Dr Sanda Ćorac*

Pregledni naučni članak

UDK: 347.91/.95

doi: 10.46793/GP.1102.19C

PRESUDA ZBOG IZOSTANKA - NEKI OD USLOVA ZA DONOŠENJE SA ASPEKTA SUDSKE PRAKSE[1]

Rad primljen: 30. 11. 2020.

Rad ispravljen: 17. 12. 2020.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 22. 12. 2020.

Tuženi koji je propustio da dođe da pripremno ročište ili na prvo ročište za glavnu raspravu može biti sankcionisan, pa procesna neaktivnost uredno pozvanog tuženog, uz ispunjenje Zakonom o parničnom postupku propisanih uslova, može rezultirati donošenjem presude zbog izostanka. U radu se analiziraju, kroz stavove iz sudske prakse, neka pitanja koja su vezana za donošenje ove jednostrane presude i kumulativno ispunjenje uslova taksativno propisanih čl. 351 st. 1 t. 1-5 Zakona o parničnom postupku.

Ključne reči: presude na osnovu dispozitivnih radnji stranaka, presuda zbog izostanka, uslovi za donošenje, sudska praksa u vezi presuda zbog izostanka.

I  UVOD

Presuda je parnična radnja suda u kojoj je sadržana odluka o petitumu tužbe, odnosno kojom se rešava spor koji je bio povod parnici. Sud odlučuje presudom na autoritativan i nesumnjiv način, primenjujući (konkretizujući) apstraktnu pravnu normu na pojedinačnu (konkretnu) životnu situaciju koja mu je predočena i o kojoj je izveo nesporan zaključak.[2] Teorija, na osnovu Zakona o parničnom postupku,[3] sprovodi brojne klasifikacije presuda prema različitim kriterijumima.[4] Jedan od kriterijuma koji je u primeni je i to da li je presuda rezultat usmenog kontradiktornog raspravljanja, što je pravilo u parničnom postupku, ili se, pak, donosi samo na osnovu činjeničnih navoda jedne od stranaka, što predstavlja izuzetak.[5] Kao presude koje nisu posledica kontradiktorne rasprave ZPP dopušta presudu na osnovu priznanja, presudu na osnovu odricanja, presudu zbog propuštanja i presudu zbog izostanka. U donošenju ovih, tzv. jednostranih presuda, ovlašćenja suda su ograničena na ispitivanje da li postoje zakonski uslovi za njihovo donošenje i da li je disponiranje dopušteno u konkretnom slučaju, pa u obrazloženju ovih presuda sud iznosi samo razloge koji opravdavaju njihovo donošenje.[6]

Analiziranje svih presuda donetih na osnovu dispozitivnih radnji stranaka nije moguće u radu ovog obima, čak ni svake posebno, pa su obrađena samo neka pitanja koja se odnose na presudu zbog izostanka, te u vezi sa tim sa aspekta sudske prakse kumulativnog ispunjenja uslova taksativno propisanih čl. 351 st. 1 t. 1-5 ZPP. Stoga se predmet rada odnosi na pitanje na koji način se ovi uslovi za donošenje presude zbog izostanka tumače u sudskoj praksi. Polazi se od hipoteze da sudovi načelno imaju obavezu da postignu visok nivo usklađenosti svojih stavova koje zauzimaju pri tumačenju normi koje primenjuju, pa i onih koje su relevantne za ovaj rad, a koje se odnose na ispunjenost uslova iz ZPP za donošenje presude zbog izostanka, pa se analiziranje odluka naših sudova u radu čini sa ciljem da se utvrdi koji su se problemi pri tome postavili i mera u kojoj je usklađivanje izvršeno.

II  PRESUDA ZBOG IZOSTANKA

A. Generalni osvrt

Odredbom čl. 351 ZPP regulisana je presuda zbog izostanka, kao sankcija za parnično propuštanje stranke - izostanak uredno pozvanog tuženog na zakonom određeno ročište.[7] Kada tuženi kome tužba nije dostavljena na odgovor, već mu je tužba dostavljena zajedno sa pozivom na ročište, ne dođe na pripremno ročište ili na prvo ročište za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano ili ako dođe na ta ročišta, ali neće da se upusti u raspravljanje, a ne ospori tužbeni zahtev, sud će da donese presudu kojom se usvaja tužbeni zahtev, presudu zbog izostanka,[8] ako su ispunjeni sledeći uslovi: 1) tuženi je uredno pozvan; 2) tuženi nije podneskom osporio tužbeni zahtev; 3) osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi; 4) činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate; 5) ne postoje opštepoznate okolnosti zbog kojih tuženi nije mogao da dođe na ročište.

