Nikola Ivković*

Pregledni naučni članak

UDK: 342.4:321.01.

doi: 10.46793/GP.1102.65I

SISTEM ZAJEDNICE U SAVREMENOJ USTAVNOJ DRŽAVI

Rad primljen: 18. 03. 2020.

Rad prihvaćen za objavljivanje: 06. 07. 2020.

 

Rad je izraz težnji za otkrivanjem „magične formule“ stvaranja sistema, odnosno moderne, ustavne države. Kako je ovo izuzetno zahtevan zadatak, pokretanje osnovne diskusije o sistemu, te državno-pravnom ustrojstvu, elementima moderne, pa sledstveno ustavne države, vrši se sa normativno-dogmatskog i političko-sociološkog stanovišta. Nakon toga sistematski prva faza ustavnog kontitucionalizma zauzima centralno mesto diskusije. Preambula ustava se analizira kako bi se zaključile zakonomernosti i razlike između pravnih i država koje teže ili bi trebalo da teže idealu sigurne, pravno uređene države. Uočavanjem već izvršenih klasifikacija i stvaranjem novih, daje se doprinos savremenijem naučnom pogledu na preambulu ustava. Povezivanje sistema sa jedne strane i znanja, nauke sa druge vrši se uporednim pregledom osnovnih zaključaka koji određuju moderne globalne tokove stvaranja države. Deficitarnost istraživanja vezanih za preambulu ustava opravdava svrhu rada, a u zaključnim razmatranjima politička vizija tvoraca državnog ustrojsta, ističe se kao spojnica socioloških komponenti sa normativnom formulom državotvornog uspeha.

Ključne reči: ustavna država, preambula, ustav, Hȁberle, pravda.

I  UVOD

Živimo u nejednakom svetu. Sam pregled mape siromaštva koju analitički vodi Svetska banka stvara globalnu sliku različitog života ljudi u zavisnosti od mesta, teritorije na kojoj žive. U bogatim zemljama ljudi su zdraviji, žive duže, imaju puno razvojnih šansi, više profesionalnih mogućnosti, opcija i pogodnosti o kojima ljudi u siromašnijem svetu mogu samo da sanjaju.[1] Možda najkompleksnije, najteže pitanje, kome teže ili bi trebalo da teže istraživači u okviru društvenih, socijalnih nauka, je kako jednu državu pozicionirati u okviru grupe razvijenih, bogatih zemalja, što korelativno sa sobom nosi veći kvalitet života u svakom smislu.

Informaciono doba, razvoj tehnologija i komunikacija posebno doprinosi aktuelizaciji ove problematike. Globalizacija sve većeg obima i uvid u način života ljudi sa jednog kraja planete u odnosu na drugi, sve više stvara želje za migracijama iz manje u više razvijeni svet i dostupnost većih šansi za kvalitetnijim životom. Migrantska kriza izazvana ratnim dejstvima, političkim odlukama i ekonomskim interesima, koja poslednjih godina pogađa najviše Evropu, stvara pred našim očima, u našem neposrednom okruženju, realnu sliku ogromne nejednakosti. Ovo je podstrek da se ovom problematikom mnogo ozbiljnije bavimo.

Demografska struktura mnogih društava poslednjih godina dramatično se izmenila. Nacionalne granice slabe, a države se sve više suočavaju sa rizicima koje ne mogu da kontrolišu na pravi način.  Koliko sve ove promene menjaju svet oko nas možda najbolje oslikava činjenica da je u Velikoj Britaniji čak 30% zdravstvenih radnika (lekara i zubara) migrantskog porekla.[2]

Još krajem XX veka razmatrajući rizike zahuktale globalizacije, nemački sociolog Urlih Bek predvideo je opasnosti koje danas prete da poremete razne društvene tokove. Slabljenje običaja i veza između nacionalnih zajednica, promena obrazaca rada, urušavanje tradicionalnih oblika porodice i demokratizaciju ličnih odnosa „pa je budućnost svakog pojedinca mnogo manje fiksirana nego što je to bilo u tradicionalnim društvima“, što dalje vodi do toga da ovi rizici nisu više prostorno i vremenski ograničeni kao nekada.[3] Donosioci odluka pokušavaju da rizike svedu na minimum, ali svedoci smo da pravna pravila sve češće gube trku sa dinamikom društvenih odnosa i promenama koje se oko nas dešavaju brže nego ikada pre. Era brzih promena sve više nameće potrebu da postoje oni koji će ih prvi prepoznati i iskoristiti. Značaj znanja u globalnom svetu sve više otvara mogućnosti za napredak zemalja koje tek trasiraju svoj put razvoja.[4] U toj trasi razvoja, takođe raste i značaj pratilaca društvenog razvoja koji bi trebalo biti podupret pravnim rešenjima. Zato će naša težnja biti pokušaj doprinosa diskusijama koje za cilj imaju da utvrde šta to slabo razvijenim zemljama nedostaje, bar sa stanovišta pravnih osnova, kako bi ušle u kolosek brzog razvoja i dostizanja nivoa razvijenih država.

Potraga za odgovorom može nas odvesti u set multidisciplinarnih posmatranja koja bi bila usmerena ka pronalasku formule državotvornog uspeha. Zato ćemo mi ovde naše istraživanje organičiti. Krenućemo prvo najširim putem, prema analizi značenja i značaja sistema uopšte, pa pojma moderne države. Kroz odgovore u okviru razmišljanja o modernoj državi javiće nam se potreba da istražimo nešto konkretniji  pojam ustavne države. Nakon toga srž našeg istraživanja biće preambula kao sistematski prvi deo najvišeg pravnog akta jedne države. Cilj će nam biti da uz uzimanje u obzir do sada izvršenih klasifikacija pokušamo da nađemo zajedničke tačke u preambulama koje označavaju promociju nauke, naučnog istraživanja i tehnološkog napretka kao ključne vrednosti razvoja jednog sistema u savremenom svetu. Naše teza biće da je znanje glavni pokretač stvaranja sistema jedne države. S tim u vezi nauku i naučne činjenice kao temelj društvene zajednice istražićemo u korenima ustavnog uređenja. Klasifikacijom država koje imaju odrednice ovog tipa pokušaćemo da analiziramo trenutno stanje i promovišemo ideje za budućnost, a i kako bismo bar postavili neki princip teško dostizane egzaktnosti istraživanja društvenih pojava. 

