Jelena Čanović*

Pregledni naučni članak

UDK: 347.91/.95

doi: 10.46793/GP.1102.37C

INTERVENCIJSKO DEJSTVO PRAVNOSNAŽNE PRESUDE[1] [2]

Rad primljen: 08. 12. 2020.

Rad ispravljen: 15. 12. 2020.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 22. 12. 2020.

Predmet ovog rada je procesnopravni institut koji je kreirala teorija civilne procedure, a koji je s obzirom na postojeće materijalnopravne situacije prepoznat u sudskoj praksi i koji je potom normiran Zakonom o parničnom postupku iz 2011. godine. Intervencijsko dejstvo pravnosnažne presude donete između originernih stranaka u prethodnoj parnici, predstavlja posebno dejstvo u potonjoj, novoj parnici između stranke i trećeg lica (umešača, ali i trećeg lica obaveštenog o parnici i imenovanog prethodnika). Kao specifično dejstvo presude odlikuje se brojnim karakteristikama, pa su u radu analizirana pitanja koje se tiču suštine, subjektivnih i objektivnih granica intervencijskog dejstva, uslova pod kojima ono nastupa, kao i uslova za uspeh prigovora kojim se to dejstvo otklanja.

Ključne reči: umešač, intervencijsko dejstvo presude, subjektivne i objektivne granice, prigovor nesavesnog vođenja parnice.

I  UVODNA RAZMATRANJA

Smisao zakonskog uređenja intervencije trećeg lica u parnici je da se tom licu omogući uticaj na sadržinu presude koja će ga, uslovno, u izvesnoj meri i obavezivati.[3] Specifično procesno dejstvo pravnosnažne presude, kojom je okončana parnica u kojoj je treće lice učestvovalo kao umešač, može da ga obavezuje samo ukoliko mu je (i u meri u kojoj mu je)[4] bilo omogućeno mešanje u skladu sa pravom na pravično suđenje.[5] U tom smislu, preventivna intervencija, ,,ona koja prethodi pravnosnažnosti presude u tekućoj parnici“[6], predstavlja mogućnost trećeg lica da spreči negativne efekte koje bi presuda, kojom se rešava spor između originernih stranaka, imala na njega. Načelno, umešaču se omogućava da u prethodnoj parnici preduzima parnične radnje kojima se neposredno unapređuje procesna pozicija pomognute stranke, a posredno unapređuje njegova vanprocesna pozicija.[7]

U slučaju da pomognuta stranka uspe u postupku, pretpostavka je da je umešač očuvao materijalnopravni položaj (pravnu situaciju), odnosno stanje svojih prava i obaveza u odnosu sa pomognutom strankom. Drugim rečima, umešač je zaštitom svojih subjektivnih prava od povrede ili ugrožavanja, odnosno izbegavanjem da postane nosilac obaveze, na posredan način zaštitio svoj pravni interes u prethodno okončanom postupku. Međutim, u slučaju neuspeha pomognute stranke, usled posrednog uticaja pravnosnažne presude na materijalnopravni odnos stranke i umešača, može nastati neko pravo pomognute stranke prema umešaču, u korelaciji sa obavezom umešača prema pomognutoj stranci. Razlika u vrsti pravnog interesa za učešće umešača u prethodnoj parnici[8] određuje vrstu pravne zaštite koja se u novoj parnici traži. Da bi dalje zaštitio, odnosno, ostvario svoja prava, umešač iz ranije parnice je u poziciji da, po pravilu, u ulozi tuženog učestvuje u novoj parnici. Kao stranka u svojoj parnici, raniji umešač, sada načelno ima široka procesna ovlašćenja kojima stranke u postupku raspolažu. Ipak, njegova procesna ovlašćenja, a time i mogućnost za uspeh u sporu, mogu biti sužena usled intervencijskog dejstva pravnosnažne presude kojom je okončana parnica u koju se umešao.