Presudu zbog izostanka sud neće doneti i kad su ispunjeni napred navedeni uslovi ako se radi o zahtevima kojima stranke ne mogu raspolagati (čl. 3 st. 3).[9] Naime, dispozitivna maksima u parničnom postupku podrazumeva pravo stranaka da preduzimaju one parnične radnje kojima raspolažu zahtevima istaknutim u postupku. Granica ovih raspolaganja jeste, po pravilu, čl. 3 st. 3 ZPP koji propisuje da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima. Zakonodavac je rukovođen opštim interesima postavio granice slobodi raspolaganja u postupku i te granice formulisao u navedenoj zakonskoj odredbi. Stoga, sud ne može doneti presudu zbog izostanka u parnici gde je dicpozicija stranaka ograničena. Iako to Porodičnim zakonom nije izričito propisano kao za druge jednostrane presude (presuda zbog izostanka se u navedenom zakonu i ne pominje),[10] donošenje presude zbog izostanka ne bi bilo dopušteno ni u postupcima iz porodičnih odnosa, npr. postupku u bračnom sporu,[11] postupku u sporu o materinstvu i očinstvu,[12] postupku u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava.[13]

U čl. 351 st. 3 ZPP propisano je da će se donošenje presude zbog izostanka odložiti ako je potrebno da se prethodno pribave obaveštenja o okolnostima da li je u pitanju zahtev kojim stranke mogu slobodno raspolagati. Sud po službenoj dužnosti ispituje granice raspolaganja, pošto su deo imperativnog poretka parničnog postupka.[14] Ako sud posumnja da se radi o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati mora da odloži ročište kako bi pribavio određene podatke ili isprave, izvršio određene provere, konsultovao neki državni organ i slično. Ukoliko provera pokaže da je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati sud donosi rešenje kojim odbacuje tužbu.[15]

Dakle, pored taksativno navedenih kumulativnih uslova koji moraju biti ispunjeni za donošenje presude zbog izostanka predviđena je i mogućnost odlaganja njenog donošenja, s tim da nomotehnika odredbe čl. 351 ukazuje na to da u nekim situacijama sud mora odložiti donošenje, kakva je navedena situacija u kojoj mora proveriti dopuštenost raspolaganja, dok u drugim može odložiti donošenje ove presude, što bi upućivalo na diskreciono pravo suda po načelu celishodnosti. Tako se, npr., donošenje presude zbog izostanka može odložiti kada nema dokaza da je tuženi uredno pozvan, a nesumnjivo je da mu je poziv upućen. U tom slučaju sud će odrediti rok, koji ne može biti duži od 30 dana za dostavu u Republici Srbiji, odnosno duži od roka potrebnog za dostavljanje našim državljanima u inostranstvu u smislu čl. 133 st. 2,[16] da se proveri da li je tuženi uredno pozvan. Ako se u određenom roku utvrdi da je tuženi bio uredno pozvan, sud će doneti presudu zbog izostanka.[17] ZPP propisuje i da u ovim slučajevima, presudu zbog izostanka sud redovno donosi bez izjašnjavanja stranaka.[18] Izjašnjenje stranaka sa jedne strane nije ni potrebno - tužilac se ne izjašnjava, jer sud donosi ovu presudu na osnovu stanja u spisima predmeta, ako su ispunjene materijalne i procesne pretpostavke za njeno donošenje, dok, sa druge strane, nije ni moguće kada je u pitanju tuženi, jer na ročište nije pristupio.

