Ružica Kijevčanin*
Prikaz knjige: Jelena Vučković, „MEDIJSKO PRAVO“, Medivest, Niš, 2019.
Knjiga sa navedenim nazivom je rezultat dugogodišnjeg rada profesorke ustavnog prava, dr Jelene Vučković. Sa njenom posvećenošću, stručnošću i profesionalizmom su, pre svega, upoznati studenti kragujevačkog Pravnog fakulteta. Autorkin pristup poslu i želja za buđenjem novih interesovanja kod mladih ljudi, iznedrio je pomenutu monografiju koja se koristi kao udžbenik obaveznog predmeta na master studijama. Materija koja je obuhvaćena udžbenikom se bavi medijskom scenom savremenog društva, kako na nacionalnom, tako i na globalnom nivou. Dr Vučković ispituje granice ostvarivanja osnovnih, ustavom zagarantovanih ljudskih prava i sloboda, a njihova svakodnevna kršenja predstavlja kroz analizu praktičnih slučajeva. Autorka je knjigu započela od ustavnih i neprikosnovenih prava, sagledavajući i obrađujući jednu konkretnu sferu savremenog života i zaokružujući je u novu, još uvek nedovoljno formiranu i istraženu granu prava, pa je značaj ove knjige utoliko veći. Analiza medijskog zakonodavstva i pitanja koja su danas od neprocenjivog značaja, poput položaja novinara, zaštite ličnih podataka i privatnosti uopšte, sa jedne strane, ali i zadovoljavanje javnog interesa, sa druge strane, su samo neka od pitanja koja su obuhvaćena «Medijskim pravom». U ovom radu vrši se prikaz trećeg izmenjenog i dopunjenog izdanja knjige «Medijsko pravo», a novine ćemo hronološkim redom analizirati, uz osvrt na prethodna izdanja.
Knjiga je sastavljena iz sedam delova. Početno izlaganje nosi naziv «Medijsko pravo», i u okviru njega autorka je prevashodno definisala pojam i predmet medijskog prava, osvrćući se na istorijski razvoj, u cilju potpunog približavanja čitaocima novih pojmova. U okviru prvog dela predstavljena su i načela medijskog prava, kao vodilje za normativnu razradu ove oblasti, a potom se nadovezuju i naslovi o izvorima i razvoju medijskog zakonodavstva u našoj državi. Autorka medijsko pravo definiše kao „sistem pravnih, ali i etičkih (moralnih) normi, kojima se regulišu mediji i društveni odnosi u vezi sa medijima, a čiji je cilj da pravno reguliše proizvodnju i distribuciju medijskih sadržaja.“[1] Fundamentalna medijska prava i slobode na kojima počivaju sva demokratska društva su sloboda izražavanja i sloboda javnog informisanja. Profesorka Vučković već na početku naglašava njihovu važnost, da bi im kasnije posvetila celo poglavlje knjige i detaljno ih obradila. Istorija medijskog prava je sagledana kroz dve faze: tradicionalna i savremena.[2] Tradicionalnu fazu karakteriše kontrola i ograničavanje medija od strane države, i ona je približena čitaocima kroz postepenu analizu Starog, Srednjeg i Novog veka. Savremena faza se ogleda kroz nastojanje da se mediji zaštite od države i ostalih centara moći, i to kroz podvođenje ove materija pod pravnu regulativu. U okviru nje se diferenciraju faze razvoja ove grane prava, od nastanka, pa do danas. Takođe, autorka ovde navodi međunarodne, regionalne i nacionalne izvore medijskog prava koji su poslužili kao osnov razgradnje i napretka medijskog prava, ostavljajući najznačajniji pečat i povezujući sva društva na planeti u nekoliko tačaka. Prvu glavu novog izdanja knjige karakteriše početna osnova svih podnaslova, pa je dopuna sadržaja uočljiva jedino u delu koji se odnosi na razvoj medija. Autorka je dodala još jednu fazu u savremenom razvoju medija, koja se odnosi na pojavu digitalnih medija i potrebu za njihovim pravnim uokviravanjem.