II  SUŠTINA INTERVENCIJSKOG DEJSTVA

Intervencijsko dejstvo presude predstavlja posebno dejstvo pravnosnažne presude, donete u prethodno okončanoj parnici u kojoj je treće lice učestvovalo ili mu je bilo blagovremeno omogućeno da učestvuje kao obični umešač, sada u jednoj novoj parnici između ranije pomognute stranke i umešača u kojoj se raspravlja o njihovom spornom odnosu.[9] U ulozi običnog umešača mogu se, pored trećeg lica koje je na sopstvenu inicijativu prijavilo mešanje, naći i treće lice koje je nakon što je obavešteno o parnici u nju stupilo kao umešač, kao i treće lice koje je kao imenovani prethodnik pozvano da stupi u parnicu kao stranka, ali je to lice tim povodom odlučilo da stupi u parnicu kao umešač.[10] Zakonom o parničnom postupku[11] iz 2011. godine uređeno je intervencijsko dejstvo presude i tako je, po ugledu na rešenje predviđeno u nemačkom pravu[12], popunjena dugogodišnja pravna praznina, koja je rešavana pozivanjem na stavove sudske prakse i doktrinarna tumačenja[13]. Time su postavljene zakonske osnove instituta intervencijskog dejstva prema običnom umešaču, koje se na odgovarajući način primenjuju i na treća lica. Tako je Zakonom u članu 218, stav 1 predviđeno: ,,U parnici između stranke i umešača koji joj se pridružio, umešač ne može da osporava činjenično stanje, kao i pravne kvalifikacije sadržane u obrazloženju pravnosnažne presude (intervencijsko dejstvo presude).“.

Iz analize zakonskog teksta sledi da intervencijsko dejstvo presude predstavlja svojevrsno odstupanje od opštih pravila o objektivnim i subjektivnim granicama pravnosnažnosti, odnosno od pravila da su pravnosnažnošću zahvaćene odluke sadržane u izreci presude i da presuda dejstvuje svojom pravnosnažnošću samo u odnosu između parničnih stranaka. Drugim rečima, intervencijsko dejstvo se ne poklapa sa materijalnom pravnosnažnošću,[14] ono je posebno dejstvo različito od dejstva materijalne pravnosnažnosti[15]. U subjektivnom smislu, presuda donesena između originernih stranka ima intervencijsko dejstvo na umešača u novoj parnici povodom spornog odnosa pomognute stranke i umešača. U objektivnom smislu, umešač je u novoj parnici vezan utvrđenim činjeničnim stanjem i pravnom kvalifikacijom iz obrazloženja presude, što dalje implicira da je lišen mogućnosti da se poziva na to da je u okončanoj parnici nepravilno presuđeno, odnosno da je parnica pogrešno vođena. Uz to, i sud je vezan pravnosnažnom presudom u okviru njenog intervencijskog dejstva.[16] Ipak, pravnosnažna presuda ne deluje apsolutno prema umešaču u izloženom smislu.[17] Intervencijsko dejstvo presude je relativno[18] utoliko što ga umešač može pod određenim uslovima otkloniti.

III  PRIGOVOR NESAVESNOG VOĐENJA PARNICE

Prigovor nesavesnog vođenja parnice predstavlja instrument za ograničenje ,,intervencijskog efekta pravnosnažnosti“[19]. Ukoliko je taj efekat nezaslužen, umešač svoje interese može zaštititi i naknadno u novoj parnici - isticanjem prigovora ,,da je stranka iz ranije parnice kojoj se pridružio kao umešač pogrešno vodila prethodnu parnicu ili da je sud propustio da joj dostavlja pozive, podneske ili odluke“.[20] Učešće umešača u prethodnoj parnici ima za cilj, pored pomaganja stranke (aktivno učešće), i kontrolu načina na koji vodi spor (pasivno učešće).[21] Drugim rečima, treće lice je motivisano da se umeša u parnicu ne samo da bi posredno zaštitilo svoje interese, već i da bi bilo u poziciji da prikupi procesni materijal kojim bi sprečilo eventualno intervencijsko dejstvo. Tako, ako preventivna intervencija nije imala efekta, uslovno se omogućuje intervencija a posteriori. Reč je o prigovoru nesavesnog (rđavog) vođenja parnice (exeptio male gesti processus). Da bi sud usvojio ovaj prigovor neophodno je da stranka koja je bila umešač dokaže da: ,,1) u vreme stupanja u prethodnu parnicu nije blagovremeno bila obaveštena o parnici koja je prethodno vođena i time bila sprečena da preduzima radnje koje bi dovele do povoljnijeg ishoda te parnice; 2) je stranka iz parnice kojoj se pridružila kao umešač, namerno ili iz grube nepažnje, propustila da preduzima parnične radnje koje bi dovele do povoljnijeg ishoda prethodne parnice, a za mogućnost njihovog preduzimanja raniji umešač nije znao ili nije mogao da zna; 3) je stranka iz prethodne parnice svojim parničnim radnjama sprečavala da nastupi dejstvo radnji njenog umešača.”[22] Čini se da ovako formulisani razlozi ostavljaju dovoljno prostora umešaču za otklanjanje intervencijskog dejstva presude u situacijama kada je stranka svojom procesnom aktivnošću (kao i propuštanjem) pogoršavala svoju procesnu situaciju u parnici i skrivila gubitak parnice. Uz to, potrebno je da je umešač bio delatan, odnosno da je blagovremeno preduzimao parnične radnje koje je stranka propustila, u skladu sa svojim ograničenim ovlašćenjima, jer u suprotnom u svojoj parnici on gubi pravo da se brani prigovorom.[23] Na umešaču je teret dokazivanja da postoje okolnosti koje opravdavaju sprečavanje intervencijskog dejstva.[24] Uspešno upotrebljen prigovor umešača kao stranke u novoj parnici ima za posledicu da će ,,sud da dozvoli da stranke ponovo raspravljaju o činjeničnim i pravnim pitanjima o kojima je raspravljano u prethodnoj parnici“[25]. Prema izloženom, intervencijsko dejstvo je uže od dejstva pravnosnažnosti utoliko što je predviđena mogućnost da se otkloni prigovorom.[26]