Dalje, odredbom čl. 351 st. 4 ZPP propisuje da ako iz činjenica navedenih u tužbi ne proizlazi osnovanost tužbenog zahteva, a tužba na ročištu nije preinačena, sud će doneti presudu kojom se tužbeni zahtev odbija. Drugim rečima, postupak ne može biti okončan presudom zbog izostanka, koja podrazumeva usvajanje tužbenog zahteva, i kada su za to bili ispunjeni zakonski uslovi, ali je na ročištu, sa kojeg je tuženi izostao, tužilac preinačio tužbu. U tom slučaju se primenjuju procesna pravila predviđena za subjektivno, odnosno objektivno preinačenje, pa tuženom mora biti pružena prilika da se o preinačenju izjasni, odnosno da svoj pristanak.[19]

Presudu kojom se tužbeni zahtev odbija zakon ne smatra presudom zbog izostanka, što ima značaja za razloge žalbe, jer tužilac onda presudu može žalbom pobijati iz svih zakonskih razloga, pa i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.[20]

Presudu zbog izostanka donosi sudija pojedinac ili predsednik veća na ročištu (pripremnom ili ako pripremno ročište nije održano na prvom ročištu za glavnu raspravu) na kojem je nužno da tužilac prisustvuje. Za donošenje ove presude moraju biti ispunjene sve procesne pretpostavke koje se tiču dopuštenosti tužbe.[21] Ovo ZPP izričito ne predviđa, ali ako je ova presuda u formi i dejstvima jednaka svakoj drugoj kontradiktornoj meritornoj presudi, to za njeno donošenje važe sve procesne pretpostavke kao i za svaku drugu presudu.[22]

Uslov za donošenje ove presude je pasivnost tuženog.[23] Ona se može tumačiti kao njegovo saglašavanje sa navodima i zahtevima protivnika (princip afirmativne litiskontestacije),[24] odnosno da se iz ponašanja tuženog pretpostavlja njegovo priznanje činjenica iznesenih tužbom.[25]  No, za donošenje presude zbog izostanka, samo priznanje činjenica nije dovoljno. ZPP predviđa da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo uz tužbu ili sa činjenicama koje su opštepoznate, pa ako se priznanje činjenica od strane tuženog pretpostavlja i dovoljno je, onda ne bi bilo potrebe da se uopšte govori o ovom uslovu, u smislu da nema protivrečnosti iznesenih činjenica i priloženih dokaza zato što se priznate činjenice ne dokazuju (osim izuzetno).

U teoriji je iznet stav da se presuda zbog izostanka zasniva na tezi da tuženi svojom pasivnošću priznaje istinitost nepovoljnih činjeničnih navoda tužioca sa kojima je prethodno bio upoznat, a ne tezi da tuženi priznaje osnovanost tužbenog zahteva.[26] Kada bi pasivnost tuženog značila priznanje zahteva, sud ne bi bio ovlašćen da ispituje da li iz činjenica navedenih u tužbi proizilazi osnovanost tužbenog zahteva.[27]

Za donošenje ove presude u našem pravu nije potreban nikakav formalan predlog tužioca, ali u praksi inicijativa najčešće potiče od njega. Mada, sud je ovlašćen po službenoj dužnosti da istu donese kada su ispunjeni svi zakonom propisani uslovi.

Uslovi za donošenje presude zbog izostanka jednaki su kako u opštem, tako i u posebnom postupku, u sporu male vrednosti, koji je regulisan odredbom  čl. 475 st. 2 ZPP. No, navedena norma sadrži upućivanje na odredbu čl. 351 i uslovi za donošenje presude zbog izostanka u parnicama o sporovima male vrednosti nisu strožiji, odnosno nisu predviđeni neki dodatni uslovi za donošenje ove presude.[28] U vezi sa tim je stav sudske prakse da se na presudu zbog izostanka koja se donosi u parnicama o sporu male vrednosti odnose i odredbe svih ostalih stavova sadržanih u čl. 351, tako da mogućnost donošenja presude zbog izostanka u odredbi čl. 475 st. 2 ZPP nije ni bilo potrebno predvideti, jer je isto već jasno i detaljno definisano u čl. 351.[29]

B. Ispunjenje uslova iz čl. 351, st. 1, t. 1-5

Presudom zbog izostanka sud usvaja tužbeni zahtev, ako su kumulativno ispunjeni uslovi koje ZPP predviđa.[30] No, imajući u vidu brojna i različita pitanja koja se mogu vezivati za donošenje presude zbog izostanka, a ovim radom nemoguće je iscrpeti sve teme, nakon napred navedenog generalnog osvrta, naše interesovanje smo ograničili na uslove iz čl. 351 st. 1 t. 1-5 sa aspekta sudske prakse.

