonomski element.
5. Stalna arbitraža
Stalna arbitraža javlja se u institucionalnoj formi, bez vremenskog ograničenja, sa utvrđenom listom arbitara i propisanim pravilima postupka, koji su utvrđeni zakonom, podzakonskim aktom ili nekim drugim propisom. Stalnost je upravo jedna od krucijalnih osobenosti ove arbitraže. Kontinuitet u radu pomaže unapređivanju i ujednačavanju arbitražne prakse, kao i sticanju znanja i iskustva na strani arbitara. Stalnoj arbitraži se jedino može zameriti rutina i birokratija.[17]
6. Ad hoc arbitraža
Ad hoc arbitraža (privremena arbitraža) je dobrovoljna arbitraža, koja se formira od slučaja do slučaja, in concreto, za određenu stvar. Najviše joj se prigovara nedostatak kontinuiteta i stalnih sekretarijata. Međutim, sa druge strane, kao jedna od prednosti navodi se neutralnost i nepristrasnost arbitara.
7. Inokosna arbitraža
Pod inokosnom (individualnom) arbitražom podrazumeva se arbitraža u kojoj spor rešava arbitar pojedinac. Smatra se efikasnijim načinom rešavanja radnih sporova od kolegijalne arbitraže, zbog brzine i ekonomičnosti.[18] Individualna arbitraža je zastupljena u individualnim radnim sporovima i jednostavnijim kolektivnim radnim sporovima. Iz svega navedenog proizilazi jasan zaključak da je položaj arbitra takav da iziskuje veliku odgovornost, s obzirom da sam odlučuje o predmetu spora. Tako na primer, prilikom rešavanja kolektivnog radnog spora, ukoliko dođe do greške arbitra, potrebno je pokrenuti sudski postupak kako bi se ista ispravila, što izaziva naknadne troškove, vreme i zaoštravanje odnosa među stranama u sporu.
8. Kolegijalna arbitraža
Kolegijalna ili kolektivna arbitraža je takav oblik arbitraže koja se javlja u formi tripartitnih veća. Ova veća mogu da broje i više arbitara, kada u njihov sastav ulaze eksperti i predstavnici vlasti.
IV SUBJEKTI I POSTUPAK ARBITRAŽE
A. Organizacija, sastav i nadležnost Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova
Republika Srbija dugo nije poznavala instituciju u čijoj bi nadležnosti bilo mirno rešavanje radnih sporova. Tek sa usvajanjem ZMRRS 2004. godine, konstituisana je specijalizovana institucija za mirno rešavanje individualnih i kolektivnih radnih sporova, Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova (u daljem tekstu: Agencija), koja sa radom počinje 2005. godine. Radom Agencije rukovodi direktor kog postavlja Vlada Republike Srbije i koji je istoj odgovoran.[19] Delokrug poslova koji su u nadležnosti Republičke agencije za mirno rešavanje radnih sporova regulisan je čl. 8. ZMRRS. On obuhvata: a) mirno rešavanje kolektivnih i individualnih sporova; b) izbor miritelja i arbitara; v) vođenje Imenika miritelja i arbitara (dalje: Imenik); g) stručno usavršavanje miritelja i arbitara; d) odlučivanje o izuzeću miritelja i arbitara; đ) evidenciju o postupcima mirnog rešavanja radnih sporova; e) druge poslove određene zakonom.
Imenik arbitara i miritelja vodi Agencija i on sadrži ime i prezime miritelja, odnosno arbitara, zatim adresu, stručnu spremu, naziv i sedište poslodavca, ako je u radnom odnosu, kao i broj i datum odluke o izboru i broj i datum rešenja o upisu i brisanju iz Imenika.[20]
1. Arbitri (izbor, mandat, brisanje, dužnost i prava)
Arbitar može biti lice koje ispunjava sledeće osnovne uslove:[21] a) da je državljanin Republike Srbije; b) da ima visoku stručnu spremu i najmanje pet godina radnog iskustva u oblasti radnih odnosa; v) da nije osuđivano za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nepodobnim za obavljanje ovih poslova; g) da je dostojno dužnosti arbitra.