Moramo napomenuti da društvena istraživanja konkretizujući problematiku funkcionisanja modernih država, prave i potrebnu razliku na velike i male nacije, pri čemu kriterijumi odvajanja mogu biti različiti, ali uglavnom se kao odlučujući navode brojnost stanovništva, veličina teritorije, ekonomska aktivnost i drugi složeniji indikatori.[5] Ovom prilikom simplifikovaćemo istraživanje pa ćemo modernu državu istraživati kao jednu grupu generalno, svesno zanemarujući ove razlike i druge razlike, ali uz neophodno znanje o pojednostavljivanju kako bi se u nekim kasnijim analizama eventualno razmotrila i različitost po konkretnijim kategorizacijama.

II  SISTEM

U diskusijama i predavanjima o bogatstvu i uređenosti jednog sistema, uvodeći u pojam i uzroke, gore pomenute nejednakosti i siromaštva jednog društva, M. Zec polazi od tri premise. Cilj tako postavljenih primera je da se na ovo kompleksno pitanje ponude što jasniji, jednostavniji odgovori u težnji za razumevanjem značaja sistema i vizije. Prva premisa je da društveno bogatstvo jednog naroda, organizovanog u formi države, zavisi od raspoloživosti prirodnih resursa koji su dostupni tom društvu. Ekonomskom analizom ova pretpostavka ne opstaje. Brojne su države sa rasprostranjenim prirodnim resursima, a generalno  nedovoljnim bruto društvenim proizvodom. Druga bi bila da brojnost stanovništva, kao još jedan resurs, daje konkurentsku prednost jednom društvu, a samim tim i mogućnost da se na lestvici društvenog bogatstva pozicionira visoko. Nemoguće je povući činjeničnu liniju koja spaja brojnost stanovništva sa društvenim bogatstvom. Era razvoja mašina i tehnologija poslednjih vekova, ovu konkurentsku prednost bacila je na margine. I na kraju, treća premisa bi bila način funkcionisanja državne organizacije. Socijalne promene novog doba, koje su obuhvatile čitavu planetu, dovele do toga da u okviru državne organizacije najveći značaj ima resurs obrazovanja, a ovo je jedini resurs koji se trošenjem uvećava. Zadatak državnog sistema je da postavi društvenu organizaciju tako da može da iskoristi potencijal obrazovanja kako bi se stvarao novi društveni proizvod. Na taj način  države koje počivaju na ovim osnovama iznova se bogate, razvijaju i modernizuju. Povezivanjem stanovništva i sistema koji je okrenut ka obrazovanju i boljoj kvalifikovanosti resursa stanovništva, daje konkurentsku prednost koja jedina može biti spasonosna za brojno male narode.

Ako prihvatimo odgovor o pretpostavci da jedan sistem boljim čine kvalifikovani subjekti, odnosno znanjem obogaćenih ljudi, ostaje pitanje šta je sistem  i kako on uopše nastaje? Sistem se može definisati na više način. Od najjednostavnijeg Kantovog načina, koji sistem definiše kao slaganje elemenata po pravilima, do mnogo složenijih i kompleksnijih rasprava u težnji za pravim odgovorom na ovu temu. Čak i sam termin sistem može biti upitan ako se kao sinonim upotrebi pojam poretka. Iako je pojam poretka u društvenim istraživanjima polako odbačen (zbog asocijacija na autoritativne poretke) i danas se nailazi na primere ovakvog pojmovnog određenja. Kao kod pojma, i u objašnjavanju stvaranja sistema od strane čoveka imamo više škola mišljenja. Kod jedne koja svoje oslonce vidi u Reneu Dekartu, Tomasu Hobsu, Žan Žak Rusou i njihovim sledbenicima postojanje sistema shvata se kao racionalistički, umni postupak ljudi usmeren samo na ono što je čulima dostupno i objašnjivo. Za razliku od ove škole drugi pravac posmatranja sistema izgrađen je na iskustvenim osnovama i na fenomenima kojima se objašnjava dosadašnji civilizacijski nivo društvenog sistema. Čovek je uspešan zato što je njegovo razmišljanje i delovanje vođeno pravilima, koja su procesom selekcije razvijena u društvu u kojem živi i koja su, proizvod iskustva generacije.[6]

Imajući u vidu ove premise, koji je mogući plodonisni put konstitucionalizacije koja bi išla u korak sa ovim pretpostavkama za XXI vek? Stvaranje sistema najbolje se ogleda kroz kombinaciju vrednosnih i normativnih elemenata. Videćemo kasnije, samu politiku koja bi trebalo biti izražena kroz ustav države, u okviru onih ustavnih dokumenata koji poseduju preambulu ustava upravo ona najbolje oslikava. Zato bi bilo valjano, već na startu ustavnog normiranja odrediti se i vrednosno prema znanju odnosno potenciranje, činjeničnih, vanvremenskih elemenata u okviru preambule kroz promociju nauke u okviru ovog dela ustava. Moderna država trebalo bi da bude okrenuta znanju kao kapitalu za budućnost koji se povećava korišćenjem. Elementi sistema najšire posmatrano bi trebalo biti tako ustrojeni da teže progresu i to progresu koji je zasnovan na prethodnom iskustvu, vešto upakovanom u strukturu nauke koja se stalno razvija, dopunjuje i doprinosi savremenosti sistema.