IV  SUBJEKTIVNE GRANICE INTERVENCIJSKOG DEJSTVA

U domaćoj[27] i uporednoj literaturi[28] povodom tumačenja zakonskih odredbi o intervencijskom dejstvu[29] nepodeljen stav je da prethodno doneta pravnosnažna presuda između originernih stranaka, u subjektivnom smislu ima intervencijsko dejstvo u novoj parnici između stranke i umešača koji joj se pridružio. Međutim, analizom subjektivnih granica intervencijskog dejstva otvaraju se neka pitanja koja iziskuju dodatna određenja.

Da bi se odredile subjektivne granice intervencijskog dejstva, prvo je potrebno je napraviti razliku između situacija kada se treće lice umešalo u tuđu parnicu i kada je njegovo mešanje izostalo njegovom krivicom ili odlukom suda. Najpre, kao što je prethodno napomenuto, iz zakonskog teksta sledi da se intervencijsko dejstvo odnosi na treće lice kada se ono umešalo u parnicu na sopstvenu inicijativu ili nakon što je obavešteno o otpočetoj parnici. Za nastanak intervencijskog dejstva nije od značaja da li su bile ispunjene sve pretpostavke za mešanje, već je dovoljno da prijava umešača nije bila odbijena.[30] Suprotno stavu nemačkih autora[31], u domaćoj teoriji iznet je stav da umešač kao tuženi u novoj parnici može da istakne da u ranojoj parnici nije imao parničnu sposobnost ili da njegov zastupnik nije imao potrebno ovlašćenje.[32] Takođe, Zakonom je regulisana situacija kada je stranka treće lice posredstvom suda blagovremeno obavestila o otpočetoj parnici da bi se time zasnovalo izvesno građanskopravno dejstvo, a treće lice se nije umešalo u parnicu, pa se stranka u novoj parnici može pozvati na intervencijsko dejstvo presude.[33] Kako je poslednja situacija nešto složenija, tako je potrebno napraviti distinkciju između slučaja kada treće lice nije podnelo predlog za mešanje u parnicu iako su uslovi za intervenciju bili ispunjeni i slučaja kada je treće lice blagovremeno podnelo predlog za mešanje (izjavu o stupanju) u parnicu koji je sud neopravdano odbio smatrajući da uslovi za intervenciju nisu bili ispunjeni.[34] U prvoj situaciji, treće lice nije steklo svojstvo umešača svojom voljom, bez opravdanog razloga,[35] iako mu je obaveštenjem o parnici relativno nametnut procesni teret mešanja[36], pri čemu su uslovi za intervenciju bili ispunjeni, pa ga vezuje intervencijsko dejstvo presude, uz bitno sužene mogućnosti za isticanje prigovora kojim bi se ono otklonilo.[37] U drugoj situaciji, treće lice je izrazilo volju da stekne svojstvo umešača, ali je sud pogrešno ocenio da uslovi za intervenciju nisu ispunjeni, pa se intervencijsko dejstvo može prigovorom otkloniti ukoliko treće lice dokaže da je predlog za intervenciju neosnovano odbijen. Ukoliko je sud ocenio da uslovi za intervenciju nisu ispunjeni krivicom trećeg lica, intervencijsko dejstvo ga takođe vezuje uz znatno sužene mogućnosti za njegovo otklanjanje.[38]