1. Tuženi je uredno pozvan

Prvi od uslova za donošenje presude zbog izostanka je da je tuženi uredno pozvan na pripremno ročište ili na prvo ročište za glavnu raspravu (ako pripremno ročište nije održano). Uredna je ona dostava koja je izvršena u skladu sa pravilima dostavljanja propisanim u ZPP.[31] Poziv, pored toga što mora biti uredan, mora biti i blagovremen,[32] a to podrazumeva da se poziv za pripremno ročište i za prvo ročište za glavnu raspravu dostavlja najkasnije osam dana pre dana održavanja ročišta.[33] Redovno se uz poziv tuženom dostavlja i tužba (sa prilozima) da se sa sadržinom iste / istih upozna.

Uredno pozivanje tuženog na ročište od izuzetne je važnosti. Propuštanjem dostavljanja poziva tuženom uskraćuje mu se mogućnost da raspravlja pred sudom i da aktivno učestvuje u parničnom postupku, čime se povređuje načelo kontradiktornosti i ravnopravnosti stranaka. Sa fizičkim nedolaskom na zakazano ročište izjednačuje se situacija u kojoj je tuženi pristupio, ali neće da se upusti u raspravljanje i ne osporava tužbeni zahtev.[34] Iako u ZPP nije izričito rečeno, treba uzeti da se sa izostankom i odbijanjem upuštanja u raspravljanje poistovećuje i slučaj u kome je tuženi pristupio na ročište, ali se sa njega bez odobrenja suda udaljio, ne osporivši prethodno tužbeni zahtev.[35]

Sud će u pozivu za pripremno ročište ili prvo ročište za glavnu raspravu da upozori stranke na zakonske posledice izostanka sa ročišta.[36] Okolnost da tuženom nisu unapred saopštene posledice izostanka sa ročišta, odnosno posledice njegove pasivnosti, rezultira time da presuda zbog izostanka ne može biti doneta. Tako je u jednom slučaju sud tuženom dostavio poziv za pripremno ročište koji ne sadrži upozorenje na posledice izostanka tuženog sa ročišta, već samo upozorenje na posledice izostanka tužioca, pa se time ne može smatrati da je dostava uredna u smislu odredbe čl. 351 ZPP.[37] U istoj odluci se dalje navodi da je činjenica da tuženi nije došao na ročište za glavnu raspravu, ali da nije ni uredno pozvan, pri čemu je tuženi uredno dostavljenim podneskom obavestio sud o sprečenosti da pristupi na raspravu, sa zahtevom za odlaganje ročišta, čime je suštinski tražio mogućnost za izjašnjenje o navodima tužbe i tužbenog zahteva.[38] Dalje, opravdan je stav suda da nisu ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog izostanka u slučaju kada tuženi nisu uredno pozvani, jer spisima priložena povratnica ne sadrži datum prijema, niti potpis primaoca, niti potpis dostavljača, a ni drugotuženi nije pozvan na ročište, jer je spisima priložena prazna povratnica u koju ništa nije uneto.[39]

Sa druge strane, kada su ispunjeni zakonski uslovi za donošenje presude zbog izostanka, prema stavu izraženom u sudskoj praksi nisu relevantni navodi tuženog da je ročište propustio iz njemu opravdanih razloga. Na primer, navodi žalbe tuženog da na ročište nije došao zbog putovanja u inostranstvo.[40] U praksi, u slučaju nepristupanja tuženog na ročište, kada je isti obavestio sud da zbog zdravstvenih problema nije u mogućnosti da prisustvuje, ne znači da se nisu stekli uslovi za donošenje presude zbog izostanka, jer kada se radi o sporu male vrednosti, sud ne ceni opravdanost razloga izostanka sa ročišta, već ih stranka može isticati u predlogu za vraćanje u pređašnje stanje.[41] U drugom slučaju, pak, sud je doneo rešenje kojim je odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje, jer je na ročištu kome tuženi nije pristupio doneta presuda zbog izostanka. Sud je bio stava da je tuženi imao dovoljno vremena da obavesti sud da toga dana slavi krsnu slavu, što bi bio opravdan razlog za odlaganje ročišta, pa kako to nije učinio, predlog za vraćanje u pređašnje stanje je odbijen.[42]