Druga glava je naslovljena „Mediji“ i u njoj je autorka podrobno objasnila ovaj pojam, njegov značaj, vrste, slobodu i ograničenja, itd. „Pod pojmom medij (medium) podrazumeva se svako sredstvo ili način pomoću koga se prenose informacije. Medij je posrednik između onog ko informaciju šalje (komunikator) i onog ko je prima (recipijent).“[3] Pored svoje definicije, profesorka Vučković navodi i zakonsko određenje medija kojim se na precizan način, taksativnim navođenjem predstavlja ovaj pojam. Sledeća pitanja koja su analizirana jesu vrste medija, medijski pluralizam, ali i sam značaj i uloga medija u današnjem društvu. Značajan podnaslov u ovom delu monografije tiče se medija i ljudskih prava, u kome su dva osnovna, ustavom zagarantovana: pravo na obaveštenost i sloboda medija. Navedena prava su u neraskidivoj i uslovnoj vezi sa pravom na javno informisanje, a svako od njih je složeno i sublimira mnoštvo drugih prava i sloboda, pa je profesorka već u narednom naslovu veći broj strana rezervisala za slobodu medija, u okviru koje je objasnila pojam, sadržinu, kao i njene ustavne garancije i ograničenja, posebnu pažnju posvećujući cenzuri, kao najčešćem obliku ograničenja slobode. Ustavom su propisana i sledeća prava: pravo na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije, pravo na odgovor na objavljenu informaciju, kao i pravo na zaštitu podataka o ličnosti, ali će ona biti predmet analize u narednim glavama. U ovoj glavi, autorka piše i o javnom interesu, kao i o načinima na koji ga država ostvaruje, ali i vlasništvu medija i projektnom finansiranju od strane države, autonomne pokrajine ili lokalne samouprave. Medijske usluge su definisane kao „audio i/ili vizuelne usluge pružanja audio-vizuelnih programskih sadržaja neograničenom broju korisnika, putem elektronskih komunikacionih mreža, sa uređivačkom odgovornošću pružaoca usluge“.[4] O načinima pružanja usluga, vrsti, uslovima pod kojima je plasiranje robe dozvoljeno, ali i o medijskoj koncenraciji, transparentnosti i pluralizmu, naročito o zaštiti, pisano je u ostatku glave. Dopuna prethodnog izdanja knjige se uočava i u drugoj glavi, a posebnu pažnju privlači novo obrađeno pitanje - vlasništvo i privatizacija medija, dok je projektnom finansiranju medija značajno posvećen prostor, za razliku od njegove prethodne obrade kada je bilo samo pomenuto kroz definiciju.
Treći deo monografije je označen „Subjekti medijskog prava“, a prvi podnaslov je posvećen Regulatornom telu za elektronske medije, kao samostalnoj i nezavisnoj regulatornoj organizaciji, koja je osnovana sa ciljem unapređivanja kvaliteta i raznovrsnosti medijskih usluga, zaštiti i razvoju medijskih prava i sloboda i očuvanju javnog interesa. Ona za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini, koja bira članove njenog organa, odnosno Saveta. Profesorka Vučković ukazuje na značaj ovog tela kroz preciznu obradu njegovih nadležnosti, načina finansiranja, rada, itd. Sledeći podnaslov se odnosi na pružaoce medijskih usluga, a to je „fizičko ili pravno lice koje ima uređivačku odgovornost za izbor audio-vizuelnog sadržaja medijske usluge i koje određuje način organizacije sadržaja“.[5] U daljem tekstu, autorka taksativno navodi opšte obaveze koje pružalac usluge ima u odnosu na svoj programski sadržaj, ali i posebne, tj. obaveze koje se ne postavljaju svakodnevno kao izazov. Takođe, čitalačka publika je precizno upoznata sa pitanjem ko i na koji način može pružati medijske usluge: 1) bez prethodno pribavljenog odobrenja ili dozvole, 2) na osnovu odobrenja ili 3) na osnovu dozvole. Evidentan je veliki trud i perfekcionizam koji je profesorka Vučković utisnula u svoj rad, a on isplivava upravo kroz studiozan način slaganja informacija, gde se uviđa težnja da se čitaocima postave elementarna znanja, a potom prošire podrobnijim zalaženjem u materiju. Sledeće pitanje koje pripada ovoj glavi se odnosi na izdavača medija, na njegovo određivanje, kao i nabrajanje obaveza koje su u njegovom delokrugu. Autorka posebnu pažnju posvećuje podnaslovu „Urednik medija i novinari“, kao pitanju koje je postalo vrlo aktuelno poslednjih godina i decenija. Novinarska profesija, pravni položaj novinara, njihova prava i obaveze, novinarska etika, kao dopuna zakonskih propisa moralnim, ljudskim principima, odnosi između novinara i urednika, operator za distribuciju medijskih usluga, medijska samoregulacija, kao i zaštita novinara i pritisci na medije prožeti slučajevima iz prakse, pitanja su bez čije se regulative ne može zamisliti današnjica i koja su obrađena tako da bude interesovanje i motivaciju čitaoca da analiziraju pojedinačno svaku navedenu tezu. „Novinarstvo je profesija, koja se bavi prikupljanjem, pisanjem i objavljivanjem informacija za medije i nju vrše novinari. Novinari se dele na novinare pisce i na novinare urednike.