Takođe, pitanje koje zahteva precizno određenje je procesna legitimacija umešača iz prethodne parnice, sada kao stranke u novoj parnici. Zakon u članu kojim je normirano intervencijsko dejstvo presude, za ranijeg umešača u novoj parnici koristi pojam ,,stranka“, ne određujući izričito njegovu ulogu kao tužioca ili tuženog. Jezičkim tumačenjem zakonskog teksta čini se da se intervencijsko dejstvo odnosi na umešača (tj. protiv umešača) u ulozi tuženog. U literaturi je zauzet stav da se na intervencijsko dejstvo presude u svoju korist može pozvati samo stranka na čijoj strani se treće lice umešalo, a koja se u novoj parnici, po pravilu, nalazi u ulozi tužioca.[39] Pored toga, Zakonom je određeno da samo stranka koja je bila umešač ima, pod određenim uslovima, pravo da istakne protiv druge stranke u novoj parnici prigovor nesavesnog vođenja prethodne parnice i prigovor zbog propuštanja dostavljanja. Stoga je dodatni argument za stav da je raniji umešač pasivno procesno legitimisan u novoj parnici shvatanje o pravnoj prirodi navedenih procesnopravnih prigovora kao defanzivnih parničnih radnji, odnosno onih kojima se u parnici koristi stranka u ulozi tuženog.^[40]

Kao dopunsko, u nemačkoj procesnopravnoj teoriji postavljeno je i pitanje da li intervencijsko dejstvo izuzetno može imati efekat i u odnosu između umešača i protivne stranke, u situaciji kada je protivna stranka preko suda obavestila treće lice o parnici, a treće lice je odlučilo da se umeša u tu parnicu, ali ne na njenoj, već na protivnoj strani.[41] Intervencijsko dejstvo presude je specifično jer ima efekat na odnos između pomognute stranke i umešača. Većinski stav domaćih i nemačkih procesualista je da se intervencijsko dejstvo ne proteže na odnos između protivne stranke i umešača.[42] Shodno suštini intervencijskog dejstva, mišljenje nemačke teorije je da pokušaje proširenja subjektivnih granica intervencijskog dejstva, pa i u izloženoj situaciji, treba odbiti.[43] Nemački procesualisti najpre ističu mogućnost da se stranke mogu saglasiti da otklone intervencijsko dejstvo prethodno donete presude u novoj parnici.[44] Ovakav stav sledi iz činjenice da je intervencijsko dejstvo pretežno u interesu stranke.[45] Takođe, dozvoljava se da stranke (na koje se inače dejstvo odnosi) sporazumom prošire efekat intervencije i na treće strane, u skladu sa procesnom dispozicijom.[46] U tom kontekstu čini nam se da bi imalo smisla pro et contra analizirati mogućnost da se izuzetno, intervencijsko dejstvo zasnuje između umešača i stranke koja ja ga je obavestila o parnici, iako se nije umešao, na njenoj, već na suprotnoj strani, ukoliko postoji naknadna saglasnost svih učesnika te parnice.