Svrha presude zbog izostanka je svojevrsno jačanje procesne discipline u kombinaciji sa načelom formalne istine, te je upravo iz tog razloga ona normativno pozicionirana tako da se vezuje za tačno određeni procesni momenat - početak parnice (pripremno ročište ili prvo ročište za glavnu raspravu).[43] Upravo u tom momentu izostanak procesne aktivnosti tuženog i pasivno držanje prema sopstvenim procesnim pravima može rezultovati posledicom u vidu donošenja presude zbog izostanka.[44]^,[45] Zakonska odredba koja se odnosi na ovu presudu ne može se analogno primeniti za slučaj svake dalje procesne neaktivnosti tuženog, odnosno izostanka sa bilo kojeg drugog ročišta na koje je uredno pozvan.[46]

2. Tuženi nije podneskom osporio tužbeni zahtev

Drugi od taksativno nabrojanih uslova, koje zakon propisuje za donošenje presude zbog izostanka, je da tuženi nije podneskom osporio tužbeni zahtev. Propuštanje tuženog da se od tužbe brani i da preduzima parnične radnje koje mu u tom cilju stoje na raspolaganju predstavlja vid stranačke dispozicije.[47] Teza o dispozitivnom karakteru presude zbog izostanka svoje opravdanje pronalazi u okolnosti da je tuženom (kome je tužba zajedno sa pozivom na prvo ročište uredno dostavljena sa odgovarajućim upozorenjem o posledicama propuštanja da najkasnije na tom ročištu ospori tužbeni zahtev) bila data mogućnost da ospori taj zahtev i time stvori uslove za nastavljanje kontradiktornog postupka, zbog čega mu se i može imputirati da je pristao na zakonom predviđene posledice svog propuštanja, da ih je hteo.[48]

Presuda zbog izostanka se može doneti pod uslovom da sud tuženom nije naložio da odgovori na tužbu.[49] Ukoliko, pak, naloži tuženom da odgovori na tužbu, a tuženi to propusti sud donosi presudu zbog propuštanja.[50] No, iako sud tuženom nije naložio da odgovori na tužbu, tuženi ima brojne mogućnosti i ovlašćenja da se brani od tužiočevog zahteva, odnosno da ga osporava. Zapravo on svakom procesnom radnjom, osim priznanjem zahteva, faktički može manifestovati neslaganje sa zahtevom tužbe.[51] Isti stav po tom pitanju zauzima i sudska praksa, pa se u jednoj odluci navodi da kada tuženi koji je uredno pozvan ne pristupi na pripremno ročište, a podneskom ospori tužbeni zahtev, nema uslova za donošenje presude zbog izostanka.[52] Pri tome, to osporavanje ne mora da bude obrazloženo, dovoljno je da se iz njegove sadržine može zaključiti da tuženi dovodi u pitanje osnovanost tužbenog zahteva. Na taj način on sprečava donošenje presude zbog izostanka. Tako se u jednoj odluci navodi da nema uslova za donošenje ove presude u situaciji kada tuženi podneskom ospori tužbeni zahtev, bez obzira na činjenicu da li je za navode kojima je osporio zahtev tužioca dostavio i dokaze.[53] Uz to, kao osporavanje tužbenog zahteva treba tumačiti i prigovor na zaključak izvršitelja kojim je tuženi osporio tužiočevo potraživanje u celosti kao neosnovano.[54]

U praksi se postavilo i pitanje da li se prigovor podnet na doneto rešenje o izvršenju u izvršnom postupku čijim usvajanjem je predmet prešao u parnicu tretira u parnici kao podnesak kojim je osporen tužbeni zahtev i da li se u takvoj situaciji ukoliko ne dođe na ročište tuženi, a nikakav drugi podnesak u parnici nije podneo, može doneti presuda zbog izostanka. Naime, odredbom čl. 351 ZPP propisano je da se presuda zbog izostanka donosi kada tuženi nije podneskom osporio tužbeni zahtev, što dalje znači da kada je postupak započet predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave u izvršnom postupku, a potom po prigovoru tuženog nastavljen prema odredbama ZPP, nema mesta donošenju presude zbog izostanka, s obzirom da je zahtev tužioca osporen kroz prigovor na rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave.[55]

Dalje, imajući u vidu odredbe ZPP nisu ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog izostanka, ako je tuženi, kome tužba nije dostavljena na odgovor, podneskom osporio tužbeni zahtev tužioca, a na zakazano ročište nije pristupio.[56] I u situaciji kada je tuženi, iako mu dakle sud nije naložio, dostavio pismeni odgovor na tužbu, čak i suprotno roku iz čl. 98. st. 5 ZPP,[57] sud nije ovlašćen da donese presudu zbog izostanka, jer je dostavljanjem istog osporio tužbu i tužbeni zahtev.