Pored navedenih uslova, ZMRRS dalje propisuje da za arbitra može biti izabrano lice koje ima položen pravosudni ispit ili je redovni profesor fakulteta iz pozitivno-pravnih predmeta.[22] Arbitri se biraju na osnovu javnog oglasa koji objavljuje Agencija. Izbor vrši Komisija za izbor arbitara, koja bira predsednika iz svojih redova, a sačinjena je od dva predstavnika Vlade (imenuje ih Vlada), dva predstavnika reprezentativnih sindikata osnovanih za teritoriju Republike Srbije i dva predstavnika udruženja poslodavaca osnovanih za teritoriju Republike Srbije (imenuje ih Socijalno ekonomski savet, na predlog reprezentativnih sindikata i udruženja poslodavaca).[23] Odluka se smatra donetom ukoliko je za nju glasalo dve trećine članova Komisije. Komisija je dužna da pomenutu odluku donese u roku od 15 dana od dana isteka roka za podnošenje prijava. Ova odluka je konačna i protiv nje se tužbom može pokrenuti upravni spor.[24]
Svojstvo arbitra i miritelja gubi se brisanjem iz Imenika, iz razloga taksativno navedenih u čl. 45 Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.[25] Mandat arbitra traje četiri godine, sa pravom reizbora.[26] Arbitar može biti izuzet na zahtev strane u sporu. Zahtev za izuzeće arbitra strane u sporu podnose direktoru i to u slučaju: a) ako zastupa neku od strana u sporu, ili je u poslednjih pet godina zastupao neku od strana u sporu; b) ako je srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena neke od strana u sporu, odnosno ako je bračni drug ili srodnik po tazbini do drugog stepena neke od strana u sporu; v) ako je u radnom ili članskom odnosu sa nekom od strana u sporu ili je takav odnos postojao u poslednje dve godine; g) ako je povezan sa stranama u sporu na bilo koji drugi način koji bi mogao da utiče na njegovu nepristrasnost. Direktor Agencije odlučuje o izuzeću arbitra po obaveštenju arbitra i na zahtev strane u sporu u roku od osam dana od saznanja za postojanje razloga za izuzeće.[27] U slučaju izuzeća postupak mirnog rešavanja radnog spora nastavlja se izborom novog arbitra.
2. Pokretanje postupka pred arbitražom
Smisao pokretanja postupka pred arbitražom (arbitrom) je da se utiče na strane u sporu da ne dođe do prekida rada, jer je to osnovni preduslov uspešnog sprovođenja arbitraže. Postupak arbitraže može da se podeli u dve faze: a) istraživanje i razjašnjavanje spora i b) donošenje odluke.[28] Postupak mirnog rešavanja radnog spora pokreće se podnošenjem predloga Agenciji. Strane u sporu mogu da podnesu predlog zajednički ili pojedinačno. Predlog obavezno sadrži: a) ime, prezime i adresu, odnosno naziv i sedište strana u sporu i b) predmet spora.[29] Uz predlog strane u sporu dostavljaju dokumentaciju u vezi sa predmetom spora, kao i imena svedoka, ako ih imaju.