“[6] Prvi obično prikupljaju i pišu informacije u obliku teksta, dok drugi obavljaju posao koji prethodi radu novinara ili se nastavljaju na njega. Najvažniji izvori na kojima počiva novinarska delatnost, ali i sigurnost jesu Zakon o javnom informisanju i medijima, u kojem su precizno navedena prava i dužnosti novinara, kao i dva kodeksa: Kodeks novinara Srbije i Etički kodeks elektronskih medija, u kojima se kao primarni princip navodi načelo istine i obaveza novinara da istinito, nepristrasno i blagovremeno izveštavaju javnost. Ipak, stanje u praksi često ne prati propise, pa postoji veliki broj prekršaja zakona i novinarskih kodeksa, kako od strane medija, tako i od strane lica koja fizički i psihički napadaju novinare, a neretko se dešava da nasilja eskaliraju u ubistva. Profesorka Vučković se u ovoj glavi osvrnula i na javni servis, odgovarajući na pitanje njegove organizacije, nadležnosti, načela koja ga karakterišu, ali i položaja na medijskom tržištu. U prethodnom izdanju Medijskog prava u nekim delovima je sažetije izložena materiju iz ove glave, dok su neke teme svoje mesto obezbedile u podnaslovima. Značajnija promena koju donosi ovo izdanje monografije tiče se izostavljanja zasebnog obrađivanja uticaja tehnologije na javni medijski servis i njegov opstanak uopšte, jer su ove informacije neprimetno podeljene na drugim mestima.
Četvrta glava nosi naziv „Pružanje medijskih usluga“. Autorka je u njoj obradila aktuelna pitanja koja izazivaju pažnju stručne javnosti, ali i laika. Ona je najpre definisala pojam „impresum“ kao skup osnovnih podataka o mediju, ali je i taksativno navela koji podaci čine impresum, a koji skraćeni impresum. Takođe, profesorka je objasnila diskriminaciju medija i postupak zaštite izdavača medija čija je distribucija medija obustavljena. Govor mržnje i pravo privatnosti su izloženi u ovom delu. Govor mržnje je izričito zabranjen u medijima Zakonom o javnom informisanju i medijima, ali i drugim zakonima, dok je u Ustav Republike Srbije to učinjeno na posredan način, garantujući slobodu izražavanja mišljenja i propisujući uslove pod kojima se ona može ograničiti. Profesorka Vučković navodi situacije u kojima će se smatrati da ne postoji prekršena zabrana govora mržnje, ali i tužbu, kao pravno sredstvo koje je na raspolaganju ukoliko dođe do govora mržnje. Autorka definiše i pravo privatnosti, i to kao postojanje opšte zabrane objavljivanja informacija iz privatnog života. Ipak, to se može učiniti samo uz pristanak lica, ili bez pristanka u zakonom predviđenim slučajevima. Takvi slučajevi su detaljno objašnjeni, baš kao i sredstva koja naš pravni poredak ostavlja na raspolaganje ukoliko dođe do povrede ovog prava. Novina koju je sa sobom donelo poslednje izdanja jeste analiza zaštite podataka o ličnosti, što je logičan sled naučnog istraživanja, jer se poslednjih godina uočava trend deljenja ličnih podataka na internetu, kao posledice praćenja novih društvenih vrednosti i načina života. Ustav Republike Srbije iz 2006. godine jemči zaštitu podataka o ličnosti, koja se bliže određivala Zakonom o zaštiti podataka ličnosti iz 2008. godine, a sada istoimenim zakonom donetim 2018. godine. „Lični podatak je svaka informacija koja se odnosi na identifikovano fizičko lice ili fizičko lice koje se može identifikovati.“[7] Autorka je pažljivo izložila osnovne principe na kojima počiva obrada ličnih podataka, pravne osnove za obradu podataka, prava građana u ovoj oblasti, kao i ograničenja zaštite ličnih podataka. Poslednji naslov koji pripada ovom delu odnosi se na medijsko oglašavanje i sponzorstvo, kome je poklonjena naročita pažnja i koje je sagledano sa više aspekata. Tako, autorka je započela ovo pitanje sa definisanjem navedenih pojmova, navođenjem vrsta medijskog oglašavanja, a uz to i prednosti, odnosno nedostatke svakog od njih, nabrajanjem i obrazlaganjem načela oglašavanja, vrsta, načina i oblika oglašavanja, ograničenja oglašavanja i pravna sredstva ukoliko dođe do kršenja pravila oglašavanja. Srodna pitanja su predmet analize i u oblasti sponzorstva.