Na kraju izlaganja o subjektivnim granicama, još jedno pitanje zahteva teorijsku razradu. Naime, nesporno je da se intervencijsko dejstvo u subjektivnom smislu odnosi prvenstveno na (protiv) umešača. Međutim, sporno je da li se intervencijsko dejstvo odnosi dalje i na prethodno pomognutu stranku u novoj parnici. Pitanje ovlašćenja umešača, kao stranke u novoj parnici, da se poziva na intervencijsko dejstvo presude (u svoju korist) svodi se na pitanje proširivanja subjektivnih granica intervencijskog dejstva.^[47] Domaći procesualisti smatraju kako se na presudu u svoju korist, a na štetu umešača može pozvati samo stranka[48] uz argument da je intervencijsko dejstvo prema zakonskoj formulaciji subjektivno nepodeljeno[49]. Postoji drugačije mišljenje u hrvatskoj teoriji, na osnovu koga se predlaže rešenje prema kome bi i umešač mogao da se pozove na intervencijsko dejstvo presude koje bi se odnosilo na stranku[50]. Polazna osnova za ovakav stav bi bila da je intervencijsko dejstvo objektivno nepodeljeno, pa ni pomognuta stranka u novoj parnici ne bi mogla da tvrdi drugačije od onoga što je o bitnim elementima spora utvrđeno i ocenjeno u presudi. Pored toga, postavlja se pitanje da li bi se ugrozilo pravo na pravično suđenje, ukoliko bi se intervencijsko dejstvo apsolutno negiralo u odnosu na drugu stranku. Dodatni argument za obrazloženi stav vezuje se za činjenicu da je umešaču u prethodnoj parnici priznat pravni interes i dopušteno mešanje, pa se ističe da je shodno načelu jednakosti u korišćenju procesnim ovlašćenjima opravdano taj isti interes priznati u novoj parnici, a u kontekstu proširenja subjektivnih granica intervencijskog dejstva.^[51] U tom pravcu, razlozi ekonomičnosti postupka i povećanja efikasnosti suđenja pogoduju predloženom rešenju pa se ističe da se, u meri u kojoj su u obrazloženju pravnosnažne presude utvrđene činjenice i iznete pravne ocene relevantne za novu parnicu koje bi stranci (umešaču) išle u korist, umešaču može dati ovlašćenje da se pozove na intervencisjko dejstvo presude.[52] Svakako, izloženim ekstenzivnim tumačenjem pooštrila bi se procesna odgovornost pomognute stranke. Prema stavu nemačke teorije, intervencijsko dejstvo jeste nedeljivo, tj. na njega se načelno može pozvati samo stranka[53] i koristiti ga protiv umešača bez ograničenja ili nikako, pri čemu se pomognuta stranka ne može pozivati na utvrđenja iz presude koji su za nju povoljni, a izostaviti nepovoljne.[54] Proširenje subjektivnih granica se može prihvatiti u kontekstu primene intervencijskog dejstva na pravne sledbenike umešača i pomognute stranke.[55]

V  OBJEKTIVNE GRANICE INTERVENCIJSKOG DEJSTVA

Za razliku od nemačkog i hrvatskog zakona kojim je regulisan parnični postupak, a u kojima je istovetno predviđeno da umešač ,,ne može tvrditi da spor, onako kako je tokom tog postupka izložen sudu, nije pravilno rešen“[56], prema našem Zakonu o parničnom postupku sadržina intervencijskog dejstva u objektivnom smislu precizirana je odredbom da umešač ,,ne može da osporava utvrđeno činjenično stanje, kao i pravne kvalifikacije sadržane u obrazloženju pravnosnažne presude“[57]. Citirane zakonske formulacije, s obzirom na zajedničku suštinu i cilj instituta intervencijskog dejstva u sva tri pomenuta pravna sistema, pokazuju sličnost pa je  poželjno uporediti teorijske stavove i tumačenja radi sveobuhvatne analize objektivnih granica intervencijskog dejstva.

Najpre, u domaćoj literaturi je izneta kritika upotrebe termina ,,pravna kvalifikacija“ u našem Zakonu, uz koju stoji argument da povodom tog pojma postoje različita teorijska stanovišta^[58], pa je kao adekvatniji predložen termin ,,pravna ocena“^[59]. Pored toga, u hrvatskoj literaturi se komentariše jezički smisao izložene odredbe, prema kome je suština intervencijskog dejstva u objektivnom smislu određena negativnom, ograničavajućom formulacijom (,,umešač ne može tvrditi...“)[60], kao i u našoj odredbi (,,umešač ne može da osporava...“). Međutim, čini nam se da se instrumentalni karakter intervencijskog dejstva suštinski ogleda u pozitivnom smislu kao ,,vezanost“[61]za činjeničnu podlogu i pravnu ocenu suda prilikom donošenja presude. U tom smislu, pravnosnažna presuda doneta u prethodnoj parnici predstavlja činjeničnu i pravnu osnovu za dalje rešavanje spora između stranaka u novoj parnici, ograničeno - u obimu u kome su njom rešena pitanja od značaja za tekući spor.^[62] U primeni intervencijskog dejstva polazi se od oborive pretpostavke o postojanju činjenica na kojima se zasniva presuda, postojanju utvrđenih pravnih odnosa, kao i o merodavnosti ostalih odluka (npr. o prethodnom pitanju koje nije istaknuto incidentnim zahtevom za utvrđenje) sadržanih u obrazloženju presude. Sve ovo važi za konačne presude. Uz njih, prema nemačkim autorima, podobne da proizvedu intervencijsko dejstvo su i međupresuda i delimična presuda (ako sadrže razloge, relevantne činjenične i pravne ocene)[63], ali ne i odluke suda o procesnim zahtevima donete u prethodnom postupku, jer se one donose nezavisno za svaki parnični postupak i nemaju intervencijsko dejstvo.[64]