3. Tok arbitražnog postupka
Po podnošenju predloga za mirno rešavanje spora, odnosno pokretanje arbitraže, Agencija utvrđuje da li su strane zajednički ili pojedinačno podnele predlog za mirno rešavanje. Ako je predlog podnela samo jedna od strana u sporu, Agencija dostavlja predlog i dokumentaciju drugoj strani u sporu i poziva je da se u roku od tri dana izjasni da li prihvata mirno rešavanje spora.[30]
Arbitra, u svom zajedničkom predlogu, sporazumno određuju strane u sporu iz Imenika arbitara koji vodi Agencija, odnosno u roku od tri dana od dana prihvatanja predloga.[31] Ukoliko strane u sporu izbor ne izvrše sporazumno, direktor Agencije odrediće arbitra, a potom će predlog i dokumentaciju u vezi sa predmetom spora dostaviti arbitru koji je određen za konkretan spor. Dužnost na strani subjekata u sporu sastoji se u tome da, ukoliko su o istom predmetu individualnog radnog spora pokrenule sudski postupak, obaveste sud o pokretanju arbitraže, kako bi on zastao sa postupkom. Dakle, reč je o zakonskoj obavezi strana u sporu, ne arbitra. Rasprava pred arbitrom održava se u prostorijama poslodavca, u skladu sa čl.12. Pravilnika o postupku mirnog rešavanja radnog spora.[32] Održavanje rasprave je javno, ali ako za to postoje opravdani razlozi, na zahtev strana u sporu, abitar može da isključi javnost. Paspravi prisustvuju obe strane u sporu i arbitar, a ako jedna od strana neopravdano izostane, arbitar može da održi raspravu u njenom odsustvu, pritom uzimajući u obzir dokumentaciju koju je ta strana dostavila. Svaka strana u sporu može da povuče predlog za pokretanje postupka pred arbitrom do dana otvaranja arbitraže.[33] Arbitar rukovodi raspravom, uzima izjave od strana i drugih lica u sporu, izvodi dokaze i stara se da se u toku rasprave iznesu sve činjenice relevantne za odlučivanje. Na zahtev strana u sporu, arbitar može i odložiti raspravu, s tim da je dužan da najkasnije u roku od pet dana od dana odlaganja, zakaže novu raspravu. Arbitar ima dužnost da redovno obaveštava Agenciju o pokretanju, toku i okončanju postupka mirnog rešavanja radnog spora.
4. Dejstvo odluka u postupku arbitraže
O toku postupka, izvođenju dokaza i drugim procesnim radnjama, arbitar odlučuje zaključkom,[34] dok o okončanju spora, arbitar odlučuje rešenjem. Reč je o aktu protiv koga se ne može izjaviti žalba i koji je pravnosnažan i izvršan danom dostavljanja stranama u sporu. Rešenje sadrži uvod, izreku i obrazloženje, ime, prezime i potpis arbitra, broj i datum rešenja i pečat Agencije.[35] Bitan nedostatak arbitražnog postupka je nepostojanje prava na žalbu ili drugog pravnog sredstvo protiv rešenja arbitra. Izostanak dvostepenosti je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije[36], kojim se garantuje da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u korpusu ljudskih prava i sloboda. Međutim, Ustavni sud je zauzeo stav[37] da dopuštenost žalbe na arbitražno rešenje nije u suprotnosti sa Ustavom, budući da se odlučivanje arbitra ne može smatrati odlučivanjem državnog organa, niti organizacije koja vrši javna ovlašćenja već odlukom pojedinca koga su strane u sporu izabrale da reši spor.