III MODERNA DRŽAVA

Pogled na gore pomenutu različitost između država, stvara novu zamišljenost kako je do toga došlo. Šta je to uslovilo da se neke države razviju i ustroje kao stabilne i bogate, a druge pak  ostanu na nižem civilizacijskom i opšte društvenom nivou­? Pa ako posmatramo razvoj države, možemo uzeti određeni obrazac progresa i na osnovu njega zaključiti da su neke države prošle faze razvoja i ustrojile se kao stabilne, dok su druge još uvek u razvoju ili su u nekom delu zatajile, pa još uvek imaju stalnu potrebu za reformama kako bi došle do magične formule „uspešne države“. Postojanje velikog broja teorija koje teže da utvrde zakonitosti u stvaranju i ustrojstvu države pokazuju da je zadatak veoma težak i nikako jednostrano rešiv. Stvaranje države verovatno je najsloženiji proizvod ljudskog društva od koga dalje zavise sve druge delatnosti i funkcije jedne državne zajednice.

Tako, najjednostavnije, razvoj moderne države možemo posmatrati u okviru 3 faze.[7] Na početnom stadijumu razvoja, ovako shvaćeno, neophodno je bilo osigurati mir, pre svega mir unutra i nepovredivost spolja. Ključna odrednica u okviru ove faze nađena je u suverenosti. Sledeća  faza podrazumevala je ograničavanje tako osigurane suverene vlasti koja je garant mira. Ograničena vlast koja funkcioniše po prethodno prihvaćenim pravilima garantovala je slobodu i tu se moglo osetiti rođenje ustavne države. Treća finalna faza, odvijala se ili se odvija kroz ubiranje plodova koje su donele predhodne faze, odnosno stabilnost i sloboda. Dakle, raspodela društvenog bogatstva, pravednost u okviru suverenosti i slobode koju nosi ustavna, pravna država. Ako bismo, metaforički, zamislili jednu modernu državu kao kuću, njeni temelji bili bi ovako određeni suverenost, sloboda i pravednost na koje bi se zidale spoljašnje manifestacije strukture jedne države.

Društveni dinamizam uslovljava da se konstantno u novom kontekstu analiziraju tendencije u svetlu savremene sociološke zbilje. Kada proučavamo modernu državu i njene ključne elemente koji su izraženi kroz ključne normativne akte, a videćemo, najbolji pokazatelj upravo politike ustrojavanja takve države je preambula ustava. Politika države duboko zavisi i od toga kako glavni politički činioci shvataju ključna pitanja, kao što je jedno od najkompleksnijih – suverenost.  Suverenost države predstavlja vrlo izazovan i konfrontirajući pojam. Suštinski moć odenuta pravnim legitimitetom predstavlja srž suverenosti. Oblikovanje moderne suverenosti kreće od religijskih ratova, a završava se revolucijama koje su stvorile modernu državu.[8] Nosilac suverenosti prvobitno je bio monarh, ali sa sazrevanjem države i kroz borbe za prava širih masa savremeno vreme nosioca prebacuje na narod. Funkcionisanje države uslovilo je da se političkim i pravnim instrumentima formulišu posrednički principi koji bi efikasno izražavali volju naroda. Pa tako možemo posmatrati unutrašnju suverenost koja je bitna odrednica savremenih nacija. Uokvirene granice, jasan sistem pravnih pravila i spoljno nezavisan sistem vladavine obrisi su unutrašnje nezavisnosti. Ako izdvojimo spoljašnju suverenost ili drugačije nazvanu, nacionalnu, njeno moderno shvatanje se pod uticajem faktora koje smo malopre objašnjavali permanentno menja. Globalizacija i internacionalizacija uslovljavaju da društvena posmatranja koncept suverenosti, koji se razvijao od XVII veka menjaju svoje bitne atribute. Istorijski pogled daje nam četiri osnovna elementa strukture pojma suverenosti. Prvo suverena države je ona koja u okviru svojih granica vrši nedeljivu, jedinstvenu vlast. Drugo, bitna odrednica je i oivičenost države jasnim, određenim i kontrolisanim granicama teritorije. Ta kontrola manifestuje se u evidenciji ulazaka i izlazaka iz zemlje kao i drugim vidovima funkcionisanja na tako određenoj teritoriji. Treće, ona koja samostalno donosi političke odluke u interesu samo svojih građana, bez uticaja drugih spoljnih političkih ili ekonomskih donosioca odluka. Na kraju, ona koja je od strane drugih država prepoznata i priznata i spremna da se odupre spoljnim intervencijama.[9] Sam pogled na ove četiri odrednice i pokušaj da bilo koju savremenu državu podvedemo pod njih otkriva odgovor da se istorijski pojam suverenosti promenio i da promena permanetno traje kako budućnost odmiče.

Da li promene koje se dešavaju u okviru suverenosti imaju pozitivne reperkusije ili pak negativne na razvoj države i odgovor na naše pitanje o modernoj,ustavnoj, uspešnoj, državi?