Međutim, navodi tuženog kojima u žalbi ističe da je blagovremeno obavestio sud o sprečenosti da, zbog bolesti, pristupi ročištu za glavnu raspravu nisu od uticaja, odnosno nisu smetnja za donošenje presude zbog izostanka, jer u konkretnom slučaju podneskom kojim tuženi obaveštava sud da je sprečen da pristupi ročištu za glavnu raspravu nije osporio tužbeni zahtev.[58]

3. Osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi

Jedna od pretpostavki za donošenje presude zbog izostanka je i da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi (konkluzivnost tužbe).[59] Tako, sud može usvojiti tužbeni zahtev samo ako iz činjenica navedenih u tužbi proizlazi da je tužbeni zahtev materijalnopravno osnovan. Drugim rečima, pasivan stav tuženog, koji se ogleda u propuštanju ročišta za preduzimanje procesnih radnji, ne treba da usporava tok postupka, niti da spreči njegovo razvijanje. Zakon nalaže u ovakvoj procesnoj situaciji sudu da u podlogu svoje odluke uzme samo navode prisutne stranke, pa se u ovoj situaciji ne dokazuju činjenice na kojima je tužbeni zahtev zasnovan, odnosno sud ne izvodi dokazivanje činjeničnih navoda tužbe, nego na iste kako ih je izložio tužilac primenjuje materijalno pravo.[60] U pogledu ovog uslova naša sudska praksa ima jedinstven, odnosno nepodeljen stav.[61]

Dakle, o osnovanosti tužbenog zahteva sud donosi odluku sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava na činjenične navode sadržane u tužbi, potkrepljene neophodnim dokazima, koje tuženi, iako mu je omogućeno, nije osporio. Kako se u teoriji navodi, sud će u podlogu svoje odluke uzeti tužiočeve navode bez izvođenja dokaza, odnosno navodi iz tužbe su činjenična podloga na koju će parnični sud primeniti u postupku sudskog silogizma adekvatnu normu materijalnog prava.[62] Ipak, ako osnovanost tužbenog zahteva ne proizilazi iz činjenica navedenih u tužbi, jer je, na primer, u jednom slučaju tužilac u tužbi naveo da je u bazenu kupališta tuženog zadobio lake telesne povrede, ali nije opisao na koji način je do povređivanja došlo, pa se iz navedene činjenice u tužbi ne može zaključiti da li postoji odgovornost tuženog za štetu koju tužilac u ovoj parnici potražuje,[63] sud ne može doneti presudu zbog izostanka.

Pri tome, ne treba shvatiti da nema uslova za donošenje presude zbog izostanka kada tužilac u tužbi predloži izvođenje dokaza. Ovakvo tumačenje ne bi bilo održivo stoga što tužilac uvek uz tužbu predlaže dokazna sredstva za izvođenje tokom postupka. Odnosno, stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve, kao i da daju predlog dokaznih sredstava kojima će se te činjenice utvrditi.[64] Uz to, tužilac u momentu podnošenja tužbe i ne zna da će tuženi izostati sa ročišta, pa se ne ustručava da predloži da činjenični navodi u tužbi budu razjašnjeni izvođenjem predloženih dokaznih sredstava. Međutim, kod presude zbog izostanka dokazivanje se ne sprovodi, odnosno istinitost navoda iz tužbe se ne proverava u postupku dokazivanja. Stav teorije je ipak da to nikako ne oslobađa sud od obaveze da proveri da li su činjenice navedene u tužbi u skladu sa ispravama priloženim uz tužbu, kao i sa opštepoznatim činjenicama i da sud to čini prilikom prethodnog ispitivanja tužbe.[65]