Peti deo «Medijskog prava» je “Odgovor na informaciju i ispravka informacije“ i u okviru njega autorka se pozabavila pravom na odgovor i ispravku objavljene informacije, kao i postupkom koji se vodi zarad ostvarivanja navedenih prava, odnosno zaštite u slučaju njegovog kršenja. Ona je ovu glavu pozitivnopravno analizirala, zaokružujući je teorijsko-doktrinarnim platnom i suvereno iznoseći svoj stav u više navrata, posebno na nedorečenim mestima koja zahtevaju bliža pojašnjenja ili nova rešenja.
Šesta glava je imenovana „Kontrola i odgovornost“ i njen sadržaj se tiče pitanja koje se postavlja prilikom savesnog i zakonitog obavljanja svake delatnosti. Značaj i uloga medija opredeljuju nas pre za upotrebu sintagme medijske vlasti, nego profesije u okviru medija. Stoga, postavljanje pitanja odgovornosti i kontrole nad pružaocima medijskih usluga je neophodno. Autorka je, oslanjajući se na propise, približila i objasnila prava, dužnosti, postupak, sankcije, ali i karakteristične termine iz ove oblasti. Jedan od takvih je dužnost novinarske pažnje za koji profesorka pravilno konstatuje da je njegovo značenje da su novinar i urednik medija dužni da pre objavljivanja svake informacije, koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, provere informaciju koja se treba objaviti.[8] Provera podrazumeva utvrđivanje porekla, istinitosti i potpunosti informacije.
Poslednja glava nosi naziv „Slobodan pristup informacijama od javnog značaja“, pa sam naslov navodi na zaključak da je u njemu izložena materiju koja se tiče prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, počev od njegovog značaja, pojma, pravne regulative, do zaštite. Pravo na slobodan pristup informacijama je fundamentalno ljudsko pravo i uslov postojanja demokratskog društva. Ovo pravo možemo definisati kao pravo svakog lica da od organa javnih ovlašćenja dobije informacije od javnog interesa. U zavisnosti da li je interes opravdan ili ne, odrediće se i mogućnost ostvarivanja ovog prava. „Informacija od javnog značaja jeste svaka informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, a koja je nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu,i pri tome se odnosi na sve ono o čemu javnost ima opravdani interes da zna.“[9] U našoj državi, navedeno pravo svoj osnov nalazi kako u zakonu, tako i u ustavu. Autorka je pravnu regulativu, baš kao i sva ključna pitanja u knjizi, sagledala komparativno, služeći se bogatom stranom literaturom u vidu udžbenika, ustava, konvencija, zakona, sudskih odluka. Na ovaj način, profesorka je sveobuhvatno sagledavala materiju medijskog prava i čitaocima omogućila hronološko upoznavanje sa materijom i popunjavanje svih praznina koje bi mogle da izazovu pitanja i nejasnoće. Postupak za ostvarivanja prava na slobodan pristup informacijama je prvostepen i vodi se pred organom javne vlasti. Ukoliko se javi potreba za zaštitom prava, ona se može obezbediti na dva načina, i to vođenjem postupka pred Poverenikom za informacije od javnog značaja ili pred Upravnim sudom (upravni spor). Pored upravno sudske zaštite, tražiocu informacije stoji na raspolaganju i zaštita prava u prekršajnom postupku, kao i u parničnom postupku, zbog naknade štete. Poslednje tri dela sadržaja nisu pretrpela neke značajnije izmene.
Na kraju monografije, autorka navodi literaturu koju je koristila prilikom uobličavanja „Medijskog prava“. Pozitivan utisak ostavlja korišćenje mnogobrojnog domaćeg, ali i stranog štiva, što autorku čini jednim od najeminetnijih poznavalaca medijskog prava na našim prostorima. Autorku odlikuju precizni stavovi, jasan, koncizan i prepoznatljiv stil pisanja. Ona materiju prilagođava različitim čitaocima, čineći je prijemčivom i jednostavnom, održavajući pažnju i izazivajući interesovanje za nastavkom čitanja, ali i pridruživanjem u proučavanju ove oblasti. Sve ovo čini autorku i jednim od najcitiranijih autora u ovoj grani prava.
* Сарадник у настави Правног факултета Универзитета у Крагујевцу,
[1] J. Вучковић, Медијско право, Ниш, 2019, 7.
[2] Ibid., 9.
[3] Ibid., 37.
[4] Ibid., 72.
[5] Закон о електронским медијима, Сл. гласник РС, 83/2014.
[6] J. Вучковић, op.cit., 99. и 101.
[7] Ibid., 148.
[8] Ibid., 198.
[9] Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Сл. гласник РС, бр. 120/04