Kao primer možemo uzeti jedan od oblika udruživanja, nama geografski i državno strateški blizak. U pitanju je savez države Evrope koji je u okviru evolucije svojih naziva zadržao jedan od jednostavnijih – Evropska unija. Odgovor na ovo, duboko političko pitanje, prirodno ima svoja dva pola, ali kao da pred jednim argumentom zaneme protivnici ujedinjene Evrope. Rat – proizvod oružanog konflikta dve suverene države kao da je totalno izumreo između pripadnica ovog saveza. Zagovornici ideje ujedinjene Evrope ističu da od osnivanja ovog saveza države koje su po sto godina ratovale, sada zajedno rade na stvaranju razvijenog, održivog društva. To bi moglo značiti da oblici udruživanja koje je još Imanuel Kant u XVIII veku zamislio, daju svoj rezultat. Kant je smatrao da države prepuštene samo svojim interesima bez spoljnih ograničavajućih i ujedinjujućih elemenata imaju potrebu da se nalaze u „ratu svih protiv sviju“. Ono što su za stanovnike jedne države zakoni to je za države na međunarodnom planu međusobna saradnja, koja bi predviđala prava i obaveze kao u elastičnoj federaciji. Svesnim ograničavanjem suverenosti prevazilazi se umu teško dokučivo stanje rata.[10]

Ono što je u našem posmatranju bitnije je pojam suverenosti na unutrašnjem planu. Za razumevanje evolucije unutrašnje suverenosti u svetlu udruživanja države i harmonizacije propisa, možemo posmatrati i Ustav Republike Srbije koji u okviru hijerarhije pravnih propisa formira lestvicu tako da se može osetiti duh pojednostavljenog pravnog približavanja na globalnom nivou. Pa tako, nakon ustava po pravnoj snazi dolaze međunarodni ugovori, a nakon njih zakoni i drugi podzakonski akti.[11]

Za obezbeđivanje suverenosti na unutrašnjem planu, neophodno je pravnim mehanizmima ograničiti one koji vrše vlast. Ograničenje vlasti je takođe istorijska kategorija koja se razvijala u skladu sa razvojem društva i danas ima svoje dobre i loše primere. Moderna država osigurava sisteme putem kojih se vlast vrši transparentno uz uvažavanje građana kao suverenih donosioca odluka, ali istovremeno i uz obezbeđivanje mehanizama kompetencije vršenja poverene posredničke vlasti. Na opštem državnom nivou, sistem koji dobro funkcioniše pokazao se na primeru ustava Sjedinjenih američkih država, po tzv. sistemu kočnice i ravnoteže „check and balances“. Ova pretpostavka ima svoje temelje u vizionarskim mislima Džona Loka i Šarla Monteskjea. Jedino jasnim delokrugom nadležnosti koja je tako koncipirana da deluje kao protivteža drugoj grani vlasti može se osigurati kontrola koja će međusobno kontrolisati i obuzdavati onu drugu.[12]

Napokon dolaskom do poslednje odrednice moderne države, pravednost dobija svoju krucijalnu ulogu. Ako se pođe od pretpostavke da svi unutar jedne države imaju približno jednake obaveze, onda bi trebalo težiti da se i prava tako iste usmere kako bi nejednakosti u okviru jednog društva bile što manje. Ako pravdu shvatimo u Radbruhovom  stilu „jednakog postupanja prema jednakima“[13], onda je pretpostavka države da obezbedi što pravedniju raspodelu blagostanja prema onima koji uživaju iste obaveze. Ovde se posebno u preovlađujućoj dihotomnoj podeli pravde na komutativnu i distributivnu, misli na ovu drugu u svetlu odnosa između interesa javnog, državnog i interesa pojedinaca.[14] Ono što je najveća boljka pravednoj raspodeli jeste pretpostavka koju smo malopre izneli, a oslanja se na ograničavanje suverena da vrši vlast. To se postiže institucionalnim okvirima koji funkcionišu po sistemima međusobnog ograničavanja i kontrole, a izazov je još ozbiljniji u demokratski shvaćenom obliku vladavine kada opravdanje moći može da se nađe u većinskom sistemu i opravdanje za postupanje javnih zastupnika u podršci koja je dobijena na neposrednim izborima.

U okviru treće faze, dakle, dolazimo da raspodele benefita koji su stvorili zahvaljujući ustrojavanju zdravog društva kroz najšire posmatranu suverenost i ograničenja vlasti izražena u slobodi kao epitetu koji se može pripisati posmatranom društvu. Raspodela bogatstava izražena bi trebalo biti i u dostupnosti znanja i mogućnosti da se institucionalno uokvireno i slobodno društvo stručno osposobi.

Civilizacijski nivo postignut u okviru tri faze sistematizovan je u okviru najvišeg pravog akta koji je normativno dobio zadatak da bude čuvar, garant i promoter postignutih vrednosti. Donošenjem ustava SAD-a nastupa nova era u razvoju država i generalno u socijalnom razvoju čovečansta. Na ovom primeru, sa većim ili manjim izmenama gradile su se i ostale države sveta, garantujući pravno ono što je istorijski bilo dostignuto kroz krvave revolucije i društvena previranja. Kao bastion vrednosti i politike slobode, jednakosti, suvernosti, poštovanja i dostizanja postavljenih ideala izdvojila se preambula ustava, kao sistematski prvi deo. I to je u razvoju moderne države krenulo iz SAD-a. Vizionarstvo u normativnim okvirima, ali i slobode osvojene u Američkoj revoluciji postale su magnet koji je privlačio i druge da krenu ovim normativnim putem. Tako je izboreno u okviru opisanih faza najbolje ispoljeno kroz viziji ispisanu u preambuli. Faze modernizacije ostavile su dalji izazov da se u realnosti primene kroz vrednosti koje su istorijski promovisane i koje bi u vekovima koji dolaze trebalo da se primene kroz ideal ustavne države. 

IV  USTAVNA DRŽAVA

U okviru, malopre razmatranog razvoja moderne države, jedna od faza trebalo bi biti izgradnja ustavne države ili šire shvaćeno pravne države. Glavni cilj prvih ustavotvoraca bio je osiguravanje individualnih sloboda ograničavanjem javne vlasti i njene svemoći. Vizija osiguravanja sloboda bila je zasnovana na ideji istitucionalnih garancija koje bi bile predviđene najvišim, dugotrajnim aktom.  Podela vlasti trebalo je da obezbedi institucionalnu ravnotežu. Pomalo utopistički pravni način izgradnje državnog sistema našao je plodno tlo u modernizacijskim, revolucionalnim naletima koje su doneli XVIII i XIX vek. Međutim ustavna rešenja, iako negde čak i isto formulisana, nisu uvek davala iste rezultate. Poznati su primeri zemalja Južne Amerike gde, skoro potpuna, recepcija ustava SAD-a nije dala rezultate kao na severnom kontinentu.