Daljom uporednom analizom domaćih, hrvatskih i nemačkih teorijskih stavova o objektivnim granicama intervencijskog dejstva presude, uviđa se da one nisu sasvim nesporne. Nesporno je da se intervencijsko dejstvo razlikuje od dejstva materijalne pravnosnažnosti po nekoliko osnova. Međutim, sporno je da li je umešač vezan isključivo činjeničnim i pravnim ocenama iz obrazloženja ili u određenom smislu, ograničeno, i izrekom presude. Prema shvatanju profesora Jakšića doslednom zakonskoj formulaciji ,,dejstvo materijalne pravnosnažnosti izreke presude se ne proširuje na umešača“ [65]. Drugačije, profesor Poznić ističe kako tuženi ne može osporiti tačnost prethodno donesene pravnosnažne presude, a ta neosporivost obuhvata ,,ne samo subsumpcioni zaključak sadržan u izreci, nego i prejudicijalne odluke, činjenična utvrđenja i pravno shvatanje suda“.[66] Obzirom da poslednji stav ne prati obrazloženje, za razumevanje je potrebno konsultovati uporednu teoriju. Tako se u nemačkoj teoriji zakonska formulacija iz ZPO tumači da je intervencijsko dejstvo šire od dejstva materijalne pravnosnažnosti[67] u smislu da se intervencijski efekat ne ograničava samo na predmet spora, već uključuje sve relevantne činjenične i pravne ocene[68]. Shodno tome, obavezujući intervencijski efekat konačne presude nije ograničen na pravnu posledicu izraženu u njenoj izreci, već se proteže i na glavne elemente odluke, bitne za pravilno odlučivanje.[69] Profesor Dika takođe tumači zakonsku formulaciju iz hrvatskog ZPP tako da se vezanost stranke za rešenje spora tiče i sadržaja same izreke.[70] U prilog ovom stavu on iznosi nekoliko argumenta. Najpre, ističe da izreka kondemnatorne presude implicitno sadrži i utvrđenje postojanja građanskopravne obaveze koja glasi na naloženo ispunjenje (npr. obaveza na činidbu, naknadu štete). Takva odluka će, kako dodaje, po pravilu, biti merodavna osnova za presuđenje između stranaka (pomognute stranke i umešača) u novoj parnici (npr. kada stranka traži regers od umešača za naknadu štete na koju je prethodno obavezana). Pored toga, ističe da izreka konstitutivne (kojom se izriče prestanak nekog odnosa, npr. poništava se), kao i negativne deklaratorne presude može prejudicirati pravnu poziciju stranke (tužioca) u novoj parnici protiv umešača (tuženog), koja ga kasnije tuži za naknadu štete koju je zbog prethodnih odluka pretrpela.[71] Aktivna legitimacija stranke u novoj parnici, a povodom prikazanih slučajeva, bi zavisila i od razloga presude (činjeničnih i pravnih ocena), a mogućnost pozivanja na intervencijsko dejstvo bi zavisilo od dodatno predviđenih uslova.