V ZAKLjUČAK
Svi sporovi iz radnih odnosa, kako individualni tako i kolektivni, proizvode niz negativnih posledica po pojedinca i društvo, pa je tom problemu potrebno pristupiti preventivno, sa ciljem eliminisanja njihovih uzroka u praksi. Dva su osnovna načina za rešavanje radnih sporova: sudsko rešavanje radnih sporova i vansudsko (mirno) rešavanje radnih sporova. Sudsko rešavanje se nije značajano istaklo i pokazalo efikasnim, naročito ne u zemljama kao što je naša, jer ne postoje radni, specijalizovani sudovi, već su radni sporovi u nadležnosti sudova opšte nadležnosti. Sve to dovodi do dugotrajnih, skupih i neefikasnih postupaka, jer zaštita prava posle tolikog vremena potpuno izgubi smisao. Od 2005. godine do 2016. godine, Agenciji je podneto 13.934 predloga za pokretanje postupka mirnog rešavanja radnih sporova, a od toga je meritorno rešeno preko 5.000 sporova. Dugogodišnji rad Agencije opravdao je u potpunosti njeno postojanje i uvođenje u oblast radnog prava, a aktivnim učešćem u kompletnoj reformi radnog zakonodavstva, ispunjeni su zadati ciljevi od socijalnog značaja i to: a) rasterećenje sudova; b) unapređenje socijalnog dijaloga; v) smanjenje broja štrajkova; g) stalna komunikacija sa socijalnim partnerima, saradnja sa sindikalnim organizacijama i udruženjima poslodavaca. Kolektivni sporovi rešavaju se takozvanim mirenjem, gde miritelj pokušava da dođe do zajedničkog rešenja. Kod individualnih radnih sporova oni se rašavaju postupkom koji se naziva arbitraža, gde arbitar kao nezavisna treća strana rešava postupak i donosi određene mere koje imaju pravnu težinu. Ceo postupak je ravnopravan i identičan sudskom postupku, kada govorimo o primeni prava i propisa. Ono što ga razlikuje od sudskog je da nije represivan, odnosno obe strane moraju da pristanu na ovakav vid saradnje. Važno je napomenuti da ne košta ništa i da se u toku postupka ne remete odnosi između poslodavca i radnika, jer sve vreme traje razgovor.
Boban Vidojević *
ARBITRATION FOR INDIVIDUAL LABOR DISPUTES
Summary
The primary aim of this paper is to point out a number of advantages of out-of-court settlement of labor disputes over litigation, and above all arbitration, characterized by a meritorious, swift and compromise settlement of labor disputes. Reconciling the interests of the social partners is a starting point in developing this way of resolving labor disputes. The parties resolve the dispute with the assistance of a neutral subject (arbitrator), an expert in the field of labor law, who meets all the statutory criteria, which contributes, among other things, to the prompt and fair resolution of this type of dispute.Arbitration is considered to be an informal "civilized method" that enables social justice to be achieved as it leads to the settlement of disputes for the benefit of both parties. Efficiency, party autonomy, economy, voluntariness, informality and gratuity are just some of the advantages of this method.The paper analyzes the relevant legal sources of the Republic of Serbia, trying to answer why arbitration for individual labor disputes is the most adequate peaceful method of resolving labor disputes, what are its advantages over litigation and the application of pressure methods (strike, lock- out), and what are the disadvantages of comparative solutions.
Key words: arbitration, arbitrator, informality, party autonomy, voluntariness.
* MUP RS, bobanvidojevic73@gmail.com
2 B. Šunderić, Rešavanje sporova povodom zaključivanja i primene kolektivnih ugovora,Zaštita prava u sporovima iz radnog odnosa, Sudska i upravna praksa-stalne tematske publikacije, Beograd, br. 3, 1994, 26.
3 Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova (ZMRRS),Službeni glasnik RS, br. 125/04, 104/09 i 50/18.
4 B. Šunderić, op.cit., 26.
10 D. Kostić, Potreba izmene Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, Radno i socijalno pravo : časopis za teoriju i praksu radnog i socijalnog prava br.1, 2007, 226-232.
15 Conciliation and Arbitration Procedures in Labour Disputes, International Labour Organization Office, Geneva, 1989, 17.
18 G. E. Phillips, Labour Relations and the Collective Bargaining Cycle, Butterworths -Toronto, 1981, 222.
25 Arbitar (kao i miritelj) se briše iz Imenika: a) ako se naknadno utvrdi da nisu bili ispunjeni uslovi iz čl. 38. ZMRRS; b) ako prestanu da postojeuslovi iz čl. 38. tač. 1), 3) i 4) ZMRRS; v) po isteku roka na koji je izabran, ako nije ponovo izabran; g) ako odbije da se stručno usavršava; d) ako nestručno i nesavesno obavlja dužnosti; đ) ako se neuredno odaziva na poziv Agencija; e) ako neopravdano odugovlači postupak mirnog rešavanja radnog spora i na lični zahtev; ž) usled gubitka poslovne sposobnosti i usled smrti.
* Ministry of thr Interior RS.