Ustavnu državu, dakle, pored normativnog aspekta odlikuju i druge sociološke, politikološke, najšire kulturne karakteristike koje otežavaju njeno jednoznačno određenje. Pa tako, da bi se razumela i odredila njena suština mora se posmatrati niz društvenih faktora koji se objektivnim merilima ne mogu uvek izmeriti i odrediti, pa nemogućnost egzaktnih određenja iznova stvara izazov potrage za formulom ustavne države.

Pokušaj određenja ustavne države opšteg smisla koji bi obuhvatio realne potrebe društva i moguće stvarno stanje, učinjen od strane P. Haberlea. Tek uklapanjem normativnih i raznovrsnih vrednosnih elemenata stvara se jedinstven amalgam koji daje pravilnu strukturu društvu. Prvi element Haberleove ustavne države bio bi ljudsko dostojanstvo. Ljudsko dostojanstvo oličeno je ovde u kulturi određenog naroda, ali i univerzalno dostignutim pravima čovečanstva.  Dalje, načelo suverenosti naroda, kao izraz želje za ujedinjenošću naroda oko primarnih ciljeva. Ustav kao ugovor  osnovne vrednosti i moguće i nužne ciljeve. Deoba  vlasti kao primarna institucionalna sigurnost. Načelo pravne, socijalne i kulturne države, kao vrednosni skup koji bi se gradio na temeljima sigurnosti i objektivnosti ustavnog rama. Garantovanje osnovnih prava na najvišim nivoima i njihova neposredna primena. Nezavisnost sudstva kao kontrolna uloga ostarivanja svih ostalih funkcija.[15] Pogleda na ovako određenu strukturu ustavne države pokazuje kombinaciju pravnih i vrednosnih elemenata koji veštom kombinacijom, voljnim i vremenskim komponentama grade čvrste osnove modernog društva. Asocijacija na pomen ustavne države može da navede na normativnu težnju ka određenju ovog tipa države, ali shvatanjem vrednosnih elemenata koji bi trebalo biti ostvareni kako bi se ideal ostvario daje jasniju sliku da bez kulturnih supstituta pravne norme ostaju samo mrtvo slovo na papiru.

Haberle dalje navodi da bi funkciju „mosta u vremenu“[16], između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u okviru idealno zamišljene ustavne države mogla da vrši preambula ustava. U njoj se izražava težnja između želja i realnosti, izražava verovanje jednog naroda a trebalo bi da izrazi one vrednosti istorijske ili futurističke koje vezuju jedan narod u koherentnu celinu spremnu da zajednički napreduje. Ako imamo u vidu ono izrečeno u gornjem delu rada, da konkurentnu prednost naroda čini znanje i kompetencija koja je zasnovana na nauci, možda se može nameći kao ideja da u ustavima koji će se donositi, pisati i predlagati i usvajati, a u svojoj strukturi sadrže preambulu obuhvaćeno bude naučno znanje kao temelj jedne moderne zajednice. Da li je to do sada, u okviru donošenja najviših pravnih akata, bio slučaj razmotrićemo analizom neposrednog sadržaja tekstova preambula ustava na svetskom nivou.

V PREAMBULA USTAVNE DRŽAVE

Osnovna odlika gore određene moderne, odnosno bliže ustavne države, jeste vešta kombinacija pravnih i vanpravnih elemenata uklopljenih kao sistem objektivno, unapred određenih normativnih faktora koji u najšire kulturnom području daju pravi, funkcionalni rezultat. Ustav, najviši pravni akt idealno zamišljene države, odlikuju pored normativnih i drugi vanpravni elementi koji čine suštinu realne primene i funkcije pravnih elemenata u dinamičnoj društvenoj zbilji.  Pa je tako, posmatrajući uporednu ustavnu građu ustavni tekst obogaćen političkim, vanpravnim elementima, kulturnim fenomenima, sociološkim i istorijskim supstancama koje tako sjedinjene omogućavaju utopijski zamišljeno, najbolje državno ustrojstvo.[17] A svi ovi elementi, možda se najbolje sagledavaju u sistematski prvom delu ustava – preambuli. U okviru preambule, kako to primećuje većina stručnih analiza, najbolje se oslikava, vidi namera tvoraca ustava za političkim uticajem koje bi trebalo da ima ustav.[18] Dakle već na startu ustavnog teksta možemo prepoznati namere i vrednosno usmerenje ustavotvrca. Preambula je zbog toga ali i drugih pitanja kao što je njena pravna priroda, jedan od najizazovnijih elemanata ustavne države.