Navedeni stav teorije prihvaćen je i u praksi. Tako, u još jednom od izdvojenih slučajeva iz sudske prakse tužilac navodi da je deliktnom radnjom tuženog povređen, opisuje povredu i tvrdi da mu je usled nje prouzrokovana nematerijalna šteta, jer je trpeo fizičku bol i strah visokog intenziteta i dugog trajanja, da je fizička bol iznova nastala kada se, zbog nameštanja piramide nosa, javio lekaru (dakle prvi put trpi bol u trenutku povređivanja, zatim prilikom lekarske intervencije), da bolovi i strah traju mesecima nakon povređivanja.[66] U tužbi ne navodi šta je razlog straha, niti ga opisuje, već samo tvrdi da ga trpi, predlaže "ekonomsko-finansijsko veštačenje" putem veštaka medicinske struke (za pretpostaviti je da je reč o omašci u pisanju tužbe).[67] Kako iz činjeničnih navoda tužbe proizilazi paušalno navođenje intenziteta i trajanja straha i fizičkog bola, pri čemu se, u vezi straha, u tužbi ne navodi zbog čega tužilac strahuje (strah nije opisan), po stanovištu suda nije ispunjen uslov za donošenje presude zbog izostanka po zahtevu za naknadu nematerijalne štete.[68] Dakle, sud je smatrao da ne može prosuditi o osnovanosti zahteva za naknadu štete, s obzirom na činjenične navode tužbe i predloga za izvođenje dokaza. Isti stav, da nema uslova za donošenje presude zbog izostanka, sud je zauzeo  i u slučaju u kome se navodi da ako je podneta tužba za isplatu naknade štete po osnovu regresa uz navođenje određenog novčanog iznosa a u činjeničnim navodima tužbe se predlaže veštačenje od strane veštaka ekonomske struke.[69]

Moglo bi se shodno napred navedenom zaključiti da predlaganje dokaza za izvođenje u tužbi sprečava donošenje presude zbog izostanka samo u slučaju kada njihovim izvođenjem treba potvrditi osnovanost tužbenog zahteva, na primer, kada je u prilog dokazivanja osnovanosti tužbenog zahteva tužilja predložila saslušanje svedoka.[70] Nepostojanje usled toga uslova za donošenje presude zbog izostanka potvrdio je i drugostepeni sud, koji je utvrdio da je žalba tuženog izjavljena protiv presude zbog izostanka prvostepenog suda osnovana, s obzirom da iz iznetog proizlazi da se osnovanost zahteva tužilje može utvrditi tek nakon izvođenja predloženih dokaza.[71]

Interesantan je i slučaj iz prakse koji se odnosi na nemogućnost  potraživanja kamate na dosuđene troškove parničnog postupka kao glavnog potraživanja u drugoj parnici. Tužilac u postupku iz koga potiče potraživanje troškova spora nije postavio zahtev za kamatu na troškove spora. Tuženi nije pristupio na prvo ročište za glavnu raspravu. Na osnovu činjeničnog stanja u spisima prvostepeni sud je ocenio da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi i doneo presudu zbog izostanka kojom je usvojio tužbeni zahtev. Međutim, ovakvu odluku prvostepenog suda instancioni sud nije prihvatio kao pravilnu, jer je pogrešno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je ocenio da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi i da tužiocu pripada pravo na isplatu zakonske zatezne kamate obračunate na troškove postupka koji potiču iz drugog postupka, a na šta tuženi osnovano ukazuje žalbom.[72]

4. Činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u                                       suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili                                          sa činjenicama koje su opštepoznate

Sledeći uslov za donošenje presude zbog izostanka je da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate. Ovo je uslov koji je nesporno povezan uz prethodni uslov i prethodna razmatranja u vezi sa okolnošću da tužilac u tužbi navodi dokaze, posebno isprave, a sud mora pregledati takve dokaze da bi izveo zaključak o ispunjenosti ovog uslova - da činjenice i dokazi nisu u suprotnosti. Naime, donošenje ove presude moguće je samo ako ni na jedan način nije dovedena u sumnju istinitost navoda iz tužbe. Ukoliko postoji protivrečnost dokaza koje je tužilac priložio uz tužbu, sud ne može doneti presudu zbog izostanka.

U tom smislu se izjašnjava i sudska praksa.[73] Tako je instancioni sud u jednoj odluci ponovio stav da sud ne može doneti presudu zbog izostanka, kada je nejasno na osnovu čega je prvostepeni sud zaključio da osnovanost tužbenog zahteva proizilazi iz činjenica navedenih u tužbi i da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo uz tužbu, a imajući u vidu da tužilac uz tužbu nije dostavio niti jedan dokaz.[74] U narednom slučaju izabranom iz sudske prakse podneta je tužba za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Sud najpre ponavlja da je presuda zbog izostanka procesna presuda i da se može doneti uz ispunjenje svih uslova predviđenih u čl. 351 ZPP, potom konstatuje da iz spisa proizilazi da je tuženom poziv uredno uručen, a da nije pristupio na zakazano ročište, čime su ispunjeni samo neki od uslova za donošenje pomenute presude. Međutim, instancioni sud dalje u odluci navodi da prvostepeni sud ne daje razloge o ispunjenosti i drugih uslova za donošenje presude zbog izostanka koji su predviđeni pomenutim članom, da odluka ne sadrži razloge iz kojih činjenica navedenih u tužbi proizilazi osnovanost tužbenog zahteva, ni da li su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u saglasnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate, a ti dokazi nisu ni navedeni u osporenoj presudi.[75]