Na kraju, analizu objektivnih granica intervencijskog dejstva potrebno je zaokružiti dodatnim određenjem činjeničnog supstrata koji se preuzima iz pravnosnažne presude u osnovu nove presude. Iz dikcije našeg Zakona sledi da intervencijsko dejstvo presude u objektivnom smislu u novoj parnici pored stranaka, vezuje i sud.[72] Na takav stav nalazimo i uporednopravno u teoriji[73], jer na intervencijsko dejstvo postupajući sud pazi po službenoj dužnosti[74], pa shodno tome ima obavezu da ne dozvoli strankama da raspravljaju o činjeničnom i pravnom osnovu pravnosnažne presude u novoj parnici, osim ukoliko intervencijsko dejstvo ne bude otklonjeno. U tom smislu je praksa da se činjenice (utvrđene, nesporne i opšte poznate), uslovljavajući odnosi i pravne ocene suda iz pravnosnažne presude uzimaju u podlogu za novu odluku, odnosno unose se u sadržaj nove presude.[75] Kada postupajući parnični sud utvrđuje činjenični i pravni supstrat presude, on tumači[76] postupno i način rešavanja spora, odnosno zaključke suda u prethodnom postupku. Međutim, kada činjenično stanje ostane nerazjašnjeno, jer parnični sud nije u stanju da sa sigurnošću utvrdi činjenicu koja je bila predmet dokazivanja ni u pozitivnom ni u negativnom smislu, tada se odluka donosi primenom pravila o teretu dokazivanja (non liquet).[77] Prema stavu teorije, takva presuda nije podobna da proizvede intervencijsko dejstvo[78] jer se u potonjoj parnici ne bi moglo prihvatiti da je dokazano suprotno onoj činjenici koja nije dokazana[79]. Takođe, obzirom da intervencijsko dejstvo obuhvata samo utvrđenja iz presude koja su značajna za samu odluku, stav teorije je da postupajući sud nije obavezan da preuzme pomoćna irelevantna razmatranja prethodno postupajućeg suda koji se ne odnose na činjenična i pravna utvrđenja i razloge donošenja odluke (ober dictum), niti da uvaži nedostajuća utvrđenja koja je sud propustio,[80] odnosno zanemario prilikom odlučivanja.

VI  ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Intervencijsko dejstvo presude kao zakonsko rešenje uvedeno je Zakonom o parničnom postupku iz 2011. godine. Pre toga, doktrina je koncipirala i komentarisala ovaj procesnopravni institut po ugledu na rešenje nemačkog zakona (Zivilprozessordnung). Sudska praksa je posrednim prihvatanjem nemačkog rešenja popunjavala postojeću pravnu prazninu, konkretizovala intervencijsko dejstvo pravnosnažne presude i dopustila mogućnost njegovog otklanjanja isticanjem prigovora nesavesnog vođenja spora. Međutim, ni zakonsko regulisanje intervencijskog dejstva nije razrešilo sve dileme. U radu su, pored analize suštine intervencijskog dejstva i uslova za njegovo nastupanje i otklanjanje prigovorom, razmatrani problemi određenja subjektivnih i objektivnih granica intervencijskog dejstva. U njihovoj analizi i razrešenju vredno je konsultovati najpre nemačku, a onda i hrvatsku (koja je je usvojila nemački koncept) doktrinu i praksu, s obzirom da je zakonska regulativa u sva tri pomenuta sistema u mnogome slična. Povodom subjektivnih i objektivnih granica intervencijskog dejstva u radu su istaknuta pitanja oko kojih postoji saglasnost, ali i neka od značajnih spornih pitanja oko kojih postoje različiti stavovi, pa će ubuduće poseban doprinos njihovom razrešenju imati sudska praksa u primeni našeg zakonskog rešenja. Kako različita tumačenja i mišljenja nesporno postoje, a u nedostatku relevantne sudske prakse, potrebno je dodatno vreme doktrini da podrobnije raspravi dileme povezane uz intervencijsko dejstvo, pa i one iznesene u ovom radu i dođe do jasnih određenja. Na osnovu njih bi se konačno mogli formulisati predlozi na koji način bi trebalo izmeniti ili dopuniti postojeće odredbe Zakona, sa ciljem nespornog određenja subjektivnih i objektivnih granica intervencijskog dejstva.

Jelena Čanović*

THE INTERVENING EFFECT OF A FINAL JUDGMENT

Summary

The subject of this paper is the procedural law institute created by the theory of civil procedure, which is, concerning the existing substantive legal situations, recognized in the practice of the courts, and finally regulated by the Law on Civil Procedure which came into force in 2011, as well. The intervening effect of a final judgment rendered between the original parties in the previous litigation has a special effect in the latter litigation - a new litigation between the party from the previous litigation and a third party (which can be an intervener, but also a third party informed about the litigation, as well as named predecessor). Thus, as a specific effect of the judgement, it has numerous characteristics, so the paper analyses issues concerning the essence, subjective and objective limits of the intervention effect, the conditions under which it occurs, as well as the conditions for the success of the objection which prevents that effect.

Key words: intervener, intervention effect of judgment, subjective and objective limits, objection (exeptio male gesti processus).