Normativna težnja ka uspostavljanju ustavne države podrazumeva dakle, vraćanje na početak i to konstitucionalni izražen u okviru preambule. Prilikom težnje da odredimo suštinu preambule prvo se javlja potreba za formalnim i materijalnim odnosno sadržajskim zaključivanjem. Formalno najlakše zapažemo je da se ona najčešće nalazi redosledno prva u sistematici ustavnog normiranja. Velika većina ustava ima preambulu, čak i oni ustavi koji nemaju jasno određenu preambulu u okviru svoje sistematike u uvodnom delu predviđaju one elemente koje inače sadrži ovaj ustavni uvodnik. Iako od referentno pregledanih ustava uporednog prava većina poseduje preambulu, postoji i jedna grupa zemalja (okvirno jedna četvrtina) koja je ne poseduje, a u tu grupu spadaju i zemlje kao što su Italija, Austrija, Holandija, Belgija, Danska i Norveška (od 194 posmatrana ustava u okviru detaljne analize njih 54 nema preambulu)[19]

Taj položaj i podatak da velika većina važećih ustava ima preambulu, govori o njenom  sadržinskom značaju za konstitucionalizam modernih država. Prvi ustav na svetu i preambula koja se označava kao jedna od najznačajnijih i najuticajnijih, doneta je nakon diskusije i promena koje su bila u skladu sa vremenom za koji su donete, ali sa vizijom da skroje naciju koja će trajati vekovima na temeljima pretpostavki koje bi bile uključene u pažljivo birane reči uvodnog teksta. Edmund Rendolf koji je diskutovao u prilog preambule, obrazložio je da bi preambula trebalo da bude baš ono što čini razloge zbog kojih se usvaja ustav, kao jedna vrsta uvodnika i sažetka.[20]

Da bi se sve one lakše sagledale potrebno je uraditi određeno grupisanje koje olakšava zadatak. Svrstavanje preambula po određenim grupama bitno je iz više razloga, pa razmatranje navedenih i drugih klasifikacija itekako ima značaj. Analiza pojmova koji su uprošćeni po određenim celinama stvara mnogo lakši izbor metoda, a posmatranje neophodno za pravilno zaključivanje olakšano je kada se pojmovi i obeležja odrede prema sličnostima. Stvaranje klasifikacije zavisi svakako od kriterijuma koje uzmemo kao opredeljujuće prilikom stvaranja ređanja posmatranog pojma po određenim elementima. Uzevši u obzir da su već izvršene brojne klasifikacije, mi ovde multidisciplinarnim pristupom pokušavamo da damo doprinos u delu klasifikovanja ustava prema konkretnom uticaju na društvo koje preambula oblikuje svojim vizionarskim ili kratkoročnim postavkama.

Posmatrajući generalno neposrednu sadržinu referentno pregledanih ustava mogu se napraviti tri grupe država u zavisnosti od toga da li ustav pretežno sadrži izlaganja o vrednostima, istorijskim događajima ili pozivanju na Boga.[21] Većina ustava zasnovana je na vrednostima koje promovišu kao društvenu ideju i verovanje. Tu pretežno dominiraju vladavina prava, pravda, ljudska prava, suverenost, jednakost i sloboda. Posmatrajući izražene vrednosti može se napraviti i paralela sa društvenom zbiljom i problemima koji muče određeno društvo. Tako interesantan ogledni primer Ustav Konga u okviru preambule sadrži osudu kanibalizma, klientizma, tribalizma, nepotizma, kao i Ustava Porto Rika koji promoviše odanost SAD-u.[22] Nama interesantu problematiku teritorije koju kontroliše država sadrže ustavi upravo onih država koje se suočavaju sa problemom kontrole ili generalno suverenosti u okviru teritorije koju smatraju za svoju državnu teritoriju. To su ustavi Kine (ujedinjenje sa Tajvanom), Ustav Pakistana (ujedinjenje sa ostalim teritorijama federacije), Ustav Južne Koreje (mirno ujedinjenje domovine) i Ustav Srbije (Kosovo i Metohija kao sastavni deo teritorije Srbije).[23] Kada se govori o ovim vrednostima koje bi mogle biti sjedinjujući ili radvajajući faktor jednog društva pitanje teritorije veoma je interesantno. Argument teritorije, imajući u vidu i istorijski značaj i sisteme obrazovanja koji veličinu teritorije ističu kao jedan on najbitnijih elemenata državne zajednice, uz vlasti i stanovništva. Pa je tako veoma teško realno proceniti da li je pitanje teritorije izraženo u okviru preambule onaj „most u vremenu“ koji izražava težnju da se menja realno stanje u budućnosti ili čisto element zloupotrebe koji se koristi za dnevno politička dešavanja. Zato se interesantno može učiniti teza da u okviru novog ustava Srbije preambula ne nađe svoje mesto.[24] Ovo je elegantno rešenje za evidentni kamen spoticanja koji bi mogao biti ozbiljna kočnica donošenju novog ustava, o čijim rešenjima je dosta toga već rečeno, ali preovlađuje mišljenje, nakon osam godina primene, da bi donošenje novog ustava bilo dobro rešenje.[25] Međutim uzimajući u obzir vrednosni značaj i još uvek nedovoljan nivo kulture pravnog života u nas opstaje i značaj preambule kao mogući ujedinjujući deo ustavnog života.

Istorijski događaji i činjenice su takođe vrlo interesantna odrednica ustavnih preambula. U našem okruženju specifičnu preambulu, duboko obogaćenu vrednosnim i istorijskim elementima ima Republika Hrvatska. Potreba za dodatnim indetifikacionim, ujedinjujućim činjenicama koje bi svoju garanciju dobile kroz preambulu javila se nakon perioda zajedničkog državnog koncepta uokvirenog u Jugoslaviji, pa je usled svog značaja svetlo ugledala kroz preambulu koja je time postala i indikator sagledavanja odnosa pravnog i faktičkog. Konkretnija analiza sadržava prikazuje nam još da od 56 ustava koji imaju istorijske sadržaje, 11 dolazi iz Evrope i interesanto samo Portugalija iz grupe zemalja Zapadne Evrope.[26] Smelim zaključivanjem ovde bi se mogle izvršiti dodatne analize imajući u vidu stabilnost, ekonomsku i političku nadmoć zemalja Zapadne Evrope. 