5. Ne postoje opštepoznate okolnosti zbog kojih tuženi                                        nije mogao da dođe na ročište

Poslednji od taksativno nabrojanih uslova, koji su predmet analize u ovom radu, je da ne postoje opštepoznate okolnosti zbog kojih tuženi nije mogao da dođe na ročište. Primeri tih okolnosti su zemljotres, vremenske nepogode, epidemije i sl., i svakako predstavljaju opravdane razloge izostanka sa ročišta. O ispunjenosti ovog uslova nema dostupne prakse sudova. Čini se da je zakonodavac propisivanjem ovog uslova imao nameru da obezbedi da tuženi ne bude neopravdano sankcionisan zbog, moglo bi se reći, iznuđene ili prinudne pasivnosti, pasivnosti koju nije hteo, već je bila posledica određenih okolnosti izvan njegove volje.

III  ZAKLJUČAK

Sa ciljem jačanja procesne discipline ZPP odredbom čl. 351 propisuje mogućnost donošenja presude zbog izostanka. Svrha ove presude je sprečavanje tuženog da svojim pasivnim stavom spreči razvijanje parničnog postupka, odnosno sprečavanje da isti prolongira. Pri tome, pasivnost tuženog treba da bude potpuna, odnosno da tuženi koji je uredno pozvan nije pristupio na pripremno ročište ili na prvo ročište za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano i da podneskom, stoga što tuženi izostaje sa ročišta, nije osporio tužbeni zahtev. Uz to, propisano je kumulativno ispunjenje i niza drugih uslova, o kojima sud vodi računa ex officio.

Stavovi sudske prakse o uslovima iz čl. 351 st. 1 t. 1-5 ZPP su u dovoljnoj meri ujednačeni, ali ne i potpuno. Načelno, manja odstupanja prepoznata su u  tumačenju ovih uslova između osnovnih i instancionih sudova, ali i konkretno npr. u pogledu stava da zdravstveni razlozi nisu opravdanje za izostanak sa ročišta, dok drugačije tumači izostanak sa ročišta zbog krsne slave – bio bi opravdana da je tuženi na vreme obavestio sud. Navedene stavove sudske prakse korisno je analizirati kako bi se zaključilo o načinu na koji ih sudovi tumače u obrazloženju svojih odluka. Time se istovremeno može uočiti i koliko široko se ovi uslovi tumače u sudskoj praksi i postoje li razlike u tumačenju koje mogu usloviti neujednačenu i nedoslednu praksu što je, svakako, značajan problem primene pravnih normi, a time i zaštite prava radi koje se sudski postupci i vode.

Konačno, moglo bi se zaključiti da sudska praksa pokazuje u značajnoj meri prilagođenost zakonskom rešenju, čime smo ostvarili cilj definisan na početku rada i dokazali postavljenu afirmativnu hipotezu.

Sanda Ćorac, LLD^*

JUDGEMENT BY FAILURE TO APPEAR - SOME                                OF THE CONDITIONS FOR ADOPTION                                      FROM THE ASPECT OF COURT PRACTICE

Summary

The defendant/respondent who failed to come to the preparatory hearing or to the first hearing for the main hearing may be sanctioned, so the procedural inactivity of the orderly summoned defendant/respondent, with the fulfillment of the conditions prescribed by the Civil Procedure Law, may result in passing of a judgement by failure to appear. The paper analyzes, through the stances from court practice, some issues related to the adoption of this unilateral judgment and the cumulative fulfillment of the conditions exhaustively prescribed by Article 351, paragraph 1, items 1-5 of the Civil  Procedure Law.

Key words: judgments on the basis of dispositive actions of the parties, judgement by failure to appear, conditions for passing, court practice related to judgement by failure to appear.