Posmatranjem religijskih elemenata i pozivanje na Boga kao elementa neposrednog sadržaja preambule navodi na nekoliko zaključaka. Pretežno države koje kao preovlađujuću religiju propagiraju islam imaju verske elemente u okviru preambule. Ustavi država Evrope nisu previše opterećeni religijskim elementima pa samo njih sedam sadrži ovako određenje, a interesantna je preambula Poljskog ustava koja se obraća i ateistima.[27] Iako duboko religiozno obojena uz pozivanje na Boga u dva navrata u tekstu preambule, sadrži i obraćanje  onima koji ne ispovedaju takvu veru već druge univerzalne vrednosti. Poljska je inače i zemlja koja je druga u svetu, odmah nakon SAD-a, kodifikovala ustav koji je bio kratkog veka ali se ove univerzalne i kosmopolitske težnje izražene u preambuli mogu posmatrati kao indikator savremenosti i vrlina  Poljskog naroda.

Dalja analiza neposrednog sadržaja koja se nadovezuje na naše komentare u vezi sistema, države i ustava sa jedne strane i znanja, nauke i obrazovanja sa druge dovodi do interesantnih, novih podataka. Ni jedna države Evrope ne promoviše u okviru teksta svoje preambule nauku kao stub svog razvoja. Takođe u okviru analize ključnih reči sadržaja preambula država Evrope primećuje se da nema pomena ni obrazovanja, znanja, naučnika, inovacija, škola i univerziteta. Obrazovanje sadrže preambule šest ustava (Belize, Bolivija, Kamerun, Komori, Sejšeli i Venecuela). Uglavnom privredno loše razvijene države za koje se može pretpostaviti da imaju problema sa neobrazovanim stanovništvom. Vrlo stručno interesantan ustav Irana u okviru svoje preambule sadrži reči nauka i naučnici, što je značajan pokazatelj bez obzira na duboko religijsku obojenost ustavnog uvodnika. Znanje uočavamo u preambuli Ruande u kontektu suzbijanja neznanja i tehničkog napretka. Ruanda je jedna od najsiromašnijih država na sveta, a kao podatak se može još navesti da je u okviru svog ustavnog teksta predvidela 24 od 80 mesta u parlamentu rezervisanih za žene, što ih ne diskvalifikuje u političkoj borbi i za preostalih 56 mesta. Ruanda je takođe zemlja koja po glavi stanovnika prima najviše međunarodne pomoći u Africi. Ovakav vid analize dovodi, još jednom, do zaključka da su upravo oni izazovi koji najviše tangiraju interes jedne nacije nalaze svoje mesto u okviru preambule ustava. Time se na izvestan način ukazuje i na njen značaj i potrebu za dubinskim analizama njenog teksta. 

Poslednje što se tiče neposredne sadržine teksta je analiza vizije ili fikcije koje ustav sadrži. Ako kao ogledne primere uzmemo svetski najznačajniju preambulu i primere naše ustavne tradicije, možemo da napravimo jednu specifičnu analizu koja bi nam, možda, dala uvid o pravno-političkoj poziciji, viziji i perspektivi, uzevši u obzir način formulisanja preambule. Već pomenuta preambula koja je u okviru svetskog konstitucionalizma imala najveći značaj, verovatno je preambula ustava SAD. Već prvi pogled na tekst pokazuje nam da odiše otvorenošću, pogledom uprtim u budućnost, formulisana je na uopšten način da traje u različitim vremenima i odražava suštinu ustava  ka narodnom jedinstvu, blagostanju i slobodi. Sa druge strane naša savremena ustavnopravna tradicija daje nam nešto drugačiji primer. Ustav iz 1992. a potom i ustav iz 2006. godine doneti su u situaciji, još uvek nejasnog državnog opredeljenja, u nestabilnoj i nejasnoj situaciji nacionalnog opredeljenja. Time se po našem mišljenju postavlja primer loše prakse da se konstituisanje države od krova ne vrši u skladu sa modernim vizijama, nego za rešavanje pitanja koja imaju više kratkotrajni efekat. [28] Kao što smo malopre istakli Srbija nije jedina koja je na ovaj način pokušala da problem teritorije reši putem preambule. Ustav SAD-a zahvaljujući načinu na koji je formulisan postao je jedan od teorijskih primera vizionarskog ustavnog posla. Tako je i sa preambulom, koja je sa manjim ili većim uspehom doživela svoju recepciju u okviru poredaka mnogih država.

Ovaj jednostavan primer otvara nam niz pitanja i problema. Da li preambula dakle treba da bude vezana za konkretan događaj ili bi trebalo da sadrži širi krug vrednosti posebno onih koji bi mogli tu državu da postave na zdrave temelje. Ona ne bi smela da bude predmet razdvajanja ili predmet konstantne diskusije. Preambula bi trebalo da bude onaj vezivni element, opšteprihvaćen i podržan tako da oslikava unutrašnju suverenost jedne nacije, ali i njenu otvorenost spolja. Suverenost iznutra koja ne pravi razlike među ljudima unutra već ih podržava i razume. Otvorenost spolja tako da ne ugrožava druge interese, a štiti svoje. Bez nametanja konkretizacija, a uz promociju onih vrednosti koje su opšteprihvaćene kao vanvremenske i nesporne.

VI  ZAKLJUČAK

Svet oko nas ubrzano se menja. Tradicionalni oblici popuštaju pred dinamikom društvenih promena i naše društvo iz dana u dan izgleda drugačije. Ipak i u takvom društvu mogu se povući neke konstante koje razdvajaju uspešne od manje uspešnih. Oni koji ih prepoznaju u prednosti su da pokrenu stvaranje budućnosti čiji se tokovi mogu predvideti i poboljšati. Era globalnih tendencija još više pojačava moć znanja i obrazovanja koje razdvaja narode na lestvicama raspodele društvenog bogatstva. Ovaj rad pokušaj je da se na početnim osnovama izvuku zaključci o brzini promena u svetu oko nas i na koji način se sistem država menja i prilagođava u eri promena koje nas okružuju. Uporedna istorija u okviru svojih istraživanja navodi na zaključak da samo oni narodi koji se prilagođavaju promenama uspevaju da uhvate korak sa savremenim tokovima i svojoj grupi obezbede bolje pozicioniranja na svetskoj mapi mogućnosti, a samim tim i bolji život.

Kod preambule ustava, koja je bila u fokusu istraživanja, videli smo da na osnovu nje možemo izvući određene zaključke o daljem ustavnom tekstu, ali i generalno o vrednostima koje bi putem tog akta trebalo da se implementiraju dalje u okviru društva koje posmatramo. Veliki značaj koji ovaj deo teksta ima dokazuje se i izloženim sadržajem koji obično, pored vrednosti, sadrži i one ključne istorijske ili druge probleme koji najviše muče tu državu. Pregledom uporedno pravne građe, tekstova preambula ustava, videli smo, dalje, da postoje i one koje u sebi sadrže određene fikcije. Te fikcije mogu biti različite, od pozivanja na Boga, do nedovoljno određenih i istorijski prihvaćenih činjenica, pa preko određenja teritorije i njene samo ustavne kontrole koja stvara razliku između normativnog i faktičkog. Uzimajući u obzir izvršene klasifikacije uporedno pravne nauke može se smelo zaključiti da preambula ustava onih država koje bi imale nameru da revidiraju svoje ustavne tekstove moraju biti vrlo pažljivo proučene i pravno i politički odmerene. Mudrost i veštost ustavotvorca mora da bude zasnovana na viziji koju su imali ustavotvorci onih tekstova koji su napisani pre više vekova u eri kada je današnji razvoj civilizacije i najsmelijim inovatorima bio nepojmljiv, a i dalje traju i primenjuju se doprinoseći stabilnosti i prosperitetu društva. Ustavotvorac mora biti tako orijentisan da predloženim tekstom ne podlegne dnevno-političkoj tematici i željama, ali da vešto pogodi ono što bi bilo prihvaćeno  u narodu, a opet usmereno na blagodeti generacija koje dolaze. Normativna smelost, ne oplemenjena realnošću i snagom nikada nije donela dobro narodima koji nisu bili spremni da se prilagode surovoj političkoj zbilji.  Na kraju, a na osnovu izrečenog u delu o sistemu i uzrocima društvenog bogatstva i delu o konkretnoj sadržini promocije znanja, nauke, obrazovanja  u okviru teksta preambule, iznosimo smeo stav da bi sam tekst ustavnog uvoda trebalo da sadrži promociju znanja, nauke i obrazovanja kao najvećeg kapitala XXI veka. Razmatranjem uporedne ustavne građe videli smo da mali broj ustava sadrži  reči kao što su obrazovanje, kultura, nauka, naučnici i znanje. Ni jedna preambula ne sadrži reči kao što su inovacije, univerziteti, škole. Možda bi jasna vizija ustavotvorca ka promociji nauke i na naučnim osnovama zasnovanog znanja, obrazovanja stanovništva i ustavnoj promociji naučnih činjenica mogla biti originalna ideja. Ovakvo rešenje postavlja, ako ne kamen temeljac, onda prostor da se taj kamen postavi kao svojevrsno ustavno seme dobre nade koje će u godinama i decenijama pred nama dati prostor razvoju ideja za zdravo društvo.

Kao što su sloboda, pravednost, jednakost i druge tradicionalno ustavne vrednosti predstavljale realnost, fokus i borbu generacija koje su prelazile Atlantik u XVII veku pa su to kasnije prenele u ideje preambule ustava, socijalne promene koje su iznedrene dinamikom društvenih odnosa ostavljaju, smatramo, plodno tlo da znanje, stručno usavršavanje i učenje postanu vrednosti koje će promovisati ustavni sažetak, preambulu ustava. Bezgraničnost nauke, kao najplodnije ljudske delatnosti usmerene ka blagostanju sistema i sastava države, mogao bi biti Haberleov „most u vremenu“, koji povezuje prošlost i budućnost, ali i univerzalnost koju bi trebalo da ima preambula ustava u eri opšte globalizacije. Svakako, ovim se zadržava i posebnost i sve ono tradicionalno što krasi svaku naciju pojedinačno.  Imajući uvek na umu društvo Srbije i njen ustavni poredak, eventualni kreator novog Ustava Srbije mogao bi da ima viziju koja bi se iskazala željom da državne osnove postavimo na zdravim načelima znanja kao najvažnijeg elementa konkurentnosti u okviru savremenog svetskog poretka. To je i vizija koju su naši preci imali kada su osnivali prvu srpsku državu.

 

 

 

Nikola Ivković*

COMMUNITY SYSTEM IN A MODERN                     CONSTITUTIONAL STATE

Summary

The paper is an expression of the desire to discover the "magic formula" of creating a system, that is, a modern, constitutional state.  As this is an extremely demanding task, starting a basic discussion about the system and the state-legal structure, elements of a modern, and consequently constitutional state, is done from a normative-dogmatic and political-sociological standpoint. Thereafter, systematically the first phase of constitutional constitutionalism occupies a central place for discussion. The preamble to the constitution is analyzed to conclude the regularities and differences between the rule of law and the states that aspire to or should strive for the ideal of a secure, legally regulated state.  Noticing the classifications already made and creating new ones contributes to a more modern scientific view of the preamble to the constitution.  Connecting the system on the one hand and knowledge, science on the other is done by a comparative overview of the basic conclusions that determine the modern global flows of state creation. The scarcity of research related to the preamble to the constitution justifies the purpose of the paper, and in concluding considerations the political vision of the creators of the state organization stands out as a junction of sociological components with the normative formula of state-making success.

Key words: constitutional state, preamble, constitution, Hȁberle, justice.